Tiranin te gazi i ponižava, a ti uživaš – ima li veće sreće u ovoj dolini plača? U tragovima koje ostavljaju njegove cokule ima sasvim dovoljno mesta za život dostojan mužika. Šta je više čoveku potrebno? Povremeno ti dopusti da prikolješ i opljačkaš nekog slabijeg od sebe u sklopu kakvog vojnog pohoda, čisto da se ratosiljaš nagomilanih frustracija. I još ti obezbedi opravdanje pokolja i ispoljavanja zverskih poriva, oslobodi te mrske odgovornosti, utuvi ti u mahnitu glavu ideju višeg cilja, pa tu papazjaniju nazove duhovnošću, slobodarstvom, pravoslavljem, borbom protiv civilizacije novca i sličnim zvučnim banalnostima. Divota alternativnog načina života.

Treći svetski rat, srpska šansa

Stotine, ako ne i hiljade tekstova ispisali su ovdašnji putinoidi o tome kako čekaju ruskog cara da zavojšti na zapadnog antihrista, pa da konačno završimo posao koji smo započeli 1991. godine, da oslobodimo srpske zemlje, zaokružimo srpsku teritoriju i obnovimo Dušanovo carstvo. U toj nadi nije ih remetila sitnorealistička činjenica da su Rusija i NATO nuklearne sile, te kako postoji malecna mogućnost da bi njihov sukob bio i kraj sveta. Šta se naših geopolitičkih mahera tiču te sitnice? Važno je da stvorimo Veliku Srbiju, pa makar pet minuta posle njenog stvaranja cela planeta, uključujući i sve Srbe u jednoj državi, nestala u oblaku radioaktivne prašine.

Prizivanje trećeg svetskog rata jedno vreme je bila omiljena ruskokolonaška disciplina. Pre šest godina Emir Kusturica je najavio da će treći svetski rat početi napadom Amerike na rusku televiziju Russia Today. Šta ga briga? U slučaju nekog većeg vojnog sukoba, on može samo da avanzuje, kao lojalni podanik kremaljskog gorštaka. Na primer, da postane glavni reditelj Centralnog akademskog pozorišta Ruske vojske na poziv Sergeja Šojgua, ruskog ministra odbrane i agresije na nezavisne zemlje. Istorijski ekvivalent tome bi bio da je neko postao glavni reditelj Vermahtovog pozorišta 1. septembra 1939. godine, na poziv Vilhelma Kajtela.

Nije ni čudo što SMB-reditelj ovih dana izjavljuje: “Rusija nije bombardovala Kijev, nikoga nije bombardovala”. Mogao bi da skokne do Kijeva i objasni to Kijevljanima koje ruska soldateska već danima zasipa bombama i granatama. Ne mora svima, dovoljno je da svoju verziju događaja iznese onom mrtvom detetu što je ležalo u dečjoj onkološkoj klinici, gde ga je pronašla ruska bomba. Valjda Putin pokušava da dokaže da je on mnogo gora pošast od malignih bolesti, i odlično mu ide.

Srpsko nacionalno pitanje: Koji nam je đavo?

I mnogi drugi Kusturičini saborci su proteklih godina najavljivali predstojeći globalni vojni sukob. Recimo, njegov kolega iz benda Non smoking orchestra s kojim je u duetu pevao čuvene rebelske stihove: “Ko ne voli Dabić Rašu, popušio kitu našu”. Retorički se zapitala osoba koja se predstavlja kao Nele Karajlić: “Šta nama može treći svetski rat kada smo preživeli apokalipsu devedesetih?” Pitanje uopšte nije na mestu, jer Nele Karajlić iz Zabranjenog pušenja i “Nadrealista” nije preživeo devedesete, preživeo je samo građanin Nenad Janković.

Izvesni Dragan Milašinović, borac protiv promene srpske svesti, lepo je sve objasnio u tekstu “Srpsko nacionalno pitanje i treći svetski rat”. Sprema se rat Rusije i Zapada, Srbi treba da se svrstaju na pravu, rusku stranu, jer će se po okončanju rata, čim Putin pokori ceo svet, stvoriti prilika da se “preispita srpsko nacionalno pitanje”. Doduše, uz jedan mali uslov – da rat “ne preraste u nuklearni sukob”. A što bi sukob nuklearnih sila prerastao u nuklearni rat? Ko bi to mogao i da pomisli? Nije to ni toliko bitno, važno je samo da se uspostavi novi svetski poredak sa Rusijom kao gospodarom planete, po cenu koje stotine miliona mrtvih, pa da mi najzad nađemo tačan odgovor na to prokleto pitanje, vratimo Kosovo i pripojimo Srbiji Crnu Goru, BiH, bar pola Hrvatske, Makedoniju i još neke delove komšiluka koji su tradicionalno srpski. Nijedna cena nije preskupa zarad odgovora na srpsko nacionalno pitanje koje zapravo glasi: Koji nam je đavo?

Kad je Rusija 2014. godine otcepila Krim i stvorila paradržavne tvorevine na tlu Ukrajine, naši ruskokolonaši su se ponadali da je konačno došlo do žuđene istorijske prekretnice. Pravoslavni publicista, predsednik Političkog saveta Dveri Vladimir Dimitrijević tada je u pregledu pravoslavnih proroštava o trećem svetskom ratu napisao: “Od rata koji se sad vodi u Novorusiji i u blizini Krima zavisi budućnost čitavog pravoslavnog sveta, kome hoće da nametnu vlast antihrista”. Ideja nije njegova, već je preuzeta od Putinovog ideologa Aleksandra Dugina, čije tekstove redovno prevode i objavljuju ovdašnji portali okrenuti ka Trećem Rimu.

‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se!’

Nakon ruskog upada u Ukrajinu 2014. godine, Nova srpska politička misao objavila je Duginov tekst “Đavo je uvek bio jak na Zapadu, zato je bitka za Ukrajinu Sveti rat” u kojem su izloženi osnovni dogmati ideologije koju i danas Putin sprovodi u delo avionima, bombama, oklopnim vozilima, tenkovima i bojevom municijom. Tekst je objavio urednik NSPM-a Đorđe Vukadinović, veliki opozicionar ovdašnji, koji se jedno vreme lažno predstavljao kao Vlah, pokušavajući da uđe u Narodnu skupštinu kao poslanik manjinske vlaške partije. Naravno, ne iz nekog koristoljublja, gde bi naši poklonici duhovnosti gledali na ovozemaljske interese, već iz principa poznatog pod imenom “opće grebanje za životni prostor, opći grabež za titule”. Ili: “ključevi vlasti ispod maske na zidu, impozantna golet na smetlištu”.

U narečenom tekstu Dugin je lepo sve objasnio, samo izgleda da to slabo ko čita, pogotovo na zapadu. Suština je u sledećem: “Ako mi, Rusi, verujemo u Hrista, u Crkvu, u Boga i Promisao, onda treba da verujemo i u naš narod i njegovu istorijsku misiju i u našu Državu. Jedno bez drugog nije istinsko. Zato borba za rusko načelo jeste religijska bitka. Mi smo srž Pravoslavlja. Mi smo ruska pravoslavna saborna, katolična Ličnost, Crkva, narod, država. A ko je neprijatelj Hrista? Đavo, antihrist, satana. Jesu li ovo metafore? Za neverujućeg – jesu metafore. Za verujućeg – verodostojna i iskustvom potvrđena istina. Dakle, rusku bogonosnost treba bukvalno razumeti. ‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog’. To je o Rusima! O našoj Crkvi, Narodu, Državi. O našem Caru ili o našem vođi. A protiv nas je – đavo. Ne metaforički, nego konkretni. Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste.”

Ukratko, ruski narod je narod bogonosac, božji i nebeski narod, i to najbukvalnije, prema tome – Rusi su viša bića. Svi ostali narodi na svetu treba njima da se pokore i da postanu Putinovi robovi, što bi se reklo u carskoj Rusiji – mužici. SAD, Evropska unija, Ukrajina – nisu samo politički protivnici, neistomišljenici, ljudi koji žele drugačiji način života i ne vide ispunjenu egzistenciju u tome da ih gazi čizma ruskog tiranina. Ne, oni su sam đavo, satana, knez ovog sveta, demoni. A šta drugo i mogu da budu, ako je Rusija izjednačena sa Hristom?

Sveti rat protiv đavolske horde

Dugin je tu vrlo eksplicitan: “Zato finalna bitka Rusije tek sad počinje. Sve prethodno bio je uvod, istorijski preludijum za sadašnji trenutak. Tek sada je sve stavljeno na kocku. Ne samo naša sudbina, nego i sudbina Duha. Bitka za Ukrajinu – nije politika, čak ni geopolitika. To je – Sveti rat. Rat Kraja Istorije. On se istog časa vodi na svim nivoima, ali je njegova suština – završni sudar sila svetlosti i tame. Rusi su nosioci Hrista, Sina Božjeg, Svetlosti. Njihovi protivnicu su đavolske horde”.

Ko god je protiv Rusa, odnosno ruskog samodržavlja i tiranije oličenih u Putinu – taj je demon i pripadnik đavolske horde. A pošto nije čovek, nego sam satana – takvog možeš mirno priklati, granatirati, izbrisati sa lica zemlje. Zato deca u onom ukrajinskom vrtiću što su ga granatirale ruske snage zapravo i nisu deca, nego demonski nakot. Po logici koju izlaže Dugin, a kojom se rukovodi Putin – ubistvo ukrajinske dece nije zločin, kao ni ubistvo bilo kog Ukrajinca. Sudbina Duha je važnija od bezvrednih života neke tamo dečice. Ili bilo kog Evropljanina, Amerikanca, zapravo bilo kog čoveka na svetu koji ne priznaje Putinovu božansku vlast.

