Ben,Ken & Action man

Gore... dole... what's the difference?

2012-02-27T20:57:00.001+01:00

Taman pomislim da ne može gore (što je mazohistički pristup sam po sebi), a život me prigodno demantuje. Kad se ispostavi da može, i da je mnogo gore, dođe se do zaključka da je to - to. Nema dalje. I, onda opet ispočetka - sad sigurno ne može gore. Da, ovde naročito mislim na Serbia ❤ ACTA i fusnotu. Kad ono...

Mazohista, c'est moi.

Završi se sinoć konačno ta serija ("Kad lišće pada", za neupućene). Moji dragi ukućani, koji su je pobožno pratili od samog početka (subjektivni doživljaj trajanja - tri do pet godina), isplakaše se prigodno na kraju, popričaše malo, i....
Taman kad sam pomislila da je gotovo, ne lezi vraže. Eto nama specijalne emisije, u kojoj su specijalni gosti glumci pomenute serije, koji su specijalno za ovu priliku doputovali u veselu nam zemlju (da, isto je tako i Kasanda onomad, dočekali je kao da je iscelitelj svemoćni).

Pošto sam odgledala ukupno deset minuta tog specijalnog programa, ne mogu da kažem ništa o tome koliko ih je došlo, ko je došao i o čemu su sve ćaskali.
Ono što jesam uspela da čujem i vidim u tih nekoliko kratkih minuta - podeljenih, opet, u nekoliko segmenata - je, doduše, toliko poražavajuće da mi se malo plakalo, a malo bežalo odavde. Još uvek nisam sigurna šta bi bilo mudrije uraditi.

Jedna stvar je jasna - šta god da nam je ostalo u amanet (osim hrane) iz vremena pod Turcima, kultura nije. Na žalost.
Osim tehničkih problema (čitaj: bubica ne radi, a voditeljka očekuje da joj gošća bez obzira na to odgovori), mogli ste videti i nepojmljivu neprofesionalnost, bacanje voditeljke po nameštaju, dahtanje za glumcem i sl.

Doduše, omiljeni momenat mi je svakako onaj kad voditeljka informiše gošću kako je zaboravila da joj ponese novine, u kojima piše da je ona (voditeljka) otela (ili kako god da je formulisala to) pomenutoj glumici dečka, te da je zamoli da demantuje tu informaciju.
Ja ne znam zaista koliko je ljudi upućeno u to ko je pomenuti gospodin, kako je srpska voditeljka došla do njega, kakve to veze ima sa serijom, i zašto bi gošća (koja se pravdala da ne razume šta je izgovoreno) komentarisala išta od toga.

I jedina stvar gora od konstantnog dočekivanja i ugošćavanja nekih glumaca iz nekih sapunica u našoj lepoj, je odnos koji domaćini imaju prema gostima.
A, ako je poenta dovođenja tih ljudi bila - 'ajde da ugostimo Turke, pa da ih malo zajebavamo, da se i mi nekome smejemo u facu (što bi se lako moglo zaključiti na osnovu ponašanja)...
Pa, u tom slučaju, gospodo draga, šala vam je neukusna i PRESKUPA za naš standard.

❤

2012-02-11T15:05:00.001+01:00

Srećan rođendan, Djiiiiir! :) :*

Nek' ti cela godina bude kao ovaj dan, i ništa ti bolje ne treba. ;)

Ne ubijaju brza kola. Ne.

2012-01-31T23:58:00.000+01:00

Kod Džunglice sam danas pročitala post "Mama, tata, silovao me školski drug!". Nakon toga, pročitala sam i tekst na koji se post odnosi. A, onda mi je baš onako pozlilo.

I od teksta, i od svih sličnih slučajeva, i od svih malograđanskih i idiotskih i polusmislenih opravdanja koja slušam celog života. Od svega mi je muka.

I, popizdela sam.

Daleko od toga da je ovo prvi sličan slučaj za koji se čulo. Daleko od toga i da je usamljen. Svako malo se pojavi vest da je u ovoj školi dete maltretirano, u onoj zlostavljano, ovamo ga tukli, onamo zaključavali, snimali, skidali...

Ono što je meni šokantno je trud koji ljudi ulažu u zataškavanje. Od profesora, preko roditelja, direktora... Čast izuzecima, ali najčešće je u ovakvim situacijama sistem - ako se ne sazna, nije se ni dogodilo.

A, događa se. Mnogo češće nego što želimo da znamo. Događa se, i neće prestati da se događa, koliko god se krilo, koliko god odbijali da se suočimo sa očiglednim.

Sledeći (logičan?!) korak su svi oni koji imaju dosta da kažu. Ono što u takvim situacijama najčešće govore ide otprilike ovako:

...kakvo je vreme došlo... strašno šta smo dočekali... toga nije bilo u moje vreme... jadni ti roditelji... eto šta doživiš od rođenog deteta... a tako su fini ljudi... zamisli, fakultetski obrazovani, a ovo da im se desi...

I, evo unapred se od srca izvinjavam svim zaista divnim ljudima, svim fantastičnim roditeljima, svima koji su se oduvek trudili (i nastavljaju da se trude) da ovaj svet bude makar malo bolji nego što bi bio bez njih. Hvala vam.

Sledeći redovi nemaju ama baš nikakve veze sa vama.

Ovo je upućeno onim drugima...

Ovo je upućeno svima koji provode veći deo života smišljajući opravdanja. Onima koji mnogo brinu "šta će narod da kaže". Samo da ne damo nikome povoda da nas ogovara. Kao da nekome pa treba povod da bi ogovarao. Nemojmo se lagati.

Da, ja mislim da su roditelji krivi što ne vaspitavaju decu. Ako izuzmemo mali procenat onih kojima ni Bog (a kamoli roditelj) ne može da pomogne, ako izuzmemo one momente kada vaspitanje ne može da promeni nekoga iz korena, ako izuzmemo ono što spada u psihijatriju, zapravo...

Da, roditelji su krivi. Jer ne vaspitavaju decu. Jer mogu jako lako, svojim nemarom, pogrešnim stavovima, lečenjem frustracija, iživljavanjem, da im unište život, da ih... pa, oštete, ako ništa drugo.

I, kad god čujem "ubila ga brza kola"; kad god čujem "imaju pare, pa im dete besno, drogira se što ne zna više šta će od sebe"; kad god čujem "nemaju njegovi, pa eto krade/kurva se"... svaki put mi dođe da vrištim. Od muke.

Ne ubijaju brza kola. Ništa više nego što ubijaju pare, droga, pištolj, nož, štangla... Ne ubijaju.

I, kad god vidim roditelje sa decom mlađom od pet godina po kafićima u jedanaest uveče; kad god vidim nekoga kako sikće od besa, zbog ko zna čega, na dete na sred ulice; kad god čujem čemu tu decu uče, kako se ponašaju, šta govore pred njima... svaki put mi je zlo.

Ne, nisam roditelj. Ali, imam sestru koja je mlađa od mene celih trinaest godina. I, njoj sam proveravala sveske u osnovnoj, pomagala joj oko domaćeg, pričala, objašnjavala, trudila se... i još uvek se trudim.

I, naučene smo od malena (a, nismo jedine koje su tako vaspitane, znam) da se ne smejemo bolesnima, da izađemo iz prostorije kada odrasli razgovaraju, da ne upadamo u reč... naučene smo da delimo, da volimo i da ne sudimo.

Da li bismo bile ovakve da smo odrasle u drugačijoj porodici? Ne znam. Možda.

Da, dešava se da neko preživi pakao na zemlji, pa ipak odraste normalan.

Dešava se i da nekoga razmaze i on se pretvori u monstruma. Je li za to krivo vaspitanje?

Ako govorite detetu od rođenja da je najbolji, jedini, savršen, da su svi drugi gori od njega, da može sve, i da treba sve najbolje... da, krivo je vaspitanje.

Ako dete, besno na ko zna koga, ubije mače, jer je bilo u blizini - da, imate problem. Suočite se s tim. Kasnije će biti samo gore.

Evo vam primera...

Bračni par iz kruga dvojke, oboje visoko školovani, uspešni, na položajima, imali su želju da njihovo jedino dete u životu uradi sve što su zacrtali. Između ostalog, i da postane novi Stefan Milenković iako ga violina uopšte nije zanimala. Tako je on išao u osnovnu, nižu muzičku i na treninge borilačkih veština. Onda je upisao gimnaziju, pa srednja muzička, pa treninzi, pa... Naravno, nije mogao da se druži puno, em jer je teško naći nekoga ko je na nivou, em jer nije od svih tih obaveza imao vremena ni za šta. Negde u vreme kada je upisao fakultet se dogodilo...

Sitnica (ili bar tako deluje) koja je bila okidač. Onda su godinama pričali kako je bolešljiv, ide na inhalacije, te ima problema sa umnjacima, te... Prošlo je deset godina pre nego što sam od njega čula da je doživeo nervni slom. I dobio dijagnozu, i da pije šaku lekova dnevno, da bi uopšte mogao da funkcioniše. I, tada mi je rekao da je terapeut u dnevnoj bolnici naglasio njegovim roditeljima da moraju da prestanu sa hiperprotektivnim ponašanjem, ako žele da mu bude išta bolje. Da su bar tada pokušali, možda bi pomoglo. Ali, nisu... čak ni pokušali.

I, da, neko bi verovatno pobegao od kuće, svađao se, bežao kroz prozor, radio ko zna šta na njegovom mestu... Ali, što njemu ne biste rekli da nisu krivi roditelji?

