Bebina mama

Zablude o dvojezičnoj deci

2017-10-08T23:04:00.000+03:00

U Grčkoj živi mnogo stranaca, pa tako i mame strankinje imaju svoju grupu na Facebook-u gde dele savete, probleme, ideje i preporuke sa sabornicama iz gotovo svih zemalja sveta.

Kao čest problem navodi se pitanje kako naučiti dete da govori dva jezika, mamin i tatin, a nekada čak i tri jer mama i tata između sebe razgovaraju na trećem, najčešće engleskom jeziku. Grčko društvo je i malo konzervativno i ne tako blagonaklono u prihvatanju nečega što se razlikuje od ustaljenog šablona, pa i to može da bude jedan korak nazad u pokušaju da dete priča (bar) dva jezika.

Ovo će se verovatno odnositi na sve mame koje se nalaze u sličnoj situaciji, gde god da žive, pa evo nekih zaključaka do kojih sam došla odgajajući sada već trogodišnju Bebu na dva jezika.

Deca koja su izložena većem broju jezika kasnije progovore

To vam je kao ona podela na dečake i devojčice - dečaci su lenji pa progovore kasnije, a devojčice pre. Tako vlada mišljenje (ili stereotip) da dvojezična deca kasnije progovore nego ona koja slušaju samo jedan jezik. Ovo u praksi uopšte ne mora da bude tačno, a čak je možda pre zabluda nego istina. U mom slučaju a i u slučaju prijatelja i ljudi koje poznajem, deca su normalno počela da govore kada im je vreme. Beba niti je kasnila niti je bilo bilo ikakve razlike u odnosu na decu koja imaju roditelje koji govore isti jezik. Prvu reč izgovorila je na srpskom (maminom) jeziku što je i logično, jer je više vremena provodila sa mnom ali danas podjednako dobro govori oba jezika - i srpski i grčki.

Ne treba da od početka pričate različitim jezicima, to zbunjuje

Iako su nam čak i neki pedijatri rekli da dete ne bismo od početka trebali da izlažemo ovema jezicima, iskustva ljudi koje sam upoznala govorila su da to nema veze s vezom. Iako su moji svekar i svekrva ljudi savremenih shvatanja, često im se nije baš svidelo kada Beba meni odmah odgovori na srpskom, a na grčkom ne, jer ne zna. Znalo je tu da bude i prebacivanja, ali ja nikad na to nisam nasedala niti se osećala za nesto krivom. Jednostavno, kada je krenula u obdanište i bila više izložena grčkom jeziku, jednako dobro je počela da se snalazi i na njemu.

Kako će te ostale mame gledati kada s detetom pričaš na drugom jeziku

Kao što sam naglasila, po većini strankinja koje ovde žive, grčko društo često ne prihvata ono što nije isto, pa se većina stranih mama žali da ih druge mame, Grkinje, u parku posmatraju čudno kada na svojim maternjim jezicima pričaju sa decom. Čak je često tu bilo i pogrdnih komentara grčkih mama upućenih strankinjama, tipa da dete odrasta u Grčkoj i da treba da priča na tom jeziku, koji su često navodile mame kojima je maternji jezik engleski. Ja lično nikad nisam doživela ništa negativno na tu temu, niti mi je upućen takav komentar. Iako sa Bebom u parku uvek pričam na srpskom, primećujem da me mame pogledaju sa radoznalošću i obično ne komentarišu. Ukoliko nešto i kažu, to su uglavnom pitanja tipa na kom jeziku govorim, a zatim kada im odgovorim na pitanje na grčkom jeziku, pitaju me koliko godina živim ovde i da li i Beba govori oba jezika. Upoznala sam i dosta mama strankinja, koje kada čuju strani jezik kao da nađu istomišljenicu, pa se često lepo ispičamo, nekada čak i na našim ex-Yu jezicima.

U kasnijem dobu dete neće imati prijatelje jer sa mamom priča na drugom jeziku

Ovo često čujem od mama koje imaju veću decu, od recimo 8 i više godina i koja već idu u (najčešće državnu) školu. Kažu da, ukoliko društvo iz razreda čuje da sa mamom pričaju na stranom jeziku, to će se negativno odraziti na dete, jer će početi da ga izbegavaju i ogovaraju. Pošto je Beba još mala, ne mogu ništa da kažem na tu temu iz ličnog iskustva, ali zaista ne znam kako bih se postavila u tom slučaju. Mame strankinje dosta razgovaraju na ovu temu, česti su postovi da njihovu decu upravo zbog toga ne prihvataju u školi, bar kako one tvrde. To ide toliko daleko da je nekoliko njih svoju decu moralo da ispiše iz škola u koje su išla, jer se takvo ponašanje dece iz razreda psihički jako loše odražavalo na njih.

Kako da dete priča dva jezika

Na blogu Grčki kutak, u kome pišemo naša iskustva o životu u Grčkoj, ex-Yu mame koje žive u Grčkoj, ali i nekim drugim stranim zemljama, nas često pitaju kako da nauče dete da govori oba jezika. Evo i nekoliko saveta iz ličnog iskustva.

Od početka razgraničite - svako se obraća na svom jeziku

Moja Beba od rođena sluša srpski jezik. Skoro joj se nikad nisam obratila na grčkom jeziku, bez obzira gde smo se nalazile i kakvo je društvo ili prilika bila u pitanju. Prosto je neverovatno kako deca prepoznaju ovu razliku i tačno znaju da postoji mamin i tatin jezik. U početku im je to sasvim prirodno, a onda oko 2 ipo godine počinju da razumeju da se ova dva jezika razlikuju. Danas Beba prva pesmu na maminom jeziku, tatinom jeziku i počinje po malo da shvata razliku i na engleskom jeziku i tako ih i sama naziva. Dakle, nemojte od ovoga odustajati šta god da Vam kaže okolina.

Nemojte da vas mrzi

Mamama koje duže žive u stranoj zemlji i savladale su lokalni jezik, nekad bude dosadno da sa decom pričaju na svom maternjem jeziku. Nemojte da vas mrzi, jer decu ostavljate uskraćenu za jednu veoma lepu stvar. U kući, parku, prodavnici uvek se deci obraćajte na svom jeziku.

Čitajte, gledajte, pevajte

Naša Beba obožava knjige. One su jedan od odličnih načina da dete obogati svoj rečnik i uči reči na vašem jeziku. Uzmite knjigu, pokažite joj boje, životinju, cvet, opisujte joj slike koje vidi na svom jeziku. Pevajte joj srpske pesmice, puštajte crtane filmove na srpskom jeziku. Ovo će detetu značajno pomoći da u svakoj situaciji, kroz igru, bude izloženo jeziku koji govorite.

Ponavljanje je majka znanja

Ova poslovica nije džabe nastala. To je prosto istina i to najbolje znaju oni koji su naučili i govore nekoliko jezika. Dakle, ponavljajte do iznemoglosti. Sve radnje koje svakodnevno obavljate opisujte rečima: "Sipala sam supu u tanjir", "Donela sam ti vodu u časi", "izvoli", "Hvala" - dakle sve ono što je vama logično i ne mora da se kaže, izgovarajte. Kada ponavljate svaki dan, jednom će ući u te malene uši, a vi ćete biti više nego zadovoljne rezultatima.

Igranje sa srpskom decom

Mame strankinje često pitaju da li je u Facebook grupi još neka mama iz njihove zemlje, koja ima dete približnih godina, i koja bi bila zainteresovana da se deca upoznaju i zajedno igraju. One smatraju da će tako dete biti više izloženo maminom jeziku, jer će i mame među sobom pričati na svom jeziku, a i deca će imati istu mogućnost. Ovo uopšte nije loša ideja i ako ikako možete, potrudite se da je sprovedete u delo.

Kod bake u posetu

Mi imamo sreće da nam baka često dolazi. Pošto baka ne zna ni jedan drugi jezik osim srpskog, Beba je svakodnevno izložena jeziku po nekoliko sati. Tada primećujem da joj se znanje srpskog jezika znatno poboljšava, jer sam u većini slučajeva samo ja ta koja sa njom priča srpski, dok je većinu dana koju provodi u obdaništu okružena onima koji pričaju grčki jezik. To dovodi i do nekih smešnih situacija, tipa da Beba prevodi baki šta su rekle komšinica ili vaspitačica Grkinja jer baka ne razume šta joj govore.

Još bolja opcija je odlazak u Srbiju na nekoliko nedelja. Da tek tada vidite napredak! Kada se beba posle samo 2 nedelje provedene u Srbiji letos vratila u Atinu, bila sam prosto iznenađena koliko se njen fond reči razvio i šta je sve naučila.

Ako neka mama strankinja u zemlji u kojoj živi ima nešto da doda na ovu temu, rado bih čula i njeno mišljenje.

A gde je tu vaspitanje?

2017-09-24T18:15:00.002+03:00

Gradski prevoz je mesto gde se i te kako vide neke osobine. I dok vam u Dubaiju ustaju samo zato što ste ženska osoba u nekim zemljama se prave da vas ne vide.

Evo, recimo ovde u Atini.

Znam, znam, reći ćete ni kod nas nije mnogo drugačije, ali čekajte da se provozate gradskim prevozom u grčkoj prestonici. Naravno uvek pun u špicu, gde se samo brzinom i veštinom može naći slobodno mesto za sedenje, ipak retko ko će ga tako osvojenog olako dati nekom drugom.

Bezbroj puta sam bila svedok da niko nije hteo da ustane trudnici, roditelju sa malim detetom, nekome ko je povređen ili ne vidi a starije ljude kao da i ne primećuju. I tako dok me gledaju čudno kako u krcatom metrou ustajem starijoj osobi ili mami sa devojčicom, razmišljam da li je to i takvo ponašanje posledica ravnodušnosti ili nekulture. A kako ponekad pišem iz metroa (kao što je sada slučaj :)) dok kuckam ove redove ispred sebe gledam 3 mlade osobe koje sede, a kojima ne pada na pamet čak ni da pitaju deku koji jedva stoji da li želi da mu ustupe mesto.

Ok znam, odmah se na ovu moju konstataciju nadovezuje pitanje zašto se stariji ljudi voze u špicu, da su možda mlađe dame umorne jer se vraćaju s posla, ili se ne osećaju dobro, da postoji taksi ako baš hoće da sednu...I pored svega, mislim da svako od nas mlađih bez obzira koliko je umoran ili mu nije dan može mnogo bolje da odstoji na nogama tih 15-ak minuta koliko traje vožnja, nego dekica od 80.

Ne znam kako vi, ali ja se uvek setim moje mame i mene kada sam bila mala. Kako uđemo u autobus, tako nam neko ustane. Valjda me te slike uvek podsećaju da kada vidim nekog starijeg treba da ustanem i ja. Ne znam kakva sećanja na detinjstvo imaju Grci, ali bi roditelji možda trebalo da ih od malena uče da neke stvari treba da poštuju.

PS. Ništa lepše od zahvalnosti osobe kojoj ste ustupili mesto. Pošto se to u Atini ne događa tako često da vam neko ustupi mesto, osim sto se prijatno iznenade, svi od reda mi se najljubaznije zahvale i po nekoliko puta. Eto motiva više za lep početak ili kraj dana.

Mama odmor treci put - jedan dan na Naksosu

2017-08-29T20:20:00.002+03:00

Hawaii plaža ostrvo Naksos

Iako na odmoru ne volim da uključujem savremene uređaje, proveravam Facebook, čak in da čitam novine online, ovaj put mi je nesto došlo da pišem.

Nalazimo se na ostrvu Naksos, treći letnji odmor od kada je Beba došla u naše živote. Posle preležanih dečjih bolesti, kukanja nad sudbinom da je umesto laganog lenčarenja i ispijanja kafe na plaži realnost postalo blendovanje kuvanog povrća, nošenje 3 torbe pune kojekakvih stvari za Bebu i konstantna akcija, već unapred sam sama sa sobom raščistila neke stvari još pre polaska. Život je onakav kakvim ga mi učinimo, pa će i letovanje biti lepše ako podetinjimo i radimo ono što nam se kaže: "Mama idemo u vodu", "Mama sedi sa mnom u pesak", "Mama hoću da se vozim na autićima". Dakle, kako šef zapovedi, bez mnogo prepirki, razmišljanja i ubeđivanja.

Na sreću, šef se još ne meša u izbor destinacije pa bar tu mogu da imam glavnu reč. Mužu je svejedno gde, samo da je Grčka, da sam ja srećna, da ne džangrizam i da sve organizujem. Međutim, meni nije sve jedno. Još od februara sam počela da istražujem. Glavni parametri su da je relativno blizu, da je lepo i da ne košta baš puno. Ako se destinacija pronađe, onda smeštaj treba da je na plaži i da je blizu centra gde uveče možemo da prošetamo bez da sedamo u kola i pola sata tražimo parking.

Kao ideale destinacije učinile su mi se Peloponez i Evia, ali sve sto se meni svidelo već je bilo rezervisano. Ostali su samo neki skupi hoteli ill neki izolovani smeštaj bez ikakvog sadržaja u blizini. Ja još uvek volim gužve na letovanju, pa mirna mesta za odmor ne dolaze u obzir.

Tu je naravno bila i jedina želja mog muža da bude ostrvo i da ne bude Evia. Predlagao je Skiatos i Krf, onda mu se dopao i Halkidiki ali kako ja već skoro deceniju izbegavam da letujem na mestima gde ima puno naših (nista lično, ali slušanje maternjeg jezika i svačijih priča i problema "sa ležaljke" na odmoru me umara) te opcije nisu ni razmatrane.

Plaža Glyfada ostrvo Naxos

Sve dok jednog dana koleginica ne reče:
"Idemo na Naksos, to ti je super ideja za letovanje".
"6 sati brodom-ni pod tačkom razno s Bebom"!
"Idemo brzim 3 ipo sata"
"E to već može (iako sam do tada pristajala na 3, rekoh nekako ću ovih pola sata više preživeti)".

Mužu se ideja dopala, napokon je problem destinacije rešen, još samo smeštaj da nađem(o). Iako su postojale bolje plaže, u opciju "plaža blizu, center blizu i bez kola" najviše se uklapao Agios Georgios - malo mesto sa načičkanim hotelima tik do glavnog grada Hore i pored plaže odlične za decu u malom zalivu, gde ne duva (jer na Kikladima nema leta bez vetra). Rek'o bi čovek - idealno!

Hoteli generalno ništa posebno (oni koji su ostali slobodni) ali i pored toga cena je malo viša, jer idemo u periodu kada i sve Grci, a i ove godine Naksos je naprasno postao veoma popularan. Odlučujemo se za jedan za koji smo nakon pola sata ubeđivanja s vlasnikom dobili bolju cenu (kuknjava mog muža i njegovo višegodišnje iskustvo u prodaji odradili su svoje). Ostalo je jos samo da nađemo karte za brod i da krenemo.

Plaža Agios Georgios

Prevoz do Naksosa ko svetog Petra kajgana

Brodovi nisu ni malo jeftino prevozno sredstvo u Grčkoj. Karta za auto je najskuplja stavka, a što je brod brži, viša je i cena. Nas dvoje i kola (deca do 5 godina ne plaćaju) 300€.

Dobra vest je da je to skoro 3 puta jeftinije nego kada bismo išli avionom i iznajmili kola na ostrvu.

Loša vest je da brod polazi u 7h ujutro.

Najlošija vest je što moramo da se probudimo u 5h jer su u Pireju (luka iz koje kreće brod) u jeku turističke sezone rešili da proširuju tramvajsku liniju, pa je sve razrovano i raskopano.

To znači da ćemo ceo taj dan biti mrtvi, jer će Beba da odspava kad joj se prohte i bude puna energije baš onda kad se nama bude spaavalo. Ipak, nisam se dala pokolebati. Tolike noći nespavanja sam preživela, valjda ću i jedan ceo dan uspeti.

Nakon pakovanja, depilacija, čupanja brkova i mazanja noktiju, već je prošla ponoć kada sam legla. Nakon 4 ipo sata zvonio je sat. Poslednji pogled na spakovane stvari, džemper, helanke i čarape jer na brodu klima ubija, Beba u rukama i - spremni samo za pokret.

Naravno informacije gde da idemo i šta da obidjemo uveliko su prikupljene, GPS podešen na adresu hotela i odmor može da počne.