U članove đavolske horde spadaju i oni Rusi koji su u opoziciji, koji se protive ratu, koji se bore protiv Putinove tiranije. Pošto je na kocki sudbina Duha, prebijanje i hapšenje ovih nepokornih, zabludelih Rusa je opravdano, kao i ubijanje novinara, trovanje protivnika, utamničenje onih koji bi da misle svojom glavom, zatvaranje buntovnika u radne logore. Jer se oni ne bune protiv jedne politike ili diktature, već protiv božanskog mesije na zemlji, ruskog samodršca Putina, a samim tim i protiv Boga. Prema najavi Dmitrija Medvedeva, Rusija će ponovo uvesti smrtnu kaznu, što će automatski olakšati borbu protiv opozicionara, kritičara, intelektualaca, umetnika i nepokornih građana. Pardon, protiv antihrista.

Doktrina o rasnoj superiornosti

Dugin je u kratkim crtama zapravo izneo rusku verziju nacističke doktrine o rasnoj superiornosti. Umesto arijevske rase imamo božanski ruski narod i njegovog od Boga izabranog vođu, svi ostali su inferiorne đavolove sluge ili otelotvorenje princa tame lično. Kao što su Rozenberg, Hitler i ostali nacisti propovedali da Nemcima pripada vlast nad čitavim svetom, jer pripadaju višoj rasi, tako Dugin i njegova ekipa propovedaju da Rusima pripada vlast nad ostatkom čovečanstva, jer su oni narod bogonosac, srž pravoslavlja, Hristova vojska. “S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog” – tako glasi poruka ruskog rasizma svim ostalim ljudskim bićima.

Duginove teorije su čak radikalnije od tipičnog rasizma. Nacisti su, na primer, Slovenima dozvoljavali pravo na postojanje, doduše pošto ih desetkuju i svedu na nemačko nepismeno roblje koje će rmbačiti do smrti za višu rasu, ali nisu planirali baš kompletno istrebljenje. Dugin odlazi korak dalje. Ono što su za naciste bili Jevreji, to su za Dugina svi narodi na Zapadu. I zato ne bi bila neka šteta da budu istrebljeni, naprotiv, to bi iz njegove vizure bila pobeda svetla nad tamom i Boga nad đavolom.

Nešto od ovih ideja moglo se čuti i u Putinovim govorima ovih dana. Nepriznavanje postojanja Ukrajinaca, odricanje prava da Ukrajina bude država, sudbina ruskog roblja koju je Ukrajincima namenio Putin – sve su to odjeci specifične verzije ruskog rasizma koju zagovara Dugin, poznat i kao „Putinov mozak“. Nije ni čudo što ovdašnji nacionalisti obožavaju Putina, jer plediraju za potpuno isti tretman Bošnjaka, Crnogoraca i Makedonaca, tih nacija koje je izmislio Tito, baš kao što je Ukrajince izmislio Lenjin.

Narod-bogonosac ili narod-raketonosac

Najzad su naši ruskokolonaši dočekali svog mesiju i početak velikog sukoba civilizacija, pa ovih dana oduševljeno pozdravljaju ruske rakete, razaranja gradova, ubijanja i ranjavanja nevinih ljudi, sve se nadajući da je kucnuo čas za proširenje Srbije. Samo što Putinov blickrig baš ne ide po planu, jer Ukrajinci pokazuju neviđenu hrabrost i odlučnost da odbrane svoju zemlju, svoje domove i svoju slobodu. I svoje pravo da sami uređuju svoj život, a ne da budu mužici ruskog hazjajina koji ponižava i zlostavlja i sopstveni narod, dok na sve druge gleda kao na nižu vrstu.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski danas stoji na čelu borbe za slobodan svet, za ljudsko dostojanstvo, za sve osnovne civilizacijske vrednosti. Stvari treba nazvati pravim imenom. Zelenski i njegov narod tu borbu vode protiv vojno nadmoćnijeg ruskog fašizma. I ne bore se samo za sebe i svoju zemlju, već i za svakog čoveka na svetu koji se protivi ropstvu i nasilju, za svako ljudsko biće koje poštuje vrednost ljudskog života i ceni čovekovu slobodu. Od ishoda njihove borbe protiv povampirenog kukastog zla zavisi sudbina čovečanstva. Možda zvuči patetično, ali bolje nam je svima da ne proveravamo da li sam u pravu.

A ovim kvazireligioznim poklonicima sile koji ubijaju decu u ime Boga, istine i svetlosti, trebalo bi ukazati na elementarnu činjenicu. Niste vi ni bogonosci ni hristonosci, nego raketonosci, bombonosci, smrtonosci, lansirna rampa za nesreću i patnju. A ako ima Boga, on sigurno nije s vama, ubicama i koljačima, već sa Ukrajincima koji brane svoju zemlju od okupatora. Smrt fašizmu, slava Ukrajini!

(Nomad.ba)

The post TOMISLAV MARKOVIĆ: Smrt fašizmu, slava Ukrajini! appeared first on Autonomija.

„Želja nam je da prikupimo lična sećanja, ili sećanja drugih ljudi koje ste nekad čuli, kao ona koja izlaze iz zone iskustvenog i prelaze u fikciju u formi kratke priče“, navodi se u pozivu za konkurs.

Pravo učešća na nagradnom konkursu imaju svi autori/ke koji pišu na bosanskom, hrvatskom, crnogorskom ili srpskom jeziku, a rok za slanje radova je 31. mart 2022. godine

Radovi ne smeju biti prethodno objavljeni. Tekst se smatra objavljenim ukoliko se nalazi u knjizi, časopisu ili na Internetu pre objavljivanja saopštenja žirija književnog konkursa.  

Priču treba potpisati šifrom, a rešenje šifre sa ličnim podacima, adresom, brojem telefona i e-mail adresom autora/ke šalje se uz tekst.

Dužina pojedinačne priče ne može da prelazi 10.000 slovnih mesta, uključujući i razmake.

Tročlani žiri odabraće za objavljivanje deset priča, od kojih će tri prvonagrađene dobiti novčani iznos od 180 evra bruto. U knjigu će pored deset priča odabranih na konkursu, biti uvršteno i 15 priča po pozivu izdavača i urednika.

Radovi se mogu slati na email: kratka.prica.forumzfd@gmail.com a kontakt za dodatne informacije na pejovic@forumzfd.de.

(Autonomija)

The post Književni konkurs „Trenutak kad je meni počeo rat“ appeared first on Autonomija.

Oni su u saopštenju za javnost naveli da spisak navodnih nevinih žrtava otkriva imena najmanje 20 osuđenih ratnih zločinaca, fašista i njihovih saradnika, među kojima su i neki koji su naredili i izvršili zloglasnu Novosadsku raciju, kada je u januaru 1942. ubijeno i pod led Dunava bačeno više od 1.200 Jevreja, Srba, Roma i drugih građana Novog Sada koje je mađarska okupatorska vojska proglasila simpatizerima jugoslovenskih partizana.

Inicijativu za podizanje spomenika podneo je Savez vojvođanskih Mađara (SVM), a podržali Srpska napredna stranka (SNS) i Pokret obnove kraljevine Srbije.

“Podizanjem ovakvog spomenika Grad Novi Sad bi odao počast komandantima i krvnicima najgnusnijeg zločina u istoriji našeg grada”, naveo je Antifašistički front 23. oktobar.

Ocenili su da su motivi za podizanje spomenika materijalne i ideološke prirode.

Objasnili su da SNS neguje veoma bliske odnose sa mađarskom vladajućom partijom Fides i ocenili da SVM deluje kao “vojvođanska podružnica” Fidesa.

“Fides i SNS su u velikom broju slučajeva isprepletene u zajedničkim poslovnim poduhvatima, posebno u Vojvodini. Mađarske vlasti, oličene u premijeru Viktoru Orbanu, kontinuirano izražavaju svoju podršku za nacionalističku politiku koju beogradski režim sprovodi na prostoru bivše Jugoslavije”, piše u saopštenju.

Dodali su da su SNS-u i Fidesu zajedničke ideologija desnice, ekstremizam i antikomunizam.

“Podizanje ‘Spomenika nevinim žrtvama 1944/45’ uključuje važnu antikomunističku dimenziju, jer je njen krajnji cilj da kriminalizuje Narodnooslobodilačku vojsku koja je, zajedno sa Crvenom armijom, a pod komandom Komunističke partije Jugoslavije, oslobodila Novi Sad od fašizma, i da konačno rehabilituju one koji su počinili najveći zločin u istoriji ovog grada”, ocenjuje se u saopštenju.

Uz apel međunarodnoj javnosti, u saopštenju su naveli i imejl adrese gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, Gradskog veća i Skupštine grada.

(Autonomija)

The post Antifašisti: Apel međunarodnoj javnosti da se spreči podizanje spomenika zločincima u Novom Sadu appeared first on Autonomija.

