Bedno piskaralo

Dovidjenja

linga — Fri, 20 Nov 2009 23:27:06 +0100

Selidba je konačno gotova.

Bilo mi je lepo, ušuškano i ugodno ovde prethodih skoro godinu dana, sada je vreme da pticica odleti u svoje gnezdo :)

Nema me

linga — Sun, 01 Nov 2009 18:09:08 +0100

Poštovani čitaoci mog bloga, nadala sam se da će pauza u pisanju biti manja, ali se, očito precenih.

S obzirom da me nema daaanima, a da sam navikla da piskaram redovno, želim samo da Vas obavestim da me neće biti još neko vreme, jer sam u gužvi. Seldba u toku :)

Javljam Vam se čim se preselim.

Do čitanja

Vaše Bedno piskaralo.

Trenutak istine ili istina trenutka?

linga — Mon, 19 Oct 2009 16:01:06 +0200

Poštovani čitaoci bloga "Bedno piskaralo", ekskluzivno imate priliku da vidite novi, neodoljivi kviz - „Trenutak istine za T. V.(prim. autora - pogledajte poslednji pasus)“

U studiju su voditeljka programa B.P. i na "vrućoj stolici", privezana za detektor laži - T.V. lično!

B.P. – Dobro veče, da li Vam je udobno u vrućoj stolici, navikli ste da ste s druge strane i da Vi pitate?

T.V. - Da, udobno mi je (kiseli osmeh).

B.P. - Nnnnnne, odgovor nije tačan. Recite, da li ste u stvari novinar samo da bi samozadovoljno mogli da čeprkate po tudjim životima, a to pravdate profesionalnošću i borbom za istinu?

T.V. Ne, niste me dobro shvatili... ja...

B.P. Dosta, idemo na sledeće pitanje: da li je smisao emisije "Trenutak istine" da na najgnusniji način potonule, istrošene , promašene i traumatizovane ljude izvrgnete ruglu i time zaradite enormnu gledanost i još veći novac?

T.V. Ne, nije!

B.P. Mmm, da vidimo šta kaže poligraf.... odgovor nije tačan. Idemo dalje, Da li bi se osećali loše kada bi saznali da Vam je mama piiip, a bivši muž piiiiiip, a vi ste onda piiiiiiiip?

T.V. Osećala bih se grozno, ali ja se nikada ne bih prijavila!

B. P. Da vidimo šta kaže poligraf... odogovor nije tačan. Da li poligraf pišti možda zato što emisiju koju vodite privatno smatrate dnom dna, sramotom za novinarsku profesiju i šljamom najgore vrste?

T.V. Pa i da tako mislim, to ništa ne menja, znate, ja sam profesionalac i radim u skladu s tim. Uostalom niko nije terao te ljude da se prijave.

B. P. Tačno, nije. A onda je Vaš „tim psihologa“ opet jaki profesionalci, kao i Vi, takve ljude pustio da nastave da blate sebe za male pare, još gore - pijanice da se opijaju, nailnike da nastave da biju, silovane da nastavljaju da budu silovani i od strane voditeljke i od strane auditorijuma?

T. V. Pa, ovaj, hm, nije baš tako.

B.P. Ccc, opet netačan odgovor, ne ide vama ovo baš najbolje... I za kraj, da li Vas je draga T.V. bar malo sramota zbog moralne i svake druge štete koju ste svojim radom naneli građanima Srbije a pre svega tim ljudima i njihovim porodicama?

T.V. (Postiđeno) da, malo me je sramota.

B.P. Ouuu, odgovor opet NIJE TAČAN! Žao mi je, T.V. moraćete i dalje da se prodajete za velike pare i da koru hleba zarađujete omalovažavajući i blateći druge. U ovom kvizu niste tačno odgovorili ni na jedno pitanje.

Urnebesan aplauz publike. Otvara se prorez u zemlji i takmičarka propada u istu, uz uzvik olakšanja i iznenađenja plaćenih statista u studiju,. A ne, to je iz drugog kviza, mada, deluje baš dobro i korisno.

..... Zvvrrrrrrrr!

6.10 je, ustaj Bedno piskaralo, novi radni dan. Trljam oči, osvrćem se, nigde reflektora ni frenetičnih aplauza. Uf, baš šteta, na momenat sam se ponadala da...

Ne, ništa se nije dogodilo. Dok čekamo da se organ koji ima ovlašćenja ali ih slabo koristi(RRA) izjasni, a T.V. i njen gazda obećavaju da će ovaj sramotni kviz da se prikazuje u manje sramotno vreme(bliže ponoći, kao da je glupost onda manje vidljiva), meni se i dalje u glavi vrte slike visokotraumatizovane osobe koja pritisnuta ko zna kojom mukom iznosi svoju strašnu priču i slike novinarske(mada ne bih olako trošila tu reč) ajkule kako zajedno sa celom ekipom kviza verbalno siluje pred milionskim auditorijumom ženu kojoj je potrebna pomoć. Šta reče T. V., bori se protiv nasilja, svaka joj čast...

Link 1: Zakon o radiodifuziji, s posebnim osvrtom na član 68...

Link 2: Etika novinarstva, s osvrtom na strane od 26 do 29...

Mene je sramota, a vas, drage kolege novinari? A Vas, drage kolege iz UNS-a i NUNS-a?

DOK PIŠEM

linga — Tue, 13 Oct 2009 16:16:01 +0200

Još lelujam snena,
međ drvećem i mesečinom,
hvatam retke ptice s krilima

Tražim rečenice što lete
ne bi li uhvatila
korak sa senama.

Pršte i pište, jecaju
užareni osmesi
pod nogama mojim

Ludačke fraze
izleću iz mene
i začas prhnu u nebo.

Odlete, slože se u pesmu.
A ja na mesečini
iznova naučim da stojim

Za decom naričem,
što ih se tako
besramno odričem.

Snivanje

linga — Thu, 08 Oct 2009 23:37:59 +0200

Šta smo mi?

Parče paučine preko trnja razapeto
vreli talas
ne zapljuskuje ni obale ni obrise,
rasplinut i prezreo
poljubac još nerođen.

San usnili
omeđen nebom
pod krošnjom skriveni
u hladu Evine jabuke spoznaje
i čežnja
i srce nara
raspuknuto i zrelo
da ti se preda.

S kakvim pravom tražiš
meku podatnost
od mene
od mojih bedara
nebranjenih?

Dovuci kofer prošlosti
pa istresi sve strepnje, strahove
večeri bez avaza
noći bez dodira
sumnje hladnog kreveta
jutrenja meka.

Skini se
Hoću te razgolićenog
samo tako i nikako.
Iz ljušture u ljušturu, kakav je to pad
ako na tvrdi oklop dočekaš se
netaknut.

To što osmehom kupuješ aplauze
gomile namamljenih tužnih
rasplodnih žena
meni ništa ne znači.

To što umilnim kombinacijama slova
činiš čuda opipljivim
meni ništa ne znači.

Ni što vodiš ljubav očima,
preko stola
žvaćući reči prazne
dodirujući kolena drugih
mazeći podatno slike u glavi
dok me skidaš s kraja na kraj sobe
meni ništa me znači.

Što oreš po tuđim međama
a svoju njivu čuvaš u korovu
mene ne privlači.

Poljubi me ako smeš
ti besprekorni šarlatanu
Arlekine
pajacu
udahnuću tvoj miris iz neba
iz kiše
iz prazne čaše na stolu
sa ogledala na kojem si pisao
po dahu slatkorečja.

Uroniću u tvoje prste,
ispod grudnog koša
da vidim šta tu u stvari stanuje
i za koga pleteš mrežu,
u čija bih nedra da skočim.

Izađi iz ilegale
ne preti uludo
ludo,
ne prosipaj šarm na pogrešne dame
ne osipaj bisere k'o dane
što ti prolete kroz prste
i raspu se pepelom
iz ničeg u svašta
što se izroditi može.

Zaklopi te kofere
krcate iluzijama
da u meni želiš čoveka
da sam bolja od nje
da sam podatna i meka.
Patiš što po meni ne putuješ
samo jer sam daleka.

Oktobar 6. kada će da svane?

linga — Tue, 06 Oct 2009 15:36:20 +0200

Svanuo je 6. oktobar.

A ja, i verujem mnogi moji prijatelji još čekam da mi svane.

Makar malo, da osvetli zora van mog začaurenog mikrokosmosa kojim sam se ko paukovom mrežom oplela da ne vidim dalje od sopstvene porodice, svog malog sveta, svoje firme, prijatelja, kumova, svog dupeta. Inače bih, majke mi, poludela.

Prisećala sam se danas i juče svog “razvojnog puta” od friške studentkinje političkih nauka iz provincije do umornog političkog apstinenta i pitala se kakve bih izbore pravila da sam tada znala da ćemo 15 godina kasnije biti ovde, ovako?

Nedovršeno, nedorečeno, između, nigde, lebdeći između 19. i 21. veka, bez ideje, bez menadžmenta ili domaćina, tiranokratiju zamenila oligokratija, tako to meni sve izgleda. I nisu mi iluzije pojeli skakavci, a sve i da jesu lakše bih se s tim nosila da se nisam usudila da pravim decu, i time sebi na leđa jo[ navalim i odgovornost i pitanje “a šta će da bude za sledećih 15?”

Mada, uspomene na izlizane đonove po ulicama mog Beograda, koji je ova Šumadinka upoznala na najlepši način, šetajući uzduž i popreko, kroz šetnje i barikade, pištaljke i šerpe, ba[ me nekako razneži. Deleći onaj fenomenalni fini duh koji je lebdeo nad nama tih godina, pokopan i raspršen kao mehur od sapunice, razbijen podjednako našim prevelikim neispunjenim očekivanjima koliko i nerealnim političkim obećanjima.

