Andor Luhovic

KAD SNOVI POSTANU STVARNOST

2013-05-20T12:02:00.000+02:00

(interview za magazin VOX - oktobar 2010.)

Da biste ostvarili nešto veliko, morate sanjati velike snove, a on je to počeo još sa četiri godine. Maštajući o alpinizmu i najvišim vrhovima sveta, uz bakinu podršku se veoma rano priključio grupi iskusnih planinara i kao deo ekspedicije se do svoje četrnaeste godine penjao na planinske vrhove u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Sa samo osamnaest godima popeo se na sve vrhove u Srbiji, Bugarskoj, Grčkoj ali i na Balkanu.

Međutim, tu nije bio kraj. Najviši vrh sveta Mont Everest, kako i sam kaže, dozivao ga je i budio u njemu još veću želju da se odvaži na takav korak. Andor Luhović, apsolvent fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, prisećajući se svoje ne tako davne prošlosti u kojoj je zapisano preko 200 imena planinskih vrhova iz raznih delova sveta na koje se penjao, izdvaja Mont Everest kao svog najvernijeg prijatelja i ostvarenje dugogodišnjeg sna za koji se pripremao od svoje četvrte godine. Sa željom da nam opiše svoja dugogodišnja putovanja i ono što je na njima naučio, sa velikim žarom i entuzijazmom Andor počinje svoju priču...

"Petnaestoj Vojvođanskoj ekspediciji priključio sam se sa devetnaest godina. Tada smo otišli u Rusiju da bismo se popeli na planinu Kavkaz. Cilj ove ekspedicije bio je usmeren na stvaranje timskog duha, međusobno povezivanje, što je veoma važno kada je alpinizam u pitanju. Tada sam bio suočen sa smrću, oboleo sam od hipotermije - visinske bolesti. To je bilo nešto novo za mene i nisam znao kako da se ponašam. Na obuci smo prošli sve to i teorijski sam sve znao, ali u tom momentu nije bilo nimalo prijatno. S obzirom na to da nismo bili okruženi lekarima, svako je bio prepušten sebi i snalazio se samo na osnovu onoga što smo imali na obuci, priča iskusnijih alpinista i sopstvenog instinkta. Iako sam tada bio suočen sa smrću, u tom trenutku nije bilo pravog straha jer strah gore iščezava i nisi ga svestan. Ljudi koji penju su na neki način adrenalinski zavisnici i njima adrenalin prija, tako da nema straha koji blokira i onesposobljava. Bio sam previše mlad, a organizam previše osetljiv za takve promene, ali sam znao da je ostanak na istoj visini nakon oboljenja smrtonosan. Odreagovao sam u pravom trenutku i to mi je spasilo život", opisuje Andor s velikim uzbuđenjem.

U povratku sa te ekspedicije usledile su pripreme za Mont Everest 2005, koje su se sastojale iz tri etape.

Na krovu Afrike

Prva etapa bila je 2002. godine, planina Kilimandžaro, najviši vrh Afrike (5896m). Potcenivši planinu, kako sam navodi, zadobio je teške promrzline nogu, ali navodi da je naučio šta znači "slušati planinu".

Druga etapa bila je Himalajska ekspedicija - Barunce 2003. godine (7129m). "Ova ekspedicija imala je težinu i komponente sa kojima smo se suočili na Mont Everestu. Ovo je bio vrh koji je imao veliki procenat uspešnosti. Na Himalajima smo prvi put imali pravi ekspedicioni pristup, jer smo boravili van civilizacije. Ova ekspedicija je nosila mnoge teškoće i ogromne probleme koje nismo mogli ni da pretpostavimo. Kretali smo se kao družina prstena, prelazeći snežne doline, ulazeći u džungle, u divljinu, prelazeći opasne prevoje i suočavajući se sa snegom... Za to vreme približavali smo se Himalajima, gde je sva ta priroda nestajala i ostajao samo goli kamen", objašnjava Andor.

Na vrhu Shishapangma 8027 m

Treća etapa usledila je 2004. godine. To je bio vrh Šišapangma, jedan od 14 najviših vrhova sveta (8027m). Ovde je Andor osvojio posebnu titulu koja se dodeljuje alpinistima koji se popnu na vrh preko 8000 m bez upotrebe dodatnog kiseonika. Andoru je dodeljena titula zaslužnog sportiste.