Tu je onda i najdraži primer moje (biološke) majke. O dečku koji je overio. I njegovim jadnim roditeljima, koji su morali da lažu da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Govna. Eto, to mislim o tim jadnim roditeljima, koji lažu one koji znaju istinu, i svakako ih pljuju iza leđa. Najobičnija govna. Da su rekli, da su pitali, da su probali da pomognu... da su učinili bilo šta, umesto što su krili, lagali i stideli se... možda...

Ne umiru svi narkomani. Izleče se. Nađu posao, vezu, venčaju se, postanu i sami roditelji... Urade sve ono što taj dečko nikada neće, jer je njegovim roditeljima bilo bitnije da narod ne sazna. Bitnije od života rođenog deteta. Stvarno? Kako?

Da sam odrasla sa svojom biološkom majkom... pa, iskreno ne znam šta bi se desilo. Možda ne bih bila živa. Možda bih bila... negde. Možda bih pobegla.

Ja nju ne krivim za svoj život. Ovakav kakav je, meni je najbolji na svetu. Krivim je što svoje probleme ne želi da reši. Što odbija da potraži pomoć. Što drugi ljudi ispaštaju zbog nje.

Ona mene krivi za sve. I "rekao je onaj čovek još pre dvadeset godina da ću dočekati da mi dete presedne". I "narod priča... narod kaže... narod...".

Hvala narodu.

Putuj igumane...

Da, ja mislim da su roditelji krivi. Mnogo. I često. Ali, samo onda kad ne rade ono što treba. Nemajte decu, ako ih zaista od srca ne želite. Poštenije je.

All parents damage their children. It cannot be helped. Youth, like pristine glass, absorbs the prints of its handlers. Some parents smudge, others crack, a few shatter childhoods completely into jagged little pieces, beyond repair. ~ Mitch Albom

Tatatatira?

2012-01-28T18:46:00.000+01:00

Ako sinoć niste gledali Ivana Ivanovića, moram priznati da vam zavidim trenutno. Užasno vam zavidim. Propustili ste Branka Kockicu. No, ostali ste i uskraćeni za ne-baš-najjasniju sliku Branka danas. Ili to samo meni tako deluje...

Moj šok, nakon odgledane emisije, bio je toliki da sam danas zalud listala silne vesti na netu, u pokušaju da razumem sinoćnji performans. Zalud, jer objašnjenje nisam našla. Našla sam tekst linkovan x puta - Branko Kockica ućutao voditelja, i našla sam još jedan, koji je toliko sličan ovome da ne znam zašto se autor trudio uopšte oko istog.
I, pre nego što kažem to što imam - ukoliko neko zna šta se tačno sinoć dogodilo i zašto, bilo bi divno da mi kaže. Ja pojma nemam.

A, početak je obećavao... Branko sa publikom, mada je većina bila možda čak i previše mlada da se seti Branka iz zlatnog doba Kockice. I šale, i priče, i oduševljenje što je on i dalje baš onakav kakvog ga se sećamo... mada stariji.
Ne znam tačno u kom trenutku je sve to prešlo u bizarno. Ali, nekako se dogodilo da je Branko postao malo... čudan. Toliko da sedimo, gledamo emisiju, i pitamo se - šta je ovo??

I, da, stoji to da postoje ljudi koje ne možete da "ukalupite". I, stoji to da emisija nije napravljena radi voditelja, već radi gostiju. Gosti moraju da budu u prvom planu, voditelj je tu da bi sve išlo glatko i po nekom planu. I, voditelj treba da vodi priču. Tematski, ako nikako drugačije.
I, da, postoje ljudi koji su preveliki da bi dozvolili voditelju da ih previše vodi. Ali, postoji i onaj trenutak kada sve to postane tolika zbrka, da ništa više nije jasno. Ni tema, ni gost, ni ništa.

Možda je do mene. Možda je do toga što verujem da dobre stvari ne treba menjati. Možda je do toga što želim da Tatatatira ostane identična Tatatatira, bez ikakvih varijacija na temu. Možda je do toga što sam se nadala da ću videti našeg junaka kako priča o nekim ozbiljnijim temama. Možda je do toga što sam želela da vidim Branka Kockicu kao gosta u emisiji. Ne kao autora performansa, koji je trajao tokom cele te emisije. Možda...

Sudeći po reakcijama, većini se dopalo ono što su videli. Meni nije. I žao mi je. I, mnogo bih volela da sam i sinoć propustila emisiju, koju inače skoro nikad i ne gledam. A, nisam, jer sam baš želela da vidim Branka. Onog Branka, kog se sećam i koji mi je toliko drag. Ne ovog.

Eto. To htedoh da kažem. Malo sam...

Slow/Speed/Online/Offline...

2012-01-26T03:04:00.000+01:00

Nepisana pravila muško-ženskih odnosa (makar ona koja su mi jednom prilikom saopštena) o upoznavanju, prvom izlasku, "opipavanju terena", kažu da to ide otprilike ovako:
Devojka se svidi dečku (može i obrnuto). Dečko i devojka se upoznaju. Dečko pozove devojku da izađu. Popiju piće zajedno, proćaskaju, razmene poneku bitnu informaciju o sebi. Na kraju tog prvog izlaska se događa odlučujući momenat...

Dakle, ukoliko dečko (recimo) pita devojku gde izlaze sledeći put (ili predloži neko javno mesto za izlazak), to znači da je zainteresovan za nju, i da želi vezu. Ukoliko je, pak, pita da se vide kod njega/nje, to bi značilo da je za šemu, i da tu ni v od veze nema.
A, onaj momenat kad ti pitaš/kažeš da (ni)si za vezu, i tako olakšaš sebi život i razmišljanje o mogućim ishodima tog izlaska? Da, može i tako, ali se ne praktikuje.
Mhm... dobro... recimo da ne pratim najbolje ta nepisana pravila. Ni ona pisana, kad smo kod toga.

Šalu na stranu, šta je slow dating, to svi znamo. I (ne) snalazimo se tako kako se (ne) snalazimo već. Pošto živimo u brzom vremenu, logično je da većina ne želi ništa slow. Ubrzanje, dok ti se ne smuči. Onda se vratiš na to slow, da proveriš kako deluje iz nove perspektive.
U ime pomenutog ubrzanja, 1998. godine organizovan je prvi speed dating. Na Beverli Hilsu, ni manje ni više. Imate želju da upoznate nekog novog? Ne znate gde/kako? Ne želite da čekate? Evo rešenja!

Speed dating (za neupućene) izgleda ovako:
Zainteresovani se prijave organizatoru, i pojave na dogovorenom mestu. Dobijaju bedževe sa brojevima, papir i olovku. Broj parova je različit, a vreme koje imaju za svaki pojedinačan dejt je tri do osam minuta. Ovo zavisi od organizatora, mada je većina u Srbiji davala pet minuta za upoznavanje. Dakle, vreme počinje, treba ga iskoristiti na najbolji način, pitati sve što je bitno, i kada se čuje zvono koje oglašava kraj, žene ostaju na svojim mestima, dok muškarci "rotiraju". I, tako u krug, sve dok se svi dejtovi ne završe.
Na kraju, učesnici daju organizatoru papire sa brojevima onih za koje su zainteresovani, i ukoliko dođe do poklapanja interesovanja, naknadno im se prosleđuju mailovi/telefoni, kako bi nastavili tamo gde su stali.
WARNING: Nije za tremaroše, i one kojima moraju kleštima da se čupaju reči. Pet minuta. That's all you've got.

Naravno, u međuvremenu je napravljen još jedan korak dalje, te sada postoji i online speed dating. Razlika je, naravno, u tome što na ovaj način ćaskate putem kamere, ili samo četujete, pa je utisak... nepotpun.
No, nije da vam treba speed dating, da biste upoznali nekog online. Tu je gomila sajtova, društvenih mreža, instant mesindžera... zilion načina da iskušate sreću. Pitanje je koliko ćete je imati, i da li će ta sreća ostati sreća i kada se online druženje prebaci na offline mod.

Badoo je jedan od brojnih sajtova koji se bave isključivo upoznavanjem zainteresovanih za... šta god. Nakon što sam sticajem čudnih okolnosti "pozvana" tamo, a sve to dok smo nas tri zajedno odlučile da treba da proverimo o čemu se radi (do tad čule za Badoo nismo), ispostavilo se da su odlične šanse da postanete žrtva trgovine ljudima. Za vezu nisam toliko sigurna.
Tokom cela dva sata, startovali su me brojni muškarci, od kojih bih - da sam ih srela na ulici - pobegla vrišteći u suprotnom smeru. No, vrhunac je bio gospodin, koji je za profilnu fotografiju odabrao sebe (?!) u narandžastom peškiriću. Onako... steroidan, baš too much potencira na definiciji, a uz to ima facu prosečnog sadiste/sociopate/plaćenika.

Eto... toliko sam se oduševila, da se nisam čak vratila ni da isključim nalog. To je razlog iz kog mi je jedan mail redovno zatrpan onim "510 more people want to meet you on Badoo". I do not want to meet them. Ever.

I, to bi bilo to. Ja sam nekako, pravo da vam kažem, za one "starinske" offline metode. I, da bude slow. Da nema tu žurbe, štopovanja vremena, lažnih profila, grča, cima. Pa, kako god da se završi. Koliko god da traje.
A, ona nepisana pravila... ma, ko je još pravila poštovao?

Umetni naslov ovde

2012-01-25T01:40:00.000+01:00

Sneg. Prvi put se danas onako fino razleteo ove zime.
Mmm, da. Ne biste vi imali pojma da je pao sneg da vas ja nisam prosvetlila, je l' da?
Eto. To je jedna od pozitivnih stvari kod mene. Dovoljne su vam tri rečenice, bez da me vidite, pa da bude savršeno jasno u kakvom sam raspoloženju.

