abraxas 365 dokumentarci

Promocija šuntavila - decembar 2011.

noreply@blogger.com (son of man) — Tue, 14 Apr 2026 09:33:00 +0000

Decembar 2011. Tadej Kurepa organizovo beogradsku promociju onog mojeg što liči na knjigu a nije knjiga. Pre toga smo bili u Rumi, Skoplju, Zrenjaninu i Kragujevcu, a posle ovog još u Sremskoj Mitrovici. Ja sam bio u fazonu ko onomad kad smo 90-ih svirali po Srbiji samo za putne troškove, tako da sam probao da se povežem s ljudima iz Novog Sada i Subotice, ali nisam znao da sam još ranije kancelovan u NS-u, da se iz nekog razloga nismo voleli a ja ni ne poznajem tu novosadsku ekipu, al' očigledno oni mene znaju, biće da je po zlu. Štos tiče Subotice bila je neka cura koja je bila u fazonu kako to da ti mi platimo put kad ti dođeš ovde i prodaješ knjige, znači zarađuješ? Ja reko pa baš zato, jer ja prodam 2-3 knjige ili ko u Zrenjaninu nijednu, pa se posle Cef i ekipa sažalili i kupili par primeraka kad smo se navarili. Isto u Rumi, dovukli neku devojku posle eventa koja pojma nije imala zašto je došla al' kao kupila knjigu iz nekog razloga, valjda je ovi prevarili, Deda i ta ekipa. I kako ja sad da platim te putne troškove ako nemam nikakvih primanja od te knjige? Ja sam hteo old school pankerski da obiđem celu Srbiju, ali ti što se bave kulturom ili drže te prostore, knjižare, očigledno nisu kapirali taj D.I.Y. fazon. 

Tek kasnije kad mi je Tadej dao 10% od tiraža 500 komada, pa dok sam razdelio raji ostalo mi za prodaju, pa sam kao i zaradio. Posle mi dao još 50 komada, valjda me častio jer nisam imao da mu platim, pa sam i to na jedvite jade prodo i onda sam imao i za alkohol i za sedative. Usrećio sam se. Ali kao tad je još bio taj blog aktivan pa sam eto imo inspiraciju u vidu tog dopinga da svašta pišem i na taj način vratim ljudima to što sam im pre-naplatio knjigu. Mislim, jako jedna mučna situacija, pa baš zato i ne želim da izdajem bilo kakvu novu knjigu jer na kraju se ispostavi da ja to solo prodajem putem pošte, a to je barem u mojoj pošti katastrofa sa onim silnim penzionerima. Treba veliki entuzijazam za to, ili bar neki doping a ja sam konačno nedavno reko odlučno STOP žestini i STOP bromazepamima bez recepta. Pa jbte ja sam bukvalno održavao tu divlju apoteku u životu, sve pare što zaradim odma kupim sve zalihe bromova. Uđem, pogledam apotekarku u oči kažem: Jel ima? Pa ako je vesela znači ima. I njoj sam poklonio knjigu jer em što je bila dobra riba po mojim standardima em smo stalno razgovarali kad dođem, fina jedna devojka tu sa Vidikovca, čak mi je i ostavljala bromove kad vidi da će da nestane. Razumela je moju potrebu za sedativima, objasnio sam joj kako to ide, ali posle jedno pola godine tolko mi se pojačala tolerancija da sam mogo da popijem 20 komada od 6 miligrama, dakle celu onu kutiju i da me ni ne pipne. Onda sam morao da pauziram, ali sam i dalje išao kod moje apotekarke sve dok nisu ugasili apoteku, čak sam bio i na rođendanu njenih bliznakinja. Živela je sama s decom u zelenim zgradama. Nikad nikom ništa za rođendan kupio nisam al' sam tim devojčicama kupio neke lažne lego kocke jer nije bilo pravih u toj našoj knjižari gde smo 80-ih kupovali heavy metal kasete.

Sama promocija je što se mene tiče bila skroz odlična, i ubedljivo najjača od svih do tad, i to kontam samo iz razloga jer nije bilo ni kapi alkohola da me sabije, da ne znam gde je desno. Naravno sveprisutna trema je ubijena sedativima, ali mislim da me oni nisu omeli u izlaganju, mislim svakako je nastao haos kad sam kreno sa svojim govornim manama i vrlinama. Nekako mislim da su čitaoci ipak bili malo razočarani kad su me videli a posebno čuli uživo, al' jbga nisam mogao da glumim kako sam prokleto kul kad sam bio skroz nesiguran ko i vazda u životu. Doduše više je bilo onih koji su došli iz čiste radoznalosti nego onih koji su čitali ili nameravali da čitaju "knjigu". U publici sam video čak i jednog Vladmarxa, pa eto i Pikac aka Bojan Dimitrijević je bio tu, s tim što je on stvarno čito knjigu, pa onda Sale Krišna i naravno brat Milke koji je došo da podrži hardcore. Ima tu još ljudi u zadnjem redu ali ne mogu da provalim, nisam siguran, pa nek se jave ako im nije mrsko.

Sreća moja da sam imao Nikolu Popevića za moderatora jer on je digo spektakl na viši nivo svojim profesionalnim pristupom, inače bi sve ličilo na lakrdiju gde ja bacam neke fore koje samo ja razumem i onda se smejem istima dok raja ništa ne kapira, tako da je Popević bio ta spona da ljudi mogu da skontaju o čemu se tu zapravo radi, zašto je sve tako naopačke, ili što bi rekla Tamara "naglavce".

Još jednom, evo posle 15 godina mogu da kažem hvala svima koji su se osmelili da dođu i pored suludog termina. Ej bre, 17.30 ladno, radni dan, pa gde to ima? Pola bre ljudi u to doba na poslu, pola na faksu i u školi, itd, a gre'ota vaistinu ili bar tako ja tripujem. Da je bio vikend bilo bi još mnogo više ljudi ali onda bi se ja zablokiro od treme, tako da je ovo bilo zapravo potaman. 

