37. FESTIVAL MONODRAME I PANTOMIME

ODLUKE ŽIRIJA

2012-08-25T07:29:00.000+02:00

37. FESTIVALA MONODRAME I PANTOMIME

37. festival monodrame i pantomime održan je u

pozorištu ‘’Pinokio’’ – Zemun, od 05. do 08. jula.

U konkurenciji je učestvovalo 15 predstava (10 monodrama i 5 pantomime), od toga 6 inostranih i 9 domaćih dela.

Festival su pratila tri žirija, slede njihove odluke:

Stručni žiri u sastavu Rada Djuričin, dramska umetnica, Slobodan Beštić, dramski umetnik i Tanasije Uzunović, dramski umetnik, predsednik, jednoglasno su doneli odluku da Zlatnu kolajnu Maja Dimitrijević dodeli Januszu Stolarskom iz Poljske, za izvodjenje i režiju predstave Orfej i Euridika.

Po mišljenju stučnog žirija, Janusz Stolarski se oslanjao na živu tradiciju Grotovskog i predstavom u celini pokazao svoj visok umetnički ukuis, misaonost i dubinu. Uzbudljivo, hrabro i potresno.

Takodje jednoglasno, stručni žiri je doneo odluku da u kategoriji pantomimskih ostvarenja Zlatnu kolajnu dobije Pedro Ruiz iz Londona za izvodjenje predstave Kao film.

Stručni žiri smatra da je Pedro Ruiz pantomimičar virtuozne tehnike i neodoljivog scenskog šarma. Brzinom svojih glumačkih promena pokazao je da u potpunosti vlada svim elementima pantomimske veštine. Njegova predstava je duhovita i ironična, gegovi promišljeni i spretno izvedeni, tako da ostvaruje živu komunikaciju sa publikom.

Žiri publike u sastavu: Radoš Dragutinović, predsednik, Ines Maričić,

Miladin Popović Pop, Svetozar Ljubinković i Mihajlo Dašić,

jednoglasno je odlučio da nagradu dodeli Ivanu Tomaševiću iz Šabca za monodramu Zoran Radmilović.

Ivan Tomašević je kroz osporavanje i anegdotska sećanja iskazao empatiju za glumca Zorana Radmilovića. I ako su radili polazeći od dva suprotna principa glume kao laži glume kao istina. I jedan i drugi stigli su na isto mesto, do publike i njenog odobravanja.

Žiri za inventivnost koju dodeljuje Fakultet za inžinjerski menažment, u sastavu: Aleksandar Ilić, predsednik, Snežana Arnautović i Vladimir Tomašević, jednoglasno je odlučio da nagradu dobije predstava Orfej i Euridika, u režiji i izvođenju Janusza Stolarskog iz Poljske, sa obrazloženjem da se nagrada dodeljuje za snažan i emotivan performans, koji je rezultat rada troje umetnika, kao i inovacija u istraživanju odnosa aktuelnog i virtuelnog, kojim je postignuto jedinstvo duhovnog i fizičkog. Sa napomenom, da žiri smatra da ova predstava treba da se ponovo igra u Beogradu.

Zemun, 08. 07 2012.

Tanasije Uzunović, predsednik stručnog žirija festivala

Pedro Ruiz prima Zlatnu kolajnu za pantomimu

Pedro Ruiz, dobitnik Zlatne kolajne za pantomimu zahvaljujeTanasiju Uzunoviću predsedniku stručnog žirija festivala

Radoš Dragutinović, predsednik žirija publike

Specijalnu nagrada za inventivnost dodeljuje Katedra za kreativnu industriju Fakulteta za industrijski menadžment kao podstrek na inventivnost u kreativnosti iz oblasti estetike, produkcije i tehnike. Nagrada se sastoji od specijalne plakete, novčanog iznosa i trofejne skulpture.

Predstavnik žirija za inventivnost predaje nagrade za predstavu ORFEJ i EURIDIKA
Dagmari Luković, atašeu za kulture Republike Poljske

Docent Marko Stojanović, predsednik Svetske organizacije pantomimičara

Violeta Đorđević prima priznanje za rad u radionicama pantomime na festivalu

Pedro Ruiz je takođe dobio zasluženo priznanje za rad u radionicama pantomime

Lada Mirkov proglašava zatvaranje festivala

Održavanje 37. Festivala Monodrame i pantomime omogućili su

Gradska opština Zemun i Ministarstvo kulture Republike Srbije

DUETI - ETIDE KROZ POKRET I PLES

2012-08-25T01:15:00.000+02:00

Ponedeljak 9. jul
Pozorište lutaka Pinokio

00:00 časova

Studenti Akademije umetnosti Beograd
Postavka Marica Vuletić profesorka scenskog pokreta i
Tamara Antonijević Spasić, stručni saradnik

Dok je žiri odlučivao o pobednicima, publika je uživala u plesu studenata

00:08 časova
Zatim je sledila još jedna mala predstava o novoj staroj ljubavi u poznim godinama

JULIJA

2012-08-24T22:15:00.000+02:00

Nedelja, 8. jul

Pozorište lutaka Pinokio

23,00 časova

Pozorište Tell to joy & škola AST, Lisabon, Porugalija

Scenario predstave zasnovan na Šekspirovoj drami Romeo i Julija

Reditelj: Mario Gonzales

Pomoćnik reditelja: Nuno Pino Kustodio

Producent: Viktor Melnikov

Kostimograf i ilustrator: Ana Brum

Klovnov nos napravio: Nuno Pino Kustodio

Dizajer svetla i fotografija: Žao Rodrigez

Izvođač: ELSA VALENTIM

Komedija Julija je predstava nastala kroz partnerstvo pozorišta Tell to joy i škole ACT.

Zvono zazvoni u praznom prostoru. Dolazi klovn Karmen, rešen da pokuša da odigra Juliju. Ima tačno 45 minuta da oživi tekst, da liku udahne život i da mu nađe glas.

Svaki dan, svaki put kada se predstava igra, ona je drugačija jer ova igra nije monolog, već pre dijalog sa publikom, koji zvono opet prekida nakon tačno 45 minuta, odnoseći sa sobom glas i lik ovog klovna.

Pozorište Tell to joy je osnovao Danac Viktor Melnikov 2011. godine. Pozorište je orijentisano ka međunarodnim nastupima, s ciljem da se, pre svega, promovišu teatrološka istraživanja i osmisle multikulturalne predstave, gde su jezičke razlike (a ne barijere), veliki izazov za autore. Ove godine, Pozorište je pristupilo ACT-u (Lisabonskoj glumačkoj školi) kako bi zajedno razvili projekat Otvorena radionica, čiji je cilj organizovanje master-klasova sa velikanima savremenog pozorišta iz mnogih evropskih gradova.

Prvi predavač koji je u Radionici držao master klas jeste Mario Gonzales, a Julija je rezultat ove saradnje.

Predstava Julija rezultat je saradnje Marija Gonzalesa, reditelja i majstora tehnike klovnovske umetnosti, glumice Else Valentim i Viktora Melnikova, i deo je projekta Tell To Joy, osmišljenog na ovogodišnjoj Otvorenoj radionici.

Kreativnu podršku projektu pružio je Teatro o Bando a produkcijsku podršku Teatro dos Aloés.

KAO FILM

2012-08-24T15:18:00.000+02:00

Nedelja, 8. jul

Pozorište lutaka Pinokio

21:40 časova

MIMAME produkcija, London, Engleska

pantomima

Igra: PEDRO RUIZ

Ovo je priča o Federiku del Kaču, čoveku posvećenom karijeri, svojoj voljenoj porodici i prijateljima.

Ali, Federiku nešto nedostaje, neko da sa njim podeli svoj život. Dansa počinje njegovo putovanje, a prijatelj mu pomaže da upozna ženu koju će zavoleti, bar tako on misli...

MIMAME pozorište

MIMAME produkciju osnovao je Pedro Ruiz 2000. godine.

Pedro se preselio u London 2003. godine, kako bi 8 godina studirao pri Internacionalnoj školi telesne pantomime, sa Stivom Vasonom i Korin Soum.

Prva predstava, zapravo serija urnebesnih, komičnih skečeva, osmišljena je u Barseloni, pod imenom Najapsurdnija noć.

Kada je završio osnovne studije i postdiplomske studije iz oblasti metodike nastave, Pedro je počeo da predaje u školi i to je radio 2 godine, do 2011, kada je naravio drugu predstavu – Kao film, koja se igrala u Sabadelu i Londonu 2011. i 2012. godine.

VERTER

2012-08-24T06:46:00.000+02:00

Nedelja, 8. jul 20,00 časova

Pozorište lutaka Pinokio

Kliker teatar i Malo pozorište Duško Radović

Autor i koreograf: Damjan Kecojević

Kompozitor: Vladimir Pejković

Vizuelni identitet: Iva Čukić

Igra: DAMJAN KECOJEVIĆ

Premijerno izvođenje: 20. jun 2011.

Geteov prvi roman Jadi mladog Vertera bio je njegov najveći književni uspeh, a verovatno i prvi evropski bestseller.

U trenutku svoje pojave roman je shvaćen kao veličanje samoubilačkog čina, proizašlog iz strasne ljubavi i povređene sujete, ali to delo je u većoj meri izraz neobuzdane težnje za slobodom, kao i odraz unutrašnje rastrzanosti između želja i obveza, između htenja i mogućnosti.

Kako pomiriti ono što sredina nameće sa onim što su tvoje želje i tvoja očekivanja?

Kad sklonimo romantičarski stil kojim je roman pisan ispred nas se nalazi ispovest mladog čoveka koji živi tu pored nas.

Verter je pored nas je, ali je sam.

I sve može sam.

Verter - Šta sve možeš kad si sam?

DAMJAN KECOJEVIĆ

Diplomirao glumu na Akademiji umetnosti BK u klasi profesora Petra Banićevića. Radio jedno vreme na Akademiji umetnosti BK kao asistent na predmetu scenski pokret. Pohađao kurs savremenog plesa kod Martina Sonderkampa (Aleksandar tehnika i improvizacija) i Joa Altera (Cuningam tehnika). Završio seminar fizičkog teatra u KIM teatru u Berlinu kod profesora Eliasa Coenna. Predavao jedan semestar scenski pokret kao vanredni profesor na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Godine 2008. osvojio nagradu za naboljeg glumca na Lutkarskim susretima u Nišu, nagradu za glumačka ostvarenja u predstavi Stepa na 14. Festiću i godišnju glumačku nagradu Malog pozorišta Duško Radović. Godine 2009. osvojio godišnju nagradu Malog pozorišta Duško Radović za scenski pokret u predstavi Oliver Tvist, a godine 2010 godišnju glumačku nagradu istog pozorišta za ulogu Melhiora u predstavi Buđenje proleća. Godine 2011 osvojio godišnju nagradu Malog pozorišta Duško Radović za autorski rad Verter – šta sve možeš kad si sam. Postaje stalni član Malog pozorišta Duško Radović 2011. godine. Trenutno obavlja funkciju VD upravnika Malog pozorišta Duško Radović

FRANŠE D` EPERE NA JUŽNOM BULEVARU

2012-07-25T19:00:00.000+02:00

Hotel Skala

Subota, 7. Jul 2012.

23,00 časa

Savez dramskih umetnika Vojvodine

Pisac: Aleksandar Popović

Muzika: Vladimir Agić-Aga

Stručni konsultant: Ljuboslav Majera

Režija i igra: JOVICA JAŠIN

Praizvedba: oktobra 2011.

Monodrama Franše D`Epere na Južnom bulevaru priča je o penzionisanom železničaru čika Duletu sa Čubure. Ova monodrama potvrđuje poznata svojstva Popovićeve dramaturgije – reč je o junaku koji je i kao njegovi kafanski prijatelji jak na rečima u održavanju sopstvene mitomanije. Ali taj čika Dule u stvari je čovek koga je druga žena propisno zauzdala, pa je njegov protest protiv njene kućne tiranije jednak vapaju ojađenog bića. Naš junak nema ni snage ni volje da se pobuni, pa se njegovi tugaljivi prigovori završavaju za kafanskim stolom, u grotesknoj atmosferi krčme u kojoj ga i konobar ignoriše. U ovom Popovićevom štivu naći ćemo bogatstvo leksičke građe i autentičan pogled na svet „malog čoveka“, o kome je autor pisao s ambivalentnim pristupom uvažavanja i posprdnosti.

Monodrama Franše D`Epere na Južnom bulevaru do sada nije doživela scensko izvođenje.

Jovica Jašin

Rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (odsek: Pozorišna produkcija). Član pozorišnih kuća: Kikinda, Tuzla i Zrenjanin. U pozorištu odigrao oko devedeset uloga, igrao na filmu i TV serijama u produkciji RTV Sarajevo i TV Beograd. Član je ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina od 1993. godine. Značajna su mu ostvarenja u predstavama po tekstovima Nušića, Krleže, Brešana, Sterije, Hristića, Šekspira, Selimovića, Kovačevića, Stefanovskog, Šajtinca...

U sopstvenoj produkciji značajan uspeh postigao je monodramom Paorska groznica po tekstu Radivoja Šajtinca.

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929-1996), dramski pisac. Posle završene gimnazije dopada zatvora na Golom otoku, a po izlasku bavi se raznim poslovima (moler, cinkograf...) Profesionalni književni rad započinje 1958. godine saradnjom u dečjim dramskim redakcijama skoro svih naših radio stanica i objavljivanjem knjiha za decu (Tužni grad, Devojčica u plavoj haljini). Izvođenje farse Ljubinko i Desanka u Ateljeu 212, 1964. godine, označava početak Popovićevog plodnog i kontinuiranog pozorišnog rada. Za samo pet godina (1964-1969) izvedeno je tačno trinaest Popovićevih komada na scenama beogradskih pozorišta. Od te 1964. do 1996. izvedeno je ukupno pedesetak Popovićevih komada za odrasle i decu.

Napisao je oko 500 scenarija za televiziju (TV serije za decu i odrasle, TV drame, itd.), mnoštvo radio-drama i roman Ubistvo u trouglu.

Glavna dela: Ljubinko i Desanka, Čarapa od 100 petlji, Razvojni put Bore šnajdera, Smrtonosna motoristika, Druga vrata levo (zabranjena), Mrešćenje šarana, Bela kafa, Kus petlić, Tamna je noć, Baš bunar, Crvenkapa, Snežana i sedam (uvoznih) patuljaka. Za književni i pozorišni rad dobio je brojne nagrade i priznanja – dve Sterijine nagrade, dva Ćurana, itd.

Ljuboslav Majera

Rođen je 1951. godine u Bačkom Petrovcu. Diplomirao je pozorišnu režiju 1975. godine na Akademiji u Bratislavi. Režirao je više od sto četrdeset predstava (Kir Janja, Sabirni centar, Mačka na usijanom limenom krovu, Posle pola veka, Tri sestre, Čekajući Godoa, Hasanaginica, Antigona, Putovanje za Nant, itd... u Beogradu, Novom Sadu, Bačkom Petrovcu, Somboru, Kikindi, Kruševcu, Zrenjaninu, kao i u Slovačkoj (Presov, Zvolen, Trnova).

Najznačajnije nagrade: Specijalna Sterijina nagrada Okruglog stola kritike, Sterijina nagrada za režiju, dva puta proglašavana za reditelja godine od strane kritičara (Antigona, Putovanje za Nant). Nagrada na jugoslovenskom festivalu u Užicu, na Susretu profesionalnih pozorišta Vojvodine, Vršačkoj pozorišnoj jeseni.

Redovan je profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Akademiji umetnosti u Banskoj Bistrici u Slovačkoj.

Godine 2007. režirao je monodramu Radivoja Šajtinca Paorska groznica u izvođenju glumca Jovice Jašina.

ODBRANA SOKRATOVA

2012-07-24T03:19:00.001+02:00

Pozorište jednog glumca, Skoplje, Makedonija

Pisac: Platon

Režija: Dritero Kasapi i Dino Mustafić

Sokrat: BAJRUŠ MJAKU

Platon: Besfort Idrizi

Snimatelj: Ibrahim Džemaili

Scena: Krste Džidrov

Kostimi: Blagoja Micevski

Muzika: Samir Durguti

Kamera: Fejmi Daut, Besfort Imami

Montaža: Betim Zećiri

Produkcija: Pozorište jednog glumca Skoplje i Interkult Stokholm

SOKRATOVA ODBRANA SLOBODE

Opšte uzev, sloboda je polazna tačka za sve što radimo u životu. Nije nam data zauvek, moramo je svaki dan držati na oku, kako bismo je iznova promišljali i čuvali u sebi i vladi koju biramo.

