Onda sam krenuo da istražujem o njemu. Kada je drvo onda je najveće u svojoj porodici. Zna da dostigne visine od 35-40 metara, sa oko dva metra u obimu. Ne samo u svojoj porodici, on je i jedan od najvećih na mestu gde živi, u Amazonskim šumama. Često doživi veliku starost, od preko 1000 godina.

Njegovi plodovi imaju dug proces sazrevanja, oko 14 meseci. Za to vreme u njegov plod se ugradi ogromna količina kvalitetnih sastojaka sa ogromnom nutritivnom vrednošću. Svaki njegov plod je toliko snažan da iz njega može jednog dana izrasti kompletno drvo, drvo od 40 metara visine, sa ogromnim korenom koje može doživeti bogatu starost od 100 godina. Drvo koje može biti među najvećima.

Čak i kada se nađe u činiji on se izdvaja. Nutritivno je najkvalitetniji i vizuelno najveći. Po njemu je nazvan i efekat koji se dobija kada u istoj činiji imamo koštunjavo voće raznih veličina. Van pravila gravitacije, usled oscilacija i pomeranja najveći isplivaju na površinu. To je “Efekat Brazilskog oraha”, probajte sami, zanimljivo je, videćete da uvek najveći isplivaju na površinu.

(Autor fotografije: Melchoir)

Zato želim da budem kao brazilski orah. Volim da se družim sa velikim ljudima. Velikim iznutra. Zato želim da imam puno optimizma. Zato se trudim da u sve što radim ugradim dozu entuzijazma.

Kada sam uspravan želim da stojim ponosno među sebi ravnima.

Čak i kada ne uspem u svojim namerama želim da iza sebe ostavim temeljan plod svog života i rada koji će makar drugima pomoći u njihovim životima, ako ja nemam od toga koristi, nema veze.

Kada sam među onima koji tonu, probaću da isplivam da pokažem da nije sve tako crno.

Gotovo ništa nije valjalo – iz prvog puta:

Prva vožnja pravog, velikog bicikla (dakle – dva točka, gume 24 cola, bez pomoćnih točkova, klasičan volan, mirne ulice Voždovca) propala je ujedom psa, koji se zatrčao ka meni iz jednog od okolnih dvorišta – i nije se zaustavio samo na jurenju točkova, već je zario zube u moju nogu.

Zbog toga, naravno, nisam prestao da vozim bicikl.

Prvi odlazak „na more sa školom” očekivano se poklopio i sa pokušajem prvog poljupca, namenjenog devojci koja je već imala svog prvog u Beogradu, što je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – a to je izazvalo i prvo spavanje na plaži do kasnih jutarnjih sati – što je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio, ti si Nebojša uzoran đak, a ona nije jedina devojka u kampu, videćeš kako će se to rešiti.

Naravno, bio je u pravu.

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka podrazumevala je i mogućnost produženja istog – na 18 meseci. Nisam otišao iz prvog, već 12 meseci kasnije. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Prvi posao koji sam radio „preko omladinske” bilo je nošenje stotina kilograma papira u podrumu, od sedam ujutro do četiri popodne. Drugi je bio nošenje rasvete na snimanju, od sedam ujutro do ponoći. Treći – javljanje na telefon u radio stanici. Četvrti – prilozi za istu radio stanicu. Peti – muzički saradnik. Šesti – muzički saradnik, tonac i voditelj, na istoj frekvenciji. I onda je moj prvi pravi poslodavac, odnosno osoba koja je obezbeđivala uredan honorar za te radijske dane – ubijena, i to u vreme kada sam konačno avanzovao do već pristojnog honorara.

Prva osoba u čijim sam novinama objavljivao tekstove – takođe je ubijena. Suvišno je reći – honorari, naravno, nisu isplaćeni. Što ne znači da sam prestao da pišem.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan, dobacio sam samo do drugog kruga. Ali je zacementirao želju da ga upišem, što sam učinio – iz drugog puta, mnogo boljim radom nego prve godine.

Prvo pravo zaposlenje „za stalno” propalo je početkom bombardovanja. Nešto kasnije sam počeo da radim u drugoj agenciji, za manju platu, ali sa boljim ljudima. Sa boljim ljudima bilo je lakše zaraditi – i bolju platu.

Prvi izvedeni „dramski tekst” nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta drama čak predstavljala ostatke moje domovine na uglednom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću. Plaćena je. Toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

Kada sam ostao bez prvog stalnog posla – radio sam na projektima koje niko nije tražio, ali koji su me vratili u igru.

Na prvom velikom otvaranju koje smo organizovali kao agencija, dragi kolega je zaboravio čekrke za podizanje platna spuštenog preko zgrade, površine cca. hiljadu i po kvadrata. Podigli smo platno. Pitajte četvoricu ljudi koji su stajali na krovu zgrade – kako.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar – zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji – postane ti jasno da ne smeš da se predaš.

U poslu kojem sam sada posvećen često koristim jedan citat Čarlsa Hendija, mudrog čoveka: “Veliki deo onoga što znam nije mi dalo moje formalno obrazovanje, već sam to naučio u seriji nezgoda i neuspeha. Učio sam na malim katastrofama.”