A, u raspoloženju sam. I uopšte mi se ne dopada. To znači, za slučaj da je ostalo mutno do sad, da bih se svojski potrudila da izbegavam svoje društvo. Do daljnjeg. No, nisam te sreće da može da se bira, pa sam probala nekoliko tehnika podizanja i popravljanja...

Volim sneg. Obožavam da gledam dok veje. Obožavam naročito kada sam u toplom dok gledam. Ali, svakako mi podigne raspoloženje... najčešće. Doduše, nema isti efekat kao posmatranje prave letnje oluje u zamahu sa terase - to mi je all time favourite - ali je lepo nekako. Setim se onih zima u detinjstvu, kad mi je sneg bio do iznad glave, i kad nisam imala puno u glavi. Crveni skafander, rumeni obrazi, osmeh... uživancija.

Zapravo, problem je što previše vremena provodim u kući. Redovno mi se, u takvim situacijama, desi blaži napad klaustrofobije. Prvo mi se smuči gledanje u zidove, pa se smučim sama sebi, pa ne znam više gde bih...
Na sve to, već dobrih nedelju dana šizim sama na sebe što se nisam ozbiljnije posvetila nekom učenju. Samoinicijativnom. U to ime sam danas skinula gomilu nekih gramatika, priručnika, rečnika, čuda... te programiranje ovo, te engleski ono, te italijanski, te španski, te...

Onda se uhvatim kako gledam sve te silne megabajte, i razmišljam - Bravo. Kako si ti to samo lepo smislila. A, htela si beše da NE budeš u kući toliko? Pa, koje su šanse da ćeš izaći pošteno pre leta? Kako li planiraš ovo da izvedeš?
Znam. Organizacija. Sve se može, polako, diši, bez nervoze...

I, pre nego što nekome padne na pamet da pita - nije PMS, nije me niko ostavio, nisam se svađala, raspravljala... nemam ama nijedan razlog da ne budem raspoložena.
Kao da uopšte mora da postoji razlog.
Odlučila sam da okrivim one oluje na suncu za sve. I (ne)raspoloženje, i mučninu, i glavobolju, i ostale simptome koji su danas isplivali i pokvarili mi uživanje u pogledu na prvi pravi sneg ove godine.

...a, već mi je mnogo bolje. Da li što je prošla oluja, ili što sam se iskukala... ili me konačno začarao noćni pogled s prozora. Nebitno je...
Ic ol rajt. Sad odoh da uživam u noćnoj kafi, i literaturi.
Carpe noctem, narode. Dan ionako proleti...

Random... sve random

2012-01-23T00:32:00.001+01:00

Da sam, u nekom trenutku danas, uspela da završim (i)jedan od tri započeta teksta, vi sada ne biste ovo čitali.

Završila ih nisam, jer sam usput počela da čitam dve knjige istovremeno. Za slučaj da nekog zanima, te dve bi bile - "Have a little faith" ~ Mitch Albom & "Never let me go" ~ Kazuo Ishiguro.
I, nisam napisala naslove na engleskom jer mislim da je tako fensije, već mi je tako normalno pošto ih na engleskom i čitam. Za ovu prvu sam (skoro) sigurna da nije ni prevedena kod nas.
No, da zanemarimo to sad...

Bitan info za drage mi čitaoce.
Ovo cyber ćoše dobilo je novog autora.
Delimično to prijavljujem na ovaj način da se ne iznenadite kada osvane post koji nije meni nalik... a, delimično da i ovim putem "poteram" frenda mi dragog da požuri sa probijanjem leda.

Anyway, say hello to Мила!

I, da, da objasnim taj momenat - Мила bi bila a.k.a. Djir. Ko razume... :)

Uticaj ljubića na moj životni put

2012-01-20T01:16:00.000+01:00

Dospela sam juče nekako do rečenice "Previše ljubavnih romana može biti pogubno za zdravlje i ljubavni život čitateljica". Naravno, odlučim da pročitam tekst do kraja. Napisah "naravno", jer ljubavne romane čitam. Često. Pretpostavljam da se to moje "često" poklapa negde sa onim njihovim "previše".
No, da krenemo od činjenica...

Da, čitam ljubavne romane. I, ne, nemam problem da to priznam. Ne znam u čemu je poenta. Ako su već svima poznati tiraži, ako je očigledno da su knjige popularne/tražene/čitane... ako već znamo da neki milioni kupuju svakodnevno ta izdanja, zašto se kriti, pa onda javno praviti da je to bljak? Negde mi je takvo ponašanje u kategoriji sa "Ne slušam narodnjake".
'Ajde, žene (muškarci?!), pa prošli smo valjda ta stanja svesti kad su se ljubići krili u prikladnim izdanjima.

Tu je, naravno, i slučaj izuzetno fine, ali na žalost ne baš dobronamerne gospođe, koja je iskoristila priliku da mi se nasmeje u facu zbog izbora literature. Ja sam se uzdržala od neprikladnih komentara, mada je scena potrajala, jer... Pa, ne smatram da treba da se pravdam (izvinjavam?!) nekome zbog činjenice da sam čitala Noru Roberts, ništa više nego što bih se pravdala što sam čitala Frojda. Eto...

Kažu da žene koje čitaju ljubiće žive u paralelnoj stvarnosti. I couldn't disagree more. Da li su ti ljudi pri sebi? Džejms Paterson je za poslednjih godinu dana zaradio 84 (i slovima - osamdeset i četiri) miliona dolara, a ja živim u paralelnoj stvarnosti?! Ne, ne.
Sad mi žao što se nisam češće bavila tom tematikom, pa da bude kristalno jasno koliko ne idealizujem ljubav i seks, i još više koliko mi je jasna granica između fantazije i stvarnosti.

Let's be real...

Ukoliko žena odluči da je u redu ne koristiti kondom, jer je čitala ljubavni roman u kom nije pomenuta upotreba kondoma, to nije do knjige - to je do žene.

Ukoliko se nada vrtoglavoj romansi sa alfa muškarcem k'o iz bajke... pa, treba da ga potraži u bajci.

Da, postoji jaka privlačnost između pojedinaca. Ono kad se nekako nanjušite. To ne znači da sledi veza k'o na filmu. To vas majka priroda obaveštava (za slučaj da je nekome promaklo) da ste savršeni par za nastavljanje svoje vrste. A, vrsta se, to nam je jasno, može nastaviti i bez ljubavi.

Oni fini dijalozi, kojih je ovaj žanr prepun? Not gonna happen. Niko tako ne govori. Nigde.

I, ne, neće poći za rukom nijednoj ženi da tek tako, skoro pa preko noći promeni muškarca koji ne želi da se skrasi, oženi, gaji decu i nikada do kraja života ne pogleda nijednu drugu. Koliko god knjiga pročitala, šta god pokušala, kako god se ponašala. Nema šanse.

Da verujem da je tako lako sresti tog idealnog, da može da se dozove, izmašta, dobije na tacni... ja bih, evo, nekog ko je fizički pljunuti Džerard Batler (od pre nekoliko godina, nešto mi se sad ofucao) - svetle oči, visok, kršan - da ima veća muda od mene, da je pismen, vaspitan, ostvaren (čitaj: complex free)... I, morala bih da se vratim na ovo, sad mi nekako nedovršeno zvuči opis.

Htedoh, zapravo, da kažem - ne verujem ni u bajke, ni u ljubiće. Da verujem, učinila bih nešto sa mailom "510 more people want to meet you on Badoo!‏". Jer, u tom slučaju bih verovala da se međ' tim silnim muškarcima krije moja srodna duša. Zašto meni uopšte stižu mailovi od Badoo-a, to je duga i komplikovana priča za neki drugi put.

Htedoh da kažem i ovo - ljubavne romane čitam kad nemam koncentraciju za nešto zahtevnije. Isključim se na nekoliko sati, odmorim živce i mozak i uživam... i, obavezno im poželim sporazumni razvod kad završim.
One pogubne posledice s početka nisam još uvek osetila. Ni zdravstveno ni emotivno. Što i vama želim.

Kako muve sleću na plafon naopačke?

2012-01-13T03:09:00.001+01:00

Da, ova priča je o (valjda) očiglednim razlikama između muškaraca i žena (ili bar muškog i ženskog mozga).

Ne, nije pljuvanje... naročito ne muškaraca.

Još manje je savetovanje. I don't do savetovanje... osim u ekstremnim situacijama.

Samo nekoliko (eventualno) korisnih stvari, koje su vam (možda) usput promakle.

Neće da boli. Promise.

Na samom početku, moram da naglasim da čitam (skoro) sve što mi padne šaka. Osim self-help sekcije. Iliti popularne psihologije. Ništa Muškarci su sa Marsa, žene su sa Twiksa. Ne varim, ne želim, ne bavim se.

Mada to jeste užasna predrasuda, i nije pohvalno tako se izražavati, priznajem da ne razumem ljude koji posegnu za tom vrstom... pa, utehe valjda. Šta li je?! Dalje, nisam do sad srela osobu kojoj je ta literatura iole pomogla u životu.

Ovde računam i svog bivšeg, koji mi je jednom preporučio knjigu. Nema bržeg načina da shvatiš koliko to sa nekim neće ići od loše preporuke.

Kao i svako drugo pravilo u životu, i ovo mora da ima izuzetak koji ga potvrđuje. Tako se dogodilo da mi je zet doneo knjigu, uz komentar "Zanimljiva je, pročitaj ako imaš slobodnog vremena.". Pošto se moj zet i ja odlično slažemo, poslušam ga i počnem sa čitanjem. Bez obzira što je u pitanju Zašto muškarci ne slušaju, a žene ne tumače mape.

