bajsanski

pljas, šljis, gloc

noreply@blogger.com (biljana) — Thu, 13 Oct 2011 06:47:00 +0000

glockalica za grickalicu
kad se
dohvati
trunčić oplemeni
da suzu
ne pusti
baš
ako ne mora

glocnem i gricnem
par za nepar
da poklopcem ne
zagrnu me
zauvek

pa ni to
nije dosta
no crnoj MAČCI
kroz trepavice
prominu svih krtica
zvezdica

pa ni to ne spreči
da žuljevite vizije
ne prospem
iz vedra
u
mrkli mrak
poezije
Svoje. Moje. Tvoje.

oblačić na kolačić 2 (prvi pojeden)

noreply@blogger.com (biljana) — Thu, 13 Oct 2011 06:46:00 +0000

miš uz pušku
miš niz pušku

a međ zube
zazubice
kar
i
jes
na trojci

al samo kvazi

bez naslova

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 07 Oct 2011 17:26:00 +0000

1.
Ušuškana noćna videla
a najveće
svetilo
ogrne se.

Nevidelom kad
krug sklapaju
uspavankom more
šapucu
struj srca
moga.

Peskom ivica
obmotana
vode da
oglednu se
tananom utvrdom
nadvišene.

2.

To se nedogledom
i nedohvatom
premerava.

Svilenom niti
korablje
jedra razvijam.

Ptice
sa ribama
pokret podeliše
i sama se izvi
po zemlji trava
čudesni neki
lepet pronoseći.

Stadoh
sluhom
visine ćuteci.

Pod grlom
golubica
svila se.

Potrazi me u predgradju - Jovan Maljokovic Balkan Salsa Band

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 07 Oct 2011 16:06:00 +0000

Arsen Dedić - Vera Pavladoljska

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 07 Oct 2011 15:50:00 +0000

kad možeš

noreply@blogger.com (biljana) — Thu, 15 Sep 2011 15:24:00 +0000

Da mi mesta naprave, po krznu zvončiće poslažu, lišće palo
bosonoga da usnuli zrak uhvatim
sutra starije od danas
je.
Sedef noćas
Iznedri
mesečevo dete
odzvanja
ispuštenog
poklopca
mati
što čuh
ne čuh
što videh
ne videh
ne znam
otkuda
mesečarim
tako se potresem
zračim
zbilja
duše i tela
nemam reči

Korom preko smole zavičaje se korenova žilice najmanje. Stopalima
primičem izmaglicu jutra. Bije toplota. Damarimo. Jedno
drugo osluškujući.
Videh stazu. Ispresecah se njome. I svima pokazah tragove mnoge. I
zašto čekati moram da ih zaista vide. I zašto mi pogled prebrz. I
zamkati zašto moram.
Linije mnoge zavijucima stvarnost dlanova traže. Na dva. Šalješ da
dodaš gde zaboravilo se.
Mogu ja pisati vetru i travama, praviti papir i koristiti
prirodne pigmente. To sam davno, probala. Mogu sve.

Što se zove

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 09 Sep 2011 13:27:00 +0000

Ta reč
Što u tami je snatrih
Slabašna nit
Svitaca mati
Treperim
Prvorodnim zvukom
Svoje srce
A van sebe, čudom,
Zagledajući
Zamukoše smesta
Osluškujući ime
Zenicom sveta utihlo
Kao dete sam
Srce mi veliko
Ko će ga čuti
Sad pojma nemam
Da podesim se
Da savladam aramejske spone
Poplaviš iz stomaka
Zračiš, ne blenduješ
Ga
Dlanovima kad prekriješ
sve jednim ritmom usaglasi se
kutijica
u njoj tiha muzika svira
otvori je otvori
da se iz nje
razgorači na svet
da učini
koliko se da
da okrene sve
što bilo je
levom nogom okret
pridržavaš
pokretom ruke vazduh
ustima smičeš
glasom vrelim
pesmu

prstohvat, o reči

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 09 Sep 2011 13:17:00 +0000

slutim sastavcima
utisnutu
prisluškujem
međ prstima
primaknem kotrljajuću
školjkom struji
u pukotini
vetrovi dišu

jednostavno, onom ko čuti ume

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 09 Sep 2011 13:13:00 +0000

jednostavno
kao kad se
zvuci jutra razlože
pa danom
svoje odjeke
zagonetaju ti u uhu
i ti znaš
ranoranilac budući
da po tragu nekom
i sunce te prati

tako prijaju te jednostavne misli
kao talasići
kao nicanje trave
kad video si sve
i naučio sve
upijaš povetarac jutarnji

jednostavnih misli
stvarnost volim

jednostavnih misli
slažem temelj

sad mirom temelj oblažem
gradjevine
za koju nemam plan
ni grozničavu zelju
ni uslove kakve suvišne

jer sama se stvara
jer svim vremenima odgovara

jednostavnih misli
životvornu silu
čuvam
i snagu dobih novu

шпенадле ко и прибадаче

noreply@blogger.com (biljana) — Sat, 03 Sep 2011 15:50:00 +0000

лепо је бити
сам
висине зазивајући
тамо горе непојамно
сигурно
знаш своје место
откуцајима срца
одређено
можеш да одеш још више
ал и ниже да пропаднеш
зазивајући
шпенадлама прикачену прошлост
кад ископаш јаму
дубоку довољно
а ти потрпај
дане својих бесова
а ти преврни и камен и гору
неби ли те
когод
памети дозвао
а тамо
на каменој гори
висови задремали

click na nick

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 02 Sep 2011 15:01:00 +0000

kao što znaš da živiš
tako ćeš i pisati jednom
smucajući se tuđim stihovima isprva
dok i poslednji od njih
ne ostane zazubicama
prikovan za zgodnu formu
nepca, malog neba
nebesića jednog
jezikom palacaš
lajavica
glas probajući
koliko može
peške
od posta do posta
a da se ne zaglavi
u magli pročitanog
a onda počneš da dišeš
sebe prizivajući
iskopaš sve neka čudesa od čistih emocija,
pa se zabezekneš
kad shvatiš da glumatalo u tebi
smeši se opako
rađajući dete razigrano
jer izmišljaš svetove svakojake
jer ništa varavijeg na svetu nema
no izmisliti lik
kome dišeš ono za šta si
potpuno siguran
da si jednom bio ti
zato, ne click na nick
no blokirajte kod prve pogrešne reči
ako spisatelj u vama drema

(S)igralište

noreply@blogger.com (biljana) — Sun, 21 Aug 2011 16:37:00 +0000

dvotrećinski zubalom sevam
na grmljavinu više ne obraćam pažnju
ako pod patikama žulja
po Miljkoviću razbacam
on zna

nemirna kapa na klupi zvoni
ja na ljuljku, šta ću
daleko je jutro od usnulog dana
opletem tihog ubicu
pa nogama mašem
a nebo, ogledne se

dok verujem čudo iz robne kuće
po mirisu dešifrujem
prostor drugi što ga bivaju

i ćutim, ko zna zašto,
da izmišljeni
razumeti može
kuda se zaputih
konra
uvek kontra

po žabljoj, a i ptičijoj

noreply@blogger.com (biljana) — Sun, 21 Aug 2011 10:25:00 +0000

lupiš sebe tamo gde se ne sme
prevrneš se dva tri puta
pogledaš levo pa desno
pa se iznenadiš
koliko ih ima
pronađeš neku zbirku
pa se nadaš da su formulativni
beskrajno ti stihovi
i vidiš sasvim jednom
da si ti taj
i nemaš potrebu više
da se zamajavaš
jednostavno
živiš
i voliš
jednostavno

Bez a sa i još kako

noreply@blogger.com (biljana) — Sun, 21 Aug 2011 08:25:00 +0000

Nemoj da mi se tu cincaš
I žalostivo prenemažeš
Pred ogledalom se zatreskaš sama u sebe
Nego, pusti njih i pusti sebe
Jer varavijeg od ovog mesta nema
I uzalud snaga koja struji
I sve priče o četvorosmernom što savršenom stremi
Kad živiš sad
U mestu gde prošlost i budućnost ćute
A mogla bi da spleteš kosu, da je nisu
Jednom davno
Zubima

Oblačić na kolačić

noreply@blogger.com (biljana) — Sun, 21 Aug 2011 07:18:00 +0000

Sa prašinom stresoh alergijsku reakciju
Zavisi
Ako ćemo pravo
Što se tiče igrarija, igramo se odavno
Preslažemo tuđe
Presamićujemo se oko kosti smisla
Pa se zamkamo
Da se dišemo tu gde ničeg nema
Nekog opeče, neko se nasmeši, neko, bogme i umre
Bespovratno
I to je to
Nemoj kriti
Da te ne skriju
Bezuslovno dvosmerno je
Neki vabe čiste emocije nadograđujući drugima
Ono što ostaviše
Misli svojom za svetove prikovani
A priča o ljubavi stara je kao svi svetovi
Kao kreator
Kao san

Pojavni oblici sreće, kriptografija

noreply@blogger.com (biljana) — Thu, 11 Aug 2011 17:26:00 +0000

fiksiraš ideju
razradiš je do koske smisla
pronađeš nekog somnabulnog
pa mu pokažeš Mesec
a on bledu Lunu pod prstima snatri
nezahvalnik jedan

Onda se prikažeš nedostižan i dalek
upijač svih zvukova sveta
a potajno se nadaš
da će ovog puta
portret biti pravi

jer neimenovano biće si,
a neko te samo stvara
samostvara

drago moje nepoznato,
neimenovano stvorenje,
sa muzikom u ušima i duši
ne mogu biti ja meni
kad ni sebi nisam

konkretno, svet na mapama, ili, kako neki tumače Majstora i Margaritu

noreply@blogger.com (biljana) — Tue, 09 Aug 2011 12:35:00 +0000

Gde su se sreli da na mapi prikažem neću smeti.
Gde su imena svoja darovali jedno drugom, ko pokazati može?
Gde uhvatiše tragove davnih zaveslaja, duša kojima brodi, ko će markerom, vi?
Gde samo zvuk nedostaje da se svetovi obistine. Ko li zna gde Tritoni izgubiše se?
Gde lutaju za tren zaustavljeni, hoće li neko? Ja ne umem više.

Osluškivači tananih vibracija
baš tamo gde su
a i tamo kad su
tragove mi skupljaju
posao težak pošto tela nemam
stopljena sa svetom ne postojim više
a sveta, kanda, odavno nestalo je.

Nošena strujama pucketam i šuštim
vrtove po zbornicima
uredno klasifikovane
mirisima stvaram
a ne vide se.

Kad primaknem se bliže,
kao da neko kraj kreveta
gleda kako dišem
slutim tminu
da istačkam je kamenćićima poželim
tim svicima
tim čudesima

u filmu nekom, jedan pesnik bez zuba osta
gledala ga davno jesam
pesnik, a reči njegove desnima kotrljaju se

vrtlozima neki
a neki bogme i kroz granje
uzveru se strujanjem noći
kao deca neka tamo
uz sve prošlo
i ono što će biti
pa se raduju
i sve sa njima diše.

кроки о тихости, или, са једне фотке

noreply@blogger.com (biljana) — Tue, 26 Jul 2011 19:00:00 +0000

тихост
рукама сам скрила
својим

жућке паперјасте
да заклоним

мајци једној
да помогнем

опасана светлошћу
сеном ушушкана
чекам и знам

родићу се опет
са истим погледом

у трену препознавши све

баш све

Не разумем чат поезију

noreply@blogger.com (biljana) — Tue, 26 Jul 2011 11:44:00 +0000

Искрсне облик сам за себе, смисао немајући. Играм се смисловима све неке друге саговорнике дозивајући. Знам да далеко је дан, јер звезде ноћас сувише магловите су. Неко друго небо треба ми, да њиме оперважим све покрете изнутра. Ћутање, кад свако ћути своју таму.
И знам и слутим да је моја немост речима саткана.
Јер неко прође
и пође и виде.
И не може се замерити рукама уметника, јер су њима руке од памети брже.
Песник је једном рекао Хоп, кроз прозор се бацио. Па устао, ко да ништа било није. А Надежда је ћутала.Волим Надежду, ту жену која знала је да се изгуби пред величином поезије. Која знала је да су песникови заноси лепотом других жена само стилске фигуре. Само замишљај, кад бол мишиће стегне, па се писати више не може. Само говорити, говорити, говорити.
Могу ја приповедати са потпуним странцима. Нешто ми се омакне што ни сама себи признати не могу. Воим ја да ћутим, а пустим друге да говоре. Да будем тајновита, кад већ тајанствена нисам.
Ал ако се откријеш превише, то ни Макс Ернест неће моћи да поправи. Тај сликар који је успео да отелотвори пејзаже са својих слика. То је он који засуче рукаве и кућу сачини. Тај човек који зидом опаса ме. Да не дишем.

Камичак

noreply@blogger.com (biljana) — Tue, 26 Jul 2011 11:42:00 +0000

Само се шетам, шетам, шетам, обала купи све. Сунчевим искрицама пробијам влагу. Магла под стопалима. Погледом сакупљам међусветова пукотине. Далеко сам од града. Драги ме мој чува. Мој глас је негде у етру, једном дарован за љубав свима.
Само се шетам, шетам, шетам и ширим плућа, да не заборавим. Да дишем. Да се каменчићима опколим. Камен своју структуру има. Далеко се проширује мој вид док њим се загледам теби у очи, Георгино. Видим, под прстима, векови се осипају, пучину мени и њему за уздарје дадоше једном, силе непојамне. И тај тренутак што разумети се не да, подарих ето теби, да причаш га свуда.
Камичак у рукама, осликан. Буђење душе за трепет трешњине крошње.
Ходам, ходам, ходам, далеко а тако близу, јер све се досањати може. Ал не у времену овом. Бол да ме мине. Минуће.

Сан, кобајаги

noreply@blogger.com (biljana) — Tue, 26 Jul 2011 11:42:00 +0000

Некад је добро прочитати оно написано најситнијим словима. Оно у дну странице, и оно записано на маргинама. Оно што нећешо разумети потпуно, јер слова замрљана јесу, јер редови мешају се и провиде.
Не, наравно, због садржине тих редака, већ због главобоље услед напрезања очног вида. Тај бол у пределу чеоне кости и мало даље, до темена, веома је испиративан. Кад почне да шумори пучина у ушној шкољци, тело трне.
И тада сте спремни да пред читаоца изнесете први сан госпођице Георгине.

Белина несвесна димензија просторије у којој се сами кревети издужују телима, омеђени боловима, и ћутањима. Једва угледа у дну сале драги лик.
Глас који никад није знао за моћ стихова да преруше и заведу на криви пут ако им смисао измакне чује се:
Тишина ће стићи,
Кад све ово свене
И мене,
И мене
Мирно је прихватила ту руку. Тамну. Земаљску. Светови отворише се. Попут гране дрвета бразде обавиле у трену смерност и дубину душе госпођице Георгине. Јер гласа више није било. Није могао да изађе из шума времена будућих и времена прошлих.
Губити се могу они које волиш. Једампут.
Тада је госпођица слух изгубила.

Други сан госпођице, у пламену се задржао.
Немоћна госпођица, или неко други, сличан њој, тамо, на брегу, међ воћкама, гледајући реку што бездушно и равнодушно носи пламенова сенке са собом.
На зубићима остаци чоколадице. Тај завет ћутања између деде и себе чувала је увек. Крв тог човека, дивља и необуздана, и непозната колала је и њоме. Давно је он препознао то дете крупним очима што упија таму овога света.
Када се ватра утишала, девојчица приђе згаришту. Предосетила је тада да је мрак заувек пао на њене очи. Зеница више нема.
Пажљиво, а сигурно ипак закорача у правцу највеће хрпе пепела. Још врелу смесу свог детињства разгрнула је ногом. Загњурила у њу своје шаке.
Глава бисквитне лутке појави се. Неопрљена.
Тада је госпођица вид изгубила.

Читајмо госпођицу Георгину како нам на памет падне. Ни она себе не чита другачије. Тешко је постати књижевни јунак, данас када се сви храбро отварамо световима нелинеарним. Зачудним. Јединим стопама што носе исповести, у скраћеном облику. Али, немојте ону о траумама из детињства. Књижевни лик нема трауме. Госпођица свира. Дубина кутијице, полупровидне светове дозива.

Згодни изрази

noreply@blogger.com (biljana) — Wed, 20 Jul 2011 05:33:00 +0000

Рески тренутак
кад примиче се
кад све слике света
видео си
ал пучина
измигољи се
у кутији број 140.

Обликом
жилице вапе
крадљивца потказујући.

Није свака коска
за свачије зубе.
Сажваћеш и пљунеш
да стомак
не провришти.

Блага предност
у минутима броји се
плен симулира
звер простора
снива.

(док прекрајаш старе текстове свашта може да искрсне)

Loreena McKennitt- Full Circle (A Meditteranean Odyssey)

noreply@blogger.com (biljana) — Fri, 08 Jul 2011 16:01:00 +0000

Једном, кад отворих уста

noreply@blogger.com (biljana) — Sun, 03 Jul 2011 10:09:00 +0000

Шестопрста
била и нестала
На жалу ивице роне
Пред морем
Нимфа
Камичке збраја
Тешком песмом
Скупих звезда појав
Коса њена
Постељу свему истка
Док храст
у овцу
рукотворим

Као кад остала без жуте хаље је
Што скитница примети је
Коју без
Рецкаве драге
Ниске
Не остави копно за мене
Сад ме мимоиђе мноштво зањихано
И корабља
Што једном је сних
Остане сунцу на пучини
Дечак сивооки
Руке пружа
Песак међ прстима раседе прави
За усну моју што стихове отвара
Глувонемом
уздарје

Adagio in G minor by Albinoni

noreply@blogger.com (biljana) — Sun, 12 Jun 2011 14:11:00 +0000