B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama

Srce - organ sa najboljim marketinškim timom

2012-03-23T05:36:00.000-07:00

Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je srce slomljeno, nego da su nam pluća zagušena. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama s Kamelijama nije preminula id srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.
Svi mi u nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada bi se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da s vremena na vreme sršava....(F. Begbede)

Potpuno je u pravu. Ako vas je ikad posetila ljubavna patnja, ono što je moglo da vas ubije jeste nedostatak kiseonika. Pluća vezana u lance, nemogućnost da nadišete barem dovoljno, ako već ne možete dosta kiseonika. Hiperventilacija, vrtoglavica zbog nedostatka vazduha, srce koje ubrzano kuca, jer nema dovoljno goriva za rad.

Osećate li stezanje u grudima kada se setite ljubavne boli? Uzdišete? Imate osećaj kao da vas je neko zatvorio pa vam tesno? Teskoba? Sve je to delo, gle čuda, novog romantičnog organa, iliti starog, ali potcenjenog, jer verovatno ne bi toliko romantično izgledalo kada bi onaj mali Amor strelom gađao plućna krila. Niti bi crteži istog bezbojnog, bili lepa ilustracija u spomenarima. Srce, taj crveni organ, on se imao bolji marketinški tim - i umesto da bude upamćeno kao pumpa koja ubija one koji su pod stresom, koje često muče opasni, ali za romane trivijalni problemi, otkazi, bankroti, gužve, besparice, srce se steglo jednog dana, priteglo odvode i ucenilo ostale učesnike u igri - ili ću ja biti prvi romantik, ili nikoga od vas više biti neće, reklo je, verovatno.

Pluća, rezignirano samo ispustiše vazduh uz, jedno žalosno ah... mozak se povede onom starom narodnom da pametniji popušta, jajnici ostaše vezani za bol vezan za decu, a srce, tako dospe, nezasluženo tu gde jeste. Na prvu liniju ljubavi.

Sad, šta je tu je. Ostaje mi da verujem da neko broji moje trepuške dok spavam, i moja pluća ravnomerno i punim kapacitetom rade, da se na taj pogled i osmehnem.

Cross-posting to Facebook Pages

2012-03-04T12:54:00.000-08:00

Cross-posting to Facebook Pages: by blog.blogupp.com

Sve to dođe na svoje - iliti dan mrmota iz mog ugla

2012-02-15T08:38:00.003-08:00

Danas je domaći dan mrmota. Ona priča o medvedu i njegovoj senci. I, kažu neki ljudi, koji valjda sve to znaju, i medvedi nekada mogu da pogreše, i njihova sena ume da prevari na taj dan. To sam i ja negde znala, ali do sada sam pod tepih čistila istinu. Koge bre, interesuje moj mrmotski dan, i baš nekog svrbi za to što, i ja umem da pogrešim. U stvari, ovo je činjenica kojoj se poneki vrlo raduju, ali, iskreno, mene baš mnogo ne svrbi zbog toga.

Ono što me do češanja dovodi jeste obično pitanje - a gde mi ono nestade život i šta ja uopšte o toj pojavi znam? Jer, lekcija ide ovako:

- rodiš se
- završiš školu
- nađeš posao
- kupiš stan (posle kola ili pre... kasnije neku vikendicu)
- nađeš perspesktivnu priliku pa se udaš
- rodiš dete
- odgajaš ga i živiš svoj deo šablona
- iškoluješ tu decu, onda ona prođu gore navedeni krug
- čuvaš unuke
- družiš se sa penzionerima
- onda umreš i deca naslede ono što si stekao

Tako treba. Tako kažu. Ono što sigurno znam jesu prve tri stavke. Četvrta - eh, prvo, nisam tražila perspektivnog već onog koji ume i sme da me voli. Kao i uvek, kao i sada.