Da se Rusija percipira kao žrtva, a Ukrajina i Zapad kao agresori, pokazalo je i nedavno objavljeno istraživanje CRTA-e o izveštavanju medija o ukrajinskoj krizi. Analiza je rađena od 20. januara do 20. februara 2022. na 489 medijskih priloga u najčitanijim dnevnim novinama: Blicu, Informeru, Kuriru, Večernjim novostima, i najgledanijim televizijama: RTS-u, Prvoj, Hepiju, Pinku.

„Analiza CRTA-e je pokazala da dobar deo medija je u proteklih mesec dana propagirao isključivo proruske stavove, proruski sentiment i da su se takođe pozivali isključivo na ruske izvore, takođe da su jačali kult ličnost predsednika Rusije Vladimira Putina i insistirali na nadmoći ruske vojske“, kaže za Glas Amerike Milena Popović, glavna urednica Istinomera.

Politički akteri u Srbiji se u kampanji za predstojeće izbore 3. aprila, do nedavno, nisu bavili ukrajinskom krizom i izbegavali su da o tome iznesu jasan stav, kaže Popović. Zato su provladini mediji bili jasniji.

„Čini se da mediji u Srbiji, deo medija, služe kako bi se plasirali svi osetljivi stavovi srpskih zvaničnika, da se nekako dok se, zvaničnici u skladu sa svojim političkim interesima čuvaju nekakvih izjava, sa druge strane podržavaju medije koji onda šire narativ koji služi nekim drugim političkim interesima“.

„Putinofilija“ umesto „rusofilije“

Tabloidi u Srbiji služe kao instrument za komunikaciju vlasti sa biračkim telom, a biračko telo voli autoritarne lidere, objašnjava za Glas Amerike Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja BIRODI. U ovoj situaciji to je ruski predsednik Vladimir Putin, Gavrilović podseća da su isti prorežimski tabloidi svojevremeno pohvalno izveštavali i o bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu.

„Idu izbori i zna se da biračko relo u Srbiji nije toliko rusofilično, koliko je „putinofilično“, odnosno gaji simpatije prema – a to se videlo iz našeg monitoringa iz 2019. kada je predsednik SAD bio Tramp – liderima koji svojom političkom moći i autoritetom su iznad institucija, procedura, vladavine prava. To su akteri koji u Srbiji dobijaju podršku. Prema istraživanju iz 2019, 8 od 10 ispitanika traži političara sa čvrstom rukom. Tu negde vidim potrebu vlasti da se dodvori autoriotarnom, a ne rusofiličnom odnosno „putinofiličnom“ delu biračkog tela, jer mislim kada bi se Putin kandidovao na izborima u Srbiji imao bi velike šanse da pobedi Vučića“, kaže Gavrilović.

Izvršni direktor BIRODI-ja ističe i jednu sociološku činjenicu: da se društva u krizama okreću ka liderima, što takođe može da objasni „putinofiliju“ u Srbiji koja voli autoritarne lidere.

„Našao sam istraživanje koje je rađeno u Ukrajini, u kojem se vidi da Zelenski ima 95 odsto podrške. U kriznim situacijama se stvara taj fenomen okupljanja oko lidera. Šta je naš problem? Srbija nije u situaciji kao Ukrajina, nadam se da neće ni biti, ali ta visoka korupcija, nefunkcionalnost institucija, nedovršena tranzicija, neizvesno članstvo u EU, rađa potrebu za autokratskim modelima vladanja i onda je ta „putinofilija“ sasvim logična“.

Pozitivno izveštavanje o Rusiji, kao i o Kini, deo je trenda koji već duže vreme prate provladini štampani i elektronski mediji. Nedavni monitoring BIRODI-ja pokazao je da se na nacionalnim televizijama, u periodu od 10 meseci, o Rusiji i Kini nije izveštavalo negativno ni jednu jedinu sekundu.

Nova tehnika: dezinformacije o dezinformacijama

Plasiranje dezinformacija u ratnom sukobu nije neobično, ali se od izbijanja rata u Ukrajini pojavio i novi fenomen – plasiranje dezinformacija o dezinformacijama, kaže Milena Popović iz Istinomera.

„Dezinformacije se prvenstveno plasiraju na društvenim mrežama, a onda se prenose na ono što nazivano traidicionalnim medijima i jedan veliki broj građana je izložen manipulacijama, dezinformacijama. Možemo da vidimo puno montiranih snimaka i fotografija, lažnih videa. Čini se da se dezinformacije plasiraju sa svih strana i jako je teško utvrditi ko ih plasira. Jedan nov fenomen, sa kojim se ranije nismo susreli, je plasiranje dezinforamcija o navodnim dezinformacijama. Dakle, plasiraju se vesti na društvenim mrežama da je neko izmislio neku informaciju. Imamo primer kojim se trenutno bavimo, da je na Tviter nalozima plasirana informacija da je američka televizija CNN izmislila ubistvo novinara u Ukrajini. Dakle, nije tačno da je CNN to preneo, već je u pitanju totalna dezinformacija. Vidimo pojačano plasiranje takvih vesti. To je nova tehnika sa kojom se nismo susreli“, kaže Popović.

(VOA, Karikatura: STUPS)

The post Za razliku od vlasti, provladini mediji u Srbiji sede samo na jednoj stolici appeared first on Autonomija.

Večernje televizijske dnevnike (i mađarske, i srpske) još pratim, ali samo krajičkom oka. Zanima me samo da li su današnji gori od jučerašnjih. Večeras je vlada donela odluku da raskine sve ugovore sa kompanijom Rio Tinto. Prema mišljenju predsednice vlade, Ane Brnabić, ovim su ispunjeni zahtevi demonstranata. Međutim, prema mišljenju Save Manojlovića, jednog od lidera demonstranata, isunjen je samo jedan zahtev: sa kompanijom Rio Tinto je, doduše, prekinuta saradnja, ali nije stavljen dvadesetogodišnji moratorijum na eksploataciju litijuma, što znači da će vlada posle izbora sklopiti ugovor s nekom drugom firmom. Predsednica vlade nazvala je Manojlovića lažovom. Dogurali smo dotle da niko nikom ništa ne veruje, i to se ne dešava samo u sferi politike, nego i u svakodnevnom životu. O tome je reč i o nedavnom referendumu. Mene ne zanima da je 40 posto birača glasalo protiv izmena Ustava, a 60 posto za izmenu, to je politička rasprava, u tome neću da učestvujem. Mene je zaprepastio podatak da je na referendum izašlo svega 30 posto birača. Verujem da je virus kovid unekoliko uticao na tako nizak stepen izlaznosti na birališta, ali koliko vidim, kafane i velike javne manifestacije govore o mobilnosti stanovništva, tako da je zbog pomenutog virusa samo neznatan broj, najviše nekoliko postotaka birača ostalo kod kuće. U tom svetlu nizak stepen izlaznosti je alarmantan. Zar ljude ne zanima nezavisno sudstvo? To je teška optužba protiv građana Srbije. Nisu razumeli o čemu je reč? Da li to znači da građani ne znaju šta je pravna država? Ko je za to odgovoran? Vlada? Čitava politička elita? Partije? Školski sistem? Trebalo bi na to obratiti pažnju, otkriti koren problema, što bi vlada morala da inicira, s dubokim poštovanjem normi pravne države. Prema mom mišljenju, najveći problemm je ipak opšte nepoverenje, s jedne strane prema vladi, a s druge strane pak između nas samih. Iz izjava predsednika Vučića i predsednice Brnabić, ispostavlja se da ni provladini birači nemaju poverenja u vladu, jer tvrde da je i deo članstva vladajuće partije glasalo sa „ne”.

subota, 22. januar 2022.

S velikim zakašnjenjem sam dobio peštanski nedeljnik HVG od 16. decembra prošle godine u kojem čitam da predizborne aktivnosti stranaka pred prolećne parlamentarane izbore u Mađarskoj podsećaju na borbu na život ili smrt. Koliko ja vidim, isto se dešava i u Srbiji. Predstojeći izbori u obe zemlje poprimaju zastrašujuće oblike. Pokušavam da se utešim s jednom scenom iz Berlina. Olaf Šolc, novi savezni kancelar sa levice, pruža buket cveća Angeli Merkel, odlazećoj saveznoj kancelarki sa desnice. Angela Merkel je poželela uspešan rad novom kancelaru. Dve partije su i dalje veliki rivali, koalicija CDU/CSU će podvrgavati kritici levu koaliciju, ne verujem da će u tome biti nežni, ali bez mržnje, poštujući ljudsko dostojanstvo. Obe strane znaju da bi birači prezreli one političare koji bi se ponašali kao huligani. Pa se pitam, možda smo mi, građani, odgovorni za brutalno ponašanje naših političara? Mislim da jesmo. Oni nas odražavaju. Dovoljno je samo pogledom okrznuti tekstove ovdašnjih ingtelektualaca koji blate jedni druge pa da vidimo da već ni intelektualci ne mogu da nađu sebi dostojne protivnike. Mržnja se širi poput korone. Posle svega mogu samo da kažem: pažnja! Mržnja se taloži, akumulira, i ne zna se kad će da eksplodira. Ne zna se pouzdano ni to koga će da pogodi. A mi teglimo na grbači naše grehove, zablude, nade, osvetoljubivost i svoje istine.

nedelja, 23. januar 2022.