Nikada ne smemo tvrditi da živimo u demokratiji bez mane, niti da je ona zauvek uspostavljena. Sloboda bez demokratije nije moguća. Zato je moramo negovati i odmah reagovati ukoliko je ugrožena. O tome su nas upozoravala iskustva iz 20. veka kroz scene holokausta, koncentracionih logora i rata, izgnanstva i likvidacija onih koji se nisu slagali sa većinom. Pluralizam mišljenja je predispozicija za ljudske slobode, jer ukoliko ga nema, stvara se očigledna neravnoteža, ideološki terorizam, rasizam ili nacionalizam. Intelektualci su razvili sposobnost da osete duhovnu nelagodnost kada sloboda nestane, i kada se pojave radikalizam i totalitarizam kao istorijski refren horora u autoritarnim zemljama. Slobodno mišljenje se oduvek opiralo takvim režimima, to je jedina slobodna teritorija koja nam omogućuje da razvijamo misli i osećanja kojima otkrivamo i osluškujemo svet oko sebe.

Dino Mustafić

ZAŠTO SOKRAT KAO PREDSTAVA?

Odbrana Sokratova je Platonovo remek-delo i jedno od najcenjenijih odbrana kritičkih gledišta, moralne odgovornosti građana prema društvu i slobodi mišljenja.

Sokrat je prvi učenjak za koga znamo da je osuđen na smrt zbog: „kvarenja omladine, nepoverenja prema vlasti i njenom sabotiranju“. Tako gledajući, Sokrat je prvi poznati disident u istoriji zapadne Evrope.

Briljantan govor koji je Sokrat održao pre nego što je osuđen na smrt, jeste njegov pokušaj da se odbrani od optužbi i da objasni da nije imao loše namere već je samo tragao za istinom. Oni koji se plaše istine jesu oni koji su ga osudili. Ali, ko su oni?

Slika mlade atinske demokratije koja pati od korupcije, nepotizma, trke za brzom zaradom, u kojoj se pojavljuje nova, bogata elita koja uspešno manipuliše osetljivom atinskom demokratijom, vrlo je slična našoj stvarnosti.

Razlika je u tome što je Atina imala Sokrata i njegove sledbenike, poput Platona, Ksenofona i drugih, koji su stali ispred intelektualne alternative naspram socijalne i moralne izopačenosti. Dok su drugi filozofi pisali rasprave i govore, Sokrat je ćaskao sa sugrađanima na agori – javnom mestu, glavnom gradskom trgu, na kome su se okupljali ljudi različitih obrazovanja i profila.

Danas su javna mesta usitnjena i uzurpirana od strane političara, korumpiranih medija, uskogrudih nacionalista i ličnih interesa „nove elite“.

Mesto za istinsku intelektualnu kritiku modernog života – agora, danas teško da postoji. Jedina nada je da pozorište može postati agora, mesto na kome se okupljaju građani iz različitih slojeva i gde vlada dijalog, govorna reč – Sokratov omiljeni oblik komunikacije u potrazi za istinom, pravdom i moralnom odgovornošću.

Dritero Kasapi

Teatar jednog glumca

Skoplje, počeo je sa radom 2001. godine i do sada su napravljene četiri predstave: Dnevnik jednog ludaka, prema Gogoljevom delu, u režiji Ivana Popovskog (2001), Otac od Strindberga, u režiji Slobodana Unkovskog (2003), Zoološka priča od Edvarda Olbija u režiji Bajruša Mjakua (2005), Ujka Vanja od Čehova, u režiji Slobodana Unkovskog (2006) i kao TV film u trajanju od 60 minuta, Očeva knjiga od Luana Starova, u režiji Rusomira Bogdanovskog.

Predstavama Dnevnik jednog ludaka i Otac, Pozorište jednog glumca uspešno se predstavilo na mnogim festivalima u svetu: u Krakovu, Kairu, Budvi, Ljubljani, Prištini, Prespi, Butrintu, Sarajevu, Moskvi, Istanbulu, Kijevu, Sankt Petersburgu...

Nagrade

- Na Festivalu monodrame i pantomime u Prištini, decembra 2003, Ivan Popovski je proglašen za najboljeg reditelja za režiju predstave Dnevnik jednog ludaka, a Bajruš Mjaku je proglašen za najboljeg glumca za interpretaciju lika Popriščina.

- Na Festivalu panalbanskog glumca u Fieru, Albanija, 2003, Bjaruš Mjaku je proglašen najboljim glumcem Festivala.

- Na Festivalu evropskih glumaca 2004 u Prespi, Bajruš Mjaku je proglašen za Glumca Evrope 2004. godine.

- Na Međunarodnom festivalu monodrame u Kijevu, Ukrajina, Bajruš Mjaku je nagrađen Gran prijem.

- Na 39. Festivalu profesionalnih pozorišta Makedonije „Vojdan Černodrinski“, u Prilepu, 2004. godine, predstava Otac osvojila je sledeće nagrade: najbolja predstava, najbolja režija (Slobodan Unkovski), najbolji glumac i najbolja glumica (Bajruš Mjaku i Arta Mucaj) i najbolji set dizajn (Blagoja Micevski)

MALI PRINC

2012-07-20T14:01:00.000+02:00

Dečji kulturni centar i Simple Truth Theatre (S.T.T.), Beograd, Srbija

Tekst: Antoan de Sent – Egziperi
Režija: Ana Sofrenović
Dramatizacija: Dimitrije Kokanov

Dizajn kostima, scene i svetla: Ana Sofrenović
Scenski pokret: Milica Cerović
Muzika: Miša Cvijović
Dizajn plakata: Jelena Nešković

Tehnika (svetlo i ton) : Darko Stepanović

Uloge:
VLADIMIR NIĆIFOROVIĆ

JOANA KNEŽEVIĆ
BORIS KARGOTIĆ
KAĆA TODOVIĆ-KRKOVIĆ
JOVANA ČUROVIĆ
STEVAN PIALE

PETAR MILIĆEVIĆ
Dečiji glasovi:
Lena Mićanović
Miloš Momirović-Stojaković

Mlada glumačka trupa čiji su osnivači: Vladimir Nićiforović – dipl. glumac na Akademiji umjetnosti u Banja Luci i Joana Knežević – dipl.glumica na Akademiji umetnosti u Beogradu. Trupa je nastala kao posledica istraživačkog i praktičnog rada ova dva umetnika, koja iza sebe imaju rad u profesionalnim pozorištima u Beogradu i Banja Luci.

Poznata priča Antoana Egziperija poslužila je autorima i glumcima kao inspiracija za istraživanje kroz pokret, glas, muziku i reč. Kroz princip radionice došlo se do same strukture predstave.

Predstava govori o traganju za onim mestom u svima nama, o prostoru između sna i jave, svetu deteta i odraslih, mašte i stvarnosti. Posvećena je detetu u odraslom čoveku, na koje vremenom zaboravimo, zatrpamo ga raznim “ozbiljnim” događajima iz života a ono je tu u nama i želi da nam prikaže život iz nekog drugog ugla. Predstava je posvećena i ozbiljnosti i skoncentrisanosti i “odrasle osobe” u jednom malom detetu prilikom njegove igre koja u stvari čini čitavu njegovu stvarnost koju poznaje. Kroz predstavu se igramo sa tom ambivalencijom koja je prisutna u svima nama, samo je teško puštamo da nas pobedi.

U predstavi se prepliće više žanrova: koreo - pantomimski (scenski

pokret) - animacija predmeta.

Dečji kulturni centar Beograd je ustanova kulture čiji je osnivač Gradska uprava grada Beograda. Osnovan je 1952. godine kao Dom pionira Beograda. 21. aprila 1968. godine u Takovskoj ulici broj 8 izgrađen novi Dom pionira, gde se i danas, na površini od 2200 m2, odvijaju mnogobrojni programi namenjeni deci i mladima.

Suština rada u Dečjem kulturnom centru Beograd uvek je bila usmerena na afirmaciju stvaralaštva dece i mladih, u svrhu njihovog ličnog i profesionalnog razvoja.

Mnoge su generacije rasle uz programe kao što su Susreti četvrtkom, Danas su naši gosti, Pronicljivi i radoznali, a na kulturu grada Beograda značajan trag ostavile su velike manifestacije Zlatna sirena, Kekec - jugoslovenski filmski festival filmova za decu (koji se održavao u vreme Jugoslovenskog festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma), "Filmska parada", međunarodni festival filmova za decu (koji se održavao u vreme FEST-a), međunarodna manifestacija dece Evrope Radost Evrope.

Susreti četvrtkom započeti 02. oktobra 1958. godine preteča su svih programa koji su se kroz godine množili, a koji su bili odgovor dečjoj radoznalosti kada je u pitanju nauka, umetnost i sam život. Danas se u Dečjem kulturnom centru Beograd kreiraju programi za mlade (interaktivne tribine, večeri poezije, svirke), muzičko- scenski i kulturno-obrazovni programi, predstave, koncerti, seminari, programi likovne i vizuelne kulture i kursevi u ateljeima i studijima.

Usmeren ka istraživanju i otkrivanju potencijala dece i mladih u svim vidovima umetnosti, Dečji kulturni centar Beograd svojim programima nastoji direktno da komunicira sa mladima, usmeravajući ih ka sticanju potreba za umetničkim doživljajem, saznanjem i zabavom.

ZORAN RADMILOVIĆ

2012-07-19T16:00:00.001+02:00

Subota, 7. juli

Pozorište lutaka Pinokio

20,00 časova

Scena Maska, Šabac

Tekst: Ivan Tomašević i Andrea-Ada Lazić

Režija: Andrea-Ada Lazić

Scenografija: Ivan Tomašević

Kostim: Aneta Tomašević

Slikar izvođač: Rade Stanković-Stankelja

Ton majstor: Kosta Pavlović

Majstor svetla: Radivoj Kostadinović

Dekorater i rekviziter: Mladen Simić

Tehnički šef: Mihailo Brezina

Igra: IVAN TOMAŠEVIĆ

Predstava je nastala pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije, Grada Beograda i grada Šapca.

Ovo je priča o jednom od naših najboljih i najpopularnijih glumaca, ispričana iz perspektive glumca koji je opsednut likom i delom velikog Zorana Radmilovića. Glumac pokušava da odigra monodramu o Salijeriju, ali odustaje jer ga stalno proganja lik Zorana Radmilovića. Na ovoj paraleli Salijeri – Mocart, glumac (u ovom slučaju Ivan Tomašević) – Zoran Radmilović je izgrađena ova komična priča o problemu velikog broja umetnika koje su, zbog par genija, proglasili za mediokritete.

Šabačka premijera predstave je bila 30. novembra 2011. godine u Šabačkom pozorištu. Beogradska premijera je bila na rođendan Zorana Radmilovića, 11. maja 2012. u Ateljeu 212. Do sada je predstava, pored nekoliko naših gradova gostovala u Bugarskoj i u Bosni i Hercegovini na festivalu “Mostarska liska” u Mostaru. Na ovom festivalu je predstava dobila dve Zlatne liske (Za glumu i režiju).

Ivan Tomašević je prvak Šabačkog pozorišta, član Saveza dramskih umetnika Srbije, član Udruženja dramskih pisaca Srbije. U svojoj tridesetogodišnjoj karijeri odigrao preko dvesta uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Igrao za pozorišta Bitef teatar-Beograd, Pozorište mladih-Novi Sad, Narodno pozorište-Užice i Šabačko pozorište. Režirao šesnaest predstava. Uradio dvadeset scenografija. Napisao pet drama i četiri dečje predstave.

Za svoj rad je do sada dobio tridesetak nagrada među kojima su i najznačajnije pozorišne nagrade koje se dodeljuju kod nas.

Osnivač je scene MASKA. Bavi se i pedagoškim radom – radom sa studentima Pozorišnih Akademija i mladima koji se spremaju za prijemne ispite na Akademijama za pozorište, film i televiziju.

TV Serije:

Srećni ljudi; Porodično blago; Gle neko zvoni; Paura di amare (italijanska); Restauratore ( italijanska ); Miris kiše na Balkanu

Filmovi:

Sulude godine; Lo skandalo dela banka Romana (italijanski); Duplo ništa; Božanstvena ironija; Zalažem se za laž, Miris kiše na Balkanu, Vakance di natale (italijanski), Čekrk

Tekstovi:

Klara dogodilo se nešto neočekivano; Sve o onim stvarima i šire sa ženskama; Kabare (drama); kabare Fantazija o ženi – žena, žena e pa šta je?; Pusti me da sanjam; Zoran Radmilović, Gle neko zvoni (TV serija); Da se ne pročuje (TV serija)

Tekstovi za decu:

Novogodišnji bal; Pozorišne čarolije; Vremeplov; Bajka o čokoladi, Kako postati glumac

Režije:

Klara dogodilo se nešto neočekivano; Kraljica smeha; Tražim pomilovanje; Omer i Merima; Tigar; Pusti me da sanjam; Sve o onim stvarima i šire sa ženskama; Ključ; Fantazija o ženi; Bajka o čokoladi; Vremeplov

Nagrade: Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“, nagrada „Ljubiša Jovanović“, nagrada za glavnu ulogu na internacionalnom festivalu Joakim-inter-festu, nagrada za ulogu na Joakim-festu, nagrada za glavnu ulogu na internacionalnom festivalu „Autor“ u Temišvaru, dvanaest nagrada za glumu na Festivalima „Joakim Vujić“, dve nagrade na festivalima „Talija fest“ Beograd, dve nagrade „Zoranov brk“, nagrada „Zlatni pečat“ Banja Luka, nagrada Udruženja dramskih umetnika, nagrada „Boris Kovač“ Šabac, nagrada za najbolju ulogu na Festival malih scena- Bijeljina, dve nagrade na festivalu „Male stvari“ Trebinje, Mostarska liska – Mostar, nagrada stručnog žirija – srebrna maska - za predstavu u celini (tekst i režija) za predstavu „Klara dogodilo se nešto neočekivano“ na internacionalnom festivalu „TREMA-fest“, nagrada publike – bronzana maska - za predstavu u celini (tekst i režija) za predstavu „Klara dogodilo se nešto neočekivano“ na internacionalnom festivalu „TREMA-fest“.

Andrea Ada Lazić

Rođena u Beogradu, 19. juna 1984. godine.

Školovala se u Beogradu, Hjustonu (USA) i Londonu. Studije režije završila na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Save Mrmka i Dragana Elčića. Diplomirala 2006/2007, sa ocenom 10 na diplomskom radu, i srednjom ocenom 9,5.

Master iz igranog filma uradila na London Film School, kao jedina primljena van Evropske unije. Preporuku za prijem napisao Emir Kusturica.

Od 2009. godine stalno zaposlena na RTS, kao reditelj u Produkciji Kulturno obrazovnog i zabavnog programa.

Tokom pet godina rada na programima RTS, kao spoljni reditelj i reditelj u angažmanu, snimila je veliki broj TV teatara (Kako je divan taj prizor, Krčmarica Mirandolina, Otelo, Sluga dvaju gospodara, Mandragola, Kontumac...) U svom radu se najviše bavila interakcijom pozorišta i televizije. Pozorište je njem izbor u istraživanjunovih pozorišnih formi, bliskih novim medijima.

Direktno, iz studija, prenosila 13 emisija Upitnik Olivere Jovićević. Radi u digitalnim reportažnim kolima, kojima prenosi direktno Radost Evrope, iz Sava centra, 2009, 175 godina Knjaževsko srpskog teatra iz Kragujevca, 2010. Režirala direktan prenos svečanog programa 60 godina pozorišta Boško Buha. Sa Brankom Kičićem snimila kultne predstave Kralj Lir, sa Radetom Šerbedžijom, na Petrovaradinskoj tvrđavi, 2009. godine, kao i Zlatno tele u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Uradila veliki broj promotivnih filmova. Radila kao reditelj video radova na mnogim programima i pozorišnim predstavama (sa rediteljem Irfanom Mensurom, u Narodnom pozorištu, u Nišu).

Njen kratki igrani film Metonimija, u kome glavnu ulogu igra Predrag Ejdus, prikazan je na svim televizijama i na mnogim međunarodnim filmskim festivalima.

U tv seriji Dramski portreti, Dramskog programa RTS, reditelj je dva portreta velikana dramaturgije:

Zalažem se za laž, igrano-dokumentarni TV film po knjizi Ane Radmilović, koja je u knjigu sabrala dnevničke zapise svog oca, velikana Zorana Radmilovića. Dramski program RTS je snimio ovaj PORTRET kao omaž Radmiloviću povodom 25 godina od njegove smrti (emitovano 7. novembra 2010).

Slobodan Stojanović, više od igre o jednom od najznačajnijih srpskih pozorišnih, filmskih i TV dramskih autora koji je, između ostalog, napisao i nezaboravnu tv seriju Više od igre.