Iskreno ta knjiga me bukvalno vratila u život posle svega što sam preživeo od '99 pa do 2007. Ja sam mislio to je to, takav je život, majka mora umrijeti, ja se moram oženiti, a onda se sve preokrenulo, počeo sam da pišem taj blog na nagovor nekih ljudi ali opet nisam znao ništa o tome, posebno nisam znao da tu može fino da se zaradi, al' koga brate da pitam kad niko tad nije radio blogove? Meho je imao blog al' na wordpressu i boleo ga kurac da se cima oko zarade kad je imo dojaja poso. Posle sam postavio ono donate dugme, ali pošto paypall nije još došao u Srbiju ja sam to turio na račun moje tetke u Grčku, i stvarno ljudi su slali jedno 5 puta po 50 evra, i onda me uvatio blam iz nekog razloga pa sam to uklonio. Osećao sam se kao teški prevarant koji kao propagira D.I.Y. a vamo preko kartica prima novac. Naravno, tu sam se zajebo, jer da sam ostavio tako, do danas bi imao tako neke prilive novca bar 50-100 evra mesečno pa bi i blog opstao, a ovako sam obustavio rad 2018. jer nije me šljakalo više. Znači radiš ono što te radi, kad ne radi bolje ukinuti nego na silu, ništa što je na silu ne valja. Deset godina skoro svaki dan pisati nešto je skroz suludo, ljudi postavljaju ove podkaste jednom nedeljno, jednom u mesec dana, ne radi se svaki dan ko manijak, a i vala nema više dobrih blogova da ja znam.

Uglavnom, da ne bi Ratibora Trivunca, mog drugara još iz 90-ih koji je to čito i pitao me dal bi izdo knjigu, ništa se ne bi desilo. Mož' samo da se lažemo da bi mi CLS izdao knjigu jer poštuju moj spisateljski rad i moju biografiju. Pre bi me streljali, haha. Treba bit realan, čovek mi je produžio život taman kad sam bio na ivici da sve batalim, digo me iz mrtvih bukvalno a da nije bio ni svestan. Nije šala. Ipak će ostati nešto iza mene.

Radovan Popović - Put do mosta (Biografija Branka Ćopića)

noreply@blogger.com (son of man) — Mon, 12 Jan 2026 12:33:00 +0000

Ko ne zna Brankovu životnu priču i njegovu večitu borbu ova autobiografija će mu biti jako dosadna sa nabrajanjem dela i nagrada koje je dobio za života. Jedino što je baš ubo je Brankovo detinjstvo ali i to je maznuto iz knjiga koje se bave tim periodom, od "Bašte sljezove boje" preko "Orlovi rano lete" pa do "Bosonogog djetinjstva". Naravno i školovanje spada pod taj period sa "Magarećim godinama". Ja svakako volim i taj partizanski ciklus na čelu sa "Doživljajima Nikoletine Bursaća" za koju smatram da je najbolja, najduhovitija i najveselija Brankova knjiga, jer ostale koje se bave time su jako mračne, poput "Gluvi barut" i "Prolom". To ono kad oćete da se ubijete pa pročitate jednu od ove dve knjige i eto vas kako visite na lusteru. A najgore od svega je to što ova dva dela tačno proriču dešavanja iz 90-ih.

Posle Nikoletine drage su mi i ove tzv. dođoške knjige o naseljavanju Krajšnika u Vojvodinu jer sam i sam potomak takvih baraba, koji su me uvek veselili svojim prijavama, ma ko Branka da sam uživo slušo. Kad Krajišnik krene u štetu pa veli "Ženo bogteubio, idem s ljudima" i uglavnom sve one Torbicine prijave, varenika, klis, međed i tako to. Tu spadaju knjige poput genijalne "Ne tuguj bronzana stražo" (za koju je dobio NIN-ovu nagradu 1958.) i "Osma ofanziva". Naravno, ne treba zaboraviti ni pesme poput "Ježeva kućica" jer Branko je pored proze pisao i baš dosta poezije, i to kakve. Setimo se samo "Mala moja iz Bosanske Krupe" koja je meni na nivou jednog Šantića, al' bez zajebancije. Prava ona naivna dečija ljubavna, ma ko Emina.

Toplo preporučujem i igrani film Nikoletina Bursać (1964) gde Dragomir Pujić savršeno igra Nikoletinu i bukvalno on postaje taj Nikolet'na, pa kad zamišljam Nikoletinu ja odma njega vidim. Ma to je nešto neverovatno. Takođe Jovica Jež je Milan Srdoč i nema drugog Jovice do Srdoča. pa zato i izbegavam da gledam predstave jer ne mogu da prepoznam likove u ovim novim glumcima. Jedini koji je znao da stvori Nikoletinu u pozorištu je bio veliki Brankov jaran Toma Kuruzović poznatiji i kao Misirac, ali njega nažalost više nema. Velika faca je bio, i kad plače i kad se smeje.