Znam... znam. I korice vrište u duginim bojama, i tu su regularno naslikani simboli polova, i naslov, i...

Posle prvog poglavlja, shvatim da se odlično slažem sa zetom s razlogom. Čak se ispostavilo i da su nam dojmila identična mesta u knjizi. I, još se ispostavilo i da nije uputstvo tipa - kako da vam veza bude cveće; razmišljajte pozitivno; volite sebe da bi vas voleli drugi; sudbina vam šalje ono što zaslužite; aurica vam se malo uzjebala, to ćemo mi da popravimo očas posla...

Za slučaj da niste pročitali knjigu, doskočica je u sledećem...

Muškarci i žene ne razmišljaju isto. Tačka. Daleko od toga da su autori ove knjige prvi došli do tog otkrića, ili prvi rekli nešto na tu temu. Ali, pošto već živimo u vremenu u kojem je politički nekorektno obratiti pažnju na razlike koje očigledno postoje, nije zgoreg podsetiti se zašto se ponekad (često) ne razumemo, i ko je tu superiorniji u čemu. Knjiga obiluje istraživanjima, anketama, primerima, ilustracijama... uz veliku dozu humora i karikatura, koje je valjda i čini toliko lakom za svariti.

Najplastičniji primer razlika među polovima bi bio - zašto muškarci mahom govore Želiš/Hoćeš li... (da se udaš za mene), umesto ženskog Možeš li... (da opereš sudove), i shvatanja da ti izrazi nisu sinonimi. Većina žena sa kojima sam razgovarala ih je smatrala sinonimima, i nije videla razliku između želje/volje da se nešto uradi, i mogućnosti/sposobnosti koja ne podrazumeva obavljanje posla za koji si sposoban. To neshvatanje me je prilično bunilo...

No, opet, još jedan razlog iz kog mi je knjiga bila tolerantna, bez obzira na "policu" sa koje je sišla, je test koji određuje da li je mozak muškobanjast ili feminiziran. Jer sam se naslušala koliko priča da razmišljam muški, da predobro razumem principe po kojima muškarci funkcionišu, da nisam dovoljno ultra-emotivno-senzualno-feminizirano-trep-trep-izlivi emocija u javnosti-ne razumem muškarce-zašto se ON tako ponaša žensko. Nije da mi smeta, samo su me rezultati zainteresovali. S tim u vezi...

Šta vidite na slici?

Jeste u pitanju optička varka, ali ako je verovati istraživanjima - osobe koje imaju ženski mozak će videti staricu, a one sa muškim mozgom devojku. I, teško je videti drugu figuru, nakon što se uoči prva.

U čemu je, na kraju, poenta?

Muški mozak lakše tumači mape, odlično se parkira u rikverc, ne vidi ono što mu je ispred nosa, izbegava multitasking, preferira neverbalnu komunikaciju i skloniji je rizicima.

Ženski mozak lakše i brže saoseća, preciznije tumači emocije, brže razvija vokabular, i koristi ga znatno više, igra na sigurno i nema pojma zašto pitanje "Da li ti se pije kafa?" muški mozak pravilno ne protumači kao "Pije mi se kafa, ponudi ili neću progovoriti s tobom više ni reč".

Ništa strašno. Ako ste negde u zoni preklapanja - good for you. Problema ste bez. Ako ne... pa, muškarci i žene i ne treba da se razumeju, zar ne?!

P.S. Ako imate slobodnog vremena, i želju da proverite kojoj grupi pripadate, evo odličnog testa za utvrđivanje pola mozga, uz objašnjenja, statistike i sklonosti: BBC Science > Human Body & Mind.

Reći ću samo da je moj rezultat bio... očekivan.

Sećam se...

2012-01-09T01:17:00.008+01:00

Da li je do praznika, da li bez povoda, tek puca me malo nostalgija ovih dana. I, pokušavala sam usput, tako nostalgična, da se setim svega što mi je obeležilo detinjstvo... pa, meni i vama svima koji ste uživali u istim čarima. Tako mi je i palo na pamet da ovde postavim foto-podsetnik. Na kraju sam, naravno, kukala Djir da mi pomogne. Da nije bilo nje, neki od ključnih momenata bi nedostajali. Hvala, Djir!

Da, potpuno je haotično i bez reda, no dopada mi se ovako. A, i dalje primam dopune i sugestije, za slučaj da nekome padne još nešto na pamet. Do, tad - uživajte.

Keva

2012-01-03T23:57:00.001+01:00

Pre neki dan mi (maloletna) sestra izjavi sledeće: "Veza na veče je keva". Ja u potpunom šoku. Gledam je izbezumljena, i razmišljam ili nisam dobro čula ili ne mislimo na isto. Ček' da proverim...

- Veza na veče?!?

- Da.

- A, šta vi tačno radite... na veče?

- Pa, budemo.

- Gde budete?

- Tamo gde se zadesimo.

- I šta se desi kad se zadesite?

- Svašta... Sve sem seksa dolazi u obzir. Onako... spontano je to.

- Spontano?

- Mhm. Spontani zagrljaj... spontano ti kaže da mu je bilo teško da ti priđe... nema pare da ti plati piće/ima pun džep para... spontani zagrljaj niže...

- Čekaj, čekaj... gde tačno niže?

- Ma, oko struka. Šta skačeš odmah?

- I, kad se tako izgrlite i izljubite spontano, šta onda?

- Pa, onda te poljubi u obraz. Pošto je tu uvek neka gomila, i čeka ga drug, mora da žuri, onda obično krene. I obavezno ti kaže "čujemo se sutra". To je najveća laž na svetu, da znaš.

Znam. A, posle kažu da seks zakomplikuje sve.

Jingle...

2011-12-31T15:15:00.001+01:00

Good grief, indeed.

Prošle godine sam imala inspirativan poligraf momenat u vidu retrospektive i perspektiva. Ove samo želim da naglasim da nisam zaprošena - ni u oktobru, ni u nekom drugom mesecu. Nije da verujem u godišnje horoskope, pa da sam silno razočarana. Just sayin'. Onaj deo o upalama i alergijama su, doduše, pogodili.

I, da se ovo ne pretvori u n-to "Srećna Nova godina" koje ćete pročitati, i da ne biste bili n-ti koji šalje identičnu šaljivu poruku svima iz imenika, i da bi sve to imalo malo više smisla... budite originalni. Barem onoj šačici ljudi koji su vam stvarno bitni poželite nešto lično, novo i od srca. Zaslužili su.

U Novoj godini, ja vam želim red zdravlja, red ljubavi, red radosti, red seksa, red sitnih para za male užitke i red ispunjenih želja... ne svih, da se ne uobrazite. Šlag preko toga, i trešnjica na vrhu se podrazumevaju.

Sad mi samo ostaje da se nadam da niko od vas nije iz Australije, jer sam u suprotnom opako zakasnila sa čestitkama. :)

Spamovi, blamovi i ostali -amovi

2011-12-18T22:58:00.001+01:00

Congratulations!

You have successfully promoted yourself to SPAM!*

_________

* iliti uputstvo za edukovanje i (eventualnu) korekciju ponašanja cyber zlostavljača/wannabe selebritija

Dakle, jedan si od srećnika koji su spoznali čari interneta. Svaka čast.

Usput bi da napraviš karijeru, jer imaš eto tu ideju i šačicu talenta, pa što da ne uzmeš sve što ti život pruža?!

Imaš mail; otvorio si Facebook, Twitter, G+, Tumblr, Badoo, LinkedIn, Myspace, Hi5, Flickr, Last.fm, Buzznet, Zooppa, Playlist.com, MOG, Ning, Lifeknot, Wooxie, SoundCloud... profile; imaš YT kanal; imaš blog... all you need is REKLAMA.

Kako bi se tvoj trud isplatio, i ljudi počeli masovno da te vole/čitaju/slušaju/gledaju/žele... neophodna ti je dobra promocija. Jer, dokle god znaju, vole i obraćaju pažnju na tvoj rad samo (primorani) pojedinci iz najbliže okoline, to je kao da ne postojiš, a još manje vrediš, zar ne?

Pitanje je kako uputiti što veći broj ljudi u ono što radiš, i usput ih nagovoriti da im se tvojih ruku delo neverovatno dopadne. Evo nekoliko predloga:

1. Suptilan pristup

Iskoristi svoj Facebook/Twitter/G+ profil da informišeš ljude o svom radu. Okači/linkuj sliku, klip, priču... Uputi prijatelje, koji će pomenuti prijateljima, pa će to čuti prijatelji prijatelja, te ćeš na kraju (ukoliko je tvoj rad kvalitetan/interesantan/šta god) dobiti određeni krug ljudi koje zaista zanima tvoje čedo. Da, da, znam - sporo ide, ume da ne da željene rezultate, a i što bi bio suptilan na internetu.

Sledeća mogućnost je otvaranje Facebook stranice/grupe koja promoviše tvoj rad. Tu stranicu, opet, možeš da povežeš sa svojim profilom, pa da ljudi saznaju šta radiš a i da odmah budu obavešteni da baš ti stojiš iza toga.

Alternativa ili dopuna ovome je i otvaranje bloga (ukoliko nisi bloger, a ne želiš da plaćaš svoj domen). Ima sličnu funkciju kao i prethodni primer, ali svakako odlično može da posluži. Na kraju krajeva, privući ćeš širi/drugačiji/kvalitetniji profil ljudi ako povežeš svoj profil sa fan stranicom svog promo bloga (recimo).

Dozvoljeno ti je i da jednom pošalješ svojim prijateljima kao predlog svoju fan stranicu, te da ubrzaš proces, mada se ovaj korak ne preporučuje uvek. Zašto? Pa, i nije baš suptilan.