Scena Maska

Ove godine Scena Maska je napunila deset godina. Osnivači Maske, Ivan i Aneta Tomašević su 14. februara 2002. godine postavili na scenu predstavu Klara dogodilo se nešto neočekivano i time obeležili početak rada. Probe i premijera prve predstave su bili u klubu „M“ hotela „Sloboda“ u Šapcu.

Danas Maska koristi scenu Šabačkog pozorišta, sa kojim tesno sarađuje. Do sada je urađeno nekoliko zajedničkih programa i koprodukcija. Pored Šabačkog pozorišta, Maski pomoć pružaju gradska uprava grada Šapca, Ministarstvo kulture Srbije, grad Beograd i naši prijatelji - sponzori.

Pored glumaca i tehnike Šabačkog pozorišta, Scena Maska okuplja i druge umetnike iz cele Srbije (glumce, slikare, pisce, muzičare, profesore sa umetničkih akademija...)

Na svom repertoaru Maska ima deset večernjih i tri predstave za decu.

Sa svojim predstavama Maska je gostovala po celoj Srbiji, u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Bugarskoj, Sloveniji, Austriji, Nemačkoj... Na domaćim i međunarodnim festivalim Maska je dobila nekoliko nagrada za predstave i glumu.

Pored pozorišnih predstava Maska je organizovala veliki broj promocija knjiga, nekoliko izložbi slika i koncerata ozbiljne muzike. Redovan je učesnik skoro svih kulturnih akcija, a osmislila je i organizovala i prvi dečji karneval pod nazivom Šabac na dobrom glasu.

Maska se bavi i humanitarnim radom. Svakog 14. februara, pozorišnom predstavom ili nekim drugim programom se obeleži Dan Maske. Ceo prihod od ovakvih programa odlazi u humanitarne svrhe.

RADIONICA PANTOMIME

2012-07-14T09:23:00.000+02:00

Prateći program

U organizaciji SVETSKE ORGANIZACIJE PANTOMIMIČARA

U Baletskom studiju BALETINO

ZEMUN, Karađorđeva 5

Radionice su održane od 6. do 8. Jula

Predavači:

Violeta Đorđević - metod Žaka Lekoka - Improvizacija i Klovnovska maska

doc. Marko Stojanović - tehnika Marsela Marsoa - Mimodrama/klasična pantomima

Gosti:

učesnici Festivala iz inostranstva

Radionice su bile otvorene i besplatne za sve zainteresovane, a posebno za studente glume i mlade umetnike oštećenog sluha iz Srbije i regiona, a učesnici radionica su prisustvovali na predstavama Festivala monodrame i pantomime.

Svetska organizacija pantomimičara je snimala sve radionice za svoje i potrebe arhive Festivala. Iako potencijalno planiran, prenos preko interneta nije bio moguć jer tehničke i materijalne mogućnosti to nisu omogućile.

KONTAKTI:

Svetska organizacija pantomimičara: office@worldmime.org

Marko Stojanović: 060 / 032 01 69, president@worldmime.org

Organizatorke – volonteri:

Studenti Akademije umetnosti

Petra Radivojević: 063 / 164 19 91, radivojevic.petra@gmail.com

Isidora Veljković: 064 / 165 36 72, isidoraveljkovic24@gmail.com

Nina Pantić: 063 / 108 82 30, nina.p@topip.rs

Domaćin BALETINA Dragutin Popović i selektor FESTIVALA Milovan Zdravković

SVETSKA ORGANIZACIJA PANTOMIME

SVETSKA ORGANIZACIJA PANTOMIME na fejsbuku

BEOGRADSKI PANTOMIMIČARI

Marko Stojanović na fejsbuku

SKADARLIJKA

2012-07-11T02:33:00.002+02:00

Program – Ambijent

Hotel Skala

Petak, 6. jul u 22,00 časa

Monodrama s pedigreom

Realizovana pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.

Autor teksta i mizanscena: Isidora Bjelica

Dizajn muzike: Miroljub Aranđelović Rasinski

Kostim: Danica Rakočević

Scenografija: Nina Bjanci

Dizajn plakata: Moma Rajin

Korišćen materijal iz knjige Romantično-boemska Skadarlija Koste Dimitrijevića

Autor projekta Ljiljana Jakšić

U ulozi Ruže - sejlerke ruža: LjILjANA JAKŠIĆ

Ljiljana Jakšić, dramski umetnik, diplomirala u klasi

profesora Branka Pleše, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, 1985. god.

Posle 27 godina umetničkog rada, najpre kao stalni član pozorišta, a kasnije u statusu slobodnog umetnika, iza sebe ima 55 uloga.

Neke od njih:

naziv uloge: predstava: reditelj:

- Grušenjka Karamazovi Sašo Milenkovski

- Kasandra Eumenide Nada Kokotović

- Lucija Haimat Dušan Jovanović

- Vojvotkinja od Jorka Ričard III Ljubiša Ristić

- Jokasta Antigona Ljubiša Ristić

- Linda Loman Smrt trgovačkog putnika Saša Gabrić

- Veselinka Kralj Ibi Haris Pašović

- Doživotni posetilac Hamlet Haris Pašović

- Dragica Zimsko putovanje do reke Jug Radivojević

-...

Dama Skadarlije - Trenutak sećanja – scensko-muzički program koji izvodim svake večeri u Skadarliji od 2002. god. u cilj očuvanja naše kulturno-boemske baštine.

Predstava Skadarlijka jedini je pozorišni komad koji se bavi Skadarlijom kao pravom riznicom tajni, emocija, najznačajnijih i najraznovrsnijih zbivanja iz života naše kulturno - boemske elite, od 1867.

Rađena je po tekstu književnice Isidore Bjelice, a u predstavi je korišćen i materijal iz knjige Romantično - boemska Skadarlija Koste Dimitrijevića.

Okosnica predstave je predavanje o Skadarliji koje prekida duhovita priča Ruže, skadarlijske prodavačice ruža, čije su majka, baka, i prabaka prodavale ruže u Skadarliji i znale sve tajne naših, ali i svetskih umetnika koji su mnoge noći i dane provodili uživajući u njenim čarima.

Skadarlijka je komedija, srčana, srdačna i emotivna, razigrana i raspevana, upravo onakva kakva je i Skadarlija. Ona publiku istovremeno dovodi do smeha i suza, prepuna dinamičnih obrta i informacija o životu i ljubavima boema, slavnih i najznačajnijih posetilaca i stanovnika Skadarlije.

Ovom predstavom izrečen je deo skadarlijske istorije kroz lik Ruže, koju igra Ljiljana Jakšić, stajući u odbranu od zaborava ,,onog našeg nekad što bejaše”. Edukativna, a ipak komedija, koja publiku stalno drži u dinamici smeha.

Premijera predstave: 01.06.2011. u Kući Đure Jakšića.

Na 16. FESTIVALU MALIH SCENA I MONODRAMA, u Istočnom Novom Sarajevu, održanom od 5-10. decembra 2011.god. osvojila je prvu nagradu u konkurenciji monodrame.

KLEPSIDRA

2012-07-10T23:33:00.001+02:00

Pozorište A PART, Katovice, Poljska

Tekst: parodija na deo poeme Rišarda Krinjickog Tridesetogodišnja žena

Scenario, scenski pokret i režija: Marćin Herih

Koscenarista i scenski pokret: Monika Vahovič

Muzika: fragmenti iz dela Arhiva i Kita Džereta

Igra: MONIKA VAHOVIČ

Tridesetogodišnja žena

Predstava pod naslovom Klepsidra (ili Peščanik) je mali solo projekat pozorišta A PART, koji predviđen za izvođenje u sali. U poljskom jeziku reč klepsidra ima dve osobenosti – ona označava peščanik, ali takođe i čitulju. Klepsidra je gotovo u potpunosti neverbalna predstava u izvođenju glumice koja se oslanja na poetiku teatra pokreta, gestove i emocije, kao i na elemente plesnog teatra.

Monika Vahovič

Poljska glumica, plesačica i instruktor glume. Bavi se, takođe, organizacijom pozorišnih događaja.

Diplomirala je filozofiju na univerzitetu Silesian u Katovicama, završila je studije glume u školi Lart Studio u Krakovu i školu ZASP za profesionalne glumce u Varšavi.

Suosnivač je i glumica u poljskom nezavisnom pozorištu A PART, osnovanom u Katovicama 2004. godine. Igra u gotovo svim predstavama u Pozorištu, uključujući i dve monodrame: Klepsidra i Ofelija. Sarađuje i sa danskim pozorištem Kantabile 2. Suosnivač je poljsko-nemačkog pozorišta KoME, u kome i glumi.

Pozorište A PART je savremeni vizuelni i fizički teatar, koji je osnovao reditelj Marćin Herih. U pozorištu se izvode dela osnivača, stvarana metodom vizuelne naracije.

Predstave teatra A PART raspolažu širokom skalom umetničkih značenja, simbola i metafora na svim nivoima umetničkog izraza. Na nivou čula, predstave A PART teatra zalaze duboko u ljudske instinkte i tajne postojanja, koje su gotovo nedodirljive. Važan deo umetničkog izraza Herihovog teatra jeste eksperimentisanje sa scenskim prostorom, tako da su neke predstave namenski osmišljene za izvođenja van sale, na ulici ili sličnom neuobičajenom izvedbenom prostoru. Predstave pozorišta A PART često se sastoje iz ekspresivne ili intimne glume, plesa, senki, maski, nagosti, svetlosnih efekata i upotrebe različitih rekvizita.

Ekstravagantne i emocijama bogate izvedbe Marćina Heriha, nastale u eksperimenttalnom pozorištu Kogitatur i, sada, u pozorištu A PART, prikazivane su na mnogim festivalima širom sveta (Belorusija, Brazil, Hrvatska, Češka, Danska, Egipat, Engleska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Crna Gora, Holandija, Poljska, Rumunija, Rusija, San Marino, Srbija, Slovačka, Južna Koreja, Španija, Švedska, Turska, Litvanija, SAD).

Glavne oblasti interesovanja pozorišta A PART jesu:

- Produkcija, promocija i prezentacija dela osnivača Pozorišta u Poljskoj i inostranstvu. Repertoar pozorišta sastoji se iz tri predstave namenjene izvođenju na otvorenom: Femina, El ninjo i Faust, scensko delo Osnovne potrebe, performans Cyrk Bellmer i tri monodrame: Klepsidra, Uspavanka i Ofelija.

Aktivnosti u vezi sa promocijom i prezentacijom rada umetnika koje Pozorište podržava, kulturna razmena, organizacija umetničkih događaja u Poljskoj i u inostranstvu.

Naučna i edukativna aktivnost u oblasti teatroloških fenomena.

Umetnički reditelj Pozorišta je Marćin Herih. Asistent reditelja i koordinator mnogih umetničkih izvedbi je glumica Monika Vahovič.

Pozorište A PART trenutno svoje umetničke aktivnosti izvodi u zdanju starog Movie Theatre Hall-a u industrijskoj zoni Katovica i Kulturnom centru ovog grada.

Izvodi iz kritika

Predstava Klepsidra je refleksija o vremenu koje neumitno prolazi, i o neminovnoj smrti. Tokom poslednjih minuta predstave, glumica ostaje gola, ali nam ne dozvoljava da na nju gledamo kao na nešto zavodljivo ili privlačno. Telo je prikazano kao materijlna, bezvredna stvar. Vahovičeva nam pokazuje svu brutalnost golotinje, ograničenja ljudskog tela, njegove slabosti, ružnoću i bespomoćnost. Dodatni faktor, koji usmerava maštu gledalaca, jesu kratki fragmenti iz poeme Tridesetogodišnja žena Rišarda Krinjickog. To je vrlo lična ispovest o bolu i nedostatku iluzija, priča o ženi koja pati i traži spas u samoubistvu. Monika Vahovič igra iskreno i ubedljivo. Posvećena je svojoj ulozi. Teško je proceniti u kojoj meri je njeno tumačenje fikcija, a u kojoj meri je to proživljeno, lično iskustvo glumice.

Blizak kontakt, koji je sve vreme održavala sa publikom, nije nam dozvolio da budemo ravnodušni ili distancirani od onoga što smo videli na sceni. Glumica se javno skida, ali ne otkriva samo svoje telo već i svoju duši, što zahteva ogromnu hrabrost.

Barbara Vojnarovska, Đenjik Teatralni (Katovice, Poljska)

Savršena gluma Monike Vahovič je najupečatljiviji element predstave. Svojim telom ona dočarava proticanje vremena, koje ubija osećanja i čoveka. Klepsidra meri vreme, glumica meri patnju i bol. Klepsidra je odlična predstava i prikazuje prazninu u nama, koja se ne može ispuniti. Ljubav se okončava kada život prestane. Smrt ili gubitak voljenih izazivaju bol koji nikada ne nestaje. To je breme koje svakodnevno moramo nositi. Vreme zaceljuje rane, ali možemo li zaboraviti?

Agnješka Manovska, Đenjik Teatralni (Katovice, Poljska)

Ideja Klepsidre je da prikaže svet uspomena, nostalgije i očaja nakon gubitka voljene osobe. Glavni lik je žena, a insturment telo u pokretu, nezamenljivo rečima. Kada uđete u gledalište, može vam se učiniti da su svi ukočeni, čekajući da se desi nešto neobično. To je jedna od onih situacija u kojima krišom posmatrate ostale da biste se uverili da niste jedini koji se tako ponaša. Nema prigušenog svetla, nema senke, nema ničega iza čega bi se obnažena žena sakrila. Samo muška odeća i ženstvenost. Sve biva uništeno kako vreme prolazi. Budući da je Klepsidra putovanje oko neizrecivog gubitka, ona otkida komadiće uspomena koji su nekada činili skladnu celinu. Priča je tako jaka jer se tiče – ili će se ticati – svakog od nas. U prvi plan su stavljeni prenaglašena bespomoćnost, rezigniranost i tuga, koji, iako se predstava igra već nekoliko godina, još uvek izgledaju iskreno i autentično na glumičinom licu. Neverovatna doza osećajnosti!

Pjotr Baranski, www.madeinbialystok.com (Bjalistok, Poljska)

Beleška autora bloga:

Neposredno pre početka predstave, tek što smo kolega i ja pripremili opremu za snimanje, prišao nam je čovek koji se predstavio kao član prateće ekipe iz "A PART"-a i rekao nam da je zabranjeno snimanje i upozorio da će prekinuti predstavu ako zabranu ne poštujemo...

ORFEJ I EURIDIKA

2012-07-10T22:53:00.000+02:00

Program - Scena

Pozorište lutaka Pinokio

Januš Stolarski - Pozorišno udruženje ANTRAKT, Varšava, Poljska

Tekst poeme Orfej i Euridika: Česlav Miloš

Video projekcije: Tomek Jaroš

Muzika: Patrik Lihota

Saradnik: Renata Stolarska

Režija i izvođenje: JANUŠ STOLARSKI

Poema Orfej i Euridika, koju je Česlav Miloš napisao nakon smrti svoje druge žene Kerol, u osnovi je istoimene monodrame. Predstava je izraz troje umetnika: Januša Stolarskog (glumac i reditelj), Tomaša Jaroša (video projekcije) i Patrika Lihote (kompozitor i muzičar). Svaki od njih nastoji da razreši misteriju i odgovori na pitanja koja su otkrili u Miloševoj poemi.

Misterija svakog „danas“ ponikla je u „juče“, nestaje sa svakim „jeste“ koje zamenjuje „bilo je“ – to je obala na kojoj stojimo, gledajući struju kako briše dobro nam znan pogled, ali vodi i nas, koji se samo zavaravamo verujući da stojimo na obali.

Da li su komadići đavoljeg ogledala u srcu svakog umetnika? Koncentrišući se na jednu osobu, osećamo da su sva iskustva, ali i svi naši odnosi sa drugima, samo pokretač za kreativni rad...

Misteriozno OVO leži u svakom od nas – OVO se može porediti sa mirnim licem osobe koja shvata da je zauvek napuštena. Ili sa rečima doktora koji izgovara neopozivu rečenicu. OVO znači stojati naspram kamenog zida i razumeti da on neće popustiti pred našim molbama.

Zamisli umetnika koji rade na ovoj predtavi prožimaju se i dopunjuju međusobno. Upotrebom poetskog jezika – jezika metafore, nedorečenosti, brahilogija, umetnici žele da inspirišu maštu publike i da ih isporovociraju da postave sopstvena pitanja i daju sopstvene odgovore.

Januš Stolarski – glumac, reditelj

Diplomirao u Državnoj školi drame Ludviga Solskog u Krakovu.

Nastupa u Drugom Vroclavovom studiju, Narodnom pozorištu u Kielcu, Poljskom teatru u Poznanu, Pozorištu osmog dana u Poznanju, Starom pozorištu u Krakovu i drugim.

Od 2006. godine glumi u Studio teatru u Varšavi.