Danas je u Novom Sadu održana komemoracija žrtvama novosadske racije, sramne mrlje u istoriji Mađarske Dvadesetog veka koja se ničim ne može opravdati. Razumljivo je da sećanje u Novom Sadu otkriva naročito bolne rane, jer je užasan zločin priređen u ovom gradu. Posle osamdeset godina, međutim, bilo bi vredno podsetiti i na to da je u mađarskom parlamentu tada vođena rasprava o jezivom krvoproliću, i da je počinioce sud osudio na zatvorske kazne. Istina je, dakako, da su kazne bile preblage, ali su ipak izrečene. Zamislimo samo da se posle Srebrenice u srpskom parlamentu raspravlja o tamošnjim događajima i da parlament osudi masovne grobnice. Kako se najavljuje, iz Kulturnog centra Novog Sada organizuju program o novosadskoj raciji. Prema najavama, biće reči o „fašističkoj Mađarskoj”, o „fašističkoj vojsci”, i svečani govornici u istom tonu pominju Mađarsku. Horti je zaista kolaborirao sa Hitlerom, ali po jednodušnoj oceni istoričara, nije bio fašista, zato i nije dospeo pred sud u Nirnbergu. Bio je konzervativac, nacionalista i autokrata. Nije bio dorastao ulozi koju je prihvatio. Ni Hitler nije imao poverenja u njega, zato je i u martu 1944. okupirao Mađarsku, Horti je uhapšen, određen mu je kućni pritvor te je uskoro i interniran u Nemačku. Viktor Orban blagonaklonije sudi o njemu nego ja, koji poznaje patnje svojih sugrađana. Prema mišljenju Viktora Orbana, Horti je bio „izuzetni državnik”, koji je služio naciji, i vodio naciju, zahvaljujući njemu Mađarska nije potonula posle trijanonskih mirovnih ugovora. Priznao je da je mađarska vlada za vreme Drugog svetskog rata pogrešila kad je nacistima izručila mađarske Jevreje. Pitam se, da li se prilikom čestih susreta Orban-Vučić povede reč i o Orbanovom mišljenju o Hortiju? Ali neka to bude briga političara, neću da se mešam. Po mom mišljenju, spisak Hortijevih grehova je mnogu duži. Osim antisemitizma – da pomenemo samo nekoliko – odgovoran je za uvođenje „belog terora” posle 1920. godine, za progon mađarskih pisaca, kao i za to što je bio popustljiv prema iredentističkim pokretima, za šta je njegov predsednik vlade Pal Teleki platio životom. Postali smo pljačkaši leševa – napisao je Teleki u svom oproštajnom pismu pre nego što je pucao iz pištgolja sebi u glavu. Teleki je bio protiv da mađarska vojska uđe u Bačku. Hortijev greh je i to što je uvalio zemlju u gubitnički rat. I ne bi trebalo zaboraviti ni to da su prve žrtve ulaska mađarske vojske u Bačku bili mađarski „izdajnici nacije”. I u Novom Sadu, i u Subotici. Uzimam u ruke jednu svoju staru dnevničku belešku u kojoj sam citirao izveštavanje Regeli Ujšaga od 15. oktobra 1941. godine. U Novi Sad je doputovao Mađarski kraljevski preki vojni sud, izveštavale su te novine, i izrekao presudu u slučaju sedmoro komunističkih špijuna. Na smrt su osuđeni Đorđe Radujkov, tkački pomoćnik, Đula Varga, takođe tkački pomoćnik, Pal Karas, krznarski pomoćnik, Jnoš Koči, tekstilni radnik, Rudolf Klaus, tekstilni radnik. Istovremeno, studentkinja Vera Pavlović osuđena je na 12, a metalski radnik Lajoš Larkin na 15 godina strogog zatvora. Bili su optuženi za špijunažu u korist Rusa i za udruživanje u cilju rušenja, podmetanja požara i za druga revolucionarna zlodela. Reč je događajima koji su prethodili „hladnim danima”. Među osuđenima na smrtnu kaznu jedan je bio grko-istočne, jedan refrmatorske i trojica rimo-katoličke veroispovesti. Novine detaljno izveštavaju i o izvršenju smrtne kazne. Rudolfa Klausa – piše hroničar – Novosađani su znali kao najvrsnijeg atletičara, trkača na duge staze. Sad, međutim, sa osmehom preispoljnog zlotvora koračao je među vojnicima. U 9:50 su izvukli podnožje pod njegovim nogama, u 9:59 je usledila smrt. Pogubljenje Janoša Kočiša počelo je u 10:03, lekar je ustanovio smrt u 10:17. U međuvremenu, u 10:10 priveden je i Pal Karas, koji je slomljen, bezglasno plakao stojeći na podnožju, njegova agonija ja trajala 8 minuta. Potom je na redu bio Đula Varga, njegova borba sa smrću trajala je od 10:22 do 10:31, dakle 9 minuta. Na kraju je priveden Đorđe Radujkov. Njegova agonija je trajala 12 minuta. Tako prolaze svi oni koji su zaraženi „crvenom zarazom”, beležio je novinar. Nepoznata imena, nepoznati mučenici. Većinu među njima činili su komunisti i – Mađari. Čudno je da o ovim mađarskim žrtvama jedva da i znamo nešto. Njih niko ne pominje, sad su drugačija vremena, njima se kao minus beleži i to što su bili komunisti, i to što su bili Mađari. Te misli mi se motaju u glavi kad se s pijetetom sećamo žrtava „hladnih dana”, a i kad se povede reč o sudbini nedužnih mađarskih žrtava iz 1944. i 1945. godine. Horti nije bio fašista – tvrdi eminentna francuska istoričarka Katarina Horel, međutim u svojoj monogrfafiji o Miklošu Hortiju, vrlo odlučno se suprotstavlja njegovoj herojizaciji i rehabilitaciji. Imajući sve to u vidu, primeran je tekst Ivana Ivanjija u nedeljniku Vreme: autentični svedok i trpni subjekat jasno odbacuje teze da su novosadski Mađari učestvovali u organizaciji racije. Štaviše, ne zaboravlja ni to da su posle racije u mađarskoj gimnaziji njegovi školski drugovi demonstrativno razgovarali sa njim na srpskom. Oni su i na ovaj način pokazali svoj protest protiv ovog teškog zločina. Istovremeno, Ivanji ne deli mišljenje onih koji se protive da se podigne spomenik nedužnim mađarskim žrtvama retorzije iz 1944/45. godine. Bilo je nedužnih žrtava. Svedok je progovorio, i svedočio. Pokazao primer svima nama.

ponedeljak, 24. januar 2022.

Posve neočekivano pismo Nevena Ušumovića sa Istre, o Nesahranjenoj prošlosti: „Izuzetno bitno djelo, hrabro, beskompromisno u
odnosu prema samom sebi, ali prije svega prema svima nama koji smo dijelili taj prostor i život Jugoslavije, sa svim njezinim ljepotama i mračnim labirintima. Osobito me je oduševio Vaš način pisanja koji ne dopušta simplifikacije, mitologizaciju, ali prije svega pokazuje kakva nam je kultura sjećanja – svima nama – potrebna”.

utorak, 25. januar 2022.

Pristižu novi mejlovi. Da potpišem jednu peticiju. Simpatičan mi je sadržaj peticije, međutim, zakleo sam se na svoj 75. rođendan da više nikakvu peticiju neću potpisati, i toga sam se zaveta od tada sve vreme držao. Ne zbog toga što je peticija u međuvremenu – sa malo izuzetaka – postala rutinski supstitut griže savesti, ne zbog toga što je vreme peticija prošlo i što smo u razdoblju demonstracija, već zbog toga što posle određenih godina života više nemam prava da protestujem u ime budućnosti.
Ni malo me nije iznenadila najava Ištvana Pastora. Savez vojvođanskih Mađara će na predstojećim predsedničkim izborima podržati Aleksandra Vučića. Ako je to volja članova SVM-a, neka im bude… Mnogi misle da je ovih godina počelo veliko prijateljstvo Fidesa i srpskih naprednjaka. Gubi se iz vida da je već 2010. došlo do susreta Orban-Nikolić. „Očekuje se da će dobri odnosi između dve partije doprineti poboljšanju položaja mađarskog stanovništva u Vojvodini i do ispunjenja stvarne mađarske autonomije” – citirao je Vajdašag Ma saopštenje SVM-a objavljeno na njegovom sajtu. A Fides je saopštio da će se njegov predstavnik pojaviti na predstojećoj skupštini naprednjaka. Tada nisam razumeo ovu eksploziju prijateljstva, ali više mi nije enigmatična. Logično je, preterano logično.

subota, 29. januar 2022.

U nedeljniku Vreme Teofil Pančić je u svom sjajnom eseju o Želimiru Žilniku skrenuo pažnju na to da postoji i jedan drgačiji Novi Sad. Dobrovoljni marginalac – piše Pančić. Šta bi drugo i mogao da bude svetski priznati, autentični stvaralac u Novom Sadu? (…)

ponedeljak, 31. januar 2022.

Sutra ću imati 81 godinu.

(preveo Arpad Vicko)

The post LASLO VEGEL: Deficit poverenja appeared first on Autonomija.

Spomenik je prvi put postavljen 2006. godine u Sarajevu i do 2020. je obišao dobar deo Evrope i Amerike. Šta mislite da je ljude privuklo spomeniku, šta su iščitali iz njega?