Posle ovih priprema, usledila je nova ekspedicija - Mont Everest (8848 m) 2005. godine. Ova ekspedicija je trajala 72 dana. To je bilo Andorovo najveće životno iskustvo. Tada je imao 23 godine i pomislio je kako je na putu da ostvari najveći životni san, koji sanja od svoje četvrte godine - da se popne na najviši vrh sveta.

"Kada smo dosegli te nebeske visine, prvo što smo izjavili bilo je: 'Ovo je najbliže mesto raju gde ti srce još uvek kuca'. To je mesto apsolutne tišine, samoće i stapanja sa prirodom, gde uspostvaljate svoj mir. Tamo ništa nije važno sem tebe samog i tvoje borbe za život. Iako smo pošli kao tim, tamo je svako bio pojedinac i individua za sebe. Jedino o čemu smo razmišljali bilo je da li su ostali članovi tima živi. Samo penjanje mi nije bilo posebno teško i komplikovano, jer sam za to bio spreman i priprema na ranijim ekspedicijama je mnogo pomogla. Međutim, iskustvo koje mi je Mont Everest pružio je nešto što ću pamtiti celog života i o tome često pričam", ističe Andor.

Poslednji visinski kamp na visini 8.350 m

Ponovo se suočio sa smrću upravo na Mont Everestu, o kome je sanjao i želeo da ga po povratku kući donese drugima pričajući im o svojim iskustvima. Ipak, kaže da trenuci sa kojima se ovog puta suočio za njega nisu bili strašni. Osećao je smirenost i zahvalnost za sve što je proživeo u životu i što je imao priliku da pođe na to putovanje.

Na naše pitanje da li je u tom trenutku osećao strah što se ponovo susreo sa smrću, Andor odgovara: "Strah u nekom smislu uvek postoji. Ako se on izgubi, znaš da si dotakao granicu ludila. Ako ne osećate strah poginućete, zato što niste u stanju da prepoznate svoju granicu. Ali ne postoji strah kao što ga mi doživljavamo ovde. On tamo ne koči ljude, ne blokira ih. Mi se tamo ne bojimo smrti, jer smo na nju nekako spremni".

Mont Everest će pamtiti ceo život, a ono što je naučio je nezamenljivo iskustvo.

Severna strana Mount Everesta koju smo penjali 2005. godine

"Na tom mestu je vladala apsolutna tišina i lepota. Čovek je oslobođen svih materijalnih veza i doživljava nešto nebesko. To je suočavanje sa samim sobom, koje može biti dvojako iskustvo: neko to doživi kao inspiraciju i večnu promenu koja mu ulepša život; neko, pak, kao ludilo - ako ne zna kako da se ponaša u toj situaciji ili jednostavno nije spreman. Svi koji su na neki način duhovni tragaoci tamo su pronašli sebe i vratili su se, jer ipak, najbolji alpinista jeste živ alpinista", dodaje Andor.

"Čovek se uvek upoređuje. On je svoje postojanje, svoju egzistenciju, svoju ulogu i značaj u drštvu odredio samo na osnovu kriterijuma koje je to društvo odredilo. Na tim visinama nalaziš se u situaciji gde takvih sudova nema. Tada si sam sa sobom, u pravom smislu te reči. Neprocenjivo bogatstvo je zbližavanje sa samim sobom i prihvatanje sebe onakvim kakav zaista jesi. Tada su mi se otvorila vrata ka novom svetu, ka apsolutnoj sreći koja ne mora biti ničim izazvana. Osetio sam sreću i lepotu onakvu kakva jeste, kad nije uslovljena materijalnim stvarima - a ona se ne može upoznati dok ne upoznamo sami sebe", izdvaja Andor Luhović.

Nakon povratka sa Mont Everesta koristio je svaku prliku da ispriča svoje iskustvo i barem malo dočara lepotu vrha sveta, i kako sam kaže, da se oduži Everestu što mu je dozvolio da se popne i što ga je naučio najvećim životnim lekcijama.

"Cilj učenja nije samo proširivanje znanja, već formiranje karaktera da bismo postali pravi ljudi. Ako čovek pusti da život teče pored njega, on nije živ, on stoji u mestu. Zato je važno upoznati sebe i slediti svoj put, hrabro i odlučno, bez upoređivanja sa drugima, bez straha od neuspeha. Za mene je uspeh osmeh na mom licu i mir u mom srcu, a mislim da svako treba da nađe svoj mir, svoj Everest", zaključuje Andor Luhović.