Da se vratim knjizi. Sve je to fino Popović nabrojao, čak je dobar deo knjige posvetio i "Jeretičkoj priči" pa i drugim napadima na Branka, ali je izostavio ono što je barem meni najbitnije, a to je Brankova bolest i smrt. Kao da se uplašio tog dela Brankovog života ili nije hteo da ga se ljudi sećaju po tome, ali džaba jer ljudi Branka najviše i znaju po samoubistvu pa tek onda "Ježevoj Kućici" i "Orlovi rano lete". Znači tu je skroz omano, ispalo je da više ja znam o Brankovim problemima pred suicid od pisca biografa. Samo je napisao da je išao mostom ka NBGD strani i od jednom nestao, a po svedočenju tog klinca s kojim je bio blizak. A đe ba zapela psihijatrijska dijagnoza (manija gonjenja?), đe ba zapeo hardkor alkoholizam? To je ovde sve preskočeno, kao iz fazona da se ružne stvari ne saznaju, ali brate mili, ako pišeš biografiju ti si dužan da pored tolke hvale staviš i onu drugu stranu, pa nek narod sudi, jer što bi se neko ljutio kad bi saznao da je Branko pred kraj života završavao mortus pijan u Palmotićevoj, gde su ga u hardkor delirijumu vezanog za krevet treznili do jutra? Pa i on je čovek pobogu, i sigurno nije cirkao jer mu bilo veselo nego iz čiste muke, da pobegne od te paranoje koja ga je gonila godinama, gde nije mogao da provali dal' su to policajci u civilu ili samo njegova bolest. Sa te strane ova knjiga kurcu ne vredi, a i ostatak je smor osim za nas koji malo više poznajemo Brankovo delo. Znam da su se neki meni bliski ljudi smorili čitajući pa zbog toga ovako reagujem.

"Zbogom lijepi i strašni živote!

Mart mjesec, 1984. godine!

Branko Ćopić"

Logorovanje sa izviđačima vol.2

noreply@blogger.com (son of man) — Tue, 19 Mar 2024 08:41:00 +0000

Štos tiče polaganja onog ćutanja 24 sata, otišli mi na neko takmičenje onih što se veru po stenčugama a ja kao ćutim, i lik me pita namerno nešto banalno i ja mu odgovorim onako casual, ugrizem se za jezik, al kao nije me drukao. Često smo se skupljali duboko u šumi, tamo smo imali neki naš orlovski vodni štek (gnezdo orlovo), a vođa (vodnik) nam je bio Andrej Brukner (2-3 godine stariji od nas) u Metallica majici bez rukava (bezistan), inače Bocin stariji burazer, i ja počnem Boci pošto je i on polagao ćutanje, da pokazujem slova rukama, ima neki sistem kao, za svako slovo, i on progovori, veli koji ti je kurac ovde smo svi naši, pričaj. I tu se mi raspričamo al' naravno nije bilo ni svedoka ni drukara van naše družine. Posle je njega sjebo taj Slovenac, neki napaljeni "izviđač" a zapravo klinac ko i mi, sve shvatao bukvalno pa i to polaganje, kao sve po PS-u i ocinkari ga kolovođama i Boca padne. Mi ostali smo skoro svi prošli ali ja sam odustao kad je trebalo da se polaže ono presvlačenje u vodi.

Andrej nas je takođe vodio i u krađu, nije on baš puno obraćo pažnju na G**** iako je imao čin, no je radio šta je hteo, fuck authority fazon! Bio je neki šator onako poveći gde je bila štekovana sva hrana, i mi smo tu upali sa zadnje strane i pokupili sav TAKO, kao neki kolač sa valjda džemom unutra, bio je jako popularan tih godina pa su nam ga davali posle ručka, al' kad smo mi to pomažnjavali i odma pojeli dobili smo kurac za ručak, pa nas je G**** sve postrojio, ne samo nas, celu ekipu, sve izviđače, i kao ko je ukro (nećemo mu ništa, bolje sam da se javi), ali niko od naših nije druko jer smo bili pravi drugari, tako da je misterija ostala nerešena jer kao mi smo bili isuviše deca da bi smislili takav pothvat. 

No, bilo je tu i lepih stvari, išli smo na neka surova pešačenja po okolini a i žičarom do nekih vrhova, nikad nisam video takve predele, i uopšte taj Bohinj mi je najlepše mesto na kom sam bio za života, jer em je jezero skroz crno em vidiš sa bilo koje tačke vrhove Triglava, a tu izvire i reka Sava, tj. Savica izvire odozgore (sa zapada) pa se uliva u jezero i na izlasku iz jezera postaje Sava, ako sam dobro skontao. Naravno da smo morali to da vidimo pa smo pešačili do izvora te Savice, a to je ko neki malo jači potok gde na izvoru voda može bukvalno da se pije. Tu sam se zapitao za kolko dana ta voda stiže do Beograda i pretvara se u onu kanalizaciju.

Takođe, bar jednu noć smo bili požarni, u prevodu sedeli smo celu noć kraj zastave, kraj vatre, i pazili da se ne ugasi, jer kao ako bi se ugasila vatra logorovanje bi bilo završeno i navodno bi svi išli kući. Naravno priča za malu decu, ali mi se primili, i jedne noći ovaj Makedonac Čuljko i ja bili požarni, sedimo tako kraj vatre i kunjamo (neprijatelj prelazi reku) i logično vatra se ugasi a mi u frku-paniku i onda dođe neki stariji i upali vatru opet i kao nikom ništa. Takođe smo čuvali zastavu jer je bila fora da su tu kampovali oko nas i drugi odredi i svako je hteo ovom drugom da otme zastavu i tako ga ponizi tj. kao pobedi, klasični navijački fazon. Ali tu negde posle ponoći pojavi se u logoru neki deda a svi spavaju samo mi budni, kao oće nešto da pita, a izgleda ko lud, mi se usrali. Odma budimo starije, i deda im tu nešto objašnjava ali vidiš da nije čist kad luta tako šumom noću sam. Nekako su uspeli da ga isprate, niko nije zvao policiju i slično iako je tu bilo i dece od 7 godina.

Umalo zaboravih da pomenem jutarnje dizanje zastave. E to je poseban okultni obred, preuzet valjda od JNA (ispravite me). Dakle, buđenje surovo rano i kao imamo ne znam kolko minuta da gistro operemo zube, da se umijemo i tako redom, sredimo uniformu i marame. I onda postrojavanje i diže se zastava dok svi pevamo na sav glas, kolko se to može rano izjutra, "Hej Sloveni", jer to je ipak bila 1989. i SFRJ je još postojala. U tim trenucima smo više ličili na zombije, nismo znali gde smo. 