O deci sam maštala. Sanjala i imena im davala. Ako budu dečaci (a nekako su uvek bili dečaci u tom snu) zvaće se... ako budu devojčice... neka im on nadene imena. Bilo ih je sedam (znam, danas to tako strahovito mnogo zvuči), ali ja sam imala 20 i imala sam svet pod nogama i svoje sinove u mislima. Jednom sam mislila, jako ozbiljno da su počeli da dolaze. I, beh oštro ukorena jer preskačem stepenike i stavljam na kocku budućnost i karijeru. Srećom, ili nesrećom, nisu to oni krenuli, već to beše dobra stara - čovek planira, a bog se smeje... ili, smeši...

Udala sam se. U toj priči neke piste ličile su na žitna polja moje ravnice. Avioni na ptice, ljubav na čistotu. Moglo bi se reći da je sve ličilo na bezuslovno, osim jednog jedinog... jednog obećanja koje sam morala dati i dala sam ga. Mislila sam, vreme je na mojoj strani. Mislila sam... ali, to nije bila priča o vremenu, to je bila priča o jačanju, o strpljenju, trpljenju i nadanju. Iz te priče sam naučila mnogo i još uvek učim, ali nisam naučila šta je brak, šta je deljenje i u dobru i u zlu. Čekala sam i nisam dočekala. Naučila sam šta je večiti broj dana koji ti ne dozvole da se posvađaš, da nikad ne stigneš do dela kad svako radi svoje i život ide na duge staze, da se planira na kratko, bez onog jednog dana ćemo... Naučila sam samo da kad jedno otputuje drugom ode deo srca, moje je odlazilo samo u jednom pravcu, u drugom se ipak krpilo - jer je imalo potporu, iliti, nije imalo samo jednu potporu na svetu. Ono drugo srce se krunilo u svim pravcima, jer svaki odlazak ga je odvajao od jedine tačke oslonca. I kad je odlazio i kad je pratio. Uvek je ostajao bez dela, jer samo je čekao ili napuštao svoju jedinu zvedu. To sam naučila. Ali ne znam šta znači živeti u dvoje. Umem li, ili idealizujem. Branim li se floskulama od priznanja i tužne mogućnosti da možda nikada to neću doznati? To liči na ono - ja se nikad neću udati, mene fakultet ne interesuje, komšijino grožđe je mnogo kiselo...

Mada, nekako više bih volela da je ovo priča o slatkom limunu, nego o kiselom grožđu.

Priča o deci, i unucima. Dečija još uvek na dugom, ali mogućem štapu, uz mirenje, da zaista ništa što pisano nije ne treba siliti. Bude mi na tren žao svojih roditelja, koji su tako dobro odradili svaku tačku sa spiska, i onda ih rođeno dete tako bezosećajno izda... pa nemaš o čemu da pričaš sa drugim penzionerima, jer njihovo dete nema "normalan" život, njihovo dete (ne)ima muža, njihovo dete nije se postaralo makar i onako kako nikad planirali nisu (van okvira zajednice) da rodi, njihovo dete je u jednoj generaciji uspelo da slomi sve što se slomiti moglo.

Priča o materiji nije sporna. Toga ima i biće i bilo je. Nekad manje nekad više, ali, izgleda da taj deo priče nije toliko duboko zeznut u nekoj od prethodnih generacija, pa ne plaćam baš tako mnogo. Ali, kad podvučem crtu, nemam baš mnogo toga.

No, vraćam se opet danu mrmota. Jednog dana kad provališ da si u toj priči, onda možeš i da počneš da se izvlačiš. Korak po korak. Naporno, ali moguće. Jedan dan promeniš jednu pogrešnu ili ponavljajuću okolnost, sutradan drugu i tako dok ne izađeš iz kruga.

Zato reših, hajde prvo da ne lažem da mi nije bitno i da sam jedino tvrdoglava i samoživa. Jesam donekle, ali, nikako uz čuveno - ja sam takva i kasno je da se menjam. Menjam se i otvorena sam za promene. Svoje parče sebe i svoj komadić samoće uvek je lako naći, da vam to onako iskustveno kažem - teže je naći onoga ko hoće da diše u duetu, i ko sa vama hoće i može i sme da diše i kad ste u potpunoj sjedinjenosti, kao i kad ste kilometrima daleko od jedno od drugog. Ne prodajte svoju sreću za komadić slobode. Jer, najveća sloboda je u vama, a ne oko vas. Sloboda je biti ono što jeste a ne biti sami. Ne brkajte te dve stvari. Posle, nema kajanja.

