…
Podvlačim i prekucavam najlošije napisanu i prevedenu knjigu ikad u mojim rukama. I beobrazno skupu.

…
Mesim hleb. Domaći je bolji. Kao duže traje. Trt. Ako je vruć a ukućani na okupu strada odma.

…
Beležim Bojine reči. Najnovija je PUKA (pupak).

…
Smišljam čiviluk. I tražim dobrog majstora za čelik sa CNC mašinom. Ko zna nekog, da javi.

…
Farbam se u narandžasto sad. Trt.

…
Čekam sneg za prvo sankanje sa detetom.

…
Jedem kiki bombone.

Stvar je jednostavna.
Overa punomoći.
Strano lice i domaće lice.
I juče to uradismo bez problema.
Ali banka ne bi bila banka kad ti ne bi tražila da u tom “punomoćju” (tako mora zvanično da se zove), ispišeš sve moguće aktivnosti koje ćeš obavljati a za koje će neko da te ovlasti, počev od trčanja krugova oko banke, čekanja u redovima i slično. Bez zajebavanja. No ajd. Piši ponovo, štampaj i ajmo iz početka.
Ali danas, ne može to tako jednostavno.
Potreban Vam je sudski tumač.
Okej. Dajte mi jednog.
Pa ne možemo mi da vam ga obezbedimo!
Čekaj, vi ga po zakonu tražite, el tako? Što znači da po zakonu morate da mi ga obezbedite.
Pa jeste gospođo, ali ne na bolovanju na neodređeno!
A neka zamena?
Nema!
Gde da nađem nekog?
Paaaa, ne znam.
A ko zna?
Pa dobro, evo reći ću vam.
Čim izađete tu iza ćoška ima jedan.
I njima ćete platite.
Dobar dan tamo, odma doleće tumač.
Kolko?
Pa pet iljada.
Ni za šta vam treba, ni koliko vam treba, ništa.
Pet iljada.
I ode čovek tamo samnom.
I dobih neki usran papir od priznanice da sam nekom dala pare.
Ni računa ni bogtezakloni (taksisti imaju pristojniji račun od onoga).
Hvala, dva pečata.
Prijatno.
Slutim da je scenario sledeći.
Dobar dan. Koliko su dali. Pet.
E dobro, koliko je moje.
Pa pola, ko što smo se dogovorili.
A do kad su ovi vaši na bolovanju.
A čuj, do daljnjeg.

I tako. Pet po pet. Pa top!

Čile je sasvim fina opcija.

***

Za ovo vreme koliko sam skućena u Beogradu našla sam sve što mi treba.
Obućara. Frizera. Krojača. Uramljivača. Mesaru. Pekaru. Restoran. Kafanu. Posteljinu na pruge. Majstora za auto. Zubara. Ginekologa. Pedijatra. Stolara. Ljubav.

***

I sad zamisli sve to u Čileu iz početka.

i ceo tekst moje drage druge, koja zna da misli i ne zapetljaju joj se prsti dok se ta misao spušta na čftg!.

No, krevet dele i:

Međed – komada jedan, veći od Boje i u širinu i visinu, što znači da zauzima ko prosečno četvorogodišnje dete. Zove se Njenje.

Kuca - komada 3.
Jedan je omiljeni i on je pravi Vava. Poklonila joj ga je Veja. Sa narandžastim ušima i retko kad belim stomakom (voli Vava da bude vučen po ulici za nogu ili uvo).
Drugi kuca je nako klasičan. I nije baš omiljen. On je tu za svaki slučaj. Velik sasvim.
Treći je onaj pevajući kog kad noću slučajno šutneš u potrazi za vodom ili pišanjem čuješ: “Ova mala kuca išla je na pijacu, ova mala kuca pojela je keksić, ova mala kuca pevala je ceo dan i noć!” Ako ga šutneš u neki drugi deo tela onda može da se čuje: “Vidim te!” – što te toliko isprepada da se sablazniš. I istog šutneš koji opet počne po pijaci i keksićima.

Dinosaurus – komada 1. Doneo joj ga je Ivan koji ima dva mala “divljaka” zaljubljena u sve što seže pre nastanka čoveka. Znači dinosaurusi i to je to. I on spava s nama.