Na kraju našeg razgovora bilo je i više nego jasno da je alpinizam Andorova najveća ljubav. Slušajući njegovu priču i sama sam mogla da Everest i druge vrhove sveta doživim na poseban način, za koji nisam ni verovala da je moguće doživeti kroz jedan razgovor. Na kraju našeg susreta, sa iskrama i setom u očima, Andor je najavio ponovnu posetu svojim starim i najboljim prijateljima, najvišim vrhovima sveta.

Ivana Vukov
Fakultet za menadžment u medijimaPreuzeto sa http://www.vox-magazin.com/clanci?layout=edit&id=218

MONT EVEREST

2012-02-28T06:38:00.000+01:00

Novozelanđanin Edmund Hilari je bio prvi čovjek koji je osvojio Mont Everest. Popeo se na najvišu planinu 29. maja 1953. godine i za taj poduhvat dobio plemićku titulu ‘sir’.

Osnovni razlog zbog kojeg je uspio osvojiti Mont Everest je – kako sam navodi u svojoj knjizi Visoka avantura – je bila njegova želja da se razvija.

Prvi put je pokušao da se popne na Mont Everest 1952. godine i nije uspio. Nekoliko nedjelja kasnije ga je jedno udruženje planinara pozvalo da se obrati njihovim članovima.

Praćen gromoglasnim aplauzom Hilari se popeo na podijum. Iako je na taj način publika odavala priznanje čovjeku koji je pokušao nešto što do tada nije niko pokušao, Hilari je sebe doživljavao kao neupješnog čovjeka. Za govornicom se nije zadržao već je otišao do fotografije na kojoj je bila planina i glasno rekao:

“Mont Evereste, pobijedio si me prvi put, ali ću te sljedeći put pobijediti jer si ti narastao koliko si mogao… a ja se i dalje razvijam.!”

“Nije planina to što trebamo pokoriti već mi sami.” ~ Edmund Hilari

Izvor:mudremisli.com

Bezimeni putnik u luksuznim hotelima

2011-11-09T16:44:00.000+01:00

Ove godine sam imao sreće da sam dva puta pozvan da prisustvujem naučnim skupovima u Arapskim Emiratima. U oba slučaja su nas smestili u luksuzne hotele. Arapi imaju običaj da se prilično otvore u takvim slučajevima kako bi nas zasenili svojim luksuzom i životnim standardom. S obzirom da me cena hotela nije mnogo doticala mogao sam potpuno da se odagnem užitku i čarima koje su bile u sklopu besplatne ponude. Recepcionari sa osmehom oko glave brzo odrade posao tako da sam za nepunih pet minuta hodao ka svojoj sobi sa nekom karticom koja bi trebala da mi omogući ulazak u sobu.

Hodajući hotelskim hodnicima uvek se setim perioda kada sam hladna jutra čekao sa prosjacima na železničkim stanicama. Naslonjeni na zid koji je gledao ka peronu, jedno pored drugog smo sedeli. Moj pospan pogled i umoran od puta je bio usmeren uvek ka jugu očekujući vozove sa kojima bi nastavio put ka severu, dok su prosjaci čekali prve putnike kako bi sakupili neku siću za kafanu koja je još uvek bila zatvorena. Višeslojna izderana garderoba ih je uspešno čuvala od hladnoće dok sam ja manjkao u slojevima i budan drhteći od hladnoće iščekivao prve jutarnje zrake kako bi se bar malo zgrejao.

Naslanjam karticu na neku plastičnu kutiju. Lampica na kutiji je zasvetlela zeleno i vrata se otvaraju. Laganim koracima ulazim i osetim nežnost tepiha pod nogama iako sam bio obuven. Okupan vrelinom koja je vladala spolja, prijao mi je suv i rashlađen vazduh ispunjen raznim prijatnim opuštajućim mirisima. Oduševljenje nije izostalo. Stvari ostavljam iza samih vrata kako bih prošetao i radoznalo zavirio u svaki kutak meni dodeljenog apartmana. Hotelska soba kao i svaka druga, osim što je ova imala predivan pogled koji se prostirao daleko pošto je i samom liftu trebalo više minuta da me doveze na moj sprat. Sedam na fotelju koja je bila okrenuta ka staklenom zidu sa kojeg su se mogle videti ivice grada i peščane dine jedne arapske zemlje. Posmatrao sam neko vreme sve ono što se iz sobe moglo videti u daljini.