Imali smo i te kao večeri uz logorsku vatru gde smo sedeli i pevali te izviđačke pesme ali i ove pop-rock kao. G**** je posebno voleo Balaševića i onu od Ranog Mraza - Računajte na nas, pa smo to stalno pevali ali i "Pišonju i Žugu" pa onda "Dirlija" i tako redom, i on je prvi lik kog sam navatao da zna ko i ja ceo onaj tekst "Pamtim to kao da je bilo danas". A bila i neka kao oproštajna izviđačka pesma, kad je zadnje veče u logoru, koja veli:

Vodnik Baća sedi sam, pokraj reke
A suze mu teku ko slap
Jer kapija je već srušena a i jarbol
bez zastave je sad.

Pa je "neko" promenio tekst te smo uz inat pevali:
Vodnik Baća sedi sam na WC šolji
i govna mu teku ko slap...itd.

Dakle, klasična klinačka zajebancija, ništa strašno.

Opet umalo zaboravih da napomenem još jedan pedofilski incident ali o tome sam već pisao ima sigurno godinu dana pa ću samo ukratko. Dakle, za tih 7 dana ili 10-15, ni sam ne znam kolko smo boravili tamo, red je kao bio da se svi okupamo. I naravno svi su se kupali u jezeru sa sve sapunima i šamponima što je meni bilo šokantno da na taj način izviđači, koji kao čuvaju prirodu navodno, da se tako ophode, al ajd sad. I svi su se tako kupali osim nas muških od 12 godina i manje. Za nas je G**** sklepao pravu tuš kabinu, i dok su ovi polivali vodom odozgore on nam je sapunjao naše male pišice i ostale nebitne delove tela. Ne mogu sad da kažem kolko mi je bilo neprijatno ali kome da se požališ kad smo svi prošli išli tretman, i ko što rekoh ranije, G**** je posebno voleo klince od 12, mi smo mu bili poslastica.

I kolko sam ga gotivio zbog tako tih šala, doskočica, Zabranjenog Pušenja i toga što je baš je znao sa decom, tolko sam ga i mrzeo što je stalno atakovao na nas klince, jer tad niko pojma imao šta je to pedofilija niti da se za to krivično odgovara. No dobro, bilo pa prošlo (znam gde živi, znam gde mu je vikendica, hehe), uostalom saznao sam nedavno da je konačno izbačen iz Odreda zbog sličnih akcija.

Taj poslednji dan u logoru je bio frka-panika, svi se pakuju, jurcaju, a ja to najviše mrzim od svega, znači samo želim mir, žudeo sam da ostanem sam na par sati. Al eto kurca u brišućem letu, jer neko mora da "sredi" latrinu (kenjaru), i kao aj ko će, aj vas dvojica najgorih foliranata, znači Makedonac i ja. Znači mora prvo da se jednom ogromnom motkom mešaju ta govna da ne bi zapekla po dubini i onda posle se sipa kreč i navodno to je dezinfikovano. I šta da radimo mi mučeni, dobili naređenje s vrha, a kenjara smrdi znači ne mož se opiše, i mešaj, mešaj, malo on, malo ja, nekako smo uspeli da odradimo pa sigurno najteži zadatak na logorovanju. I sad mi kontali da za ovaj uspeh treba da dobijemo bar odličje "higijeničara" al' opet eto kurca - ništa nismo dobili. 

Uvatili smo voz za Beograd ja mislim u Ljubljani ako ne u nekom ranijem gradu, nisam siguran. Pevali smo celu noć ali kad smo uvatili da pevamo "Đurđevdan" uleteo nam G**** u kupe i kao marš napolje u hodnik, jer on je bio jugoslovenski opredeljen i nije voleo ništa što mu liči na nacionalizam. I tu nas u hodniku postrojio i kao ruke ispred sebe i tako da stojite dok ja ne kažem dosta. Jbmliga kolko smo tako stajali ali nije bilo prijatno zbog tih ruku.

Kad sam se vratio kući zareko sam se da nikad više neću ići sa izviđačima bilo gde, što zbog G***** što zbog gužve a ja nikako nisam voleo gužvu i frku, kako tada tako i danas, što zbog svih ovih ludila koja sam opisao. Naravno, prekršio sam to pa sam još dva puta išao sa izviđačima na more, u Čanj i Buljarice, al' kao bio sam već stariji pa niko nije mogao da manipuliše mnome, tj. nisam imao više 12 godina, hehe.

Logorovanje sa izviđačima vol.1

noreply@blogger.com (son of man) — Tue, 19 Mar 2024 08:33:00 +0000

Od samog početka, od '88-89 (12 godina sam imo) bio sam član novoosnovanog Izviđačkog Odreda "Ratko Vujović Čoče" sa bazom na Vidikovcu, i jasno se sećam kako su nas potrpali u buseve i odveli na Kosmaj da položimo zakletvu i dobijemo marame žute boje sa braon rubovima. Naravno svaki odred diljem SFRJ je imao svoje boje na marami tako da smo u startu bili jako ponosni i osećali se povezano kao banda. Al' odma' su počeli i da nas maltretiraju još na tom Kosmaju po onoj zimi, te ajd sad svi u šumu po drva za vatru, te ajd ovo, ajd ono, tačno su nas ispipavali dokle smeju da idu i kolko smo poslušni. Bilo je tu dece većinom sa Vidikovca ali i pojedinaca sa Labudovog i Ceraka. Inače, taj Odred i dan danas postoji, znači baš ozbiljna priča, putuje se na skautska takmičenja širom Evrope pa možda i dalje.

Al' jbga, beše to baš loš tajming, jer kad imaš 12 godina klinac si, i ne možeš da budeš pravi izviđač jer to se postaje tek kad malo sazriš, tamo od npr. 15. godine, možda grešim, ali sećam se da smo mi klinci bili baš skenjani što smo večito bili "poletarci", u prevodu najmlađi deo te družine. A mi smo samo hteli da se pravedno takmičimo sa starijima a ne da nam se povlađuje, al' eto nisu nam dali, a još gora tj. najgora stvar je bila da su oni dobijali ozbiljno "odličje" tipa izviđačku zvezdu a mi neka dečija sranja. 