Prva postavka je bila u Sarajevu 2006. godine, to je bilo prvi put da se u javnom prostoru neko suočava se sa temom genocida, i zločina i agresije, i svega što se desilo i BiH kroz umetnost. Naravno, bile su komemoracije u Memorijalnom centru u Potočarima ali nije postojalo ništa što je bilo otvoreno za sve, što je kolektivno i što u stvari zauzima javni prostor koji bi trebalo da ima funkciju da se ljudi, građani, okupljaju i da se tu bore za svoja prava. Onda se već video uticaj i potreba da se o tim temama priča i suočava sa njima kolektivno, baš u javom prostoru. Tad sam videla koliko tu umetnost ima jednu posebnu funkciju koja ne postoji u nekim drugim uslovima, posebno u našem regionu zato što je sve što se tiče onoga što se desilo, sve se još uvek prerađuje kroz te političke pozicije. A ono što je “ŠTO TE NEMA” započeo već tada je da prilazi toj temi na jedan vrlo humani način Mi se prisećamo tih 8372 ubijenih, kolika je zvanična brojka‚ nevinih građana, i prisjećamo ih se prvo kao ljudi. Takav pristup je bio različit i zato je bio takav odziv i onda se iz te iste pozicije u stvari spomenik nastavio kroz sve ove godine. Taj pristup naglašava ono što je najvažnije – da se mi kao ljudi suprotstavljamo genocidu, suprotstavljamo nasilju jer zauzimamo jednu poziciju i govorimo da to nije normalno u svetu koji nam stalno govori da su te stvari normalne, da je nasilje normalno, da je rat normalan da je genocid deo čoveka. Ja u to apsolutno ne verujem. Nasilje je naučeno, iz društva, iz porodice. Ono što se desilo u ostalim gradovima je da se taj prostor koji je spomenik kreirao, otvarao sve više. Ja sam uvela zabranu svih obeležja, od zastava do bilo kakvih simbola i tako desilo da su ljudi prilazili i videli fildžane i okupljene ljude, ali nisu znali o čemu se radi u prvom momentu. To je vrlo bitno, jer nije bitno odakle si već je poenta da bez obzira odakle si, kao ljudsko biće imaš obavezu da se suprotstaviš genocidu i da se sećaš onih koji su ubijeni bilo gde na svetu. Fokus je bio baš na žrtve, ali i na njihove porodice koje osete taj bol. Stvara se iskrena solidarnost i empatija sa ljudima koji su direktno osetili taj gubitak. “ŠTO TE NEMA” je u tom smislu kreirao prostor sećanja za sve ljude, uključujući i ljude iz Srbije ili ljude iz Republike Srpske, jer je fokus bio na gubitku ljudskog života, a ne na agresoru ili zločincima.

Koliko je upravo ta univerzalnost koju opisujete stvorila prostor za direktnu i neposrednu komunikaciju na terenu, a koliko je na neki način učilo ljude da komuniciraju o ovakvim stavrima na širem planu? Koliko u tom smislu umetnost doprinosi ponovnom započinjanju dijaloga?

Upravo je to vrlo specifično za umetnost, jer je toliko otvorena i pripada svima. Ja želim da pravim umetnost za sve ljude i zato mi je bitno da radim na radovima koji su u javnim prostorima. Ono što je dodatno specifično, uklonjeni su svi simboli i objašnjenja, ali ni volonteri koji su bili tu nisu bili obeleženi. Osoba kada priđe, ne zna sa kim razgovara i baš zato što nema objašnjenja ono što se desi je da osoba na jedan vrlo prirodan i ljudski način pita osobu pored sebe: šta je ovo? Ljudi su radoznali i u 95 posto slučajeva bi stali, baš zato što nema objašnjenja i znakova bila je moguća ta komunikacija jer je umetnost, po nekoj najiskrenijoj definiciji – ona je univerzalni jezika. Gubitak života je nešto što svi na ovom svetu razumeju i svi smo osetili gubitak nekoga koga volimo i ko nam puno znači i to je nešto što je univerzalno. Nažalost, činjenica da su ove teme jako jako teške jer je genocid najorganizovanija forma nasilja, planiran je i osmišljen je, a posledice se prenose kroz generacije. I stravično je da se čovek sa tako nečim suoči, i nismo našli pravi način da se sa tim suočimo baš na tom osnovnom, ljudskom, intimnom nivou. I baš zato što je tako strašno i tako nezamislivo, ljudi koji nisu prošli rat i takvu vrstu nasilja, ljudi koji žive u miru, misle da se to njima nikada ne može desiti i to je ta distanca. Što je apsolutno pogrešno, jer gde god postoje ljudi može se desiti nasilje i može se desiti genocid i istorija je to pokazala. Oni nemaju nikakve veze sa nacionalnim identitetima i granicama koje postoje. Bitno je da svako za sebe to prihvati i to znači da se ja, kao ljudsko biće, aktivno borim protiv genocida i protiv mržnje jer svako može biti žrtva i svako može biti zločinac. To umetnost može približiti na takav način.

Ako je genocid moguć svuda, da li je onda spomenik, ne samo sećanje nego zapravo i upozorenje?

Apsolutno. Za mene je ŠTO TE NEMA rad koji se bavi prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Prošlošću, jer se suočavamo sa nečim što se desilo, sadašnjošću, jer mi sada kroz taj naš akt zauzimamo stav da kažemo da to nije prihvatljivo. Samo to suprotstavljanje je gest borbe za mir, a isto tako jer ne zaboravljamo šta se desilo je to u svakom slučaju upozorenje za budućnost. Vraćamo se na to da se on može desiti bilo kad i bilo gde.

Posle dugo vremena vraćate se u Bosnu, kako vidite svoju poziciju umetnice koja se bavi kulturom sećanja u trenutnoj situaciji u kojoj kao da zaboravljamo sve što se desilo i kao da se sve opet ponavlja?

Ja sam iz Banjaluke i moja porodica je proterana 1992. godine i od tada nisam živela u svojoj rodnoj zemlji, tako da sam osećala potrebu da se vratim iz želje da se sama suočim sa nekom svojom prošlošću i nekim ranama koje nosim. Paralelno sa tim, spomenik je poslednji put postavljen 2020. godine i imam osećaj da sam ja sa njima vezana, gde god su oni, i ja tu idem. Nisam planirala da se vratim u BiH, ali zbog evolucije spomenika i njegove uloge videla sam da je ogromna potreba da se sve tamo nastavi. Da bih osmislila kako spomenik permanentno da se nastani u Memorijalnom centru ja moram da budem tamo, jer radim sa ljudima koji su direktno uključeni u te teme i to nije proces koji se nužno odvija u linearnom vremenu. Zato je vrlo bitno da sam tamo jer ne mogu iz Njujorka odlučivati šta je potrebno ljudima u Srebrenici, jer i ne želim tako da radim. To mi je bila velika motivacija i što sam duže u BiH osetim veću potrebu da se bavim i drugim nekim temama i radovima, pošto je stvarno bolno videti stanje u kojem se nalazi i BiH, ali i Srbija i Hrvatska 30 godina nakon svega. Podele su tu, totalna je segregacija. Da ne govorimo o promašenoj prilici za to pravo, iskreno i objektivno suočavanje sa prošlošću. Umesto toga, imamo korišćenje onoga što se desilo za manipulaciju i za neke nacionalističke narative, a naravno totalno zapostavljanje ljudi koji su najviše izgubili na svim stranama. Dvadeset sedam godina nakon genocida još uvek se traže posmrtni ostaci, to je strašno, i to ne zato što nema resursa i interesa već jednostavno nema suočavanja i ljudi koji imaju informacije ili su učestvovali u tome i neće ni sami da se suoče sa svojim zločinama. A sve pokazuje da se od prošlosti ne može pobeći. To se pokušava sakriti ispod tepiha, to ne funkcioniše jer se održava na razne načine. Na primer, na mlađe generacije koje su rođene posle rata ali su odrasle u takvom okruženju gde se ti narativi nastavljaju, oni postaju mladi nacionalisti koji žele da ubijaju i idu u rat, a zapravo niko ko je prošao kroz rat to ne želi jer u ratu svi gube. Zato tu vidim ogromnu potrebu baš za umetnost, da kreira prostore i približi ljude. Svi imaju odgovornost da se bore za istinu u okvirima svog društva, jer prava promena mora da se desi unutar tog društva. U ovom slučaju u Srbiji, u Republici Srpskoj, i tu ogromnu ulogu igraju nove generacije koje su obrazovane i otvorene dovoljno, ali i snažne da se suoče sa tim i da ustanu protiv toga u svom društvu.

Radite puno sa mladima, kakvo je iskustvo rada sa njima, kako precipiraju celu situaciju, koliko su zainteresovani?

Ja apsolutno verujem u mlade sa kojima sam imala priliku da se susrećem i radim.Totalno sam inspirisana jer mi je neverovatno da mladi ljudi koji odrastaju u takvom okruženju i takvom staromodnom obrazovnom sistemu i tako nacionalno orjentisanom sistemu… da se sami bore i hoće da se informišu i da nauče. Hoće da se bore i prevaziđu, da se suoče sa teretom koji su nasledili a za koji nisu ni krivi ni dužni. Vidim da je to najvažnija investicija, jer verujem da će se prave promene i pravi pomaci desiti baš kroz mlade generacije. I ono što je problem je što im se ne daje dovoljno prostora za takve stvari, ne daju im se ni prilike ni šanse. A puni su ideja i kreativnosti i na kraju, snažni su da se suoče sa tim jer je to vrlo hrabro. Apsolutno verujem u mlađe generacije.