Zeleni žabac – komada 1.
Poklonila joj ga je tetka kad je bila još uvek manja od njega. Sada spava s desne strane. Ili pod nogama. Ima lepu mašnu, velike oči i na sreću ne priča ništa!

Dva ćebeta. Lepa, meka i bez njih niđe.

I magnet za frižider!

I kad planiram da je stavim u krevetac i potrpamo džunglu na spavanje, mesta za nju više nema! Ili će se uguši među divljima.
Tako da ćemo muškog roditelja vratiti u krevet kad se savana iseli.
Ili će pre biti obrnuto. Da ću se i ja iseliti kod muškog roditelja a u sobu pustiti sve što gmiže i urliče.

Stoga, pomažem svojoj memoriji. Za ubuduće.

Kišna devojka

Pre neki dan kiša ko iz kabla. Čini se kao da nikad prestati neće. Boris došao s posla i ko po običaju završio na podu igrajući se s Bojom. Vrata terase su nam manje više uvek otvorena, jer nam je tamo pušiona, bar u ovom delu godine. Zimi se selimo u WC!
I sede oni tako, igraju se, napolju toliko zvekeće da se više ne čuješ. Boris gleda kroz otvorena vrata terase u one slapove vodurine i nekako više za sebe progovara:
“Bojo, ajde ti odeš napolje i nekako ugasiš kišu!?”
Ona ostavi svoje olovke i papire, bez reči ustade, odgega se do vrata terase i zatvori ih! Vrati se na svoje mesto pored oca i nastavi sa crtanjem.
Eto ti ugašena kiša!

Ne dajem mu šansu ko Berđajev, da će nanovo duh ovladati svetom/civlizacijom. Ali ni malo.
Zašto?

Evo zbog ovakvih stvari koje su u stanju da ti zagorčaju pa malo je reći dan…Ovakve stvari su, pomirite se, iznedrene vrednostima koje tako slavimo.
Članak na B92, Zona bez dece postaje novi trend.
Ko ga pročita i složi se s njim, molila bih ga da mi se ne obrati ni jednim jedinim argumentom. Prosto, taj argument koji bi opravdao ovakve vrednosti je za mene nesvarljiv ko gumeni opanak i dijametralno suprotan od onog što život jeste.

Kratak rezime za one koji ne bi da čitaju ove gadosti/stvarnosti.
Da mi ukinemo deci ulaz u avione, restorane i tako neke drušvene zone, jer ima gostiju kojima to izrazito ide na kurac i njihov teško osvojeni i uplaćeni mir je narušen tako da će ti ljudi da umru, da će da ih strefi kap, da će njihov smisao života prestati da postoji. Što se mene tiče, to opušteno može i da im se desi, jer takvi primerci ljudske vrste zaboravljaju da su im se govna razmazivala po guzici, da je njihova vriska nekada uveseljavala i nervirala neke druge ljude. Ali to se ne računa. Njihova kontemplirana stvarnost ne sme biti narušena nekim drugim mladunčetom, koji će mu sutra brat bratu zarađivati za pišljivu penziju!

I dok nisam imala dete, ne znam kako bi mogao da me nervira dečiji plač! Dečiji bezobrazluk je jedno, ali suze su dragi moji već nešto drugo.
Deca ne plaču u avionu jer im je eto sad došlo na iznerviraju celu flotu i da podriglim civilizovanim insanima naruše njihov uplaćeni mir. Plaču jer nešto ne valja. Pritisak na devet hiljada ne prija ni odraslima, a kamoli bebama, samo što one za razliku od ovih civilizovanih ispljuvaka ne znaju da upale lap top i gledaju očajne domaćice, nego mukice nemaju pojma šta im je. Moraju mirno da sede, da ne bi čika ili teta pored njih bio uzrujan i dotaknut dečijom prljavom rukom ili cipelicom, ili da ga te oči slučajno ne gledaju znatiželjno!

I izjava roditelja da im to takođe predstavlja neviđenu neprijatnost.
Ne, nije neprijatnost što ti dete plače, i što ne može da se primiri dvaes minuta na sedištu, nego je neprijatnost što znaš da će ŽIVOT u tom detetu smetati nekom beživotnom civilizovanom čoveku pored tebe, pa dozvoliš sebi da te to više potresa nego problem tvog deteta!