Krenuli smo na vreme, još je bio mrak. Beba se probudila i bila super aktivna, kao da je podne, a ja sa kafom u ruci uzimam dozu kofeina potrebnu za mamino dobro raspoloženje. Smeštamo se na brod, klima je naravno kao da putuju pingvini a ne ljudi, pa navlačimo džempere, sedamo na mesto i čekamo polazak. Brod je manji, lep i što bi rek'o Gidra "na nivou" (ima čak i igraonicu što obično imaju samo neki veći brodovi). Što je najvažnije, nema puno ljudi i svi su nekako kao zombiji i dremaju, što znači nema onog poznatog grčkog vikanja i graje. Beba uzima Mikija, Mini i Patu koji sa ćebencetom, korpom sa kolačima i fotoaparatom kreću na piknik i traži društvo za igru. A ko će drugi nego mama (tata ima tu osobinu da čim sedne u bilo koje prevozno sredstvo, odmah zaspi, na čemu sam mu se oduvek divila).

Plaža Plaka

Ok, mama je popila kafu, pojela spanakopitu (pitu sa spanaćem) i sve je ok.

Nakon sat ipo dremke igru je preuzeo tata, a pošto ga je smaralo da se igra piknika, odveo je Bebu u igraonicu. Nije prošlo dugo i vratili su se sa raskrvarenom usnom. Drugi pokušaj nakon pola sata prošao je još gore - krv i iz usne i iz nosa. Toliko o početku odmora.

Na sreću, približavali smo se ostrvu, pa šanse za treći pad nije bilo.

Ispred hotela smo bili već oko 11h i znali smo da soba neće biti spremna. Tata je uneo stvari a nas dve smo krenule ka plaži koja je bila bukvalno na 3 koraka od hotela. Idealno! Plaža na prvi pogled nije loša, a još bolji bio je kafić odmah desno gde smo se uputile da nađemo mesto, jer je sunce već pržilo.

Sto na plaži ispod drveta idealan da se Beba igra u pesku dok ja ispijam drugu dozu kofeina. Raspakovala sam igračke i sve ostalo što roditelji vuku sa sobom, a zabavi se odmah priključio mali Nikolas sa stola pored, koji kao da je jedva dočekao drustvo. Ipak sa Bebine strane tog entuzijazma nije bilo iako sam pokušavala da joj nekako objasnim da je Nikolas super društvo za igranje. Nije baš upalilo, ali i pokušaj se računa. Muž i ja na smenu-to joj se društvo ipak više svidelo, pa smo se za prvi dan lepo proveli i odlično zabavili u vodi i van nje.

U planu je za popodne bila i druga plaža, ali su tata i ćerka ljudski odspavali pa smo je preskočili. Onda smo odlučili da posetimo Horu i malo se slikamo dok je još dan. Malo smo prošetali po našem malom mestu, punom šarmantnih ulica i onog grčkog lepog visećeg cveća u svim bojama. U večernjim toaletama turisti su kretali u šetnju i na večeru. Plaža se polako pretvarala u šetalište i ogromnu baštu, jer su stolovi bili postavljeni na pesku.

Hora

Polako se smrkavalo. Zalazak sunca fantastičan. Hora se stidljivo puni, a vetar počinje da malo jače duva. Naravno da nisam ponela nikakav džemperić da ogrnem, pa na moru sam :). Prošetali smo predivnim uskim ulicama, punim raznih đinđuva, restorana, kafića, suvenirnica. Onda smo došli ko kraja i rešili da sednemo na večeru. Beba je sve vreme hranila jednu mačku, koja je te večeri očigledno imala sreće da dobro večera.

Hteli smo da popijemo i jedno piće, ali Bebi se ta ideja nije svidela.

"Hoću da vozim autiće. I pojedem kuglu sladoleda".

Kako šef kaže.

Lakše je napisati mejl nego očistitii sneg

2017-02-02T22:23:00.001+02:00

Opšte je poznato da ovi južniji Grci nisu navikli na niske temperature. Za njih je sve što je ispod 5C hladno, a ako je temperatura oko ili ispod nule ne izlazi se iz kuće. Zato je nama koji smo navikli i na -20C svaki put smešno kada ih gledamo kako sa strahom posmatraju zimu.

Kada padne sneg ništa ne radi

Sneg je u Atini retka pojava. Ali kada padne, osim što kod nekih izaziva radost, kod većine ipak izaziva strah. Čini se da svaki put iznova Grci uče kako se hoda po snegu, kako se čiste kola ili šta treba obući kada napolju malo zahladni.

Mama bi da radi

Ipak, sneg najteže pada mamama. Umesto da se raduju što će deca konačno moći da uživaju u igri na snegu jer se tako nešto ne viđa često, one brinu druge brige. Jer kada padne i najmanja količina snega, strahuju da li će opštine odlučiti da zatvore škole i obdaništa.

I ja imam neke planove

Obično se odluka o zatvaranju škola i obdaništa donosi kasno uveče, tako da su roditelji dovedeni u nezgodnu situaciju. Obaveštenje (putem maila u najboljem slučaju, nikakvo obaveštenje u najgorem i informaciju "pogledajte na sajtu opstine" kao prelazno rešenje) da škola ili obdanište neće raditi vide rano ujutro kada se probude za posao ili da decu pripreme za polazak. Ali tada je već kasno za bilo kakvu organizaciju.

Ukoliko radite i nemate pomoć, dovedeni ste pred svršen čin. Dete nemate kod koga da ostavite, pa je jedino što vam preostaje da javite poslodavcu da, na žalost, ne možete da dođete na posao. Dakle, posao od koga živite i primate platu da biste mogli da platite to isto obdanište (koje ne radi) na žalost mora da trpi. U firmi već svi komentarišu "evo ove što ima decu opet je nema na poslu" a vi se osećate jadno jer drugo rešenje ne postoji.

I mame koje ne rade su u sličnoj poziciji jer i one imaju neke planove za dan kada deca idu u obdanište ili školu. Možda nisu u situaciji da ih promene, a informacija rano ujutro da škole nema i njih stavlja u nezgodan položaj. Primorane su da ipak ostanu kod kuće a obaveze moraju da odlože kako znaju i umeju, ma koliko neodložne bile.

Zašto, o zašto

Postavlja se pitanje zašto je nekoliko centimetara snega i temperarura iznad nule problem? Šta je razlog da se u ovim, ne tako lošim uslovima, roditelji ostave na cedilu?

Opštinske vlasti kažu da je klizavo i samim tim nebezbedno za decu. Email je sigurno lakše napisati nego očistiti sneg na prilazima ovim ustanovama i obavetiti ih da svoja dvorišta treba da očiste sami. Ovo se ne dešava svaki dan, pa se pitam zašto je teško da se to uradi? Malo volje i organizacije i ne bi bilo problema.

Ali, očigledno je lakše reći da škole nema i ostaviti roditelje na cedulu nego uraditi svoj deo posla...

Jedan dinar druže

2017-01-10T20:19:00.001+02:00

Možda će neki reći da je odluka "iz tople Atine u hladnu Srbiju" po ovoj zimi malo čudna, ali povratak kući je uvek topao koliko god da aplikacija na telefonu pokazuje minus.

Bebi se ispunila želja da prvi put vidi sneg i napravi Sneška, a mami su želje uvek iste - da iščavrlja sa ženama i ako uspe pročita neku novu knjigu.

Po hladnim danima odlazak u tržni centar se nekako podrazumevao, a kupovina poklona bila je, kao i uvek pravo zadovoljstvo. Naravno, brža nego obično jer Beba ne voli prodavnice, pa su brzina i domišljatost neophodne. Ali Beba zna da nakon toga sledi vreme za nju, a da mamu čeka stajanje pored dečjih zanimacija sa brdom zimske garderobe .

I tako zagledajući izloge primetih da nekako sa ovim našim stotinama i hiljadama dinara sve skuplje izgleda, pa sam počela da se preračunavam koliko je to u onim sitnijim evrima. Priznajem, ti sitniji evri lakse se potroše.

Neljubazna jesam a dinar nemam da vratim

Iz prodavnice u prodavnicu, primećujem da se onaj čuveni oprobani psihološki 99 završetak na cenama svuda ponavljao. Ali svuda se ponavljalo još jedno pravilo - kusura nema. Ne govorim o "komsinice stil" mini marketu ili maloj prodavnici, već o velikim i poznatim trgovinskim lancima. Kusura nema. Bez objašnjena, izvinjenja, napomene, tek dinar ili dva mi niko nije vraćao. U prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj prodavnici, parfimeriji, svuda se ponavljalo isto.

U petoj sam odlučila da pitam. Neljubazna prodavačica rekla je jednostavno da - nema. Pa šta, nastavila je, ja kad imam vratim nekad i više.

Kad imam? Zar nije logično da uvek ima? Pa radi u prodavnici gde je novac osnovno sredstvo plaćanja. Kako može da nema?

U obrnutom slučaju, da ja nemam dinar, verovatno bih iz prodavnice izašla praznih ruku.

Ono što me je najviše iznenadilo je što je to očigledno postalo toliko učestalo, da niko ne obraća pažnju. Ok, ona nema, pa šta sad? Nije imala ni juče, neće imati ni sutra, više se zbog toga i ne izvinjava već samo daje račun i odlazi.

Za sve ove godine koliko živim u Grčkoj nikad mi se nije desilo da mi kusur ne vrate do poslednjeg centa. Da, centa. Niko nikada nije rekao da nema ili prećutao to što mi nije vratio novac, pa koliko god da je mali iznos. I tako treba da bude. Moje je da li ću taj jedan cent da uzmem ili ne, ali obaveza svakog prodavca je da mi moj novac vrati.

Nije meni do dinara. Ali, gde nestade lepo ponašanje i pitanje da li je u redu to što neko nema da mi vrati kusur? Istopilo se izgleda još mnogo pre nego što je pao onaj prvi januarski sneg.

Foto: Pixabay

A kako se provode naši roditelji?

2016-11-27T21:31:00.001+02:00

Sređujući neke fijoke, među Bebinim crtežima pronađem čestitku koju su u obdaništu pravili u oktobru, za Međunarodni dan starijih osoba. Baka i deka, sedih kosa, smeju mi se sa lepo urađenog crteža, koji verovatno treba da pokaže da smo starijima posvetili jedan dan u godini, a oni verovatno zbog toga treba da se raduju.

Setim se moje mame, Bebine bake, koja očigledno pripada toj grupaciji, i kako njoj prolaze dani. Pomaže nama kad može, onda svojoj majci u poodmakloj starosti. Prošeta ponekad do grada da razgleda izloge ili sa prijateljicom do Tempa, čisto šetnje radi, da se ispričaju i eto pojedu nesto slatko što tamo kupe u povratku. Da prođe vreme, a i ta šetnja se preporučuje u njihovim godinama. Ne pamtim kada je otišla na kafu sa svojim prijateljicama, da vidi neku predstavu u pozorištu ili negde otputuje. Kod frizera ide samo kada baš mora da se ošiša a ostale usluge ulepšavanja i ne koristi. Kada zatreba, tu je kućna radinost. Jer, tako je naučila, a i zašto bi bacala pare na nešto što može da uradi sama?

Kako Grci provode treće doba

Već duže vreme zapada mi za oko kako Grkinje provode "treće doba". I kod njih je kriza ali se nekih starih navika ipak drže. Gotovo svaka ima frizuru. Najčešće subotom frizerski saloni su puni gospođa koje žele da se malo doteraju. Simpatično je gledati kako sa frizerom, koga sigurno poznaju godinama jer dolaze svakog vikenda, popričaju kao da je rod rođeni. Onako doterane, nakon celog tretmana ponosno uzimaju svoje tašne i izlaze da provedu lep dan sa porodicom.

Da, porodica ih nije zaboravila. Jednom nedeljno okupljaju se na ručku. Ponekad možete da vidite i 4 generacije za stolom u restoranu, što zaista ostavlja prelepu sliku i stalno mi ulepša dan.

Ukoliko nisu sa porodicom, koja ih je izvela na ručak, odlaze na kafu sa drugaricama. U Grčkoj nije sramota videti bake i deke u kafićima u kojima i mi izlazimo. Naravno, ne neke sa glasnom muzikom već one finije gde mogu da se čuju dok pričaju. Doterane i našminkane, bake pričaju o nekim svojim temama, kao uostalom i sve žene. Niko ih ne gleda čudno niti komentariše razlog zbog koga uopšte izlaze na takva mesta.

Često sede i u nekim od grčkih taverni, jer za jedan giros, krompiriće i grčku salatu se uvek ima.

Slično je i sa dekama. I oni imaju svoje društvo, sa kojim se sastaju jednom nedeljno ili ukoliko ne rade još češće. Bilo mi je čudno na početku da u kaficima viđam samo muskarce u trecem dobu u velikom broju, koji igraju šah, tavli, čitaju novine ili jednostavno vrte komboloi i pričaju. Ali, sada mi je to normalno. Jer, to im očigledno prija.

Bake i deke videćete i u pozorištu, bioskopu, na brodu na putu za neko grčko ostrvo... Idu na kraća ili duža putovanja i vode računa o sebi.

Mislimo li na naše roditelje

A mi? Šta rade naše majke i očevi - bake i deke naše dece? Kako njima prolaze ovi dani? Dani kada su već odgajili svoju decu, završili radni vek i konačno mogu da imaju vremena za sebe?

Reći ćete, od svoje skromne penzije ne mogu skoro ništa? Od one od koje pomažu nama, kupuju našoj deci, plaćaju naše rate za kredite jer smo se previše zadužili i nemamo odakle da ih vraćamo? Daju nam za odmore da se mi lepo provedemo, pišu čekove za naše troškove supermarketa ili plaćaju obdanište jer mi, zaboga, nemamo zato što već plaćamo previše?

Naravno da nemaju kada smo im mi sve uzeli. Jer prvo pomisle da li imamo mi pre nego sto potroše i jedan dinar na sebe. Večito čuvaju neku hiljadarku da se nađe deci, jer znaju da ce doći momenat da im tražimo. A oni nam tada neće okrenuti leđa i reći ne.

Kada ste poslednji put obradovali vaše roditelje? Bake i deke? Izveli ih na kafu ili palačinke, platili frizera ili neko vikend putovanje? Rekli: "Neka mama, umesto da daš meni da platim račune, kupi sebi nove cipele"? Pomislili da ih pitate da krenu sa vama negde gde neće morati da paze na decu već će moći da malo odmore i uživaju?

Grci to još uvek rade. Ovi stariji misle po malo i na sebe, a ovi mlađi ih se uvek sete.

Gledajući tako tu famoznu čestitku, pitam se šta možemo da uradimo da naši roditelji bar jednom mesečno urade nešto za sebe? Jer, to stalno davanje nama se toliko ukorenilo, da ni oni više ne znaju ni za šta drugo.

Sjaj u očima - neprocenjivo

Želja mi je bila da moju baku, koja je u junu napunila 90 godina i mamu izvedem na ručak. Kada sam to rekla mami, samo se prekrstila i rekla da nisam normalna. Ali, nije bilo govora da odustanem.

Iako je, dok smo prilazile restoranu počela jaka kiša, bilo je to jedan prelep dan - 4 generacije na okupu i nezaboravan provod. Nema tih para koje su mogle da opišu moju sreću. Baka je narednih meseci pricala samo o tom izlasku. Kako ne pamti tako lep provod. Kako sigurno već 30 godina nigde nije izašla... Šta može biti lepše od toga? Obećala sam da ćemo sledećeg puta kada dođem da ponovimo isto.

Razmislite, možda su praznici idealna prilika da obradujete svoje roditelje koji su toliko učinili za vas. Iako će vam odmah reći da odustanete, ne predajte se. Verujte mi, sjaj u njihovim očima nakon priređenog iznenađenja je jedna od onih slika koje se ne zaboravljaju.

Toplomer ili plaža - naša letnja dilema

2016-07-13T14:05:00.000+03:00

Foto: Pixabay

Kada mi je nedavno prijateljica koja živi u Nemačkoj pozavidela što živim na moru, jer je u Berlinu u julu bilo „prijatnih“ 18 stepeni sa kišom, došlo mi je da zaplačem. Ono malo kreativnosti što je ostalo u meni bilo je dovoljno da smislim novu kletvu. „Da bog da živeo na pljuvometar od mora i na 40C u julu ne mogao da se okupaš“.