Zapravo šta se desilo na samom početku: Sećam se da je jednom taj kolovođa G**** došao u našu skolu i obišao sva odeljenja 5. razreda, te držao neke motivacione govore ne bi li nas nahuškao (valjda je voleo dečake od 12), jer se na kraju ispostavilo da smo bili većina u odredu i naš Vod Orlovi (77-79 godište) je definitivno dominirao na takmičenjima u dizanju šatora, onda ono sa zastavicama kao prenošenje poruka na daljinu, i tako redom, uglavnom bili smo najbolji ako ne u Srbiji onda zasigurno u Beogradu. Orša, Spale, Boca, Otvaralo, Conja, bilo je baš dosta poznatih likova iz kraja sa kojima sam se i ovako viđao, a tek tu smo počeli stvarno da se družimo.

I tako, prva veća akcija je bilo logorovanje pokraj Bohinjskog Jezera, a ja baš bio entuzijastičan dok nisam video kako to zapravo izgleda. Odma sam hteo nazad kući jer em što ne podnosim decu na duge staze, em što je WC bio poljski pa tako sedam ili koliko već dana nisam srao. Turili me u šator s jednim Makedoncem koji je išao u moje odeljenje, zvali smo ga Čuljko, i nas dvojica smo bili ubedljivo najgori u svemu a posebno u tim igrama-takmičenjima tako da smo od tih znamenja kući poneli samo "plivača ribicu" - tako nekako se zvalo, dakle za decu, kao znaš da plivaš i to su svi dobili al' opet ne pravu izviđačku nego tu prolaznu za decu-poletarce. 

Iz nekog razloga nikako nisam mogao da naučim one signale zastavicama, a šator smo dizali na jedvite jade i stvarno smo bili najgori. I onda smo rešili daj bar da se borimo za tu "zvezdu" za poletarce. Prvo je išlo polaganje ćutanja, znači 24 časa da ćutiš jer kao ti si partizan, zarobile te Švabe i ne smeš ništa da odaš (pa te stariji navuku na kvarno), a Bocu odruko neki klinac Slovenac pa smo teli da ga bijemo, pa onda valjda 24 sata ništa da ne jedeš, što i nije bilo tako teško, ali sve je zapelo kad smo trebali da polažemo presvlačenje u vodi. Kolovođa sa još jednim starijim izviđačem sedne u kajak i odveze ga na 10-15 metara od obale a Bohinjsko Jezero em duboko, em ladno u pm. I ti sad u farmerkama, patikama i uniformi sa sve žutom maramom oko vrata moraš da otplivaš do njih, da skineš sve sa sebe i da ubaciš u kajak, čak i gaće, i onda sve to da iznova obučeš tako održavajući se na površini. Mislim, nije neka teška nauka za onog ko je dobar plivač i svakako bi ja to završio da se pre našeg polaganja nije desio jedan incident. Naime lik se skino do gole kože i ovi mu zapale sa kajakom na obalu ne bi li morao onako ko od majke rođen da izlazi iz vode da ga svi vide a posebno devojčice i planinke. Reko ja sebi zajebi, ovaj G**** je manijak i to ko zna kakav sve, ali pretežno je vukao na pedofiliju, ali nekako sam imao utisak da samo ja to provaljujem jer se niko drugi nije bunio a da ja znam.

Nastaviće se...

Hajdučka česma - 28. avgust 1977.

noreply@blogger.com (son of man) — Wed, 08 Nov 2023 12:06:00 +0000

Nema Dalje! BGHC - Đorđe Obradović - GVIDO (2023)

noreply@blogger.com (son of man) — Wed, 04 Oct 2023 10:51:00 +0000

Dokumentarac+intervju sa ubedljivo najvećom legendom beogradske hardcore scene since 1979. i naravno pevačem mog omiljenog benda Brainstorm. Uživajte! :)

By Dr Skrotum

noreply@blogger.com (son of man) — Thu, 07 Sep 2023 12:40:00 +0000

02.02.2021. Maha Durga

noreply@blogger.com (son of man) — Sat, 04 Feb 2023 09:29:00 +0000

Lea Dekleva - EmociJA (2005,flac)

noreply@blogger.com (son of man) — Mon, 24 Oct 2022 08:39:00 +0000

01.Lea Dekleva - Još Sam Tu (4:51)

02.Lea Dekleva - Idi (4:28)

03.Lea Dekleva - Odlaziš Njoj (4:08)

04.Lea Dekleva - Ipak Poželim Neko Pismo (5:38)

05.Lea Dekleva - Zamisli (5:12)

06.Lea Dekleva - Miris Samoće (5:05)

07.Lea Dekleva - Ne Kupuj Me (4:26)

08.Lea Dekleva - Čuvaj Moje Dodire I Riječi (5:24)

09.Lea Dekleva - Sve Još Jednom (3:18)

10.Lea Dekleva - It's No Good (5:07)

11.Lea Dekleva - Meni Je Svejedno (5:03)

DOWNLOAD

Jadranka Stojaković Biography (1950-2016)

noreply@blogger.com (son of man) — Mon, 25 Jul 2022 20:13:00 +0000

Dubine Velebita (2022)

noreply@blogger.com (son of man) — Sat, 25 Jun 2022 12:17:00 +0000

"Jeste li ikada čuli za Jadovno, znate li gdje se nalazi i što se tamo događalo? Pozivamo vas da krenete s nama na put koji će vam dati odgovore na ta pitanja. Filip (42) i Milan (45) su povjesničari iz Zagreba. U vrletima Velebita kriju se ostaci i ustaškog logora smrti Jadovno iz 1941. godine. Njih dvojica pokušavaju naći te ostatke, dok treći povjesničar Ivo (64) čita pismo koje je primatelju stiglo nakon 64 godine."