Vreme je za otvaranje karata. Ovo je zrela partija (mada, znam, takve ne postoje, ali ko razume shvatiće). Ako mi je život dao polovinu da učim pravila, da grešim i ispravljam greške, nije fer da ovu drugu polovinu proćerdam. U stvari, nema tu fer/nefer. Svako je dobio svoje igralište kad se rodio, svoj deo parkića, a naše je da ga uredimo kako nam paše. Ako sam do sada učila baštovanstvo, sad sam spremna da uredim svoju baštu i da je ne razorim iz hira, iz dosade, iz opaski da niko nije vredan... i ništa nije vredno... I te kako je vredan i te kako je vredno - ako ne pada kiša, ne kukam već vodu donosim sa svog izvora, ako mi grad potuče cveće, ne plačem, dobro, pustim koju suzu, ali sadim novo i znam da vredi.

Ako sam do sada mislila da je to za dokone i folirante da se hvale svojim vrtom i vrtom koji je uz moj rešio da se bori za svoje useve, sada i to menjam. Nisu razni datumi izmišljeni bezveze. Nije dan zaljubljenih glupi kapitalistički praznik (može i to da bude, ako ga takvim zacrtamo), nisu Uskrsi i Božići praznici radi Boga, već radi ljudi.

Pogrešno shvaćene poente - slavimo Prvi maj i Slavu - u istoj ravni - ne zbog radnika, niti zbog svetaca već zbog mesa na trpezi. Praseći praznici, kako ih neko jednom nazva. I u pravu je. Nažalost.

Do sada sam samo jedan praznik na svom ličnom igralištu priznavala - onaj kad sam na poklon svetu data. Bio je jedini koji mi niko ne može oduzeti, jer samo je moj. I kad si sam, i kad dopustiš da ti vrt pojede korov i kad kiše danima nema, ili je toliko bilo da je sprala sve vredno, taj dan je bio jedina čvrsta uporišna tačka. Svi ostali dani su upravo mogli da podsete na pustoš. To sada znam. Sada znam da i medvedova senka ponekad pogreši i da nije sve uvek kako izgleda. Zato svaki dan menjam jednu stvar u svom vrtu. Volim vrt i vrtlara pored sebe, kao i njegov vrt. Ne pravim više razliku između oblaka iznad mog ili njegovog vrta. Kad pada, kopam kanal koji odvodi višak sa obe plodne zemlje. Kad je sušno, ne pitam koju je zemlju pogodilo. Jednako i sa istom posvećenošću zalivam. I noktima i golim rukama sejem, i u njegovom i u mom vrtu, i isto radi i on.

Blagosiljam sve one sile Univerzuma koje su nas vodile težim putem, ili onim koji bi svako barem u prvoj polovini životne partije platio i dao sve da izbegne. Blagosiljam, ne zato što su se stvari desile, već što smo ostali dva sasvim normalna vrtlara, dva ratnika svetlosti, dvoje ljudi koji nisu iz svega izvukli pouku mržnje već su sačuvali seme dobrog u sebi. Taj deo blagosiljam. Blagosiljam spremnost da se, sada posade ta dva semena dobrog i da se da najbolje od sebe ne bi li ih u divne biljke odgajili. Spremnost da se stvari ne mere kroz tuđe aršine i da ne da se ne naplaćuju tuđi dugovi, već da jednog dana, kad vreme dođe, ovom svetu na dar ostavi jedna velika, šarena, lepa cvetna bašta. Nije pitanje kome ćemo je ostaviti, priroda će je ionako zaogrnuti svojim plaštom. Svet nismo nas dvoje sami. Svet su svi oni cvetovi koji su iz istih korena, ali, ne, možda sa naših grana iznikli.