Trebalo je da nam bude jasno još odmah, kada je umesto reza(ah mi smo bar kroz istoriju primer reza rezova i rezića), umesto jedne stolice montiran čitav red za novu predstavu, a publika ostala ista, bez mogućnosti da ko čovek izviždi lošu režiju. Kada smo umesto Ustavotvorne skupštine dobili oktorisani ustav, burazersku ekonomiju, i sistem dam – daš braćo omladinci i bivši Skojevci varijantu.

slika uzeta odavde

Valjda sindrom skuvane žabe, šta li... A mi smo kuvani, baaš dugo.

Ali, kad pogledam, u tom mikrokosmosu, ne mogu da budem ljuta na sve njih. Eh, da nije bilo one krađe 1996. godine, ne bi moja buduća kuma flertujući u pokušaju da odobrovolji pandura u Kolarčevoj, upoznala člana studentskog obezbeđenja. Niti bi on tako ušetao u naše društvo, ni postao ljubav mog života.

A kako je samo već na početku mog studiranja bilo teško otresti se iluzija i nadanja! Kako mi je bilo smešno što sam jedan dan slušala velike priče o civilnom društvu, demoktariji, pluralizmu, a onda obuvala najizdržljivije cipele i kretala u štrapac da izgazim sve to što sam čula, u koloni ljudi koji su delili moje stavove. Surovo prizemljenje, kad vidiš odmah tu, na delu, kako se teorija razlikuje od prakse... Podseća me to na mog komšiju iz sela, koji je kada ga je žena uhvatila na gomili s prijateljicom, zavapio “Miiila, zar ne veruješ meni, nego rođenim očma?”

Tako nekako izgleda naša politička stvarnost. I ona društvena koja se na nju naslanja.

5. Oktobra sam, umesto ispred Skupštine, gle ironije bila u selu Turica kod Guče, spremajući ispit. Ne sećam se više koji, neki koji je svakako sadržao reč političko u sebi.

I ludela što nisam u real time revoluciji. I brinula za ljubav i prijatelje dok su gutali suzavac, a ja čamim u selu gde antena hvata samo prvi kanal Bastilje. Kad se vratim u 6. oktobar 2000. godine, ne mogu da se setim svih stvari koje smo želeli. O kojima smo pričali. Kad budemo za 5,6, 10 godina... Koliko smo odmakli, vidi li se trag u snegu?

slika odavde

Sad se štitim od sebe, od svojih izgubljenih nadanja. Brinem za svoj mali vrt, hranim i ljubavlju zalivam ono što muž i ja posejasmo iza sebe. Uronila sam u prosečnost i tihi bunt, uprkos svemu.

Ispod dečjeg kreveta još čuvam tu kutiju. Bedževi Otpora, propusnice studentskog Obezbeđenja, članci kako lepe studentkinje u Kolarčevoj nude “šumadijski” čaj promrzloj smeni. Nasmejani ljudi, ideja, pištaljka kao dovoljan znak raspoznavanja i osmeh. Sačuvani primerci novina onih “naših”, leci i pištaljke. Lepo vreme. Bar se znalo ko su "naši" a ko "njihovi", s kim (s čim) imaš posla.

Mislim da je vreme da konačno svoje iluzije pustim niz vodu. A 6. oktobar bio je dan kao i svaki drugi. Dan koji nije doneo mnogo.

BlogOpen i njegova deca

linga — Thu, 01 Oct 2009 11:18:47 +0200

Da mi ne zameri ekipa s ovogodišnjeg BlogOpena, radovala sam se što jedan od mojih postova upade u ovogodišnji izbor za Blogopediju, nije da nisam. Samo me stisle obaveze, što poslovne, što roditeljske, što neka tuga i neizdrž povodom svega što se ovih dana dešavalo u Beogradu. Još sam uzela da čitam “Kolibu”, Vilijema Pol Janga, koja me je potpuno dotukla i odvukla od mile mi tastature.

Pobegla sam, priznajem iz stvarnog sveta, ovog mog stvarnog Beograda, jer ne mogu više da se davim u pitanjima, manje više istim koje sebi postavljam gotovo 20 godina. Zato sam se okrenula ovom izboru, koji su napravili momci iz Niša, ovogodišnji organizatori Blogopena 09, održanog 4. i 5. septembra 2009. godine.

I nekako sam baš prijatno iznenađena i zatečena da sam se našla u ovom malom, šarenolikom Balkanskom društvancetu. Ima tu svega, za svačiju dušu, i uživala sam čitajući.

Premda piskaram podugo, da nije interneta i sigurnosti prividne anonimnosti(koja je poodvano bivša anonimnost), sumnjam da bih se ikada usudila da negde nešto objavljujem. Ohrabrena lepim rečima prijatelja pesnika nekoliko puta sam se jada osilila pa poslala neka moja pisanija na konkurs. Ili nisu stigli na vreme, ili nisam ispoštovala propozicije konkursa, ili se žiri pitao, Boože, o čemu ova uopšte piše ;). Tako da je Blogopedija moja jedina nagrada, osim grupe mazohista koji čitaju moj blog :)

Ali, bez želje da umanjim vrednost izabranih radova(pa i svog) i dalje mi nije jasan princip po kojem autor mora SAM da predloži i pošalje postove i tekstove koje smatra kvalitetnim. Em mu treba malo aktivizma, em ima neobaveštenih, a sigurno i stidljivih, možda i onih koje mrzi da to učine. A sigurno je i subjektivan. Neki blogeri su problem subjektivnosti svog mišljenja rešili nagradjivanjem ili anketiranjem na svojim blogovima. I to nije loše, ali mi se čini da bi predlaganje od strane drugih blogera(jednog ili više njih) dalo više povoda da se oseti kako diše mala blogerska zajednica na ovim prostorima.

izvor

Ostaje svakako dilema da popularnost nije uvek jednako kvalitet, ali on je u samoj definiciji blogovanja taako amorfna i ukusima podložna stvarčica, da je o tome teško raspravljati. A u tom slučaju, kriterijum odabira morao bi da bude drugačiji, po nekom formalnijem principu, koji bi onda, logično poništio njegovu poluformalnu ideju.

BlogOpen, koji polako, bio formalan ili ne, s namerom da "geekovi" i "geekovi wanna to be" razmenjuju znanje ili iskustvo, ili se druže, postaje polako institucija. Kako će se dalje razvijati i kakva ga sudbina čeka, videćemo, u septembru smo čitali utiske, izveštaje , malo "okasnele izvešaje":) , poglede "sa strane". Neki su se baš bavili ovim neformalnim blogerskim okupljanjem, a da sve ne ostane na pukoj razmeni "ćoraka", pali su i predlozi i vizije kako bi sve to ubuduće moglo da se “upakuje”.

Za početak, dobro bi bilo da blogeri znaju, da neke ideje ne mogu da se realizuju same od sebe, bez obzira na nas gomilu tapšača koji idemo okolo i vičemo "sjajno". Bez obzira na neformalnost i OO(organizacioni odbor) kao i šetajuću lokaciju, BlogOpen mora da ima generala, malog od palube, režisera, kako god nazvali tu osobu ili osobe. Da osmisli, drži na okupu paučinu koja povezuje sve, da svojom vizijom i autoritetom širi dalje ideju. Ne pametujem, sublimiram svoja iskustva, koja su doduše iz potpuno drugog svreta, ali podrazumevaju neophodnu ideju, viziju, dobru volju i zagriženost za dobre stvari koje imaju smisla.

Pošto se slegla prašina oko Niške borbe u rovovima, možda je vreme za odlaganje ordenja, prebrojavanje ranjenih i taktiku za sledeću borbu. Za početak, sajt BlogOpena popuniti arhivom od prethodnih godina, staviti Blogopediju 09, kao i one prethodne.

I ovu malu četu blogera upakovati u jedan PDF, kao što ste i obećali ;)

Za kraj, ko je stoički izdržao da stigne do kraja: :)

Izbor Blogopedija 09, koji su prikupili i uredili Slavko i Srđan.

Aleksandar Ilić – Pronađena grobnica Aleksandra Makedonskog
Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije
Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu
Nenad Obradović – Maloj M
Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela
Nebojša Radović – Deca i računari
Zoran Tomić – Arhimedov blistavi um
Miljana Mladenović – Život na Web-u u crticama
Marija Spasojević – Bez emocije
Ivana Stoisavljević – Inkluzija
Sladjana Marjanović – Savremena bajka iliti jedan ponovljeni od poodavno
Milan Jakovcevski – Ljubov e…
Milan Milošević – Deset godina kasnije još uvek smo živi i zdravi
Dimitrovska Vasilka – Arheologijata na tvojata familija
Ivana Križanović – Snopić svetle mudrosti
Magdalena Arnaudova – Vraќanje vo realnosta
Filip Mladenović – Vrhunac Pink kulture
Milica Lazarević-Jekić – Da te grlim
Ogi Sinko – Eden ubav den, može i porano
Miloš Petrović – Zašto je važno da jedna kompanija vodi svoj blog
Ivana Momčilović – Kako sam zavolela sebe
Elena Apostoloska – Matovska – Životot e fer
Leonida Penka Bassa – Ahroma
Milica Vučković – Bolesna bajka
Miloje Sekulić – Bloggers Relations u praksi [post I] [post II]
Larisa Ranković – Mediji na oštroj nizbrdici
Dejan Pejčić – Sanjam
Saša Radojčić – Srpska književna blogosfera
Miloš Krneta – Dan kada ćemo se osloboditi papira
Slobodanka Boba Đuderija – Majkuim
Ristić Miljan – Ljubavnik
Dragana Đermanović – Carpe Diem
Sanja Rastovac – Priča o gospođi Marini
Suzana Janačković Živković – Zamisli
Marija Đokić – Sve njihove ljubavi
Dragana Pušica – Voćna torta sa višnjama i ribizlama
Zoran Trklja – Nisam dovoljno bogat da kupujem skupo
Marica Blečić – Vinski Raj
Emina Krstić – Mali ničega i mnogo svačega
Saša Stamenković – Autentični su u manjini
Etarget – Zašto se oglašavati na internetu 2. Kontekstualna PPC reklama
Vladimir Mirosavljević – Coolares, bend koji zaslužuje šansu
Meri Filipovska – Vek Od Denovi.
Nadica Trenceva - Karantin
Tatjana Kozica – Ti si birao
Gorjana Jordanovska – What am I to you?
Višnja Dimić – Muškarci i gubitak kose – strašna stvar!
Darjan Radenković – Kafanski bluz
Tanja Stanić – Otkucaji

I prošlogodišnja Blogopedija 08, koju možete da vidite ovde i Blogopediju 07 koju NE možete da vidite ovde.

bty9wsdemx

Čobanine, pošto ulaznica u obor?

linga — Fri, 18 Sep 2009 16:09:42 +0200

Pre jedno 5 godina, kada reših da s mojom ljubavi pravim decu, ni slutila nisam da ću provereno da budem građanka drugog reda. Ma, gde drugog, 15 rupa na svirali! Da će u ovoj državi da me zajebava kako ko hoće. Svi ovi što i iz frižidera viču “BELA KUGA”, “SVE NAS JE MANJE”, "NESTAĆEMO", u stvari ih boli baš i za nas, našu demografsku sliku, ni pišljiva cvonjka ne daju što si ti eto rešio da produžiš vrstu i staneš na rep toj "pošasti".