I verovatno će se i danas desiti jedan promašaj, dva karambola ili poneka katastrofa – manjeg obima. Sigurno će ih biti. Možda bude i neki veći odron.

Što ne znači da neću uraditi sve što sam namerio.

Toliko toga je ostalo da se uradi.

Ovaj levi na fotografiji, iz 1981. – zahteva to od ovog desnog, iz 2011.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

Danas punim tek punim 38.

Pezimizam je loš. Pesimisti sa svojim stavom nikako ne mogu biti pobednici. Oni su, u većoj ili manjoj meri, gubitnici. Pesimizam demorališe i ubija volju, baca u apatiju i depresiju, širi negativnu energiju. Pesimizam je bolest za čovekovu dušu i čovekovo okruženje. Sa druge strane preterani optimizam isto tako je štetan. Ne treba živeti u lažima i zabludama i okretati glavu od stvari koje ne žele da se vide. Problemi i situacije, koliko god teške i mračne bile, neće nestati ili se umanjiti ako ih zanemarujemo ili pred njima zatvaramo oči. Čak naprotiv. Probleme treba rešavati što pre bez obzira koliko teško i bolno to bilo.

Život je surov. To je svako od nas, u većoj ili manjoj meri, osetio na svojoj koži. Sve nas je život šamarao i dalje šamara. To je neminovnost. Neko lakše podnosi te udarce a nekom padaju mnogo teško. Neko okreće drugi obraz kada ga život ošamari, neko odmah spusti gard a neko se upušta u težak okršaj. Međutim, u tom okršaju može biti samo jedan pobednik. Svi mi dobro znamo KO. Život niko ne može pobediti. Ne može ga pobediti ali može „sklopiti dogovor“, „potpisati primirje“.

Bitna stvar koju ljudi treba da shvate je da nije sve tako crno i da nije sve tako belo (ružičasto). Uvek ima tu milion nijansa i milion boja. Jin i Jang. Čovek samo treba malo bolje da sagleda stvari. U svakom mraku postoji svetlo i u svakom svetlu krije se mrak. Čaša može biti polupuna ili poluprazna. Sve zavisi od pristupa.

Međutim, manimo se otrcanih fraza. Ono što hoću da kažem jeste da je malo potrebno da čovek bude srećan. A ipak malo je srećnih ljudi. Razlog tome? Ljudska sujeta. Ljudi, barem ovi sa naših prostora, nikad nisu uživali u onome što imaju već su uvek patili za onim što nemaju. Zato nikad i nisu bili srećni. Izgleda da ljudi ne mogu da skontaju da ne žive zbog drugih nego zbog sebe. Da nije bitno šta će drugi misliti ili reći. Ljudima se ne može udovoljiti zato treba udovoljavati sebi. Prosto da prostije ne može biti. Mogu ja sad da filizofiram i da davim do sutra. Neću vam reći ništa što vi već ne znate. Za kraj mogu samo da rezimiram: lepota života krije se u malim stvarima. Sitnicama. Ko to provali biće zauvek srećan, baš kao JA. Zato ljudi, uživajte u malim stvarima. Vreme će vam pokazati da su to ipak VELIKE stvari.

Dakle, Kragujevac se prvi put pominje 1476. godine. Ime je dobio po ptici kraguj (vrsta jastreba) koja je danas deo grba Kragujevca, a koja se inače koristila u lovu. Grad je poseban po tome što je po mnogo čemu bio prvi u Srbiji. Na primer, Kragujevac je bio prva prestonica Srbije, od 1818. godine. Glava Srbije. Miloš Obrenović je ovde osnovao prvu vladu Srbije, prve popečitelje, prve diplomate, prvu skupštinu. Prva skupština se održavala pored prve crkve koja je podignuta za vreme Turaka. Danas se jednostavno zove Stara crkva. Blizu nje se nalazi prva topolivnica Srbije, gde je izliven prvi srpski top. Pored te crkve, gde su se održavale prve skupštine, donet je i prvi ustav Srbije. I to ne bilo kakav ustav, nego demokratski ustav. Ustav je donet na Sretenje 15. februara 1835.godine i zove se Sretenjski ustav. Ne samo da je ovaj ustav bio prvi srpski i prvi demokratski srpski ustav, nego je bio i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. Prvi predlog ovog ustava je bio odbijen, jer je bio previse napredan i utopijski ne samo za to vreme, nego je previse napredan i dan danas.

Još jedna crkva u Kragujevcu je po nečemu bila prva. Radi se o tzv. Novoj crkvi koja se nalazi u Glavnoj ulici i koja je poznata po tome što je to prva crkva u Srbiji koja je dobila zvono u vreme Turaka. Znate onu priču da su Turci zabranili zvona, jer su ih ti zvuci stresirali? Miloš Obrenović je uspeo da se dogovori sa njima da makar ovoj Novoj crkvi vrate zvono. E pa, zbog tog zvona su turske vlasti svoje kancelarije preselile u Beograd. Ili bar tako kaže legenda.