Život je negde drugde (1991)

noreply@blogger.com (son of man) — Wed, 15 Jun 2022 08:39:00 +0000

Život je negde drugde (1991) je dokumentarac pokojnog Igora Spasova koga ponajbolje znamo kao autora kultne TV emisije "Pozovite 92". Spasov je pored ovog teškog bremena crne hronike imao i svoju drugu, duhovnu stranu, što može lepo da se vidi iz ovog izuzetnog dokumentarca. Film se bavi "Međunarodnim društvom za svesnost Krišne" poznatijem u Srba i kao Hare Krišna. Snimljen je baš u doba najslavnijih dana beogradskog hrama u Ćustendilskoj ulici, tako da ima dosta snimaka odatle ali i iz kirtana u Knez Mihajlovoj što je danas napraviti zasigurno nezamislivo zbog zna se čega. Inače, prvi put sam se sreo sa Hare Krišnom baš u istom tom Knezu 1992. godine (bio 8. razred osnovne) gde su bhakte pevale, igrale te delile one čuvene kolačiće (s drogom). Meni je to tad izgledalo baš smešno ali i jako simpatično, ali opet nisam pomišljao ni u ludilu da ću samo dve godine kasnije i sam biti "u kandžama sekte". :))

Ceo dokumentarac prati muzika pa možda i najboljeg bhajan benda Nityananda i to na svetskoj razini. Njihov album "Soul of India" je svakako neprevaziđen a posebno pesma "Sri-Nrsimha Pranama" koja je posvećena onom čuvenom "LAVU" sa Cro-Mags albuma "Best Wishes". I dan danas čuvam tu kasetu a imam sve to i na mp3 pa vazda slušam ko nezdrav. Dakle, koga zanima, rani radovi Hare Krišne u Beogradu, dok je sve još bilo naivno i skroz nevino. Dokumentarac je čak više puta puštan i na RTB-u (RTS) a sve zahvaljujući Spasovu. Stoga Igor Spasov aka Govinda Hari ki Jay! :)

Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak (2022)

noreply@blogger.com (son of man) — Sun, 17 Apr 2022 13:58:00 +0000

Ko je gledao Šotrin dokumentarac "Evo naše dece" zna o čemu se ovde radi.

"Znate li za selo u Hercegovini, gde svaka kuća, svaki kamen i svaki čovek imaju ožiljak? Za selo u kojem je dva puta zaustavljan život, a ono iznova oživljavalo? Gde su jednom ubijeni, opet ubijani? Gde, uprkos svemu, život i dalje govori? Znate li kako je u selu Prebilovci došlo do preobražaja od mržnje do ljubavi? Kako je iz smrti nastao život? Kako je dobro pobedilo zlo?"

DOWNLOAD

Antonija Šakić (1986-2021)

noreply@blogger.com (son of man) — Fri, 08 Apr 2022 09:28:00 +0000

"Pa da budem iskrena, ništa konkretno se nije desilo, nikakvo traumatično iskustvo ili išta slično. Samo se osjećam promašeno i osamljeno cijelog života, sad je to naglašenije iz nekog razloga. Znaš li da ti zavidim, mislim da si full zanimljivija osoba od mene i imao si puno ispunjeniji život nego ja. Apsolutno mi se ništa ne da, srećo, ne da mi se živjeti. Ne da mi se ići na posao među ljude i među djecu, ne mogu uspostaviti disciplinu u razredu. Samo gledam tu djecu kako odrastaju i kako dolaze nova djeca i čini mi se da su baš svi nekako bolji od mene, čak i ta polupismena dječurlija. Ne osjećam se kao odrasla osoba.

"Bojim se izaci iz kuce, stari moj. Dodjem na posao pa lunjam okolo po skoli, gledam panoe, gubim se. S djecom ne znam razgovarati. Samo u kratkim recenicama. Vidis da i s tobom pricam poprilicno sturo, vokabular mi je stravicno ogranicen. Pamcenje mi ne radi. Sjecam se tvog komentara na neke nase razgovore preko video poziva - da si imao osjecaj kao da te gleda nekakav demon, samo sam sutjela. Stalno sutim, prijatelju moj. Stalno. Ne znam je li to dovoljno dobar razlog za samoubojstvo? Ne imati nista za reci. Osjecam se stravicno neprivlacno i odurno, nemam volje ni da se trudim oko izgleda. Ljudi me podsmjesljivo gledaju jer sam pogubljena. Ti si imao nekoliko ljubavnih prica u svom zivotu, o kojima mozes pricati. Moje su sve bile iskonstruirane i velikim dijelom imaginarne. Ne bih ovo nazvala depresijom nego realisticnim uvidom. Ne znam vise koga bih iskopala iz proslosti da nesto probam zapoceti, a ne znam ni kako upoznati nekoga novog kad nemam nista za ponuditi. Ni s kim se ne cujem ni ne vidim. Osjecam se stravicno nesposobno. Sad razmisljam o tome kako sam lose vozila po Beogradu prosle godine i kako sam bila losa u svemu."