Jedna od većih gluposti koja me svaki put izvede iz takta je bezobrazno naplaćivanje ocu da prisustvuje rođenju sopstvenog deteta! Fiskalni račun čija slika danima kruži internetom, a koji dokazuje da je jedan srećni otac nesrećno iskeširao 200 eura da bi video kako SOPSTVENO dete kako dolazi na svet, uzdrmao je najpre blogere, pa medije, onlajn medije, pa se priča raširila okolo.

Da se razumemo, nisam pravila decu državi, niti tripujem da budem "majka Jugovića", još manje da mi deca budu na državnim "jaslama", ali mi je muka od licemerja, dvostrukih aršina i bezobrazluka onih koji besmislenim procedurama i biroktarijom praktično prave dvostruki bedem oko roditelja ne dozvoljavajući im da dosegnu do svojih prava i valjano urede živote.

Uskopištili su se iz ministarstva zdravlja, vidim, jer očito jedno pričaju a drugo rade. Odmah se tu spominje inspekcija, ali uludu. Još odavno, ministar je dao odrešene ruke tzv. menadžerima da sve cene vanstandardnih usluga(pa i prisustvo oca deteta kao civilizacijsko postignuće) određuju Upravni odbori porodilišta. Kako ih se prohte.

Džaba vrištimo, mi nesrećni entuzijasti, kako je to sramota, džaba "Majka hrabrost" i "Roditelj" dižu dževu, kad gazda Stanojević i njemu slični rade što hoće po svojim prasilištima.

Sećam se ko juče da je bilo kada je ta sramna odluka o tretiranju trudnica kao izvora prihoda, povećanju cene epidurala i ulaženju tate u porodilište doneta. Skupila se ekipa iz NVO "RODITELJ", nekoliko gnevnih žena, i jedan još gnevniji tata i tražimo da nas primi Stanojević. Da, jelte, izrazimo svoj građanski protest zbog njihove debilne odluke i iskažemo stav roditelja, da nije u redu ostaviti ženu na milost i nemilost njima, da bude bespomoćna i sama. Još ja trudna, mukčnine 24 sata, jedva stojim s na nogama, ali trpim nekako. Dva sata nas je "gazda Dule" držao u hodniku, da ga čekamo, ko Godoa, još kad smo demonstrativno napustili Narodni front, poslao sekretaricu da nas prati do ulice, da se uveri da smo stvarno otišli. Ma, jebe se njemu za stav roditelja! Žuri da porađa majmunice u zoo vrtu.

Pa ako je direktor neko ko se javno deklarisao kao osoba koja više voli krmače no žene i više puta u medijima objašnjavao kako prisustvo oca na porođaju pogubno deluje na seksualni život para, jer nesrećni muž užasnut scenom kako mu se rađa dete više ni pod pretnjom ne prilazi dragoj (valjda tako mom zgađenom mužu nije palo na pamet da mi više priđe pa mi je drugo dete stiglo s nebesa, a moj Miki na drugi porođaj išao jer sam uperila pištolj u njega). I valjda zato je procenat očeva koji su ponovo išli da "se porađaju" vrlo blizu brojki od 100 odsto, jer njima mučenicima uopšte nije stalo do seksa... Mora biti da je to.

A da smo svi jednaki, ali su neki jednakiji od drugih, svedoči i ovaj nebulozni tekst, za koji mi je baš Branka otvorila oči - valjda je detetu Jelene Karleuše i onog malog Tošića neophodnije da bude uz taju dok se rađa, a njihova šuška lepša, šta li?

I kad već tako bandoglavi hoćete da idete na porođaj, da vam se "ona stvar" zgadi vo vjek i vjekov, onda i treba da platite, papani li nijedni. I kad dobijete fiskalni račun, onda lepo i doktori i sestre će znati da ne smeju vašu ženu da oslovljavaju kravo, da ne smeju da urlaju na nju, jer je tu nadrkani muž koji em će da mu se smuči život, em je platio 200 evra da to sve doživi, pa sigurno se nije s njim tako besnim lepo zajebavati.

Ja sam, iskrena da budem, svog muža možda i vodila što je hteo da ide sa mnom i da zajedno proživimo svo to ludilo. Ali još više od toga što mi je stvaaarno trebao "bodi gard", što nisma htela da dozvolim da me tretiraju kao stoku, ni kao krmaču(svaka čast krmačama i one su majke), ni kao načitanu(kako tepaju ženama koje prođu pripremu za porođaj pa znaju šta ih čeka,a osoblje ih ultimativno mrzi jer nisu po difoltu bespomoćne).

izvor

Ih, sećam se, k'o juče da je bilo. Otišli smo u Front, muž uredno platio tadašnju tarifu od 50 evra, dobili apartman(sobica ni nalik onim u amričkim filmovima, al ajd imali smo previše komfora za prosečan srpski porođaj) dobio muž i zeleno odelo od gaze i masku i kapu valjda da zaplaši bebu čim proviri. Pa šta to tu braćo toliko košta, kako vas nije sramota? Ej, to je 7 meseci pelena za dete, to je krevetac plus komoda, to je nečija plata!

Sledeće što očekujem je da osim svega što roditelji iskeširaju da bi se samo ponadali da će uz stručnu i medicinsku pomoć da dobiju zdravo i živo čeljade, gospodin Stanojević i njemu slični krenu da naplaćuju ulaznice u porodilište i samim porodiljama. Ih, kako se samo ne setiše pre!

General(izacija)

linga — Wed, 16 Sep 2009 16:04:01 +0200

Rešila sam. Neću da budem politički podobna. Ni “in”. Poslednjih dana pročitala sam hiljade i hiljade prilično ostrašćenih karaktera o ljudskim pravima, generalizaciji i stereotipima. A prošlog vikenda podlegla sam i sama jednoj - poželela sam da sam bar na kratko - Nemica.

O Nemcima kao narodu nemam mišljenje. Imam neku mešavinu romantičarsko nacionalne nerealne predstave koja valjda vuče korene od dečjeg "ispiranja mozga" partizanskim filmovima u kojima su Nemci uz neizostavne četnike uvek “bed gaj”, preko kljukanja materijalom iz istorijskih čitanki o narodu osvajačima i ideolozima viševekovnih “Drag an osten” aspiracija. Uz malo dodatne generalizacije o njima kao vrednim, preciznim i krajnje pedantnim, vidim kako moja predstava izrasta u Frankeštajna, nakrpljenog i sklepanog od čistih naklapanja.

Naravno, nemam mišljenje ni o jednom pojedinačnom Nemcu(logično, jer nisam imala priliku da upoznam nijednog) a još manje se ova moja nabeđena predstava može tako nazvati. Ali, čemu onda ova iznenadna pojava da u jeku silnih generalizacija( na temu parade ponosa, prava homoseksualaca, pa i svrstavanje pod jedan koš i vere i SPC i šačice huligana i tzv. "patriota" ) kojih se gnušam i sama podlegnem jednoj?

Usred šume na Košutnjaku, beogradskoj top izlet destinaciji, odmah ispod moje omiljenje Kafanice, u porodičnoj šetnji s kumovima naletesmo na spomenik. Beo, sav u mermeru, kažu bolji poznavaoci od mene, u klasicističkom stilu. Pomalo oronuo, vremešan ali stamen. Čuči tu još od 1915. Podignut u čast nemačkih vojnika koji su u Prvom svetskom ratu ratovali na ovim prostorima. Naravno, čast, sećanje i poštu odali su im sunarodnici, Nemci.

Slika uzeta odavde

A malo dalje, izdvojen, manji, ali upečatljiv spomenik koji su ti isti Nemci, iste 1915. "osvajači" koji su zgazili Beograd, podigli hrabrim srpskim borcima!

foto: mmm - moj mili muž :)

“ Nemački general Makenzen je u jesen 10915. po osvajanju Beograda podigao spomenik braniocima Beograda, hrabrim srpskim vojnicima koji su junački izginuli, proprativši taj svoj fenomenalan gest rečima:

- Borili smo se protiv takve armije o kojoj smo slušali samo u bajkama - “ 1

Ovakvim gestom nemačkog generala bila sam ozbiljno dirnuta. Moje srpsko biće se najdublje zahvaljuje tom mudrom čoveku i celoj naciji koju on predstavlja, jer je to valjda jedini poznat slučaj u istoriji da neka vojska podiže spomenik neprijatelju

Neko će možda reći (a i moj muž je to fino primetio) da se tim činom sebi diže “cena” jer podići spomenik onom koga si na bojnom polju ponizio ravno je uzdizanju sebe. Ne mari, podići spomenik narodu koji ni svoje spomenike ne zna da čuva, sopstvene heroje gura u blato, i menja ih češće no čarape, ne pamti duže od kalendarske godine( i neću dalje da nastavljam da ne bih opet upala u zamku generalizacije i stigmatizacije po principu kolektivne umesto individualne odgovornosti, sećanja, tradicije) stvarno je čin vredan poštovanja i divljenja.

