Chana

Život je to 11

2016-12-03T15:35:00.000-08:00

Banetova bolest nije veća od naše porodične sreće

Na dan proslave prve godišnjice braka, u maju 1993. godine, Sanda Filipesko saznala je da ih u braku više nije dvoje. Kulu od karata porodične sreće je tada trajno poljuljala multiplaskleroza (MS) dijagnostifikovana njenom mužu Branislavu. Bio je to grom iz vedra neba. Ali, Sanda nije ni tren klonula duhom i oplakivala svoju sudbinu. Rešila je da na pleća ponese mukotrpnu borbu za porodičnu egzistenciju i brigu o bolesnom mužu i tada tek rođenoj ćerki Branislavi Brani.

– Od detinjstva osećam da imam snage za sve. Što se više daješ, više dobijaš. Jaka sam i stabilna, onda je lakše biti oslonac najmilijima. Repertoar mojih svakodnevnih uloga je majka, supruga, domaćica, „medicinska sestra“ mužu. A u štampariji radim kao šef pripreme grafičkih radova. Svaki dan mi je pun iskušenja i napora. Snažnija od svega mi je ljubav za najmilije i njihova prema meni. Ne trošim snagu na žal za onim što mi nedostaje, trudim se da ga dostignem – kaže Sanda (46).

Prošlo je 22. godine od kad joj se muž razboleo, sada ima 55 godina. MS mu je brzo napredovala. Kao stalan silazak niz stepenice sa neizvesnom veličinom sledećeg stepenika nadole. Od 1996. hodao je uz pomoć jedne štake, od 1998. koristio je dve. U invalidskim kolicima je od 2000, nepokretni su mu svi udovi.

– Ujutru ga presvlačim, podižem i premeštam iz kreveta u kolica, ispiram mu kateter. Brijem ga, hranim, pojim, dajem mu dnevnu medikamentu terapiju... U večernjim satima ga okupam, presvlačim i masiram mu telo pred počinak. Najveća sreća i uzdanica mi je Brana, uspevam da ponekad ugrabim vreme i za sebe. U našoj kući sam momak za sve. Popravljam manje kućne kvarove, menjam sijalice. Druge obaveze delim sa ćerkom. Vozi kola, pa dok spremam, ona ide u nabavku, ovlašćena je na bankovnom raĉunu, vodi evidenciju za namirivanje komunalnih računa. Nije mi lako, ali sačuvali smo naš porodični trojac kao veliku zajedničku pobedu.

Brigu oko supruga mogla je da podeli sa svekrom Mićom u porodičnoj kući u Novoj Galenici. Pre deceniju je preminuo od tuge zbog bolesti sina.

– Posle njegove smrti smo se Brana i ja suočile sa činjenicom da se Banetov život kao ogromna odgovornost sručila svom snagom na nas. Ćerka je student treće godine beogradskog Ekonomskog fakulteta, član je izvršnog odbora studentske organizacije. Pomažu mi i mama Slavica oko kuvanja i boravljenja sa Banetom dok radim, tata Bane popravlja nam kućne instalacije, sestra i zet obilaze mog muža kad smo Brana i ja odsutne zbog obaveza. I muževljeva tetka Verka mi pomaže kad dođe iz Šapca.

Ogromna sreća u nesreći joj je prijateljica Marijana, fizioterapeut. Podučila je kako da podiže supruga i da zaštititi svoju kičmu.

– Pokazala mi je najbolji ležeći položaj da mu se olakša spazam, masaže za telo... Udruženom voljom i snagama mi svi oni mnogo olakšavaju, zahvalnost je za to skromna reč.

Za stoprocentni invaliditet joj suprug prima invalidsku penziju, tuđu negu i novčanu nadoknadu. Do skora je od Grada Beograda primao 4.000 dinara na tri meseca kao pomoć penzionerima sa najnižim penzijama. Ta pomoć je ukinuta. Ima i državne beneficije za plaćanje komunalija, registraciju automobila...

– Muž je 17 godina bio ekonomista u državnoj firmi „Komision“. Moj posao je dinamičan, traži dobru organizaciju i koncentraciju svakog trenutka. Oko pet godina kolega nisu znale da imam bolesnog muža. Svih ovih godina sam koristila godišnji odmor i jednom sam dobila pet slobodnih dana, kad je Bane bio u krizi. Imam maksimalnu podršku direktora i to poštujem.

Svakodnevnica joj se mnogo razlikuje od dnevnog rasporeda drugih porodica. Mnogo novca koštaju kvalitetni suplementi, kese za kateter, kateter, gaza, sredstva za jači imunitet... Uskraćeni su za zajednička putovanja, šetnje pored reke, odlazak u bioskop...

– Brana ne pamti oca kako samostalno hoda, bila je malena kad je već koristio štake. Navikla je da on sedi ili leži. Kad ga podižem i uspravi se, čudi se da je viši od mene. Nedavno je raspremajući kuću pronašla video snimak naše svadbe i uzviklnula je: „Pa tata hoda!”

Muž joj je zbog pogoršanja MS preživeo veliku krizu 2010. i 2013. Bio je životno ugrožen, a njih dve duboko potrešene.

– Oba puta je hospitalizovan jer mu se MS iskomplikovala. Imao je i infarkt miokarda. Danas uzima i terapiju za srčane smetnje. Kod kuće je zaštićeniji od infekcija koje vrebaju u bolnici. Snalazim se i oko njegove ishrane. U poslednje vreme teško guta, pripremam mu mekane namirnice, lake za žvakanje... Visoke spoljne temperature mu teško padaju, tada je potreban dodatan oprez i klimatizacija prostorija gde boravi.

Sudari se i sa momentima kad je Banetu psihički teško. Izgubi nit svoje životne svrhe.

– Tada ga oraspoložim razgovorom, šalom, provokacijom... Ponekad i odglumim ljutnju, da bi ga podstakla da se trgne, vrati elan za borbu. Za sve godine bolesti, ćerka me je videla dvaput da plaĉem. Kad su nas iz bolnice poslali kući da se spremimo na najgore jer je izgubio svest i kad je pao i imao prelom nekih kostiju.

Muž ju je video u suzama samo kad je on jednom zaplakao. Stigla ga je provala emocija zbog neostvarenih nadanja, neispunjenih snova...

– Plakali smo oboje cele noći. Ponekad uveĉe kad legnemo šapne: Hvala ti! Pravim se da sam zaspala jer se beskrajno rastužim. Usnama mi pošalje poljubac kad krenem na posao ili mu postavim obraz da me coki. On mi pomaže verom u mene, moje postupke i procene. Sve bi bilo uzalud ako bi odbijao moju pomoć. Ĉesto se i smejemo, jer mu kao ludi rastu kosa i nokti od uzimanja vitamina, meda, propolisa, koprivinih kapi... Znaĉi mi da od njega nikad nisam osetila ljubomoru, sumnjičavost gde idem, šta radim, zašto se družim sa ljudima, pohađam kurseve...

Sanda naglašava da muževljevu bolest nikad nije videla kao razlog za razvod. Ljubav im nije ugasilo suočenje sa MS. Istraživanje pokazuje da 70 odsto žena ostaje u braku sa mužem obolelim od MS i 30 posto muževa sa obolelom suprugom.

– Nisam mogla da ga ostavim. Ali priznajem da sam zamišljala život bez Baneta. Znam da bih svako jutro u ogledalu gledala nepoznatu ženu, to ne bi bila ja. Za njega sam super žena i ĉesto kad me u poslednje vreme hvali, šalim se da to neće na dobro izaći! Posebno kad me komplementira da sam lepša od Dženifer Lopez. Ĉesto me tera da vežbam, bodri me da se ne ugojim. I za našu Branu je najbolje da raste uz roditelje, ima tatinu pažnju u svim situacijama.

Rastuži je kad sazna da ljudi kriju svoje bolesti ili se stide obolelog člana porodice. Pamti situacije kad je na ulici šetala muža u kolicima. Ponekad ljudi skreću pogled od njih, pojedinci se Banetu obraćaju kao da je sa mentalnim smetnjama.

– Predrasude su strašne. Meni su ti stavovi smešni, a udarac su za obolelog i njegove bližnje. Najiskrenija su deca, radoznala nam priđu i pitaju: Kakva to kolica vozi čika i zašto ne može da hoda? Jednom je moja sestriĉina Lola (9) rekla: „Teči su se pokvarile noge“. I druga vragolanka, sestričina Lena (5) mi je neopisiva radost. Njih dve sa dva velika osmeha i ručicama oko mog vrata, ispune mi srce i vrate osmeh i kad mi nije do smeha. One su mi pokretači, a da nisu ni svesne.

Pozitivnu energiju nalazi u čitanju literature, šetnjama, trčanju, jogi. Leti boravi na Dunavu, vozi se čamcem, obilazi skrivene plaže sa roditeljima, sestrom, prijateljima... Njena potraga za snagom ide u pravcu stalnog učenja i nadogradnje. Završila je veb dizajn na Link akademiji, usavršavala engleski jezik, pohađala kurs reikija, umetnost ravnoteže, či gong. Trenutno je oduševljena kursom keramike.

– Opuštaju me sopstveni izvori sreće, podstrek su za svaki korak napred. Koliko energije ulažete u pomaganju obolelom, toliko energije uložite u sebe. Ne treba imati osećaj krivice što si zdrav, a neko tebi drag bolestan. Važno je sačuvati sopstveno zdravlje kao stub opstanka. Trudim se i da uvek sebi budem lepa.

Želi da sa ćerkom poseti Istanbul. Deset godina nije bila na višednevnom odmoru. Volela bi i da se edukuje za onlajn novinarstvo.

– Zadovoljna sam svojim životom, učinio me je boljim ĉovekom. A mogla sam postati nezadovoljna i nesrećna žena. Osetim tugu za neproživljenim trenucima, putovanjima, slavljima, druženjima... Ĉesto pomislim da bi mi mnogo lakše bilo da smo oboje zdravi, pa i da je svako krenuo na svoju stranu. Razmišljam i kako bi izgledao život da je moj muž zdrav, da li bismo se slagali, putovali...? Putovanja su bila njegova pasija. Ali i da je Bane zdrav, nema garancije da bismo ostali u srećnom braku.

Ana Vodinelić

Da li je problem u meni?

Od kako se Bane razboleo, od velikog broja prijatelja, kolega, poznanika, u posetu mu dolaze tri druga iz detinjstva i jedna drugarica. Često pravdanje drugih je da ne mogu da ga gledaju u tom stanju. Bane se pita: „Da li sam ja drugaĉiji zato što sam bolestan ili sam isti onaj sa kojim su izlazili, družili se, provodili vreme? Da li je problem u njima ili meni?“

Dag je član porodice

Ši-cu Dag je Brana dobila na poklon za punoletstvo. Oplemenio im je svakodnevicu, ponaša se kao ĉuvar, pravi društvo Banetu kad je sam kod kuće, uveseljava ga akrobacijama i nestašnim repićem da bi bio u centru pažnje.