Osim permanentne postavke u Memorijalnom centru, da li imate još neke planove za neke buduće projekte?

Da, apsolutno. Nešto što mi radimo sa “ŠTO TE NEMA” je da ulazimo u proces koji se zove “ŠTO TE NEMA Monument Lab”, gde su jedan dio toga radionice. Formiramo se kao organizacija i u Bosni i u Americi kako bismo programe mogli održavati ili proširiti. A vidim i ogromnu potrebu i za druge stvari, na primer, jedna od tema koja me već dugo interesuje, gde vidim prostor da se obrađuje kroz umetnost na jedan malo dublji način su žene koje su bile žrtve seksualnog nasilja i silovanja, i naravno deca koja su rođena kao posledica silovanja u ratu. To je jedna tema kojom bih želela da se bavim malo duže. Isto tako sam se počela baviti pitanjem raseljenjih lica. Moje ratno iskustvo je izbegličko, živimo u vremenima gde je toliko ljudi prisiljeno ili zbog nasilja i ratova ili zbog ekonomskih faktora da budu raseljeni. A to su dubinske rane koje zacele ali ožiljci ostaju. Ja znam kako se ja osećam, a nigde se ne osećam kao kod kuće.

Nataša Ivaneža (Autonomija, naslovna fotografija: Facebook)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.

The post Aida Šehović: Od prošlosti se ne može pobeći appeared first on Autonomija.

Kada je planirao invaziju na Ukrajinu, Putin je mogao računati na mnoge poznate činjenice. Znao je da je u vojnom smislu Rusija daleko nadmoćnija od Ukrajine. Znao je da NATO neće poslati trupe kako bi pomogao Ukrajini. Znao je da će ovisnost Evrope o ruskoj nafti i gasu primorati zemlje poput Njemačke da oklijevaju s uvođenjem strogih sankcija. Na osnovu ovih poznatih činjenica, njegov plan je bio izvesti snažan i brz napad na Ukrajinu, obezglaviti ukrajinsku vladu, uspostaviti marionetski režim u Kijevu i izbjeći sankcije Zapada.

Ali, postojala je jedna krupna nepoznanica po pitanju ovog plana. Kao što su Amerikanci naučili u Iraku, a Sovjeti u Afganistanu, daleko je lakše osvojiti neku zemlju nego je zadržati u svojoj vlasti. Putin je znao da ima snage da osvoji Ukrajinu. Ali, da li bi ukrajinski narod jednostavno odlučio prihvatiti moskovski marionetski režim? Putin je igrao na kartu da bi. Uostalom, kako je više puta objašnjavao svima onima koji su ga željeli slušati, Ukrajina nije prava nacija, a Ukrajinci nisu pravi narod. Krimljani su 2014. godine pružili slab otpor ruskim osvajačima. Zašto bi situacija 2022. trebala biti drugačija?

Svakim danom postaje sve jasnije da Putin gubi u ovoj kockarskoj igri. Ukrajinski narod se svim srcem opire, zadobija divljenje cijelog svijeta – i pobjeđuje u ratu. Predstoje dugi i mračni dani. Rusi bi još uvijek mogli osvojiti cijelu Ukrajinu. Ali da bi dobili rat, Rusi bi morali zadržati Ukrajinu, a to mogu samo ako im to ukrajinski narod dozvoli. Čini se da je sve manje vjerovatno da će se to i dogoditi.

Svaki uništeni ruski tenk i svaki poginuli ruski vojnik daje Ukrajincima više hrabrosti da se odupiru. A svaki ubijeni Ukrajinac produbljuje mržnju Ukrajinaca prema njihovim osvajačima. Mržnja je najružnija emocija. No, za potlačene nacije, mržnja je skriveno blago. Zakopana duboko u srcima, u njoj generacijama može tinjati otpor. Da bi ponovo uspostavio Rusko carstvo, Putinu je potrebna pobjeda do koje će doći bez prolijevanja puno krvi i koja će eventualno voditi ka okupaciji koja neće izroditi mržnju. Sa sve većim brojem ukrajinskih žrtava, Putin osigurava da će taj njegov san zauvijek ostati neostvaren. Na smrtnom listu Ruskog carstva neće stajati ime Mihaila Gorbačova: stajat će Putinovo ime. Gorbačov je iza sebe ostavio Ruse i Ukrajince koji su se smatrali braćom; Putin ih je pretvorio u neprijatelje i osigurao da ukrajinski narod od sada sebe definira kao protivnika Rusije.

Nacije se, u konačnici, zasnivaju na pričama. Svaki dan donosi sve više priča koje će Ukrajinci pričati ne samo tokom mračnih dana koji im predstoje, nego i tokom predstojećih decenija i prepričavat će ih generacijama koje dolaze. Predsjednik koji je odbio da pobjegne iz glavnog grada države, poručujući SAD-u da mu treba municija, a ne prijevoz; vojnici sa Zmijskog otoka koji su ruskom ratnom brodu rekli da “odjebe”; civili koji su pokušali zaustaviti ruske tenkove tako što su sjeli ispred njih. To su priče na kojima počivaju nacije. Dugoročno gledano, takve priče znače više od tenkova.

Ruski despot bi to dobro trebao znati. Kao dijete, odrastao je hraneći se pričama o njemačkim zvjerstvima i ruskoj hrabrosti tokom opsade Lenjingrada. On sada piše slične priče, ali je sebi namijenio ulogu Hitlera.

Priče o ukrajinskoj hrabrosti ulijevaju osjećaj odlučnosti ne samo Ukrajincima, već i cijelom svijetu. One ulijevaju osjećaj hrabrosti vladama evropskih država, američkoj administraciji, pa čak i potlačenim građanima Rusije. Ako se Ukrajinci usuđuju zaustaviti tenk golim rukama, njemačka vlada se može usuditi da im isporuči neke protivtenkovske rakete, američka vlada se može usuditi da isključi Rusiju iz Swifta, a ruski građani se mogu usuditi da izađu na demonstracije i protestuju protiv ovog besmislenog rata.

To nas sve može inspirirati da se usudimo nešto poduzeti, bilo da se radi o davanju donacije, prihvatu izbjeglica ili pružanju pomoći u borbi na internetu. Rat u Ukrajini će oblikovati budućnost cijelog svijeta. Ako se dozvoli da tiranija i agresija pobijede, svi ćemo snositi posljedice. Nema smisla ostati po strani i biti puki posmatrač. Vrijeme je da se jasno i glasno zauzme stav.

Nažalost, ovaj rat će vjerovatno potrajati. U različitim oblicima, može trajati godinama. Ali o najvažnijem pitanju već je odlučeno. Proteklih nekoliko dana dokazalo je cijelom svetu da je Ukrajina veoma stvarna nacija, da su Ukrajinci veoma stvaran narod i da definitivno ne žele živjeti u okviru novog Ruskog carstva. Glavno pitanje na koje još nema odgovora je koliko će dugo trebati da ova poruka prodre kroz debele zidove Kremlja.

(The Guardian / Nomad, Foto: dpa)

The post YUVAL NOAH HARARI: Zašto je Putin već izgubio rat appeared first on Autonomija.

Korać kaže da je Životić „sa ogromnom uverenošću“ bio protivnik rata i borac za ljudska prava na prostoru bivše Jugoslavije. To je, kaže Korać, imalo veliki ličnu cenu za njega – ušao je u lični konflikt sa svojim najbližim saradnicima sa kojima je izbačen sa Filozofskog fakulteta.

„Njegov ‘Beogradski krug’ ostao je jedno od najvažnijih punktova u borbi protiv mraka politike Slobodana Miloševića i veliku energiju je ulagao da to održi. Ljudi kao Miladin Životić su, nažalost, retki u našoj sredini i on je sve to uradio bez ikakve materijalne i bilo koje druge koristi za sebe“, rekao je Korać koji je nebrojeno puta za Životića tvrdio da je do smrti bio borac za očuvanje Bosne i Hercegovine i njene multietničnosti.

Zbog Praxisa i podrške studentima udaljen sa Filozofskog fakulteta

Rođen je 1930. godine u Ripnju, pored Beograda. Studije filozofije završio je 1953. godine, a posle diplomiranja najpre je radio u srednjim školama u Beogradu i Prizrenu. Za asistenta na Katedri za filozofiju beogradskog Filozofskog fakulteta izabran je 1957. godine. Doktorsku disertaciju „Teorija saznanja u filozofiji pragmatizma“ odbranio je 1962. na Filozofskom fakultetu gde je predavao savremenu filozofiju i aksiologiju. U Sjedinjenim Američkim Državama proveo je akademsku godinu 1960/61. kao stipendista Fordove fondacije, a deset godina kasnije i dve godine u okviru programa American Council of Learned Societies. Dva puta je biran za predsednika Filozofskog društva Srbije.

Kao član Saveta časopisa Praxis bio je među osnivačima Korčulanske letnje škole (1963-1974), ali (posebno) zbog podrške studentskom buntu juna 1968. godine došao je pod udar režima. Sa fakulteta je uklonjen 1975. godine zajedno sa još šest profesora – Zagorkom Golubović, Mihailom Markovićem, Ljubomirom Tadićem, Svetozarom Stojanovićem, Trivom Inđićem i Nebojšom Popovim.