Ne, nije samo problem u tome da nisam mogla na plažu, već nigde iz kuće! Kako nesreća nikada ne ide sama, osim što je Beba cele nedelje imala visoku temperaturu, muž je odsustvovao od kuće zbog veoma važnog sajma. Dakle, sama u 4 zida sa bolesnim detetom.

Za mene kao jednu veoma socijalnu osobu, koja više voli da je van kuće nego 'leba da jede, ovo je najgori mogući scenario. I još sa Bebom, kojoj je, osim što je bolesna, dosadilo svaki dan isto okruženje i iste stvari (šta ću, ne mogu ni ja ceo dan da budem zabavljačica) sa svojim željama i zahtevima.

Jedina svetla tačka u ovim zatvorskim danima je nedelja – dan kada dolazi baba! To mi je davalo snage da izdržim.

Svaka medicinska sestra je heroj

Kada ste po ceo dan kući za živahnom (još malo pa) dvogodišnjakinjom, koja je pritom bolesna, hteli ne hteli pretvorite se u medicinsku sestru. Moja svakodnevica pretvorila se u:

merenje temperature (kada kažem da treba da merimo temperaturu i pomenem toplomer, kao da treba nožem da je bodem!)
davanje sirupa (ni malo lako ubediti Bebu da treba da pije predivni sirupić sa ukusom trešnjice, jer sve što ja hoću, ona neće )
podsećanje da treba da ide na nošu (u toku je odvikavanje od pelena, pa na to sve treba dodati i čišćenje podova i pranje gaćica svako malo)
ostale „hoću“ i „daj mi“ aktivnosti (hoću vodu, dodaj mi knjigu, pije mi se sok, daj mi keks...)
sve one stvari koje se podrazumevaju – kuvanje, čišćenje, pranje, sklanjanje igračaka.

Dakle, svako malo na pamet su mi padale te vredne žene, koje svaku želju bolesnika treba da izvrše.

Foto: Pixabay

Svaka keva kojoj je super da čuva decu je žena zmaj

Da, znam, nisam ja jedina kojoj se dete razbolelo i koja je sedela u kući nedelju dana. Jeste, napolju je predivno, miris mora oseća se u vazduhu, svi su negde otišli ili bar imaju nekog ko će da se sa detetom zabavlja pola sata. A ja, jadna, ostavljena i zatvorena.

Ponekad, kada slušam poneke majke kako sa oduševljenjem pričaju o tome kako se ludo zabavljaju sa svojom decom, pomislim da možda sa mnom mešto nije u redu? I zaista se trudim da čitamo, crtamo, pevamo, ređamo kockice, igramo, šetamo bebe, stavljamo slona i medu da spavaju, kuvamo ručak Snupiju i konju, prenosimo vodu iz kofice u bazen, spuštamo se na toboganu, ali šta posle? Šta se dešava onog momenta kada bi mama da malo iskulira, ali ne može jer Beba ima visoku temperaturu i skače joj po glavi (ova moja se ne skrašava ni kada je bolesna)? Da, sad sigurno kažete „pusti je da se igra sama“. I to potraje jedno 15 minuta, i šta posle? Hoćete da se istuširate – ona je tu, da popijete kafu – ona bi da je meša, da nešto uradite – nema šanse, da pročitate vesti – samo dok šetate od kuvanja ručka konju do stavljanja mede da spava. Razgovarali biste sa nekim telefonom? Možda 2 minuta, a posle kreće „mamaaaaaaa“!

I onda biste tako negde da izađete, da proluftirate mozak, ali ne možete.

Ne, ja izgleda nisam tipična „volim da sedim kod kuće“ keva. Eto, rekla sam.

Dvoje bolesne dece – ne smem ni da pomislim

Iako sam u jednom prethodnom postu napisala zašto mislim da ću se ipak zadržati na jednom, ponekad mi padne na pamet da je možda sebično da bude sama. A onda posle ovakvih dana kažem sebi – ipak je tako najbolje. Samo zamišljam sve ovo puta dva. A ne, ne, nisam ja taj kapacitet J.

Foto: Pixabay

Spas je u kombinovanju

Ja ipak mislim i sve više sam sigurna da mama treba da ima neki svoj ventil. Kao što je meni pisanje - ovaj blog ili još jedan blog o Grčkoj koji rado pišem ili tekstovi za magazin kojima se radujem. Ili nekoj drugoj mami kafa na terasi, odlazak u teretanu, na piće sa drugaricom. Jer, tek kada si zatvoren, vidiš da to nisi ti, da ti nešto fali da te ispuni.

Pošto me uvek kritikuju da pišem samo ono loše (a ja ipak pišem ono što osećam), bilo je i nečeg dobrog tih nedelju dana. Pelena sam se konačno oslobodila (juhuuuuu) i uživala slušajući kako Beba svakim danom sve više zna.

Mislim da je uzrast oko 2 godine najzanimljiviji, jer deca tada uče da povezuju i puno ispituju. Svakog dana sam se na svu moju muku slatko smejala njenim smešno izgovorenim rečima, nespretnim rečenicama i komentarima. A naročito uveče, kada joj se spava i kaže: „Mama hajde da se mazimo“. Onda čitamo bajke, pevamo pesmice, Beba skače po krevetu i smeje se. Male stvari koje na kraju dana ipak mami izmame osmeh na lice.

Šta to hotel sa 5 zvezdica ima što apartman nema

2016-05-14T00:05:00.001+03:00

Iskreno, nisam do sada baš bila neki ljubitelj velikih hotelskih kompleksa i all inclusive hotela, jer je za mene glavna poenta letovanja, osim odmora, istraživanje i zalaženje u svaki kutak mesta koje posetim.

Ali, stravi su se promenile. Jer ipak, sa bebom, nije baš lako videti baš sve što mama zamisli (čast izuzecima i mamama koje i to mogu).

Zato smo ove godine zaUskrs rešili smo da napravimo jedan eksperiment. Odlučili smo da praznik provedemo u hotelu sa 5 zvezdica koji ima sve. Cena je bila povoljna, što nas je dodatno motivisalo da razradimo ideju. I ispalo je da je ideja bila odlična - proveli smo se i bolje nego što smo očekivali!

Foto: Pixabay

Šta to imaju veliki hoteli što apartmani nemaju?

Letovanje sa bebom traži prostor

Dakle, imaju prostor. Ogroman prostor sa najrazličitijim aktivnostima. Hoćete samo da se prošetate? Može jer je kompleks toliko veliki i pogodan za jednu lepu porodičnu šetnju. Hoćete park? Ima i to, sa najrazličitijim spravama da deci ne bude dosadno. Ali, kada je sunčano, beba ne može da se igra? Naravno da može, jer se odmah pored parka nalazi i zatvorena igraonica, u kojoj može da se igra, šutira loptu ili crta (ovo je za malo veće bebe). A ako bi da malo smoči nogice, i to ima. Bazen specijano napravljen za bebe i manju decu, odvojen od velikog. Dakle, samo njihov prostor u kome mogu da se igraju. A ako pada kiša ili je baš sunčano, a beba hoće da se kupa? Idealno rešenje je zatvoreni bazen.

U apartmanu ste ipak skučeni u najčešće jednoj sobi od 20-ak kvadrata. Ukoliko apartman ima dvorište, ono je obično prenatrpano stazama, vazama, žardinjerama, a još ako su vlasnici uz sve to uglavili i bazen i kafić, onda je vaš prostor baš baš limitiran.

Foto: Pixabay

Gde na more a da nikog ne probudite

Ovi hoteli imaju određeno mesto gde smeštaju roditelje s decom. Obično u prizemlju, a na terasu se nastavlja travnati deo, gde deca mogu da trče ili se bezbrižno igraju. Ako roditelji žele, mogu da ih posmatraju i iz sobe, i sa terase, ili da odmaraju na ležaljkama u blizini, koje se nalaze pored bazena.

Kada dete plače, niko se ne obazire, jer ima svoju i zna kako je to. Dakle, briga oko toga da li smo nekoga probudili ne postoji.

Prošle godine jedan od najvećih problema našeg letovanja u veoma lepom apartmanu bio je – komšiluk. Mladi par koji je, kako to već ide, uveče izlazio, a preko dana malo duže spavao. Beba se budila rano i želela da šeta po dvorištu i priča ili peva...išta nisu prigovorili, doduše, ali vidello se da im to ipak malkice smeta.

Foto: Pixabay

Za odmor je važna plaža a ona je odmah tu

Ako biste na plažu, i ona je tu! Ne morate u kola ako bi beba da se negde igra ujutro. Jednostavno, blizu ste da možete da otrčite u sobu i uzmete ako ste nešto zaboravili, a igračke možete da ostavite i ceo dan na plaži. Dakle, ogromna prednost, jer nema vukljanja torbi, nošenja hrane, peškiri vas čekaju, a i ukoliko vam nešto treba, maltene vam je na dohvat ruke.

Plaže su obično prostrane, a (naročito) van sezone odlična relaksacija i za mlađe, a i za nas roditelje.

Foto: Pixabay

Odmor od kuvanja jer od hrane ima svega

Imate li i vi jedno koje svako malo traži te jabuku, te picu, te sir? A onda bi jaje, sok od pomorandže, kiflu? U ovakvim hotelima vaš problem je rešen jer vam je hrana na raspolaganju u ogromnim količinama. Mi smo, doduše, imali samo doručak, ali on je bio dovoljan da nahranimo Bebu, ponesemo neku voćku ili kiflu za kasnije, dok ne dođe vreme ručku. Osoblje je ljubazno, pa je svako rado ljuštio i seckao voće kada smo tražili, pritom čak i dodajući neko drugo, besplatno.

Ipak, za nas koji smo ipak avanturisti, ovakvi hoteli imaju i nekoliko mana. One se obično odnose na 2 stvari:

Ovakvi hoteli imaju sve, pa nema potrebe da izlazite
Puno hrane, što automatki znači nekoliko kilograma više posle odmora!

I da, ukoliko imate babu, povedite je sa sobom! I ona će da uživa, a i da decu malo pričuva.

Odmor sa decom? Ovi hoteli ih neće!

2016-04-13T22:10:00.000+03:00

Bliži se još jedan praznik, idealno vreme da se negde otputuje. Ovoga puta sa Bebom. Pošto smo se prošlog Uskrsa neslavno proveli, a ja od toliko željenog opuštanja u SPA centru videla samo hotelsku sobu, ovog puta se nadamo da ćemo imati više sreće.

U dve reči – ne odustajemo!

Pošto muž Grk (kao i uostalom većina Grka) misli da je njegova zemlja najlepša i da preko 1500 ostrva treba obići za života, izbor je, pogađate, pao na grčko ostrvo. Ja sam ga već posetila, ali bio je to mladalački provod. Sada, sa Bebom, prohtevi su drugačiji.

Ali, ja nisam odustala od svog SPA doživljaja. Tražeći hotele na Internetu, one malo bolje kategorije, koji osim SPA za mene, imaju i sadržaje za decu, spoznajem da su ti super hoteli svi – adults only!

Što u prevodu znači – neće decu!

Iskreno, načula sam da takvi hoteli postoje, ali da se biznis razvija toliko brzo i da im popularnost toliko raste – e to nisam očekivala.

Foto: Pixabay

U čemu sve to mogu da uživaju odrasli?

Zabranjeno voće je najslađe, pa me je zainteresovalo da kliknem i vidim šta ti odrasli rade tamo sami i kako se provode. U hotelima je boravak dece zabranjen. U nekima je donja granica 16 godina, a u nekima 18. Ovakvi hoteli uglavnom pružaju – odmor, ali ne običan odmor nego, kako kaž, prefinjeni, gde je gost u prvom planu. Oni nude elegantne restorane i luksuz potpunog opuštanja i zabave, a naglasak je na personaliziranom pristupu svakom gostu zbog čega će se osećati kao zvezda. Barovi vas mame koktelima, muzika na plaži do kasnih večernjih sati, opuštanje u SPA centru, noćno kupanje.

Kako, jelte, ova klijentela vodi računa o sebi, hoteli samo za odrasle nude sportske aktivnosti, što u vodi, što na suvom, kao što su joga, pilates, aerobik. Želite da izgledate lepo – nema problema. Ako se kojim slučajem odlučite za neki od hotela u Grčkoj, a pritom se pridržavate recimo mediteranske dijete ili ste vegan, meni sa zdravom hranom vam je uvek na raspolaganju.

Foto: Pixabay

Hoteli samo za odrasle, ciljna grupa – umorni roditelji?

I ovde nailazim na pravo iznenađenje!

Većina ovih hotela se reklamira kao odličan i super izbor za – umorne roditelje. Kažu, ukoliko želite da se zaista odmorite, ostavite vi lepo decu kod kuće i dođite da uživate. Možda su u pravu – i mi roditelji smo ljudi, valjda smo i mi zaslužili odmor od menjanja pelena, peglanja I kuvanja po želji. Samo, na lepo se čovek brzo navikne, pa je možda bolje da ni ne počinjemo.

Foto: Pixabay

Kome deca na odmoru smetaju?

Razumem ja sve to. Nekada sam i ja bila ta koju je nerviralo to, svako malo dranje po plaži i čuvene rečenice: “Nemoj u duboko”, “Ne bacaj kamenje na decu, povredićeš nekoga”, “Ne pesak u oči”. Na svim jezicima. Na onima kojima nisam razumela, dovoljan je bio pogled roditelja uz vikanje. Odmah sam znala o čemu se radi.

I to me nerviralo, priznajem. I uvek sam sažaljevala te jadne roditelje, sa kesama punim igračaka, koji svako malo presvlače dete, ispunjavaju želje, na oprezu su. I znala da tu nema odmora. Bar onog u pravom (opuštenom) smislu te reči.

Foto: Pixabay

Zar baš mora krupnim slovima?

Sada, kada sam mama, znam gde mi je mesto. Kada pretražujem hotele, mogu odmah da primetim u kojima su deca dobrodošla, a u kojima ne. Prvi i najočigledniji primer su sadržaji za decu. Ako ih ima – deca su dobrodošla. Onda, tu su komentari posetilaca. Zatim iskustva prijaatelja ili fotografije, koje mogu da “opišu” kakva je klijentela poželjna.

Znam, i mene bi, da sam slobodna, to trčkaranje dece nerviralo. I tražila bih mesto gde da se odmorim bez vike i galame. Ali, nije to baš toliko iritirajuće, da mora da se piše velikim slovima - ADULTS ONLY.

Možda bi hotelijeri, kojima su roditelji sa decom ciljna grupa, mogli da krupnim slovima napišu CHILDREN ONLY. Onda bismo se bar oslobodili onih neprijatnih gostiju, koji su sami i previše opušteni.

Nisam tu, otisla sam u Minhen!

2016-03-24T11:40:00.001+02:00

Minhen

Kada mi je muž rekao da, ako hoću, pođem s njim u Minhen, nije trebalo mnogo da me nagovara. Kad god treba negde da se putuje, ja sam uvek za J. Pozvali smo babu, ona je pristala da čuva Bebu i pripreme su mogle da počnu!

Iskreno, nisam se baš nešto oduševila što idemo u Minhen (iako nikad nisam bila), ali šta je tu je. Još kad sam videla da ću sa 20C i uživanja u lepom i sunčanom danu otići na maksimalnih kišnih dnevnih 4C (real feeling nisam ni htela da znam), raspoloženje se naglo pogoršalo. Ipak, bolje negde, nego nigde, pomislila sam. A biće to i dobra prilika za još jedan romantičan vikend s mužem.

Minhen Marienplatz

Krenula sam ka ormanu da pokušam da pronađem kaput, šal i rukavice (koje nisam obukla poslednje 3 godine od kako živim u Grčkoj) i negde iskopam prikladne čizme. Jaknu sam i nekako mogla da nosim u ruci, ali u čizmama sam se na pomenutih 20C skuvala! Ali, znala sam, ne zadugo.

Kao neko ko se plaši aviona, uvek mi let bude problem. Ipak, sve je bilo ok i za 2h bili smo na odredištu. Još iz aviona videlo se da su se nad Minhenom nadvili oblaci, ali je prognoza na aerodromu ipak obećavala – ako joj je za verovati, bar će sutradan biti sunčano.