Ana Vodinelić

Život je lep 20

2015-03-30T01:36:00.000-07:00

" Sa obližnjeg proplanka odgledao sam jedan od onih nestvarnih zalazaka sunca koji stvaraju bol u grudimakada ne mogu da se podele s pravom osobom. Jata ptica preletala su raščupane krošnje, a milioni insekata i životinja pravili su buku ravnu onoj s beogradskog derbija. Mandrili odeveni u grobarske boje besomučno su se drali i dovikivali bez harmonije i sloge, za razliku od sinhronizovane pesmei savršeno graciozne koreografije crveno - belih flamingosa. Zažmurio sam i polusvesno utonuo u meditaciju.

Vizualizovao sam i jasno osećao kako mi se čiste duša i telo, osećao sam toplotu oko srca, osećao neopisivu sreću. Svaki zvuk insekta nosio je pozitivne vibracije, koje su razbijale debele naslage duvana, droge i alkohola iz svake ćelije mog tela. Komaraca više nije bilo. Dole u reci video sam nasmejanog Mojsija i Flaka, kako stoje u plićaku i pokazujući rukama dno reke, verovatno tražeći nešto za sztrašnji ručak."

Knjiga "Dripačka rapsodija" Aleksandra Bilanovića.

Možda je bolje prvo pogledati snimak emisije Goli Život u kojoj je Aleksandar gostovao i

napravio dobar uvod u priču koju opisuje u svojoj knjizi.

www.youtube.com/watch?v=Lfa4Xm0975g

Ja sam prvo počela da čitam knjigu ali mi je malo mučan utisak bio na njegova opisivanja i događaje sa drogom, pa sam pogledala snimak, i onda nastavila čitanje.

Knjiga opisuje jednu istinitu životnu priču i potragu Aleksandra za suštinom života ali i borba sa drogom i svim porocima na koje je nailazio. Opisuje svoja putovanja, iskustva, svoje dileme, greške, ali sa jednim totalno pozitivnim stavom pa se čak u pojedinim trenutcima smejete iako situacija i nije smašna, čak suprotno.
Aleksandar B rođen je 1973.godine u Beogradu, posle završene vojske ostaje još 4 godine u gradu. 1996. godine odlazi u London i kreće njegova avantura i borba sa demonima i kriminalom.
U Londonu ostaje narednih 6 godina gde je radio mnoge poslove dok jednog trenutka nije počeo da diluje drogu.
Početkom 2000. odlazi u Južnu Ameriku tačnije u Brazil a kasnije i na putovanje kroz Argentinu, Čile, Peru...
Više puta se vraćao u London ali i ponovo krenuo putem kriminala iako i sam svestan da to nije pravi put. znate li ko su najbrojniji korisnici narkotika u Londonu? brokeri, bankari i estradne zvezde...Iznenađeni? I ja.
Posle jednog povratka u London i ponovnog posrtanja, dobija upozorenje u vidu vizije, vraća se u Buenos Aires i trajno tamo nastanjuje.
Danas organizuje turistička putovanja po Južnoj Americi.

" ono što sam video u tvojim očima je strah. Strah od odluke. Ali, vidiš i sam da je ne možeš večno odgađati. Istrošićeš brzo mesta za bežanje. Video sam da stojiš na raskrsnici, pa sam samo želeo da ti malo bolje obasjam oba puta, da ih jasnije vidiš. Na tebi je i dalje da li ćeš izabrati put svetlosti ili put tame.
- Zašto uvek mora biti crno ili belo. Zar najlepši deo dana nisu uvek svitanje i zalazak sunca, kada se svetlost i tama mešaju? Nikad me nisu preterano privlačili ni put svetlosti ni put tame, jer mi jedan deluje mnogo dosadan a drugi mnogo opasan. Najkomotnije sam se uvek osećao krečući se negde između, jednom nogom u svetlosti, drugom u tami. Čim bih osetio da me jedna strana preterano vuče, cimnuo bih na drugu.
- Aha? I kako to ide, za sada?
- Ne baš najbolje - priznao sam spuštene glave. - Mnogo naporno.
- Otvori oči i jasno sagledaj oba puta. Videćeš da zlato koje blista iz tame izgleda mnogo, mnogo sjajnije nego što stvarno jeste, kad se iznese na svetlost dana. videćeš da put svetlosti nije obasjan dosadnim neonskim svetiljkama, kako ga ti vidiš, već suncem. Kažeš da pred sobom vidiš tri puta, a ne dva? Sigurno ih ima i mnogo više od toga, ali i dalje je na tebi odluka kojim ćeš krenuti. Znaš li zašto tražiš moju pomoć?
- zašto?
- Ja tebe pitam, zašto?
Gledao sam ga zbunjeno.
- Razmisli, znam da znaš odgovor - reče Rud
- zato što hoću da skinem odgovornost za odluku sa sebe.
- Bingo! Znao sam da si pametan!Takvi smo ti mi ljudi.radije poslušamo nekog drugog, nego da sami donesemo odluku. Na taj način, ako se ispostavi da je odluka loša, imamo nekoga da za nju krivimo."

Knjiga nosi u sebi poruku za sve nas, svako može da pronađe deo koji će ga dodirnuti, setiti na neka dešavanja, na dileme u životu koje smo imali ali opet i da se u totalnoj različitosti užasnete nekim njegovim situacijama, da ne razumete taj svet, da se slažete ili ne ali da njegovu iskrenost cenite. Možda i da se pitate, kao ja, da li je sve od ovoga istina ili ima i fikcija. Odgovor na ovo pitanje naćićete i u snimku emisije.
Ono što je mene totalno okupiralo je njegov pohod u prašumu i susret sa šamanom, svi oni opisi divota i straha koji osetite pred prašumom, rekom, različitim ljudima.
Svaki čovek kojeg je upoznao na svojim putovanjima je njegov učitelj. Kao bistar momak, uči, skuplja, procenjuje i zna da pokaže poštovanje ali i ono srpsko, u inat, što retko kad donosi nešto dobro. Priče ljudi iz prašume, kako priroda sama reguliše svoja pravila i život u njoj i kako čovek mora da se prilagodi prašumi, jer često prašuma pravi svoje osvete ako neki stanovnik reši da ugožava druge.
Sleng i govor Aleksandrov je govor mangupa sa N,Beograda, nekome je blizak ali meni pomalo dalek ali zanimljiv. Mogla bih da ga slušam još u opisima lepota koje je video, doživeo, sam taj trenutak kad je prvi put poželeo da meditira i taj osećaj opuštenosti koji kaže da dobiješ čim dođeš u neku od zemalja J. Amerike. Pozitivni ljudi, opušteni, svih rasa i veroispovesti sjedinjeni u želji da uživaju i pronađu sebi srodan svet. Krstarenje brodom sa ekipom koju je upoznao, lepote tog putovanja, krajeva,plaža koje su obilazili, ljudi koje su sretali... i još njegov sirov govor.... Opusti te to sve ali i njegova lakoća življenja, snalaženja, upoznavanja..
Poruka knjige je više nego pozitivna i izbor Aleksandra je bolji život, želja da postane bolji čovek i tim putem je krenuo posle svih iskušenja.

" Nikada mi ne bi palo na pamet da sebe svesno podvrgavam ovakvim testovima, ali sada mi je bilo drago što sam ta iskušenja prolazio.Pitao sam se kako možemo pretpostavljati da ikoga poznajemo, kada ne poznajemo ni sami sebe? Pošto ne znam tačan naziv koji moderna filozofija dvadeset i prvog veka koristi za mentalno stanjeu kome sam se tada nalazio, ja ću ga nazvati NEDOSTATAK IZBORA. Nema veće motivacije za ostvarivanje svojih najviših potencijala od nedostatka izbora. "

#PlaninskePrice : Jedno leto na planini - Život je lep 19

2015-01-28T10:25:00.000-08:00

#PlaninskePrice : Jedno leto na planini - Život je lep 19

Te godine, životne okolnosti su uticale da smo odustali od letovanja na moru, uz toplinu sunca i šuštanje talasa već je odluka pala da leto provedemo na planini tj selu na 1300m nadmorske visine u okolini Vlasine i Vlasinskog jezera.

Mome razočarenju nije bilo kraja jer je leto rezervisano za more u mojoj glavi. Pakovala sam se kao da idem na zimovanje, po preporuci obavezno poneti jaknu, debele dukseve i posebno naglašeno čizmice gumene za blato.

“ Pa hej, gde ja to idem? “ Pitala sam se u neverici i pakovala potrebne stvari.

U mislima sam videla moju Branu kao borca u blatu i moju jurnjavu za njom, da je obrišem, da opet bude čista.

Iza Brane su te godine ostale iskomplikovane boginje, dva bronhitisa koji su je izmorili, i njeno vidljivo okom, bledilo, plašilo me je posebno što je i izgubila apetit.

Zato sam ubrzano pakovala sve stvari po preporuci pa čak i gumene čizme jer sam znala da je dobrobit moje ćerke najvažnija.

Pitala sam se šta me čeka i kako ćemo u "divljini" opstati.

Hahahahaha

U mojim mislima planina je za zimu, sneg, belinu, za sankanje, skijanje, tople čajeve ali eto sada prilike da je upoznam u zelenoj odori, olistalu.

Mogu vam reći posle niza godina iza mene, ovo je bilo jedno od mojih najlepših letovanja. Verovali ili ne ali je tako.

Dočekala nas je seoska kuća sa okućnicom i pomoćnim objektima, sa velikim drvetom jabuke ispred kuće, starim barem sto godina, kolika je krošnja bila i pravougaonim stolom i klupama oko njega gde se preko dana doručkovalo, ručalo, ispijala kafica i uz čavrljanje uživalo u pogledu na obronke koji vode u daleku Bugarsku.

Sve je bilo zeleno, gde god da je pogled pao i zaustavio se, mirisalo je na travu, pokošenu travu, seno i onaj miris leta koji osetite na livadama. Božanstveno.

Unutar kuće kao da je stalo vreme, peć na drva na kojem se i kuva, stari televizor koji hvata samo jedan program, starinske stvari, prekivači na krevetu sa šarama naših baka, čajnik sa vodom toplom da bi u svakom trenutku mogli čaj i kafu da skuvamo, i jedina stvar koja je imala dodira sa sadašnjošću kupatilo sa mašinom za veš i vodom na česmi.

Brani i meni je dodeljen krevet - slamarica, bojala sam se kako ću na tome spavati, bojeći se bubica, paukova koje sam zamišljala da se šetaju po slami. Brzo sam to potisnula i rešila da ne komentarišem jer bi do kraja letovanja bila centar zezanja od strane ekipe. Vata u uvo i eto rešenja.

Dan smo započinjali kaficom ispred kuće, ratlukom i filozofiranjem o lepoti života na selu, a vredna baka Ljubinka, ložila je vatru i spremala doručak za BeOgrađane kako nas je zvala. Bilo je tu specijaliteta sa sela, pita raznoraznih sa sve pravljenim korama, zeljanika,prže i obaveznog hleba mešenog njenim rukama....

Moj zadatak kao najmlađe u društvu bila su deca i zabava, priznaćete najbolje i najlakše.

Igranjac po travi, sakrivanje i žmurke ali najlepše i meni i deci bile su šetnje.

Šetnje su mi svaki dan otkrivale lepote na koje smo nailazili, uzvišenja koje je trebalo osvojiti, nizbrdice koje su vukle u trčanje i takmičenje, ko će prvi...

Šetnje su mi donosile mir i spokoj, tišina sa pesmama ptica koja je povremeno razbijena galamom i vikanjem naše dece i odjecima koji su se vraćali kao ping- pong loptica, A u dubljoj šumi tama, hladnoća, vlaga sa pokojim zrakom sunca. A onda odjednom polja. Nepregledna polja puna lekovitih trava i travčica, a miris majčine dušice i dan danas osetim u nosu kad se setim Vlasine.

Baka Ljubinka nas je učila o biljkama, koju da beremo, koja se za šta koristi, kako da ih beremo da bi i sledeće godine izrasle, kako da ih osušimo i sačuvamo za zimu.

Na poljanama je bilo pravo bogatstvo u majčinoj dušici, hajdučkoj travi, nani, kamilici, podbelu, žalfiji...Bila su to polja koja su samo čekala na nas, mirišljava, puna zrikavaca, pčelica i bubica i svako tu ima svoj zadatak tako da priroda savršeno funkcioniše.

Na suncu kao da je sve izašlo na pašnjake, od kravica, ovčica, kozica i jaga malih do pčelica, bubica i leptirića koji su veselo leteli oko nas.

Uh a kolika radost dece u tim trenutcima, dok pomažu u branju, traže neke nove biljke, nose već nabrano,glupiraju se i trkaju...

A onda baka Ljube poziva da krenemo dublje u šumu..

Žbunovi, stotine žbunova borovnica koje kao da su čekale decu da ih beru i jedu.

Brana je sela na jedan žbun i počela ubrzano da bere i trpa u usta borovnice.

“ Mama kako su slatke”

Viknula sam: “ Stani Branči, pa nisu oprane!!”

Smeh, prvo stidljiv a onda toliko jak koji je odzvanjao čak do Bugarske.

“ Pa od čega da opereš? Ovde je samo priroda, čist vazduh, kiša opere kad padne, najbliži put je kilometrima daleko..”

Shvatila sam svoju brzopletost i navike iz grada i pridružila sam se smehu Baka Ljubinke i dece a gledajući u Braninu isflekanu trenerku, ruke obojene ljubičasto plavo ali i njen osmeh sreće i slobode koji joj je donela ova situacija.

Pogledala sam malo dalje na poziv dece – Sanda je l ovo lešnik?

Odobravajući pogled baka Ljubinke ohrabrio me je da potvrdim.

Pa ovde je stvarno sve na dohvat ruke pa čak i lešnik koji raste kao neko grmlje svuda okolo nas.

Nisam mogla da se nagledam lepote prirode..

E ovako se klopa na planini - Brana i Tića

A onda poziv iskusne baka Ljube da sutradan beremo pečurke.

Brali smo pečurke u vlažnom i tamnom delu šume, polako i oprezno ali bez bojazni od greške jer je svaka pečurka prošla pregled od strane našeg vodiča. Jao kakav je to ručak bio: paprikaš i čorbica od pečuraka sa dosta zeleniša koji je rastao svuda okolo nas i naravno krompir planinski, sladak.

Pili smo sok od majčine dušice koji smo spremili od ubranog bilja, sladili se sa slatkim od borovnica koje je bilo naših ruku delo.

Nizali su se dani obilaska okolnih sela, gradića i naravno Vlasinskog jezera koje je mamilo decu da se bućnu ali ledena voda koju su osetili na svojim ručicama bila je dovoljno ubedljiva da odustanu od svoje ideje o kupanju.

Dani na planini bili su ispunjeni spokojem i mirom. Gledam Branu kako bezbrižno uživa u skakutanju, valjanju po travi, skupljanju sena, trčanju bez mojeg – polako, hranjenju životinja i imitiranje blejanja malog jareta.

Brana sa ovčicom i kozicom

O, Brana je tada prvi put i videla uživo ovce i jare i bila je smehotresna olimpijada gledati ko se koga više uplašio – jare od nje ili ona od jareta, ali posle par dana ljubav među njima je bila beskrajna, da je poželela da ga vodimo kući.

Uveče sa prvim mrakom palila bi se vatrica, spremala večera i uživalo se uz priče bake o prošlim vremenima, igranjem društvenih igrica – čoveče ne ljuti se, šah, mice...ali i odlaskom u posetu rođacima u susednim selima gde se družilo do kasno u noć. Nikad tako tamne noći nisam doživela kao tog leta na planini.

Još jednom, sem u mraku, planina je pokazala da ima i zube i to u trenutku oluje i nevremena koje nas je zadesilo jednog popodneva. Udari groma, nestanak struje, kiša koja jako udara u prozore, drveće koje se savijalo pod udarima vetra uplašili su nas jer znate da nigde u blizini nema gromobrana i da je okolo vas samo šuma i priroda koja je ovoga puta bila ljuta, a ne pitoma i puna darova. Ali sutrašnji dan doneo je opet sunce i mir pa smo te trenutke veoma brzo zaboravili.

Planina leti sa svojim mirisima šume, trave sa svojom zelenom krošnjom zrači jednom posebnom energijom i treba uživati u darovima prirode - voda i vazduh - naše Srbije i naših planina.

Za mene kao dete iz grada, boravak u prirodi je bio otkrivanje nekog drugačijeg života, usnulog u preleposti prirode, zaboravljenog i napuštenog. Naše prisustvo je probudilo lepote i oživelo neke prošle dane. A meni se svidelo, toliko da bih se vraćala mislima u te dane opuštenosti i ostaje žal što životne okolnosti nisu drugačije. Tada bih sigurno jedan deo svog leta provodila na planini, na selu, opuštena bezbrižna, sa osmehom.

Ovako se uživa

Baka Ljubinka

Život je to 10

2014-01-06T01:12:00.000-08:00

I opet nasilje! Pa dokle?

Ustala sam jutros srećna i raspoložena zbog Božića i svega onog što se od praznika očekuje-lepo provedeni trenutci, čavrljanje sa najbližima, okupljanje i poštovanje nekih tradicionalnih vrednosti,vraćanje u prošlost i obnavljannje sećanja na naše bake i deke daleko u prošlost, prepričavanje nekih onih situacija koje su legende naših porodica..Za mene Božić je najlepši praznik
Ali...onda uključen televizor i jedna priča po hiljaditi put skreće mi misli.
U prošloj godini 49 žena je ubijeno u porodičnom nasilju i najčešći trenutci kad se to dogodi su praznici i ta divna porodična okupljanja.2012. godine ta brojka je biila 25 žena. Tendencija rasta. Užas!!
Naježila sam se i posle minuta slušanja bila sam spremna da odem i odbranim sve te žene, da budem neki Robin Hud ili Supermen i da čujem vapaj svake žene kojoj treba pomoć. Ali taj posao treba da uradi neko drugi? A da li ga oni uspešno rade?
NEEEEEE!!!!
Ono što me je još više nateralo da proključam je informacija da od 2005.
godine imamo zakon da nasilnik iz porodice mora napustiti kuću ili stan gde porodica živi bez obzira da li je nekretnina njegovo vlasništvo ili ne.
Koliko se to poštuje i koliko se to u realnosti realizuje?
Po rečima savetnice u Sigurnoj kući, NIKAKO.
Žene napuštaju svoje nekretnine i beže u sigurnu kuću jer nasilnika ne mogu isterati.
Pa pitam se draga državo SRBIJO, drago sudstvo, zašto je to tako?
Neko ne radi svoj posao?
Zašto se dozvoljava da se ti postupci odugovlače?
Postoji li neka kontrola tih postupaka?
Hej, pa jednog dana uvek bude kasno, jer ti DRŽAVO nisi radila svoj posao a to je da pružiš svom stanovniku osnovno ljudsko pravo-DA ŽIVI:
Pa ja bih napravila sud koji bi radio 24 sata i po prijavi odmah odreagovao, nasilnika izbacio i ostavio ostatak porodice da živi koliko toliko mirno.
Onda još jedan šok!
15% žena se vrati nasilniku jer izbora nema. IMA izbora žene- ne vraćajte se u taj pakao.
Grad Beograd daje ženama u Sigurnoj kući pomoć.
Grad Beograd misli na svoje majke i žene. HVALA ti grade Beograde!!!
Šta je sa drugim ženama iz drugih gradova, one su manje bitne ili važne. Gde su lokalne samouprave?Kako se te žene osećaju jer su diskrimisane samo zato jer nisu ioz BGD.
Zašto neko ne raeguje?
Pa te majke rađaju nove živote, te majke i žene su stubovi svojih porodica, čuvari naše dece....
A deca su najveće blago-reče neki naš političar na otvaranju ulice Otvorenog srca
Pa onda se tako i ponašajte, tu decu neko rađa......
Napisala nekad o nasilju.
http://www.e8.org.rs/blog/sta-se-desi-kad-se-cuti/
http://www.e8.org.rs/blog/izbora-imas/

Život je lep 18

2013-12-26T11:03:00.000-08:00

Duša ima boju čovekovih misli.
Marko Aurelije

Opet moj susret sa divnim piscem Dejanom Stojiljkovićem i njegovim novim romanom Znamenje anđela.
Istorija i prošlost sveta. Stvarni likovi. Mučne i sudbinske odluke i situacije.
Knjiga pročitana u jednom dahu, zanimljiva priča koja vas vodi u dešavanja polako i u jednom trenu vi ispred sebe vidite filmsko platno i dešavanja se nižu....
Kroz propovedanje o sudbini Flavija Konstantina, idemo kroz istoriju i svedoci smo propadanja jednog carstva i uspona drugog, i uzdizanja jedne vere- Hrišćanstva i prijateljstva između tri svetaca Georgija, Dimitrija i Konstantina.
Priča počinje legendom o žrtvovanju devica...