U Kragujevcu je osnovana prva preteča srpskih univerziteta. Osnovana je prva gimnazija u Srbiji i zove se jednostavno Prva kragujevačka gimnazija. Ovde je potrebno objasniti da je ova gimnazija zapravo prva gimnazija u Srbiji, a da je gimnazija iz Sremskih Karlovaca prva srpska gimnazija. Razlika je u tome što se ova druga prilikom osnivanja nije nalazila na teritoriji Srbije (nego Austrougarske), pa se zato ova kragujevačka smatra “prvom u Srbiji”. Upravo ovde je osnovano i prvo srpsko pozorište – Knjaževsko-srbski teatar. Pa čuveni Licej, inače najviša obrazovna institucija u Srbiji. Pa prvi muzej, pa prva galerija, prve novine “Novine srbske”, prva biblioteka, prva apoteka… Sa toliko toga je Kragujevac bio prvi i bio značajan za uspostavljanje, razvijanje i napredovanje srpske kulture, industrije, obrazovanja…

Ali bez obzira što je Kragujevac bio kolevka srpskog naprednog društva, ne smeju se izgubiti iz vida ni prirodne lepote i povoljan geografski položaj. Dakle, Kragujevac se nalazi u samom srcu Šumadije, a Šumadija u samom srcu Srbije. Brdovito i šumovito zemljište sa nekoliko veštačkih jezera, nekoliko manastira, a tu je i Resavska pećina. Kad god se odlučite na izlet – sve vam je tu ispred nosa. Ništa nije tako daleko, ne treba vam mnogo prireme ni slobodni dani od godišnjeg odmora, a i putevi su dobri. Nema zakrčenja, nema gubljenja dragocenog vremena u prevozu. Za kratko vreme možete se naći i u urbanoj sredini ili u prirodi.

A tek o Šumaricama da vam pričam. To su kilometri i kilometri ukroćene prirode, odmah tu, pred nosom. Kolima, autobusom, taksijem ili pešaka ste tu za tili čas. Da šetate, džogirate, bacate frizbi, pravite piknik… Spomen park “21.oktobar” u Šumaricama postoji od Drugog svetskog rada i posvećen je žrtvama tog rata. Baš u tim Šumaricama su streljani učenici i profesori Prve kragujevačke gimnazije. U Šumaricama postoji i spomen muzej i mnogo spomenika, od kojih je zaista najpoznatiji spomenik “Peto tri”, koji zapravo predstavlja pticu sa slomljenim krilom, ali je zbog svog oblika koji podseća na rimski broj pet poznat pod pomenutim nazivom. Jezero Šumarice se nalazi upravo u parku Šumarice, dok se jezero Bubanj nalazi u samom gradu. Ostala tri jezera se nalaze na periferijama.

Priča o Kragujevcu još nije završena – jer Kragujevac je i grad rokenrola. Toliko je bendova i talentovanih muzičara poteklo upravo odavde. A rezultat svega toga je da u svako doba dana ili noći možete naći zabavu baš za vašu dušu.

Kragujevac ima mesta za sve. Ako želite u pozorište, na izložbu, na koncert, na piknik – sve vam je tu. Opcija ima onoliko koliko posetilac ima mašte. Kragujevac je mesto gde duša dolazi na odmor. I sve te lepote su baš ovde ispred nas – u samom centru Srbije! Svaki dan!

Ja oduševljena! Brazil, Rio, more, sunce, karneval! Sve ono, što bi nam svima prvo palo na pamet na pomen te vatrene južnomeričke zemlje. Kaže mi ona, da nije baš sve tako kako ja zamišljam u svojoj glavi i ispriča mi priču zbog koje sam se i odlučila da napišem ovaj tekst.

Dakle, moja kuma, u Brazilu ima koleginicu s fakulteta od koje je saznala sledeće.

Ima ta zemlja mnogo siromašnog naroda, ali ne kao kod nas, siromašnog s karticama i dugovima, već onog pravog, što spava po ulicama i nema šta da jede. To su kvartovi u koje ni policija ne zalazi. Stopa kriminala je tolika da se ne može uhvatiti broj.

Kumina koleginica se, pre par godina, zadesila u jednom od tih kvartova. Ne znavši gde je, zaustavila je auto na semaforu i doživela da je gomila ljudi izvuče iz auta, skine do gaća i uzme joj sve što je kod sebe imala. Naravno, i auto. Batine nije dobila, srećom, ali zato propisno šutiranje jeste. U policiji su samo odmahnuli rukom, identifikovali slučaj, ostavili pisani trag. Do dana današnjeg, ništa nije razrešeno. Auto pronađen nije, a poniženje i strah koji je doživela, ostavljeni su samo njoj. Da ih se seća i nikad ne zaboravi.

Kumino kretanje po Riju, zaključih, mora biti ograničeno, da se ne zezne i ne završi u nekom Brazilu, o kom mi ni ne sanjamo.

Nisam ni pomišljala da je ovako nešto moguće. Bila sam zatečena. Šokirana, a šokovima nikad kraja. Ispriča mi i kako je dekan njenog fakulteta išao do Moskve, seo u taksi i kad je hteo da izađe, taksista mu reče da plati 100 dolara ili neće izaći iz vozila.

Zamislih se.

Ko zna, u koliko je zemalja ovakva situcija!?