Neću da kažem da nema dece koja su i bezobrazna. Ima. Ali drugari, ima i odraslih koji su neviđeno bezobrazni. Šta ćemo sa njima? U stvari, mogu slobodno bez arugmenata i ne znam kakvih statistika da zaključim da su baš takvi civilizovani odrasli kojima smeta dečiji život u stvari oličenje bezobrazluka.

To su oni večiti ljudi koji plate za svoj “mir” i “san”, ne dajući drugima ni malo šansu da sanjaju na drugi način, to su oni koji se žale na gužve na koncertima kako ih je neko učepio…pa idi brate u Sava centar pa slušaj kamernu muziku. Neće ti niko stati na nogu! To su oni koji se žale što u prirodi nije baš procvetalo cveće kod su oni stigli, i što eto baš danas pada kiša, i ako bi mogli da tuže agenciju i za to, kako im je sa lošim vremenom upropastila letovanje. Slutim da ćemo doći do toga, da će početi da tuže ne znam koga ako ih katkad zadesi neki zemljotres ili cunami! Neko im je sjebo njihov uplaćeni aranžman.

Drago moje civilizovano ljudstvo. Najmanje su deca sjebala vaš mir. Koji uzgred budi rečeno, nikad niste ni imali, nego ste ga rentirali na deset dana ol inkluzive.
Osvojeni mir ne remeti nečiji plač.
A ni bezobrazluk ako ćemo iskreno.

I moram da kopiram nekoliko komentara ostavljenih tamo ispod teksta:

Ma da pobijemo svu decu i gotova stvar! Posle predjemo na zene, macke, postare, starce, invalide i sve ostale koji nas nerviraju…….
(ivan, 9. avgust 2011 09:06)

Ume da bude iritantno, ali svi smo mi bili “deca” nekada.
(Marjan, 9. avgust 2011 09:21)

u ponudi su i posebni kavezi za bebe i mlađu decu, koji apsorbuju 75% zvukova koji dolaze iznutra. Kavezi se mogu fiksirati za pod u prtljažnom prostoru aviona, a poseban dodatak omogućava montažu u gepek autobusa. Moto proizvođača je “Deca su pošast sveta – borba je rešenje”
(milos, 9. avgust 2011 08:58)

Preko ove izjave samo izmanipulisani retard može da pređe olako a još izmanipulisaniji da se s njom složi:

“Za većinu ovdašnjih curica koje su iz provincije došle da studiraju u veliki grad, pa morale da zaborave na Nedeljka Bilkića i balade od Džeja, Ejmi je idealno dopadljiva jer, eto, „lepo peva“, a i moderno je.”

Postavka je elitistička i bez da se frljakamo politički korektnim terminima izdrazito bezobrazna, i to dripački i neargumentovana bezobrazna (ko što to uostalom bezobrazluk uvek i jeste). Šta mlađanom autoru znači provincija? Šta znači zaboraviti? A da ne potežem pitanje izjednačavanja određenih vrednosti po principu stereotipa (koji je vrlo neosnovan), da ono što je u provinciji sigurno biva opsluženo manjim ili suženim kultunim kapitalom, dok je eto “centar” zadužen da to nekako prekrpi u cilju “modernizacije ili neospornog kvaliteta”.

Mislim kad već ima tako smradovski odnos prema provinciji što onda ne pomenu tog istog Sem Kuka na kog se “kulturolοški” poziva i njegovu provinciju odakle dolazi. Pa nije ni Kuk rođen u Beogradu, a ni u Njujorku dabome. Nego u “provinciji” Clarksdale sa celih dvaes iljada ljudi. I šta ćemo sad? Da ga prepitamo malo (doduše malo kasno za prepitivanje jer nije među živima) o Nedeljku Bilkiću ili Džeju? Ili da li možda kopa nos? Ili šta koji moj ima da ide u Los Anđeles da širi taj svoj “provincijalizam”?

Mogu da tolerišem zaluđenost, srčanu ubeđenost, iracionalnu požrtvovanost da ne kažem ludilo, ali nergumentovani bezobrazluk koji je samo to i ništa više pa još tretiran kao “kulturno” štivo, ne mogu. A i neću. Tom istom Kišjuhasu ne raste krompir na terasi nego u provinciji, pa bi ga on malo manje prdeo kad bi ta ista provincija bila malo više pametnija prema vakim “građanskim” kreaturama.

U to ime, ko drugi do Areta: