Ali postoje ti neki sajtovi koje ne volim da ostavljam u linkovima za kasnije, već ih pinovane čuvam za usputne pauze, pa svako malo skoknem i listam kroz strane. Znam tako  i do samog kraja odnosno početka sajta da dođem.

Jedan od takvih novijih ljubavi je Dearest nature blog. Od diskretnog zemljanog dizajna samog sajta, preko savršene tipografije u cover slikama, pa sve do cvetnih i inspirativnih postova, ovo je mesto za opuštanje živaca i odmora za oči.

Ovo bi se mogao svrstati pod (još jedan) post za prizivanje proleća. So, relax and enjoy…

Dakle, još jednom da ponovim: Dearest Nature, za sve vas koji bolujete od ponedeljaka i utoraka :).

Neće da može ovo sivilo kod mene. Tako da danas bojimo ovaj post u sve moguće boje i linije, i ovom prilikom vam predstsavljam idealnu osobu za to: Koralie!

Iako su informacije na netu o ovoj umetnici francuskog porekla prilično oskudne, njeni radovi dovoljno pričaju za sebe. Pa da ja sad ućutim i pustim njih…

Preciznost i detalji na velikim formatima iz mene viču samo jedan veliki respect. A ovaj video gde gledamo na delu Koralie i njenog partner in crime Supakitch-a… potpuno je hipnotišući :).

Posle svega ovde prikazanog, ja samo upisujem na to-do listu: kupiti još četkica i boja, i koristiti kao oružje protiv lošeg vremena i raspoloženja.

♥

Ali razumećete zašto. Moda, kao posebna vrsta umetnosti, neretko je uvrnuta i pomera granice (zdravog razuma :), i stvarno daje prostora za asocijacije. Iako generalno nisam neki ljubitelj kolaža, mikseve koji Greta Larkins pravi na Fashgif tumblru me obaraju s nogu, i vrlo često nasmeju do suza. Vickasti su, dvosmisleni, možda čak i kritički, ali jednostavno genijalni.

Ovo su neki od mojih favorita:

PS. Ovih dana sam nešto posebno umorna i u planu imam samo da gledam i čitam, tako da se ovaj post može svrstati i u Podizanje raspoloženja tip postova. Uživajte u vikendu! :*

Ovaj put krećemo sa Milicom Tepavac Walker, devojkom oštrog oka i uzbudljive životne priče. Milica je fotograf, trenutno fokusirana na slikanje dece, ali joj ni umetnička fotografija nije strana. Šta više, daleko od toga… Otkrila sam njen sajt u nekom od svojih nasumičnih kliktanja, i imala šta da vidim. Pored sjajnih fotki, Milica piše i blog gde neretko deli savete ili svoje stavove o fotografskom zanatu, ili uklapa citate sa svojim slikama i time vezuje jednu vrstu umetnosti sa drugom.

A da ne bih ja sad tu puno pričala, pustiću vas da se sami bolje upoznate :).

Jedna od tvojih poseta Americi ispostavila se kao sudbonosna. Otišla si kao turista a završila kao amerikanka, venčana ni manje ni više, nego u Central Parku :). Ako možeš, opiši nam svoj generalni utisak o Americi kroz jednu reč ili fotku.

Ahaha to je zapravo bila ne jedna od..to je bila JEDINA moja poseta Americi. Prolazila sam kroz fazu u životu kada sam definitivno bila na jako velikoj raskrsnici, otvorena za sve mogućnosti. Ukazala se prilika da dođem u posetu drugu koji je bio voljan da mi pomogne sa hranom i smeštajem nekoliko meseci u slučaju da želim toliko da ostanem. Bila sam u fazonu, ako bude suđeno-ostaću, a ako ne-vraćam se kući.

Iskreno, najluđe od svega je što se meni Amerika ne sviđa u globalu ni malo, jaaaako mi fali Evropa i taman kad sam trebala da se vratim kući i završim sa Amerikom, moja veza sa sadašnjim suprugom je postala vrlo “ozbiljna”, već smo uveliko živeli zajedno. Na romantičan način je rekao da me ne pušta da idem kući i da ćemo da se venčamo. Ludi i zaljubljeni, tako smo i učinili, otišli smo za NYC, venčali se u Central Parku okruženi sa par najbližih prijatelja, a medeni mesec proveli na pustim ulicama NYC pošto se baš dan nakon našeg venčanja desila čitava afera sa Hurricane Irene. Deset dana nakon venčanja smo zatrudneli, tako da dok vodimo ovaj razgovor ja sedim sa ogromnim stomakom, u 8. mesecu dok me moj sin Jude Nicola šutira kao lud :-).
Sad smo tu gde smo, ali oboje maštamo da ostatak života provedemo u Evropi.

Amerika kroz jednu reč… DVOLIČNOST/DUPLI STANDARDI.

U kom momentu je fotografija prešla iz hobija u profesiju?

U jednom od momenata kada sam (dok sam živela u Srbiji) ostala bez posla. Umesto klasične, panične reakcije pokušala sam da vidim svetlo na kraju tunela i period od dva meseca u kom nisam radila, iskoristim za pokretanje “Pixelklinaca” (biznis za ftografisanje klinaca). To je bilo negde 2009. godine, čini mi se. Pre toga, fotografija je bila samo strastveni hobi.

Za sebe kažeš da si hunter for “decisive moments”. Opiši nam te momente.

Pa najkraće moguće, tu “pojavu” :-) bih opisala najslađe ovako: Za mene fotografija nije fotografija, barem ne umetnička, ako ne nosi neku posebnu priču, emociju, ono “nešto” na šta u stvari “otkinemo” kad vidimo fotografiju koja nam se sviđa, a da nije delo Photoshop-a. Prosto se trudim da vidim vise od očiglednog. Čak i kad radite sa profesionalnim modelima koji znaju uvek kako savršeno da se nameste, postoje ti neki “međumomenti”, momenti između poza, nameštenog osmeha itd, momenti kada se dešava život. To je ono što ja pokušavam da ulovim sto je češće moguće.

Šta ti predstavlja najveći izazov kao dečijem fotografu?

Roditelji.

Photoshop – bare necessity ili ne?

Ja ne volim da “silujem” fotografije u Photoshop-u, ali za mene Photoshop jeste neophodnost ako pričamo o digitalnoj fotografiji. Fotografi koji su radili na filmu su imali mogućnost da se kreativno izraze razvijajući fotografije u mračnoj komori, u današnje vreme sa digitalnim fajlovima, to je Photoshop i ja ne vidim ama baš ništa loše u tome. Osim toga, mnoge digitalne fotografije (pogotovo ako nisu snimljene u studiju pod maksimalno kontrolisanim svetlosnim uslovima) naprosto zahtevaju makar minimalne korekcije u pogledu kontrasta, saturacije, oštrine itd.

Ono što je loše (ako me već pitaš) je kada neko misli da je fotograf, a svoje delo kreira u Photoshopu umesto sa fotoaparatom.
Ideja i “ono nešto” moraju da postoje u glavi u srcu fotografa, fotoaparat je instrument sa kojim fizički možemo da zabeležimo to što je u nama, a Photoshop je kao suptilna šminka koju stavljamo nakon neprospavane noći kako bi ličili na ljudska bića i otišli na posao bez da svi provale da smo lumpovali vascelu noć.

Da nije fotograf, Milica bi bila…

Sam bog zna ahaha

Ja sam već imala dosta profesija u svom životu! Kada sam konačno došla do tačke da mogu da budem samo fotograf, moj život je postao cveće i drveće.

Ekonomija je svuda teška, a ovaj posao dosta neizvestan (pretežno jer mnogi wannabe fotografi amateri vole da rade za džabe pa “ubijaju” profesionalne fotografe koji žive od svog rada -rezultat je da svi misle kako digitalna fotografija ne vredi ništa i sve teže i teže ljudi žele da plate fotografe…uh o ovome bih baš mogla da pišem doveka).
Mislim da već neko vreme živim u filmu preduzetnika, tako da u slučaju da ne radim fotografiju (ili samo fotografiju) verovatno bih imala neki dodatni biznis koji je u vezi sa fotografijom. Trenutno baš i radim na jednom projektu, samo ne bih još uvek da otkrivam o čemu se radi.