Podjednako kao što se ježim i stojim u “ stavu mirno” na reči Majora Dragutina Gavrilovića , komadanta poslednje odbrane Beograda(čuvene “nemojte da brinete za vaše živote, oni više ne postoje”), isti me osećaj ludog ponosa i pijeteta prema čovečnosti obuzme kada pročitam uklesane reči nemačkog generala na spomeniku Srbima:

Foto: opet mmm

"Spomenik srpskim junacima izginulim braneći Beograd u jesen 1915. godine podignut je po naređenju komandanta nemačke armije maršala Fon Makenzena kao izraz poštovanja prema hrabrim protivnicima".

Malo bih stvarno da budem Nemica. Da odam čast makar i kroz generalizaciju takvim vrednostima. Svi smo ljudi, zaslužujemo ljubav i poštovanje. Ne zaboravite to, kad vam general Makenzen poručuje.

1. - citat preuzet odavde

Promene Zakona o informisanju - s "konja na magarca"?

linga — Wed, 09 Sep 2009 16:55:06 +0200

Šta se ti novinari bune i kukaju, šta hoće? Pa konačno se uvodi red, mora da se zna ko šta piše, laže i da snosi posledice za to. Ovih dana, po usvajanu izmena i dopuna Zakona i informisanju osim slabašnog glasića struke koja se buni protiv zakona koji im ne ide u prilog, sve više se čuju i glasovi, pa i blogera :) i svih onih koji smatraju da taj zakon, ovako izmenjen zapravo uvodi red u medijsku sferu i da će disciplinovati medije koji sazlužuju da osete posledice svog neetičkog i neprofesionalnog ponašanja.

Šta je to što nama "bednim piskaralima" tako smeta? Probaću u ovom postu da se lišim ironije, moje omiljene stilske figure i da dam razložna i realna objašnjenja.

Slika uzeta odavde

Meni lično ovaj Zakon neće ometati rad – u svom dosadašnjem iskustvu trudila sam se da poštujem pre svega norme novinarskog etičkog kodeksa i profesionalnosti. Plus, trenutno se bavim sektorom koji ima gotovo nikakve dodirne tačke s potencijalno problematičnim temama i postupcima.

Ali, kao profesionalac moram da "vrištim" na sav glas, jer medijski prostor, koji je stvarno zatrovan neetičnim radom, lošom praksom, neprimenjivanjem važećih zakonskih propisa, lošim i na brzinu sklepanim „hitnim“ izmenama je sve dalje od sređivanja.

Šta je to tako strašno u dopunama Zakona o informisanju? Da krenemo najpre od same sadržine, tj članova izmena i dopuna Zakona o informisanju. Da odmah napomenem, slika je maaalo popravljena izbacivanjem dva najgora člana, za koja je valjda i sam zakonodavac shvatio da je prešao liniju. A kako neki analitičari kažu, bogme ovim izmenama su pokazali da su u sasvim dobroj liniji kontinuiteta s pretohnom vlašću.

Za zakon koji reguliše tako važnu oblast u društvu(ne precenjujemo sebe, već je realnost da u savremenim demokratskim društvima, a naročito onima koja tek pretendujuju da to budu, uloga medija je veoma važna ), nedopustivo je da se u osvedočeno loš postojeći zakon ( a o tome je već izneto mnogo stručnih, relevantnih mišljenja) unesu samo i isključivo odredbe koje se tiču većih globi, kazni, zatvaranja i ograničavanja.

- Član 4. Izmena koji se odnosi na član 92. Zakona o informisanju, tretira klevetu(tj. oglašavanje neke osobe krivom za počinjeno delo pre pravosnažne presude) kao privredni prestup. Dakle, ako neko objavi klevetu na naslovnoj strani on je učinio privredni prestup? Ili je poenta da se uzme novac i finansijski uništi medij? ili još bolje prestane da se piše o svim onim silnim sumnjivim slučajevima koji nisu i pitanje da li će ikada da budu procesuirani. I još manje stići do pravosnažne presude. Šta je onda uloga novinara, da budu samo i isključivo sudski izveštači? I da li će nešto građanima ove zemlje da znači ako se na primer, za 15 godina dokaže neko krivično delo nekog političara i on bude pravosnažno osuđen, a u međuvremenu je proveo ko zna koliko na najodgovornijim funkcijama. Hoće li reći, „hvala Bogu što novinari nisu pisali bez presude“? Ili, kako postupati ako bi na primer, novinar video krivično delo, ne bi smeo o njemu da piše dok počinilac ne bude pravosnažno osuđen? Totalno nedefinisano i što je još gore, sklono dvostrukim aršinima... Evo kako je to regulisano "diljem Evrope".

- Član 14a, koji se odnosi na zabranu prenosa prava i vlasništva, izgleda baš kao da je pisan da bi se obračunao s vlasnikom jednog tabloida. On, javna je tajna, i nije jedini, prebacuje vlasništvo s jedne firme na drugu i tako izbegava plaćanje dugova, sudskih presuda... I pohitali su da što pre reše. A što to radi gomila „privrednika“ valjda nije hitno da se reši? Postavlja se pitanje zbog čega svi privredni subjekti u Srbiji imaju pravo na prenos, a medijske kuće ne?

Registar glasila, bar po rečima pravnika ne bi smeo da bude obavezujuć, jer se na taj način direktno stavlja do znanja namera da se mediji stave pod potpunu kontrolu. U dopunama kao i u samom Zakonu ne piše koja je svrha registra glasila i da li će biti javno dostupni podaci o vlasnicima medija. (U jednom od tekstova čije linkove navodim ispod, postoji predlog da se na primer naprave posebni zakoni o transparentnosti rada medija i zabrani medijske koncentracije). Ne zna se na koji način će nižim, podzakonskim aktima to da bude rešeno( tim pre što su uredbe i slični podzakonski akti vrlo podložni promenama).

“ Iako bi osnivanje registra medijskog vlasništva predstavljalo pozitivan pomak, misija bi bila obazriva kada je u pitanju uvođene registracije kao uslova za osnivanje i postojanje medija, jer bi to moglo da ugrozi medijske slobode. “ - Ovako kaže OEBS.

- S delom izmena, tj kazni koje se odnose na član 41. Zakona i zaštitu od otkrivanja identiteta maloletnika, skarednih i uznemirijućih slika, u potpunosti se slažem. On postoji i u osnovnom zakonu samo su kazne bile mnogo manje, (gde se opet vraćamo na problem – zakonodavna sudska vlast i primena zakona).

Jer – „Iako je u ministarstvu kulture u nekoliko navrata podnosilo krivične prijave protiv odgovornih, samo manji broj je procesuiran. Uznemirujuću vest o padu mladića u kavez s medvedima u Beogradskom zoo vrtu, zabeležili su svi mediji, ali su pojedini tabloidi objavili neprimerene snimke delova tela žrtve. Za ovaj morbidni senzacionalizam urednici „Kurira“ i „Presa“ kažnjeni su s po 40.000 dinara!“ kaže za Politiku Nataša Vučković Lesendrić, pomoćnik ministra za medije. To samo govori koliko maše metu...

Činjenica je da su neki mediji uspešno eskivirali da plate kazne, pravosnažne sudske presude za klevetu, ali je rešenje za njih trebalo naći u Kkrivičnom i Poreskom zakonu a ne u Zakonu o informisanju. To je batina u rukama vlasti koja ovim jasno stavlja do znanja da će je upotrebiti prema svim medijima koji budu neposlušni a o „klečanju u ćošku na kukuruzu“ da ne govorimo.

- Visine kazni, propisane članovima od 92 do 95 su neprimerene, pa se ne uzima u obzir težina prestupa – nije svejedno da li se piše o krivičnom delu kao što je džeparenje prolaznika ili pronevera državnog položaja recima, pa nije pošteno da se u oba slučaja naplati kazna koja iznosi sedmodnevni ukupan tiraž ili prihod og oglasa... plus, za nešto što ne bi ni trebalo da bude u zaknu kao što je obaveza upisa u registrar, propisuje se kazna od 20 miliona dinara! Zvuči kao predsoblje za ukidanje „nepodobnih“ glasila...

„ Za isti tekst novinar može da bude terećen po parničnom postupku za naknadu štete, krivični za klevetu, prekršajni postupak i postupak za privredni prestup. Već sam broj postupaka, kojima medij po istom činjeničnom osnovu može biti izložen, predstavlja razlog za zabrinutost. A kazne jesu previsoke. Najviša u egzaktnom iznosu utvrđena kazna je čak 20 miliona dinara. Poređenja radi, čitav iznos koji je Vlada Republike Srbije opredelila za sufinansiranje projekata u oblasti informisanja paketom inteventnih mera za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize od pre nešto više od mesec dana, bio bi dovoljan da pokrije tek tri kazne izrečene u najvišem izmenama Zakona predviđenom iznosu“ kaže Vladimir Vodinelić, naš eminentni pravnik koji je učestvovao u donošenju Zakona o informisanju 2003. godine. Vodinelić kaže još da je u medijskom pravu ključno da se mediji štite od vlasti, a sada imamo suprotno da Zakon o informisanju služi da štiti vlast od medija(a nekad i neke druge centre moći).

- Po meni najvažnije - Praksa evropskih zemalja daje prednost parničnom postupku kod klevete, jer se dobija satisfakcija za štetu nanetu uvredom, klevetom. Ali taj novac ne ide u državnu kasu, već oštećenom. Taj način se pokazao kao najefikasniji i najdemokraktskiji za očuvanje integriteta i zaštitu ličnost(pa makar ona bila i javna ličnost, koja je i po zakonu i informisanju izuzeta od nekih oblika zaštie od informisanja).