Razmišljao sam o sebi. Razmišljao sam o putu i sve što sam ranije doživljavao na svojim putovanjima...

Sok od pomorandže

2011-09-06T10:05:00.000+02:00

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku:

`Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?`

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: `To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje.`

Stručnjak reče: `Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi.

Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko `stisne`. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama.`

Put ka vrhu

2011-02-09T12:08:00.000+01:00

Čitajući blog prijateljice, koja je iznela citate nekih njenih omiljenih knjiga, izgubio sam nit, jer su me isti citati odneli daleko. Mesto na kojem sam završio putujući tim mislima bio je vrh. Vrh koji je zaista visoko.

Razni autori, mnogih knjiga govore o tom putu ka vrhu. Govore o načinu, tehnici, motivu, kako stići na te visine, veličajući i smatrajući uspešnim svakog ko dosegne vrh. Govore o tome šta će vas dočekati tamo gore, ubeđujući vas da je sreća, radost i blagostanje nešto što vas očekuje kao nagrada.

Nisu u pravu!

Na vrhu nema ništa, verujte mi na reč, bio sam tamo!

Na vrhu će vas samo dočekati praznina ali predivan osećaj zahvalnosti. Sve što možete na vrhu je da sagledate one male stvari koje su vas činile srećnim dok ste se penjali. Isto tako postaćete svesni da ste prošli pored predivnih cvetova koji su nicali na skoro golom kamenu a vi ste ih ignorisali ne skidajući pogled sa cilja koji je se nalazio na vrhu.

Pri usponu na Mount Everest
pogled severnom sedlu i
baznom kampu

Sva lepota je u usponu a ne u stajanju na vrhu.

Često sam sa vrha posmatrao, za mene sa te visine gledano, male ljude u podnožiju koji su se kupali u toplini sunčevih zraka i uživali i mirisu livadskih trava. Za to vreme ja sam stajao na ogoljenim stenama gde sunce nema toplinu, gde vetar nosi sve što stigne, sa sobom noseći hladnoću i oblake.

Vrhovi su u vama, a ne na mesta na kojima stojite. Vrhovi se se dostižu srcem i ljubavlju a ne gazeći i ostavljajući druge iza sebe.

Sve sto su me usponi naučili jeste zahvalnosti.

Postao sam svestan topline i ljubavi koja se nalazi u podnožiju. Postao sam svestan jednostavnosti i veličine sadašnjeg trenutka jer upravo taj trenutak nosi svu lepotu našeg postojanja.

Na vrhu Šišapangma 8027m (2004g.)

Krenite ka svom vrhu ne gubeći iz vida svaki korak koji na tom putu napravite. Vrh je uvek gore, nema potrebe gledati ga dok se penješ. Gledaj gde gaziš, i ne gubi iz vida svu lepotu pored koje prolaziš. Na kraju ne zaboravite da na vrhu nema ništa, niti vas išta gore čeka, osim onog što ste sa sami sobom poneli penjajući.