Minhen Marienplatz

Kako provesti dva dana u Minhenu

Sam prilaz Minhenu sa aerodroma podsetio me je više na vojvođanska sela nego na veliki grad. Ulicama su dominirale niske zdrade, kuće, velika dvorišta - sve u istom nizu. Naš hotel je bio (tačno) 12 minuta metroom od centra, u mirnom predgrađu. Ostavili smo stvari i odmah krenuli ka centralnom trgu.

Minhen Neus Rathaus

Pogled sa pokretnih stepenica pri izlasku iz podzemlja metroa me potpuno opčinio. Prelepa zgrada Neues Rathaus (što mu u prevodu dođe nova zgrada Opštine) polako se pojavljivala ispred mene. Izašla sam na trg Marienplatz i – stala! Bila sam oduševljena! Sve je čisto, zgrade su prelepe, mešavina starog i novog, i svaka ima neku svoju priču. Sve sija od urednosti! Puno me podsetio na Beč, što nije ni čudo, jer bavarska regija ima puno sličnosti sa Austrijom.

Na drugim sajtovima sigurna sam možete da pronađete mnogo informacijama o svakoj od znamenitosti ponaosob. Od mene ćete dobiti fotografije i šta bi (trebalo) da uradite u Minhenu ukoliko boravite 2 ili 3 dana.

Minhen i bicikle svuda oko vas

Znamenitosti i male tajne Minhena

Dakle, trg Marienplatz obiđite pod obavezno! Pre nego što počnete da fotografišete, okrenite se oko sebe i bar nekoliko minuta uživajte u prelepom okruženju.

Pogled sa crkve Svetog Petra

Popnite se na crkvu Svetog Petra. Stepenice su toliko uske da dvoje ne mogu da se mimoiđu i ima ih malo više od 300. Na vrhu vas čeka prelep panoramski pogled na grad. Cena karte je 2 evra, za studente i đake 1 evro. Kada siđete, pokušajte da pronađete jedno topovsko đule. Tu je još od Austrijskog rata, a nakon rekonstrukcije crkve posle II svetskog rata, Nemci su ga tu vratili i stoji i dan danas.

Ukoliko ste ljubitelj gradskih šetačkih tura, preporučujem ovu. Tura je besplatna, traje 3 sata, a Marcin, koji je nama bio vodič izvanredan. Naravno, ne zaboravite da se zahvalite i nagradite ga sa nekoliko evra. Videćete, vredi!

Marcina ćete prepoznati po plavoj jakni

Tri puta dnevno na trgu Marienplatz se skupljaju turisti da vide čuveni Gockenspiel. Ova atrakcija izglasana je od strane turista za drugu najdosadniju u Evropi, ali ako ipak odgledate dva dela, malo ko zna da postoji i treći J. Dakle, ne odlazite dok ne vidite pticu koja maše krilima. Tada se šou zvanično završava.

Gockenspiel

Posetite Viktualienmarkt i probajte lokalne bele kobasice (u hot-dog varijanti). Zaobiđite kioske na obodu sa naranžastom tendom jer ćete onda probati ne lokalnu već industrijsku varijantu (kažu Nemci, to je kao da ste jeli kobasicu iz Meka). Ako je dan lep, sedite u centralnu baštu i naručite jedno hladno pivo. Šest minhenskih pivara smenjuje se svake 2 nedelje, tako da će od toga zavisiti koje će da vam ponude.

Viktualienmarkt

Ukoliko ste ogladneli, ali ste ipak za nešto iz pekare, krenite od Marinplatz ulicom Tal. Sa desne strane postoji nekoliko odličnih pekara. Obična bavarka pereca sa buterom je must! Ako ste za pravi nemački doručak, onda je pravo mesto za vas neka od lokalnih pivnica! Bela kobasica, pereca i pivo! Da, pivo se ovde pije i za doručak.

Pogled na Marienplatz iz ulice Tal

Svi ste već sigurno upoznati da ljubitelji piva obožavaju Minhen. Probajte Augustina pivo, po mnogima najbolje pivo prizvedeno u Minhenu.

Ukoliko ste u potrazi za mladom Bavarkom, a ona je u tradicionalnoj nošnji, obratite pažnju na kojoj strani je vezana mašna na njenoj suknji. Ne prilazite ukoliko vidite da je desno-znači da je u ozbiljnoj vezi ili udata. Ako je na levoj strani, imate šanse za pregovore, a ako je na sredini – pravi ste srećnik! Biće vaša uz malo muke i piva J.

Bavarska tradicionalna odeća

Još nekoliko odličnih ulica za šetnju su Sendlinger Strase i Kaufinger Strase i ulice koje od Odeonplatza vode do Marinplatza. Ukoliko spadate u imucnije, sigurno će vam se dopasti najekskluzivnija ulica u Nemačkoj – Maximilian Strase. Jedna od 7 Louis Vuitton prodavnica, sat od 150.000 evra i prsten od 13.000 evra samo su neke od stvari koje ćete tamo pronaći.

Odeonplatz

Surferi u centru Minhena? Da, da, u Englischer Garten-u! Ne propustite!

Englischer Garten

Iskreno, nisam videla mnogo suvenirnica kao u drugim gradovima, tako da kada je ugledate-kupite!

Ukoliko niste neki ljubitelj piva, bar posetite Hofbrauhaus pivnicu, kažu najveću na svetu, u kojoj je Hitler osnovao Nacionalističku partiju i bio rado viđen gost. Ako iznad stola vidite tabele sa imenima, znajte da tu ne treba da sednete. One su rezervisane za porodice ili firme koje će to mesto moći da doživotno koriste.

Hofbrauhaus pivnica

Iako je pokazivanje svastike u Minhenu zabranjeno, u samom gradu nalazi se preko 200 znakova. Pogledajte oko sebe, možda neki uspete da pronađete.

Posetite Nymphenburg zamak na obodu Minhena. Nije daleko, dostupan je prevozom, a provešćete jedan lep dan u prirodi. U povratku, za sve ljubitelje BMW-a, posetite muzej koji se nalazi u sklopu njihove centrale.

Nymphenburg zamak

Ukoliko se zasitite kobasica, svinjetine, štrudle i piva, posetite italijanski restoran Tarullos. Veseli Italijan na ulazu, papiri svuda po podu, opuštena atmosfera su zanimljiva promena.

Restoran Tarullos i opuštena atmosfera (papiri se bacaju na pod)

U nekom trenutku učiniće vam se da ljudi na ulici šapuću. Da, to je ta kulturološka promena – sve je tiho, svi lepo i strpljivo voze, nema muzike do daske i konstantnog zvuka sirene.

Karlsplatz

Šetajte, šetajte, šetajte!

Neuhauserstrase

Zašto volim što sam starija prvorotka

2016-03-02T14:58:00.000+02:00

Majka sam postala u kasnim 30-im. Kažu, te koje su se porodile kasnije, zovu se starije prvorotke. I da mi je neko predložio da to uradim ranije, verovatno bih pomislila da nije normalan. Osim, naravno, majke, kojoj je valjda dužnost da po završenom fakultetu to pitanje počne da postavlja po nekoliko puta dnevno, zajedno sa udajom i konstatovanjem da će posle biti kasno.

Kasno? Nikad nije kasno :). Kod mene je važila (i još uvek važi) deviza – sve u svoje vreme.

Zašto mislim da je bolje kasnije?

Mladost – ludost

Imala sam vremena da izlazim, upoznajem ljude, odlazim na mesta koja mi se dopadaju. Ekipa i ja bile smo dobre devojke koje ne piju, ne puše, ne drogiraju se, ali vole da „cirkulišu“. Odlično smo se provodile! Nema bara, kafića, kluba, modne revije, koncerta, predstave, izložbe na kojoj nismo bile (a želele smo). Nekad do malo posle ponoći, a nekad do zore. U 22-oj znale smo pola metropole, sve organizatore koncerata, vratare u klubovima i repertoare bendova.

Provod kakav treba doživeti (i preživeti) u 20-im jer mnogo toga naučiš o životu, ljudima, prioritetima, mogućnostima...

Putovanja

Prizor koga se uvek setim kada čujem kako naši mladi kukaju da nemaju novca za putovanja – mladi Evropljani, sa ogromnim rančevima na leđima, spavaju na železničkoj stanici. Pored njih kese iz obližnjeg fast food kioska.

Tako smo i mi putovale. Želele smo da vidimo nešto novo, da upoznamo nove kulture, običaje, način na koji ljudi žive. Kad si mlađi, ne treba ti skoro ništa, osim malo snalažljivosti i dobre volje. Najobičniji smeštaj (nekad smo čak spavale i u stanovima prijatelja od prijatelja), jeftina karta (poznata putovanja autobusom 36 sati) ili čak stopiranje (druga su to vremena bila J). U vreme kada smo bile punoletne i obilasci Srbije su bili interesantni, jer drugde nismo mogle. Sećam se '99-e posle bombardovanja, ekipa i ja krenule busom na more u Crnu Goru. Bila je to tada egzotična destinacija – putovanje bez mostova, kozjim stazama, kroz kukuruze i drvorede.

Onda su usledile nove destinacije, na različitim kontinentima. Ništa preko agencija – same smo sve nalazile i prolazile bar upola jeftinije od agencijskih cena. Drugu polovinu imale smo za trošak.

Putovanje je avantura. Kada možeš da vidiš sve što želiš onda kada želiš i gde želiš. I ne zavisiš ni od koga. Neponovljivo iskustvo i najbolja škola.

Posao

Svi znamo koliko je teško pronaći posao kada poslodavac čuje da si majka. Ništa lakše nije ni zadržati ga nakon trudnoće, ali ipak ima svoje predosti.

Kada se kasnije ostvariš kao majka, imaš više radnog iskustva. Imala si vremena da dosta toga naučiš, upoznaš ljude, način na koji funkcionišu firme. Imaš zanat u rukama i preporuke, ako zatrebaju. Kada u firmi već radiš nekoliko godina, imaš neku sigurnost da će te sačekati da se vratiš s odsustva.

Ukoliko sve to treba da radiš i stekneš onda kada dete dođe, popreko će te gledati za svaki dan bolovanja, izlaske pre vremena, razgovore sa bakom oko jelovnika za bebin ručak i „da li je piškilo“ tema o kojima ćeš pokušati da šapatom razgovaraš preko telefona. Ako, naravno, imaš sreće da te zaposle.

Lakše je s detetom kad si mlađa

Oko ovoga nekako uvek dođem u polemiku sa ostalima.

Beba trenutno ima 12 kilograma. Da li je lako nositi 12 kilograma u rukama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako ne spavati celu noć, jer se beba budi, bolesna je, treba da je nahraniš? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Da li je lako voditi računa gde je, šta radi, da li će uspeti sama? Nije – ni u 20, ni u 30 ni u 40 godina!

Odluka o tome kada je najbolje vreme za rađanje treba da bude individualna. Nemam ništa protiv majki koje se odluče da u 20-im imaju decu. Kao što podržavam moje prijateljice da se u ulozi majke ostvare kada im bude 40. Samo, smeta mi to osuđivanje – šta si čekala do sad, što tako kasno?

Zato što sam želela da uživam u životu onda kada je vreme.

Sada živim drugačiji život u kome uživam, na drugačiji način.

Sada, kada mislim da je vreme to!

Zašto želim da učestvujem na Spark.me konferenciji?

2016-02-28T18:20:00.000+02:00

www.pexels.com

Pitate se šta će jedna keva na Spark.me? Osim što je jedna od najboljih konferencija ove vrste u regionu (kažu oni koji su bili, a kojima verujem), meni lično zanimljiva je zbog mene lično. Ne zbog Bebe (ona je ovoga puta u drugom planu).

Jednom novinarka – uvek novinarka

Tako sam i počela da pišem ovaj blog. Zato što sam (osim što tako piše u diplomi) u duši (i srcu) novinarka.

Zato što volim da pišem, da istražujem, da čitam, da čujem.

Zato što me interesuje da se informišem i učim.

Zato što volim da upoznajem nove, zanimljive ljude.

Zato što volim da pričam i da pitam.

Zato što mi je novinarstvo omogućilo da budem prisutna na bezbroj sjajnih događaja. Od lokalne pijace do Evrovizije.

Zato što mi sve to (mnogo) nedostaje.

www.pexels.com

Zavoleh online

Znate, mi mame smo nekako osuđene da budemo po ceo dan kod kuće. Onda počinje da nas interesuje sve što ima prefiks e-(nešto) i online. Sve obično krene sa Facebook-om, pa kada vidimo da možda imamo malkice vremena da se pozabavimo i nečim malo zanimljivijim, a usput nešto i naučimo, prelazimo na ozbiljnije teme.

Tako sam ja, interesujući se za neki dobar događaj koji obrađuje interesantne teme saznala za Spark.me konferenciju. Za sve je kriv Darin blog. Ona je prošle godine sve to tako lepo dočarala i opisala (a i keva je), da sam poželela da i ja budem tamo. Sjajni predavači, opasna blogerska ekipa i, čini se, mnogo stvari za videti i naučiti.

Pošto sam i sama marketing orijentisana i ponosna na svoja znanja i iskustva, rekoh, došlo je vreme da ga nadogradim. A gde ćeš bolje ispiracije nego među ljudima koji su nekada bili isto gde ja sada, a onda napravili nešto čime se danas ponose. Eto, to želim da vidim i čujem.

www.pexels.com

Na skriveno te vodim mesto...

Svako ko zna mene, zna i za moju neizmernu ljubav prema moru. U Budvi nisam bila od '99-e, kada smo preko kukuruznih polja i porušenih mostova, moje drugarice i ja pošto-poto htele da se okupamo u slanoj vodi. Ma, nije bilo šanse da preskočimo jednu godinu, a da ne odemo na more.

Eto, možda je Spark.me znak da treba da joj se vratim. Da ovo Egejsko, zamenim za Jadransko, pa da uporedim J. A vala i da na miru popijem jednu kafu na plaži (razumeće me sve mame sa malom decom), jer mi to mnogo nedostaje.

www.pexels.com

I mi keve (valjda) imamo život

Hm, ne baš onoliko koliko bismo htele. Eto ja, recimo, nemam vremena, ali trudim se. Ne odustajem. Ova 4 dana u Budvi će me, čini mi se, potpuno preporoditi. Zbog svega gore navedenog. A i imaću izgovor da 4 dana odsustvujem od kuće, kad već drugačije ne mogu da se izvučem.

Kod mog muža, znate, učenje i usavršavanje uvek pali J.

Prva poseta mami s bebom - šta da kupim?

2016-02-04T12:33:00.001+02:00

Prodavnice dečjih stvari su, složićete se, pravo malo carstvo boja i prelepih majušnih odevnih predmeta koje, iako niste majka, izazivaju pozitivne reakcije.

Dok nisam postala mama, nisam shvatila koliko odabir pravog poklona može da bude važan kada krenete bebi ili detetu do dve godine u posetu. Obično sam kupovala ono što mi se učinilo lepo na oko, a ne ono što je praktično i ono što će mami stvarno zatrebati. Naročito u situaciji kada kupljeni poklon uglavnom ne možete da zamenite (zato volim Grčku, jer imate 30 dana da zamenite ono što vam je neko poklonio za bilo šta drugo što vam treba).

Dakle, krenuli ste kod prijateljice, rođake, koleginice s posla koja ima bebu ili dete do dve godine.

Independent/Matt Dixon

Šta ne treba da kupite

Evo nekoliko stvari kojima se ni jedna majka baš neće obradovati, pa ih pri kupovini poklona treba izbegavati.

Dugmad – ne, nikako!

Dobila sam jedan prelep jednodelni šorc sa majcom od teksasa koji se napred kopča. Na dugmiće. A dugmići onako mali, pa tanki. Beba se naravno migolji, nervozna je, neće dugo da sedi dok je ja zakopčavam. Šteta, lep model, ali nepraktičan! Obukla sam joj možda dva puta. Za više nisam imala živaca.

Dakle, kada kupujete bebi nešto što se kopča, odaberite nitne. Jednostavne, praktične, lake za otkopčavanje i zakopčavanje. Ili rajsfešlus. Ako baš mora na dugme, neka bude jedno.

Igračke sa mnogo delova

Priznajem da su kockice u svakom obliku (plastične, drvene, manje, veće, različitih oblika) zanimljive za slaganje i motoriku, ali ih izbegavajte. One su smrt za mame! Mama će provesti bar pola sata skupljajući ih po podu, a delovi će, jedan po jedan, nestajati ispod kreveta, iza ormara, a neretko ćete ih naći i u svim ostalim prostorijama.