Na Filozofski fakultet se vratio 1987, posle šestogodišnjeg rada u novoosnovanom Centru za filozofiju i društvenu teoriju. Preuzeo je predmet koji je i ranije predavao – savremenu filozofiju. Životić je s početka rata na prostoru bivše Jugoslavije bio među najoštrijim kritičarima nacionalizma i ratne politike tadašnjeg srpskog režima i ključna figura antiratnog pokreta. Zajedno sa saborcima iz Kruga (Filip David, Radomir Konstantinović, Nenad Prokić, Latinka Perović, Obrad Savić, Jelena Šantić, Aljoša Mimica, Mirko Tepavac, Bogdan Bogdanović, Ljubiša Rajić, Ivan Čolović, Borka Pavićević, Žarko Korać, Ljubinka Trgovčević, Biserka Rajčić, Mirjana Miočinović, Dragan Babić, Dubravka Marković, Vesna Krmpotić, Aleksandar Nenadović, Biljana Jovanović, Novak Pribićević, Gordana Logar, Lazar Stojanović, Laslo Vegel, Slobodan Inić, Dušan Makavejev, Miodrag Zupanc, Branko Kukić, Vesna Pešić, Živojin Kara-Pešić, Pavle Ugrinov…) odlučno se suprotstavljao ciljevima ratne politike vlasti u Beogradu, podržavajući žrtve rata u Sarajevu, Mostaru, Tuzli i drugim gradovima Bosne i Hercegovine.

Sarajevo – ključ za rješenje postjugoslovenskog prostora

Subotnje sesije Beogradskog kruga bile su veoma posećene. Stalnoj beogradskoj publici, u kojoj je sedeo veliki broj njegovih panelista, priključili su se antiratni aktivisti iz drugih delova bivše zajedničke zemlje, pretežno iz Bosne i Hercegovine. Zbog onoga za što su se zalagali i šta su govorili, oni su u njima videli donekle lek za ozdravljenje svojih duša, pogotovo u Životiću. Ispostaviće se, nažalost, da je to bio samo palijativ.

U Sarajevo je rado i često odlazio. Nekoliko puta glavni grad Bosne i Hercegovine pohodio je izlažući uz napore koji nisu bili preporučljivi kako za njegovu životnu dob, tako i za zdravstveno stanje. Ali nije se smirivao.

Prolazio je i kroz tunel, pokušavajući da koliko-toliko popravi pokidane veze među bosanskim narodima. Bio je ubeđen da se u Sarajevu rešava “sudbinsko pitanje postjugoslovenskog prostora” i uporno zagovarao da je i dalje moguć (i jedino rešenje) zajednički život svih bosanskohercegovačkih građana. Ne jedni pored drugih nego – zajedno.

Zbog toga je bio stalna meta Miloševićevih sluganskih medija, koji su Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Građanski savez Srbije, Republiku, Borbu i kasnije Našu Borbu svrstavali u strane plaćenike i izdajnike.

Od Lončara do Cerika po snijegu u mokasinama

Tokom rata zajedno smo pretabanali dobar deo Bosne. Jednom prilikom smo krenuli za Sarajevo, ali preko Tuzle, gde smo kanili svratiti do tamošnjeg Foruma građana i Vehida Šehića, naravno i do Selima Bešlagića. Rana jesen. S nama je i Tamara Pupovac iz Radija B92.

Miladin je na put krenuo u plitkim cipelama. Kasnili smo na autobus i sve do Cerika, valjda 18 kilometara prepešačili. Na asfaltu snega do dva centimetra, ali neprestano pada hladna kiša. Profesoru su se brzo smočile noge. Traži novine, brine za Tamaru. Držao bi se za mene, izuo čarape, ocedio ih i tako “suve” ponovo navukao u mokasine koje sam mu iznutra „đonio“ debelim slojem novina. I tako nekoliko puta do Cerika.

“Mogao si”, govorio sam mu, “da sediš u Beogradu, čitaš Politiku i Večernje Novosti i gledaš Slobin ‘Dnevnik’. Što ti treba da se smrzavaš po bosanskim vrletima… Ličiš mi na Ernesta Hemingwaya koji je ostavio svoje udobne američke odaje i otišao u Evropu da piše o ratu”.

“Ne”, kaže, “ti više podsećaš na Hemingwaya, pišeš reportaže, još da se propiješ i počneš da loviš… Da, mogao sam da sedim u Beogradu, ali ne bih čitao novine koje pominješ i slabo bih gledao RTS. Ali, ne bih mirno spavao da ne obiđem ljude u Tuzli, Sarajevu, Mostaru”.

Slučaj Mali Zvornik

Životiću ništa nije bilo teško kada je Bosna bila u pitanju. Jednom je put Tuzle i Sarajeva sve do Mostara krenula (nacionalno) šarolika ekipa. Evo nekih imena: penzionisani Titov general Veljko Miladinović, Sead Hadžović, Josip Rukavina, Radomir Konstantinović i Slaviša Numić, beogradski dopisnik Radio Sarajeva (otac Selim). Iz Beča je trebalo da nam se u Sarajevu pridruži Bogdan Bogdanović (ujak Ivana Đurića), ali su nas nekoliko puta policajci s druge obale Drine vraćali na srbijansku stranu. Razlog: “nacionalna smeša”.

Posle trećeg neuspelog pokušaja (nekoliko sati smo čekali da se smena zameni) da se odmah iza punkta dočepamo kombija OSCE-a, otišao sam kod glavnog karažićevca i rekao mu da ću dići frku u novinama, lažući ga da poznajem neke njuške iz vrha vlasti.

“Idi po njih i pustiću vas”, rekao je.

Malo je gledao lične karte, nije mu jasno kako je Selim Numić sinu dao ime Slaviša, ali je potom ispao još jedan problem. Iz Bijeljine su nam se tu pridružili Saša Pazarac i Dušan Kondor, kojeg je policajac pitao: “Kakvo ti je ovo prezime Kondor?”

“A kakva su ti Đogo, Nogo, Buha, Toholj, Kapor…”, izređao je Dušan još nekoliko prezimena bez –ić.

“Idite mi s očiju”, reče oznojeni i duboko raskopčani karadžićevac.

Život u vatri i zanosu

Oni koji su ga bolje poznavali mislili su da je živeo i “preko mere”. Valjda je trebalo da presvisne i ranije. Posle svega, ono što je radio trebalo bi da čini čast Srbiji i Beogradu i trajno osvetljava njegov oreol. Ali nije tako. Ostao je jedino u srcima mnogih Bosanaca i Hercegovaca, beogradskih antiratnih aktivista, posebno Lule Mikijelj (Sarajke po rođenju) i onih poštovalaca koji nisu imali petlju da kažu ono što je on hteo i smeo.

Radomir Konstantinović je bio od onih koji su mu se iskreno divili. Govorio je da je živeo kao u ognju, uvek pod “upalom” i sa zanosom kojim smo se “opijali i hranili”. Nagovarao ga je da “potegne ručnu”, smiri se, napiše knjigu koja bi novim naraštajima objasnila ne samo progon praksisovaca nego i razlaz prognanika jer su se trojica (Marković, Tadić i Stojanović) priklonili nacionalističkoj (Miloševićevoj) kamarili, služeći najgori (mada ga je sadašnji pri/e/stigao) režim u srpskoj istoriji.

Grupa njegovih poštovalaca otišla je u nedelju na njegov grob u Aleji velikana na Novom groblju, položila cveće i rekla kako je brzo prošlo četvrt veka.

Do sledeće obljetnice, dok brzo sve padne u zaborav.

(Dragan Banjac, Al Jazeera / Foto: Centar za kulturnu dekontaminaciju)

The post Miladin Životić: Četvrt vijeka bez heroja antiratne Srbije appeared first on Autonomija.

Jakovčić podseća da je Hrvatska prethodno preuzela Zakon o zaštiti vojnih i civilnih invalida rata (SFRJ) koji je bezbroj puta menjala, ističući da ovaj Zakon ide dalje, širi krug potencijalnih korisnika prava, uklanja imovinske pragove koji su bili prepreka ostvarivanju prava mnogim civilnim žrtvama rata i omogućuje roditeljima koji su izgubili decu u ratu da sada podnesu zahtev. Višedecenijsko kašnjenje Jakovčić objašnjava nerazumevanjem patnji civilnih žrtava pošto je sav društveni napor, kroz narativ i finansije, bio okrenut vojnim žrtvama, u slučaju Hrvatske – braniteljima.

– To naravno nije bilo nešto nepoznato na svjetskoj razini, uvijek su civili smatrani manje vrijednima, ako to tako mogu reći kada govorimo o ratnim stradanjima. Ako su oni još i druge nacionalnosti, kao što je to u slučaju Hrvatske s našim sugrađanima srpske nacionalnosti, onda je to dovoljno da se i njihovim supatnicima, etničkim Hrvatima, uskrati obeštećenje jer će ga navodno dobiti u istom paketu i oni „drugi“, još uvijek nepodobni. Naime negdje u tom pravcu su išli svi dosadašnji pokušaji kojima se blokiralo obeštećenje civila stradalih tokom rata u Hrvatskoj, ukazao je on.

Šta biste rekli, zbog čega je moralo da prođe 25 godina da bi bio usvojen jedan ovakav zakon? Nerazumevanje, nezainteresovanost nadležnih ili nekakvi otpori usvajanju zakona, jesu li to mogući razlozi?