Pomenula bih ovde i Myspace, ali ne vidim da ga nešto puno ljudi pominje, te nisam sigurna ni da ga nešto puno ljudi (više) koristi.

2. Dijametralno suprotan pristup (jer je zlatna sredina za budale)

Ok, imaš već Facebook/Twitter/G+/... profil. Radiš to što radiš. Smatraš da tvoj trud zaslužuje (adekvatno) brojnu publiku. Hoćeš sve, i hoćeš odma'. Evo rešenja...

Dodaj što više ljudi. Pošto je već limit na FB 5.000, nipošto se ne zaustavljaj pre te cifre. Što više ih imaš, više će biti primorano da redovno prati tvoje novosti.

Otvori fan stranicu. Poveži je sa profilom. Otvori blog. Poveži ga sa profilom. Kad smo već kod toga, sve profile/blogove/sajtove/linkove koje poseduješ objavi na FB profilu, zlu ne trebalo. Sad sve te linkove za fan stranice/sajtove/blogove pošalji svim svojim prijateljima. Zapravo, šalji im nedeljno, kao podsetnik. Dodaj i sve dostupne gadgete/widgete da to bude upečatljivo i jasno naglašeno.

Kada si to obavio, profil nemoj više da koristiš u svrhe koje nisu promotivne. Šta će ti to?! Svi već kače kojekakve gluposti, ti imaš jasnu viziju/misiju svog cyber života. Htedoh reći - svakodnevno objavljuj svoje linkove, u što kraćim intervalima (na pet minuta ako si u mogućnosti). Ko zna, može da se desi da te zaseni neki šaban. To se mora ispraviti što brže.

Svaki link proprati komentarima koji pozivaju na podršku tvog truda. Da ne pomisli neko da ti sve to radiš jer eto voliš, i da ti nije bitna statistika.

Statuse ostavljaj samo ukoliko su informativne prirode. Šta radiš trenutno/kad si ustao/šta si doručkovao/gde si bio/šta si kupio/ko te iznervirao (pošto su ti već svi profili povezani, slobodno pljuni autora zavidnog komentara na kojoj god lokaciji)/kad ležeš/šta oblačiš za spavanje... Sve je relevantno kada si ti u pitanju.

Taguj se na fotografijama svojih prijatelja. Tako će te primetiti neko ko ti nije prijatelj, a to ti opet daje mogućnost da obrišeš nekog neaktivnog od onih 5.000 i da dodaješ nove. Sveža krv i te fore...

Nemoj ostati na tome. Pronađi neku prikladnu stranicu ("Kako što brže skupiti 5.000 prijatelja", npr., only in English) i taguj se na fotografijama mladih, (poželjno) golih devojaka. To će ti doneti instant pristup internacionalnoj sceni. Bitno je da si primećen, nije bitno da li te razumeju, zar ne?

Pošto ti već profil služi samo za promovisanje tvog rada, nemoj komentarisati bespotrebno objave svojih prijatelja. Ako već želiš da prokomentarišeš nečiji status/link/sliku, učini to svojim linkom u komentaru, bez dodatnog objašnjenja. Tvoj rad govori za sebe.

Kulminacija ovog pristupa zahteva nešto više vremena, ali vreme svakako prolazi, te nemoj da ti bude teško. Postuj svoj link na profile svih prijatelja. Najbolje je da zaređaš po abecedi, kako se ne bi zbunio. Dovoljno je da prelaziš nekoliko slova dnevno. Danas, evo, okači link svim prijateljima čija imena počinju na A, B, C i D. Sutra nastavi dalje. Kad se uhodaš, brže će ti ići. A, i rezultati će biti potpuno neočekivani.

Gotovo?

ČESTITAM. Vrati se na početak, i pročitaj ponovo ono crveno ispod slike (ako ne zboriš engleski, Google Translate će ti sve lepo kaz'ti).

I, da te pitam sad... Što ti je to u životu trebalo?!

Glava... pismo...

2011-12-15T22:06:00.002+01:00

Cardinal Sin - bista sveštenika bez lica, umesto kojeg su "pikseli".
Mesto - Walker Art Gallery, Liverpool.
Autor - Banksy.

Bista je izložena u sklopu postavke religiozne umetnosti XVII veka. Kao Božićni poklon. Da se ne zaboravi.

Poruka je (pre)jasna. Osumnjičeni su mnogi, ali svi su zaštićeni.

* * * * *

Autora sam već "predstavljala" ovde, budući da je omiljeni mi graffiti umetnik.

A, u skladu sa temom, evo i malo bajatijeg osvrta na ulogu Vatikana u zataškavanju slučajeva pedofilije za koju su optuženi sveštenici, i edikta od pre deset godina, kojim se nalaže da se interesi crkve stave iznad bezbednosti dece.

http://bsalert.com/news/1418/Pope_Caught_Orchestrating_Church_Pedophile_Cover_Up.html

* * * * *

izvor: http://www.bbc.co.uk/news/entertainment-arts-16184773

* I do hope you speak English fluently.

Ona... kako se zove...

2011-12-13T18:07:00.001+01:00

Od kad je, pre par meseci, jedna naša estradna zvezda pomenula Luciju (?!) Bordžiju, onu što je "zaludela kralja" (?!), razmišljam o ovome...

Bordžije su (pre)poznata familija. Što istorijski, što po legendama koje su ispredane o njima kroz vekove. I, sve i da nekoga nije preterano zanimalo da se bavi (pseudo)istorijskim činjenicama, opet mi čudno nekako.

Čudno mi je to što je nečije obrazovanje mimoišlo "prvu kriminalnu porodicu", Papu Aleksandra VI, Makijavelija - pa usput i njegovog Princa, poznatog i kao Čezare Bordžija...

No, sve i da zanemarim taj momenat, nešto mi je još čudnije.

Lukrecija Bordžija je ime koje je (odavno) postalo sinonim. Da li opravdano ili ne, o tome ne vredi polemisati. Tako je kako je. Najčudnije mi je to što postoji neko ko nema ni najmanju ideju čak ni kako se ona zove. Još manje, očigledno, ko je bila.

Wikipedia je odličan izbor za početak "kopanja". Ko parla engleski iole pristojno, može da pročita osnovno - House of Borgia.

Literatura je (strana barem) brojna i raznolika. Od suvoparnih istorijskih činjenica, preko (ne)pouzdanih priča, legendi, sumnji... sve do beletristike.

Jednu, iz poslednje kategorije, toplo preporučujem.

Mario Puzo posvetio je više od dvadeset godina stvaranju ove knjige. Nije doživeo da je vidi gotovu. "Porodica" je, i pored toga, remek-delo. I, bez obzira na umetničku slobodu, koja je korišćena da se popune praznine ili dočara određena slika, Puzo je maestralno ispričao priču o najmoćnijoj italijanskoj porodici.

Ako ništa drugo, nakon čitanja ćete imati malo drugačiju sliku o ljudima, vremenu i legendi. Dovoljno je.

Na ripit

2011-12-13T04:27:00.001+01:00

...jer mi je ovih dana sve stranger by the day.

Pametniji popušta dok ćiju-ćiju-tup

2011-12-13T04:18:00.001+01:00

Kad god neko pomene kakvo je vreme došlo, jedna zaštićena vrsta nestane sa lica zemlje. Verujte mi. To mi je negde možda promil bolje od onog kad neko konstatuje da je došlo zadnje vreme. Moja majka, recimo. Kad je zamolim da ne počinje sa tom babinom mantrom, ona kaže da ne misli na to babino Isus samo što nije, svi znaci su tu zadnje vreme. To njeno je neko drugo zadnje, ali ništa manje zadnje od ovog prethodnog... ako možete uopšte da shvatite ko je ko i čije je zadnjije od zadnjeg.

Kako god, kad neko pomene to zadnje, čije god bilo, meni padne na pamet ono “When I hear somebody sigh, Life is hard, I am always tempted to ask, Compared to what?". I, ne, ne mislim ja da je život laganica, ali ne mislim ni da će mi biti išta bolje ako zaslužim jedan kakvo je vreme došlo, mene je strah od svega ulcus gaster. Ne želim da me bude strah, jer je strah (najčešće) potpuno iracionalan, i služi isključivo sprečavanju, ometanju i zagorčavanju normalnog dnevnog funkcionisanja. Što opet ne znači da me nikada nije strah ni od čega, je l', samo se trudim da držim to pod kontrolom. No, da se vratim na priču...

Svratile nam komšinice na kafu sinoć... sestre inače, mlađe su od mene par godina. Celog života se viđamo, tu smo, ali nije to druženje klasično, jer je za druženje potrebno imati nešto zajedničko osim adrese. I, nekako, pošto nismo više u školi, odrasli smo ljudi je l', počelo je to neredovno komšijsko kafenisanje. Dođu one kod nas, odemo mi kod njih, klasika manje-više. Osim...

Da biste mogli uopšte da pojmite razmere neverovatnosti, pokušaću da vam dočaram Mudru i Mudriju. Izgledaju prosečno, nit' preterano lepe nit' ružne, nit' zgodne nit' su hodajuće katastrofe (fizički barem). Mudra je doduše mutava malo, ne znam da l' genetski ili što ne može da dođe do reči od Mudrije, al' dobro sad. Nikad se nisu nešto družile puno ni po komšiluku, ni po školi. Te strogi roditelji, te ne smeju da izlaze, te niko im ne odgovara... prosto dođe čoveku žao.