Kako sam postao i ostao metalac

noreply@blogger.com (son of man) — Sun, 03 Oct 2021 11:49:00 +0000

Bilo je to davne 1988, jasno se sećam, išao sam u 5. razred osnovne a najbolji drugar u razredu mi je bio Himi koji se ložio na Kreator i imao prišivač pa smo išli kod njega kući da slušamo sve te meni nove bendove poput Metallice, Maidena i sličnih, al' meni se posebno svideo Anthrax. Tad im je već izašao album "State of Euphoria" pa ga Jugoton objavio, tako da sam trkom otišao u jedinu vidikovačku knjižaru i tamo kupio kasetno izdanje koje i dan danas čuvam s nadom da ću kad tad nabaviti novi kasetofon. Inače, tada su u našoj školi najveće face koji su zavodili red bili ne dizeli nego baš metalci na čelu sa Brukner Andrejem, Slončetom i tako tom ekipom koji nisu skidali metal majice. Oni su tad bili 8. razred i najjači u školi ali su se rađe pijani tukli međusobno iza škole. Okultni domar Vaske je više puta morao da interveniše. Inače Andrej je bio i kolovođa našeg izviđačkog voda Orlovi ('77 godište klinci) tako da smo ga gledali realno ko boga pa su i tu na kampovanjima diljem ex-yu mnogi šetali majice Metallice i slično. I jbga kad se nađeš u takvom plodnom okruženju a sklon si da budeš drugačiji onda ti je suđeno da postaneš nešto u ovom slučaju metalac. Brzo sam naložio ćaleta da treba da mi kupi majicu Anthraxa koga je on tad nazivao Anitrax samo da bi me zajebavo. Otišli smo u Bezistan i ja sam izabrao Judge Dead majicu koju i danas posedujem samo mi je mala inače bi je rado nosio hehe.

Pošto nije bilo drugih izvora počeo sam da se edukujem preko časopisa Bravo i Ćao. Sećam se, tad sam baš gotivio Alis Kupera, skupljao sve o njemu iz novina i lepio u svesku, al mi babo nije dao da odem na koncert na sajmu povodom Trash turneje. Na 3K je u to neko vreme išla emisija Ćao Heavy Metal lista koju sam pomno pratio svakog ponedeljka i tu skidao ono što su puštali a to znači Bon Jovi, Gorky Park, Aerosmith i slični bendovi, zapravo malo je tu bilo pravog metala ali opet nije loše za početnika kakav sam ja bio. Ubrzo sam nabacio i kasete Metallica - And Justice for All, Bon Jovi - New Jersey (opasan album bez obzira na sve), Aerosmith - Pimp, Motley Crew - Dr Feelgood, Guns n Roses - Apetit for Destruction tako da sam u suštini samo to i slušao, sve dok nisam nabavio od jarana Metalikin album Master of puppets i Anthrax Among the Living koji su mi skroz izmenili percepciju, te sam skontao da svi ti bendovi sa Metal Liste i nisu baš metal nego neki rikenrol/glam il kako se to već zove. Tad smo se moj drugar Himi i ja kurčili po školi tako što bi oblačili metal majice preko debelih zimskih jakni i divljali po hodnicima a Andrej i ekipa to pozdravljali, bilo im baš drago da stasava nova generacija. Kasnije smo od njega nabavili i Slayer i sve te thrash bendove koje evo i dan danas slušam. Možda danas ne nosim te majice i te akcije ali mi je metal definitivno u srcu, od Morbid Angela preko ranog Deicide pa sve do Danziga, ali jedan je Anthrax. :)

Acroholia - Ubistvo sveta (covid-19)

noreply@blogger.com (son of man) — Fri, 01 Oct 2021 10:08:00 +0000

The Tin Drum (1979)

noreply@blogger.com (son of man) — Sat, 04 Sep 2021 10:08:00 +0000

Još ko dete, sredinom 80-ih godina gledao sam ovaj film. Eto kakva je tad bila "nacionalna" televizija, davali su ovakve masterpisove tokom dana najopuštenije, pa smo i mi djeca s kolodvora Prokop imali priliku da pogledamo nešto iz pera Gintera Grasa a ni ne znajući šta zapravo gledamo. Malo je reći da sam bio istraumiran ovim filmom tada, ali s druge strane sam se i zaljubio u jednu devojčicu koja je iako tako mlada imala seks sa glavnim junakom.

Uglavnom, prođe od tad jedno 35 godina i rešim ja da repriziram film da vidim šta je to bilo tolko jako da ga se i dan danas srećam. Prvo što sam provalio je da se film podosta promenio tokom svih ovih godina, tj. kao da su mi poturili neku novu verziju, jer naime, ta slatka devojčica nije bila nikakva curica no matori midžet što se kod nas politički korektno kaže "mali ljudi" ili "patuljci" ako sam dobro skonto. I pored toga ovaj film je bio suđen za plasiranje dečije pornografije. Zatim, u onoj mojoj verziji bilo je mnogo više vrištanja i lomljenja stakla a posebno kad glavnom junaku premine majka. Kada sam to izvalio odma sam posumnjao na paralelne univerzume gde i nisam bio daleko od istine. Inače, film je i dalje genijalan na više frontova i što se kaže - pravi kultni film, znači film koji ima svoje sledbenike koji to fanatično gledaju, pravu malu sektu, a ne kako prosečan čobanin od ovaca došo i s traktora sišo to zamišlja, da je kultni film onaj koji je popularan i masovno gledan.

Pošto smo to razjasnili (jesmo kurac) vratio bi se na sam film, dakle ono što sam ja zapamtio iz filma kad sam ga prvi put gledao, tu se ispostavilo da se radi o 70% mojih lažnih sećanja ili "što je babi milo" fazona. Znači, to definitivno nije isti onaj film, ali je svakako genijalan i svako pa i čobanin-ratar treba da ga pogleda jer još jedan takav film ne postoji niti će ikad biti snimljen, verujte mi na reč. Živili!

"In 1924, Oskar Matzerath is born in the Free City of Danzig. At age three, he falls down a flight of stairs and stops growing. In 1939, World War II breaks out."

Hare Krishna! The Mantra, the Movement and the Swami Who Started It (2017)

noreply@blogger.com (son of man) — Fri, 27 Aug 2021 13:16:00 +0000

Mali Srbinda i Nrsimhadev kažu HARI BOL za ovaj film! :)

"Hare Krishna!" is a documentary on the life of Srila Prabhupada, the 70-year-old Indian Swami who arrives in America without support or money and ignites a worldwide spiritual phenomenon, now known as the Hare Krishna Movement."