Misli iz voza

2010-12-12T11:26:00.000+01:00

Posle nekog vremena sam odlučio kući poći. Kao i uvek brzo, stvari pakujem, potrebne informacije o putu prikupljam i krecem. Vreme prilično tmurno ubija volju za putovanjem ali put nije težak kada je cilj blizu.
Voz nije kasnio, mesta u njemu je bilo i grejanje je radilo. Nakon tako dobrih polaznih činjenica ono tmurno vreme prvo pomenuto se sasvim izgubilo u mislima putnika. Kao i uvek takva putovanja pokušavam da iskoristim razmišljajući, o razmin iskustvima, raznim događajima koji nas uče i bogate našu svagodnevnicu. U tim razmišljanjima sam daleko otišao i u neke granice udario gde je za njihovo probijanje bilo neophodno nešto sasvim novo, neko drugačije putovanje, drugačije poznanstvo i sasvim novo iskustvo.
Ta granica je probijena na moje iznenađenje sasvim drugačije, u ulici u kojoj živim, u kolima koja vozim, i u kolima sa osobom koju dobro poznajem. U razgovoru i iznetim tumačenjima, shvatanjem onoga što radim je otvorilo sasvim novu stranicu mojih razmišljanja. Na toj stranici je trebalo da piše o energiji između muškarca i žene, o energiji polova koji se privlače. Postojala su neka neslaganja o tome kako ja doživljavam žene i kako to drugi vide. Sva ta ne slaganja su pravile određene komplikacije i činile određene trenutke vrlo neprijatnim. U njihovoj priči postojalo je istine, ali se nešto u meni snažno tome protivilo. Dugo sam tražio i želeo da znam zašto, šta je uzrok ne slaganja. Ovaj tekst je i inspirisan tom problematikom želeći da neke svoje misli pretvorim u slova kako bi ih podelio sa drugima. Možda ovim tekstom želim da budem shvaćen ali u istom trenutku se i pitam da li je to uopšte i moguće. Ključ problema se nalazio u mojim potrebama. Neki vide jedno a meni treba sasvim drugo. Meni je potrebna ženska energija, upravo ona toplina koju žena ima u svom pogledu, nežnost u pokretu i ljubav u osmehu. Govorim, mislim o energetskom postojanju, a ne o fizičkom. Postoji mnogo fizički savršeno građenih devojaka a energetski tako praznih, osmeha hladnih i pokreta tako veštačkih. Kada osetim u svojoj blizini onaj nežan suptilan miris energetskog postojanja žene, u meni se budi neka skrivena potreba da ostvarim energetsku nit povezanosti kako bi inicirao ostvarenje energetske rezonancije muško ženske energije i time podjednako uvećao energiju u oba energetska postojanja. Povećanjem energije jačaju se čula, budi se osećaj sreće, kreativnosti, boljeg raspoloženja i univerzalne ljubavi prema životu i svetu koji nas okružuje. Većina žena oseti to kao nešto lepo bez da su svesne šta se tačno desilo. Kada i povežu da sam ja uzrok te prijatnosti, fizički zauzete odbijaju, nit prekidaju, smatrajući to kao preljubom. Iako fizičkog dodira nije bilo, iako ta nit nigde nije vodila, ništa od nas nije tražila. Jednostavno je samo prijala. Fizički slobodne devojke pokušavaju tu nit čvrsto uhvatiti i zadržati je, misleći da će fizičkim spojem trajno obezbediti postojanost te niti i povišene energije...
Voz je stigao u stanicu ... nastaviće se...

Neuspeh

2008-06-07T10:26:00.003+02:00

Neuspeh je nedostatak hrabrosti da se proba, nista vise i nista manje. Jedina stvar koja deli vecinu ljudi od njihovih snova jeste strah od neuspeha. Medjutim u bilo kakvim nastojanjima, neuspeh je sustinski deo uspeha. Neuspeh nas testira i dozvoljava nam da se razvijamo. Nudi nam lekcije i vodi nas stazom prosvetljenja. Ucitelji na istoku kazu da je svaka strela koja pogodi metu, rezultat stotine promasaja. To je osnovni prirodni zakon da se dobija kroz gubitak. Nikada se ne plasi neuspeha. Neuspeh je tvoj prijatelj!

ponedeljak

2008-04-07T09:29:00.003+02:00

Ponedeljak jutro, budim se kasnije nego sto sam planirao. Sedim na krevetu i razmisljam sta mi je ciniti danas tezeci da nista od obaveza ne propustim. Bez mnogo optimizma krecem ka fakultetu, jos pomalo pospan u kacelariji proveravam postu i medju mnogo raznih mailova ugledah jedan koji mi je nekako posebno privukao paznju ...

"Mislimo da nas boli kad ne primamo ljubav. Međutim, ne vređa nas to. Naš bol se se javlja kad ne pružamo ljubav. Rođeni smo da volimo. Moglo bi se reći da smo božanski stvorene ljubavne mašine. Najefikasnije funkcionišemo kada pružamo ljubav. Ljudi su nam nametnuli uverenje da zavisimo od nečije ljubavi. Ali je to neka vrsta pogrešnog verovanja koje donosi tolike nevolje. Prava je istina da naša dobrobit zavisi od pružanja ljubavi. Nije važno šta nam se vraća, važno je šta iz nas izlazi!"

Alan Koen

Nestalnost!