Sećam se, doduše, da su još u osnovnoj školi znale sve o održavanju trudnoće, porođaju, dojenju, vaspitavanju dece... Tada mi je bilo fascinantno (kad kažem fascinantno mislim bizarno), jer me ništa od toga nije ni zanimalo ni doticalo. A, kako su godine prolazile, one su (p)ostajale sve neiskusnije, a sve prepametnije. Pretpostavljam da vam je poznat taj tip, ima im sličnih previše na žalost. To su oni što (teška srca) pitaju nešto, jer prvi put čuju za to, a onda te deset minuta kasnije ubeđuju da nisi u pravu, jer oni znaju bolje. E, baš ti.
To su i oni što umeju da govore i(li) da ne obraćaju pažnju, ali da saslušaju ili (ne daj Bože) razumeju nikako.

Verovatno bih se još odavno rešila te muke u vidu njihovog povremenog prisustva, ali je Ale (mlađa mi sestra) u međuvremenu počela redovnije da se viđa sa njima, te sam i ja bila prinuđena da ih malo bezuspešnije ignorišem. Tu smo u najavi došli do problema. Nekoliko.

Prvi - videle smo se dva puta, i već čule sve što su njih dve imale želju da ispričaju. Od trećeg viđanja smo uporno doživljavale déjà vu, u vidu istih (nimalo zanimljivih) doživljaja iz srednje, sa kampovanja, "naša sestra, znaš našu sestru...".
Drugi - kad god bi neko pokušao nešto da ispriča, Mudrija bi ga prekinula i počela neku od svojih priča (pogledaj problem prvi) ili prokomentarisala (recimo) da joj se zacepio nokat. Glasno. Mudra bi iste sekunde prestala da sluša, i posvetila punu pažnju svojoj sestri, što je i bila poenta.
Treći - Mudrija je uvek u pravu.
Četvrti - nije poželjno ispravljati Mudriju kada pogreši, čak i kada za Paraliju govori Parajlija, jer će ona potpuno ignorisati korekciju, i nastaviti po svom. Ako na pitanje koji internet ima na poslu Mudrija odgovori "Google", nipošto se ne nasmejati, jer - pogledati problem treći.
Peti - Kakvo je vreme došlo, mene je strah od svega. (Mudra klimoglavi)

I, da, besna sam. Mnogo. Ne što sam poslušala Ale, pa nisam reagovala na početku, ne što su nas vaspitali da ugostimo svakog najbolje što možemo, ne što su one takve kakve su i ne znaju drugačije, ne što ima toliko besvesnih ljudi kojima ne možeš ništa jer ih ništa ne dotiče...

Besna sam jer su one mutirale. Besna sam jer su počele namerno, sistematično da prekidaju, omalovažavaju, vređaju. Besna sam jer su došle na kafu i dovele mi sestru do suza, a mene do želje da ih pljunem. Besna sam jer nisu ni glupe, ni male, ni maloumne, nego seoske džukele.
Besna sam da im nikada više ne bih dozvolila takvo ponašanje.
Besna sam što misle da imaju pravo da se smeju dečku koji je diplomirao na FON-u, ali ne može da nađe posao jer živimo u usranoj državi, dok one uživaju iako ne umeju rečenicu da sastave bez greške. Besna sam zbog njihove ograničenosti i besmislenosti.

Ali, najviše od svega sam besna što znam da ću se pojesti k'o Mesec za svaki (pod)smeh, sve što im ikada prebacim, svaku sekundu koju provedem ponašajući se kao govno - mada je to neko pošteno zaslužio, mada tako mora sa nekim, na kraju krajeva - jer sam vaspitana zaboga.

I, eto. Besna sam. Neka sam. Ko me jebe...

Rolling...

2011-12-05T02:35:00.001+01:00

Užasni su mi postali komentari o Adele, najiskrenije. Najahali svi devojci što nije manekenski tip. Najveći je problem to kako ona izgleda. A, shodno izgledu joj, je l', ne gine da peva sve neke tužne, ljubavne, biografske, o jedinom bivšem kog ima. Seriously?! Isti komentar iz sedamdeset osmih usta više nema svrhu.

Dok nisu počeli, nisam ni obraćala pažnju. Čula sam pesme, nemoguće je ne čuti ih... gde god. U prolazu. Pustio mi drug jednu, neki live nastup, i tad sam prvi put i videla kako devojka izgleda. I...?!

Kome se ne sviđa, ima svako pravo da ne gleda, ne sluša, ne obraća pažnju... Meni se dopada što se pojavio neko ko nije još jedna Britni u pokušaju. Mada Adele ne slušam ništa više nego Britni - a nju ne slušam uopšte. Ali opet... nemojte biti toliko zaludni, apelujem.

S tim u vezi, volela bih najahače da pitam - jebete li vi nešto u slobodno vreme? Previše je to frustracija da bi se zdrav seksualni život podrazumevao.
I, posle neka se još neko usudi da mi pomene muškarci ne vole koske ni u tanjiru, a kamoli u krevetu ili bolje da ljulja nego da žulja.
Dragi moji, Adele ljulja. Get over it.

Nemam ja ništa protiv humora, da se razumemo. Ali, ovo je već prevazišlo granice - i humora i smisla. Sad mi je negde u rangu sa komentarom, povodom vesti da je četrnaestogodišnjakinja spavala sa sto muškaraca kako bi dobila opkladu - tako mlada, a već se kladi.

I, da, bila bih izuzetno zahvalna ako biste mi dostavili spisak domaćih, srećnih ljubavnih pesama koje izvode žene. Deset, recimo. Može i više. Može i manje. Samo da su o srećnim ljubavima, da nema patnje, rastanka, bivšeg... srećne od prvog do poslednjeg stiha. Unapred hvala.

Ne valja...

2011-12-04T23:32:00.003+01:00

Ja sam najstabilnija osoba koju poznajem.
Eto. Da i ovde naglasim n-ti put, da se zna. Jesam. Stabilna sam kao Rb2XeF8. Zato i jeste toliki problem kad puknem ovako.

A, popizdela sam, pravo da vam kažem. I drži me već dva dana toliko da nemam volju ni želju za cenzurom, lekturom ni smislenim rečenicama i komentarima. Besna sam. I muka mi je. I ne znam više gde bih ni šta bih.
Ne pada mi na pamet da se izvinjavam ni unapred ni otpozadi. Koga vređa, ne mora da čita.

Čudan smo mi narod. Teški smo za svariti i razumeti. Volimo nekako sami sebi nogu da podmetnemo, pa onda zakukamo svima. Zavera. Sve je to zavera. Jeste, od ovce kita.
Ne možeš da se ne nadaš da će te, u koju god državnu instituciju da kročiš, izvređati i majku ti, i familiju i sve po spisku. To je prosto tako. Normalno, je l'. Podrazumeva se. I osveživač prostora pljune kako uđeš.

Ne znam da li je do toga što se ne sećam blagostanja, što mi je ceo dosadašnji život u malo-malo pa ludilima svakojakim, ali optimizma danas nemam ni za lek. Nada je još tu... drži se nekako - da l' što tako mora, ili sam mazohista, nebitno je sad...

U osnovnoj sam bila u vreme kad nam se raspala država (prva od ove četiri u kojima sam živela), i kad je počeo rat. Nije da sam razumela baš najbolje, u početku barem, šta to znači.
Onda su došli bakini rođaci iz Slavonije. Prebegli. Tri godine pre toga bili smo kod njih. Tri godine pre toga je sve bilo u najboljem redu, ili se bar činilo da jeste. Bilo nas je dvanaest u kući, ponekad i više. Bilo je teško. Bilo je strašno. A, tek je počelo...

Sankcije, proroci, piramidalne banke, redovi, čekanje, prazni rafovi... i ona bolesna reklama sa sitnom dečicom, koja uzvikuju u glas "Mi volimo Miru Škorić". Drugi Dnevnik kao slika i prilika noćne more. Najgore. "Nedelja". Devetnaestogodišnja devojka koja se porodila kod nas, dok joj je dečko ostao... negde. Očaj. Strah.
Svi oni dani koje nismo proveli u školi, jer nije bilo grejanja/struje/uslova. Skoro cela osnovna mi je prošla u tim slikama. I, sve je sad toliko pomešano, toliko nejasno, kao Roršahova mrlja. A, opet...

Upisali smo srednju. Studentski protest '96/'97. je sledio. Pištaljke. Šerpe. Čeda. Štrajkovi. Zatvorene škole. Ponovo. I dalje.
Kosovo '98/'99. Bombardovanje. Sirene za vazdušnu opasnost. One idiotske mete, koje su svi sa ponosom nosili. Koncerti. Čuvanje mostova. Kretenski transparent "Nismo na prodaji". Ubistvo Ćuruvije.

Negde između svega toga, desile su nam se i one devedesete. Turbo. Ko nije svojim očima gledao, ne vredi objašnjavati. Ili doživiš ili nemaš pojma. Zato mi se sad i povraća toliko od ovih klinaca, tek rođenih tada, koji žele da vrate tu priču. Gledali su "Rane", slušali su bivše wannabe krimose iz kraja, i mnogo im se sviđa. Sve bi oni isto tako. Sad. Pa, deco draga - M'RŠ. To je jedino što imam da vam kažem.

Tek što smo završili srednju školu i upisali fakultete, sačekao nas je Peti oktobar. Što ga obeležavam velikim slovom, nemam pojma. Od petog tvrde da je morao da se dogodi i Šesti. Sad sam ubeđena da nam ne bi puno pomoglo ni Trideset šesti da smo dočekali. Ali, tada nas je uhvatila euforija. Tada smo verovali da ćemo konačno, konačno dočekati... nešto. Svetlo na kraju tunela...