Po čemu je onda Srbija najgora!?

Mi još uvek možemo da idemo gde hoćemo i  kada hoćemo. Ne moramo da mislimo da li će nas neko prebiti ili ukrasti sve što imamo.

Po čemu Srbija ima najgore ljude, predsednike, ministre, uređenje?

Svuda štrajkuju, nema posla, ima kriminala, droge. Zašto to ne reći?

Možda ovo nije širenje optimizma, ali jeste širenje realnosti.

Zaista nismo najgori, isti smo kao i većina sveta, čak i bolji.

Kod mene, svako može doći taksijem sa Surčinskog aerodroma, a da ga neko ne ubije. Može prošetati Knez Mihailovom, otići na Kalemegdan, Avalu.

Svako može osetiti i videti lepote Kosmaja, Tare, Zlatibora.

Svako može da se prijavi i bere jabuke za dnevnicu od 1.200 dinara ako nema posao, očisti sneg zimi za 1.500 dinara. Najlakše je kukati i štrajkovati.

Zaista nismo svesni koliko sreće imamo, a što nemaju mnogi u celom svetu.

Ja volim moju zemlju. Nigde nije tako sigurno kao ovde.

Primera je mnogo.

Mnogo je načina da pobegnemo, većina nas ima svoj način, neko sluša muziku (što i ja radim), neko šeta, neko se sa nekim posvađa, pa izbaci sve negativno iz sebe, a posle se oseća još lošije, a neko gleda komedije…

Sve to, po malo i ja radim.

Ipak, za mene je najbolji način kreativni rad.

(Fotografija: autorka teksta)

Kroz školovanje, uvek sam bila nikakva u likovnim umetnostima, poklanjali su mi peticu, da mi ne pokvare Vukovu diplomu.

Kada je život počeo ozbiljnije da mi pokazuje zube, slučajno sam videla članak u nekim novinama, pomislila da bih to i ja mogla i krenula.

Presovala sam cveće, listiće i sklapala neke kompozicije, sličice, odnela ih na posao, nisam ni smela reći tada da sam to ja napravila, bilo me stid, šta ako koleginice kažu: „Ma, ništa to ne valja!“

Ali nisu, dopalo im se! Velika je bila moja radost.

Od tada je prošlo dvadeset godina, ja i dalje radim isto u svoje slobodno vreme, a dešava se da i porodicu ostavim bez večere. Radim bolje nego ranije, zaista je velika zbirka mojih presovanih cvetića, šetam po livadama i parkićima, berem travčice i divlje cvetiće, očerupam vrbenu i petuniju na terasi, skoro da samo zbog toga i gajim cveće, slažem u bele salvete i teške knjige, otkrivam kako izgleda cvet posle presovanja, da li je promenio boju… Sada isprobavam nove tehnike, počinjem da učim i ostale rukotvorine, ukrašavanje predmeta savetnom tehnikom, pravim neke cvetiće od tkanine, svašta radim, a svake večeri umesto da gledam televiziju i slušam kako se naši narodni predstavnici svađaju i kako loše živimo, kao da to ne osećam na svojoj koži, ja krećem u divni pohod po blogovima kreativki i po nekog kreativca. Šta sve tu ima… Lepota se za lepotom niže. Ostavljam im komentare, pohvale, radujem se kao devojčica kad neko meni ostavi pohvalni komentar i uživam, uživam… Učim od njih, jer poseban je to svet, široke duše, spremni da znanje podele, da posavetuju.

Važno je ono što osećam dok stvaram, to posebno zadovoljstvo, važno je da tada nemam briga, ili mi je glavna briga koji ću cvetić na koje mesto postaviti, osećam kako će se obradovati neko kome taj svoj rad poklonim, i radujem se toj radosti. Tako je meni svaki dan lep.

Pa, da se vratim na početak, stres, šta to beše, skoro da i ne znam, nije me briga šta ću obući na posao, neka je čisto i popeglano, nije važno što je malo prosijalo na laktovima, ja nosim lepotu onog što stvaram i lepotu svih radova koje vidim na internet izložbama, nosim u duši svoje zadovoljstvo što sam stvorila nešto meni lepo, nešto što se i drugima dopada.

Pogledajte i vi, možda otkrijete da možete sami nešto stvoriti, napraviti od starog novo, sami napraviti čestitku za rođendan nekom dragom, u koju unosite svoju ljubav, ukrasiti kutijicu od ambalaže, napraviti stalak za olovke od otpadnih kartonskih rolni, mogućnosti su neicrpne! Nije potrebno veliko umeće, samo volja, malo vremena i upornosti. Zadovoljstvo je neprocenjivo.

Nasledio sam, nedavno, frtalj jutra pod noćnom frajlom. Znam da nije za verovati, ali: nisam se zapitao kome je bilo potrebno. Da seje i neguje polje pod cvećem koje miriše samo jedan deo dana. Koje je lepo, i to je sve. Ali sam nastavio da mu čuvam plavetnilo i odsjaje. Da plevim i klimam glavom ‘da, to je cveće; nema drugu namenu; nije na prodaju; nisam razmišljao; moguće… da, lepo je’.