Zato, mislim tako ovih dana, mi smo platili mnogo u vreme kad su drugi naplaćivali. Mi smo vraćali dok su drugi sticali. Kako seješ - tako i žanješ, jer sve se vraća na naplatu. Samo, istorija sveta nas je naučila da najčešće naše grehe ne platimo mi već oni koji dođu posle nas. Čije smo mi plaćali, nije sada važno. Ono što kao tačku na taj deo mogu da stavim jeste ono najteže, praštanje, ali, kad se zbilja obavi - jednostavno možemo dalje - kad oprostimo svima uz jednu prostu misao - opraštam svima što nisu bili onakvi kakvim sam ih ja zamišljala, ili kakvi su trebali biti i kakav su mi amanet trebali ostaviti.... Opraštam i idem dalje.

Gustav Klimt

Jer, doći će dan kada ćemo pred lice sveta izneti plodove koje smo tokom veka svog uzgajili. Taj dan svane, tako, nenadano, na tren zaliči čak na praznik pa zavara, ali nije poenta čekati taj dan, već putovati i gajiti svoj vrt, proširiti ga, po mogućstvu sa onima koji imaju istu viziju ličnog sveta, a u komšijske ne viriti. I, ako to uspemo, kad svane taj dan naša korpa biće puna zdravog ploda i oni za nama imaće čime da počnu novi krug, a mi čime da se podičimo na kraju.

Tako da, ako je ovo moje kazna ili nagrada, neka nekome u nekoj budućoj bašti života, ostane sve čisto i lepo. Bez dugova i grehova. Bez neplaćenih cehova. Neka niko moje ne mora prvo da otplati da bi imao pravo na sreću... Samo neka je nama naše tihe sreće i prava na nov početak. Blagosiljam...

B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama: B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama: Kako (za)voleti sebe

2012-02-10T02:28:00.000-08:00

B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama: B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama: Kako (za)voleti sebe

B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama: Kako (za)voleti sebe

2012-02-09T18:17:00.000-08:00

B(l)ogovski život ili o životu i ostalim sitnicama: Kako (za)voleti sebe: Zavoleti sebe, najteže je ostvariva ljubav. Ali, ako nje nema, i sve ostale su samo laž, potreba, zavaravanje, vezanost... Ovo bi bio neki ...

Kad je dan siv, lažem, sve što o sebi kažem...

2012-02-08T04:17:00.001-08:00

Kada dan je siv lažem, sve što o sebi kažem....