...a, dočekali smo ubistvo Đinđića. Sablju. Vanredno stanje. Pevaljku kao državnog neprijatelja broj jedan.

I, kada je pomenuta ideja o nezavisnom Kosovu, i dok gledamo kako se trude da je sprovedu u delo, i dok gledamo šta se još sve izdaje i prodaje da bismo ušli u tu Evropsku Uniju koju niko neće... i dok se ne damo, batrgamo, i dok čuvamo svoje na svaki mogući, pa makar i uzaludan, način, nekome smeta crna profilna slika na socijalnoj mreži. Jer taj neko valjda zna bolje. A, tuga najveća je to što ta obična crna slika uliva ogromnu nadu. Istu onu koja tom nekome kome je zasmetala očigledno ne treba. Blago njemu...

Danas...

2011-11-29T19:43:00.001+01:00

Na današnji dan, pre tačno dvadeset tri godine, moj (biološki) otac je prvi, poslednji i jedini put kročio u moju školu. Osnovnu, tada. Na priredbu pionira malenih. Najupečatljiviji momenat tog dana mi je, još uvek, onaj kad sam ga ugledala u publici, dok sam stajala na bini, i pomislila - zašto mi ne maše? Trebalo bi da me gleda i da maše.

Tome roditelji služe, zar ne?!

I, ne pitajte čemu ovo. Ne znam ni sama. Možda jer mi uredno, dvadeset treći Dan Republike za redom, pada na pamet. Možda jer sam ove godine svečano obećala sebi da ću prestati toga da se sećam. Možda da vam svima kažem da, zaboga, mašete kad god ima i nema povoda. Ne košta ništa. Ali znači. Časna pionirska.

“You don't really understand human nature unless you know why a child on a merry-go-round will wave at his parents every time around - and why his parents will always wave back.” - William D. Tammeus

E, moja ja...

2011-11-27T03:41:00.001+01:00

Pre izvesnog vremena, sasvim slučajno sam naletela na svoje stare dnevnike. One koje sam pisala u srednjoj školi, a koje sam poslednji put čitala... pa, pretpostavljam u srednjoj školi. I, ostala sam potpuno šokirana. Postoji li reč jača od "šokirana"?! Ako postoji - tako sam se osećala.

Simpatično je zaviriti u svet tinejdžerke, koja nema pojma koliko joj je lepo; nema pojma koliko nema problem; nema pojma šta je čeka; nema pojma šta je život u stvari; nema pojma da bi trebalo da uživa dok traje; nema pojma... pa, jednostavno nema pojma.

U jednom trenutku sam, u sred čitanja, pomislila - jebote, ko je ovo pisao? Ko je ova osoba? Helou, devojčice, ko si bre ti i zašto si baš toliki idiot?! Mislim da sam je pošteno izvređala pre nego što sam završila. Nju. Tinejdžersku sebe. Koje se ne sećam, i koju ne prepoznajem.

Ona je plakala izuzetno retko. Ja se obično rastočim nekoliko puta nedeljno.

Ona je svoje žute minute provodila bukvalno posmatrajući imaginarnu tačku na zidu. I odbijajući svaki vid komunikacije. Ja se bacim na lako štivo, isvađam sama sa sobom i prođe me relativno brzo.

Njoj su se sviđali ružnjikavi momci. Meni se dopadaju upečatljivi (ne, ne želim ovo da objasnim).

Njoj je najveći problem bio... neka dnevna glupost s kojom nije umela da izađe na kraj. Moj najveći problem je... problemčina.

Ona je imala neverovatne želje. Moje su verovatnije.

Ona je redovno pravila planove. Ja sam od istih davno digla ruke. Uvek mi se nekako uzjebavala koncepcija.

Ona je bila užasno nesrećna što je odbacuju ljudi koje ne bi trebalo ni da pogleda. To odavno ne pije vodu.

Ona bi se slatko nasmejala da joj neko kaže da je lepa, a onda dnevniku prekukala što je zajebava. Lepa sam. Šteta što sam i pametna.

Ona bi se, da je mogla nekako da sazna šta će joj se dogoditi u narednih deset godina, bez puno razmišljanja verovatno ubila. Jer je ona bila ubeđena da nije jaka, da ne može da izdrži i da će budućnost biti totalno drugačija.

I... kada sam prestala da šizim zbog svih gluposti na koje je potrošila dragoceno vreme, moram da priznam da sam nekako postala ponosna na nju. Što je odrasla. Naučila. Prebolela. I, da mogu da joj poručim nešto, rekla bih - ne menjaj apsolutno ništa. I ne plaši se toliko. Shvatićeš jednom...

Ja sam s(v)e lepo upropastila

2011-11-24T16:46:00.001+01:00

Jesam. Priznajem. I sebi, i tebi i svakom trećem ko pita.

Čudna je to boljka. Teška rabota. Ono kad ti pođe za rukom da prevariš sebe, a da ne trepneš. Kad se zavaravaš - znaš da se zavaravaš, svesno nekako, a opet ne odustaješ. Kad se ubediš propisno da je crno zapravo sivo, jer od sivog će lakše pobeleti. I popraviti se. I u nekom suludom, nikad dočekanom, trenutku postati baš ono što ti treba. Što želiš. Što nije. Znaš da ne može, al' ne vredi.

Možda je zaista lakše ponekad slagati se da je on taj, i da je sve ono što nikad ne bi mogao da bude, nego priznati sebi grešku i odustati. Možda je lakše slagati njega da si ti ta, i da ti ne smeta ništa, i da je sve u redu i da si baš takvog i htela. Možda je lakše... ljudskije... prikladnije. Možda je sve to deo iluzije.

I, uvek je tu najgori kalup. Lakše je pretvarati se dok mu ne čuješ glas. Lepše deluje kad pročitaš poruku, koja je skoro pa onakva kakvu priželjkuješ. Lakše je sanjariti kad ga ne vidiš. Možeš da složiš sve komadiće svih želja u jedan puzzle, i da veruješ - barem na sekund, dva - da je sve u redu.
Možeš... mada ne bi trebalo.

Sad je gotovo. Odavno je prestalo. Ne umem da se pretvaram toliko. Ne želim da se lažem predugo. Ne mogu da napravim od njega svog. Nije on taj, ni na sekund, dva. Ni na želju, dve. Ni za pokušaj. Ni za promašaj. Ni za ćutanje. Ne mogu da ga premaštam. Nisam u stanju da ga popravim. Pokvarim. Navedem. Ne lažemo se više...

Jesam ja svašta, al' nisam čarobnjak.

C'est la vie... uglavnom

2011-11-24T01:40:00.001+01:00

Poludeo ovaj narod, svega mi. Odlepili ljudi. 'Ajde ove što imaju razlog i da razumem. Teško je, muka je, ne možeš ništa; nisi ni za povođane, što bi moj teča sad mudro primetio. Ali, šta je sa ostalima, to mi ne ide u glavu. Odavno sve otišlo u krasni, a nikako izgleda da stigne na destinaciju. Da l' smo se prečesto igrali maskenbala, ili se ljudima osladilo isprobavanje kostima u nedostatku hrabrosti da skinu sve te krpice sa sebe, i jednom u životu budu ono što jesu? Konfuzija živa.

Uče nas, je l', da treba biti fin, da ne smeš s neba pa u rebra, ispeci pa reci, nemoj da se naljuti, pazi da se ne uvredi, jutro je pametnije od večeri, smiri se, polako, proći će... Sve će to jednom biti juče. Sve će to za godinu dana biti nebitno. Sve će to za deset godina biti smešno.

Hoće. Ali, niko da kaže kako sačekati to jednom, čime se okupirati na godinu dana dok ne postane nebitno, i da li ću se za celih deset uopšte setiti čemu sve treba da se smejem.

A na svakom koraku te nagazi ovaj, ujede onaj, pecne ovo, zaboli ono... I, kad se pogledaš tako izujedan, bolan i istrošen ni do čega ti nije.

Poželeli smo svi mi ponekad da spustimo ručnu, i kažemo sve što nam padne na pamet. Bez cenzure, bez zadrške, bez imalo brige o tome kakvu bi lavinu ta grudva izazvala. Pitali smo se svi ponekad kako bi izgledao svet, kada bi ljudi uvek govorili istinu. Zamisli život bez zavaravanja, lažnih osmeha, prevare, izdaje. Zamisli beskraj univerzuma.

Bojim se da smo navikli na laži. Neki manje, neki više. Bojim se da nam je laž ponekad potrebna. I, najviše od svega se bojim da bismo bez nje - koliko god bezazlena, bela i neprimetna bila - prestali da budemo ljudi.

U svojoj svevremenoj okupaciji sobom, problemima, svakodnevicom i dnevnicama kojekakvim, oboleli smo od hroničnog neobraćanja pažnje na druge. Ili smo, nakon godina i godina uzaludne priče, crtanja i bojenja kako treba i ne treba, digli ruke... ili smo preskočili taj deo i odmah prešli na boljenje onog organa, čije je pominjanje većini postalo uzrečica. Odbrambeni mehanizam, neko bi rekao. Zašto da brinem o onome ko me pljunuo pošteno u svakoj pruženoj prilici? Nagon za preživljavanje, rekli bi drugi. Neophodno je oguglati na sve i svašta, da bismo uopšte mogli da se fokusiramo na bitne stvari. Sužavanje svesti, pad koncentracije, poremećaj pažnje... Gomila nekih opisa i dijagnoza, a sve se svodi na potrebu da sebe imamo na prvom mestu. A nemamo. Jer nas ne bi i dalje doticalo, ne bi i dalje peckalo, ne bismo razmišljali, nervirali se i opet trošili vreme na priču o tamo nekom ko nam je tog dana pogodio živac.