Iako sam imala nameru i da pišem o manjkavostima koje su van samog zakona - kao što je nedostatak javne rasprave, nekonsultovanje struke(ili konsultovanje samo "odabranih"), nepoznanica KO je zakon pisao, sumnjiva ustavnost određenih članova, kolizija ili pak dupliranje propisa u više zakona, ili kontradiktornost(kao ona koja se tiče osnivanja lokalnih medija i s druge strane njihove privatizacije), ali videh da sam već dobrano udavila i ovim malim presekom. Ovo računajte kao dva posta, slobodno ;)

Dodaću samo još ovo: - Izbačeni članovi:

Srećom, izbačen je u poslednjem momentu amandan koji je predlagao gašenje medija čiji je račun tri meseca ili duže u blokadi. Na taj način, između ostalog direktno su "pozivani" određeni privredni subjekti da bukvalno ugase medije ne plaćajući im dugove. Uklonjena je i odredba o 50.000 eura osnivačkog uloga, koji bi stalno morali da budu na računu.

Politička trgovina nije loš zakon učinila boljim. Naprotiv. Ali, što se pre novinari osveste, i počnu da se bore za svoju profesiju i njenu samoregulaciju, pre će imati znanja, volje, želje i na kraju krajeva društvene moći za budući, adekvatniji Zakon o informisanju.

Pregled linkova - neki su baš zanimljivi(za one ekstremno dokone) :

http://glassrbije.org/index.phpoption=com_content&task=view&id=39669&Itemid=28 http://www.borba.rs/content/view/7508/123/ http://www.danas.rs/vesti/politika/oprezno_primenjivati_zakon_o_informisanju.56.html?news_id=171306

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/zakoni-i-novinari-brda-neotkrivenih-tajni

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/kleveta-u-evropskim-zakonima-najvise-stite-kraljeve-ali-ponegdje-i-naciju-i-zastavu

http://www.mc.rs/code/navigate.asp?Id=630 (bajat, ali vrlo korstan)

http://www.mediaonline.ba/ba/?kategorija=3 situacija prethodnih godina kod nas i regionu – svi bolujemo od istih dečijih bolesti)http://www.media.ba/mcsonline/bs/content/izvestaj-sloboda-i-odgovornost-ocuvanje-slobode-izrazavanja-putem-medijske-samoregulacije (odlican članak o potrebi samoregulacije naspram pritiska države)

http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=28&naredba=prikaz&br_stranice=#626

http://www.politickiforum.org/index.php?vrsta=tribina&kategorija=&tekst=15&naredba=prikaz&br_stranice=#309

http://www.anem.org.yu/cms/item/oanemu/sr/Saopstenja.html?articleId=10773&type=saopstenje&view=view

http://www.uns.org.yu/sr-Cyrl-CS/

http://www.nuns.org.yu/index.jsp

http://www.cpm.edu.yu/code/navigate.asp?Id=41

http://mediapraxis.wordpress.com/category/mediji/izmene-zakona-o-informisanju/http://www.slobodnaevropa.org/

Može i bez papira

linga — Sat, 05 Sep 2009 17:03:00 +0200

... "Jadna deca, oni nemaju papir pa pišu ovde, jel da mama? " ... moja četvorogodišnja kćerka dok prolazimo pored zida išaranog grafitima. Osmeh i potvrdno klimanje glavom, tek kasnije ću joj objasniti da ljudi moraju da se izraze, nije bitno da li je papir, zid ili možda blog :)

***

Pitam moju kćerku šta želi da bude kad poraste.

- Šišarka, mama - odgovara ushićeno.

- Štaa?

- Pa, šišarka da češljam i šišam ljude.

Dečiji um nema zidove, ne pravi lažne prepreke. Ako ne zna reč, izmisliće je!

Ne znam da li je sledeća priča urbana legenda ili ne. Nije ni bitno, savršeno oslikava kako stoje stvari. Čula sam je ovde, na Tihomirovom blogu, slušajući sjajno predavanje Sir Teda Robinsona o važnosti dečje kreativnosti i opasnosti da će se ona uništiti školovanjem. Dugo sam bila pod utiskom onog što je pričao.

Deca crtaju. Kada je došao momenat da kažu šta su nacrtali, jedna devočica kaže "ovo je Bog".

Učiteljica joj kaže - Ali, mi ne znamo kako izgleda Bog.

- Sada znate - odbrusi joj devojčica.

* Čini mi se, najsrećniji su ljudi koji sačuvaju dete u sebi. Makar deo. Volela bih da sam i ja sačuvala malo više te magije u sebi.

10 tužnih činjenica o...

linga — Wed, 02 Sep 2009 14:58:26 +0200

... našem medijskom brlogu.

Usvojen je.

1. Nismo ni sumnjali da će da bude drugačije, čak i kada su na sva zvona pojedini govorili kako neće glasati za ovakav zakon jer “od njih sve zavisi”. Pa, kako će glasati, ali da se usvoje tri amandmana na kojima eto, oni veoma insistiraju na Evropskom putu Srbije i koji će ovaj “skarabudžen” i našvrljekan zakon napraviti proevropskim, demokratskim. Pa su onda pristali i na jednu kosku u vidu amandmana bačenu tačno na vreme. Zar ste sumnjali da su zakoni na ovako smešan način predmet političke trgovine u nas? To je prva tužna činjenica.

2. Druga je, potencijalno, što stanje u medijima i dalje neće mnogo zavisiti od zakona koji se na njijh odnose, kao što nije ni do sada. Zavisiće, kao i do sada od stanja u društvu, od odnosa snage i moći, uticaja i političko - tajkunsko – “privrednih” odnosa. Jer naša zemlja, Srbija još uvek nije parlamentarna republika, još uvek nije pravna država. Mi smo nekakav lažni print, ili maloumni brat države. Bleda kopija, besprekorno održavana dugom istorijom ispiranja mozgova i glasačke mašinerije.

3. Kažu neki, preživeli smo zakon iz 1998. godine, u istoriji upamćen kao Šešeljevo “čedo”. Preživeli smo, većina - mada neki nisu. Svojim ušima sam slušala kako marta 1999. godine na tribini u Rex-u ovaj čovek kaže da će “se boriti protiv ovog režima dok je živ”. Nije prošlo mnogo, ni mesec dana...

4. No, da se ne bavim ni ja nerazjašnjenim ubistvima kolega, kojima se ionako niko u zemlji ne bavi, to su ipak ekstremni slučaji gaženja medija. Ovim primerom hoću da kažem da smo u eri koju često svi zovemo “Miloševićevskom”, znali na “čijoj smo strani”, protiv koga se “nezavisni mediji” bore, o kome i šta smeš da pišeš, čime udaraš u glavu. O terminu “nezavisni medij i nezavisno novinarstvo” moraću u posebnom postu da ne meandriram mnogo ovde. Tek da naslutite, nema slobode OD(finansijera, ma ko to bio) ima slobode ZA.

5. Danas su novinari, sa ili bez ovog zakona naplašeni miševi, izgubljeni lakrdijaši koji ne znaju da li u svojoj komediji smeju da koriste ironiju(da ne prepoznaju gazde), ni zajebanciju( da se ne dosete “Vlasi”), ni da li bilo koju priču da čačkaju i istražuju – jer nemate pojma ni ko vam je vlasnik medija u kojem radite, ni u kakvim je on poslovno, privatno, ljubavno rođačkim i burazerskim odnosima, te možete ni krivi ni dužni da “najebete ko žuti” što se time uopšte bavite.

6. Još veći problem, gledano iz ugla nekog kome je novinarstvo profesija je mlak, nejedinstven i “kilav” nastup onih koji će najviše biti ostećeni i gurnuti u strah(namerno ne govorim autocenzuru) . UNS se nešto batrgao, bilo je tribina, izjava u medijima, ali im zameram što ih nije bilo onlajn, tamo gde su besplatno i najviše mogli da “rovare” protiv zakona, a o čemu sam već pisala. NUNS je u maniru seoske frajle, malo bi da se solidariše s kolegama novinarima(čije interese bi trebalo da zastupa), a malo bi ipakzasvakislučajnedajbože da se nađe “ovima” , zna se ko kosi i ko vodu nosi.

7. Nekoliko kritičara zakona složilo se(a i ja bih s njima) da je i dosadašnja zakonska regulativa bila sasvim dovoljna za metlu po medijskom dvorištu. Da se primenjivala. Ali, nije. I ko je za to kriv, tabloidi, žuta štampa, ko? Opet se vraćamo na početak. U kući bez domaćina čeljad su besna i rade šta hoće.

8. Dežurni zgražavači(nisam sigurna da li postoji ova reč, ali mi se dopada) valjda misle da jedino njima smetaju užasi koje čitamo, gledamo i čujemo u našim medijima. Tabloidacija je svetski trend, nisu je Srbi izmislili. U trci za konzumentima mnogi su skloni da pređu granicu dobrog ukusa. Vrlo svesno. Da, smetaju mi skoro pa porno slike na naslovnim stranama nekih “novina”. Smetaju mi gaće i goli guzovi nekih pevaljki, pedofilske dogodovštine s uredno naznačenim inicijalima (kao da se u selu ne zna čije je koje dete), olajavanja i priče na nivou seoskih alapača, bez profesionalnog kredibiliteta i poslovne etike. Kome normalnom to ne smeta – osim onima koji od toga direktno zarađuju za “leba”, mada i glad ima svoje granice.

9. Ali me užasava uravnilovka kojom vlast u pokušaju da se obračuna s pojedinim medijskim kućama(manje je bitno da li je razlog za to baš pljuvanje jednog političara ili višemesečno prozivanje drugog bez odgovora), u stvari degradira ono malo vrednog i profesionalnog novinarstva, saterujući ih u istu rupu, pokušavajući da nas metodom motike i buzdovana disciplinuje(kad već kod tvrdoglavih piskarala ne pali štap i šargarepa, tako uspešno primenjeni u drugim oblastima).