Posavetovao sam namernike da svrate predveče. Nisam želeo ništa više. Verovali su, ili ne. Ni to nisam proveravao. Miris se širio do sledeće priče. Komšije su donosile svežu vodu za zalivanje, i umeli smo da slušamo jedni druge. Ne napuštajući slobodne zone.

Pisao sam o tome. Nisam očekivao da se slova zadrže na hartiji. Preneo sam vam onoliko koliko je ostalo. Danas. Dan.

Nemojte misliti da je to sve. Ali ni više. I počeće da miriše. I da se odvija: vaša priča o srećnim krajevima u sredinama gde ih ne gaje.

Samonikli.

Samoreki.

Samostreli.

Samodani.

Ko će ga znati. Do vi.

Psiholozi bi rekli da su u prednosti oni koji su u stanju da budu realni, što će reći, u kontaktu sa stvarnošću. Drugim rečima, ako se osećaš loše jer imaš objektivnih problema, onda si zdrav. Ako se osećaš loše a nemaš objektivnih problema, onda nisi.

Ali, nije sve tako jednostavno, jer, naša osećanja uvek imaju svrhu. Tako, ako se osećamo loše, to nas podstiče da promenimo svoju poziciju u stvarnosti. Jer, zdravi ljudi ne žele da se osećaju loše. Onda nam prorade odbrambeni mehanizmi i uložimo trud, volju i energiju u to da uklonimo razloge tog neprijatnog osećanja.

Promene i efekti

To možemo činiti na dva načina: promenom sveta oko sebe (aloadaptacija) ili promenom sebe (autoadaptacija). Recimo, nemamo posao i zbog toga smo u velikoj psihičkoj krizi. Onda se pokrenemo i preduzmemo sve što je u našoj moći da pronađemo posao bilo koja vrste. Kad u tome uspemo, izmenili smo malo svet oko sebe (bar svoj položaj u njemu) i neprijatno osećanje nestane. Ako nam neko blizak umre, svet nije više moguće promeniti, pa nam preostaje da promenimo sebe, tj. da se naviknemo na život bez te osobe. Tako se smanjuje neprijatnost.

Ako smo ozbiljno bolesni, pa nije u našoj moći da menjamo svet (ne znamo da li ćemo i kako uspeti da se izlečimo), a ne možemo ni da promenimo sebe, bar ne u dovoljnoj meri da bolest prosto nestane, onda možemo da se pomognemo našim unutrašnjim resursima i stvorimo sebi ugodnije i prijatnije okruženje. Na primer, tako što ćemo odlučiti da u svemu vidimo i dobru stranu. Recimo, znam ljude koji su u takvim situacijama sebi „prepisivali“ svakodnevni smeh. Jednostavno, smejali se na silu! Posle nekog vremena, promenili su svoj pogled na sebe, bolest i svet. Još su živi i osećaju se dobro. Slučajno? Možda…

Jednostavno!

Ipak, treba imati na umu da je moć naše imaginacije ogromna, a da naš mozak nema baš nikakav način da razlikuje objektivnu stvarnost od zamišljenje slike. Dakle, ako sebi „zacrtam“ da mislim o stvarima koje su mi prijatne, osećaću se prijatno. Bukvalno i jednostavno!

Osećati neprijatna osećanja i ne želeti da to promeniš je patološki. Ne pomaže „vađenje“ na realizam. Za nas kao individue i kao biološke jedinke, realizam je u drugom planu u odnosu na preživljavanje. Imperativ preživljavanja je volja za životom. Volju  za životom stvara prisustvo želja koje nam daju ciljeve i motive. Ako se osećamo dobro, to nam daje podsticaj da ponavljamo situacije zbog kojih se tako osećamo. Ako se osećamo loše, to nam daje podsticaj da menjamo situacije zbog kojih se tako osećamo. Osećati se loše i ništa ne menjati je patološki i vodi do odustajanja od života. Odustajanje od života obavezno rezultuje smrću jedinke. Ali, odustajanje od života na opštem planu, obavezno rezultuje nestankom vrste. Jer, bez velike želje za životom, nije moguće odgajati potomstvo.  Opet sasvim jednostavno!

Evolucija ima svoje načine, u to čvrsto verujem. Inuiti imaju jednu srčanu arteriju više od nas da bi bolje čuvali temperaturu grudnog koša. Južni narodi imaju tamnu kožu da bi se zaštitili od preteranog sunčevog zračenja. Depresivni pogled na svet vodi ka smanjenju broja stanovnika. Sasvim jednostavno!

Drugim rečima, rado bih definisala optimizam kao veru u preživljavanje. Kao želju da se čovek oseća bolje. Nekada čovek ima moć da promeni svet, pa da se zahvaljujući tome oseća bolje. Ali, ako nema? Ili, ako ni ta promena ne učini da se oseća bolje? Treba li da odustane? Da legne i umre? Naravno, može i to da izabere. Ali, može i da izabere da se oseća bolje. Iz bilo kog razloga. (Mada lično ne bih preporučila psihoaktivne supstance, osim kao krajnju meru.)