Godine 1994. osniva Pozorišno udruženje Antrakt i od tada priprema, kao glumac i reditelj, svoje monodrame:

- Ecce Homo – kako smo postali to što jesmo, prema Fridrihu Ničeu

- Osveta Bejbi Redbutsa, muzička drama bez muzike, po tekstu Filipa-Dimitrija Galasa

- Kod Januša Stolarskog

- Orfej i Euridika, prema tekstu Česlava Miloša

Režira performanse na otvorenom: Kraljevski grobar, Nezaboravljanje, FREMD – Stranac, Glasovi

On je glumac i reditelj predstava u Poljskom plesnom pozorištu u Poznanju: Slučaj gospodina Von K., IXXI – la lotta continua.

Redovno vodi pozorišne radionice.

POLJSKI POZORIŠNI PLAKAT

2012-07-09T20:22:00.000+02:00

Prateći program

Izložba u kuli na Gardošu u galeriji "Čubrilo"

OSAMNAEST POLJSKIH PLAKATA

Od osamnaest izloženih pozorišnih i filmskih plakata samo na dva plakata nema ljudske figure. Kada je reč o poljskim dizajnerima plakata to nije slučajno. Poljski dizajner smatra svojom elementarnom obavezom da odgovori na temu kojoj je plakat posvećen. Među Poljake gotovo da nije prodro pomodni trend koji je kao pošast u jednom trenutku bio zahvatio svetski plakat – kreirati plakat nezavisno od povoda. Poljski „plakatisti“ po pravilu svoj dar ispoljavaju sa tom „teškoćom“ – da plakat odgovori na temu. To je kao što se pravi i istinski veliki, pa čak i značajni pesnici soneta ili haiku poezije drže strogo zadatih pravila ovih pesničkih formi.

Poljski dizajneri osamnaest plakata imaju slične maločas opisane generalne principe, ali različite likovne rukopise. Prisutni su svedeni grafizam, karikaturalnost sa smelim bojama, minimalizam poetske likovnosti i štošta drugo.... Gotovo svaki plakat je stil za sebe.

Koliko god smatrali da pozorišni plakat ne treba lišavati ljudske figure, niko od predstavljenih umetnika plakata ne smatra obaveznim da na plakati ponovi ono što je u naslovu komada ili filma. Tako na plakatu Šarlo kao bokser ima Čarlijevih brkova, ali nema boksa, a na plakatu posvećenom Ruževičevom Laokoonu nema slavne kasnoantičke vajarske grupe oca i sinova u kobnom zagrljaju zmije.

Koliko god maločas isticao bitnu karakteristiku poljskog plakata reprezentovanih sa ovih osamnaest strogo probranih plakata, protivurečiću sebi što ću najuspelijim plakatom smatrati onaj posvećen Mrožekovom komadu Pešice. Na njemu je znakovito upravo odsustvo ljudske figure, tih pretpostavljenih beketovskih lutalica beznadežnim bespućem u komadu. Tim odsustvom čovek je na tom plakatu zastrašujuće prisutan. Kao što su s druge strane doslovno prisutni i mladić i ptica (na mladićevim grudima) na plakatu Slatke ptice mladosti iz tog dekadentnog naslova drame Tenesija Vilijamsa. Obe figure su naslikane sa istom razboljenom čežnjivom poetičnošću i sa istim prividnim realizmom kojim američki južnjak ispisivao dijaloge svojih komada.

Osamnaest nije ni mali ni veliki broj, koliko se sećam nimalo simboličan u kabali, ali ovoga puta dovoljno reprezentativan da se upoznamo sa novijom fazom značajne poljske škole u korpusu evropskog plakata. Lepo je videti da Poljaci ne posustaju...

Jovan Ćirilov

POSTOJANJE

2012-07-07T07:29:00.000+02:00

Scena Carina, Novi Beograd, Srbija

Pisac: Edvard Bond

Prevodilac: Đorđe Krivokapić

Reditelj: Dušan Popović

Umetnički direktor i producent: mr Nataša Milović

Igraju: RADE ĆOSIĆ i VLADIMIR TEŠOVIĆ

Radnja dela odvija se u srcu Londona u zgradi iz edvardijanske epohe, kada jedne noći pri povratku iz paba, običan mladić (X), neplanirano skreće sa svog uobičajenog puta do kuće. On upada u stan neobičnog stanovnika metropole – samca u mraku (Tom). Ovaj nesvakidašnji “susret” u potpunosti će promeniti granice spoznaje sopstvenog postojanja glavnog lika (Iksa).

Kao i svi Bondovi komadi koji su i nadahnuli pokret in yer face u Britaniji i ovaj put njegova drama otvara ključna pitanja o ljudskosti i društvenoj nepravdi. Kako živeti sa suštinskim istinama kada se osveste u ekstremnim okolnostima? Kako ponovo sastaviti nešto što je i pre fizičkog razaranja bilo godinama tiho urušavano simboličkim nasiljem modernog društva? Zašto savest “nema jezik”, ali je ipak možemo čuti u trenutku kada se nečovečno ophodimo prema drugim ljudima? Da li izlaz iz klasnog poretka putem kriminala postaje ulaz u zatvor sopstvene duše…

Scena Carina je prvo profesionalno pozorište na Novom Beogradu, koje postoji već dve godine i okuplja profesionalne umetnike. Prva premijera kada je obznanjen početak rada je 25. decembar 2012. godine. Pokretač pozorišta je mr Nataša Milović, producent i teatrolog. U saradnji sa glumcima Radetom Ćosićem i Vladimirom Tešovićem, profesionalnim glumcima samostalno i uz sopstvene snage stvorili su pravo frindž pozorište u Novom Beogradu, delu grada u kome ne postoji još uvek večernje repertoarsko pozorište. Do sada smo proizveli dve predstave: Papirnati Pinter (četiri jednočinke Harolda Pintera: Viktorija stanica, Glasovi porodice, Još jednom pred odlazak i Gorštački jezik) u režiji Marka Kostića i Postojanje od Edvarda Bonda u režiji Dušana Popovića. U pripremi je i monodrama Hauarda Zina Marks u Sohou. Nadamo se da će naše volontersko i za publiku besplatno pozorište u ovim teškim vremenima učiniti da ljudi ponovo počnu da veruju istinskoj drami i angažovanom pozorištu. Koncepcija pozorišta je da afirmiše savremeni dramski tekst, nove autore i širi pozorišnu kulturu u Novom Beogradu.

MARTIN, DANČO I NJIHOVA MAJKA

2012-07-07T07:20:00.000+02:00

Pozorišni studio Plej, Slobodno pozorište, Sofija, Bugarska

Pisac: Kamen Donev

Reditelj: Petar Varbanov

Igra: SILVIJA BOŽIDAREVA

Kratak sinopsis:

Jedan (ne)običan letnji dan mlade žene, koja ima mnogo snova, ali je izgubljena u malim, svakodnevnim stvarima.

„Uživaj u životu! Danas si ovde, a sutra... kao jastuk!“

„Ako bi me neko pitao kako se trenutno osećam, odgovorila bih mu bez razmišljanja – osećam se kao jastuk na pučini!“

Silvija Božidareva

Obrazovanje: Nacionalna akademija za pozorišne i filmske umetnosti – NATFA “KR. SARAFOV”: scenske umetnosti – pantomima

Ostvareni projekti:

Dom Bernarde Albe, F.G. Lorka, u režiji Nikolaja Mladenova, Via Pontica Art Festival, Balčik, Bugarska; Španski kulturni centar, Sofija, Bugarska, 2011-2012.

Vaskrsenje, drama sa muzikom, po biografiji J.S. Baha, u režiji Aleksandra Ilieva – Pozorište NATFA, 2010-2012.

Karmenin osmeh, zasnovan na poznatom komadu i muzici Žorža Bizea, u režiji Aleksandre Hong, koreografija Čan Te Čung i Nađa Zdravkova – Pozorište NATFA, 2010-2011.

Marlen Ditrih, monodrama, NATFA, 2009-2010.

San letnje noći, Šekspir, u režiji Nikolaja Mladenova i Veselina Rankova, NATFA, 2009-2010.

Martin, Dančo i njihova majka, pisac Kamen Donev, monodrama u režiji Petra Varbanova, nezavisan projekat, Pozorišni studio „Plej“, Slobodno pozorište, 2008.

Ljubavnik, pisac Harold Pinter, reditelj Petar Varbanov, nezavisan projekat, Pozorišni studio Plej, Slobodno pozorište, 2004.

DRVO ŽIVOTA

2012-07-07T07:05:00.000+02:00

Pantomimska melodrama

U predstavi igraju: (pantomimičari oštećenog sluha):

SUZANA SIMIĆ,

MILOŠ PANTIĆ,

VOJISLAV ĐORĐEVIĆ,

IVAN BEADER,

NENAD NOVAKOV,

ZORICA SIMIĆ,

MILOSAV VASIĆ,

STEFAN TASIĆ

I studenti Akademije lepih umetnosti iz Beograda

Autori predstave: Doc. Marko Stojanović i Bojan Mijatović

Dramaturg konsultant: Zoran Stefanović

Muzika: Slobodan Trkulja

Predstava Drvo života je nastala kao rezultat rada u okviru inkluzivnog projekta edukacije mladih oštećenog sluha za profesionalno bavljenje pantomimom Muzika tišine.

Autori projekta i predstave su glumci i pantomimičari Marko Stojanović i Bojan Mijatović koji su radili pod okriljem Svetske organizacije pantomimičara.

U predstavi igraju mladi pantomimičari oštećenog sluha iz škole ”Stefan Dečanski” u Beogradu i studenti glume, koji zajedno čine pantomimsku trupu ”Beogradski pantomimičari“.

Muzika tišine je projekat sa jednostavnom i čistom idejom da se deca i mladi oštećenog sluha obuče za profesionalno bavljenje pantomimom, najprirodnijim umetnički izrazom kojim osobe oštećenog sluha mogu kreativno da komuniciraju i stvaraju.

Predstava je igrana na brojnim festivalima među kojim i BITEF Polifonija, Festivalu kratkih formi dece Beograda gde je osvojila drugu nagradu, nagradu za režiju i scenski pokret, na Festivalu KUD gluvih i nagluvih Srbije gde je osvojila prvu nagradu. Ceo projekat je 2010. proglašen za ”Zvezdu Beograda”, a jedno od najvećih priznanja je poziv da se projekat implementira u Rumuniji i Izraelu. Krajem leta Beogradski pantomimičari oštećenog sluha će svoja znanja prenositi kolegama i drugarima u Rumuniji u okviru projekta ”Mladi u akciji” Evropske unije.

Projekat su do sada pomogli Ministarstvo rada i socijalne politike, Ministarstvo kulture, Gradski sekretarijat za kulturu, Gradski sekretarijat za sport i omladinu, gradske opštine Palilula i Savski venac i privatni sponzori.

Više informacija o Beogradskim pantomimičarima i umetnosti pantomime možete pronaći na www.pantomima.rs, a o projektu ”Muzika tišine” na www.muzikatisine.rs.

REPERTOAR FESTIVALA

2012-07-07T07:02:00.000+02:00

37. FESTIVAL MONODRAME I PANTOMIME

ZEMUN – 2012.

*********************************************************************

POZORIŠTE LUTAKA PINOKIO

ZEMUN, 5, 6, 7 i 8 JUL 2012.

SPECIJALNI GOST FESTIVALA

REPUBLIKA POLjSKA

Utorak, 03. jul

12,00 časova Hotel SKALA

Konferencija za štampu

Četvrtak, 05. jul

Pozorište lutaka Pinokio

19,00 časova

Otvaranje izložbe POETSKI PEJZAŽI

akademskog slikara IVANA STIKIĆA

izložbu otvara MILAN IGNjATOVIĆ RARI

20,00 časova

Svečano otvaranje Festivala

Festival otvara EGON SAVIN

Voditelj RASTKO JANKOVIĆ

Program - Scena

20,15 časova

F. M. Dostojevski

ISPOVEST DMITRIJA KARAMAZOVA

monodrama

Igra: NEBOJŠA DUGALIĆ, Beograd, Srbija

21,00 čas

Beogradski pantomimičari, Srbija

DRVO ŽIVOTA

Inkluzivna pantomimska predstava, izvode Beogradski pantomimičari, autori BOJAN MIJATOVIĆ i MARKO STOJANOVIĆ

22 časa

Pozorišni studio Plej, Slobodno pozorište, Sofija, Bugarska

Kamen Donev

MARTIN, DANČO I NjIHOVA MAJKA

Igra: SILVIJA BOŽIDAROVA

Program – Ambijent

23,00 časa

Pozorište CARINA, Beograd, Srbija

Edvard Bond

POSTOJANjE

monodrama

Igraju: RADE ĆOSIĆ i VLADIMIR TEŠOVIĆ

Petak, 06. jul

Pozorište lutaka Pinokio

11,00 časova

Otvoreno uz kafu – neformalni susret učesnika

Domaćini LADA MIRKOV I MILOVAN ZDRAVKOVIĆ

Baletski studio BALETINO

Zemun, Karađorđeva 5

12,00 časova

Kreativna redionica pantomime – Svetska asocijacija pantomimičara

Galerija ČUBRILO, Kula na Gardošu

19,00 časova

Otvaranje izložbe POLjSKI POZORIŠNI PLAKAT

izložbu otvaraju ANDŽEJ JASIONOVSKI, ambasador Republike Poljske i JOVAN ĆIRILOV, teatrolog

Pozorište lutaka Pinokio

Program – Scena

20,00 čas

Januš Stolarski – Pozorišno udruženje ANTRAKT, Varšava, Poljska

Česlav Miloš

ORFEJ I EURIDIKA

monodrama

Igra: JANUŠ STOLARSKI

21,00 časa

Teatr A PART, Katovice, Poljska

KLEPSIDRA

Pantomima

Igra: MONIKA VAHOVIČ

Program – Ambijent

Hotel SKALA

22,00 časa

Isidora Bjelica

SKADARLIJKA

monodrama

Igra: LjILjANA JAKŠIĆ, Beograd, Srbija

Subota, 07. jul

Pozorište lutaka Pinokio

11,00 Otvoreno uz kafu – neformalni susret učesnika

Domaćini: LADA MIRKOV i MILOVAN ZDRAVKOVIĆ

Baletski studio BALETINO

Zemun, Karađorđeva 5

12,00 Kreativna radionica pantomime – Svetska asocijacija pantomimičara

Pozorište lutaka Pinokio

Program – Scena

20,00 časova

Scena Maska, Šabac, Srbija

Ivan Tomašević i Ada Lazić

ZORAN RADMILOVIĆ

monodrama

Igra: IVAN TOMAŠEVIĆ

21,00 čas

Dečiji kulturni centar, Beograd i Simple Truth Theatre, Beograd, Srbija

Antoan de Sent-Egziperi

MALI PRINC

pantomima

Igraju: VLADIMIR NIĆIFOROVIĆ, JOANA KNEŽEVIĆ, BORIS KARGOTIĆ, KAĆA TODOROVIĆ-KRKOVIĆ, JOVANA ČUROVIĆ, STEVAN PIALE, PETAR MILIĆEVIĆ

22,00 časa

Pozorište jednog glumca, Skoplje, Makedonija

ODBRANA SOKRATOVA

Pisac: Platon

Igra: BAJRUŠ MJAKU

Program – Ambijent

Hotel SKALA

23,00 časa

Savez dramskih umetnika Vojvodine, Srbija

Aleksandar Popović

FRANŠE D` EPERE NA JUŽNOM BULEVARU

Monodrama

Igra: JOVICA JAŠIN

Nedelja, 08. jul

Pozorište PINOKIO

11,00 Otvoreno uz kafu – neformalni susret učesnika

Domaćini: LADA MIRKOV i MILOVAN ZDRAVKOVIĆ

Baletski studio BALETINO,

Zemun, Karađorđeva 5

12,00 Kreativna redionica pantomime – Svetska asocijacija pantomimičara

Restoran STARA CARINARNICA

12,00 Promocija knjige EGON SAVIN u izdanju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada

Učestvuju: ALEKSANDAR MILOSAVLjEVIĆ, upravnik SNP, DEJAN PENČIĆ POLjANSKI, priređivač knjige, dr NEBOJŠA ROMČEVIĆ, dramski pisac i teatrolog, RADOMIR PUTNIK, teatrolog, dr MILOVAN ZDRAVKOVIĆ, teatrolog i EGON SAVIN, reditelj

12,30 OPERACIJE ILI RITAM IZRAZA

Autor: Marija Ajzenkol

Učestvuju: MINjA MARKOVIĆ, STAŠA STOJAKOV, ANA STOJAKOV

13,00 Simultanka velemajstora ALISE MARIĆ sa učesnicima i gostima Festivala

Pozorište PINOKIO

Program - Scena

20,00 časova

Kliker teatar i Malo pozorište Duško Radović, Beograd, Srbija

J. V. Gete

VERTER

monodrama

Igra: DAMJAN KECOJEVIĆ

MIMAME Produkcija, London, Engleska

21,00 čas

KAO FILM

pantomima

Igra: PEDRO RUIZ

22,00

Tell To Joy Art Theatar & ACT, Lisabon, Portugalija

JULIJA

Monodrama

Igra: ELZA VALENTIM

23,00 časa, za vreme zasedanja žirija

Studenti Akademije umetnosti, Beograd

DUETI – ETIDE KROZ POKRET I PLES

Postavka: Marica Vuletić, profesorka scenskog pokreta i

Tamara Antonijević Spasić, stručni saradnik

23,30 časova proglašenje pobednika

ISPOVEST DMITRIJA KARAMAZOVA

2012-07-07T06:51:00.000+02:00

Adaptacija dela romana F. M. Dostojevskog

Autorski projekat Nebojše Dugalića

Igra: NEBOJŠA DUGALIĆ

Ispovest Dmitrija Karamazova predstavlja monodramsku adaptaciju dela romana F.M Dostojevskog u kome Dmitrij Karamazov, neposredno pred svoj sunovrat, odlučuje da svoj očaj kaže bratu Aljoši, njegovom „angelu na zemlji“, i da ga, iz bezizlaza zamoli za nemoguće – da od oca ište pomoć u novcu. To je situacioni okvir događaja u kome se ispreda priča o mrtvom čvoru njihovih sudbina u koji su se nerazmrsivo zapleli i Dmitrij i otac i Ivan i Katarina Ivanovna i Grušenjka i svi oko njih, a Dmitrij Karamazov je onaj iz koga se ta nerazmrsivost izvija u vapaj da se razreši nerazrešivo...