Postoje igračke koje su jednako dobre, ali iz jednog ili nekoliko većih delova. Mislite na mamu i odaberite takve!

stock.tookapic.com

Igračke sa muzikom koja se ne isključuje

Kada bi neko doneo igračku koja peva, prvo bih tražila dugme na koje može da se isključi. Jer, ako stavite baterije i igra počne, teško da će stati ako ne postoji dugme koje za to služi. Obično deca do dve godine ne razumeju šta vi to radite tamo ispod, pa možete da ih zavarate izgovorom da više „nema baterija“ ili da će „tata to da namesti kad dođe“.

Dakle, ako ste videli takvu igračku, obavezno pitajte prodavačicu da li zvuk može da se isključi.

Haljinice

Jeste, lepo je kada idete u posetu devojčici i pomislite na svu tu lepu garderobu koju možete da joj kupite. Ali, sve što je lepo na oko ne mora da znači da je dobro odabran poklon.

I da joj poklonite najlepšu haljinicu, obući će je jednom, eventualno dva puta. Zato što će da se omali, proći će sezona, mama ne ide nigde sa bebom gde bi mogla da joj je obuče, a za svakodnevnu šetnju ili odlazak u park nije konforna. Dakle, visiće u ormaru.

aliexpress

Kom poklonu će se svaka mama obradovati

Jednom moja sestra reče da je ona ta koja kupuje lepe stvari, a babe i dede su zadužene za one svakodnevne. Ali baš su te svakodnevne najpotrebnije i pravi su izbor za poklon.

condesign

Ćebe ili posteljina

To je ono što mama obično kupi na početku, ne u nekim velikim količinama. Čisto da ima da promeni. Posle na ćebe i posteljinu zaboravi.

Eto prilike da je vi podsetite! Ima toliko lepih dezena, posteljina ili ćebe su praktični, dugo traju i uvek su potrebni. Pravi poklon!

Pidžama

Možda te stvari, što reče moja sestra, treba da ostanu u nadležnosti baba i deda, ali jedna lepa pidžama je i korisna i potrebna. Ima ih toliko lepih, da prosto pomislite da nisu pidžame (tako sam se i ja prevarila kada sam dobila jednu prelepu i dugo je nosila kao helanke i bluzu, dok nisam ukapirala za koje je namene J).

kaboompics.com

Knjige

Moja Beba prosto uživa u knjigama. Kada me neko pita šta da joj kupim, ja kažem – knjigu! Za bebe malog uzrasta, tu su one šuškave. Kada malo porastu, tvrde korice su nezamenljive. A za one od 18 meseci, ima najrazličitijih – 3D, sa prelepim slikama, zvukovima, pomeralicama. Interaktivne i zabavne, lake za održavanje i skladištenje.

Šta je, po vama, idealan poklon za ovu priliku?

Kada dete postaje – opsesija?

2016-01-10T16:31:00.002+02:00

Svi mi volimo svoju decu. Volimo i decu naših prijatelja, radujemo se kada postanemo tetke, stričevi ili kumovi i trudimo se da se najmlađima što više posvetimo.

Ima li života posle dobijanja deteta ili se život svodi na dete?

Neke mame se maltene odmah po rođenju deteta vraćaju svojim obavezama. Mnogo puta sam čula kako dete treba da se uključi u život roditelja, a ne obrnuto. Tako je moja dobra prjateljica svoju tromesečnu bebu vodila na Mikonos, jer tamo ide svake godine i uživa u odmoru i provodu. Poznanica se posle dva meseca od porođaja vratila na posao. Kaže, možda je mogla još malo da radi od kuće, ali joj je nedostajala sva ta vreva kanelarije.

Neke mame zauvek ostaju – mame. Namerno ne kažem „samo mame“, jer je uloga majke ogromna i odgovorna. Posvećene su svome detetu i odgajaju ga sa ili bez pomoći, onako kako najbolje znaju. Neretko usamljene, zaboravljene od nekada najboljih prijatelja koji nemaju dece, bez razumevanja bližnjih.

www.pexels.com

Nakon 4 godine provedne sa svojim sinom, moja drugarica, student generacije na Pravnom fakultetu, poželela je da ponovo – radi. Pre nego što je rodila sina, radila je za jednu advokatsku kancelariju. Kada su imali previše posla, ona je radila za njih od kuće. Nekoliko sati nedeljno.

U početku je sinu bila potrebnija mnogo više nego sada. Kao i svaki „veliki dečko“, on ide u obdanište, a zatim na glumu, atletiku ili se jednostavno igra sa svojim vršnjcima.

Mami je počelo da postaje dosadno. Bila mu je sve manje potrebna. Mesecima je govorila da želi pronađe pravi posao.

www.pexels.com

Šansa se ukazala – njena koleginica sa fakulteta preporučila je u firmi u kojoj radi. Iako istovremeno radi još dva posla, svo svoje slobodno vreme posvetila joj je, ne bi li je pripremila za ozbiljan intervju koji je morala da prođe. Mama se vredno spremala kod kuće i nakon intervjua saznala da je – primljena.

Otišla je prvi dan na posao. Izašla da pokupi sina. Radila od kuće, ne bi li sve završila.

Isto se ponovilo i drugi dan.

Trećeg dana, dala je otkaz.

Razlog – ne može da provodi vreme sa svojim sinom kao ranije. A on joj je najvažniji na svetu i želi da stalno bude sa njim.

Drugarica koja je preporučila za posao je razočarana i maltene ne razgovara sa njom. Porodica je s jedne strane podržava, ali i ne razume, jer od njih ima svu potrebnu pomoć da uskoče kad god treba da pričuvaju dečaka.

Strah? Lenjost? Ili zavisnost od detata, koje će sutra da ima svoj život, a njoj u poznim 40-im, niko neće da pruži novu šansu za zaposlenje koje je toliko želela?

www.pexels.com

Nije lako biti rastrzan na dve strane. Imati posao i graditi karijeru s jedne, i biti na raspolaganju porodici, sa druge. To mame koje rade najbolje znaju.

Kao što nije lako u svim tim obavezama koje roditeljstvo nosi, imati samo svoje vreme. Ostaviti dete s dekom i bakom i otići sa mužem na romantično putovanje, posvetiti se svom hobiju i tri puta nedeljno ići na časove crtanja, pevanja ili u teretanu jer ti je, kao mami, stalo da budeš srećna, radiš ono što voliš i vodiš računa o sebi. Bez griže savesti da si za to vreme mogla da pereš, kuvaš, čistiš, sređuješ igračke. Ili da će baš ta dva sata ili tri dana biti izgubljeno vreme, koje će te učiniti srećnom, ali možda bolje da si ga provela sa svojom decom.

Ako je mama srećna, srećno je i dete. Ako mama žrtvuje ono što želi i čini je srećnom, ne može da bude srećna.

Supermarket dva dana pred Novu godinu? Mučenje ili uzbuđenje?

2015-12-28T21:00:00.000+02:00

Udahnite duboko – morate u supermarket! Koji god da izaberete – red na kasi vam ne gine! Taj jedan, prvi novogodišnji dan kada prodavnice ne rade, oduži se kao godina!

betterafter50

Iako ste sigurno rekle: “Ovog puta neću da nagomilavam”, “hrčak” u vama je opet proradio! Zašto kilo mesa kada možda zatreba tri? Možda zafali toilet papira, pa umesto 24 možda je bolje da kupim 72 rolne? Gde su 2 vekne hleba, tu su i 4! "Ma da, uzeću ceo paket od 12 tetrapaka mleka!" I tako redom…

Naravno, zna se ko jedva čeka da vam se pridruži u kupovini! Vaše dete! Događaj koji se ne propušta!

Prvo kažete: "Ne dolazi u obzir"!

Na kraju ipak popustite…Šta ćete, ne volite suze, znam…

Jedna mama podelila je ovaj video. Možda vam neki saveti pomognu.

Uživajte u odlasku! I ponavljajte – čvrsti živci, čvrsti živci…..

Novogodišnja kupovina - mission impossible!

2015-12-26T17:32:00.001+02:00

Prošli vikend...Rado ću ga se sećati. Porodica mog muža tradicionalno se za Božić (koji Grci slave po novom kalendaru, dakle 25.decembra) sastaje na ručku, gde se razmenjuju novogodišnji pokloni. Broj osoba je 11, dakle treba kupiti 8 poklona (izuzimam našu malu porodicu).

U subotu smo Bebu ostavili babi na čuvanje. Otišli u tržni centar, čekali 45 minuta da uđemo u garažu, 10 minuta da se popnemo pokretim stepenicama, ali ipak smo nešto uspeli da uradimo. Naravno, 3 sata nije bilo dovoljno (oni koji me poznaju znaju da i hleb u supermarketu kupujem pola sata-nisam ponosna na svoju neodlučnost, ali to mi je...), pa smo odlučili da sa kupovinom nastavimo i u nedelju i da povedemo Bebu.

Greška u koracima!

www.unsplash.com

Kako je vreme bilo pravo prolećno, otišli smo u otvoreni tržni centar. Naravno, i ostali su slično razmišljali, pa se gužva nazirala još od obližnje raskrsnice. Na sreću, nismo dugo čekali za parking, pa smo radosni krenuli da Bebi pokažemo čari novogodišnjih praznika.

Predstave, Deda Mraza i dečji hor je zaobišla jer je videla ogromni zabavni park. A tamo – nema šta nema. To je sadržaj tržnog centra koji je tu cele godine i zaista je izbor ogroman. Naravno, dok Beba nije došla, nismo ni obraćali pažnju šta sve tamo ima, ali Beba se ludo zabavljala. Iako je još mala za većinu sadržaja, pronašla je ona svoje favorite. Z

Zabava se nastavila i u prodavnicama. Moj muž i ja smo bili naročito „sećni“. A Beba – ona je uživala!

Nedelja viđena bebinim očima

Mama, jao, vidi štoo je ovo suuuper! Sve je nekako šareno, veliko i peva! Jao, vidi ovaj buldožer sa lopticama. Da stavim glavu između rešetaka? Wooow!

Ček, ček, a vidi one svetleće mašine sa puuuno dugmića. Ih da sam malo viša, da mogu da ih sve dohvatim. Bam, bam bam! Kad jako udarim, one stvarno ispuštaju super zvuk! Ah, hoću joooš!

Tataaaaa, vidi ove autiće! Hoću da se voziiiim! (Tata staje u red. Čini se da i Beba strpljivo čeka s njim). Joj, vidi ove gume (graničnik za automobilsku stazu). Hoću da se popnem (tata juri okolo i drži je da ne padne). Uiiiii što je ovo dobro! Boing, boing,boing! Kako super odskače!

Ipak mi se automobili više ne sviđaju (trči ka bazenu s vodom, tata trči za njom). Joj vidi brodićeee. Buć, buć,buć! (Tata pokušava da je zadrži da ne pipa vodu. Teta koja obezbeđuje prostor nas gleda čudno. Tata uzima Bebu koja počinje da urla).

www.unsplash.com

(Krećemo ka prodavnicama. Prva ulazim ja. U prodavnici, jasno, gužva, a Beba neće u kolica).

Hmmmm, kuda da krenem, desno ili levo? (Ja krećem desno, tata ostaje s njom). Mamaaaaaaa mamaaaaaaa! (Čujem tatu kako viče - evo je mama. Hvatam Bebu za ruku). Ovde nekako sve-visi. Ček da pipnem ovo. I ovo. Vučem i vučem i vučem, ali neće da padne. Kakve su ovo stvari? (Iznervirala se).

Daj da sednem ovde. Idealno mesto da se sakrijem. Mamaaaaa, nađi meeee (pokušavam da se podvučem pod štand sa vešalicama. Zaklanjam ceo prolaz. Ljudi me preskaču). Ne, ne, neeee mama, neću da idem odavde (valja se po podu i smeje se). Juhuuu, ovde je baš super. Ima i ovu šipku, pa mogu da virim i gore i dole. Ne znam zašto me mama tera da izađem. (Tata ostaje s njom, ja nastavljam potragu, ali sada već znam da moram da požurim).

Mamaaaaaa (trči ka meni). Vidi ove svetleće stvarčice koje zveckaju (uzima sa rafa ogrlice i minđuše. Vičem ne, ali ona je nekoliko već uzela i bacila. Vraćam se da složim).

Pakitice, pakitice! (Bebin naziv za patike i cipele). Sad ću ja da ih složim! Uzmem jednu, bacim na pod, jer mi se ne sviđa da tu stoji. Uzmem drugu, treću, petu....(Kažem joj da ih vrati na mesto. Igri se pridružuju još dve devojčice. Sve cipele su na zemlji. Nas tri mame pokušavamo da ih sredimo. Ljudi ne mogu da prođu. Konačno donosim odluku a izađemo iz prodavnice. Tata je nosi).

www.pexels.com

(Napolju je bilo još veselije.)

Opet ograda. Da opet provučem glavu! Ova ima i neko zelenilo okolo (novogodišnja dekoracija). Vučem, vučem vučeeeeem (dekoracija polako počinje da gubi svoj oblik, otpadaju delovi).

Kuca vu vu vuuu! (Trči ka psu. Okušavam da namestim dekoraciju. Tata trči za njom. Čovek koji vodi psa nije baš naročito raspoložen za komunikaciju). Vu, vu, vu! (Beba se ne pomera. Kažem joj da krenemo, ali ona stoji i gleda u psa). Uuuuuu lep, lep! (I dalje stojimo pored čoveka sa psom. Iz prodavnice izlazi njegova žena i izima psa. Kažem Bebi da vu, vu sada mora da ide. Ne pomera se. Žena je vidno nadrndana: Beba i dalje nepomično stoji. Žena odlazi). Ćao vuvuuuu! (Maše).

Mraza, Mrazaaaa! (U izlogu poslastičarnice, na drugoj strani staze, stoji Deda Mraz. Trči ka njemu. Ulazi u poslastičarnicu. Pokušavam da je pronađem između bezbroj nogu). Mraza, Mrazaaaa! Vučem, vučem, vučeeeem! (Zadržavam Deda Mraza da ne padne. Ljubazna prodavačica mi kaže da je Deda Mraz opasan za Bebu, jer može da padne i da je povredi. Kao da ja to ne znam).

Uuuuuu (ugledala je roll-up reklamu). Drm drm drrrrm! (Pokušava da je sruši. Nekako uspevam da je nagovorim da izađemo. Staje pored jednog stola, gde porodica sa dvoje dece jede kolače. Porodica nas ne konstatuje.) Mmmmm, am am am! (Beba je fiksirala kolač koji jede glava porodice. Ne pomera se.. I tako nekoliko minuta. Ljudi nas već zagledaju. Pokušavam da je nagovorim da idemo kod tate, koji je u prodavnici. Neće. Stoji pored stola i dalje. Uzimam je u naručje i odlazimo u prodavnicu. A u prodavnici se ponavlja sve gore navedeno. I tako u krug).

Volim ja da pustim Bebu da istražuje, ali da je naporno – naporno je! Naročito u periodu kada ima dosta ljudi i kada je njeno praćenje otežano. I kada iz svakog ćoška vreba nešto što svetli, pomera se, ispušta zvuke...

Po povratku kući, muž i ja bili smo mrtvi umorni. U kolima reč nismo progovorili! Sa setom smo gledali u krevet, maštali o toplom ćebetu, vodoravnom položaju, sklopljenim očima...

Ali, pretpostavljate, to se nije dogodilo. Zabava se nastavila i u našem domu.

Bar je prostor manji i nema ljudi. Ako je za utehu.

Onaj magični momenat kada vam nepoznata žena na ulici kaže da je vašoj bebi – hladno!

2015-12-22T16:51:00.001+02:00

Zima - doba godine dobro poznato svakoj mami. Prednovogodišnje ludilo, prodavnice pune, pijacom retko ko može da se progura, a o redovima u supermarketu da i ne govorim.

Ako ste još i mama ne možete da izbegnete onaj magični momenat kada vam nepoznata žena dok čekate u redu u supermarketu ili čovek dok se probijate do pijačne tezge kaže da je vašoj bebi – hladno! Jer vi kao mama, očigledno, nemate pojma da, kada je hladno, bebi treba da stavite kapu.

picography.co

Ok, i letnja sezona ima svojih čari i neznance koji vam govore slične stvari. Ali zima, ako beba nema na glavi kapu svake sekunde, ili ako je lagano obučena i može, zaboga, da se prehladi i procuri joj nos, privlači mnogo više pažnje. Jer, kakva ste vi to majka, koja ne stavlja slojeve garderobe na svoje dete?

Nisu mame te koje su okrutne i ne oblače bebe. Ali, bebe su – bebe. One uglavnom ne vole kape i skidaju ih. One izuvaju cipelice i vuku čarapice jer ih sva ta odeća nervira. A vi ste ona odvratna babaroga koja ih 100 puta iznova stavlja i pritom viče. Ali, neznanac na ulici to ne zna i očigledno nalazi povoljan trenutak da se svojim savetom ponudi da vam “pomogne”.

Ne razumem zašto neznanci misle da poznaju bolje bebe od njihovih mama. Neki od njih možda misle da svojim komentarima pomažu, ali ako pitate mame, verujem da će sve dati isti odgovor: “Alo, bre, gledaj svoja posla”. Ako ne naglas, ono bar u sebi :).

London scout

Iz svog iskustva sa ovim zabadačima noseva, došla sam do zaključka da uglavnom nisu u pravu. Kao i odrasli, i deca su različita. Ona, naravno, treba da imaju kapu kada je hladno i duva, ali to ne znači da im, ako je došla zima i vreme je relativno lepo, treba nabijati kape na glavu po svaku cenu. Znojenje je još gore od hladnoće. Možda im treba obući jedan sloj vise nego odraslima.

Ukoliko ja ne nosim skafander, ni mojoj bebi verovatno nije potreban!

Caleb George

Dragi neznanče, kada sledeći put vidiš mamu koja gura kolica, nemoj joj i ti stati na muku! Ona je mama, zna svoju bebujoj i želi najbolje. Ako joj kažeš da joj stavi kapu, ona momentalno počinje da misli da je negde pogrešla. Pored svih drugih stvari na koje treba da obrati pažnju, time joj stvaraš još jedan problem.

Ukoliko je beba u kupaćem kostimu, možda i možeš da je posavetuješ da razmisli da li je to dobro. Ako ne, zadrži svoje “dobre misli” za sebe. Sve i da su dobronamerne, njoj nisu od pomoći!

Dizajner enterijera? Feng shui? Dekorater?

2015-12-08T00:09:00.000+02:00

Dolazak novog člana znači puno stvari. Neke su prisutne jedan malo duži vremenski period, a neke se svako malo menjaju. Ili bolje reći – gomilaju.

Kada beba prohoda javlja se novi problem – njene stvari nastavljaju da se gomilaju, ali ona polako počinje da zavodi red i menja - naš raspored.

Dok je tek počinjala sa prohodavanjem, u goste nam je došla moja prijateljica sa sinom starijim godinu dana od Bebe koji je, jasno, već stabilno stajao na svojim nogama. Još sa vrata, Lusi je počela da uočava predmete koji „smetaju“. Nije se pošteno ni izula, a već je staklene činijice sa grickalicama pomerila na viši, veliki sto jer su očigledno bile najveća pretnja. Kada je ušla i osvrnula se oko sebe, popriličan broj drugih stvari dobio je svoje novo mesto. Ja sam je malo zbunjeno posmatrala, ali rekoh, 100 mama-100 ćudi, pa sam odlučila da poštujem njene odluke.

Nije mi trebalo mnogo da shvatim zašto je sve to činila. Čim je Beba prohodala, počela je da nam stavlja do znanja šta u stanu može, a šta (više) ne može da stoji tu gde jeste. No, počnimo redom:

Padurariu Alexandriu/Unsplash

Stolnjaci na stolu? Ne, nikako!

„Mama, mislim, ko još stavlja stolnjake na niske stolove“? Eto, tako sam ja tumačila svaki pokušaj da na stolove ispred troseda i između fotelja stavim – nešto. Prvo sam mislila: „Dobro, možda ne baš one koji vise“: Ali onda sam shvatila da ni jedan ne dolazi u obzir!

Šatulice, činijice, ćupurice i ostali skupljači prašine

I tako, svako po nešto od nekud donese – podmetače iz Rima, kutijicu iz Australije, staklenu šatulicu iz Poljske...I malo po malo – pun sto. „E“, kaže Beba, „ne može to više tako!“

Zato što će da ih uzme, baci, liže, stavi u usta, a sitnije komade pokuša da pojede. U malo starijem uzrastu, svemu navedenom pridružuje se i bacanje.

Dakle, i ovo sklanjamo negde drugde.

Sve sa (nestabilnih) polica...I polica!

U jednom uglu stana, nalazi se jedna lepa, visoka polica! Postala je Bebina omiljena sprava za drmanje levo-desno! Pošto nije pričvršćena za zid (a ko bi pomislio da će nam to ikad trebati) kako je Beba gurne, tako se zanjiše na jednu sttranu. Ultimativna zabava za Bebu, glavobolja za mene. Evo, danas je ispraznismo i sklonismo u podrum, da čeka neka lepša, srećnija vremena...

Pexels

Knjige

U malo starijem uzrastu, dakle sa nekih 15 meseci, Beba je počela da se na jedan drugačiji način interesuje za knjige. Igra se zove: „Izvuci, baci, otvori, gazi“. Odnosi se samo na tatine knjige manjih dimenzija, bez slika, sa tankim koricama.

Čim se na kratko okrene, ja ih gurnem ispod fotelje. A onda, kada me muž kroz nekoliko dana pita gde su, setim se da sam skroz zaboravila da ih odatle pomerim!

Voće nikako u vidokrugu

Čim Beba vidi voće na stolu, upire prstom i viče: „Banana, jabuka, kruška – to, to, to“! I ne smiri se dok joj ne dam. Oljuštim bananu – uzme zalogaj i kaže da više neće. Isečem jabuku – gricne i pljune. Dam joj krušku – počne da se nervira. I tako jedno 10 puta.

E vala 11-og nije bilo. Voće više nije u njenom vidokrugu!

Treba li da pominjem fioke?

Da, treba li da pominjem otvaranje fioka? Evo, samo ovo - uzme tri šerpice iz kuhinje i stavi ih ispred vrata. Onda iz druge fioke izvadi plastične kašičice i njih takođe iznese i poređa.

Budući aranžer?

Pexels

Svaki dan, na listu se dodaje po nešto novo. Sve četkice za zube sklonjene su sa lavaboa u fioku. Naočare ni slučajno više ne stoje na stolu pored kreveta. Staklene čaše se ne upotrebljavaju. Papiri više ne stoje pored štampača...

Novogodišnja jelka sa sobom je donela nove izazove.

A sutra – sutra je novi dan. Ima još vemena da me iznenadi!

Kako joj reći ne?

2015-11-27T15:15:00.001+02:00

Čokolada. Za mene jedino slatko. I kada su frižider i fioke prazne i čini se da nema ničeg slatkog u šteku, svi koji me poznaju znaju da će kod mene čokolade uvek biti. Pratim s pažnjom koliko je ima, i kad se količina približi minimumu (što mu od prilike dođe polovina pakovanja od 100 grama) krećem u nabavku. Ako se ipak desi da baš baš nigde nema ni kockice, skriveno mesto je moja tašna, gde me uvek čeka jedna manja. Za usput i za svaki (drugi) slučaj.

Može li čokoladi neko da odoli? Sigurna sam da je u 90% slučajeva odgovor – ne. I Beba bi je verovatno volela, da je probala. Ali, mislim da još uvek nije vreme za to. Neka još malčice uživa u voću koje je, kakvo-takvo, ipak zdravije. Počasti se ponekim keksićem i sve ga više voli. Sa čokoladom bi, sigurno, bila ista priča. Zato je još malo čuvam, jer koliki god da sam ljubitelj čokolade, znam da nema u njoj ničeg korisnog.

Čuvanje od čokolade je bilo lako dok sam maltene svakodnevno sama sa njom. I u obližnjem parku u severnom predgrađu, roditelji deci sličnog uzrasta uglavnom daju voće ili neki keksić.

A onda smo došli kod bake u Srbiju.

Nismo se još pošteno ni raspakovale, Beba je htela napolje. A napolju – milina. Vreme krajem oktobra kao u maju. Iza naše zgrade, uvek je puno dece. Velika zelena površina i nema bojazni da se dete nađe na ulici. Sva ta mesta gde sam se kao mala igrala, Bebi su na početku izgledala malo čudno. Nema ograđenog i lepo uređenog parka sa podlogom od kamenčića, ali zato ima puno trave, drveća i lišća. Ipak, više je htela kod mene nego da istražuje. I razumela sam je. Trebalo joj je malo vremena da se navikne na sredinu. A mami na ljude.

Poznanik je izveo svoju dvogodišnju devojčicu iza zgarde i Bebi ponudio čokoladu. Zahvalila sam mu se i rekla da ne jede. Pogledao me je i pitao zašto. Ukratko sam odgovorila da mislim da je još rano. Usledio je monolog - njegova mala je jede i ništa joj ne fali. I zaključak na kraju monologa - zubi su joj, sa dve godine, već kvarni.

Kada se Beba malo unervozila, otišle smo ispred zgrade. Videla je macu, i pokušavala da je stigne. Maca se sakrila ispod kola, pa smo zajedno otišle da je nađemo. U trenutku kada se obe savijamo da vidimo gde se sakrila, prilazi komšija sa ženom. Visokoobrazovani par, lep posao, velika primanja. Roditelji desetogodišnje devojčice. Komšija Bebi pruža čokoladu. Kažem hvala i na pitanje da li jede čokoladu odgovaram da ne jede. Pogledao me je kao da sam u najmanju ruku komandovala pukom koji je streljao đake u Kragujevcu 1941. I pitao: „Zašto“?

Ne, ne , dari moji, tu se priča ne završava!

Tog popodneva odlazimo u supermarket. Dok prolazimo između zgrada, mama dečaka od 18 meseci nudi Bebu čipsom. Kaže, njen mali ga obožava! U supermarketu, mama sa devojčicom koja još nije ni prohodala nudi nas smokijem. Kaže, njena devojčica ga jede umesto voća. Ulazimo u manju prodavnicu u povratku, teta koja tu radi daje joj čokoladicu i kaže mi da joj otvorim, jer vidi da baš želi da je pojede.

Treba li da kažem da je svako ko je došao da vidi Bebu doneo čokoladu i postavio isto pitanje: „Zašto joj ne daješ“? Iako ni jednog trenutka prva nisam rekla da ne jede, već su mi posle mog ljubaznog "hvala" uvek sami postavljali to pitanje.

Nisam ja od onih majki koje žele da im deca jedu samo brokoli. Ili samo kuvanu hranu. Znam da će jednog dana i čokolada doći na red, ali zašto davati maltene još bebi nešto što i mi odrasli ne bi trebalo da jedemo? Ima li ta čokolada, smoki ili čips nešto hranljivo, nutritivno vredno, što će detetu da pomogne da se zdravije razvija? Ne. Da li se neko možda setio da svom detetu, a onda i mojoj Bebi kupi ili isecka jabuku ili bananu i ponudi joj? Ne.

Pričam ja to mojoj drugarici, majci odrasle devojčice. Kaže, bila je nedavno u selu odakle joj je otac, u poseti rođacima. Deci je kupila – voće. Mandarine i banane. Kažu njihovi roditelji: „Ma neće oni to da ti jedu“: Izvadila je voće iz kese, oljuštila i stavila im na tanjirić. Kaže, kilogram voća je nestao u trenutku. Tražili su još.

Ko je kriv, prosudite sami!

"Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas"

2015-11-09T01:18:00.000+02:00

Kako je lepo kada deca imaju mogućnost da se igraju u novim, lepo opremljenom parkovima. Osim što su ograđeni, puni su nekih lepih i interesantnih sprava, a mekana podloga štiti decu od udaraca i povređivanja.

U severnom predgrađu, svi parkovi su takvi. Iako je trčanje za petnaestomesečnom Bebom sada neizostavna aktivnost, čini mi se da se na takvim mestima manje plašim da je pustim samu da istražuje. Znam da je prostor ograđen i da ne može da izađe ukoliko se okrenem i na nekoliko sekundi ne obraćam pažnju na nju (u ovom uzrastu nekoliko sekundi je veoma dug vremenski interval :), za koji Beba može da izađe na ulicu, padne, udari se...).

U parku su deca i njihovi pratioci - roditelji, bake i deke, dadilje, tako da nema bojazni da će neko da je ukrade :). Nema tu mesta za neke druge ljude, koji mogu da me učine sumljičavom da pustim Bebu da se slobodno igra. A kako smo redovne u parku, već polako prepoznajem dečicu i one koji sa njima dolaze.

Jednog ranog popodneva krenule smo u parkić u kome nismo baš redovne, a jedno vreme je bio zatvoren zbog renoviranja. Dan je bio lep i sunčan, kao stvoren za šetnju i izlazak. Iako mi plan nije baš bio da se tu zaustavimo, Beba više nije htela da bude u kolicima, pa sam morala da je poslušam.

U parku je bilo oko 20-ak dece, od onih malenih koji tek uče da hodaju, do trogodišnjaka. Sve je novo, čisto, prosto milina da pustiš svoje dete da se igra na takvom mestu. Dopalo se i Bebi, koja nije baš društvena, pa pre bira klackalice i penjalice od igranja sa drugom decom (mora da je na tatu :)).

U jednom trenutku, na kapiji se pojavila žena sa dvoje odrasle dece. Uputili su se ka jednoj od klupa, seli i o nečemu razgovarali. Iskreno, nisam ni obraćala pažnju na njih.

Zvuk poletanja golubova i Beba koja je potrčala u tom pravcu, naterao me je da se okrenem. Nije samo Beba potrčala tamo, već i većina ostale dece. Golubovi su ipak za njih prava zabava. A golubovi dolaze kada ih „pozoveš“. Ovom pozivu očigledno nisu mogli da odole - žena i njeno dvoje dece bacali su im komade girosa.

Park se za nekoliko sekundi pretvorio u smetlište. Veliki komadi pite, paradajza, luka i sos bili su svuda okolo. Deca ko deca, potrčala su ka golubovima, ali su počela da se saginju i uzimaju hranu sa zemlje. Pritrčale su i mame, pokušavajući da im objasne da to ne treba da rade, ali nije lako. Takva su deca, hoće ono što ne smeju, kada im je već na dohvat ruke. I pored upućenih pogleda ženi sa odraslom decom da to ne treba da rade u parku, oni se na to nisu obazirali. Bacali su komade i dalje i očigledno uživali u tome.

Zaista mi nije bilo jasno zbog čega su odlučili da doručkuju u parku. Park se nalazi na prelepom trgu sa bezbroj klupa, gde su mogli da sednu i pojedu svoj obrok. I bacaju komade hrane golubovima, ukoliko su to hteli. Ipak, najviše me je začudilo ponašanje majke, koja deci ni jedog trenutka nije skrenula pažnju da to što rade nije primereno mestu na kome su. Čak im je, i sama bacavši komadiće hrane, davala primer. Ne govorim ovde o nekoliko mrvica, već o komadima koje golubovi nisu mogli da pojedu. I ostavljali su ih tamo gde mališani treba da se igraju.

Nakon završenog obroka, njena deca su krenula ka toboganu. Isuviše veliki da bilo šta rade u parku, popeli su se malenim stpenicama, prljavim rukama od sosa dirali šarene tarabice, sišli i krenuli ka kapiji. Majka im je nešto rekla na meni nepoznatom jeziku, i uputila se ka izlazu.

Otišli su i ostavili prljavštinu iza sebe. Beba se popela na tobogan i dirajući tarabice okolo, pokazala mi ostatke sosa na prstićima. Malo je reći da sam bila ogorčena. Nisam neka čistunica i mislim da svako dete treba da unese dnevnu dozu bakterija, ali takav bezobrazluk i nekultura zaista su me ostavili bez teksta.

Ne, dragi moji, nisu ta deca kriva. Krivi su roditelji. Oni su dužni da im svojim primerom pokažu i ukažu šta treba, a šta ne treba da rade. Deca su ta koja mogu da pogreše, naravno. Ali na greškama se uči. Ako, naravno, imaju od koga.

Naslov - Duško Radović

"Tamo daleko" uz Mininu organizaciju, Jeleninu maštovitost i Dorjaninu gibanicu

2015-10-28T00:02:00.003+02:00

Iako već tri godine živim van Srbije, priznajem, nisam nostalgična.