2008-03-18T18:01:00.002+01:00

Jedan od glavnih razloga što smo toliko napeti i teško nam je da se suočimo sa smrću je ignorisanje nestalnosti kao životne istine. Tako očajnički želimo da se sve nastavi kako jeste, da na kraju poverujemo kako će stvari zauvek ostati iste. Ali to je samo varka. Kao što često otkrivamo, to ubeđenje ima malo ili ni malo veze sa stvarnošću. Ova varka, sa pogrešnim podacima, idejama i pretpostavkama, klimav je osnov na kome gradimo svoj život. Bez obzira koliko nas istina prekidala, mi se i dalje trudimo, s beznadežnom upornošću, da održavamo tu varku.
I u tome nam prolazi život!

Mountains

2008-03-18T17:55:00.002+01:00

"Mountains are cathedrals: grand and pure, the houses of my religion. I go to them as humans go to worship... From their lofty summits, I view my past, dream of the future, and with unusual acuity I am allowed to experience the present moment. My strength renewed, my vision cleared, in the mountains I celebrate creation. On each journey I'm reborn"
- Anatoli Boukreev -

Zivot nije utakmica!!!

2008-03-18T17:45:00.002+01:00

Zivot nije utakmica! Nije bitno koliko ce ti ljudi telefonirati i sa kim izlazis i da li ces izaci. Nije bitno koga ljubis, kojim se sportom bavis ili kome se dopadas a kome se ne dopadas. Nisu bitne tvoje cipele, kosa, boja koze, niti mesto gde zivis. Nisu bitne ocene, novac, odeca i fakultet na koji ces se upisati. U zivotu nije bitno da li imas mnogo prijatelja ili ne, i nije bitno koliko te drugi prihvataju ili ne prihvataju. To u opste nije bitno u zivotu!
Bitno je koga volis i kome nanosis bol. Bitno je sta mislis o sebi. Bitno je poverenje, sreca i saosecanje. Bitno je da budes uz svoje prijatelje i da njihovu unutrasnju mrznju zamenis ljubavlju. Bitno je da izbegavas ljubomoru, da prevazidjes neznanje i izgradis samopouzdanje. Bitno je sta govoris i sta mislis. Bitno je da vidis ljude onakve kakvi jesu, a ne da ih procenjujes po onome sto poseduju. A najbitnije je da svojim zivotom dotaknes druge, na nacin koji drugacije ne moze da se postigne. To je bitno u zivotu!

Kreni na put.

2008-01-08T17:35:00.000+01:00

"Kreni na put. Kud bilo. Promijeni kraj, ljude, nebo…
Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvješnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je prvi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove."
- Kuda i kako da ode?
- Nemoj da se smiješiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad, stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože mijenjamo. I opet se vraćamo smireni, utješljivo prevareni.
- Zato ti neprestano odlaziš? Da sačuvaš privid slobode? Znači li to da slobode nema?
- Ima i nema. Ja se krećem u krugu, odlazim i vraćam se. Slobodan i vezan.
- Onda treba li da idem ili da ostanem? Jer je svejedno, izgleda. Ako sam vezan, nisam slobodan.
A ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
- Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje.
A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.
Onda spremi se na put!"

Meša Selimović

EGO bitka

2007-11-03T14:52:00.000+01:00

Oduvek me je oduševljavala energija koja obuzima zaljubljeno telo, koja počinje da upravlja i vodi. Sve je to zato što dvoje ljudi pružaju jedno drugom energjiu bezuslovno, oboje su ushićeni i lebde. To je ona neverovatna opijenost koju zovemo zaljubljenost. Nažalost, jednom kada osete da ovo osećanje dolazi od druge osobe, oni se oslanjaju samo na uzajamnu energiju - samo sada to više nije dovoljno, tako da prestaju da pružaju jedno drugom energiju i vraćaju se u svoje drame u nameri da kontrolišu jedni druge i da oduzimaju energiju samo za sebe. U tom trenutku veze se pretvaraju u obične bitke za moć...
Čovek je energetsko biće i energija mu je potrebna da bi živeo, ali malo je ljudi oko mene koji su svesni te činjenice i koji tragaju za višim energetskim izvorima, da bi svoje telo doveli na viši energetski stupanj u kojem bi plovili na mirnim vodama ljubavi i spokoja.
Ono što mi najviše smeta je kada su dva partnera u vezama previše zahtevna, kada svaki očekuje da onaj drugi živi u njegovom svetu, da uvek bude tu, i učestvuje u njegovom ili njenim naporima neizbežno se razvija ego bitka!
A to je posledica što energiju uzimaju jedno od drugih sebično i uglavnom nesvesno, neznajući da je mnogo izvora oko nas.