Ne volim zimu. Jednostavno, ne volim. Ali, kad hladnoću pod ruku uzmu sivi dani, pa se, nalik grešnicnicima još pospu snegom kao pepelom, tada stvari počinju da izmiču kontroli. Ne pada sneg da pokrije breg, znam ja to vrlo dobro. On pada da meni prkosi. Ponekad mislim da mu je to jedina svrha. Tešim se, da dobro je za žito da ga belina ušuška, da korisno je da zaveje pa posle otopi ne bi li se ovaj Dunav vodom napunio, tešim se, pokušavam da objasnim sebi da nisam ja svetu ni pedlja bitna, a kamoli da šalje sneg na mene. Ali, ne ide. Jedan pogled kroz prozor dovoljan je da me vrati u ličnu stvarnost - onako kako je ja, kao jedna iskrena plavuša, vidim. Mislim, kako vidim stvarnost.
Ja nemam kaput. Ne zato što nemam novca da ga kupim, već zato što svake godine, onako šašavo detinje ubedim sebe da zime u stvari i neće biti. Nemam ni zimske prave cipele, nemam ni čizme. Nemam ništa što bi me moglo ikako povezati sa zimom. Uredno izbegavam i ime da joj spomenem. Skrenem pogled sa svakog oblaka koji nagoveštava da je blizu. Ne divim joj se, i ne prizivam, sve nadajući se, izuzeće me. Reći će - hajde da se nas dve na miru raziđemo. Ja ne volim tebe, ti ne voliš mene, pa što dalje da se mučimo? Ali, neće. Uporno se svake godine vraća. Uporno me lomi. Uporno i strpljivo. A ja se sve više dajem. Sve filosofske utehe slab su lek. Okretanje sebi, privilegija i kazna onih sa viškom vremena i dovoljnom količinom nasleđene tuge, one koju ova ravnica u gene upiše, kodira i zapečati. Izgleda da je Bog bio darežljiv kada je meni davao, a one jezuške snežne, uspeše samo da ublaže time što mi istetoviraše ispod leve plećke lek za ublažavanje. Uz napomenu da lečiti me mogu samo oni koji neizmerno i bez rezerve mogu ovaj deo moga sveta da nose. Da me toliko dobro znaju da uspeju da prepoznaju. Da se ne daju prevariti, da osete kad lažem, jer ništa ne kažem. Da me ne ostave samu kad tuge me krenu. Tada nisam dobra ni sebi ni njima, ali me oni zbog svega lepog, i dobrog, zbog onog sunca u očima, zbog zelenih polja koja su se u njima ogledala i tamo zauvek ostala i tračka beskrajnog plavog neba, zbog majskih jagoda na usnama, zbog osmeha ranog proleća koji mi na licu procveta, zbog čitavog sveta koji sam im rada dati uvek i bez rezerve, zbog svega toga, oni me čuvaju kad puste krenu kroz vene.
Zbog njih ja i vidim ovaj svet kao lepo i dobro mesto. Zbog njih mi je žao što lažem da sve je dobro, a nije. Zbog njih se svakog proleća intimno zakunem da ću sledeći put u kaputu i čizmama dočekati zimu i biti jaka, zbog njih... a oni se samo osmehnu u sebi jer znaju da lažem, jer znaju da i kad ne kažem, ravnica se rastače po meni, a ja je puštam da me obori, da mi oduzme dah i da me uzme pod svoje.

Iskustvo je ovde čudna i varljiva stvar. Ništa ja nisam naučila iz svih ovih zima iza mene. Osim da prepoznam da su blizu, da znam da će boleti i da mi je sve teže da im se oduprem. Jedino što znam da će proći. I da će već neko biti blizu da me dobrotom i ljubavlju spasi. Ovo je samo jedno moje hvala njima. Jer, svet bi bio neutešno i pregrubo mesto kad je zima da njih nema da me sačuvaju svojom toplinom do proleća...

Istine i zablude o istinskoj plavuši

2012-02-08T04:15:00.000-08:00

Pitam se, kad su stvari izmakle kontroli? Sve mi to liči na pandemijsku teoriju zavere, samo nikako ne mogu da prokljuvim čiju? Prave ili istinske plavuše su retkost. Ne baš kao sedmica na lotou, ali, recimo, šestica - sa tim bi se već moglo porediti. Crnki i brineta, njih ima tušta i tma. Riđokose su već u kategoriji retkih, skoro kao i plavojke, pa na njih i ne sumnjam, mada, nisam baš sigurna da u čitavu priču ipak nisu umešani muški prsti. No, kako god okrenem, ja baš nešto volim što sam plava. Toliko sam se saživela sa čitavom tom pričom, pa sam počela i da se farbam ne bih li još više istakla da sam to što jesam - jedna prava plavuša.

Kad je bal, neka je fešta, rekoh sebi, probala si da budeš sve sem crna, i znaš da se najbolja zabava u plavom. Pristajem, plavuša sam. Pristajem, nemam pojma ni o čemu. Pristajem, da samo trepćem okicama, i umilno gledam na svet oko sebe. Pristajem, ne umem ni jednu odluku da donesem, prepuštam se. Pristajem.

Ali, ne ide. Na tu priču o o plavušama iz viceva, nasele su samo one koje nisu skontale poentu vica. Kvaka 22 - čuvaj se svojih želja, mogu i da ti se ostvare. Hoćeš baju koji će da ti reši sve probleme? Može, ali to je i početak i kraj priče. Zbogom pameti. Ako je i bilo.
Kada su stvari izmakle kontroli - ili kada su to plavuše dopustile da postanu to što zapravo nisu?