Odluku da tamo živim donela sam sama. Sa svim „za“ i „protiv“ elementima. Hvala Bogu, tu su savremeni načini komunikacije, pa mogu kad god poželim da se čujem ili vidim sa svima koji mi tog trenutka nedostaju. Naša muzika, filmovi, serije, emisije, novine – sve postoji i online. Na Facebook-u mogu da saznam sve novosti o onima koji mi nisu toliko bliski.

Ono što mi možda ponekad nedostaje je hrana, ali i tu se snađem i snabdem većim količinama kad neko dolazi. Ili, pokušavam da budem kreativna i sama napravim ako već ne mogu da pronađem i kupim.

Poznajem nekolicinu naših ljudi. Višegodišnja putovanja na relaciji Beograd-Atina-Beograd učinila su svoje, pa sam sebi sličnim devojkama često bila vodič kroz aerodromske i avionske peripetije. Na studijama sam takođe upoznala jednu našu devojku, a preko bivše koleginice s posla njenu drugaricu, koja mi je bila od velike pomoći na početku. U zbiru, recimo da poznajem 6 devojaka/žena koje govore srpski i sa kojima sam manje-više često u kontaktu.

Nisam se lažno nadala da ću ovde pronaći najbolju prijateljicu, mada se ni s tim nikad ne zna. Provoditi vreme sa onima koji večno kukaju nad sudbinom i ogovaraju državu iz koje su ili u kojoj sada žive nije mi padalo na pamet. Često čujem da je to omiljena delatnost naših ljudi koji žive tamo negde.

Nisam ni od onih zadrtih koji ni posle xyz godina života u inostranstvu ne znaju jezik zemlje u kojoj su odlučili da žive. Takozvane „srpske večeri“ i slična okupljanja, gde bi svi od Silvane do Nirvane skakali uz hitove Mitra Mirića i sličnih bih verovatno propustila. Ipak, ukoliko bi neko organizovao nešto što bi me interesovalo i uklapalo se u moj raspored, možda bih i otišla.

Baš tako nešto desilo se jedne septembarske nedelje. Mina, koju sam upoznala preko Tijane i sa kojom sam razmenila nekoliko poruka, predložila je da se mame iz Srbije i nihova deca sastanu jedno popodne. Lepa ideja i inicijativa, na lepom mestu. Malo je falilo da se oblaci koji su se baš to popodne navili nad Atinom sve pokvare. Ipak, Beba i ja se nismo dale pokolebati. Htele smo da upoznamo naše drugarice po jeziku i njihove mame.

Sa nama je pošao i tata, iako je znao da će se verovatno ubiti od dosade. Mislim da ga je ipak malo interesovala ta srpska dijaspora, a pomislila sam da, ukoliko se baš zapričam sa nekom mamom, ne bi bilo na odmet da malo pričuva Bebu.

Stigli smo maltene poslednji. U prelepom parku, našu grupicu preopoznali smo po jeziku. Smeh i žamor čuli su se daleko, kako to obično bude kada se mi naši okupimo. Nisam znala nikoga, ali sam, na sreću, Minu prepoznala sa slike. Srdačno se nasmejala ali nismo mogle baš da se ispričamo. Naši mališani videli su ogroman travnjak, lopte, igračke koje su druge mame ponele sa sobom, pa je trčanje svake za svojim detetom moglo da počne.

Bilo mi je baš drago što ću upoznati naše mame, ali sa druge strane većina njih se već poznavala. Malo sam se i postidela, priznajem. Ipak, Beba je učinila prvi korak za mene. Trčeći za decom, jer je bila najmlađa, redom sam upoznavala prvo decu, a kasnije i njihove mame. Nije bilo važno što su bili različitog uzrasta – dečaci i mahom devojčice zajedno su se igrali, pravili, bojili, pričali.

Zaista sam bila oduševljena nivoom znanja srpskog jezika kod starije dece. Dve devojčice oko 10 godina starosti, srpski su pričale perfektno, bez ikakve mogućnosti da neko ko ne zna da su se rodile i žive u Grčkoj pomisli tako nešto. Njihova mama mi je rekla da to zahteva određeni rad, jer nije to baš tako lako kao što drugi misle. Zaista sam joj se divila na uloženom trudu, jer je bilo lepo čuti koliko su bile ponosne što razumeju sve prisutne koji govore maminim jezikom.

Različite godne, različita interesovanja, pogledi na život...Ipak, bilo je lepo čuti iskustva drugih mama. Pale su razmene recepata, razmena telefona za buduću saradnju, a Beba je zapala za oko jednom Borisu... O teškim temama se nije govorilo. Nije bilo ni mesto ni vreme.

Dok se polako smrkavalo, počela je i mala gozba, jer su vredne ruke mama po nešto i umesile. Deca su se tome najviše radovala, pa su aktivnosti na travi i vožnju trootineta zamenili plastični tanjirići sa pitama i mafinima. Za Borjankinu pitu sa sirom ubrzo je nastala prava pomama - tražilo se parče više. Što reče jedna Jelena, prava naša srpska gibanica!

Priznajem, možda sam mogla da upoznam i neku mamu više. Vreme je ipak brzo prošlo. Verujem da će se okupljanje ponoviti, a ja imati osnovu – nekoliko mama ću već poznavati sledeći put, pa će biti lakše. Mina je obećala da će pokušati da nas okupi ponovo. Ali, ovaj put na piću, bez dece, da se i mi mame malo ispričamo.

Kako se potraga za krastavčićima na atinskoj pijaci pretvorila u lekciju iz marketinga

2015-09-29T15:48:00.000+03:00

Opis događaja

Još jedan petak i još jedan „cirkus“ u našem naselju. Dolazi pijaca!

Da pojasnim - u Atini ne postoji posebno mesto koje mi znamo kao pijaca. Svako naselje ima svoj dan kada pijaca - dolazi. Kažem dolazi, jer se od ranog jutra zatvara jedna velika ulica opredeljena za to, gde se postavljaju tezge i izlaže roba. Okolne ulice pune su parkiranih kamiona, malih i velikih, a vredne ruke prodavca iznose robu i pripremaju se za prve mušterije. Obično one starije, koji krenu u jutarnju šetnju, jer je posle ili vrućina ili gužva, što im obično ne odgovara.

http://www.funnyfoodsrecipes.com/cool-as-a-cucumber/

Svaki prodavac zna svoje mesto i postavljanje ide relativno brzo. Oni koji žive u pijačnoj ulici automobile pomeraju veče pre, jer za njih do 16h toga dana nema mesta. Nakon isteka vremena za pijacu, ulica se čisti i već oko 17h onaj ko ne zna, ni po čemu ne bi mogao da primeti da se tu celog dana nešto prodavalo. Samo miris ribe, koji verovatno ne odlazi tako lako, mogao bi onima sa oštrijim njuhom da izazove sumnju...

Opis situacije

Kao i svakog petka, Beba i ja krećemo u nabavku. Ujutro su cene najviše, a kako dan odmiče padaju, pa nismo baš prve mušterije. U zavisnosti od Bebinog rasporeda i raspoloženja, obično dođemo oko podne, kada je prvo spuštanje cena na redu. Taj događaj prati velika buka sa tezgi, jer svako želi da obavesti da je na redu ono što bi prodavci u radnjama nazvali promotivna ponuda. Ili recimo „happy hour“. Imam utisak da se galama baš i nije svidela grupi Nemaca, koji su očigledno prvi put došli na pijacu. Ali, navićiće se. Kao i svi mi kojima je grčki temperament na početku malo čudan. Japanka koja je u redu ispred mene čekala da kupi jaja, već zna i da ih naručuje na grčkom :). Zato se na galamu, posle prvog susreta, više gleda kao na atrakciju bez koje grčka pijaca ne bi bila to što jeste.

Za mene je pijaca već uobičajena rutina, pa me određeni prodavci, od kojih svake nedelje kupujem namernice, u prolazu pozdravljaju sa „kalimera“. Desi se ponekad da ipak poželim nešto drugačije, pa pogledam i druge tezge. Uzmem kesu, izaberem sama šta mi se dopada, dam prodavcu da izmeri, platim i to je to.

Opis zadatka

Zadatak za ovaj petak bili su – krastavčići. Naime, jedna od stvari koja mi nedostaje u Grčkoj zimi su kiseli krastavčići. Neki od velikih stranih marketa ih imaju, ali stavljaju neke čudne začine, pa mi se ukus ne dopada. Zato sam rešila da ove godine probam sama da ih napravim, po maminom receptu.

Međutim, krastavčića nema nigde! Bar ne onih sitnih. Taman kada sam pomislila da ću se ipak vratiti praznih ruku, ugledam ih na jednoj tezgi. Tezgu sam i ranije zapazila jer je ogromna, mahom puna zeleniša, a prodavac je uvek isti - jedan visoki mladić sa ogromnom bradom. I uvek je gužva. Iskreno, baš ne bih da stojim pola sata u redu za peršun ma koliko da je dobar (peršun je u ovom slučaju pojam za sve zeleniše) pa sam je nekako uvek zaobilazila. Ali šta ću, trebaju mi krastavčići, a tu ih jedino ima.

Odnos sa kupcima - primer 1, prvi deo

Onako s Bebom, koja je sa prethodne tezge uzela paradajz i gricka (znači zabavlja se i ne buni se da joj je dosadno) parkiram kolica u jedan ugao. Kao i na svakoj tezgi, zatražim kesu - prodavac ne odgovara. Zatražim drugi put – opet ništa. Rekoh, možda dečko ima previše posla. Priđem mestu gde su kese i uzmem sama. Pogledao me i ništa nije rekao. Polako biram krastavčiće i stavljam ih u kesu, iako me čudi što svi čekaju i niko ništa ne bira.

Između mene i reda, gura se jedna Grkinja.

-„Koliko je rukola“?

-„50 centi“.
-„U redu, uzeću jednu vezu“.
- „Gospođo, zamolio bih vas da sačekate u redu“.
- „Naplatite vi meni odmah. Evo, imam 50 centi“, odgovara mu gospođa koja očigledno ne može da čeka.

Pruža mu 50 centi i navaljuje da ih uzme. Pogledao je onako ispod oka i uzeo novac. Njegov pogled govorio je da ga nekulturni uvek iznova iznenade.

Sa kesom krastavčića u rukama stala sam u red. Bila sam četvrta i posmatrala kako se stvari odvijaju. Svako je prodavcu rekao šta želi, a onda je prodavac, sam, sa rukavicama na rukama, uzimao najbolje proizvode, dodatno ih obrađivao da nemaju dugačke drške, propali plod, loš list...
Nije mi trebalo mnogo da ukapiram da sam traženjem kese i samoposluživanjem i ja bila od onih nekulturnih, koji ne umeju da sačekaju...

Kupci su uzimali po više stvari, a prodavac je strpljivo birao najbolje, stavljao u kese, a zatim ih odnosio do kupca i odlagao u njihova kolica. Usluga na nivou, mušterije sve neki fini, probran svet.

Kada sam gospođu ispred mene pitala zašto je tezga toliko popularna, rekla mi je da dečko koji prodaje uglavnom uzglaja organske proizvode, da je kvalitet odličan i da ona, i pored toga što je uvek gužva, čeka svakog petka. Na to se nadovezala i gospođa iza mene komentarom da, kad prodavac donese paradajz, cela tezga miriše, a ukus je kao onaj nekad. Pomislih možda bih za paradajz i sačekala, ali peršun je peršun - lepo je što je kvalitetan, ali ako na to izgubim pola dana čekajući...

Odnos sa kupcima - primer 2

Beba je bila dobra, a i mene je zabavljalo da posmatram ovaj, za mene, novi pristup prodaji proizvoda na atinskoj pijaci, kao i takmičenje ko će više kesa sa tezgde da ponese. U međuvremenu, prodavačica sa tezge do, pita me želim li njen paradajz.

-„Ne hvala gospođo, ja volim sitniji“, odgovaram.

-„Imam ja i sitniji, evo pogledajte“, počinje da me ubeđuje i pokazuje paradajz srednje veličine.
-„Hvala vam, ali ja volim baš onaj sitan“, ljubazno odgovaram.

Nakon 30 sekundi rekla mi je da pomerim kolica sa Bebom jer joj zaklanjaju 5 centimetara tezge. Malo je reći da sam poludela! Stavila sam deo kolica sa te strane, jer je sa svih drugih bilo sunčano. Nisam joj rekla ništa. Pomerila sam kolica i Bebu stavila na sunce. Otvorila sam suncobran koji je zauzimao dosta prostora i konstantno sam morala da manevrišem, ali šta sam drugo mogla.

Tim potezom gospođa prodavačica izgubila je nekoliko mušterija u startu. Svi koji su čekali sa mnom u redu zgrozili su se na njen kometar.

Odnos sa kupcima - primer 1, drugi deo

Uto dođe red na mene na tezgi na kojoj sam čekala. Pružam kesu s krastavčićima i unapred se izvinjavam što sam ih sama birala. Objasnim da je to ono na šta sam do sada navikla.

Već u 11.30h (pijaca traje do 16h) na tezgi nije ostalo skoro ništa...

Nema problema“, kaže mladi bradati dvometraš. „Sam biram zato što jedino kada svaki proizvod prođe kroz moje ruke, budem siguran da sam mušteriji dao najbolje“.

Počinjem da se vadim da sam sama birala i zato što mi trebaju baš sitni krstavčići za nešto što spremam. Interesovalo ga je šta je to tačno, a onda sam mu objasnila da mi u Srbiji nemamo povrće cele godine, tako da salatu kiselimo da bismo je imali zimi.

Dok sam govorila, primetila sa da nešto pakuje u kese. Uzela sam i vezicu nane, uz već odabrane krastavčiće, pružila novac, a on meni moje kese. Zatim mi je dao još tri. Stavio je paprike, peršun, mirođiju, salatu i pružio Bebi šargarepicu. Rekao je da je to poklon od njega.

Zaključak

Bila sam iznenađena. Pomislila sam na prodavačicu koja mi je rekla da sklonim kolica s Bebom jer joj zaklanjam tezgu i ovog divnog mladića. Prodavačicinoj tezgi, za 20 minuta koliko sam stajala u redu, nije prišao niko – na njegovoj je čekalo 10 ljudi. Dečko koji sam proizvodi ono što prodaje, insistira na kvalitetu, ali i na – usluzi. Na pijaci bar 40 tezgi prodaje peršun po istoj ceni, ali gužva je kod njega. Zato što je drugačiji, ceni mušterije i ume da ih privuče.

Važno je imati kvalitetan proizvod, ali možda još važnije – umeti da ga plasiraš. I na pijaci. Zato ću ja, od narednog petka, za peršun ipak čekati u redu...

Ponosna

2015-09-16T15:40:00.000+03:00

Došao je kod nas oko 19h. Po podočnjacima se vidi da ga još nije prošao jet-leg. Iz Amerike je doputovao u petak uveče, u subotu je rano išao na svadbu na Krit. Ostao je do ranih jutarnjih sati i probudio se taman da ne zakasni na avion za Atinu. Pokušao je u ponedeljak da malo odspava, ali porodica je želela da ga vidi. Veče je bilo rezervisano za nas, jer u sredu ujutro ide nazad za Ameriku. Obaveze na fakultetu ne mogu da čekaju.

Spiros ima 34 godine i jedan je od najboljih drugova mog muža. Visok, mršav, smireni nepušač – na prvi pogled rekli biste sve, samo ne Grk. Pažljivo sluša dok drugi govore, ne upada u reč i gotovo tihim glasom odgovara kratkim rečenicama. Nema teme o kojoj sa Spirosom ne može da se razgovara. Vidi se da je pametan, načitan, ali i društven, sa puno hobija.

Od njih šestorice, samo je moj muž posle završenog fakulteta ostao u Grčkoj. Bili su među najboljim studentima Ekonomskog fakulteta, pa su ostali rešili da sreću potraže negde drugde. Današnji skor – trojica u Americi, jedan u Engleskoj, jedan u Finskoj. Kažem današnji, jer pre nekoliko godina nije bilo isto. Engleska je bila popularnija, ali sa odlaskom u Ameriku, iako su rekli da im se isprva nije dopalo, uvideli su da greše i ostali. Što ne znači da za nekoliko godina skor neće da se promeni.