10. Što nas vraća na desetu, najtužniju činjenicu – bez obzira na to što u ovom zakonu piše, niko ne veruje da je donet(izmenjen) da bi zaštitio građane od ružnih slika i nemilih scena. Donet je da bi zaštitio vlast i njihove guzice u foteljama, uz tenedenciju da tamo ostanu još jedan mandat i još jedan(mada ni opozicija nije loša pozicija, lepo se k”radi” i iz opozicionih klupa).

Džaba se batrgamo, penimo, balavimo po blogovima. Ovako nas tretiraju. Kukaju neke kolege, podjednako gnevni. Batrgaju se, psuju.

Džaba. Lepo nam rekoše, od nas ne zavisi.

Da li je ovo naša budućnost?

izvor

Fantastičnih šest za početak

linga — Mon, 31 Aug 2009 13:43:59 +0200

Uživanje u svetu blogova je poput odvođenja deteta u ooogromnu prodavnicu punu slatkiša, od kojih ne zna koji pre da odabere, pa trčkara od jedne do druge gomile. Za poslednjih 5 godina više puta sam otkrivala tu čarobnu šumu i uz velike pauze izazvane privatnim rezovima u životu, ponovo u nju zalazila. A ključ hodanja kroz šumu je valjda, izabrati drveće koje vas inspiriše, koje želite u svom dvoruštu, da vam pravi hlad dok uživate u jutranjoj kafi :)

Ali, mora da se pazi, jer u blogerskoj šumi nekada može da se zaluta u silnom drveću – lepota blogova jeste u njihovoj raznovrsnosti začinjenoj (za mene dobitnom kombinacijom) informacije - plus - stav- plus - prepoznatljiv stil- veština dobre komunikacije. A moja prirodna radoznalost i želja da vidim, čujem, pročitam i naučim što više, dovela je RSS mnogih blogova u moj Google reader. I svakodnevno uživam u duhovitim opaskama, čitam zanimljivosti, učim, „kradem“ cake od iskusnijih, boljih, čitanijih...

Za Blogday, uklopiću se u tradiciju i podeliti s vama moje trenutne favorite. Poređane onako kako su mi pali na pamet, a svima je zajedničko da osim što su zanimljivi, poučni, s jasnim stavom.

- Mahlat - ubistvena, "Žena s mudima" (ne, njen blog nije „ženski“), kaže pravo u glavu ono što bi drugi možda pomislili, ali nikako rekli. Neke od najboljih analiza onog što politički korektno zovemo penis i vagina pročitah baš kod Mahlat. Uživam čitajući je, vrlo često mislimo jako slično, samo ona to mnogo bolje verbalizuje J

- Nadžak - njegova džangrizanja podsećaju me na priče jednog od Štrumpfova, onog što mu stalno nešto fali. Opisuje sebe kao namćora, večitog kontraša i baksuza. Al ne bih ga ja menjala, baš takav treba blogosferi.

- Moošema - Retko jasna, sa stavom, pismena(nije zanemarljivo verujte), pitka, ali komplikovana. Nad svakim postom se zamislim.

- Miss Cybernaut - bivša koleginica, danas u svetu e - marketinga i PPC - a. Geek chick kako sam kaže :). Žao mi je što je nema češće, svaki post ritualno iščekujem. Dal je urođeni talenat ili naučeni fini osećaj mere nije ni bitno. tek, ona zna kako treba koristiti lični blog kao sredstvo promocije rada, alat komunikacije, izvor edukacije, a s druge strane kao personifikacija ličnosti koja iza postova stoji.

- Dragana Đermanović – uzburkala je svojom pojavom žabokrečinu lokalnih balkanskih PR voda, mislim da to sjajno radi i sa uživanjem pratim njen blog i učim.

- Pedya je relativno nov bloger, ali poznat mnogima u online svetu. Jako mi se dopada ono što je do sada napisao o komunikaciji i njenim pojavnim oblicima, korisno, pitko, s merom.

Ovo je samo malecni isečak spiska blogera koje s pažnjom čitam i pratim. Namerno sam izostavila neke blogove, koji su toliko popularni da je moja preporuka suvišna, jer svako ko zaviri u blogosferu ubrzo "naleti" na njih - Blogowski, Deda, Eniac, Aničić , Urke (svaka mu čast na upornoj ćirilici), Varagić ...

Porodične relikvije

linga — Tue, 25 Aug 2009 14:24:37 +0200

Svakodnevne vesti o nesrećama, poplavama, požarima, padovima aviona, osim što me pogode (premda nastojim da se čuvam od pomalo uludog prosipanja emocija za ljudima koje ni ne poznajem, niti ću ih ih sresti) onako ljudski, neretko rasplaču(epizode s čitanjem novina i plakanjem u busu, dok se vraćam s posla postale su sasvim uobičajena slika putnicima buseva 27 i 27a koji voze u prestoničko radničko naselje), naterale su me da se zamislim.

O stvarima koje bih želela da ponesem, ili makar za njima žalila ako bih kroz vrata svog stana izašla samo s dve ruke i decom u naručju(fakat, mnogo ljudi koje volim već je jednom u svom kratkom trajanju doživelo ovo i počinjalo život ne činom rođenja, već stavljanjem tačke i zapete na ceo prethodni život, na koji je neko tako olako pljunuo). Moja ljubav, moj muž M. koji je poneo samo živu glavu(dovoljno) i navukao nepopravljivu hrčak naviku da čuva stvari, tek da bi ga podsećale na prethodni život.

Ili moja kuma D., koja je ipak, u naletu lucidnost zgrabila gitaru, koju je onda predano vukla po podstanarskim studentskim sobama Beograda. Ta je gitara bila više simbol kočopernosti duha koji nije uništio plamen bezumnog rata, nego išta što sam tih godina videla ili čula. Odletela je s njom one noći za Ameriku, i ja ih pošteno ožalila obe, misleći kako je SAD daleko i kako se nećemo više nikada videti. I nisam je videla više, gitaru.

Ne pričam vam sad o onim duhovnim, ljudskim, večnim i nenadoknadivim gubicima, o životima, vrednostima “per se”, o tome ne pišem mada mi je je bolno i da o tome mislim. Jer, to je moja celoživotna tema, moja rak rana, dobar deo razloga zašto bedno piskaralo uopšte piše (neki bi rekli, u nadi da nešto vredi i da tako želi da sačuva sebe od smrti i beskrajnog straha koji joj ni bežanje u veru, ni ostvarenje i produženje kroz roditeljstvo nije donelo). Piše, a tera muku iz sebe, skriboman(skribowoman) koji reči voli, želi, u njima uživa i svaku u dušu zna, odmerava ih i slaže tako, ne bili bar neko u njima video smisao.

Nije reč o tome, reč je o personifikaciji tog neuhvatljivog. O artefaktima, stvarima koje opipaš, dodirneš, doživiš strujni udar boja, mirisa, sećanja,prošlih nadanja koja te “spucaju” iz prošlosti, podsvesti bem li ga odakle… Toliko živih emocija da te taj talas uvek istom silinom udari, premda si po njemu mnogo puta plovio. U mojoj porodičnoj magazi, na tavanu mog sećanja i kolektivnog bića koje me dobrim delom određuje dve su takve stvari – jedna bluza i jedan krevetac. U maniru najlošijeg novinara na svetu, koji “vest” počinje s kraja, ja tek sad mogu da vam kažem zašto te dve stvari toliko volim. A morala sam da bi priča uopšte imala smisao da Vas kroz nju ovako vodim.

* Bluza je bela, heklana, pletena, nem’ pojma. Izradile su je devojačke ruke moje majke, nosila su je njena pleća. Žene, bez koje sam prinuđena da provedem više od pola svog života. Za kojom patim i danas, naročito danas kada sam i sama majka. Bela končana bluza, s kratkim rukavima, s “rupicama”, krojena uz njeno vitko telo moj je omiljeni komad odeće. Stara je, po mojoj proceni oko 35 godina, jer je moja mama napravila pre udaje.

I dan danas, kada je operem njena belina cakli na meni. Uprkos tome, u nosu osetim miris maminog parfema, čujem zvonak glas, vidim gotovo 3d sliku žene. One koja je obožavala život, jurcala okolo hvatajući sve njegove krivine i meandre, ali nije imala vremena da sačuva sebe. Onu, koja je najviše volela svoju porodicu ali nije imala privilegiju da svet napusti uz njihov zagrljaj.

U toj bluzi, koja mi savršeno pristaje, jer sam potpuno iste građe kao moja mati, uvek se osećam savršeno, uprkos melanholiji. I uvek smem da stanem pred svoju decu nadajući se da će ona imati privilegiju da odrastaju od mene, da ćemo u ovom porodičnom krugu(koji već počinje da liči na prokletsvo prerano umrlih najboljih porodičnih izdanaka) konačno prekinuti niz.

* Krevetac, ko krevetac, drveni, lakiran, ne umem čak ni da definišem koje je to drvo, ali mora da je neko kvalitetno. Jer u januaru, taj krevetac će proslaviti 37 godina. I u mojoj familiji obišao je veeeliki, gotovo četiri decenije dug krug bebećih osmeha i suza, balavih rukica koje su prvi put ustale baš u njemu. Porodična slika mogla je da bude sastavljena kao mozaik svih onih beba koje su u njemu porasle, a danas su momci od dva metra i devojke “za udaju”. Danas ta deca imaju decu, koja, pogodićete spavaju u našem krevecu :)

Po poslednjem popisu od “prvog vlasnika” mog dragog bata Saleta, koji je svojom dernjavom ranih sedamdesetih budio komšije po Zemunu, krevetac se selio više od 15 puta tamo gde je roda sletala u familijama Milovanović, Milosavljević, Gostiljac, pa opet Milovanović, Radulović… Obišao je Srbiju i vratio se u Beograd. Na “mesto zločina”. Ovih dana iz njega, pošto je pošteno služio i izdržao mog starijeg “monstera”, selim i mlađeg, majkinog sina i ustupam ga novoj bebi koja stiže u našu familiju. Pravo na “presto”, u naš porodični krevetac. Tu bebu rodiće Saletova sestra, i zatvoriće krug nas obožavalaca kreveca , koji nas nevidljivim kanapom veže.