"Šta radiš ovde dete?
Ja.... - ona ne diže pogled sa ispucale jalove zemlje.
Došla sam ovde da umrem, gospodaru.
Kako to?
S one strane jezera doći će krilata zmija... Aždaha.
Zaista?
Svake godine ljudi iz mog rodnog mesta žrtvuju joj devicu, kako ne bi uništila grad. Red je došao na mene.
Misliš da se krilata zmija ne može ubiti?
Niko to do sada nije uradio, gospodaru.
Niko to do sada nije ni pokušao, dete moje.
Čovek je sada već ispred nje, na golim stopalima starinske sandale, jednostavne, vojničke, kakve odavno više niko ne nosi.
ona podiže pogled i preko njegovih ramena ugleda.....SUNCE:"

Zatim upoznajemo Flavija, bezbrižnog dečkića koji pokušava da dotakne sunce... i njegovu plemenitu majku koja je uspela da posadi u tom okrutnom vremenu, ljubav prema knjigama i pisanom slovu.
To je uvod u glavna tri dela knjige podeljena na sledeće podnaslove:

01. Imperium
02. Znamenja
03. Osvajanje neba

U delu Imperium pratimo sudbinu Imperatora Konstantina i vraćamo se u njegovu prošlost i njegova junaštva kojima kroji svoj put ka uspehu. Priča se odvija pred Scipionom, glasnikom.
Upoznajemo njegove saborce, drugare, ljude kojima se divi i neprijatelje koji odapinju ljubomorne strelice prema njegovom poreklu i hrabrošću.
Carska vila u blizini Nikomedije, Mala Azija 337.n.e, trenutak sadašnji,
Persija, Nisbis-blizina Eufrata godina 297. n.e i 298. n.e, trenutak prošli čiju priču slušamo.
Breme teških borbi ali i sve one odmazde i slavlja posle uspeha, postaju nešto što bi Komstantin zaustavio i promenio. Shvata besmisao takvog života, ali vojnik u njemu ide napred i guta svo gnušanje koje ga guši.
Flavije gleda sva ta opijanja i prežderavanja bogatih i sve mu to stvara mučan utisak. Sa jedne strane bogatstvo i preterivanja, a sa druge siromaštvo i tuga.
Upoznaje ženu svog života, veselu i pravednu Minervinu, koja isto kao on ne može da podnese svu tu dekadenciju i gubitak svih moralnih načela..
Susret i suočavanje sa hrišćanstvom.
Dva saborca i prijatelja - Georgije i Dimtrije.
U delu Znamenja naš junak dobija sina Krispa i uživa u trenutcima pored njega, okružen majkom i voljenom ženom, ali i zavišću i pokvarenošću svog nadređenog Galerija.
Znak sa dva spojena prstena ukazuje se Konstantinu, Georgiju i Dimitriju.

Slika-http://sr.wikipedia.org/sr

Verni svom mnogobožstvu, Dioklecijan i Galerije, progone hrišćane, uplašeni širenjem nečeg nepoznatog i stranog. Hrišćanima je oduzimana imovina, a oni su bili ubijani kao niža bića i na najgori način, spaljivanjem. Ono što razjarene Rimljane buni je sreća na njihovim licima i odsustvo straha u tim trenutcima.

Jedan od njih je i Georgije koji daje svoj život za jednog Boga. Boga i čoveka - Hrista.

Konstantin se pozdravlja i sa svojim prijateljem Dimitrijem koji takođe napušta zastavu Rima i okreće se nekom boljem svetu. Tada mu Dimitrije reče:

" Dva međusobno spojena prstena .... sa krilima.... Znamenje Flavije. Znamenje Boga koji dolazi da pokori ovaj svet. I sravni Rim sa zemljom. Da bi na njegovim ruševinama sazidao svoje carstvo. Ti ćeš biti graditelj tog novog sveta, njegov zaštitnik, njegov prorok...
O čemu to pričaš?
Slušaj me nemamo vremena. Kad budeš video znak na nebu, kad ti budu došli njegovi glasnici....ne oklevaj, ne sumnjaj... samo se prepusti...
Čemu da se prepustim, Dimitrije?
Video sam brate moj... video sam Flavije...slavoluk nad rekom od zlata...purpurni beskraj u oku zvezde...video sam smrt kako stoji poražena...video sam i tebe.
Mene?
Kako stojiš s Njegove desne strane i nosiš Njegov steg.."

Dimitrija ubijaju na kolenima, ali ne pred Maksimilijanom ili Dioklecijnom, već dok se molio svom Bogu.
Dalje životni izazovi vode Konstantina u Britaniju, delu Rimskog carstva, gde ga zove otac koji bolestan traži pomoć svog sina, za još jednu bitku protiv pobunjenih plemena.
Dirljiv susret oca i sina, zaborav za sve ružne trenutke koje je njegov otac napravio, odlukom da ostavi njegovu majku i počne novi život sa ženom visokog porekla i zarad boljeg položaja.
Konstantin je suočen sa bolešću oca, vidljivom kraju njegovog slabog života, njegovom mudrošću i naklonosti prema hrišćanima. Svaki trenutak koristi da bude sa njim i njihova bliskost i povezanost stvara iste ciljeve.
U tim trenutcima Konstantin doživljava priviđenje i znak...Dva spojena prstena..sa krilima i novi znak-dva prepletena grčka slova - H i R.
Još jedna pobeda. Još jedan trijumf u nizu, ali ovog puta bez osveta i pokolja svih stanovnika i spaljivanja celih sela.
" Znam šta hoćeš od mene Helvije... Ali ne možemo se protiv neprijatelja boriti na isti onaj način na koji je to Rim do sada činio. Dolazi novo doba.. Novi ljudi . Novo carstvo. Video sam dovoljno... Mi smo ovu provinciju izgubili odavno. samo je pitanje kada ćemo se s ove studene stene u moru povući i ostaviti je njenim prastanovnicima. Možemo spaliti još stotinu sela, poseći još stotine poglavica, napraviti još mnogo zidova da odelimo sebe od njih. Ali sve je zalud , dobri moj Helvije. Ovu bitku smo dobili, da... No, šta vredi jedna dobijena bitka u ratu koji je odavno izgubljen?"
U poslednjem razgovoru sa ocem dobija savet i otac ga upoznaje sa njegovom vizijom budućnosti:
"..Poštuj njihove bogove da bi oni poštovali tvoje. Tako ćeš Zapad imati u šaci..
Kad budeš krenuo na Rim, nastupaj kao njegov spasilac, a ne kao njegov osvajač. Nije važno šta govore tvoji protivnici... Svetina...svetina je ta koja odlučuje...pridobij je svojom blagošću..pridobij je svojim poštenjem..."
Posle očeve smrti kreće uspon Konstantina, njegov svaki postupak pokazuje mudrost i korak je ka Rimu.
Kao i njegov otac, zarad boljih odnosa i titule avgusta, uzima za ženu, čerku imperatora Maksimilijana, Faustu. Njena oholost i ponašanje bili su primer dekadencije rimskog plemstva.
Novi brak slama srce njegove prve žene i majke njegovog sina, posle čega se ona nikad više nije oporavila.
Poznanstvo sa sluškinjom Lidijom, otvara mu nova vrata i razgovore i shvata Lidijinu široku dušu,pamet i obrazovanje. Lidija je hrišćanka i kroz razgovor sa Konstantinom, širi njegovo znanje i otvara mu vidike.
Konstantin joj zavidi na njenoj slobodi.
U trećem delu Osvajanje neba, počinje osvajanje Rima tj njegovo oslobođenje.
Bitka za bitkom i pobede nižu se jedna za drugom, zahvaljujući njegovoj mudrosti i polako svetina shvata njegovu blagost i dobrotu.
A onda posle sumnje i manjka vere - vizija i razgovor sa Bogom, koji mu daje veru i stvori poniznost.
I pod znakom ukrštenih slova, H i R njegove trupe, krenule su na Rim.
Pobeda, klicanje i ovacije i pitanje da li narod više kliče njemu ili glavi pogubljenog imperatora?
Pismo majke koje dobija unosi mu nemir i shvata da je izgubio njenu naklonost i molitve zbog odnosa prema prvoj ženi.
I rečenica: " Ako me ovaj Rim ne želi.... ja ću sebi sagraditi novi." I sagradio je Konstantinopolj.
I priča zašto je odabrao novi grad i jedna rečenica koja ga je vodila:
Želim Boga koji je u isto vreme i Bog i čovek.
I onda EDIKT -
"Zakon kojim će se sačuvati pobožnost i strah od Boga tj, da se svakom ostavi za volju, a takođe i hrišćanima, da svako bude u svojoj veri da bi Bog ili njihovi bogovi bili milostivi prema nama a i prema svima koji žive pod našom vlašću......
Ovo što činimo, vidi se da činimo zarad toga što imamo pred nama mir u naše vreme.Neka, dakle, u senci mira uživa u slobodi svako i neka je u veri koju želi."
U toku čitanja knjige, nisam se mogla oteti utisku da gledam film. Moja mašta je svaki detalj i opis videla i uživanje je bilo potpuno.
Knjiga me je zainteresovala da još informacija potražim na internetu i pročitam sve o Milanskom ediktu, biografiju našeg junaka Konstantina i da se utpoim u priču kao jedan od likova.
Saosećanje prema njegovoj prvoj ženi, divljenje prema njegovoj majci Jeleni, razumevanje kroz šta Konstantin prolazi i koliko su njegova razmišljanja primenjiva i na današnji svet, na današnje poltičke moćnike.
I opet žene, jake, nežne, krhke, nasmejane, zle......svaka je na svoj način dala pečat junaku, a najviše ljubav majke i prve žene. Njihova mudrost i dejstvo iz senke pokazuju i položaj žena u to davno vreme.
Pametna žena uvek nađe pravi način da deluje i svom muškarcu da krila.
Lakoća kojom čitate knjigu, i mnoštvo dešavanja omogućiče vam da je brzo pročitate i ne ispuštate iz ruku, do samog kraja...
Ne mogu se odupreti utisku da knjiga obiluje mudrim rečenicama i poukama koje su i u današnje vreme odlika ljudi vrednih pažnje i jako utiču na ćitaoca.

" Nebo...nebo, sine...nebo se ne osvaja ognjem i čelikom. nebo se osvaja vrlinom!!"

To mnogi treba da nauče zar ne?