Bobby (2006)

noreply@blogger.com (son of man) — Fri, 27 Aug 2021 09:31:00 +0000

Odličan igrani film o atentatu na Roberta Kenedija (RFK) 1968. godine, kada ga je upucao Sirhan Sirhan u jednom hotelu u LA. Inače ubistvo RFK-a je jedna od jačih teorija zavere, rame uz rame sa JFK, jer je mladom Sirhanu navodno CIA tj. MKultra isprala mozak za šta postoji i dosta dokaza bogami. Inače, Sirhan Sirhan bi ovih dana trebao da bude pušten na slobodu posle 52 godine robije, pa me to inspirisalo da repriziram sve dokumentarce i igrane filmove na temu. Za ono malo raje koja ne znaju, RFK je rođeni brat takođe ubijenog predsednika Džona Kenedija (JFK), što se kaže zatrli su im i pleme i seme.

"The story of the assassination of U.S. Senator Robert F. Kennedy, who was shot in the early morning hours of June 5, 1968 in the Ambassador Hotel in Los Angeles, California, and twenty-two people in the hotel, whose lives were never the same."

Tusta (2019)

noreply@blogger.com (son of man) — Tue, 17 Aug 2021 18:38:00 +0000

Dirljiv biografski dokumentarac o Branku Crnčcu Tusti, frontmenu najznačajnije punk grupe iz bivše Jugoslavije, "KUD Idijoti". S muzičkom karijerom započetom u vreme kada ta vrsta muzike nije bila najbolje shvatana, Tusta i njegov bend ostali su dosledni izvornim idejama i postali jedan od retkih glasova razuma u vremenima kada nije bilo razumevanja ni za to.

DOWNLOAD:

https://krakenfiles.com/view/tgS5OFfbdd/file.html https://krakenfiles.com/view/ENTwWYQaJK/file.html https://krakenfiles.com/view/DN5ZP7vUBO/file.html https://krakenfiles.com/view/3Evpde6DsV/file.html

Where Is Robert Fisher? (2011)

noreply@blogger.com (son of man) — Mon, 02 Aug 2021 19:52:00 +0000

Gde je Robert Fišer, pitamo se svi? Ovaj jaran je ubio svoju suprugu pucnjem u potiljak, zatim svoje dvoje dece preklavši ih, a onda sve to spržio podmetnutim požarom. Zatim je uteko da mu ni dan danas, 20 godina kasnije, nema ni traga ni glasa. Nalazi se na FBI top 10 listi begunaca, ali malo morgen jer nema ga niđe. Zanimljivo true crime "štivo" za ove letnje dane. Hell, yeah.

"Explore the disturbing story of one of America's most wanted fugitives, Robert Fisher. Following the brutal murder of his family, Fisher went missing in 2001 - years later, his whereabouts remain unknown."

Lične stvari (1979)

noreply@blogger.com (son of man) — Mon, 12 Jul 2021 12:29:00 +0000

Evo sledećeg domaćeg filma koji valja podrobno obraditi, do iznemoglosti gledati. Radi se o preteči rijaliti programa al' na onaj lep način, ne na ovaj današnji, nedobog nikome. Dakle "Lične Stvari" prati zaista predivnu Maju Sabljić, klinku od 19 godina, kako završava 13. beogradsku gimnaziju na Banovom Brdu i upušta se u pripreme za polaganje prijemnog na FDU. Naravno film ne bi bio film da ne čujemo i celu priču o dogodovštinama tog leta 1978. u Rovinju i finalno polaganje prijemnog u celosti sa sve Sonjom Savić i celom tom ekipom mladih glumaca koji su tad dominirali.

Naravno, malo je reći da sam se više puta zaljubio u Maju gledajući ovo, a šta ćete jbga kad je cura neodoljiva sa onim osmehom i očima koje se isto tako smeju. Što se tiče soundtracka slušamo Bijelo Dugme sa pesmama koje nikada nisu objavljene a po stihovima velikog Duška Trifunovića, a posebno je jaka pesmica "Odlikaši" koja pojašnjava ceo taj trip maturanata i lud'la. Eto, pa navalite ko ima živaca, film se često vrti na pinkovom domaćem kanalu ali ga verovatno ima i na youtube-u ili Fast Serbia forumu. :)

Pandža Mila (1949-2021)

noreply@blogger.com (son of man) — Wed, 02 Jun 2021 14:59:00 +0000

Moja strina, saborac i drugarčina, a mama mojih sestara Sande, Ljilje i Bilje iz Banjaluke, posle bitke sa koronom preselila se u Valhalu ko i svi Krajišnici. Počivaj u miru dobra moja.

Heaven's Gate: The Cult of Cults (2020)

noreply@blogger.com (son of man) — Wed, 02 Jun 2021 06:22:00 +0000

Ovo je dokumentarac samo za fanatike tj. za one koji su gledali onaj čuveni old school dok. pa ih zanima cela priča o Heaven's Gate. E ovo vam je cela priča. Naravno i ako niste čuli za ovaj slučaj ne bi bilo loše da pogledate. Znači Heaven's Gate od svojih početaka 70-ih pa sve do masovnog samoubistva polovinom 90-ih.

Overdose - Folklored, Monitored (live) @ KST 1992 god.

noreply@blogger.com (son of man) — Sun, 30 May 2021 12:32:00 +0000

Okultni nastup Overdose u KST-u 1992., našeg jedinog benda koji je mogao da napravi nešto i preko (ali avaj). Nisam siguran da je ovo koncert na kom je snimljen živi album Overpose jer kolko se ja sećam taj koncert je sniman u bašti, no već će me neko ispraviti. Hvala bratu Ivanu Milketu na ustupljenom materijalu. Dakle, kada pričamo o 90-im godinama, ponavljam, jedini HC bend koji nije bio kopija inostranog sranja i samim tim vredan povelikog štovanja.