Prava plava zna da je tajna ispod kose. Da je istinska, platinasta, medena, zlatna, ma koju god nijansu da izabereš, da je istinska plavuša ona u duši i da je ona stara, da ispod šlema mozga nema apsolutno tačna. Plavuše su, ali one prave, zbilja retki primerci.

Ipak smo mi jedna posebna vrsta. Jedan svet za sebe. Kad zatrepćemo, budite sigurni da se iza trepuški ne kriju svetla semafora, već vrlo jasne vatrice-varnice. Kad vam se nasmešimo, to nije tek reda radi. Samo, pazite koji smo vam osmeh uputili.

Ako vam se posreći dobili ste onaj koji topi i najhladnija srca i zbog kog će vam svet odjednom postati najlepši i najšareniji praznik.

Ali, ako vam uputimo jedan od onih sa podignutim obrvama, bolje je da se sami okrenete dok je još vreme jer, posle takvog osmeha, oni glečeri na polovima i ako su planirali da se odlede, jednostavno odustaju, jer nema ledenije stvari od hladnoće nežnog bića.

No, najopasniji je osmeh tuge na licu prave plavuše. Taj osmeh je teži i od naših suza. Taj osmeh kojim podižemo obraze, a ovi opet pridržavaju one kanaliće iz kojih suze samo što nisu potekle. Gledaćemo vas čitav jedan život tim osmehom, mislićete da je zaista sve u redu, a kada se okrenete, uz uzdah olakšanja jer ste poverovali u najveću laž na svetu, u tom trenutku čitavo jedno jato leptira umreće u istom času, potopljeno bujicom suza koje vi videti nećete.

... jer prava plavuša plače i tuguje gospodski, u svoja četiri zida.... dok na fasadi večito stoji jedan gospodstveni i dostojanstveni osmeh. Možda vremenom malo iskrzan, ali lep. Stoga, ne dajte se zavarati. Boja kose je promenljiva, ali stanje duha je trajno. Kao što M. Antić reče da Srem nije geografija već isto to... duša... Tako je to i ovde, pa ko razume, shvatiće...

Bitka za velike bebe - za našu veliku decu

2012-02-08T04:05:00.000-08:00

О деци, васпитању и образовању највише, чини ми се причају они који најмање имају везе са тим. И свако се најбоље разуме у то како би требало да се брине о деци, како их и чему учити, како васпитати, ко је крив, а ко одговоран. У ситуацијама када одређене ствари треба критиковати, читаво друштво се уједини као велики трагични грчки хор. Сви, у глас, износе општа места, друштво је криво, наставници ништа не раде, све то креће из породице…

Ок. Слажем се. Волим и ја фудбал, али се нешто не гурам да будем селектор. Нисам сигурна да ли је увек тренер (наставник) крив, или је криво друштво и закони што јадни фудбалери тако лоше играју (а, гле чуда, ватерполисти и рукометаши, најсвежије, и Ђоковић) се отели контроли па у потпуно истим (замишљеним) условима, постижу врхунске резултате.

Да ли то значи да су тренери у тим спортовима бољи?

Да ли значи да су родитељи (ако све креће из породице) ових спортиста добри, а родитељи фудбалера неки беспризоран свет?

Да ли за различите спортисте у истој земљи важе различити закони – па су одређене одредбе „добронамерне“ према једнима, а репресивне према другима?

Ово је чисто мој покушај да кроз један можда сликовитији пример покажем бесмисленост општих места – закон, родитељи, наставници. Свако дете је прича за себе. Као и његова породица. Заиста све потиче из породице – али ако у тешким условима примарна породица не функционише јер само теоретски постоји -а практично је у расулу, онда је, поред најбоље воље, све бесмислено.