I, opet smo na početku. Želimo da nas ne dotiče, ali ne može. Hoćemo da budemo otvoreni, iskreni do srži, nadrkani, isti kao oni, ali ne da nam se. Ako nisi deo rešenja, moraš biti deo problema.

Ljudi (ni)su životinje, pa u skladu sa tim treba i da se ponašaju. Ljudi imaju moć govora, a pošto se već na moć toliko lože, zašto i ovu ne iskoristiti kako valja? Možda zato što je neko tamo shvatio da postoji nešto jače od moći - i govora i ostalih kategorija - nadmoć.

Jer, svi mi nosimo kostim. Nekakav. Da li da se predstavimo, prikažemo, uzdignemo... ili da sačuvamo onaj deo sebe koji mora da ostane netaknut. Hajde da se bar oko toga ne lažemo. Svima nam je kostim pri ruci. Da se zaštitimo, odbranimo, nasmejemo kad nam se plače, ili ostanemo kad smo već u mislima negde daleko. Drugačije ne može. Drugačije ne sme.

Ne razoružava ljude iskrenost. Prvi, svaki sledeći i poslednji koji govori o tome kako je bolno iskren te laže. Besomučno, neprestano, užasno laže. Ono što stopira, ono što tera na razmišljanje i dopire tamo gde treba, to nije istina. To je samo hrabrost da se slabost pokaže bez cenzure. To je samo srce. To su muda da svima pokažeš da si čovek. To je onaj, naizgled neprimetan, trenutak u kojem prestajemo da glumimo Boga.

Pisala bi neshto fino al neda mi se

2011-11-22T01:03:00.001+01:00

Od svih suludih stvari ikada izgovorenih, žena na TV-u je upravo rekla "ovo zvuči kao materica", i to dok je držala neku dečiju igračku u ruci. Toliko me šokirala da sam zaboravila sve tri potpuno nebitne i besmislene stvari koje sam želela da kažem. Što možda i nije tako loše... bolje njena glupost nego moja.

Uostalom, poenta ovog posta i nije neka premudra tema, koja će zadiviti i zaljubiti nekog tamo. Dočepala sam se voljenog mi kompjutera posle nekoliko dugih meseci. Samo proveravam tastaturu. I pokušavam da razbistrim one konkretne situacije o kojima bih prozborila koju... sutra, ovih dana, kad me pusti temperatura.

Do tad ću uživati u blaženom grejanju na ovoj zimoći, ponoćnoj kafi s mlekom i (viva) .pdf gigabajtima koji me uvek razonode kako treba... što i vama želim.

Single/Mingle iliti Zašto ljudi traže drugu polovinu

2011-08-13T19:56:00.001+02:00

Taman sam, u nastupu revolta i frustracije, ostavila pre dvadesetak dana Single, mingle post... a, onda sam ga skinula posle samo nekoliko sati. Ne zato što sam uspela da se smirim u međuvremenu (a jesam i to), već zato što mi je tako napisan delovao previše nadrkano za temu kojom se bavi... i, zato što sam u svom njuškanju po statistici videla da je pitanje koje je nekog dovelo ovde bilo "Zašto ljudi traže drugu polovinu?". Nekako me, pravo da vam kažem, baš rastužilo to. I pitanje, i razmišljanje i sve mi se skupilo toliko da sam od revolta stigla do blaže depresije za sekund i po.
Zbog toga, a i još ponečeg, evo mog pokušaja da odgovorim na postavljeno pitanje. Sveža patetika i gorepomenuti revolt u miksu.

Moja prababa sa šesnaest je bila gospođa oficira. Sa dvadeset pet, bila je udovica i majka četvoro dece, od kojih je samo jedno preživelo logor.
Moja baba je sa dvadeset (iz trećeg pokušaja) uspela da se uda. Sa dvadeset pet je bila razvedena i majka dvoje dece.
Moja (biološka) majka udala se sa dvadeset šest. Sa dvadeset sedam je postala majka. Još uvek je gospođa istog onog gospodina, na čiju je bračnu ponudu pristala pre tri decenije.

Imam dvadeset devet godina. Nisam ničija gospođa, majka, bivša, snajka… i odlično mi je. Najčešće. Da nije onih pogleda, imam utisak bilo bi lakše. Za ignorisati, ako ništa drugo. Za ne obraćati pažnju na to da eto meni četvrte decenije na pragu, a ni kučeta, ni mačeta, ni sa kim, ni sa čim... Don't get me wrong, veći komad vremena provedem ne obazirući se na ovu situaciju. Navikla sam, nisam jedina, zdrava sam, prava, nije to najgore u životu - daleko bilo, imam divne ljude oko sebe, uvek se nađe nešto da mi ulepša dan... i ostale reči koje u sebi ponavlja svako iole normalan (sociopate not included).
Ali, desi se, s vremena na vreme, i trenutak kad pogledam oko sebe i zapitam se - gde je?

Jer, da, volim i vole me. Majčinski, sestrinski, prijateljski, drugarski... i samu sebe, bre, raspizdim kad mi dođe taj trenutak. Mislim, a šta to meni kao fali?! Na šta se ja žalim? Kome ja kenjam, bre, kako bih volela da proživim tu ludu, once in a lifetime ljubav, a oko mene primera i primera koliko sam srećna što nisam najebala k'o niko do sad. I, ko nam je uopšte sreću i ispunjen život uslovio imanjem te druge polovine?

Smatralo se (gotovo) normalnim, pre koliko decenija, otvoreno osuđivanje svih koji se drznu da napune trideset pre nego što postanu ponosni vlasnici venčanog lista. Jer, ko je u tridesetoj još uvek sam, očigledno nije sav svoj. Da l’ je lud pa ga niko neće, il’ je luđi pa istripov’o da treba da bira, to i nije više bitno. Otvoreno se izjasniti protiv braka i(li) dece, značilo bi potpisati prijem u instituciju. O takvima se šapuće u prolazu, i izbegavaju se da ne bi putem vazduha preneli tu neizlečivu bolest na ostale. Tužna vremena. A, onda smo uleteli direkt u dvadeset i prvi vek…

Sada se smatra (gotovo) normalnim život u vanbračnoj zajednici. Pošto ima i dalje onih koji ne mogu da pojme do kraja isti, uveden je izraz “udala se”, koji opisuje početak zajedničkog života dvoje ljudi. Džaba što uporno objašnjavam da se tom logikom mogu “udati” za svog gay ortaka, dok se igramo cimera. Kažu “toga nije bilo u naše vreme”. Jeste, jeste, samo su tada ti bili oženjeni, a sad ostaju single, barem za familiju.

Smatra se (gotovo) normalnim i biti samohrana majka. Računaju, bolje i da rodi (sebi?!) dete, da ima ko da je pogleda kad ostari, nego da čuva tuđe.
Smatra se (gotovo) normalnim i razvod. Mada većina ostaje pri onome da je za decu mnogo zdravije da gledaju roditelje dok se gekaju u braku, nego da ne daj Bože prežive njihov civilizovan rastanak. Udaja raspuštenice za momka i dalje nije normalna. Jer, on je i u šezdesetoj momak. Ona je u dvadesetoj raspuštenica. I gde to ima smisla?!

Ako je neko single, nije izgleda dovoljno što nije polovina nečega. Taj nije ni polovina sebe. Barem ne vredna polovina. Naterala me, u trenutku, na razmišljanje izjava: “Znaš, on dok je bio sam, mogao si uvek da tražiš pare od njega. Pa, nema ni ženu, ni dete, kao da njemu pare uopšte trebaju! Na šta da ih troši?! Jebiga, sad živi sa ovom, sad je frka…”. Nedugo zatim, upitana sam zašto živim sama, ako već nemam neku kombinaciju, pa mi treba prostor. Da li bi, u tom slučaju, prostor trebalo koristiti za privođenje ili podvođenje, nisam uspela da shvatim.
Tu su, onda, i krajnje dobronamerna ispitivanja na temu – ima li koga, hoće li ga biti, planiram li nešto, zašto ne, kako ne, sa sve prigodnim primerima iz bliže i dalje okoline.

Pa, zašto tražimo tu drugu polovinu?
Zato što nam je pored roditeljske, sestrinske, bratske, prijateljske, drugarske ljubavi potrebna i ona partnerska. Barem ponekad.
Zato što treba da osetimo kako je to voleti i biti voljen, barem jednom u životu.
Zato što možemo da nađemo zamenu, ali ne i da popunimo prazninu.
Zato što je biti zaljubljen ono osećanje.
Zato što i Barbika ima Kena. :)
Zato što je 99% ženskih pesama posvećeno nesrećnim ljubavima (da, proveravala sam).
Zato što it takes two to tango.
I... zato što smo ljudi.

I, da, razumem ja zabrinutost meni bliskih osoba da ću ostati sama.
Razumem potrebu srećno uparenih da upare ceo svet.
Razumem loše iskustvo/okolnosti/predrasude/pritiske/stres koji utiču na izbor ili nedostatak izbora… a, koji utiče na mnogo toga.
Razumem i ubeđenje da bih, koliko večeras, mogla da upoznam nekoga i otplovim s njim u nepoznatom pravcu, jer sam “lepa, pametna, i šta ti fali”.
Razumem i to da "pa, što ga ne tražiš?" znači da neko misli da postoji mesto za traženje... za koje ja zaista ne znam.
Ali...

Ne bojim se da ću ostati sama. Trenutno. Pitajte me za pet do deset godina ponovo. Možda promenim mišljenje.
Trenutno uživam sa svojim najboljim prijateljem. I ne fali mi ama baš ništa što se može, ili ne može, poželeti.