Život je to 09

2013-12-25T11:23:00.000-08:00

Procedure!

koliko su samo važne znam i sama ali kad je život čoveka u pitanju-da li je najvažnije ispoštovati proceduru ili kao doktor pomoći da se dobije bitka za taj život.
U poslednjih 5 dana vodim bitku za život mog supruga. Na mom putu- ljudi,bilo doktori,prijatelji,poznanici, moja porodica, svako doprinosi na svoj način ali sam i suočena da rešavam situacije koje prevazilaze moja znanja i iskustva.
Potpuno ste sami u tim trenutcma i potrebna je reakcija koja će dovesti do boljitka.
Suprug boluje od MS-a.
Pošto je ne pokretan,i koristi kateter,usled oticanja bešike treba doneti odluku-samo zameniti kateter ili ga izvaditi. Zovem sve zdravstvene radnike iz bliže okoline,tehničara koji mupasira kateter i na kraju i hitnu pomoć, koja samo daje savet-izvaditi kateter. Odluka donešena-vadimo ga.
Sutradan uveče kreće temp. od 39,5 i kreće golgota: Savet-krenuti sa antibiotikom,kreče kašalj usput. Cela noć ispred nas-košmar.Ujutru pozivam terensku,koja se odmah odazvala dolaze- ali on febrilan, tenzija 65sa 45 i puls koji se jedva cuje. Doktorka u panici,daje instrukcije sestri da da infuziju i injekciju diklofena. Ona ne uspeva da nađe venu.
Panika još veća, pišu mi uput za bolnicu i odlaze. Da, dobro ste pročitali,ODLAZE!
Ja ih molim da ostanu i da ga ne ostavljaju tako, da makar pomognu,ipak one bolje znaju kako mu pomoći.
Ostajemo sami i zovemo hitnu. Bane bez svesti.
Dok čekamo hitnu,pokušavamo da mu damo tečnost,so,šećer.... Guc po guc...
Bonica-ludilo u svakom obliku. Snimak pluća, urologija... ali ne i analiza krvi???????
Sve polako i ja tek po čitanju izveštaja doktorke sa terenske shvatam da je napisala da je primio infuziju. Ja pričam situaciju, ali te niko ne sluša...Ja objašnjavam kako je bilo a čujem pitanje-što niste pročitali zapisnik od doktorke.
Kad? U trenutcima kad vidim da gubimo Baneta?
Ja sam bila u totalnom šoku od scene i dešavanja i na pamet mi nije bilo da čitam šta je doktorka napisala ali eto MORALA SAM.
Što nemam srce kameno?
Pritisak po prijemu u bolnicu gornji 80 donji se nije mogao izmeriti.
Diklofen ga oborio pa nema bolove a i temp. pala.Iz svake doktorske rečenice stoji poruka-ne ostavlajti ga u bolnici. KAO da ja to ne znam? O da znam, Iskustvo 2010-kada je otišao u bolnicu da primi terapiju od 5 dana a ostao 3,5 meseca zbog zarađene bakterije i sepse.
JA SAMO ŽELIM DA MU POMOGNETE!!!!!
Jedan doktro ipak otvara uši i čuje moje reči i odmah mu daje infuziju, dve boce.
Opet traženje saveta šta raditi, kako se postaviti. Ostavljamo braunilu da i kući organizujem infuziju,očigledno je da mu preti dehidriranje posle svakog znojenja.
Vikend prolazi - temp.znojenje,infuzija,bolovi... I pazimo na venu i braunilu kao nešto najvrednije.
Odluka- svakodnevne infuzije jer je pritisak veoma nizak a oralno unošenje tečnosti nije dovoljno.
Opet oticanje bešike-odluka, plasirati ponovo kateter.
Temperatura četvrti dan.
Jer strah....
Ko sam ja da odlučujem o tome? Šta ako pogrešim?
Ja znam da sam postupala najbolje što sam znala i umela i po savetu samo zdravstvenih radnika.
A mi i dalje ne znamo šta mu je? Urinarna infekcija ili nešto drugo?
Čekam, kalkulišem, samo da dočekam njegovu doktorku opšte prakse. Doktorku koja uvek odreaguje, koja postupa onako kako doktor treba da deluje. Žena lavica.
Njena prva rečenica-Sanda preveliku odgovornost ste preuzeli na sebe.
Ne bi ja, ali šta uraditi kad se odluke moraju donositi?
Šta uraditi kad se svi izmaknu? Čak i oni kojima je to posao?
Kako ne odreagovati i uraditi sve što je do vas da spasite nekog svog?
Svaka odluka je zbir saveta, zdravstvenih radnika iz moje okoline i hitne pomoći.
Šta mislite kako su ti svi ljudi šizeli i kad vide moj broj tel?
Doktorka kreće od početka - analiza krvi, mokraće, promena antibiotika jer postojeći ne daje rezultat, dogovaramo strategiju narednih dana.
Na moju molbu, na svojoj pauzi dolazi da ga posluša i vidi. Da li je to deo procedure? Ne, ali ona je ona to uradila.
Osetite empatiju ali i odlučnost da pomogne.
Osećam se konačno shvaćeno i kao da su se sve moje snage udvostručile.
Osećam se da imam TU podršku koja mi je ovih dana bila potrebna: Da se neko zauzme za Baneta.
Krećemo od nule i početka i ja dajem sve od sebe.
Hvala svima koji su mi pomogli, mojim roditeljima, sestri, zetu, mojoj Makici i Miri...
Hvala mom direktoru na razumevanju...
I grlim moju ćerku koja mi je pokazala da je konačno porasla životno i da je moja podrška za svaku situaciju- Mala za tebe nema zime,volim te.
A brinem-brinem mnogo za sve ljude kojima je pomoć našeg zdravstva potrebna.
Brinem jer tamo uši doktora ne rade, ne čuju....rade po proceduri.

Život je lep 17

2013-01-25T10:37:00.003-08:00

Dragi moji,

dugo nisam napisala nijednu reč, prosto me je mesec decembar sa svojim dešavanjima potopio i trebalo mi je vremena da se povratim. Sve neke ružne stvari koje udalje čoveka od ciljeva i stremljenja i kada samo čekaš i guraš dalje u nadi da će se sve vratiti u normalu, brzo.

Dugujem moje utiske u vezi početka moje fizičke aktivacije u mesecu oktobru kada sam se pridružila akciji na tviteru, #izazov. Pisala sam o tome u postu Život je lep 15

Da podsetim, bez dijete ili korekcije u ishrani želela sam da izdržim tri meseca aktivno šetajući i trčeći i da posle nove godine krenem i sa korekcijom ishrane i naravno vama predstavim moje rezultate.

Taman mi se poklapao i sistematski pregled koji je trebalo obaviti krajem novembra i videti da li je akcija imala neke rezultate.

Dva puna meseca sam bila aktivna, svaki dan sam šetala ili trčala i radila sam vežbe i to najčešće trbušnjake.
Svako jutro pila sam med+sirće jabukovo rastopljeno u čaši tople vode.

slika sa sajta www.woman.ba

Osećala sam se fantastično, bila sam puna energije, totalno motivisana da svoj cilj sprovedem u delo. Treći mesec sam trčala samo desetak dana u mesecu i rezultati su sledeći:

Kilogrami viška nisu se izgubili, jedino sam po odeći primetila da je komotnija što je od mišića koji su se polako zatezali.

Rezultati na sistematskom pregledu su bili sjajni u odnosu na prošlu godinu kada je holesterol bio povišen, trigliceridi na gornjoj granici i šećer takode bliži gornjoj granici. Holesterol, trigliceridi i šećer su bili normalni i u svojim srednjim vrednostima, što me je baš obradovalo i gde se potvrdilo moje mišljenje da se vežbanjem i fizičkom aktivnošću može postići dosta toga.

Moja volja i motivacija su mi osmeh na lice stavili i bila sam zadovoljna postignutim.
U trenutcima treninga, trčanja ili brzog hoda, ideje su se nizale jedna za drugom, koje teme za postove da pisem, kao da je i mozak radio punim kapacitetom, dobijala sam inspiracije za određene situacije i rešavanje nekih problema dolazilo je kao poklonjeno. Prava blagodet.

U mesecu decembru fizički sam bila aktivna 10 dana uz obroke koji su bili pojačani kolačima i tortama jer imam dosta slavlja u tom mesecu. Nabačeno je još 2 kg. I pored proređenih treninga utrošila sam 2606 kcal i bila osma od ukupno petnaest prijavljenih na #izazov u decembru.

treninzi u mesecu decembru

Zato sam rešila posle svih slavlja u januaru da krenem i sa korekcijom ishrane i da ponovo krenem ozbiljnije treninge. Naravno da se polako izgubila motivacija i početni elan zbog uspeha ali sam eto ipak u januaru uspela da se izborim sa lošim raspoloženjem i krenem dalje. Jer sad znam da mogu!!!

Pomisao na moje dobre rezultate, bolje raspoloženje, želju da smršam 10 kg, taj osećaj splasnutog stomaka i osećaj da niste naduti kao balon, lakoće kojom sam išla na treninge, dalo mi je snagu, pokrenulo me na akciju.

“Sanda, Bićeš cica kakvom te pamte!!! “ Eto sebi sam tako rekla!!!

Zbog hladnog vremena rešila sam da nađem teretanu koja ima traku i bicikl i da krenem sa aktivnošću.

I naravno krenula sam sa dijetom koju je preporučila nutricionista, sa 3 obroka i 2 užine. Veoma konstruktivna i daje puno prostora za raznovrsnu ishranu. Meni i mom radnom vremenu savršeno odgovara.

Sad preostaje da sve planove sprovodim jer je sve počelo 21.01.2013. i javljam koliko sam uspela u mojim planovima i željama.

Dosta saveta tražila sam po raznim sajtovima i pogađate najviše mi je pomogla Moo, Vitki gurman,

i sajt trčanje.rs. Zaista možete dobiti prave smernice kako krenuti, šta raditi, kako organizovati treninge posebno ako ste početnik, kako se ponašati u teretani i koje vežbe raditi, kakve patike izabrati....
Iskustva ovih ljudi su dragocena za mene i naravno da ih prilagođavam sebi i svojim mogućnostima i ostajem pri stavu da se spremam za triatlon i da svoje zdravlje održavam na ovom nivou a svoje kilograme smanjim i nadam se - DA SE OSEĆAM BOLJE, RASPOLOŽENIJE I VESELIJE JER "RADIM" NEŠTO ZA SEBE I SVOJE BOLJE SUTRA!!!!!

Probajte i vi !!!!

Samo da napomenem:

Motivacija je proces pokretanja ličnosti na aktivnost, a motivi su pokretačke snage ponašanja koje imaju više uloga: da izazovu neko ponašanje, da ga usmere prema nekon cilju i da ga regulišu tako da se cilj ostvari. Motivisano ponašanje je ono ponašanje koje počiva na nekoj potrebi, a vodi ka određenom cilju.

Život je to 08

2012-11-30T08:08:00.003-08:00

Nasilje ili zlostavljanje podrazumeva svako ponašanje ili radnju učinjenu protiv ženine volje, a koje je ugrožava: psihički, fizički, seksualno, ekonomski, ili ugrožava njeno spokojstvo.

25. 11. Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Veći deo dana sam razmišljala o poslednja dva slučaja, nasilja nad ženama-devojkama iz naše bliže okoline: jedan iz Novog Sada koji je završen tragično i jedan baš iz Zemuna (devojka je gostovala u emisiji Sanje Marinković), koji je za sada smiren, a dokle će ne zna niko.

Moram podsetiti i na moj post od ranije, iz meseca juna 2012. - jedna devojka je rekla NE nasilju i smirila svoj život, uzela ga u svoje ruke.

Jedan život nažalost završen je tragično - devojka iz Novog Sada umrla je od posledica prebijanja od strane njenog dečka - njenog voljenog čoveka. Evo vesti.

Vest kao vest, malo senzacionalizma, ali suštinski postavlja se uvek isto pitanje: Zašto neko nije reagovao, posebno što su svi znali da je on, nju tukao godinama. I ona mu se uvek vraćala, posle svega. Apeli sestara, majke, tetke....nisu urodili plodom. Ostajala je sa njim.