Čovekova težnja da se oseća prijatno je zdrava. Čovekova težnja da promeni neprijatno osećanje je zdrava. Jednostavno. Čovek ima prava da se oseća dobro i ako je siromašan i besperspektivan. I ako je smrtno bolestan. I ako svi oko njega pate. Ne postoji nikakva „socijalna odgovornost“ ili nešto slično što će sprečiti čoveka da se, recimo, zaljubi i bude presrećan, iako je upravo u toku svetski rat. Ako se dve osobe zavole u podzemnom skloništu dok na površini besni nuklearni rat, imaju prava da se osećaju dobro. Jednostavno.

Sve je u glavi

Ankete su pokazale da su najveće osećanje zadovoljstva životom iskazali žitelji Kostarike. Veoma su siromašni, ali im je dobro. Sram ih bilo! Ipak, ja ih razumem: pored tolikog sunca, ne možeš baš dugo da budeš melanholičan. Pre ili kasnije, počneš da đuskaš neku sambicu. Sa sve tugom u srcu! Jednostavno: fiziologija + evolucija. Sunčeva svetlost je dobra, ona obezbeđuje dovoljno hrane za potomstvo i dovoljno toplote da se odgaje mladi. Kada smo izloženi suncu, u mozgu se stvara endorfin, a od njega nam je lepo. Onda se pojača naša vezanost za život i spremni smo da se razmnožavamo. To je to.

Ne verujete? Ne verujete da je sve u mozgu i da je sve  fiziologija? Neću tražiti od vas da nešto šmrknete. Evo zamene: zatvorite oči i zamislite tablu. Crnu, glatku tablu. Veliku. Zamislite onda na toj glatkoj, crnoj, velikoj tabli limun. Žut. Svež. Jedar. Sad dolazi jedan nož i preseca limun na pola. Otvaraju se polovine limuna. Iz njih cure kapljice soka. Razleže se miris svežeg limuna, kaplje sveži limunov sok… Otvorite oči. Šta se desilo? Jesu li vam usta puna pljuvačke? Ma nemojte! A gde je limun? Pa da, u vašoj glavi!

Je l’ ono beše Engels govorio da je religija opijum za narod? Ako se ne varam, time je hteo da kaže da religija manipuliše da bi sprečila društvene promene. Kao, ako ti sad nije dobro, biće ti dobro kad umreš, zato nemoj da kukaš, sve će i onako biti ok na kraju… I ti ne kukaš. I radiš za cara.

Ali, manipulacija može da ide i u suprotnom smeru: tebi je loše. Mora da ti bude loše! Pa, vidiš koliko ljudi pati! Koliko je gladnih! Strašno! Nije valjda da to tebi ne smeta? Nije valjda da se ne osećaš užasno zbog toga? Moraš da se pobuniš!

I tako to krene…

Drugim rečima, u korenu svake revolucije je manipulacija. Ako me neko konstantno bombarduje lošim vestima i stvara mi sumornu sliku sveta, ja posumnjam da neko crta limun po tabli. Jer, nikada, ali baš nikada, svet nije jednostran. Svet je ogroman i šarolik. U njemu ima lepote čak i kad je ne vidimo. U njemu ima mesta za radost, čak i ako nikome nije smešno.

Crtanje limuna

Jednoj grupaciji u Srbiji smeta ideja projekta „365 lepih dana“ jer su, obuzeti političkom paranojom koja im ispira mozak već decenijama, uvereni da je i to „crtanje limuna“. Drugim rečima, veruju da iza tog projekta stoji DS koja hoće da uljuljka narod i natara ih da veruju da im je život lep. „Opijum za narod“. Tja! A šta ako je iza te grupacije kojoj smeta ovaj projekat, neka druga politička stranka, koja bi želela da cela Srbija legne i umre? Bez infuzije! Ili neka treća, ko zna kakva, grupacija, koja hoće da svi polude i podignu revoluciju? Kad jednom počne „crtanje limuna“, stvar se otme kontroli. Paranoja postane masovna. Niko više nikome ne veruje. Niko ništa ne preduzima. Svi potonu u totalno uživanje u beznađu. U patologiju.

Ako ste socijalno odgovorni, morate da prepoznate ovaj proces. Morate da se naterate da razumete prividnu drugu stranu. Morate da izađete iz začaranog kruga manipulacije. Ako niste, baš vas briga! Ko vam može zabraniti da vam bude lepo! Čak i ako nikom drugom nije. Čak i ako ni vama samima nije lepo većinu vremena. Bar ponekad vam bude lepo. Pa šta! Ima i kod nas sunca. I nije baš da svi gladuju. Ja, zapravo, ne verujem da toliko naroda gladuje. Prosto, istorijsko iskustvo mi govori da niko kod nas nije umro od gladi u poslednjih par stotina godina. Osim dobrovoljno. Ili nesrećnim slučajem. Ako neko poznaje nekog ko stvarno gladuje, neka mi javi, a ja ću se izviniti. Ali, ja ne poznajem. Ili oni koji pričaju o gladovanju, ne znaju šta je prava glad? I to je moguće. Srbija voli hiperbole. Kad kažemo „gladan narod“,  Indusi se valjaju od smeha. Sve je relativno. I subjektivno. Crtanje limuna!