– Dugogodišnje čekanje pozitivnih pomaka na ovom području nije čudno, već je pravilo, uvjetovano uskim nacionalističkim politikama svih dosadašnjih vlada. Na otporu obeštećenju civilnih žrtava rata u Hrvatskoj je nastao cijeli jedan desničarski pokret, koji je svoj vrhunac upravo doživio tokom Vlade premijera Milanovića, kada su pred ministarstvom branitelja, unutar kojeg se klesao zakon, a kojeg su vodili ministar Fred Matić, vukovarski branitelj i nekadašnji logoraš srpskih logora i njegov pomoćnik Bojan Glavašević, sin ubijenog novinara Siniše Glavaševića na Ovčari, tjednima prosvjedovali branitelji tražeći njihove ostavke, između ostalih i zbog najave zakona o civilnim žrtvama rata. Temeljni razlog sam naveo u odgovoru na vaše prvo pitanje.

Srbija nema sličan zakon. Je li moguće da jedna država okonča proces suočavanja s prošlošću, ukoliko žrtve nikada ne dobiju satisfakciju za svoju bol?

– Nisam siguran da se procesi suočavanja okončavaju, ali svakako oglušavanje na zahtjeve žrtava tome ne pridonosi, i evo i 30 godina poslije i dalje se bavimo posljedicama rata koje nisu nikako sanirane, kao i velikim kršenjem prava pojedinaca.

Istraživanje „Monitoring suđenja za ratne zločine – regionalna suradnja“ iz 2019. ukazalo je na ozbiljne probleme u ovom procesu u svim zemljama regiona. Da li su trendovi iz 2019. nastavljeni i u 2020. i 2021. godini?

– Kolege iz Documente, završavaju izvještaj o praćenju suđenja za ratne zločine 2020-21. Na žalost, nema pozitivnih pomaka, naprotiv nastavlja se i povećava broj suđenja u odsutnosti, što je direktna posljedica regionalne (ne)suradnje tužilaštava. Nema najave novih suđenje, a neka kao što je ono u predmetu Glavaš, u sada već trećem pokušaju, traju od 2008. godine. Od tog zločina, nad osječkim civilima srpske nacionalnosti, prošlo je sada već 30 godina. Iako su žrtve dijelom obeštećene, u ovom predmetu, Branimir Glavaš je još uvijek slobodan. Tu dolazimo i do još jednog problema, a to je da su obeštećenja, u pravom smislu te riječi uspjeli ostvariti tek rijetki članovi obitelji žrtava, i to oni za čija ubojstva najmilijih je državno odvjetništvo pokrenulo suđenja, a to je bio slučaj u jako malom broju slučajeva ratnih zločina.

Čini se da odnosi u regionu, na nivou državnih organa, zahladnjuju. Sve su češće bombastične nacionalističke izjave, trka u naoružanju je u jeku. Kako to utiče na procese pomirenja i suočavanja s prošlošću? Jesu li ti procesi nazadovali?

– U decembru 2021. je u Beogradu održan skup, u organizaciji regionalne mreže za pomirenje REKOM, pod nazivom „Prekinuto pomirenje – kojim putem nastaviti?“. Otprilike to su koordinate unutar kojih se trenutno nalazimo, a novi rat se opet obrušio na Evropu. Kao nikada prije, globalni trendovi rade nikada jače protiv pomirenja, a mi još uvijek krpamo rane iz devedesetih. U periodu nakon 2000-tih, uz neke progresivne vjetrove koji su zapuhali na exYU prostorima, proces pomirenja se razbuktao i stekli smo dojam da je sve kako treba i da smo na pravom putu. Nažalost, već godinama svjedočimo regresu, pa sve ono što smo još do prije 10 godina postizali na polju pomirenja, sada je gotovo nemoguće.

Odustajanja nema, i dalje se ulažu veliki napori, društva sazrijevaju nekim svojim tempom i tu i tamo posve neočekivano bljesnu neke dobre inicijative, kao što je na djelu još uvijek nastojanje aktualne hrvatske Vlade premijera Plenkovića da u suradnji sa srpskim organizacijama u Hrvatskoj, zajedničkim obilascima mjestima stradanja, utru put održivom pomirenju. Nažalost nedostaju regionalni napori i svijest, pa ako u jednoj od zemalja stvari i krenu nabolje, to ne isključuje animozitet spram stradalništva u drugim zemljama. Ono što je izrekao hrvatski predsjednik o stradanju Srebreničana najbolji je primjer za to.

Kako prevazići taj konsenzus o nesuočavanju s prošlošću koji je očigledno prisutan u regionu? Kako sprečiti da granice i dalje čuvaju zločince i dovesti do toga da se prestane s njihovim javnim veličanjem putem murala, televizijskih gostovanja, objavljivanjem njihovih memoara i slično?

Tu bitku smo već odavno izgubili, i to ne toliko naša društva, koliko političke elite, neovisno o ideološkom predzanku, i to onoga trenutka kada smo suočavanje s prošlošću shvatili kao neki zadatak kojeg trebao izvršiti spram Zapada i euroatlantskih integracija, a ne kao za nas same važan proces. Naši političari suradnji s Haagom nikada nisu ozbiljno pristupili. A kada je do nje i došlo, i kada smo napokon unutar strogih procesnih pravila na kraju dobili i osuđenike, oni su se ponovno vraćali na ove prostore kao heroji i mučenici. Hrvatska je „prihvatila“ oslobađajuću presudu u predmetu Gorovina i dr., neovisno o poraznim činjenicama u vezi ubojstva civila do kojih se došlo unutar tog predmeta i što bi svaka normalna zemlja nastavila procesuirati pred „domaćim“ sudovima, kao što se nikada neće suočiti sa svime onime što je proizašlo iz predmeta Prlić i dr.

Hrvatska je članica EU, dok ostale zemlje regiona nisu. Može li ovo pitanje dodatno da zakomplikuje put ka članstvu?

To što je članica EU-a tek je na trenutak bilo učinkovito za sam proces suočavanja s prošlošću, i to samo u pred pristupnom periodu, ali nakon toga jako malo toga se promijenilo. Rekao bih da je Hrvatska otišla i korak dalje, pokazavši svim drugim pretedentima iz regije na EU članstvo, kako se isplati biti licemjeran i kako jednom kada se „uđe“ više nema brige.

Kao što sam već izrekao na jednom mjestu tokom ovog razgovora, pred nama je novi rat u Europi, invazija Ruske federacije na Ukrajinu, što nas sve skupa stavlja u novu poziciju, i za nas sa exYU prostora predstavlja nešto već viđeno, samo sada s puno neizvjesnijim posljedicama. Jako smo zabrinuti, jer slike žena, djece, staraca i općenito civila, koji na europskom tlu bježe od tenkova i granata predstavljaju najgoru evropsku noćnu moru i tjeraju nam strah u kosti. Kao da smo olako prešli preko svega onoga kroz što smo prošli i sami prije trideset godina. Gotovo bespomoćno, a na trenutke i bešćutno, smo gledali stradanja civila u Bagdadu, Mosulu i Homsu.

Sada je sve to postala naša realnost, tu odmah pored naših granica. Kako sam negdje i napisao ovih dana, možda da političari s ovih prostora prešutno uvedu embargo na poticanje svih naših nesporazuma, što bi najviše doprinijelo pomirenju, i posvetimo se pomoći koju u ovom trenutku trebaju svi oni koji žele mir u Rusiji i Ukrajini. Nažalost ovih dana čujemo iz europskih centara moći kako jednim okom treba pogledavati Zapadni Balkan, čemu da se razumijemo i mi dajemo svoj obol, stoga još jednom šaljem apel svim političarima da pomirenje nema alternativu.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.

The post Eugen Jakovčić: Pomirenje nema alternativu appeared first on Autonomija.

Da se Kusturici oduzme nagrada Febiofesta koju je 2017. godine dobio za doprinos svetskoj kinematografiji zatražio je počasni predsednik festivala, njegov osnivač, režiser Fero Fenič.

Fenič je kazao da je i 2017. godine bio protiv toga da Kusturica dobije nagradu Febiofesta zato što Kusturičina sklonost da se divi totalitarnim vođama i podržava ih znači da uprkos talentu režisera ne ispunjava etičke, moralne i demokratske vrednosti i kriterijume da bude nagrađen.

„To su vrednosti kojima smo privrženi, na osnovu njih je nastao taj festival posle plišane revolucije. Nijedno umetničko delo ne može da se odvoji od tih vrednosti. Tada me rukovodstvo festivala nije poslušalo. Sada opet tražim od Febiofesta da mu počasnu nagradu Kristijan oduzme“, kazao je Fenič.

Sadašnji direktor Febiofesta, Kamil Spačil, saopštio je da pozdravlja Feničovu inicijativu i da će nagrada Kusturici biti oduzeta, javlja češka agencija ČTK.

Fenič je pozvao i druge češke festivale koji su nagrađivali Kusturicu da mu zbog prihvatanja ponude ruskog ministra Sergeja Šojgua da vodi pozorište ruske armije takođe oduzmu nagrade.

Kusturicu je 2019. godine odlikovao i češki predsednik Miloš Zeman Medaljom za zasluge.

(Beta)

The post Češki filmski festival Febiofest oduzima Kusturici nagradu appeared first on Autonomija.