Nebojša Dugalić rođen je u Kraljevu 1970. Redovni profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.

Najvažnije uloge: Čezare (Maska, Crnjanski), Sigismund (Život je san, Kalderon), Knez Miškin (Idiot, Dostojevski), Petar (Govorna mana, G. Marković), Karađoz (Prokleta avlija, Andrić), Simeon Njago (Zlatno runo, Pekić), Džejmi (Dugo putovanje u noć, O` Nil), Antonije (Antonije i Kleopatra, Šekspir), El Greko (Burleska o Grku, Hing), Mita (Laža i paralaža, Sterija), Đorđe (Tako je moralo biti, Nušić), Omer-paša Latas (Omer-paša Latas, Andrić), Maks Bijalistok (Producenti, Bruks), Ejlert Levborg (Heda Gabler, Ibzen), Pavle Isakovič (Seobe, Crnjanski), Drobac (Putujuće pozorište Šopalović, Simović), Dr Ragin (Paviljon broj 6, Čehov), Dimitrije Karamazov (Ispovest Dimitrija Karamazova, Dostojevski), Aram Tomasijan (Zver na mesecu, Kalinoski), Rakitin (Mesec dana na selu, Turgenjev) i druge.

Režije: Višnjik A.P. Čehov, Osvrni se u gnevu Ozborn, Omer-paša Latas Andrić, Uvo Vukovog jezika Nebojša Dugalić, Stari dani Borisav Stanković, Ženski razgovori Radović, Policajci Mrožek, Paviljon broj 6 Čehov, Putujuće pozorište Šopalović Simović, Čekajući Godoa Beket, Sluškinje Žene, Siroti mali hrčki Mihić i dr.

Dobitnik više međunarodnih nagrada, tri Zlatna i dva Srebrna viteza u Moskvi, kao i domaćih, dve Sterijine, Zorana Radmilovića, Ljubiše Jovanovića, četiri Zoranova brka, Ošišanog ježa, nagrade žirija kritike za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni, Stojana Dečermića, više godišnjih nagrada Narodnog pozorišta u Beogradu za najbolja ostvarenja u sezoni i dr. Za režiju je dobio Srebrnog viteza u Moskvi, nagradu žirija publike u Brčkom za najbolju predstavu festivala, kao i nagradu na međunarodnom festivalu u Šapcu za najbolju predstavu.

SVEČANO OTVARANJE FESTIVALA

2012-07-06T18:50:00.000+02:00

Ispred pozorišta PINOKIO neposredno pred svečano otvaranje festivala

Voditelj Rastko Jovanović

REČ EGONA SAVINA

Uvažene dame i gospodo,

Pozorišni festivali su prilika da uživamo u svečanosti igre ali i prilika da uočimo neke razlike u našem pozorištu.

Danas, više nego ikad važno je naglasiti razliku između ironičnog promišljanja duha vremena i vulgarnog zabavljaštva na koje smo osuđeni da bi opstali isljučivo novcem zarađenim na blagajni.

Treba primetiti i razliku između dramskog kritičkog poniranja u stvarnosti i površnog politiziranja da bismo pokazali koliko smo hrabri pa bacamo pozorišnu prašinu u oči, dodvoravajući se nekakvoj intelektualnoj eliti. Najzad, nužno je pomenuti razliku između jednostavne lepote klasičnih remek dela i pomodnog postdramskog eksperimentisanja kojim zbog naše kreativne uobraženosti isterujemo zbunjenu publiku iz pozorišnih sala.

Mi živimo u vreme bezvrednosti kada nam je nadležna vlast okrenula leđa i nije slučajno što smo ovde na obodu grada, na sceni malog lutkarskog pozorišta. A možda je baš njihov prezir prema kulturi prilika da se vratimo našem starom, siromašnom zanatu

Pozdravimo u pozorišu isključivo vrednosti, jer jedino kroz umetničku formu možemo razumeti naš nerazumljivi život.

U uverenju da nikada ni jedna značajna predstava nije ostala neprimećena, proglašavam festival otvorenim.

OTVARANJE IZLOŽBE IVANA STIKIĆA

2012-07-06T18:17:00.000+02:00

Prateći program

Izložba

IVAN STIKIĆ

„POETSKI PEJZAŽI“

Ivan Stikić rođen je 1. oktobra 1982. godine u Zemunu. Završio je srednju školu „Politehnička akademija“ odsek Robotika i fleksibilni sistemi na Novom Beogradu 2001. godine. Početak njegovog umetničkog školovanja je u školi profesora Željka Tonšića jednog od najboljih slikara fantastike i simbolizma. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek Slikarstvo, 2008. godine u klasi profesora Čedomira Vasića. Član je ULUS-a od 2010. godine.

Imao je samostalnu i više grupnih izložbi među kojima su: samostalna izložba Model i umetnik, umetnik i model,Galerija SKC, Novi Beograd – 2007. godine; grupne izložbe: Izložba crteža i skulptura malog formata, Galerija Doma Omladine Beograd – 2006. i 2007. godine, Retrospektivna izložba kolonije Sovljak, Galerija Magacin – 2010. godine, Izložba članova ULUS-a – 2010. godine, Novobeogradski prolećni salon – 2012. godine. Bio je učesnik kolonije Sovljak u Bogatiću 2005. godine.

Pejzaži

Gradski, dunavski i primorski pejzaži su u fokusu istraživanja i rada mladog zemunskog slikara Ivana Stikića. Krovovi starih kuća i zgrada gledani sa Ćukovca, prizori sa leve i desne obale Dunava, Crikveničke plaže i ostrvo Krk, svetlost mora i reke, sunce na fasadama Zemuna kroz različita godišnja doba su teme njegovih radova. Ono što autor želi je da u posetiocu izložbe izazove utiske i osećanja koje je sam imao u trenutku njihovog nastajanja. Slike po prirodi i iz prirode koje zahtevaju brzo izvođenje i male formate. Umetnik prilagođava svoju tehniku uslovima u kojima slike nastaju i pokušava da na njima zabeleži atmosferu i bajkovitu poetiku prizora.

Branka Tijanić

KONFERENCIJA ZA ŠTAMPU

2012-07-05T17:35:00.000+02:00

37. FESTIVAL MONODRAME I PANTOMIME
POZORIŠTE LUTAKA PINOKIO
ZEMUN, 5, 6, 7 i 8 JUL 2012.
SPECIJALNI GOST FESTIVALA
REPUBLIKA POLjSKA

Uvodna reč

Po drugi put u ovom sastavu, pred vama je plod rada našeg ambicioznog tima, koji je dao sve od sebe da pruži najbolju selekciju svetskih i domaćih stvaralaca.

U teškom vremenu, ovo je vaša i naša mala oaza, Festival za koji smo svim srcem radili, uz želju da ga negujemo uz staru i vernu publiku, ali dovedemo mu i novu, kroz sublimaciju svega što su danas monodrama i pantomima, na prvi pogled omeđeni, a u stvari tako široki pojmovi koji pružaju mnoštvo kreativnih načina za korespondiranje sa publikom modernog vremena.

Uz podršku javnog servisa RTS, Ambasade republike Poljske, Svetskog udruženja pantomimičara, kao i kroz inkluzivnu predstavu kojom pružamo naš doprinos društveno odgovornom ponašanju, ove godine smo još jači, šarolikiji i ,,glasniji'', i u zvučnom ali i nemom, tananom jeziku znakova, izraza i oblika, koji je univerzalan i neprevaziđen... dobro došli u naš svet.

Lada Mirkov, direktor

Reč selektora

POŠTOVANjE PRINCIPA - POŠTOVANjE BOGATSTVA IZRAŽAJA

Objašnjavajući prošlogodišnju selekciju naveo sam da sam pobornik ustanovljavanja odrađenog principa i sistima, pa što da ne, i postupaka u postavljanju konkretnog projekata. Osnova za prošlogodišnji princip u selekciji bila mi je teza osmišljena i osvešćena eklektika, što bi se jednostvno moglo reći - poštovanje bogatstva različitosti.

U selekciji predstava za ovogodišnji Festival poštovao sam taj princip. Na sreću mogao sam i da ga realizujem jer se u konkurenciji za selekciju pojavio značajan boroj predstava različitih žanrova, estetike i produkcije. Sa posebnom radošću naglašavam da se interesovanje za monodramsko izražavanje na domaćoj sceni izuzetno povećalo, tako da je ponuda bila vrlo bogata. Takođe, treba naglasiti da neke pozorišne Akademije na glumačkim katedrama kao obavezni ispit nalažu studentima obavezu monodramskog izražavanja. Tu posebno treba pohvaliti Akademiju Slobomir iz Bjeljine i profesorku Ljiljanu Blagojević, čiji studenti su iznedrili značajan broj monodramskih dela različitih žanrova. Ostaje obaveza menadžmenta Festival da u buduće iznađe načina kako bi se posebnom slekcijom pružila šansa studentima, budućim glumcima u posebnom programu - prva šansa.

Ovogodišnju selekciju sam predložio u vidu dva programa:

- program scena, predstave koje svoj scenski izraz vezuju isključivo za pozorišnu scenu (scena kutija),

- program ambijent, u kojem se predstave bolje i kvalitetnije izvođački izražajaju u odgovarajućem ambijentu. Ovog puta su to kafanski prostor (restoran Skala) i hol (hol pozorišta Pinokio).

Generalno, postojeće bogatstvo i raznovrsnost predstava (u svakom pogledu) za ovogodišnji repertoar želim da prikažem kroz klasični dramski izraz - Nebojša Dugalić (Ispovest Dmitrija Karamazova), Bajruš Mjaku (Odbrana Sokratova), klasičan pantomimski izraz – Bil Bauers (Pod mesečinom Montane), Pedro Ruiz (Kao film), satirično komediografske – Silvija Božidareva (Dančo, Martin i njihova majka), Ivan Tomašević (Zoran Radmilović), ambijent predstave – Pozorište Carina (Postojanje), Ljiljana Jakšić (Skadarlijka), Jovica Jašin (Franše D’ Epere na Južnom bulevaru), predstave u kojima se prepliće pantomimsko monodramska izraz – Monika Vahovič (Klepsidra), Elza Valentim (Julija), izuzetno istraživačke predstave - Januš Stolarski (Orfej i Euridika), Damjan Kecojević (Verter), Dečji kulturni centar Beograd (Mali princ).

Što se tiče domaćih učesnika, smatram da je zastupljena prava slika stanja u našoj zemlji, od već provereno dokazanih (Nebojša Dugalić, Ivan Tomašević), pa preko trenutno potvrđenih pozorišnih istraživača (Ana Sofrenović, Damjan Kecojević), do mladih teatarskih znatiželjnika koji traže mesto na pozorišnoj mapi (Scena Carina, Simple Truth Theatre).

Od stranih učesnika zastupljene su velike i otvorene kulture (Amerika, Velika Britanija), kulture utemeljene u kvalitetnoj tetarskoj tradiciji (Poljska, Bugarska), kao i istraživačke tendencije (Portugalija) i iz regiona (Makedonija).

Nadam se da sam zadovoljio intersovanja onih koji prate i navijaju za ovaj Festival.

Ovogodišnji Festival, kao specijalnog gosta ima umetnike Republike Poljske. Sverdnu pomoć u realizaciji ove ideje pružila nam je ambasada ove zemlje. Pokušaćemo da ovaj princip (da svake godine jedna zemlja bude specijalni gost) sprovedemo u organizaciji narednih Festivala.

U okviru pratećeg programa nastavlja se pozitivna tradicija prikazivanja aktuelno izdatih knjiga iz teatrološke oblasti. Ovo puta će biti promovisana knjiga Dejana Penčića Poljanskog Egon Savin, o kojoj će sem autora, govoriti Radomir Putnik, Nebojša Romčević i Aleksandar Milosavljević.

Kao novinu u pratećoj programskoj delatnosti ovogodišnjeg Festivala posebno bih naglasio kreativne radionice pantomime, koje realizuje Svetska asocijacija pantomimičara.

Milovan Zdravković

Teorija monodrame

OTPORNOST MONODRAME

Pozorište jednoga glumca – monodrama – pokazuje se kao otporno biće. To se može shvatiti i kao neočekivano trajanje stare, oveštale, standardizovane pozorišne forme, što je u opreci sa tekućim ili dominantnim pojavama u izvođačkim umetnostima, a posebno u elektronskim medijima.

Svedoci smo činjenice da televizijski programi – pre svega komercijalnih televizija – barataju tzv. rialiti programima, čija je glavna odlika zavirivanje u tuđu privatnost. Od te nedelikatnosti stvorena je programska platforma koja često prekoračuje graničnu liniju dobrog ukusa i prelazi u patologiju. Deo rialiti programa zasniva se na ispovednom tonu učesnika, na saopštavanju intimnih podataka ili razmišljanja, čime se preuzima monološka forma primerena monodrami i stavlja u službu promocije opskurnih sadržaja.

Monodrama, srećom, odoleva modi instant ispovesti. Monodrama je žilava biljka koja uspeva da opstane u vremenu koje nije naklonjeno umetnosti. Kako to uspeva?

Mogućnosti ima više nego što nam se može učiniti u prvi mah. Na primer, može se osloniti na proverenu, dobru, klasičnu književnost, stranih ili naših pisaca, svejedno. Može tragati za podsticajima u istorijskoj, antropološkoj, etičkoj i filozofskoj ravni, koristeći građu, zapise, memoare, traktate i druge spise kao polazište. Može, zatim, posegnuti za dokumentima i biografijama, zvaničnim i apokrifnim izveštajima o ljudskim sudbinama u vremenu koje nije bilo naklonjeno lagodnom življenju, jer samo se u kriznim situacijama ispoljava prava čovekova priroda. Može, najzad, poći – kako predlaže Nikolaj Jevrejinov – u istraživanje projekcije različitih stanja duše glavnog junaka i u njima naći polazište ali i ishodište razrešenja statusa dramske ličnosti.

Nije li Samjuel Beket svojim monodramama napisanim pre pola veka anticipirao problem samoće, odnosno čovekove usamljenosti, koji se danas - kako to učitavamo - predstavlja kao problem identiteta koji gubimo u susretu s televizijskim rialiti produkcijama i drugim pseudooblicima života. Beket, u vreme pisanja monodrama, nije mogao znati kojim će putevima poći televizija, nije mogao da zna da će televizijski sadržaji biti pod kontrolom vlasnika medija koji će televiziju pretvoriti u marketinško sredstvo konzumerizma u kome će ideološki obrasci biti samo povremeno korišćeni kao alibi za političke poteze lidera pojedinih država. Sve to Beket, razume se, nije mogao da zna, ali je kao genijalan pisac intuitivno naslutio kuda se uputio svet i blagovremeno je – preko monodrama – taj isti svet opomenuo. Ko čuo – ko ne čuo! Pisac je svoje rekao, dao je dijagnozu, ali čini se da ga nisu čuli oni koji odlučuju o subini sveta. Beket je mogao sve to da kaže koristeći neki drugi književni rod, drugačiji oblik saopštavanja i njemu primeren jezik, ali odabrao je monodrame. Zbog čega? Verovatno zato što monodrama istinu saopštava gledaocu najkraćim putem, licem u lice, bez posredovanja stilskih i književnih ukrasa; monodrama kazuje najneposrednije, a dodatnu snagu joj donosi glumac koji rečenome daju snagu i ubedljivost vlastitog tela. Glumcu je telo glavno i osnovno oruđe. Zato glumac deluje sada i ovde, dok poseduje telo, stas i glas, pogled i maštu. Kada tela više ne bude, glumac odlazi u legendu.