Pravila su uvek ista

Nemam nikakvog ličnog interesa u politici. Ovi koji su sad većina, uopšte mi nisu za srce prirasli. Ali, ni revoluciju ne priželjkujem. Prvo zato što ne znam ko bi je mogao povesti, a onda i zato što su sve revolucije uvek imale samo loše posledice po narod. Kako god, isplivaju neki „plovci“ kojima je bolje nego ostalima.

Ali, ja sam optimista. U mom svetu, koji je, priznajem, bolji od većine svetova, biti optimista ne znači verovati da sve mora dobro da ispadne, već verovati da se skoro sve može preživeti. I nastaviti dalje. Do prirodnog, zdravog i normalnog kraja. Možda mi to ostalo od predaka. Preživeli su par svetskih i nekoliko lokalnih ratova, bar tri okupacije i progona, siromaštvo i bolesti koje su masovno ubijale. Pa su se opet smejali ponekad! Da nisu, ne bi bilo ni mene. Ni vas.

Evo i zašto je moj svet bolji od većine svetova: radila sam posao koji sam mnogo volela, ali sam morala da ga napustim jer me je bolest na to natarala. Onda sam, mada nerado, posegla za svojom drugom kvalifikacijom (a kvalifikacija imam za pet života, hvala na pitanju) i promenila posao. Pa je ispalo dobro! Zapravo, bolje nego što sam se nadala! Tako sam još jednom potvrdila svoje čvrsto uverenje da ne mogu da propadnem. Nekako, uvek ću se snaći. Što ne mora da znači da će mi biti jako dobro. Ali, neće mi biti ni loše. Zašto bi i bilo? To što ja imam kvalifikacija za pet života, nije nikakva privilegija, to sam ja sama sebi stekla. I četiri strana jezika takođe. I plan da naučim bar još dva. (Kaže moja prijateljica Grkinja kojoj jezici idu odlično, da je to osobina onih koji preživljavaju: ako si u stanju da naučiš brzo strani jezik, imaš šanse.) To je, takođe, posledica moje odluke da se osećam dobro. Kad učim nove stvari i veštine, ja se osećam dobro. Svako novo znanje mi podiže samopouzdanje. Samopouzdanje mi garantuje da ću se snaći, kako god bilo. I ostavlja utisak na ljude. Pravila su uvek ista, čak i kad vas uveravaju da nisu.

Vera znači optimizam

Gledam na TV-u jednu ženu. Pošla na sajam zapošljavanja. Kosa joj seda i neočešljana. Ona zapuštena i ofucana. I kaže: „Idem da vidim, ali, ko će mene zaposliti? Imam 55 godina, nikom ja ne trebam.“ Baš me razljutila! Došlo mi da je išamaram! U Francuskoj su sve prodavačice ili mlađe od 30, ili starije od 50. Očešljaš se, dotraš se malo, osmehneš se i kažeš: „Imam 55 godina. Neću se više udavati, ni razvoditi, ni porađati, ni zaljubljivati. Prošla sam sve krize i frke. Naučila da komuniciram, stekla iskustvo, a još sam zdrava i snažna. Nema noćnih žurki, nema menjanja pelena, nema bolovanja zbog boginja. Nema bračnih brodoloma, ni odsustva zbog pijanki. Baš mene želite da zaposlite! Ako ne radim dobro, možete da me otpustite. Ali, ako dobro radim, ja vas nikad neću izdati. Ne želim baš da menjam posao dvaput godišnje, nisam više toliko mlada!“ Šta mislite, ko ima bolje šanse, ona sa TV-a, ili ova iz moje mašte? Mislim, ko da joj da posao, kad ona sama sebi ne bi dala posao!?

Eto, to je optimizam, ako mene neko pita. I uvek je delotvoran. Jer, čak i kad ne nađete posao, osećate se dobro zato što verujete da ćete se snaći. Vera znači optimizam. Bilo koja vrsta vere.

Svet u kome je sumnjivo kad ljudi žele da se osećaju lepo, makar i zahvaljujući sitnicama i glupostima, je ozbiljno bolestan svet. Čak ni Kafka nije takav svet zamišljao. Prevazišli smo i najgore pesimiste! (Možda Kami? Da, to liči na nešto iz njegovog opusa, ali, kod njega to nije pesimizam, već apsurd.) Pa ipak, i ja smunjam u takav pesimizam. Verujem da je iza njega, ako ne manipulacija, onda bar laž. Laž o saosećanju. Uteha koja se crpe iz činjenice da se solidariše sa onima koji su na dnu. A zapravo se ne solidariše. Jedina prava solidarnost sa onima na dnu je da i sam odeš tamo. Na dno. Ali, tamo nema interneta da se kuckaju pamfleti! Pa, dobro, onda, nećemo tamo ići, samo ćemo svojski mrzeti one koji neće da se „solidarišu“, već se, đubrad jedna, osećaju sasvim dobro, čak i kad nisu dobro! I još nam to saopštavaju! Kakvi izrodi! Kakvi izdajnici! Oni misle da u Srbiji i decu treba gajiti! I unučad dočekivati! Oni veruju u budućnost, zamislite, molim vas! U budućnost u Srbiji!