Pitam se kao komšija i prijatelj, da li bi vredelo prijaviti situaciju, ako čujete? Naravno da da, neka stoji tamo negde zabeleženo u miliciji, ali SAMO TA DEVOJKA ILI ŽENA MOŽE NAPRAVITI POMAK I SAMO ONA MOŽE UČINITI NEŠTO DA SITUACIJA PRESTANE: Samo ona mora reći NE-ja ne želim takav odnos, ja hoću da se sa tim prestane!!!! Jer situacija se neće promeniti ako mu se ona posle batina vrati. Sav vaš napor pada u vodu.

Pitam se kao roditelj, očajna zbog gubitka jednog maladog života, šta uraditi ako se nađete u takvoj situaciji. Kako jednoj devojci, punoletnoj, zabraniti nešto? Posebno da se zabavlja sa dečkom koga voli?

Pitam se šta jedna devojka radi sa dečkom koji je bio u zatvoru?

Pitam se šta jedna lepa devojka radi u jednoj takvoj vezi?

Da li je istina da je on njoj pružao mnogo toga što roditelji nisu mogli, pa je to razlog za ostanak u jednom takvom odnosu?

Da li su ta prebijanja bila vredna haljine ili poklona kojim bi zataškao stvar?

Da li zaista ozbiljno shvataju pretnje nasilnika-da će ih naći i u zemlju ako se zakopaju, ako ih ostave?

Da li zaista veruju u pretnje i zastrašivanja?

Pa obično se iza takvih reči kriju kukavice, muškarci bez identiteta, jer jedino tako mogu ženu zadržati uz sebe!

http://www.brakiporodica.org/stranica.php?id=5

Definitivno što više razmišljam na tu temu, moram naglasiti da deca nikad nisu kriva. Ona su samo odraz onoga što smo ih naučili, šta smo im pokazali, šta smo svojim primerom dokazali, što smo usadili u njih vaspitanjem i ljubavlju.

Da li smo kao majke, pokazale svojim primerom kako treba, koji su prioriteti, da li smo im dovoljno usadile ljubav prema sebi i da ih ta ljubav čuva ovako nezdravih odnosa?

Da li su majke pokazale svojim primerom, da ne trpe batine, da imaju svoj stav i da sa njim kroz život idu?

Da li su majke ostvarile taj nivo poverenja da se ćerke povere i ispričaju o nemilom događaju ako su ga doživele? Pa ko najbliži, nego majka? Kome drugom reći nego njoj?

Da ekonomska zavisnost obično vodi i u neke druge situacije koje deluju kao da izlaza nema!

UVEK GA IMA!!!

Da li su očevi pokazali svojim primerom šta je zaštita žene, ćerke i kako se na pravi način pokazuje ljubav?

Velika je odgovornost i majki muške dece, koja moraju u svojim sinovima izgraditi poštovanje prema ženi, prvenstveno prema njoj kao majci, pa zatim prema svakoj ženi u životu svog sina, bila ona drugarica, sestra, žena!

Očevi muške dece, nije dovoljno pokazati mačo muškarca svojim sinovima, ne poštovanjem svoje žene, već naprotiv, pokazati da je pravi muškarac onaj koji poštuje svoju ženu i bilo koju drugu ženu iz okoline i da se svaki konflikt rešava razgovorom a ne pesnicama!

Da li smo kao majke i očevi i muške i ženske dece dali dovoljno ljubavi tim malim srcima, našoj deci?

U ovom slučaju moram da konstatujem da je na nama, roditeljima ženske dece, da ih vaspitamo u duhu samosvesnosti, posebnosti jer jedna takva devojka nikad sebi neće dozvoliti da je neko udari i bije. Vaspitati žensku decu da vrede koliko i muška deca u sredinama gde se favorizuju muški potomci.

Usaditi im da novac, dobra kola, skupu odeću mogu same sebi da priušte, radom na sebi, učenjem, nadogradnjom u svakoj godini njihovog života, borbom za sebe, da svoje prilike koriste a ne da puštaju da im život prolazi u prazno.

Porodica kao izvor svih lepota, učionica, doslednost roditelja prilikom učenja dece, od pranja zubića,kupanja, ponašanja pa do toga, da dete voli sebe i svoj život. Nije lako ali je po meni to zadatak roditelja, obaveza i dužnost.

Mi, roditelji smo ti koji smo odgovorni za ponašanje i za stavove naše dece. Škola i društvo imaju takođe svoj pečat.

Roditeljstvo je velika odgovornost, neko to shvati a neko nažalost ne!! Uvek ispaštaju deca.

http://dalje.com

Naravno i da država i moralne vrednosti u društvu imaju svoju funkciju.

Kako jedan milicioner na uviđaju može da piše prijavu i da se maksimalno zauzme za ženu koja je prijavila zlostavljanje i ima onih koji "kao" smiruju situaciju i odu-mirne savesti, ostavivši ženu sa zlostavljačem. Odmah mi se javlja pomisao da sigurno i on ima te vaspitne mere u svojoj porodici i da je svaka žena zaslužila jednu turu batina.

Ostavlja se na procenu i savest patrole koja stigne na mesto zločina. E pa ne može tako!!!

Sve mora da se kokretizuje i da postoji pravilo ponašanja u takvim situacijama.

Još jednom ću se vratiti na devojku koja je svoju ispovest ispričala pred kamerama u emisiji Sanje Marinković. Na pitanje Sanjino: "Zašto je godinama ćutala o zlostavljanju koje je doživljavala, što makar nekoj prijateljici nije rekla?" Odgovor me je iznenadio jer je iskreno zazvučao ali realan totalno: " Bilo me je sramota! Ko normalan bi to trpeo!!!!?????" Naravno, doživela bi osude od svojih prijateljica. Kako se uopšte ponašati kad shvatite da neka vaša prijateljica doživljava zlostavljanje? Na koji način joj davati podršku ako ona ostaje i ne želi da ostavi zlostavljača? Pričati joj, objašnjavati da izbora ima..... pa onda ona počne i vas da izbegava? Kako odigrati, a da ona shvati da ste joj podrška i šta je to u ženama kad misle da promeniti muškarca mogu?

Ova devojka se svog zlostavljača oslobodila kad je pretnje i batine koje je njoj upućivao, sledeći put želeo da isproba na detetu!!! E to ona nije mogla da dozvoli!!!!!! Kakva ironija, jer verujem da njeni roditelji ne bi sve to dozvolili da su znali!!!! Shvatila je tek kad je postala majka!

Za kraj želim da sa vama podelim priču:

Letnji dan na Adi, Sunce upeklo i rešim da se pokvasim. Polako se kvasim a pored mene jedna žena radi isto. U jednom trenutku, počinje prskanje, žena zamoli da prestanu. Zaključim ja da su joj to muž, ćerka i sin. Deca prestadoše, ali muž nastavlja i ona malo uvređeno, zamoli da prestane dok se ne pokvasi. Mom iznenađenju nukad kraja kad je on počeo da je psuje!!! Ja te neke psovke nisam nikada čula, moj Bože!!!

" Šta izigravaš gospođu? psovka Kvariš nam dan! psovka Bolje da te nisam ni poveo! psovka Ne znaš da se ponašaš! psovka Kravo! psovka Primitivko! psovka Ćurko!.....(poznala sam samo: Je... ti mater i p.... ti materina)

Ja vam ne mogu opisati moju zgranutost i šokiranost ali ja ne bi bila ja da mu tiho i kroz zube nisam rekla:

" Prekini sa psovkama i ćuti, nisam došla ovde tvoje gluposti da slušam!" I prekinuo je iznenađen totalno, i svaki čas bi pogledao ka meni.

Gospođa se vratila na obalu i sela. Izašavši iz vode sa prijateljicom reših da ako je bude još napadao da reagujemo. Spremne za napad!!!

Scena sledeća:

Posle pola sata čitanja i dremakanja, reših da idem u vodu, kad tamo idila. On je drži u rukama i polako je unosi u vodu, ona sva ozarena i srećna a on kao ćuran ponosan.

Okrenem se i vratim na obalu. Stvar izglađena i zaboravljena od strane njegove žene.

E Sanda, ako ti to ne bi dozvolila svom muškarcu ima ko bi. Neko na taj način pravi svoju idilu.

(kad smo se pomirili kako smo se jako voleli)

Nadam se da sam vas i malo nasmejala.

Neka ovaj moj post pročita makar jedna zlostavljana žena, neka razmisli o svojoj situaciji i neka donese odluku da ne želi dalje tako da živi i ja ću biti srećna, najsrećnija. Izbora ima!!!!

Život je to 07

2012-11-21T04:01:00.003-08:00

Ovih dana na društvenim mrežama velika prašina digla se oko plaćanja usluge, koju je izvšila žena boraveći u bolnici sa svojim detetom. Evo linka da možete da pročitate vest

Za mene to nije ništa čudno jer pre 5 godina moja sestričina je završila, posle jednog stomačnog virusa, u bolnici, i moja sestra posle boravka sa njom dobila je račun 2400 din koji je morala da plati, jer je u bolnici bila sa njom, naravno na stolici sedeći.

Da li je to samovolja zdravstvenih radnika ili ne, to treba samo ispitati u našem zdravstvenom pravilniku i nešto je što se može proveriti. Ali to me sve navodi da prenesem svoje iskustvo gde je samovolja zdravstvenih radnika veoma uočljiva.

Čerka (3) je posle preležanih boginja, i ponovnog polaska u vrtić, počela da povraća i naravno odmah, istog dana odlazimo kod njene doktorke, ali ona nije tu i prima nas zamena. Daje uput da ujutru vadimo krv i savet da se dete poji. Ujutru, vadimo krvi dajemo na analizu i čekamo rezultate, a ona sad ima i dijareju i blago povećanu temperaturu. Dolazimo sa rezultatima kod doktorke i ona dalje daje uput da se ujutru stolica ,da na analizu i dalje samo savet da se dete poji. Treči dan posle datog uzorka stolice ona ipak daje antibiotik, jer joj ništa nije jasno-zašto dete i dalje povraća i ima dijareju. A dete samo leži i kunja i sve što u kašičici popije ubrzo izbaci.

Četvrtog dana kad primećujem da moje dete ne može da stane na noge, ustala je i koraknula i pala, spremam dete i sa strahom je vodim u bolnicu, dečiju. Na prijemu, pošto nismo hitni, čekamo a dete kunja na mom ramenu. Čekanje se oteglo, jer stalno pristižu novi hitni slučajevi. Moje dete "samo" povraća.

U jednom trenutku osetim da se dete steglo i kao da se zgrčilo, ukočilo. Ulećem u prijemnu službu vičući da mi je dete umrlo.

Užurbano doktori i sestre je preuzimaju, i mene izbacuju napolje i ostavljaju da čekam .

To su bili moji najteži trenutci u životu. Unutra čuješ ubrzane glasove i pokretanje ljudi a ti ne znaš šta se dešava i šta će ti reći posle izlaska doktori.

Preznojavanje, očaj, želudac koji bi sve izbacio iz sebe i drhtavica...

Ne znam koliko je vremena prošlo, svekar me drži da ne uletim unutra, jer je i suprug dobio boginje od ćere i leži kući. Ne zna šta se dešava našim detetom.