Savet koji bi volela da ti je neko dao kada si počela da se baviš fotografijom?

Volela bih da mi je neko rekao da ako hoćeš da živiš od fotografije, nije baš mnogo bitno da li si jako talentovan ili jedva talentovan. Nebitno da li živiš u Srbiji ili Americi.

Ispostavilo se da se i ova industrija toliko promenila, postala je bolesno kompetitivna, pa ako hoćeš da te ljudi primete i da dobro živiš od svog rada, moraš da imas valjane preduzetničke sposobnosti, da si marketing guru i da ti dune dobar vetar u leđa. Ako nemaš smisla za preduzetništvo, onda nauči da budeš i razmišljaš kao preduzetnik brzinom svetlosti, a ako ne možeš, zaposli se u nekoj firmi, radi za nekog drugoga i radi fotografiju kao hobi, ali ne za džabe ako te neko angažuje.

Volela bih kada biste imali priliku da vidite koliko je prosečan fotograf u Americi edukovan u pogledu biznisa, marketinga, dizajna, editovanja fotografija, raznih softvera, social media…

I za kraj, imaš li omiljenu osobu/predmet/destinaciju za fotkanje?

Ne, ali mi osećaj govori da će to postati moj sin Jude čim završimo sa porođajem:-)

To bi bilo to, dragi moji… ako vam je do uživanja i gledanja dobrih fotki… preporučujem da pređete na Milicin sajt :).

Kampanja pod imenom “Imagine”, rađena pod palicom Jung Von Matt agencije, jednostavno je savršena.

Prepoznajete li likove? :)

via fastcodesign

Sve su istorijske i posebne. Kao npr, rok zveze sa njihovim roditeljima, dosad neobjavljene slike Merlin Monro, ili pak sneak peek u Hitlerov bunker. Od svih, odlučih da sa vama podelim jednu, ako smem da kažem i najbizarniju: Cynthia, the manequin who became a superstar.

Priča počinje tridesetih godina prošlog veka, kada je Lester Gaba, poznati soap sculptor napravio lutku koja će mu izmeniti  život. Sintija, metar sedamdeset visoka lutka, napravljena je po uzoru na tadašnjeg modela čiji identitet ni danas nije poznat.

Ono što celoj ovoj priči daje weird twist je činjenica da je Gaba pokušao Sintiji da udahne život, time što ju je vodio na društvene događaje po Njujorku kao svoju pratilju i pravdao je kako ima upalu grla te ne može da priča.

Nekim čudom, priča se primila. Sintija je odjednom postala selebriti, dobila svoju radio a kasnije i TV emisiju (uz pomoć Gabinog glasa), uživala u njujorškim partijima, verila se za kolegu manekensku lutku… u jednom momentu je čak poslužila i kao alibi svom tvorcu. I sve to uz punu podršku medija.

Toliko se daleko išlo u oživljavanju ove lutke, da je dobila čak i svoj momenat umiranja, kada je jednom prilikom u salonu za ulepšavanje pala i razbila se u delove. Lester je tugovao neko vreme… dok nije odlučio da je vaskrsne, praveći je iz kalupa. Ponovna slava se ovaj put nije desila, te za zaključak ovaj put citiram Times magazine:

Cynthia’s current whereabouts are a mystery. And she even remained an enigma to the man who had lavished so much of his life on her. To the New York Times’s Gay Talese, Gaba later admitted: “Cynthia never made any sense.” To this day, there’s never been a completely satisfactory answer why a plaster mannequin once so seized the American imagination.

Huh, kako se vama sve ovo čini?

Više slika i originalnu priču na engleskom možete pronaći ovde.

Chewing the cud studio izrađuje ove jednostavne, slatke i domišljate letterpress cards, iliti nesrećno prevedeno - čestitke (ovo je onaj momenat kada engleska reč bolje čučne od srpske).

Pa tako imamo Let’s ketch up

I wheelie like you, u 2 varijante

Sew in love

Nije li genijalno? Volim engleski jezik. Onako, baš ga volim… i te male smicalice, dvosmislenost, omiljena su mi vežba za mozak :).