Spiros je iz skromne porodice. Mama mu je umrla dok je studirao, brat se bavi malim privatnim poslom, a otac je pasionirani pčelar. Nakon završetka fakulteta, u Englesku je otišao na master studije. Za pokazano znanje dobio je stipendiju. Nikad se ni na šta nije žalio. Ni na kišu, koja ponekad ume da nervira nas koji nismo navikli da skoro svaki dan pada.

Kada je na red došlo traženje posla, Spiros je konkurente pobedio – znanjem. Ni prepisivanjem, ni nameštanjem, ni poznavanjem stranačkog kolege, ni podmićivanjem profesora. Nema Spiros tatu da ga gura, ali očigledno ima znanje. Ono što je tamo tada jedino prolazilo.

Zaposlio se u poznatoj finansijskoj instituciji za koju je radio 8 godina. Bio je zadužen za region Jugoistočne Evrope i često se sastajao sa ljudima na visokim državnim pozicijama. Ipak, rešio je da, u 32-oj godini, kaže zbogom dobrom poslu. Želeo je da – studira.

Ostaviti veoma dobar posao i ponovo se vratiti u školsku klupu, u nekim zrelijim godinama, za većinu njegovih prijatelja i ljudi koji su ga poznavali bilo je čudno. Ali ne i za Spirosa – on je imao plan. Želeo je da upiše dobru školu, završi MBA studije i proba da pronađe nešto još bolje. Nije ni važno što ga niko nije razumeo. Spiros je verovao u sebe. Iako, kada govori, ne izgleda kao neko ko je previše samouveren, taj neki sjaj u očima dok objašnjava kako mu je fakultet omogućio da upozna neke značajne ljude, druži se sa studentima iz celog sveta i nauči nešto novo, govorio je više od reči.

Neki bi to nazvali izazovom, neki rizikom, neki bi pomislili da mu se može. Reći ću samo da je školarinu od 150.000 dolara platio maltene sam i to ne u kešu (jer ga nije imao) – za 30% dobio je stipendiju, a za preostali iznos uzeo kredit.

Na kraju prve godine MBA studija (studije traju 2 godine) pozvali su ga u Vašington, u Svetsku Banku na praksu. U 33-oj godini, nakon višegodišnjeg iskustva u značajnoj finansijskoj instituciji, Sripos je 2 meseca bio – stažista!

Kao da je počinjao sve iz početka... Za mnoge bi to bilo ispod časti. Ipak, Spiros se na podsmešljive komentare nije obazirao.

Druga godina studija donela mu je priliku da upozna poslodavca za koga bi baš želeo da radi. Ipak, trebalo je proći selekciju od 20 isto toliko zainteresovanih studenata sa njegovog fakulteta. Spiros ih je sve pobedio – znanjem. Ni prepisivanjem, ni nameštanjem, ni poznavanjem stranačkog kolege, ni podmićivanjem profesora da o njemu kaže nešto lepo. Nema Spiros tatu da ga gura niti para za tako nešto. Ali, očigledno ima znanje, ono što je tamo tada jedino prolazilo.

Ipak, ni to nije bio kraj. Sada su mu konkurencija bile kolege sa drugih, najpoznatijih američkih Univerziteta. I tu bitku je dobio Spiros. Opet – znanjem.

Finalna borba – u prostorijama kompanije. Zbog prirode posla, budio se Spiros svako jutro u 4.30h i u kancelariji ostajao do kasno uveče. I tako dva meseca. Ukoliko se pokaže kao dobar, zadržaće ga. Ukoliko ne, moraće da čeka neku novu priliku.

Spiros je i iz te bitke izašao kao pobednik. Jedan pametan i vredan momak pokazao je da su te dve osobine koje ga krase bile presudne za uspeh. Ni pol, ni zemlja iz koje dolazi, ni prethodno iskustvo, ni status u društvu. Obezbedile su mu mesto u poslovnoj eliti, među najboljima, tamo gde je verovao i želeo da bude.

Muž i ja smo ga nemo slušali. Nije to ono:“ Čuo sam da je neko tamo postigao to i to“. Bio je to naš Spiros. Kako da se ne osećaš ponosno na nekoga ko je tako skroman, a postigao je tako mnogo?

Nekoliko dana kasnije sa Bebom sam bila kod drugarice na rođendanu. Meni mahom nepoznate mame i njihova dečica. Kada sam rekla odakle sam, jedna Grkinja je počela da oduševljeno priča o Beogradu i Srbiji. U sklopu istraživanja na fakultetu na kome radi, posetili su Beograd.

„Vi Srbi ste slični nama“, rekla je. „Gostoljubivi ste, veseli, ponosni. I očigledno imate dosta znanja i iskustva iz oblasti kojom se bavim. Kada god pozovem neku evropsku instituciju u Evropi, Srbi su uvek na najvišim pozicijama“.

Ma, bila sam ponosna do neba!

Fotografije:

www.danichols.com

http://alumni.harvard.edu

www.ic-cuni.cz

www.investopedia.com

www.pinterest.com

Čemu služi, a uz to i (ne) radi?

2015-09-07T17:24:00.000+03:00

Kada, u 7-om ili 8-om mesecu uđete u prodavnicu dečjih stvari, prodavačica će vam za većinu njih reći – da će vam trebati. Ovde ne računam one bazične, za koje svi znamo, tipa krevetac, dušek, kolica (mada se i kupovina nekih od njih može pretvoriti u veliko istraživanje). Sve je uznapredovalo, pa taj trend prate i ove vekovima korišćene stvari, koje su vremenom dobile novi oblik ili funkciiju. Tako ćete se odmah zagledati u dečje krevete 3 u 1, kolica koja se okreću za 360 stepeni, dečju sobu izjedna i razne druge skalamerije za koje ćete, u pojedinim slučajevima, zaista reći „wow"!

Ipak, pravo malo otkriće su one sitne stvari za koje niste ni znali da postoje! Mene je u prvom naletu skup sitnica za grudi ostavio bez teksta - pumpa za izmuzavanje, flašice za istu namenu, pa onda kese za čuvanje mleka, papirni tamponi da ne izlazi mleko, krema za bradavice, silikonske bradavice i još nekoliko kojima se ni imena više ne sećam. Ako beba ipak ne sisa, onda je to novi set, u kome su terilizator, flašice i sušilica samo početak...

Da bi prosečan građanin sve to pokupovao,verujem da mu ni 6 mesečnih plata ne bi bilo dovoljno!

A prosečna mama – osim što je, dok prodavačica priča li priča, stomak pritiska (jer je u poodmakloj trudnoći), pokušava da sve to zabeleži, ne bi li prenela ženskim osobama koje su se već ostvarile u ulozi majke i samim tim imaju više iskustva.

Iako su sve te stvari za bebu majušne, a njihova kupovina uzbudljiva, trudila sam se da ne podlegnem potrošačkoj bebi groznici. Ipak, svaka mama, uključujući i mene, ima neku svoju malu tajnu, caku, predmet za koji je mislila da je suvišan ili „čemu služi, a uz to i ne radi“, a u stvari se ispostavilo se da je veoma koristan.

Nakon godinu dana staža, na mene je ovakav utisak ostavilo nekoliko sitnica, koje su mi olakšavale svakodnevne radne zadatke.

Štramplice sa nogicama

Sigurna sam da ovo nije pravi naziv proizvoda :), ali slika pokazuje na šta mislim. Kada sam kupovala garderobu za Bebu, od svih malih slatkih stvari, birala sam one najslađe. U nekim slučajevima, ispostavilo se da je taj kriterijum ipak pogrešan! Najslađe je možda lepo na oko, ali ne znači uvek i korisno. Tako se, u zimskom periodu, za gomilu nekih trenerčica ispostavilo da su bačene pare. Beba je (kada je ukapirala) neprestano skidala čarape, i ne samo što ih je skidala, već ih je stavljala u usta. Tako vlažne, nije bilo šanse da joj ih obujem ponovo. Dan je prolazio u smenjivanju boja, pa se dešavalo da joj je na jednoj roze, a na drugoj bela čarapica. I tako nekoliko puta dnevno. Onda sam na poklon dobila čudesne štramplice sa nogavicama. Spasle su me. Obučem ih i ne mislim! Beba suva i zaštićena, a ja rasterećena jedne obaveze.

Četka za pranje flašica

Kada mi je prodavačica ovo pokazala u 8-om mesecu trudnoće, počela sam da se smejem. Ma da, samo mi još četka fali. I stalak, i specijalan deterdžent, i kutijica za pranje flašica u mašini za sudove! Ipak, kada je Beba počela da pije mleko iz flašice, shvatila sam da je pranje običnim sunđerom malo komplikovanije nego što izgleda. Flašica je doboka, pa sunđer ne može da dospe u sve delove, a mleko se, po običaju, nekako uvek zadržava tamo gde on ne može da priđe! Pokušavala sam da grudvice preostalog mleka dohvatim nožem, ali nije uvek išlo. Tako se, iz dana u dan, jedan relativno prost zadatak pretvarao u višeminutnu moru. Sve dok na poklon nisam dobila 2 četke za pranje flašica – manju za cuclicu i veću za flašicu. Ipak, veća četka i dalje nije rešavala problem, jer nije bila dovoljno široka da dohvati sve uglove flašice. A onda sam se naljutila i kupila Dr.Brown's (o obožavanju njihovih proizvoda sam već pisala) koja je odmah zauzela počasno mesto u kuhinji. Na kraju četke su sunđeri, i u tri jednostavna poteza flašica je potpuno oprana. Bez ikakvih ostataka. A ima i svoj mali stalak, tako da ne moram da mislim gde ću da je stavim kada je operem.

Peškir sa kapuljačom

Ovo mi je nekako zvučalo logično – okupaš bebu i zaviješ je u jedan peškir, koji ima i kapuljačicu za glavu. Lako, jednostavno, praktično. Još uvek nam služi, iako je Beba sad već porasla i uskoro će da ih preraste. Rekoše mi da, na žalost, ne prave veće...

Suncobran za kolica

Pošto je Beba letnje dete i mahom smo preko dana u tim prvim mesecima bile kod kuće, nije mi ni padalo na pamet da tako nešto postoji. Kolica su imala onu nastrešnicu, a pošto je Beba u tom periodu ležala, nije bilo potrebe za dodatnim prekrivanjem. Ipak, kako je Beba rasla, a grčko proleće poprimilo svoje draži, nastrešnica više nije bila rešenje. Beba se okretala, gledala mace i kuce, pratila pogledom automobile...Da stavi kapu bio je uspeh naterati je, tako da smo se maltene svakodnevno, po više puta, igrale „ja stavim, ona skine“ igre. Pokušala sam da idem stazama koje imaju prirodan hlad, ali to ne može uvek da bude slučaj. A onda je muž predložio da kupimo suncobran za kolica. U prvi mah mi se učinilo kao bacanje para, ali ipak sam pristala da ga kupimo. Možda ipak bude koristan, ko zna? Trebalo je naći odgovarajući jer, u zavisnosti od kolica, i tu ima razlike. Samo naša marka kolica zahtevala je i neki poseban deo, pa je, na izgled, prosta kupovina ipak potrajala dok ga nismo našli.

Kada smo ga konačno stavili,nisam videla neki boljitak. Misleći da sve znam, pomerala sam suncobran onako kako ne treba, dok u jednoj šetnji ne videh mamu kako podešava svoj. Onda je sve nekako bilo lakše.

Sada uživam! Gde god da Beba želi da se okrene, suncobran može da je pokrije. Jes' da me nekad malo nervira što moram da ga premeštam s jedne strane kolica na drugu, ali od kad ga imam, šetnja po suncu postala je zadovoljstvo, a ne savijanje (za bačenu kapu).

PS: Dok sam tražila fotografije da ilustrujem tekst, naiđoh na ovu.

Predivan izum! U Atini kiša ne pada često, ali ipak je korisno imati ga.

Postoji li sitnica koja je vama, nenadano, pomogla da lakše obavite radne zadatke oko bebe?

Fotografije:

http://terrytown.com/kl1602.htm
http://craziestgadgets.com/2011/06/21/7-ways-to-use-an-umbrella-hands-free/
http://www.sewmuchado.com/2014/05/free-footed-baby-pants-pattern.html
http://www.motherslove.com.au/dr-browns-bottle-cleaning-brush-pink-large.html
http://www.annatestadoro.com/2012/10/12/blogtoberfest-8-review-friday-stokke-sleepi/

Dan posle (odmora)

2015-09-02T15:18:00.004+03:00

- „Kakav je plan za sutra“?

- „Da ne radimo ništa“.

Nekoliko sati pre, došli smo sa odmora (proveli se odlično, ali o tome u nekom drugom postu). Tri kofera, 2 velike kese i još neke sitnije stvari trebalo je raspakovati, neke vratiti na mesto, neke staviti u mašine, neke oprati odmah, neke okačiti ili vratiti na policu ormara, kuhinjskog dela, frižidera...Morali smo na smenu,muž i ja, jer Beba trčkara, vesela je što se opet vratila prostoru gde je gazda i ima sve što joj treba za igranje i zabavu.

„Samo nam još trebaju baba i deda“, sebično pomislih kada je muž spuštao slušalicu. Razumem ih i znam da hoće da je vide (već dugo niko ne dolazi zbog nas J), ali posle 2,5 sata neprestane akcije na brodu plus pre i posle puta, baš mi nije ni do koga.

Kako su otvorili vrata, Beba, naravno, počinje da plače. Zaboravila ih je, pa onda kreće poznata priča o smirivanju, pokušaju da se objasni da su oni ti i ti i da je vole i sve što uz to ide...Beba nastavlja da plače nesmanjenim žarom i jasno, hvata se za mene, a ja pokušavam da objasnim da ne treba da budu tako napadni, da će doći kad se malo opusti...Pošto vidim da ne pomaže, odustajem i isključujem se.

Epizodu nekako preživesmo, ali nema pauze! Dođe vreme da se muž i ja rastanemo i svako krene na svoje zadatke. Beba bi napolje, pa uzimam kolica i pravac - kafa za poneti! Ona najveća! I doza šećera u vidu nekog slatkog hleba, kako zovem ove grčke uobičajene slatkiše, koji se dobije uz nju. Bar je čokoladan, ako ništa drugo.

Pošto od Bebe više ne može da se jede, a ni pije (jer sve što vidi htela bi i ona), a ja baš ne mogu da se pohvalim da se u tom trenutku zdravo hranim, jedini spas bili su – golubovi! Beba obožava sve što se kreće, a baka je, između ostalog, naučila da kad vidi golubove kaže „Iš“, što proizvede odličan rezultat – mir na nekoliko minuta za mamu. Na trgu preko puta ih uvek ima, a i teta mi, umesto jednog, dade dva kolača, pa ako zagusti, eto poslastice i za njih. Okrenuh kolica suprotno od mene (jer ako me Beba vidi sa kolačem, ni jedan golub mi ne pomaže), sedoh pored fontane, bacih nekoliko mrvica i – eto ih! Beba srećna, a ja na brzinu dobih svoju dozu kofeina i šećera!

Uz konstantno dozivanje mačaka i pasa i moljenja (u sebi) da se negde pojave, jer sada samo to može da je zadrži i kolicima, malo smo prošetale i vratile se kući. Za mamu, jasno, nema odmora, jer je na redu ručak za Bebu, a moj muž, standardno kao i svaki put kada je nabavka u pitanju, okrene telefon bar 5 puta, i to u najgorem trenutku.

Hranim tako Bebu i pomislim: „ Kad bi Beba samo malo htela da odspava, da se ispružim i ne radim ništa bar sat vremena? Briga me za sudove, igračke, prljavu kosu. Samo malo, maaaalkice da odahnem“...Uto mi san prekide ulazak muža sa 20 kesa. I Bebine rukice kojima mi pokazuje da želi da je podignem.

Na putu do sobe je zaspala. Muž se, čim je sve spakovao u frižider, zaputio ka krevetu. Pomislih, Bog me pogledao! Odoh da mu se pridružim. Uključim TV iz čiste radoznalosti, kad tamo romantičan film. Ne pamtim kad sam zadnji put pogledala neki. Kažem u sebi: „To je to, neki znak da i mi mame imamo dušu“. Podignem jastuke, navalim na sladoled i prepustim se uživanju.

Beba je spavala do kraja filma. Na tome sam joj bila više nego zahvalna. Ma šta zahvalna, obožavala sam je! Svu sam je izljubila kad se probudila :).