Dospeli smo, dakle, do definicije monodrame kao pozorišnog oblika koji uspeva da nadživi provokacije televizijskih rialiti programa. Ali, nismo pri tome uspeli da spomenemo da je jedan od odlučujućih kvaliteta istrajnosti monodrame – njena umetnička vrednost. Čovekova sudbina izložena u monodrami deluje potresnije i upečatljivije nego kada je neko izrekne u rialiti emisiji. Zašto? Zbog toga što je oposredovana spisateljevim iskazom i lišena svega suvišnog, s jedne strane, dok joj, s druge strane, ubedljivost pruža glumčeva umetnost tumačenja. Otuda se monodrama, bez obzira na društvene, političke, materijalne i druge okolnosti u kojima deluje pozorište, uvek javlja kao otporna, čvrsta i dugovečna biljka koja ne traži mnogo nege i koja uspeva da se izbori za svoj prostor.

I za malo životodavnog sunčevog sjaja.

Čime će obnoviti svoj prirodan ciklus života.

Radomir Putnik

Festivalski vremeplov

SJAJ TRAJNIJI OD ZLATNOG BLjESKA KOLAJNI

Subjektivno-objektivni izbor najmarkantnijih učesnika Festivala monodrame i pantomime

O efemernosti glume toliko se raspravljalo, a raspravlja se i danas, i sutra će… Kako umetnost uopšte, ako je prava umetnost, može biti efemerna? Ipak, u nekakvom vrednovanju književnih dela, likovnih umetnosti i muzike, reditelji i glumci su zakinuti, bar prema kriterijumima naše SANU, za mesto među besmrtnicima! Uzalud decenijska nastojanja da im se bar otškrinu vrata.

Sećamo se neke davne rasprave na tu temu, kada je Ljuba Tadić čvrsto zastupao mišljenje da gluma nikako ne može biti efemerna, jer ako je reč o pravom umetniku, ono što on uradi na sceni, ostaje duboko urezano u pamćenje i svest onih koji su ga gledali i slušali! Ostaje „na polzu svome narodu“ najzad, bar kada je reč o Ljubi Tadiću ostaće u analima pozorišnog života Firence, kada su se tresli zidovi teatra dok su trajale petnaestominutne ovacije i skandiranje posle predstave Sumrak u režiji Ježija Jarockog, Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nema ko ne pamti njegovog Benju Krika!!!

Najzad, zar ne dolazi publika u pozorište baš zbog glumca? Znam za sve ove decenije koliko pratim teatar, uvek su me prvo pitali pitali „a, ko igra?“ pa tek potom „a ko je režirao?“ Glumac je ili jeste ili nije, majstor scene, baš kao što fudbaler svojim bravurama pravi spektakl zbog kojih ga gledaju milioni, u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Sve se, dakle, vrti oko aktera. Otuda, bez pomoći dokumentacije, teško da bih sasvim tačno pogodila ko je režirao neku monodramu, ko je dramaturg, kostimograf, scenograf, kompozitor muzike. Ali glumac?! Ono što je radio na sceni, način, glas, gest, mizanscen ostaje duboko u sećanju, jer, tako glasi naziv čuvene predstave Zijaha Sokolovića „Glumac je... glumac je... glumac“. Postoje, dakle, glumci, po mom subjektivno–objektivnom mišljenju, koji su svevremeni i koji svetle jače od bilo koje nagrade, makar to bila i Zlatna kolajna. Njihove kreativne sfere, Englezi nagrađuju titulom ser poput ser Lorensa Olivijea. U tu grupu, po meni, spadaju Ljuba Tadić, Mira Stupica i Marija Crnobori! I dok se Ljuba ogledao i u monodrami, ali izvan konkurencije, dve prve dame našeg glumišta nisu nikad. Ipak, njihovi kreativni visovi ostaju nedostižni, nekakvi nedosegnuti Mont Everesti glumačke harizme i umetnosti. Potvrdile su to i decenije njihovog trajanja.

I pisac, ponekad, ostaje u zapećku, kao recimo u onome što mi prvo pada na pamet kao najmarkantnije u svih ovih festivalskih godina: Ljuba Tadić i njegovo kazivanje O ratu, o miru, o smrti. Bilo je to daleke 1979. na sedmom Festivalu. Predstava je bila festivalska produkcija a grupu autorskih tekstova, govore Martina Lutera Kinga, Nehrua, Kenedija, sabrao je tadašnji urednik Politike Dušan Simić. Nema više Ljube a nema ni Dušana Simića. Režirao je Dušan Jovanović. Ljuba sam na sceni, treba li šta više, njegov glas, ogromne oči pa kad digne pogled i prevrne ona svoja tako zastrašujuća „belanca“. Te ogromne oči na velikoj, gotovo četvorougaonoj glavi, po kojoj je često voleo da mrsi kosu, nekako zavrnutim pokretom ruke, i neverovatno majušne –šake! Šta s njima, uvek mu je bio problem, poverio mi se jednom prilikom, kao što je neskriveno, i sam obožavao onaj, samo njemu svojstven grleni, „kozački“ smeh, kako ga je sam krstio. I danas čini mi se, mogu da prizovem taj neverovatan, samo Ljubin glas! Na Festivalu ostaje kao jedna od najsvetlijih tačaka ta njegova monodrama, kazivanje govora, izvan konkurencije.

Odmah posle Ljube, ne zaboravlja se ni jedini, jedinstveni Rade Šerbedžija i njegovo tada, kao i danas, zauvek aktuelno kazivanje Krležin obračun sa nama! Tog aprila 1975. godine, na 3.FMP- a igrao je u konkurenciji i ubedljivo osvojio Zlatnu kolajnu, a igrao je i posle petnaest godina, 1991. van konkurencije, istu monodramu. Istim posvećenjem jednog od najboljih glumaca ovih prostora koji je napravio i najveću filmsku, holivudsku karijeru.

I zaista, ove dve glumačke gromade, nikada nisu imale konkurenciju. Jedan je Ljuba i jedan Rade!!!

Ipak, kako ne staviti bar uz rame jednog kralja glume, Peru Kralja, bez koga smo nedavno ostali!? I on, kao i Danilo Bata Stojković na prvom Festivalu ostali su bez kolajne! Osvojio ju je Slavko Simić sa Znakovima Ive Andrića. Pera je igrao svoju životnu monodramu Živeo život Tola Manojlović Mome Dimića u adaptaciji i režiji Petra Teslića, a Bata, Putnika njegovog omiljenog pisca i prijatelja Dragoslava Mihajlovića, u režiji Aleksandra Mandića.

A šta tek reći o majstoru na osoben, njegov način, profesoru, doktoru glumačkog zanata, majstoru gesta, mimike, glasovnih modulacija, svevremenog glumačkog umeća –Zijahu Sokoloviću?! Osvojio je dva puta zlatnu kolajnu. Prvi put 1978 za Glumac je... glumac je... glumac i 2002 za CABAres, CABArei ova druga predstava još mu je na repertoaru. Glumačka tajna ovog umetnika je enigma i za iskusne kritičare. Jednostavno izmiče jeziku.

Dobri, i u privatnom životu duhovit Ziki, neverovano pozitivne energije i veličanstvenog duha, predstavio se široj publici te 1978. monodramom Glumac je… glumac je… glumac! Još odzvanjaju ovacije koje su se dugo razlegale u tadašnjem festivalskom Panteonu, scene Zemun-Narodnog pozorišta! Kasnije smo išli zajedno i na prvi Jugoslovenski festival monodrame u Gagenau, blizu Štutgarta, u Nemačkoj. Ljudi su putovali i po hiljadu kilometara iz cele Nemačke, samo da vide naše glumačke zvezde. Bilo je suza i među glumcima i među publikom, često sa malom decom u naručju. Ljudi su došli da vide, da dodirnu žive veličine, Peru Božovića, Zijaha, Šovagovića, Ružicu Sokić, Dragicu Tomas. Ipak, bilo je to već vreme kada su po Hrvatskoj ispisivani grafiti „Srbe na vrbe“. Putovali smo zajedno, i Ružica Sokić i Dragica Tomas i Petar Božović i Zijah Sokolović i Fabijan Šovagović. Šova, sa njegovim čuvenim bičem kojim vitla po sceni dok moćnim glasom, gotovo urla tekst Ivana Kozarca Đuka Begović kojim je osvojio Zlatnu kolajnu 1976, i maestralni, mršavi i lepi Petar Božović koji je godinu dana posle Šovagovića ovenčao svog Čegovića pisca Dragana Uskokovića, Zlatnom kolajnom. Vraćali smo se nas nekoliko kombijem, sve te grandiozne Zlatne kolajne, i ja kao izveštač Politike uz silne viceve i štosove do suza, nadahnutog Zijaha ali i Pere. I onda, na predahu u Minhenu, u jednoj ogromnoj pivnici u kojoj je kažu, Hitler držao svoje prve zapaljive govore, uz ogromne krigle piva i kobasice sa kiselim kupusom, u atmosferi sa bleh muzikom i preostalim nacistima koji su javno demonstrirali svoju pripadnost Rajhu okićeni ratnim ordenjem, Pera nije izdržao i obratio se Šovi: „Da li se sad osećaš kao kod kuće? Sram te bilo, bio si među prvima koji je stavio potpis na progon Srba!“ Ovaj, izvanscenski ispad Božovićev, za divno čudo, srećom, prošao je bez incidenta. Fabijan je samo spustio pogled. Oćutao je. I više, tokom celog puta nije progovorio! Videla sam da mu je bilo neprijatno, ali, to je bila istina. Posle se nikada više nismo videli niti gledali, na sceni a ni van nje. Naše ljubavi bratstva-jedinstva, počele su uveliko da se rastaču.

Pamtim potresno kazivanje naše predivne Ružice Sokić i tekst Saše Božović, Tebi moja Dolores u režiji Petra Zeca (Zlatna kolajna 1980), nezaobilaznog Mišu Žutića i njegovu Azbuku-Vukov riječnik. Njegova dikcija i način kazivanja ostali su parametri nagrade koja nosi njegovo ime.

Nezaboravni je nastup pionira naše pantomime Ivice Klemenca i naročito muskuloznog, mladog u punoj snazi Laze Ristovskog. Na žalost, Laza nije nastavio, krenuo je drugim putevima.

Prisećam se da su Maja Dimitrijević, neposustala učesnica Festivala, naravno, i njen suprug Miro Belović, svake godine „izbacivali“ iz te svoje jedinstvene monodramske laboratorije bar po jedno scensko delo, prema tekstovima klasika. Uzbudljiva je bila i Đurđija Cvetić sa 1997. godine Zlatnom kolajnom ovenčanom angažovanom monodramom Deca pakla Jovana Bukelića-Radomira Putnika, pa Mirjana Karanović sa Evom Braun u režiji mladog Gorčina Stojanovića... Prva dama koreodrame Sonja Vukićević nezaboravno je igrala Pomračenje i odnela kući Zlatnu kolajnu 1984. Iskrenu saradnicu imala je u iskusnoj Veri Kostić, pa su i dve godine kasnije nastupile opet tandemski u Quo vadis, ovog puta bez kolajne. Lepi Radoš Bajić probio je „led“ i iskušenja glumca samog na sceni, kroz svoj istoimeni dramski tekst ali u režiji velike Ognjenke Milićević. E taj „Led“ mu sada, mislim, kćerka pretvara u film!

Šta tek reći za kraljicu scene Jelisavetu Seku Sablić!? Ko nije video njenu kreaciju Marije Kalas u predstavi Master klas kao da nije gledao na primer Prohujalo sa vihorom! Remek delo, glumice raskošnog dijapazona scenskog izraza, baš kao primadona sa pet oktava! Pamtim i Milku Podrug Kokotović, pa Veroniku Durbešić, vulkan-glumicu crne duge kose iz Prištine, Melihat Ajeti, pa senzualnu performerku pesnikinju, multimedijalnu umetnicu Katalin Ladik i njen Bajer aspirin, pa Vilija Matulu, Mladena Vasarija, Oj životeeeee Josipa Pejakovića... A tek prvu Zazu Gabor i njen tekst Kako uhvatiti, zadržati i otarasiti se muškarca senzualne i putene, jedinstvene dramske umetnice – Olge Spiridonović! Harala je ta njena Zaza godinama, nastavila je Zlata Numanagić. Milena Dravić je bila najveća senzacija festivala 1991 i osvojila Zlatnu kolajnu publike kazujući tekst Dušana Radovića Milena u svetu muškaraca. Rada Đuričin je višestruka dobitnica i neprevaziđeni tumač tekstova Mome Kapora. Novinarka Mirjana Bobić Mojsilović je ušla na velika festivalska vrata zahvaljujući Svetlani Ceci Bojković i njenom tumačenju Mirjaninog teksta Verica među šljivama, baš kao što je i Suzana Petričević, posle osvojene Zlatne kolajne, 2010 na 35. festivalu monodrame i pantomime, takođe sa tekstom Mojsilovićke Poslednja šansa, stekla mega slavu osvojivši i milionsko televizijsko gledalište! Njena frizerka Gocili, otvorila joj je i vrata Teatra na Taganke gde je osvojila Zlatnog viteza pa nagradu u Sarajevu... Gledalo ju je na sceni više od 40.000 gledalaca od Kanade do Australije.

I novopromovisana članica Srpskog parlamenta, Vesna Stanković sa kolajnom osvojenom za monodramu Lina od kamena tvrđa 2006. odmah se otisnula u svet i osvajala nagrade na međunarodnim festivalima. Dve vrhunske glumice scene ali i filma i televizije, Mira Banjac i Ljiljana Blagojević pokupile su obe kolajne na festivalu 1989. Mira je igrala tekst Jelice Zupanc Isidora i osvojila Zlatnu kolajnu stručnog žirija, dok je Ljiljana Blagojević dobila Zlatnu kolajnu publike za potresno tumačenje teksta Ive Andrića Zlostavljanje.

A od prvog pantomimičara ovenčanog Zlatnom kolajnom već 1974, Ladislava Fijalke i tri godine kasnije Samija Molhoa, meni je, bar, najnezaboravniji, ako je književno dopustivo ovako napraviti stepenovanje, ostao čudak iz Amsterdama – Džango Edvards! Njegov, više, one-man show nego pantomima ili monodrama, nabijen neverovatnom energijom, furioznim smenama prizora, umetnik neverovatnog šarma iako razrok i ružan poput čuvenog Martina Feldmana, doveo je direkciju Festivala u neverovatnu nepriliku kada je u foajeu Zemunske scene Narodnog pozorišta, ispraćao publiku rukujući se s njom, odeven samo u – kaput, koji bi povremeno sasvim raskrlio, poput kakvog perverznog egzibicioniste, prikazujući svu svoju golotinju! Festival monodrame i pantomime tako se, malkice, u svom konzervativizmu približio Bitefu. I svakako, da nikako ne mogu da zaboravim otvaranje petnaestog Festivala, 1987. kada je iz Zagreba došao u Zemun, tada najstariji glumac, Zvonimir Rogoz. Imao je 102 godine i kazao pred prepunom salom deo monologa iz Šekspirovog Ričarda III. Neku godinu ranije, pravila sam intervju sa njim u njegovom zagrebačkom stanu, na četvrtom spratu bez lifta! I dok sam ja još duvala zadihana od penjanja strmim stepeništem, Rogoz se odjedanput bacio na pod, i uradio predamnom nekoliko – sklekova! Bila sam zapanjena, a ko ne bi?! To se ne zaboravlja.

Ovaj pregled i zavirivanje u moje sive komore sećanja, ne bi imao kraja koliko je velikana scene nekad nam velike zemlje, ali i ove sada Srbije, koliko stranih glumaca i pantomimičara, prešlo pozornicama Zemuna, u sadašnjem Madlenijanumu, pa u Pozorištu lutaka Pinokio. Svakako da je tu mnogo velikih imena od Ksenije Jovanović, Ejdusa, Dragana Nikolića, Irfana Mensura, Bekjareva, da Zablaćanskog, Pavlova, kao i novih imena koja će tek zasvetleti.