Cilj ucenja

2007-06-22T09:40:00.000+02:00

Cilj ucenja nije samo prosirenje znanja vec formiranje karaktera. Njegov cilj je da od nas napravi prave ljude, a ne samo ucenje ljude... Ucenje morala koje se smatralo stubom celokupnog ucenja u skoli starog vremena jedva da se uci u danasnjim skolama, zbog zahteva da se proucavaju razni predmeti. Ljudi vise ne smatraju da se vredno baviti ucenjem sedih mudraca iz proslosti. Rezultat toga je, da su prijateljski odnosi izmedju gospodina i sluge, nadredjenog i podredjenog, starijeg i mladjeg, zrtvovali na oltar boga zvanog "individualno pravo". Glavni razlog sto ljudi ne cene vise ucenje mudraca je sto uceni ljudi pokusavaju da izloze njihovo ucenje, a ne pokusavaju da zive prema ucenjima mudraca.

Nasao sam put

2007-06-11T09:00:00.000+02:00

Sve je to moj zivot. Put koji ne vodi nikuda do na sledeci put, a ovaj opet na sledece raskrsce. Beskonacno. Sloboda u najpotpunijem smislu reci. Osudjen sam na slobodu, toliku slobodu da izmedju mase ljudi koji me vole i onih koji me nevole ostajem sam. Sam sa svojim zeljama, snovima, ceznjama, sam na svom vecnom putu. Ovo je prica koju nije stvarala masta kraj tople peci nego su reci nastajale u meni dok sam u znoju lica svog ispitivao svoju volju i granice covekovih mogucnosti. Temeljno sam ih ispitao, tako temeljno da dobro znam da ih ni izdaleka nisam dostigao ida ce ih mnogi uskoro prevazici. U tome je velicina zivota!

Patnja

2007-05-30T09:07:00.000+02:00

I, najzad, objasnio mi je da se patnja javlja onda kad ocekujemo da nas drugi vole onako kako smo mi to zamislili, a ne onako kako ljubav treba da izgleda – slobodna, nesputana, da nas usmerava svojom snagom i da nam ne dozvoli da posustanemo.

ljubav

2007-05-30T09:04:00.001+02:00

Video sam da su alpinisti na vertikalnim I strmim liticama srecni, ma koliko to paradoksalno zvucalo. Kao sto sam vec rekao, neogranicena moc ili zrtvovanje za neki cilj, daje smisao njihovim zivotima. Oni su sposobni za ljubav bez granica, jer u tom trenutku nemaju sta da izgube. Ni jedan alpinista, u neizbavnoj situaciji nece zavapiti: “Molim vas, spasite me!” Njihove poslednje reci su obicno: “Recite mojoj porodici I prijateljima da ih volim.” U trenucima krajnjeg ocajanja, oni govore o ljubavi

Utisak sa Everesta

2007-05-28T08:48:00.000+02:00

Uvek u snovima, drzim se za stenu, znajuci dobro da me smrt neizbezno iscekuje.
Umirao sam stotinu puta, dok sam hodao ostrim grebom, penjao vertikalne stene, ronio na dah, padao usled odrona oprimka, strahovao od lavina, dok su sve te radnje tekle smrt je nezibezno dolazila, ali dovoljno polako da sam imao vremena o njoj mnogo da razmisljam, da bi posle odredjenog vremena nadosao na misao, zasto umirati stotinu puta kada mogu samo jednom. Od tog trenutka strah je nestao adrenalin me nije napustao ali strah se polako gubio do trenutka kada sam ga jedva osecao.
Covek kada izgubi taj strah dosao je do same granice ludila, ja sam to znao, isto tako sam znao da tu granicu nisam presao jer je strah ipak postojao negde tamo daleko u meni. Vise se smrti nisam bojao ... jedini strah koji je u meni ostao je strah od zivota, od bola i patnji koje zivot svakodnevno nanosi. Imamo sam strah da cu umreti bez saznanja kako ljubav moze biti jaca od straha od smrti.