Konačno izlazi doktor i govori mi da je dete doživelo fras. Počinju pitanja oko svih bolesnih u porodici, govorim da surug ima MS, a baka šećer i to je sve. Doktor klima glavom značajno na moj pomen MS, u stilu, eto to je to, i dete nije uredu.
Hoće da izvrše prijem deteta i naravno ne primaju majku-mene, sa izgovorom da dete više ne sisa. Ne dozvoljavam to i oni mi kažu da onda dete vodim kući. Ej, koji je to haos tamo bio. Ne dajete majci trogodišnjeg deteta da bude sa njim. Dete pospano i izgubljeno jer vidi da ja plačem i da sam uznemirena. Posle dosta svađe i rasprava, jedan sestra me odvodi u stranu i kaže da idem kod pedijatra i da tražim uput za mene i da će me primiti u bolnicu sa njom. Jurim kao furija i sve donosim. Dete je već primljeno na odelenje i leži sama u krevetu. Krevet visok i nema ogradu koja ga štiti od pada. Drhti kad me je videla, uplašila se da sam je ostavila. Ali........ i pored uputa dežurna sestra mi objašnjava da je njihova procena važnija i da me ipak neće primiti da ostanem sa detetom. Užas i očaj koji su me uhvatili ja vam ne mogu rečima opisati. To može da razume samo majka koja je isto doživela, osećaj nemoći, besa, ne mirenja sa situacijom. Kako da ona ostane tako bolesna, sama, kad bez moje ruke ne može da zaspi. Kad je štipkanje moje ruke pred san njena sigurnost.
Gledam po sobi, skoro svako dete pored sebe ima majku. Zašto meni ne daju? Nije mi jasno. Raspitujem se kod sestra, one daju logično objašnjenje-to su žene iz unutrašnjosti, ne mogu svaki dan da dolaze. Lako je nama majkama iz Bgd-a.
Pitam sve žene, raspitujem se i svaka je imala svoju priču. Neke kažu da su dale novac, neke da su našle vezu... razne situacije.

slika - 01- http://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2012&mm=05&nav_id=610114

Rešena da budem pored mog deteta, očajna i valjda u tim situacijama i mozak radi sto na sat, prilazim jednoj od sestara i molim je i objašnjavam situaciju, apelujem na njenu majčinsku stranu, i ona popušta i kaže mi da do sedam uveče ostanem i da onda moram ići. Naravno da pristajem i zahvalna sam joj zauvek i verujte da se u mojim molitvama molim za nju uvek.
Sedim pored svog deteta, ona se povremeno probudi, vidi da sam tu i sa olakšanjem zaspi. A ja u glavi samo mozgam šta ću dalje. Kako ću ostati pored nje i preko noći. Samo još tu noć.
Znala sam da sutra ujutru, u ponedeljak, kad sve živne, naći ću vezu, naći ću nekoga ko će mi obezbediti da ostanem pored deteta. Dočekasmo i tih sedam sati i kreće sad atak na sestru iz noćne da me pusti da ostanem uz dete. Toliko sam bila uporna i puna argumenata da me je pustila, ali da kad dođe vizita, pravim se da spavam, a ujutru, kad bude jutarnja vizita da izađem napolje. Sve važi sestro!!!!
Moju radost i sreću niko izmeriti ne bi mogao. Tako je sve i bilo. Naravno da su moji roditelji odmah u ponedeljak našli vezu. Šok kod sestre koja je došla, pa zašto niste rekli da ste rođaka doktroke ..... koja se isto prezivala kao moja ćera, jer ja sam zadržala svoje prezime. Naravno da se tretman odmah promenio.
Ne moram da vam pišem da sam za tih sedam dana doživela samo dno moje psihe i veliki pad mog životnog sistema vrednosti.
A tek šokove sa dijagnozama koje su date mom detetu, od epilepsije, MS-a do neznam ni ja čega. Smenjivali su se pregledi, analize,snimanja, tumačenja analiza i pregleda. Bila sam u haosu. Sedim pored svog deteta svaku noć i molim se samo da izađemo kući. Da povratimo svoj mir. Sedam dana ludila. Ludila od dijagnoza, ludila koje sam delila sa mojim roditelljima i sestrom. Nisam jela, nisam disala, nisam živela. Znate onaj osećaj kad ne znate koji je dan, datum, ništa... A onda kad to prođe shvatite da niste živeli tih dana.
Muvajući se tih dana po bolnici, upoznavajući razne žene-majke, slušajući razne priče tih žena i situacije u kojima su, shvatam koliko smo sve mi borci i koliko snage imamo da se sa svim situacijama borimo. Tu su bile majke koje su se opraštale od svoje dece koja su neizlečivo bolesna. Mnogo teških situacija i verujte da sam te trenutke potisnula duboko u sebe. Želim da zaboravim.
Ono što je možda poenta ove priče jeste da: Kad sam pitala doktore i sestre, zašto kad je i njima lakše, ne dozvoljavaju da majke budu pored svoje dece? Odgovor me je zapanjio: Zato što kad prime majke, u obavezi su da im daju hranu, a bolnica nema ni za decu. Teška je situacija.
U meni užas kad shvatite razlog. Taj razlog nije neka zaštita dece od virusa ili šta ja znam od čega, već hrana. Da li verujete? Ja ne!!!! Verujte mi na reč-nije mi bilo do hrane, pića, ma nije mi bilo do života tih dana.
Samovolja zdravstvenih radnika ili direktiva od gore. Ne znam ali da je sramota - jeste!!!!!
Posle svega što doživite, verujte da mi ovo plaćanje od 500 din nije puno i svaka majka bi dala i više da u tim teškim trenutcima bude uz svoje dete. Samo saznanje da niste pored deteta u svakoj majci budi osećaj straha i nemoći da pomogne svom detetu.A ono to očekuje od vas, njihove male okice to traže. Zakonom bih zabranila, da neko brani majci da bude uz svoje dete, posebno, kad tako bolesno i nemoćno, može da smiri samo majka. Zagrljajem, toplinom svojom.
I samo objašnjenje:
Posle svih pregleda i situacija i sa ove vremenske distance, mogu da kažem da je moje dete jedna zdrava i jedra devojčica i da nikakva epilepsija ili nešto drugo nisu njena dijagnoza. Jednostavno objašnjenje njene doktorke-pedijatra, koja je pogledala sve nalaze iz bolnice- Nađena joj je bakterija šigela(U vrtiću, u hrani je to dobila-posle saznasmo da je 5-oro dece imalo problem), a njen organizam se još nije oporavio od boginja. Dete je dehidriralo, izgubilo elektrolite, koji su doveli do grčenja mišića. Zato je bilo to kočenje koje je doživela. Jednostavno zar ne? Pitam se samo šta je trebalo svim tim doktorima da se frljaju sa dijagnozama, a da i sami nisu baš sigurni da je tako. Trebalo je da sačekaju rezultate, a onda dijagnoza, zar ne? Slažete se? E, volim što je tako i što se slažemo.

Život je to 06

2012-11-12T12:14:00.001-08:00

Mnogo čitamo o zaštitama na društvenim mrežama, ali i o zaštiti prilikom surfovanja po netu i korišćenja svojih profila na društvenim mrežama. Ali kad se vama desi krađa identiteta ili krađa vaših slika ili...onda shvatite da je to tako blizu i da moramo biti još pažljiviji i oprezniji prema svim izazovima na koje nailazimo.

Moram vam preneti moje iskustvo. Noćas nisam spavala celu noć, jer sam se iznervirala juče i verujte da mi nije bilo svejedno što sam to prošla, a posebno kad shvatite da ste izmanipulisani, naivni, pa eto da kažem i glupi!!

Od aprila 2012. godine sam počela da pišem blog, a i od tada sam otvorila nalog na twitter-u i polako pravim svoj identitet na internetu tj društvenim mrežama. Polako i korak po korak, dobijam svoje pratioce - followers, i proširujem svoju listu ljudi koje ja pratim - following. Za šest meseci i više, trenutno imam 184 pratioca i ja pratim 267 ljudi. Verujte da nije lako od totalnog anonimusa i početnika doći do ove brojke, stvarate veze poverenja, ljudi pročitaju o vama-napisano na blogu i kreću komunikacije, sa ljudima bliskim tvojim razmišljanjima, sa ljudima zaiteresovanim za teme koje i tebe zanimaju.

slika 01 - moj profil na twitter-u

Naravno, tu puno ljudi koje pratiš jer shvatiš da od njih puno možeš da naučiš, svaki dan ti ljudi izbacuju na tviteru korisne veze i linkove, na kojima saznaš nešto novo, nešto korisno ili jednostavno krene rasprava o dešavanjima u društvu, problemima, veliki broj humanitarnih akcija pokrenulu su upravo ljudi sa tvitera, veliki broj komentara o pojedinim vestima, različitošću ljudi sagledaš u više uglova. Za mene mnogo zanimljivija forma od FB.

I pored svih upozorenja koja sam pročitala i spoznala, koristeći internet, ipak juče - 11.11.2012. doživljavam krađu mog identiteta, i posle svega loše se osećam.

Počelo je sve ujutru 11.11. kada mi je stigla DM - Direct message od jednog folovera - meda007. To je poruka koj možeš samo ti da pročitaš i stiže ti na mejl. Ta mogućnost je napravljena da sa nekim možeš da se dopisuješ, a da samo vas dvoje možete da vidite poruke, sve ostalo što od poruka napišete, čitaju tj mogu da pročitaju svi vaši pratioci.

slika - 02 poruka DM poslata od meda007

Poruka je sledeće sadržine: Hey this person bit.ly/TB1HPN is spreading horrible rumors around about you... Posle pročitane poruke, ja otvaram link - NARAVNO VI TO NEMOJTE RADITI!!!!! i pojavljuje se okruženje tvitera, koje mi traži pasvord, da bi pročitala poruku. Ne razmišljajući, ukucavam pasvord i tu je zamka!!! Ništa se ne dešava i ne otvara i ja odustajem.Ali.......Tu je upravo problem jer sam ustvari dala pasvord za moj nalog nekome, neznam ni ja kome. Popodne odmarajući, otvaram tviter i vidim da sam tvitnula, ali znam da nisam ja. Neko je to uradio umesto mene!!!!!Tvit je sledece sadržine: Fastest Way to lose Body Fat in (2) weeks a onda opet link koji sam ja otvorila. Taj link je fishing sajt!! Što je još zanimljivo u isto vreme je tvit izašao i kod meda007 - pogledati slika 03
Ne znajući šta je to informišem se i saznam da je to sajt za krađu tvojih podataka, za ulazak u tvoj kompjuter i krađu podataka a naravno najinteresantnije je krađa podataka ako vam je tu ulaz u vašu banku, ili brojevi vaših kartica. Ja to nemam nigde u kompu niti sam online sa bankom.