Ako se samo pozovem na brojke da je od obnove Festivala 1996. do prošle godine u takmičarskoj selekciji održano 200 premijernih, od prijavljenih 850 predstava, da su ih izveli umetnici iz 32 zemlje Evrope i sa drugih kontinenata, koje je videlo 26.000 gledalaca, kako se ne ogrešiti o toliko značajnih umetnika. Moja su sećanja, u nastojanju da se ne ogrešim, prošla kroz nekakav filter Hronosa, jer ipak, vreme i jeste najpouzdaniji presuditelj ko će ući u Panteon umetnosti glume!

Mirjana Radošević

Prilog istoriji pozorišta

DVESTOGODIŠNjICA PRIKAZIVANjA PREDSTAVE

O SRPSKOJ REVOLUCIJI - PRVOM SRPSKOM USTANKU I VOŽDU KARAĐORĐU

12. SEPTEMBRA 1812. U PEŠTI

Poštovani gledaoci, učesnici i saučesnici našeg

Festivala Monodrame i pantomime u Zemunu,

Podsetićemo se večeras na dvestogodišnjicu održavanja pozorišne predstave u čast Srpske revolucije - Prvog srpskog ustanka i njenog Vožda Karađorđa Petrovića, koja je održana 12. septembra 1812. godine u Rondeli, u Pešti, kao "zatvorena predstava samo za Race i Grke". Ova predstava je prikazana na mađarskom jeziku, ali sa divnim srpskim pesmama koje je komponovao tada četrnaestogodišnji kompozitor Gabor Rotkref (Rothkreph, kasnije čuveni kompozitor scenske muzike u Mađara), a pevala ih je najbolja glumica Balogovog ansambla Rozalija Sepataki (Rosa Schönbach, kasnije primadona Peštanske opere). Ona je svaku strofu otpevala prvo na mađarskom, a zatim i na srpskom jeziku. Tada se po prvi put čula srpska reč i srpska pesma sa velike Mađarske nacionalne scene.

Ovo dramsko delo je napisao Ištvan Balog, upravnik Mađarske nacionalne pozorišne družine, reditelj predstave i glumac u ovoj predstavi, a ideju o pisanju dela, prema nekim mađarskim izvorima, dao je poznati mađarski pesnik Jožef Katona. Balog je bio jedan od pionira mađarske dramaturgije i pozorišta, a pošto je bio prijatelj mnogih Srba, kojih je tada bilo veoma mnogo u Budimu i Pešti, a znao je i srpski jezik, ocenio je da delo treba da bude prikazano u formi "komada sa pevanjem i pucanjem", ali i sa jasnom porukom o razlozima dizanja Ustanka, odnosno Srpske revolucije i o visokim moralnim i etičkim principima kako Vožda tako i svih drugih ustanika koji su na juriš zauzeli Beograd 1806. godine.

Delo pod naslovom Crni Đuro ili Osvajanje Beograda od Turaka, igrokaz u 4 čina (Cerny Gyuro vagy Belgradnak, megvetele a Torokoktol. Nezo Jatek 4 Felvonas) ima 61 stranicu formata 20,5-26 cm. Reč je o rukopisu koji nije nikada štampan odnosno objavljen, niti zvanično preveden na srpski jezik. Postoje tri verzije dela i sve se čuvaju u poznatoj Sečenjijevoj biblioteci u Budimu. Samo je Imre Dević, nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Subotici, preveo delove ovoga komada specijalno za moju studiju Karađorđe u drami i pozorištu. Ovu studiju je objavila Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu daleke 1970. godine uz istoimenu izložbu u Galeriji SANU, kojom prilikom su izložena i brojna druga dokumenta o odrazu Prvog srpskog ustanka, odnosno Srpske revolucije, na scenama Evrope i Jugoslavije.

U Balogovom delu pominju se mnoge istorijske činjenice o ustanku, Voždu Karađorđu i borbama, pre nego što ih je objavio Vuk Karadžić, odnosno Leopold Ranke u svojoj čuvenoj knjizi Srpska revolucija (Hamburg, 1829). Balog je podatke i verodostojne vesti dobijao direktno od Srba koji su pomagali ustanak i radili na njegovom širenju, a podstaknut je i Katoninom idejom da će mnogi Srbi doći na predstavu, jer ih je tada bilo mnogo na padinama Budima, ispred zidina, gde su čuvali Budim od Turaka (Ratzenstadt-Srpski deo grada). Sama ideja o prikazivanju Srpske revolucije bila je u duhu Balogovog koncepta savremenog mađarskog pozorišta, jer je on na svojoj sceni prikazivao dela Molijera, Šekspira, Šilera, Lesinga, herojske tragedije iz mađarske istorije i savremena dela evropske dramaturgije.

Traganje za izvornom dokumentacijom odvelo me u Beč, u Carske arhive (Haus- Hof- u. Staats Archiv; Polizeiarchiv; Kriegs-Archiv; Verwaltungsarchiv), gde su pohranjena bezbrojna akta, pisma i izveštaji špijuna i vojnih komandanata o stanju u Srbiji i o Srpskoj revoluciji.

Za našu temu je od značaja i činjenica da su ovoj "zatvorenoj predstavi" prisustvovala i četiri špijuna, koji su visokoj Dvorskoj policiji poslali izveštaje već sutra, posle viđene predstave. Policija je predložila caru da zabrani predstavu i da naloži pronalaženje onih koji su dozvolili da do predstave dođe, jer je car već ranije (1808) zabranio štampanje i širenje bilo kakvih vesti o Srpskoj revoluciji i sličnim aktivnostima uperenim protiv Turaka, odnosno Turske carevine sa kojom je bio u dobrim susedskim odnosima.

Predstava o Crnom Đorđu i Srpskoj revoluciji bila je pod prismotrom jer je prikazivala veliki narodni ustanak čiji je osnovni cilj oslobađanje od turske vlasti i obnavljanje srpske države na starim nemanjićkim temeljima, na pravoslavnoj veri, na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, na Kosovskoj mitologiji, na narodnim pesmama i na srpskoj gradskoj kulturi. Strah od eventualne nove, odnosno Obnovljene Srbije, kao nove države ali u starim duhovnim i nacionalno-kulturnim okvirima, sa tendencijom trajnijeg i dubljeg povezivanja sa pravoslavnom Rusijom koja nije bila dobrodošla u postojećoj geopolitičkoj podeli između Austrijskog i Turskog carstva i u vreme Napoleonovih ratova. Ne treba da zaboravimo da je Napoleon nekoliko puta sugerisao Turcima da spreče Srpsku revoluciju odnosno Ustanak, a njegovi oficiri su podučavali turske artiljerce na novim topovima na položajima protiv Srba.

Balogovo dramsko delo Crni Đorđe kako se najčešće nazivalo, nije neka visoka dramaturgija, međutim, njegov značaj je u aktuelnosti samog dela koje se prikazuje u vreme dok još traje Obnovljena Srbija i dok joj je još Vožd Karađorđe na čelu. U samoj odluci srpskog naroda da se opredeli za najkrvavije bitke, sa devizom "sloboda ili smrt", kako se navodi u tekstu drame. Želim da vas podsetim da je delo dobilo dozvolu za izvođenje od visoke Ugarske Kraljevske cenzure i da je tu dozvolu potpisao cenzor koji se čudnom igrom slučaja zvao Đorđe Petrović.

Predstava je doživela nezapamćen uspeh i prikazivana je nekoliko puta pre zabrane igranja. Bio je to pravi savremeni politički teatar koji je otkrivao istine koje se nisu smele saznati iz drugih javnih izvora. U stvari bio je to dah Francuske revolucije, one prave sa Dantonom i Robespjerom. Ne zaboravimo da je u Pešti otkrivena "Ćelija Jakobinaca" koji su zagovarali dizanje ustanka, a njen "vođa" je bio jedan Martinović, svakako našijenac. Zna se da su svi umoreni.

Crni Đorđe je delo neodređenog žanra. U njemu se, u Brehtovom duhu, nižu scene koje su povezane jednim glavnim ciljem: prikazivanjem Srpske revolucije/Prvog srpskog ustanka kao oslobodilačkog pokreta koji teži oslobađanju od dugotrajnog turskog ropstva, isterivanju Turaka iz srpskih prostora, oslobođenju Beograda kao glavnog grada srpskog naroda i obnovi Srpske države kao jedne od najstarijih država na Balkanu. Delo ima više "tokova", mešaju se velike scene sa ratnim sadržajima, sa scenama ljubavnim, sa nizom sporednih scena u kojima se prikazuje Karađorđe kao glavna ličnost ustanka, od njega sve potiče, sve se vraća k njemu i on predstavlja velikog mitskog heroja, nepodmitljivog, pravednog, hrabrog, koji rukovodi bitkama i predviđa događanja.

Glavne ličnosti u delu su:

. Cserny Gyorgy, Szervianak Goszpodarja......................Nagy Ur

. Mladen Jakab.................................................................Lang Ur

. Glavas.............................................................................Szilagy Ur

. Rusitza, ennek Testevere, Damian Kedvelle................. Szeppataki L.

. Harafeitzi, egy Harumbassa........................................... Gorog Ur

. A Betyarok Eloljaroja.................................................... Kemeny Ur

. Damian Kozember......................................................... Balog Ur (igrao kovača)

. Ambrus Czigany, Belgradi Kovats................................ Deri Ur.

Naveo sam samo najznačajnije ličnosti i glumce koji su ih igrali i to sa plakata druge predstave od 15.septembra 1812. godine. Nažalost plakat prve predstave nije sačuvan, ili je zagubljen, odnosno izgubljen. Inače u predstavi je igralo 19 glumaca i glumica, članova Balogove družine.

Balog je uvek sebi dodeljivao male, sporedne uloge, iako je bio upravnik Putujućeg pozorišta, reditelj i prevodilac dela koja je prikazivao. Za njega Bečki dvorski špijuni kažu da je znao srpski,odnosno kako pišu "ilirski jezik", a pretpostavlja se da mu je majka bila od našijenaca, Srpkinja, Hrvatica ili Bunjevka.

Radnja se događa u Smederevu i Beogradu od 1804. i početka ustanka do 1807. godine i zauzimanja Beograda. Prikazan je izbor Karađorđa za Vožda. Posle jedne pobede nad Turcima on zabrani pljačku i razvlačenje plena, što kod nekih ustanika izaziva revolt. Nezadovoljni njegovom odlukom oni ga napadnu, ali on ih sve savlada. Kada on nešto odluči više ne prima tuđe savete, niti primedbe. Po odelu se ne razlikuje od običnih boraca, a jedan deo tajne njegovog uspeha leži i u velikoj privrženosti svojim saborcima.

Navešćemo neke delove iz Crnog Đorđa u prevodu Imre Devića sa starog mađarskog jezika, na kome je delo pisano, kako bi čitalac stekao određenu sliku o najznačajnijim momentima u predstavi, odnosno poslednjim scenama iz druge verzije Balogove drame, jer on je stalno doterivao, menjao i usklađivao prema potrebama publike i zavaravanja cenzure i špijuna.

Drugi čin, prva slika. Ulica u Smederevu. Crni Đorđe, Glavaš, Sima Marković i drugi. Oslonjeni na oružje razgovaraju i čekaju. Posle prepirke sa Simom da li treba sada prestati sa ustankom i pokoriti se jačoj turskoj sili ili nastaviti borbu dalje, do konačne pobede, Karađorđe uzima reč i kaže:

"...Govoriću samo onima u čijim grudima junačko srce kuca. Samo onima koji borbu i sve njene nedaće smatraju svojim životnim smislom. Sada, kada nam se sreća nasmešila, kada nas u svoj zagrljaj prihvataju sva hrišćanska naselja, kada smo turske čete doveli do sloma i kada ih posmatramo kako beže pred nama - ko bi mogao da bude taj koji bi skreštenih ruku pošao u svoju kolibu? Ne! Sada je prilika da dokažemo koliko volimo našu otadžbinu. Na oružje, braćo! Na život ili smrt! Život ili smrt za otadžbinu..

Sima: Verovatno nam predstoji ovo poslednje...

Karađorđe: Neka bude! ONAJ KOJI JE UZEO ORUŽJE U RUKE TAJ SE I ODLUČIO.“

U drugoj slici, na istom mestu radnje, dolazi Miletić, turski poslanik iz Beograda.

„Miletić: Braćo moja, hrišćani. Ja sam poslanik mira. Molim za pažnju... Dolazim pravo iz Beograda, šalje me beg da vam ponudim milost ako položite oružje.

Karađorđe: Milost?! Obećanje lepo zvuči. Ali, nama je ipak sasvim svejedno, jer ono što nismo nikada uživali, za šta nikada nismo ni znali, njegov značaj ne možemo ni da cenimo.

Miletić: ... Ako se budete pokorili, dobićete slobodu zapisanu u fermanima. Neka vođe ove vojske samo dođu u Beograd gde će se o svemu tome moći posvedočiti usmeno i pismeno.

Karađorđe: U Beograd?! Mi ćemo tamo sigurno doći, ali tada ćemo tamo i ostati!... Već je prošlo 400 godina kako nas ugnjetavaju, kako nam crkvu i veru našu ismejavaju. Evo, ovde stojimo pod okovima ropstva i ne možemo da uživamo blagodeti života koje imaju drugi narodi, Englezi, Francuzi, Nemci. Mene je sudbina predodredila da budem na čelu jednoga naroda, iako ne znam pošteno ni svoje ime da napišem. Ali se zato zaklinjem da ću ga sabljom urezati na čelo našim neprijateljima, bezbožnicima.

Idi, i reci onome ko te je poslao da mi nemamo nikakvog poverenja u njih i da ćemo Beogradu izručiti našu poruku topovskom paljbom.

Miletić: Ko te je postavio da budeš na čelo naroda? Da govoriš u njegovo ime. Ja se obraćam vama svima. Prihvatite moj predlog.

Glavaš: Svi smo mi progovorili kroz njegova usta. Čuo si naš odgovor i sada idi!

Miletić: Namerno želite u smrt?

Karađorđe: Mi ćemo se boriti po pustarama, gladni, po planinama, žedni, podnosićemo sve tegobe - čak i kada bi se šuma, kojim čudom pretvorila u Turke a lišće u kuršume.

Naša odluka je tako postojana da na ovoj zemlji nema takve slatkorečivosti koja bi nas mogla zavesti i odvratiti od naše odluke. Zato se okani ovih momaka koje si hteo da pridobiješ jer bi samo mogao da se uveriš u njihovu hrabru odlučnost i da čuješ štošta o sopstvenoj podlosti."

Delo je igrano sa mnogo statista, sa raskošnim srpskim kostimima, uz pratnju orkestra Mađarskog teatra a završavalo se vatrometom i scenom Beograda u plamenu (kao što je opisao Jozsef Waldapfel, Balog I, 1932). Protkano je divnim pesmama, a spektakularnost je samo jedna strana predstave.

Mnogo značajnija je druga strana predstave, sam sadržaj i smisao dela, njegova poruka i osnovna ideja u kojoj dominira misao: SLOBODA SE STIČE VLASTITIM SNAGAMA, OTPOROM, ORUŽJEM, VEROM U POBEDU I JEDINSTVOM TEŽNjI USTANIKA I NARODA.

Delo se završava prikazom VELIKE BITKE ZA BEOGRAD. Napad počinje tako što jedan srpski ustanik/glumac utrčava u gledalište kroz publiku, puca na Turke na sceni, povezujući publiku sa scenskom radnjom, a završava se scenom u kojoj TURCI NA JASTUKU IZNOSE KLjUČEVE BEOGRADA I PREDAJU IH KARAĐORĐU. BEOGRAD JE U PLAMENU, USTANICI SA KARAĐORĐEM SLAVE POBEDU. Poslednje reči drame izgovara Karađorđe i one su upućene ustanicima: "Nekada sam vas molio da u teškoćama ne gubite nadu, da se ne plašite nadmoćnijeg neprijatelja, a SADA VAM PORUČUJEM DA PAZITE DA VAS NE ZASENI VELIKA SREĆA POBEDE!..."

Danas znamo da su već pripremanje predstave pratili carski špijuni, i oni su jedino tačno utvrdili datum premijere, ponašanje publike, nacionalno-kulturne i političke efekte.

Jedan agent/špijun istoga dana šalje izveštaj u Beč. "NB (nota bene) Pester Br. 13. dana 12. septembra 1812.- Danas će se u Ugar. nacionalnom pozorištu izvesti Crni Đorđe (Georg Cerny) i za taj komad su odštampane ove pozivnice, što se do sada nikada nije desilo, i igraće se samo na zadovoljstvo Srba (Ratzen) i Grka."

Vidimo da je agent znao, pre održavanja predstave, mesto izvođenja (Rondela), za tajnost ovog scenskog čina, za pozivnice i plakate, koje nažalost ili nisu sačuvane ili su uništene. One bi bile prve plakate i pozivnice u istoriji srpskog, odnosno srpsko-mađarskog pozorišnog zajedništva.