A da sad ne bih nepravedno zapostavila genijalne ljude koji izrađuju ovu slatkoću, toplo vam preporučujem da posetite njihov etsy shop (onima koji tamo mogu više od samog razgledanja iskreno zavidim), preslatki blog, ili čak skinete njihovu iPhone aplikaciju – Witty cards on the go.

♥

Letterpress printing is relief printing of text and image using a press with a “type-high bed” printing press and movable type, in which a reversed, raised surface is inked and then pressed into a sheet of paper to obtain a positive right-reading image. ~ Wikipedia

Leterpress, iliti tehnika visoke štampe, najstarija u svetu. Izvodi se u radionicama, slovoslagačnicama, gde se slova uredno čuvaju u fiokama ♥. Obuhvata proces proračunavanja, obrtanja i slaganja slova i razmaka. Mešanja boja, pa mackanje mašine. Proces u kome svako slovo mora da ima unapred sračunato svoje mesto.

Matematika, tipografija, umetnost, ljubav :).

Kakav zanat…

Danas postoje razne mašine koje ubrzavaju proces, štampaju u zilion boja, i svašta nešto rade. Ali one ne koriste fontove iz fioka :). Sećam se  da smo u srednjoj imali celu jednu prostoriju u kojoj su se čuvao sav taj slovoslagački materijal. A mi smo se kao deca photoshopa smejali na samu pomisao ručnog slaganja celih strana.

Eto, sad ispravljam grehe iz mlađih dana :)).

Umesto da puno pričam, vodim vas na mesto gde bih trenutno volela da se nacrtam: Aschan Deli, urban quick stop for breakfast, lunch, snack or coffee.

Drvo & metal. Linije & simboli. Crna sa crvenim naglaskom. I naravno, kafa u ponudi. Kako odoleti?

Designed by BOND Agency

I, kao svakom zavisniku, povremeno mi treba sveža doza. Nečeg novog, zanimljivog. A najgore je kad ne znam kako da dođem do toga. Pa tako skoknem na billboard.com u potrazi za nečim novim, i vrlo brzo odustanem:

Odem na billboard com, i nekim čudom završim na photos of the year: Justin Bieber and his dad get a tattoo of ‘Jesus’ in Hebrew. Zašto…

— Marija Aleksic (@Bubullina) January 10, 2012

Pa onda probam grooveshark. Ne ide, usporava mi net, interfejs mi se ne sviđa. Uključim ponekad DefJay radio stanicu sa najboljom r’n'b muzikom…. i ni to mi nije zanimljivo kao što je nekad bilo.

Ali onda!

Pojavi se designers.mx. Klik, klik, sign in with twitter. Pa me sačeka ova poruka:

Well, hello there! Tell me more.

A oni kažu:

Mixes created and designed, by designers. Designers.MX is about discovering new music. Music that drives our favorite designers, and allowing them to create a unique cover design for each of their individual playlists. A daily music and design masterpiece.

Mene su kupili na jedan. Jer, pored sjajnih covera, ima stvarno sjajne muzike. Onako, baš pozadinske, za rad. I pritom im je interfejs i sam player skroz jednostavan, što je za celu tu priču jako bitno.

A sad, neki od mojih favorita: (sve slike su linkovane do izvornih playlisti)

Moja prvo pa muško bila je Antipodes lista, koja i dalje prednjači u broju puštanja. Plus, zaslužuje moj večni rispekt jer mi je otkrila Gotye-a.

Zatim, Shake & Slide lista – Some soul you should know, sa neodoljivom ilustracijom na coveru:

Za skroz relax momente, The Film Sessions:

Dalje, slede omoti koje još nisam stigla da poslušam, ali definitvno izdvajam kao vizuelne favorite…

Invisible mix

Girls

Found / Lost

Escapism

It’s not forever

Dakle, moja topla preporuka za momente kada ne znate koju muziku da skinete. Malo sam se raspisala, ali… it was about time! :)

♥ do sledećeg posta

]]> http://www.bubullina.com/design-music/feed/ 7 http://www.bubullina.com/design-music/