Razmislite dobro, koja vaša porodična relikvija miriše patinom i setom, na šta pomislite kad se setite najlepših trenutaka iz detinjstva, kada evocirate uspomene i “bildujete” se pozitivnom energijom iz prošlosti. Setite se i neka to bude uz vas. Za svaki slučaj.

(Po)rađanje

linga — Sat, 22 Aug 2009 09:10:45 +0200

       Počelo je život kao tačka. Slučajno si otkrila si da postoji. Pulsirajuća, prisutna, žiži. Kao želja, potreba. Onda je, hranjena nadom i zalivana strepnjom tačkica počela da raste. Želiš joj sve najbolje, da je čuvaš i maziš, izvedeš na pravi put, da poraste, da je vole. Voliš je već, iznenađuješ samu sebe.
       Onda krene da se meškolji. Kao lahor vetra ili prskanje balona od sapunice. Javlja se, daje do znanja da je tu u tebi, da raste. Unutra je, smestila se udobno.

       Kreće da pupi. Oduvek si negde u zakopano u sebi znala da će doći taj dan, da ćeš biti ništa više do stanište za nju, gostoljubiva utroba. Glava ti se puni i prazni besmislenim strahovima, umnžavaju se pitanja: da li ćeš ikada biti dovoljno dobra, da li ikome smeš da kažeš, kako će reagovati ljudi na to što si stvorila. Srećna si do vrištanja i kukala bi na glas…Situacija je vrlo… zajebana.

       More te strahovi, roje ti se oko glave najgori mogući raspleti onoga što se raskrupnjava po tebi. Znaš (u stvari sigurna si, nauka još nije potvrdila suprotno) da to nekuda mora izaći iz tebe. Da dok raste, umnožava se i njegova snaga, da crpi tvoje sokove i raste, praktično na tvoj račun.

       Prolaze dani, nedelje, nekada lete, a ponekad mukom pratiš minute poterane kazaljkom. Vreme se izobličava. Mučiš se dilemom – da li da upoznam strah ili uživam u blaženom neznanju? Ako ne znam šta me čeka, možda ću otići spremno, kao jagnje pod nož? Znoj ti obliva lice. Naprežeš se da oslušneš. Da li je još tu? Da li će joj biti dobro kad ode od mene? A onda, polako te hvata strah, uranja u pore oznojene hladne kože.

       A šta ako bez mene ne može, ako bude osuđena na životarenje, bez dovoljno kiseonika i hrane? Ako se sparuši i uvene? Poput biljke, koju zaboraviš da zaliješ? Da li će preživeti?
Na trenutak, tek moment, mrziš je. Zbog bola koji ti nanosi, strepnje, straha… Zbog toga što opet ne veruješ u sebe ... Da li si bolesna, luda, kako možeš da gajiš gnusnost prema nečem što je tvoje meso, što si stvorila? Hej, pa to si ti, tvoje fobije su deo tebe, gajila si ih pažljivo, a tvoja nesigurnost deo tvog, kako bi često tešila sebe, neodoljivog šarma.

      Odjednom, ljudi oko tebe nisu bitni, muvaju se okolo, ali… Nema ih, ne razaznaješ izobličene glasove ni grimase kojima kao da daju do znanja – požuri, čekamo je. Odjednom te obuzima vrišteća želja da je zadržiš samo za sebe. Šta ima ko drugi da je gleda, dodiruje, ona je samo tvoja, parče tvoje utrobe umotano u privremeni organ koji je hranio i omogućio joj život.
      I onda zapahnuta tom informacijom koja je mesecima u stvari putovala po telu tražeći tvoju svest, zapanjena tim saznanjem više nego svom tom krvlju koja je svedok i krunski dokaz tvog mučenja, shvataš, napokon.

      Pa vaša veza se završila čim si joj udahnula život! Sve vreme si prazna mešina, prst kojim je neko drugi šarao po papiru. Oteo se i pisao svoj slatki ples, rastao zajedno s tobom, nadajući se da ima šta da pokaže. Dobro jutro svete. Tu sam. Zrno, tačka, kreacija. Koja je moja svrha, što ste me načinili, pita me pogledom punim nade.

      Ne znam. To ne mogu da znam. Možda će se jednog dana samo kasti. Možda.
Ipak, ona će da živi, to je dovoljno, pomisliš. Sad je sve gotovo, izvrnula si svoju utrobu i pokazala je svetu. Rođena je.

Ako uspeš da se izboriš s demonima sujete i priznaš sebi i svetu da od momenta kad se odvoji od tvoje posteljice i udahne, ona je savršeno sposobna da sama živi, raste, zavodi, voli, gubi i osvaja, da je vole ili mrze, biće, ipak, od tebe nešto.

Borba prsa u prsa

linga — Thu, 13 Aug 2009 11:10:05 +0200

U surovoj borbi za novi mandat i udobnost koje sa sobom nose fotelje(nevezano za geografsku teritoriju očigledno), ženama političarkama predstoji “rovovska borba” prsa u prsa.

Ako je suditi po plakatu “skuvanom” u kuhinji Hrišćansko – demokratske unije, konzervativizmu je odzvonilo – žene će ako treba i grudima do izborne pobede. Kancelarka Angela Merkel i kandidat njene konzervativne stranke Vera Lensfeld, osvanule su u izdanju s oktrivenim bujnim poprsjem na bilbordima po Nemačkoj. Komično, dvosmisleno(možda i seksistički ko zna) zamišljenoj poruci šlag na tortu dodaje natpis na bolbordu, koji se proteže tačno preko grudi konzervativki - "Mi imamo da ponudimo više"!

Iako je bilbod “fejk”, jer je slika fotomontaža, skrpljena od prošlogodišnjeg kancelarkinog snimka iz Opere i naknadno dodate fotografije Lesfeldove, reakcija Nemaca nije izostala. Za samo nekoliko dana, blog Vere Lensfeld imao je rekordnih 17.000 poseta!

Možda kancelarka Merkel nije bila zadovoljna načinom na koji “razbuđuju” nemačke birače utonule u predizbornu dosadu(čak se šuška da kampanju nije ni odobrila), efekat je očigledan, a bujno poprsje i igre reči očigledno nov način da birači stignu i do izbornih programa.

Mada želi da igra na kartu konzervativne “svetice”, Merkelovoj ionako nije prvi put da se obnažuje u reklamama, doduše opet protiv svoje volje. Duhovita kampanja “Zemlji su potrebne nove gaće” prozivođača donjeg rublja na kojoj je i crtež Merkelove u donjem vešu, imala je sjajan odjek kod građana Berlina.

Pre neki dan oduševio me je sjajan video, takođe deo političkog marektinga, na blogu Gorana Aničića. Trudi se beli svet da teško opipljivu, aprtaktnu i amorfnu ideju - politički program prodaju na pravi način. Ma, prodaju uopšte.

Pa se sve nešto nadam, vidim, klima nam se vlada po raznim osnovama, biće ovde opet nekih izbora. I razmišljam, čije bi poprsje(ili možda torzo) poželeli da ugledate na bilbordu ispred svoje zgrade?

Novinari, jedna reč, nepoznato – online

linga — Sun, 09 Aug 2009 00:26:53 +0200

Objavili su neki štampani mediji vest kako novinari na sajtu Udruženja novinara Srbije mogu da potpišu online peticiju protiv usvajanja amandmana na Zakon o informisanju , u javnosti već okarakterisanih kao problematičnih i restriktivnih po moje napaćene kolege.

Njima se, jedni tvrde, ograničava sloboda govora u Srbiji i drakonskim kaznama i razdvajanjem medija od ostalih privrednih subjekata direktno utiče na njih(kao da već nismo višestruko utucani u glavu, preplavljeni nepismenošću, diletantizmom, cenzurom i autocenzurom).

S druge strane (vladajuća koalicija tvrdi) konačno se zavodi red među medijima koji objavljuju fotografije žrtava, lascivnosti i narušavaju privatnost građana.

Fakat je da je to uvek borba za najslađi kolač, jer uticaji na medije su vrlo zgodna stvar – slično Deda Mrazu, niko ga nije video, svi veruju u njega a ako nisi dobar, ostaćeš vrlo razočaran.

O tome ko je u natezanju oko čišćenja medijskog dvorišta neću ovde i sada(moje privatno mišljenje možete da čujete offline, na kafi nekoj), prozborila bih koju o akciji Udruženja novinara Srbije, jednog od dva strukovna Udruženja koja bi trebalo da budu vođe i zaštitnici ove izmučene i vrlo nepopularne profesije.

Naime, oni su u žaru(pravedne) borbe protiv donošenja zakonskih promena koje nam evidentno ne idu na ruku, pokrenuli potpisivanje peticije. Online. Na svom sajtu. I, šta sad?

Mala digresija:

Kao prosečnom novinaru prosečne redakcije, koji nema nikakve veze s unutrašnjepolitičkom rubrikom, (gde su ''igrači'' koje možemo da nazovemo prvim zvezdama Zvezde, ili bolje Mančestera, mi novinari koji se bavimo društvenim pitanjima mu dođemo kao beton liga, ili Srpska zona u najboljem slučaju) online alati su neophodni. Posao nam je da budemo online, da smo u toku sa aktuelnim vestima, pratimo dešavanja, istražujemo i raspitujemo se, da koristimo socijalne medije i neformalne kontakte.

Nisam izmislila toplu vodu, radim što i mnogi pre mene, učim, gledam i slušam. Firmama(od malih manufaktura pa do velikih korporativnih džinova) internet je rajski tepih na kojem će da poseju nova polja informacija, uticaja, poslovanja i na kraju krajeva profita.

Ciljne grupe su, pokazalo se mnogo puta, ključna reč u mnogim kampanjama – dobra analiza ko, šta, gde i čime želi nešto da postigne štedi vreme, novac, ljudske resurse. Čitavi tomovi ispisani su o tome, stranice i stanice na interetu.