Не причам овде о хармонији и љубави у породици, да ли постоји или не. О, не, никако. То су фразе. Ако двоје људи више не могу заједно разведу се, дете пати, или му буде боље у новостеченим условима, али то није расуло о којем говорим. Шта је са децом из породица у којима је један родитељ рецимо зависник, насилник, или неадекватан из било ког другог разлога? Изгуби посао, почне да се задужује, занемарује дете, проћерда све, почне да пије… успут други родитељ такође остане без посла, дете више нема ни где да спава, а камоли да се школује? Рећи ће неко да претерујем. И ја бих волела да вам могу рећи да је ово само један од искарикираних примера чисто ради илустрације, али није. Нажалост.

Да, постоје Центри за социјални рад, и не бих ни реч против њих рекла. Напротив. Али то је друга прича, о том један други пут. Али, нису Центри ти који треба да чисте за онима који дозвољавају да овакве приче постану уобичајене. Преко 20 година сиромашења на сваком плану, водело је до овога. Да више ни основна ћелија не функционише. Успут, да подсетим да су и наставници, тј. просветни радници исто нечији родитељи или нечија деца, значи у истом ланцу имања илити немања. Како помоћи оваквој деци? Говорим из визуре предавача у средњој школи, о деци која су на прагу живота, и ако их пустимо низ воду гурнули смо их са тог животног прага, а ако затворимо очи, кршимо закон – тј. себе доводимо у незгодан положај?

Обавезе одељењског старешине су лепо објашњене и ако бисмо се тога држали, све би било лако. Колико пута сме родитељ да правда, колико часова сме да изостане, колико негативних оцена, колико лакших прекршаја до теже повреде дисциплине и ето ти решеног проблема.

Срећом, радим у школи чији сам ђак и сама некад била и у којој сам већ тада научила да постоји лакши пут (држи се правила и жмури ) и тежи у ком се такође држиш свих правила, али се не кријеш иза њих већ гледаш како да из њих извучеш максимум за дете. Докле год је то могуће. А није увек.

Где научиш децу да нису само број у дневнику и да морају да разумеју да сваком од њих прилазим као појединцу, и да гледам да негде неке ствари растегнем до максимума, а негде опет притегнем, јер сваком треба другачији приступ. Да не пукне где је танко. И већина то разуме. Она већина која зна да је онима због којих нешто растежем то можда последње растезање у животу и да је то једина карта за свет коју могу да добију. Други не разумеју, али, надам се да једном хоће. Због своје будуће деце.

Ово је као битка за бебе, али велике бебе. Волела бих да што више људи прочита и размисли о томе – има ли снаге у нама да покренемо БИТКУ ЗА МЛАДОСТ, јер ако је сад пустимо низ воду… све битке за бебе и инкубаторе, биће бесмислене, јер стварањем социјалних случајева, не стварамо услове ни за рађање, него за неке друге тужне приче.

Размислите о овоме…

Začini života

2012-02-06T15:44:00.000-08:00

Šta je život do li niz sitnica. Krupne stvari se svakako dese, njih ne možemo izbeći, ni da hoćemo, ali sitnice, baš zbog nesrazmere sa onim što nam se u životu čini neizmerno bitnim obično prenebregnemo. A, te krupnice - iliti velike stvari - rođenje, sredina, umiranje, posao, venčanje, deca, rastanci, smrt nekih dragih i manje dragih, to će nam se desiti ovako ili onako. Ali to je isto kao i što moramo da jedemo, hteli ne hteli, ako smo voljni da kroz ovaj život prođemo. E, sad možemo jesti samo zarad gladi, onako bezukusno, samo da skinemo sa dnevnog reda - i to je ok. Ali, možemo ponekad da poželimo neki začin - malo soli, kap, dve sirćeta, kašičicu šećera, prstohvat cimeta, ili bibera...

Tako je to i u životu. Ponekad poželimo da ga začinimo, a za to nam služe, upravo sitnice. Koliko i koje ćemo uzeti, a od kojih ćemo se nekako distancirati, to je već individualno - stvar ukusa. Ali, ipak, lepše je uz sitnice koje život znače. A, upravo o takvim stvarima planiram da pišem ovde. DOBRO MI DOŠLI!