Šalu na stranu, imam ja i savet! Evo ga: kad već dotle dođe da se moraju crtati limunovi po tabli, bolje vam je da ih sami sebi crtate, nego da vam ih drugi crtaju! Tako vam bar niko neće podmetnuti neku otrovnu gljivu umesto limuna. Lepog… žutog… sočnog… osvežavajućeg…mmmm

Bolje od prve jutarnje kafe. Probajte. (Au, pa ne možete, navikli ste da ustajete oko podneva… izvinite.)

Iako sam u centru grada, čuje se crvrkut nekih ptičica. Tek po koji automobil narušava tišinu jutra.

U jednom od njih je i moj brat koji je krenuo na posao.  Stvara čovek vrednosti. Srećan rad buraz!

Umivanje, otvaranje prozora, pisanje… već uveliko ovaj dan troši svojih 1.440 minuta.

Proveravam plan aktivnosti za danas. Zadovoljan.

Posebno, jer danas je dan za kuglanje s prijateljima. Igramo u ćevape.

Misija dana: kreirati i isporučiti određene ekonomske i društvene vrednosti!

(Autorka fotografije: Jessamyn)

Nemam kristalnu kuglu, ali eto u 5:47h da zapišem šta sve može da se desi u ovom danu.

Izgovoriću bar 30 puta “dobro jutro” i “dobar dan”!

Mama i tata će se igrati s Vukašinom koji ima tek nešto više od dva meseca!

Prva kafa će se popiti oko pola deset s prijateljem koji stalno “trči u širinu”… Prva doza posvećenosti.

Potom, poslovni sastanci (neću vas smarati s njima, o njihovoj produktivnosti i ostalim vrednostima).

Naravno, sledi bar jedan kratak i topao obrok. Voleo bih da to bude jedna teleća čorbica. Trag.

Odgovaranje na pozive. I tako dalje i tako bliže…

Lepota ovog dana je u tome što ne živim sam, ni u ovom gradu, niti na ovoj planeti.

Postoje prijatelji, sugrađani, slučajni prolaznici, FB prijatelji,  rođaci, stanovnici ovog i svakog drugog grada…

Ja ću opet bez kristalne kugle da napišem… i tako započnem divan dan u Srbiji…

Burazer će danas sigurno, sa svojim kolegama, uraditi dovoljno posla da bar 100.000 ljudi nešto pročita.

Miloje Sekulić će još jednom otvoriti svoj office u nekom od udobnih wifi prostora i dominirati u onom u čemu je najbolji.

Moj prijatelj Andreja će biti ljubazan prema svakoj mušteriji koja uđe u njegovu časovničarsku radnju, koja inače već treću generaciju postoji.

Prijateljica Maja će danas napraviti bar 200 sendviča sa raznim namazima tokom svoje smene.

Sonja Martić će napisati tekst “Šta jesam?”.

Strongman će ulepšati wall velikom broju FB stranica simaptičnim informacijama, takav mu posao. Meni se više dopada kako i šta radi u jednom reality programu.

Bojša će za svoje klijente pisati i pisati… predloge i predloge.

Poslednji Skaut će odigrati svoj đir jer se oseća kao pobednik.

Dragana & Bruna… od njih se može očekivati svašta nešto dobro.

Jedna Milena će se potruditi da maksimalno prede…

Sveta će usmeravati buduće studente u značaj njihovog potencijala.

I tako… svako će nešto danas lepo da uradi… I pekar… i rudar… i lekar… i FB prijatelji… i ostali prijatelji…

I ovo će biti još jedan lep dan u Srbiji.

(Autor fotografije: Nha Le Hoan)

Konačno je otoplilo ovog marta,
zima se sa prolećem igra i karta,
Prvu partiju dobila je ubedljivo
al’ je svoje zube sklonila, svadljivo.

Do pre nekoliko dana sneg se beleo,
da ga čistim lopatom nisam želeo,
ali je obaveza svakog građanina
da smetove uklanja ispred svog stana.

Sunce je ogrejalo svojim sjajem,
ozelenila je trava mojim krajem,
cvetove visibaba ono je izmamilo
a mojoj je duši bilo drago i milo.

Nebo je nekako plavo postalo,
nijednog oblaka nije ostalo.
Ljudi mi deluju lepši i draži,
nema preterivanja, nema laži.

Otprilike sada, u ovo vreme,
sprema se bašta i razno seme,
cveće i povrće će se posaditi
orezivanje voćaka će se uraditi.

Buđenje prirode je nekakvo čudo,
na nas ljude često deluje baš ludo.
Nešto se lepo događa sa nama,
radujemo se takvim promenama.

Nije to čudo već prirodna stvar,
buđenje Ljubavi nam otklanja kvar,
pa su nam emocije uzburkane tada,
ponašamo se neobično kao pre nikada.

Ali, Ljubav nije emocija nego stanje,
kada nam je svet lep, već u svitanje,
kada na budućnost vedro gledamo,
kada osmeh nekome besplatno damo.

Neka proleće uvek bude u nama
i kada je zima, i kada je tama.
Neka nam Ljubav bude života smisao,
neka nam nasmejana bude i misao.