Kakve to sve veze ima sa UNS-om? Da krenemo redom:

- Vest se PRVO pojavila u štampanim medijima. Negde je stidljivo dato ime sajta, na koji odete, pa u moru teksta vidite da piše PETICIJA. Nigde apela, agitovanja, poziva, buđenja svesti...Nalazi se doduše jedna slika- poster, koju nisam ni primetila kada sam došla na sajt.

- U toj istoj vesti piše da je peticiju do sada potpisalo 90 novinara. Kojih, iz koje redakcije? Koliko novinara ima u Beogradu? A u Srbiji? Da li je bilo kome od novinara oba Udruženja poslat mail(ja nisam član nijednog, iz više razloga, koje možete naslutiti igranjem rečima podrška, jad, cenzura, politikanstvo, autocenzura i sindikalne polutke).

- Još se hvale kako su dobili potpise od novinara faksom? A po logici stvari čak i u zemlji Srbiji trebalo bi da 100 odsto redakcija ima internet i isto toliko novinara i „novinara“ mail – svaki procenat manji od toga bio bi contradictio in adjecto ili nonsens...

- Ako malo „proguglate“, dobićete cela 2 rezultata, i to oba sa sajtu dnevnih novina "Press"? Nigde sajta UNS, nigde NUNS-a, ANEM-a. Primera radi, ukucajte neku sitnicu kao na primer „bedno piskaralo“, ili „Nedelja dojenja“ pa uporedite rezultat...

- O Facebook-u, blogovima, Twitteru da i ne govorimo, valjda misle da su ti kanali potpuno nepotrebni, služe za privatna naglabanja i druženja.

I da za kraj ovog predugog ali očito gnevnog posta :) parafraziram Karla Marksa(premda više naginjem udesno nego ulevo, ova mu je pametna)

- Svaki novinar ima strukovnu organizaciju kakvu zaslužuje- . Boljem se nismo mogli ni nadati.

p.s. ipak, iz čiste solidarnosti potpisah peticiju

A evo i twitt poziva :) http://twitter.com/Bednopiskaralo/status/3198926614

Ovo nije " prigodna" zahvalnica...

linga — Wed, 05 Aug 2009 16:21:55 +0200

ovo je pismo izvinjenja, "dragi dnevniče" mojih volonterskih aktivnosti, koje su onomad pred Četvrto obeležavanje Svetske nedelje dojenja u Srbiji zamalo rezultirale multiplim nervnim slomovima organizatora.

Grupi ljudi, koja je, mogu to posle četiri godine da tvrdim vrlo slična meni – previše radoznala, brbljiva, bučna i drčna, u ponečem vešta, a pre svega s gadnim viškom entuzijazma, solidnim naramkom naivnosti i želje.

Smatram ih istinskim prijateljima, saborcima, pripadnicima vrste koja se malo teže može sresti na ovim prostorima - mladi, pametni, uspešni ljudi koji svoje slobodno vreme(mnoogo slobodnog vremena, nekada je to ravno kuluku, prim. aut.) troše na nešto što je vrlo teško opisati u jednoj rečenici.

Što nije brend ali se nadamo da će biti.

Što ne donosi nikome korist(pogotovo ne finansijsku, još uvek), osim ogromnog zadovoljstva i osećaja da nisi ovca za šišanje, da si u grupi lavova i lavica koji se bore za svoju, ali za promenu i za tuđu decu.

Udruženje RODITELJ

Koga zanima, može da nas sretne.

Najpre u ovom virtuelnom svetu (što je i red, jer tu smo se mi, gnevni taze roditelji i okupili i onda je Gaga(lepši deo Porodištarija) rekla - ajde ljudi jebote da napravimo Udruženje!) - i napravismo ga.

Imamo dobre i loše dane, uspone i padove, zajebanciju i svađe, još uvek grcamo, još uvek nemamo kancelarije, još uvek smo ničiji što nam mnogi zameraju.

Ali šta god neko sa strane mislio o nama, ja te ljude obožavam(uprkos činjenici da koriste svaku priliku za zajebanciju, pa mi od milošte tepaju "egzekutorka").

Ne znam da li će i ko od njih videti ovaj moj trenutak raspilavljenosti, mnogi od njih ne vire na blogove, fb, twitter, ali ovo shvatite kao onu rupu kod cara Trojana - ja sam morala da je iskopam i da kažem:

HVALA VAM LJUDI!

- Hvala preCednici i idejnom vođi koju nije mrzelo da "proguta neko g... i moli" ni da nosa srebrnu medalju od WABE oko vrata po Tašmajdanu!

- i njenoj staloženijoj polovini Soletu, koji je slušao, pomagao, lobirao, mailirao, smišljao, premišljao i tešio bednog piskarala :)

- Hvala Zvončici, na njenoj organizovanosti, common sense-u(uprkos činjenici da smo obe "kontrol frikici, ona je ipak mnooogo razumnija od mene :) njenom IT znanju, njenoj sistematičnosti

- Hvala Bojani - portparolki, pravnici, pravnom zastupniku Udruženja.......(upisati po želji) na tačnosti, elkovnetnosti, ozbiljnosti, volji da nas promoviše do besvesti -

- I njenoj (za nepoverovati)brbljivijoj polovini Marku na vezama, vezicama, kontaktima, nagledanju pregledanju, beskrajnim raspravama i odbrani časti muškaraca u svetu roditeljstva.

- Hvala Senki, našoj "sponzoruši" kako od milošte zovemo poziciju za "fundraising" ili ti lovljenje sponzora da daju pare tamo gde ne žele ili mogu ali neće.

p.s. posebno hvala njenom podmlatku koje brendira Udruženje Roditelj na pravi način

- Hvala Mzlici, Mzlaki, Ivani, na svoj onlajn i offlajn pomoći a naročito na pregovorima u poslednji cas sa tradicionalno neugodnim Dragačevcima :)

- Hvala Ceci, verovatno najstaloženijiem članu naše male ekipe. Žena majstor za sve, ponajbviše za finansije, imponuje nama koji s parama nit umemo, nit znamo da beknemo o ekonomiji.

- Hvala VELIKO Škrabalici, Tei, Đumi, vršnjačkim savetnicama koje mame slušaju radije nego pedijatre.

- Hvala Flori i Lani, našim kreativcima(kojima pomogne Sole katkad), i nek izvinu na cimanju, kreni stani porukama, nije do nas bilo, znate to devojke :)

- Hvala Ivinoj mami, Innani i svim ostalim curama čiji su prevodi popuno profi, a uz to ih "cimamo" još za gomilu gluposti.

- I još - Milentiši, Prašku, Pereci, KikiKristini, Maji, Mariki, i svim onim ljudima koji su tu da priskoce, pomognu, da nas ako nista slusaju :)

HVALA VAM LJUDI ŠTO STE ME OVA TRI MESECA TRPELI

I HVALA NAŠIM MUŽEVIMA, ŽENAMA, DECI ŠTO NAS TRPE

Preživesmo! Do sledećeg puta :)))

Svetska nedelja dojenja

linga — Sat, 01 Aug 2009 15:14:45 +0200

Ili - Dojenje u kriznim situacijama, Da li ste spremni?

Dragi prijatelji, kolege, virtuelni drugari, drage mame, tate, svi Vi koji podržavate dojenje(čak i Vi koji ste protiv, takvima najviše volim da diskutujem :), slučajni prolaznici koji nabasate na ovaj blog, Bedno piskaralo Vas poziva

Malo više o akciji koju Udruženje RODITELJ organizuje 4. put u Srbiji, imate ovde, mozete videti i kako su mediji najavili promociju dojenja

Dodjite, potrazite savet, dovedite decu na predstavu pozoristanceta "Ćira", trudnice i mame s malim bebama čekaju poklončići, besplatan edukativni materijal i knjige. Ko želi, može da pomogne rad Udruženja RODITELJ donacijom, a u znak zahvalnosti mi ćemo Vam pokloniti majicu, pa tako postajete hodajući promoter dojenja :)

p.s. Ne zamerite ako nešto ne bude baš kako treba, mi smo ipak mala NVO, a naša mala ekipa "ludaka" naradila se prethodnih meseci da bi gradjanima Beograda i Srbije priredila jedno lepo popodne.

Voli Vas vaše

Bedno piskaralo:)

Traženja

linga — Tue, 28 Jul 2009 12:33:42 +0200

Upala sam nesmotreno u zamku tu

ludilo mračnog dugog hodnika,

trčala sam obezglavljeno,

od zida do zida,

tumarala po pomrčini jedra,

zdrava i pomalo izgubljena.

Posrtala, padala i opet hodala,

i opet pala, ustala, zakoračila

i zgazila - tebe.

Vodio si mudro, spokojno,

zenica naviklih na mrak.

Verovala sam obrisu tvojih oblika

i snazi pogleda.

Nisam te videla,

jesam te osećala.

Poljubio si me divlje

i ugrizom otkinuo ruku.

Nije me bolelo.

A onda si potrčao.

Trčala sam i ja, ženski tromo.

Zamka je zvecnula i otkinula mi nogu.

Nije me bolelo.

Nastavila sam da trčim Il’ letim možda?

Prolazili su titraji, a ja sam još lutala,

trčala, pratila u stopu,

ljubila očima trag sigurnih koraka

što su nestajali u tmini.

Nestajalo je i snage, moje.

Bila sam umorna - od lutanja,

davanja, bolova i traganja, obeznanjena.

Na kraju, otišao si,

bez ijednog otiska na vratu

- nije me bolelo.

Jer ugledah prozor jedan (bez rešetki, bedan)

i videh, onako umorna i sakata

čaroliju svetla.

Bila sam sama i konačno sam mogla da ližem rane...

Umirao je potonji zrak

pišući po mom ispijenom liku

priču koju smo tražili bez krvi.

Odlazila sam polako, slobodno,

ali bolelo me je jako.

Ne zbog odlaska, već zbog tvoje seni pred očima.