Ovaj izveštaj je samo deo podužeg izveštaja koji nam nije sačuvan, a pored ostalog govori i o praćenju Srba, Grka i Mađara i drugih, i o njihovom držanju prema Napoleonu, koji je tada na Moskvu pošao bio, a zatim i o tajnom liferovanju oružja za Srpsku revoluciju/ Ustanak, a i o sastancima "Vlaških Ilira" (Walachische Illyren), i drugim značajnim događajima iz Pešte i Mađarske, svrstavajući tako predstavu Crnog Đorđa među najznačajnije događaje u Pešti tih dana. O tome govori i činjenica da su četiri agenta pratila prikazivanje Srpske revolucije na sceni Nacionalne pozorišne družine Mađarske. Pratili su i odraz predstave na stanovnike Pešte i pokušavali su da dobiju rukopis teksta.

Agenti su vrlo različito shvatali i opisali samu predstavu i reakcije publike, međutim agent pod šifrom " A.a." je video i osetio, odnosno razumeo dublji smisao predstave i u svom izveštaju broj 210 (No. 210, Rapport den. 1-ten Oktbr. 1812) kaže:

"U svom raportu br. 206 javio sam o predstavi narodnog komada (Volksstück) Crni Đorđe (Czerny Georg), i tome priložio i pozorišne plakate.- Sadržaj komada je u tome da se Ilirska nacija u toku mnogih godina osećala potlačenom, uglavnom, od svojih viših gospodara, Visoke porte, i da sva njena prava i slobode i privilegije koje su joj date pod svetom zakletvom, nisu održane; u najtežim nedaćama, dakle, ustao je Crni Đorđe i nagovorio je većinu nezadovoljnika da se prihvate oružja, DA BI SEBI I SVOJOJ NACIJI PUTEM SILE IZVOJEVALI (POVRATILI) IZGUBLjENA PRAVA.

Pevane su i slobodarske pesme na ilirskom jeziku, koje su naišle na bezumno odobravanje. (...) Delo se prikazuje skoro svake nedelje jedanput uz beskrajno odobravanje."

Nažalost njegov izveštaj br. 206. nije sačuvan, ili ga nismo mogli pronaći.

Već 5. oktobra 1812. poslušni šef policije šalje caru predlog da naredi Ugarskoj dvorskoj kancelariji povlačenje i najstrože ispitivanje dela "... a do tada takođe blagoizvoleti ZABRANITI SVAKO DALjE PREDSTAVLjANjE."

Car je naredio da se zabrani prikazivanje komada i da se povede istraga protiv onih koji su dozvolili prikazivanje.

Ugarsko Kraljevsko namesničko veće je tek 1813. dopisom odgovorilo na zahtev cara Franca prvog, objašnjavajući da mu izlazi u susret, ali da su prethodno (pre davanja dozvole za izvođenje) obavljene sve potrebne formalnosti. Odluka koju donosi ovaj najviši politički vrh u Ugarskoj glasi:

"ODLUKA - Istina je da se u ovom rukopisu ništa ne suprotstavlja pravilima cenzure, niti se opisuje drugi politički položaj Srba do li onaj koji je u Bečke Efemeride unesen, ali ipak to što je Kraljevsko namesničko veće ustanovilo da ova TEMA, KOJA SE ODNOSI NA JOŠ ŽIVE LIČNOSTI I ČIJI JE GLAVNI SADRŽAJ USTANAK POMENUTIH SRBA PROTIV OTOMANSKE PORTE, KOJA JE SADA POVEZANA PRIJATELjSTVOM SA AUSTRIJSKOM MONARHIJOM, ....odlukom takvom, dakle, utoliko manje može da se, uz pokorno mišljenje ovo najposlušnije Kr. ugarske dvorske kancelarije, odobri, kad su već ovde isto tako ponizno primljena, najviša naređenja Vašeg Presvetlog Veličanstva..."

Odluku je potpisao grof Erdedi. Iz ove odluke izbija ponizno strpljenje, ali i podosta gorčine.

Na ovu Odluku car ponovo piše Ugarskoj dvor. kancelariji:

"Namesničko Veće, budući da je - mada je bilo opomenuto od strane cenzora na Moju odluku kojom se zabranjuje objavljivanje spisa koji se odnose na kretanje Srba - odobrilo izvođenje ove drame, TREBA DA IZLOŽI DA NjENO IZVOĐENjE IPAK I DALjE TREBA DA OSTANE ZABRANjENO.

U Beču 14.aprila 1813.

FRANCISKUS PRIMUS s.r. "

To je trebalo da bude kraj prikazivanja Crnog Đorđa i oslobađanja Beograda, u Pešti. Poslednja zakazana, plakatirana predstava za 12. novembar 1812. zabranjena je. Ipak, delo je igrano još nekoliko puta u Pešti (1830, 1834 ), i 1857.

Balog je sa svojom Mađarskom nacionalnom pozorišnom družinom otputovao u provinciju. Prema zabeleškama iz njegovog Dnevnika (Balog Istvan. Naploja) on je na svojim dugačkim putovanjima prikazao Crnog Đorđa u pedesetak gradova, gradića, zatim u dvorcima velikaša, a verovatno i srpskih bogataša (Alojz Ujes. Karađorđe u drami i pozorištu. Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1970).

Istina o Srpskoj revoluciji/Prvom srpskom ustanku širila se kroz Ugarsku, kroz Austrijske provincije, kroz Vojvođanske gradove tokom 19. veka. Mi još nismo stigli da izučimo gde je sve Balog prikazivao svog Crnog Đorđa, ali ni Mađari čiji je to mogao da bude naučno-istraživački projekat, jer oni su poodavno osnovali Institut za izučavanje pozorišta (Magyar Szinhaz Intezet, Budapest). Možda ćemo u okviru projekta Pozorišna kultura na tlu Vojvodine od najstarijih vremena do naših dana čiji sam autor i prvi rukovodilac, a koji se realizuje preko Pozorišnog muzeja Vojvodine u Novom Sadu, pokušati da izučimo i ovaj delić naše i mađarske pozorišne umetnosti/kulture.

Izgleda da je Joakim Vujić, "otac srpskog pozorišta", prisustvovao predstavi ili bio u nekom dogovoru ili dosluhu sa Balogom, a poznato je da je još 1806. godine iz Zemuna durbinom posmatrao kako Karađorđe sa ustanicima zauzima Beograd. On je preveo Balogovo delo, verovatno odmah posle prvih predstava, ali ga je podneo onom istom cenzoru knjiga Đorđu Petroviću, koji je dozvolio Balogu da igra Crnog Đorđa. Iako ga je cenzor odobrio ovaj Vujićev prevod za štampanje odmah posle primanja Vujićeve molbe, sa obrazloženjem:

"...ipak ponizno smatram da se isto delo može odobriti za štampu, zbog sledećeg: jer je baš ta tragedija na mađarskom jeziku, u Pešti, tri puta ove godine javno izvedena u Ugarskom pozorišnom udruženju, po dozvoli ovog uzvišenog suda, a, zatim i s toga što će biografija samog tog Crnoga, na nemačkom jeziku, u Beču, iste ove godine, kao što stoji pod 2. štampana ugledati svetlost javnosti."

Cenzor Đorđe Petrović je potpisao svoju dozvolu, odnosno predlog za štampanje "... u Budimu dana 11. decembra 1813. godine".

Nažalost, više vlasti nisu dozvolile "..štampanje dela azbukom ćirilskom". Vujić je sa sobom nosio svog Crnog Đorđa i zauzimanje Beograda ot Turaka skoro kroz ceo svoj život, i uspeo da ga štampa tek 1843. godine kod Kaulicija u Novom Sadu (preminuo je 1847).

Vujić je verovatno Balogovo delo preveo, posrbio i na svoj način "preradio" odmah 1812. dok su još izvođene predstave u Pešti, ali je mudro ćutao, jer je početkom sledeće godine (8. januara 1813) dobio veliko priznanje sa još devet srpskih učitelja, kao jedan od najboljih učitelja u srpskim školama u Ugarskoj, pa je popričekao da dobije tu veliku nagradu, ali i da vidi šta će biti sa Srpskom revolucijom/Ustankom i Karađorđem, pa tek onda da podnese molbu za štampanje prevoda.

Verujem da je J. Vujić osetio taj veliki istorijski trenutak kada je mislio da treba da srpsko građansko, svetovno pozorište započne na srpskom jeziku sa Balogovim, odnosno njegovim delom Crni Đorđe ili Zauzimanje Beograda ot Turaka. Izgleda da je deo svog "pozorišnog školovanja" Vujić apsolvirao u Pešti, dok je živeo u Sent Andreji, jer će mu upravo Ištvan Balog, Lang Adam - čuveni mađarski glumac, prevodilac i organizator pozorišnog života u Mađara, koji je u Balogovom Crnom Đorđu igrao najveću ulogu posle Karađorđeve Jakova Mladenovića - Toma Feher, šef scenske tehnike u Rondeli, zatim J. Jakobović, član tehničkog sektora u Rondeli i Milovan Vidaković (1780-1841), poznati srpski pisac, biti potpisnici i garanti na Molbi za prikazivanje Kocebuove Kreštalice, koju je J. Vujić podneo visokim vlastima u Pešti 22. jula 1813. godine.

Novije srpsko građansko pozorište nastalo je u Pešti velikim trudom Joakima Vujića i svestranom pomoći Ištvana Baloga autora dela Crni Đorđe. To iskreno zajedništvo srpskih i mađarskih intelektualaca i pozorišnih stvaralaca rezultovalo je i prapremijerom Kocebuove Kreštalice, dakle prve predstave na srpskom jeziku na sceni Rondele (A. Ujes. Pozorišno stvaralaštvo Joakima Vujića. Povodom 175-godišnjice prve pozorišne predstave u Srba 24. avg.1813. godine. SANU, Beograd, 1988.). U ovoj prvoj srpskoj predstavi igrali su i članovi Balogove družine. I to sam Balog, ulogu Petra služitelja, njegova sestra Juliana Balog i T. Feher. Balog je omogućio da predstava bude izvedena u Rondeli Mađarskom pozorištu, dao je i pozorišni orkestar za muzičku pratnju, a sasvim sigurno je opremio Vujićevu predstavu adekvatnim dekorom. Tako je mađarski pozorišni sistem omogućio pojavu srpskog pozorišta na evropskoj sceni još za vreme postojanja Karađorđeve Obnovljene Srbije.

Bilo bi međutim neophodno da se više izuče stvarni uticaji mađarskog teatra na srpski i da se delimično izmene prevaziđena tvrđenja Davidovićeva u Novinama Serbskim iz carstvujuščega grada Viene koji je napisao da je Vujić pripremio prvu srpsku predstavu u Pešti i da je "Sodružestvo jedno učenika Gimnasije Peštanske" prikazalo Kreštalicu, što su nekritično preuzimali i drugi naši teatrolozi i istoričari teatra (J. Skerlić, M. Tomandl i drugi).

J. Vujić nije odustao od stvaranja srpskog pozorišta, on svoj prevod i posrbu Balogovog Crnog Đorđa već 17. avgusta 1815. prikazuje u Gradskom pozorištu u Segedinu, iako se zna da je car zabranio prikazivanje Balogovog dela. Iznenađuje i vest Ujedinjenih budimsko-peštanskih novina (Vereinigte Ofner-Pester Zeitung. 28. Sept. 1815) koje na prvoj stranici objavljuju zahvalnicu J. Vujiću koji je prihod sa predstave "herojske drame pod naslovom Osvajanje Beograda na ilirsko-srpskom jeziku" poklonio u dobrotvorne svrhe" (J. Vujić. Životoopisanije. Karlovci, 1833. Str. 427-428). Iako je predstava data uz odobrenje vlasti, bila je to vešta prevara, jer je Vujić sa segedinskim srpskim sveštenstvom uspeo da ubedi vlasti da se delo igra i da je dozvoljeno. On je već 4. sept. 1815. u Novom Sadu prikazao svoju verziju Balogovog dela Crni Đorđe ili Otjatije Beograda ot Turaka.Tako je ostvario svoj san, da srpskoj publici na srpskom jeziku prikaže Osvajanje Beograda od Turaka u trenutku kada su srpske vojvode sa porodicama još bile u Novom Sadu, koji je bio pun izbeglica. Austrijske vojne vlasti su bile zatečene i uznemirene, jer su na granicama već pristigle turske trupe koje su mogle svakoga trenutka da krenu u akciju. Pokrenuta je velika vojna i policijska mašinerija i nakon češćeg prikazivanja predstave, tek 5. decembra 1813. predstava je zabranjena. Vujić je stražarski sproveden u svoju Baju.

Vojne vlasti iz Beča šalju dopise u Segedin, Suboticu, Sombor i Temišvar, tražeći od magistrata ovih gradova da hitno odgovore da li je u njihovim gradovima prikazivana Balogova drama o Karađorđu i Srpskoj revoluciji. Svi su odgovorili da nije, samo je Segedin odgovorio da je prevaren. Podvući ću činjenicu da su više od polovine senatora bili Srbi.

Još jednom je Balogov Crni Đorđe svečano prikazan u Pešti u Nacionalnom teatru i to za Balogov jubilej. Svečana predstava odigrana je poslednjeg dana sezone 31. avgusta1857. godine.

Balog je delo posebno priredio i preuredio, pretvorio ga je u spektakl sa srpskim narodnim kolima za koja je naš poznati kompozitor Kornelije Stanković komponovao muziku, dok je mađarski kompozitor N. Đerđ (Novak Gyorgy) komponovao druge melodije. Sve je imalo svečani, svečarski karakter. Uspeh je bio izuzetan, ali jedan kritičar napominje:

"... Čuli smo da su Ištvana Baloga glumci nagradili zlatnim vencem za ovaj njegov jubilej..."

To se obično radilo na sceni pred publikom, sada je to bilo opasno. BALOG JE ZAISTA OVENČAN ZLATNIM VENCEM, ALI IZA SCENE!

Podsećam gledaoce Zemunskog festivala monodrame i pantomime, da još nije štampana ni jedna verzija Balogov Crnog Đorđa, a trebalo bi to realizovati radi naše istorije pozorišta i kulturne istorije, pa predlažem da to zajednički učine Srpska i Mađarska akademija nauka.

Želim da na kraju ovog rada podsetim čitaoce da Balogova drama o Srpskoj revoluciji/Ustanku nije prva, jer je Ferdinand Kulmer (Johann Baron von Kulmer) vojni zapovednik u Zagrebu, još 1807. godine napisao dramsko delo Hrabri Srbi (Die tapferen Servier), koje je prikazao 1807. godine u svom privatnom pozorištu. Izvela ga je nemačka profesionalna pozorišna trupa J. Bubenhofena koja je boravila u Zagrebu 1803-1817. Delo nisam uspeo da pronađem, a pri svom istraživanju u Institutu za teatrologiju JAZU u Zagrebu 1969. pokazali su mi samo "košuljicu" u kojoj je nekada bio smešten rukopis.

Najznačajnija predstava o Voždu i Srpskoj revoluciji prikazana je u Beču, u čuvenom Carsko kraljevskom i Dvorskom Burgteatru 1849. godine. Naslov drame je Crni Đorđe (Czerny Georg), a pisac je bio Anton Panaš (A. Pannasch). Bila je to veličanstvena pozorišna predstava, ali bez cara i njegove porodice u svečanoj loži, jer to je bilo vreme kada su revolucionari u Beču već počeli da razvaljuju kapije carskog dvora a carska porodica je izbegla. Tada je na scenu ovog carskog teatra uskočio Karađorđe sa svojim ustanicima. Međutim, u živom životu su Kozaci iz carske Rusije, čete Bana Jelačića i vojska Knićaninova, uspeli da oslobode Beč od revolucionara i pomognu restauraciju Austrijske carevine. Spektakl o Srpskoj revoluciji su pripremili najbolji glumci Burgteatra. Karađorđa je igrao L. Leve (Ludwig Löwe) veliki prvak Burgteatra, a neki kritičari su ocenili da mu je to najbolja uloga u karijeri.

Od 1804. godine do naših dana odraz Srpske revolucije/Prvog srpskog ustanka sa Voždom Karađorđem na scenama Evrope i Jugoslavije je ukazao na veliki interes pozorišta za našu tematiku. Prikupljajući podatke i dokumentaciju i dramska dela o Srpskoj Revoluciji uspeo sam da do sada (2012.) prikupim preko 50 (pedeset) dramskih dela na šest jezika. Skoro ni jedan vojskovođa u istoriji nije dobio tako značajno mesto u pozorišnoj umetnosti kao Karađorđe. Nadam se da će mlađi istraživači uspeti da sa više interesa i znanja prouče i objasne taj fenomen.

Alojz UJES, red. prof. FDU