slika - 03 profil pratica sa famoznim tvitom

Ali ipak samo saznanje da je neko umesto mene izbacio tvit, sa tim linkom me je učinilo, kao da sam ja nešto loše uradila. Mogu ljudi koji me prate i imaju poverenje u mene, da uđu u sajt i posle toga imaju probleme. Mogu da pomisle da sam im ja tu priču namestila. Jedan ružan osećaj.
Poludela sam zbog tog saznanja. Odmah brišem tvit i prijavljujem na tviteru krađu identiteta i menjam svoj pasvord, a pratioca blokiram. I opet ne verujem da sam nasela, da sam postupila tako ne promišljeno i onda počnem da mislim na sva upozorenja koja sam svom detetu stalno ponavljala. Posebno sam o tome i pričala kad je saznala da je neka devojka iz Makedonije, zloupotrebila njenu sliku sa FB. Glavu sam joj probila, a tek kad je ona čula za ovu priču, pa smejala se i rekla: Pa zar tebi ne pogrešivoj da se to desi?
Što je najgore i ja se to pitam? Zar meni?
Napominnjem da je stvarno najvažnije da budete oprezni i da pre nego što negde kliknete, malo porazmislite i budete skoncentrisani u trenutcima kad ste na netu, a posebno kad dobijete zahteve da negde ukucavate svoje pasvorde.
Ne želim da optužujem ni meda007, jer je možda i on ista žrtva, ali zaista jedna velika škola za mene i sad shvatam reči tviteraša koji su duže na tviteru: Kako da nekog pratim kad ne znam ni ko si, na šta si, a to isto i sa mojim pratiocem, koji nema ni imena ni prezimena, niti bilo koji parametar zbog kojeg bih ga zapratila, a uradila sam to.
Velika škola koju sam prošla.
A pitam se sam se samo šta je sa silnom decom koja su na tviteru bez ikakve kontrole starijeg?
Roditelji virnite i iskontrolišite šta rade deca na internetu ili nekoj društvenoj mreži?
A sama se ježim od postavljanja slika dece i uopšte privatnih sličica na Fb i to je jedan od razloga što nisam otvorila FB nalog!! Mislila sam da sam na tviteru bezbednija i bez deljenja svoje intime sa "prijateljima".

Život je lep 16

2012-10-31T14:49:00.001-07:00

Završen je još jedan sajam knjiga u Beogradu. Po procenama sajam je posetilo oko 150 000 ljudi.

Za mene je sajam knjiga-praznik. Sreća i radost.

Ljubav prema knjizi.

Naravno, i ove godine sam posetila sajam i uživala u kupovini knjiga koje sam želela ali i uvek ostavim da mene poneka knjiga pronađe, da me osvoji.

Zajedno sa mojom ćerkom i tetkom, u subotu 27.10. posetile smo sajam i obišle za nas zanimljive štandove i u skladu sa paricama, upotpunile naše biblioteke novim delima.

Slika sa sajta novosti.rs

Da li su ta dela književnost ili hit knjiga bez velike književne vrednosti, zaista o tome ne mislim i mnogo me u poslednje vreme priče i pljuvačina knjiga pojedinih pisaca, nerviraju i mogu u vatru da padnem objašnjavajući svoje mišljenje.

U današnje vreme, kada se tako malo vremena posvećuje čitanju knjiga, deca po školama veoma slabo čitaju lektire i vredna književna dela, zar nije dobro da svako za sebe pronađe nešto što će ga zainteresovati, što će želeti da pročita. U početku će to možda biti knjige koje su beletristika, hit knjige ali vremenom sazrevamo i naši apetiti sa svakom pročitanom knjigom rastu. Možda se tad poželi i nešto kvalitetnije za čitanje, a desi se, to je sigurno. Svakom pročitanom knjigom spoznamo i naučimo nešto novo. Svaka knjiga ima neku svoju pouku, pa eto neka to bude da shvatiš, da nešto što ti je bilo privlačno iz daljine, kada uploviš u priču, shvatiš da ti to nikako ne bi odgovaralo. Ja uvek u knjizi nađem nešto novo, što nisam znala i što me pokrene na razmišljanje, možda neki detalj, sitnica, ali meni zanimljivo.

Zar nije cilj svih nas koji imamo decu da ih usmerimo ka čitanju, i poštovanju knjige?
Ja sam se trudila da moje dete usmerim u tom pravcu, maksimalno.

Od kako je napunila 5 godina, svake godine idemo na sajam i pokušavam da je zainteresujem za knjigu. Počeli smo od slikovnica i bojanka, malih knjigica koje su svojim dizajnom privlačile njenu pažnju zavisno od njenog trenutnog uzrasta. Ponekad sam uspela a ponekad i ne, ponekad je ona sarađivala a ponekad je bila totalno nezainteresovana i nisam je mogla aktivirati u tom pravcu jer je ponekad umor od silne šetnje učinio svoje i želela je da pobegne kući što pre.

Ima jedna smešna situacija koja je bila i prekretnica ove priče:

Jedne godine, uzaludno sam pokušavala da joj skrenem pažnju na naslove koji su bili za njen uzrast, ali ona samo pogleda bledo i vuče me dalje, ne bi li što pre završile. Ja sam bez obzira na nju, gledala naslove i za mene i za nju. Posle izvesnog vremena njene nezainteresovanosti, odjednom mi prilazi dok ja na jednom štandu biram knjigu i kaže: " Mama, mama, brzo dođi ovamo videla sam nešto! Sjaj u njenim očima podsetio me ja mene kada ugledam knjigu koju želim. Sve ostavlajm i žurim za njom. Stajemo pored jednog štanda, ali ona se okreće i kaže: " Ovamo mama." Kad sam pogledala vidim njen pogled u kofer sa nakitom koji je držao jedan mladić. " Videla sam divnu narukvicu!!!" Joj, da vidite samo moju facu i zapanjenost, pa me uhvati bes i onda posle par trenutaka počeh da se kidam od smeha.

Pa Sanda, vučeš dete po sajmu jer ti voliš, vidiš da je nju baš briga! Kakvo razočarenje za mene:(((

Kada smo stigle kući, rekla sam joj da je to poslednja godina kad sam je vodila na sajam i da je više neću mučiti. Ćutala je. Sledeće godine, pravim plan kad idem na sajam i ko ide samnom, kad ćujem njen slabašan glasić kako kaže: " Mama, molim te, vodi i mene. Molim te"

Povela sam je i taj odlazak je bio prekretnica i od te godine naši odlasci na sajam su zaista prava uživancija. Sama bira knjige koje će kupiti sa dogovorom da te knjige pročita do sledećeg sajma. Sad kada je već odrasla, naravno kupuje šta želi ali sve češće me pita za mišljenje i traži moje knjige da čita.

Zaista sam srećna što je to tako i volela bih da sutra i ona svoje dete usmerava u tom pravcu jer čovek koji čita knjige, uči, nadograđuje sebe, saznaje nešto novo i otvara mnoge vidike koje možda ne bi sagledao bez čitanja.

slika sajt B92 - delić atmosfere sa sajma

Knjiga je veliki prijatelj moje kuće, sada kada imam svoj dom i svoju porodicu, ali i moja sećanja daleko u prošlost, vezana su za knjigu, za knjige u mom detinjstvu i odrastanju.
Sećanja me uvek vrate na detinjstvo i moju sreću kada za rođendan dobijem knjigu na poklon. Zaista me je to najviše radovalo. Moja tetka i teča, radili su u tada velikim izdavačkim kućama, Bigz i Vuk Karadžić i veoma često su me obradovali knjigom za poklon. Koliko sam ja obožavala te trenutke ali i njihove napisane posvete sa toliko topline i ljubavi. Iz njihovih reči je izlazila i ljubav i poštovanje prema knjizi kao velikom delu. Oni - moja tetka i teča bili su moji vodiči kroz svet knjige i magije zvane sajam. Otvarali su mi taj svet savetima i pričama.
Oni - da, moja tetka i teča su zaslužni i što sam par godina radila na sajmu, vikendom i pomagala u prodaji ali i čuvanju knjiga od ljudi koji koriste trenutak ne pažnje prodavca i ukradu knjigu. Bili su to divni trenutci i ja sam u njima uživala posebno jer su moje dve sestre bile takođe samnom. Divna sećanja na naše dogovore šta će svaka od nas kupiti kad dobijemo parice za rad.
Moj teča, čovek pun topline, neko koga sam puno volela, upoznao me je tada kao dete sa radom Mome Kapora a jedne godine me je i upoznao sa njim upravo na sajmu. Obožavala sam njegovu knjigu Beleške jedne Ane i čitala sam je do besvesti i upijala Anine priče. Ej koja radost je to bila.
Tih godina dosta se čitao i Danilo Kiš, Stendal i njegova knjiga Crveno i crno prodavao se kao da je džabe ali i klasici ruske književnosti, a žene su ludele za knjigama Igora Mandića.
Bila sam sedmi razred kada je teča poklonio mojoj mami Anu Karanjeninu. I pored upozorenja da to nije knjiga za mene, počela sam da čitam i zaista sam uživala, mada moram priznati opisi prirode i sva dešavanja oko Ljevina nekako su me smarala(što bi danas mladi rekli), a Ana mi je bila nemoralna i nisam mogla naći u sebi opravdanje za situaciju u kojoj se našla. Kasnije sam u prvoj godini srednje ponovo pročitala knjigu i opet je razumela na neki drugi način. Knjigu Ana Karenjina sam procitala jos dva puta, u mojim tridesetim i cetrdesetim i svaki put su mi se otvarala druga viđenja i sve me je manje smaralo sve oko Ljevina a moje shvatanje Ane je raslo sa mojim godinama. Eto, ista knjiga a različita ja!!

Čitala sam sve što mi pod ruku dođe pa i tako u srednjoj školi pokušavam da pročitam knjige o Sigmundu Frojdu i Karl Jungu, to su bile jedine knjige koje nisam pročitala iz kućne biblioteke i čitala sam željna da saznam što više iako mnoge stvari nisam razumela. Sećam se jedne godine na moru tata mi je dao da čitam Emil Klue - Kako gospodariti sobom.

Pa iako nisam baš sve razumela u knjizi, ipak kroz život tako se neke stvari urade i pitam se kako sam to znala ili otkud mi to u glavi, i onda se setim da je to sve u mojoj glavi negde skockano i čeka pravi trenutak da se pojavi.

Zato pronađimo način da druge motivišemo da čitaju, posavetujte nekog svog ko ne voli da čita, približite mu neku literaturu koja ga zanima. Profesori u školama, dajte deci slobodu da ako već neće da čitaju lektiru, neka pročitaju neku drugu knjigu i neka je analiziraju, neka kažu svoje viđenje i utiske. Svi bi ipak tada bili zadovoljniji i profesori a i deca kojoj je izbor lektire ipak pomalo stran.

Tetke moje, hvala vam na izborima kojima ste mi otvarale staze i otvarale moje vidike ka književnosti i knjizi.

Tečo moj, znaj da tvoje plemenito srce je uradilo puno za sve nas u tvojoj okolini, uvek ću te se sećati po lepom i po tvojim poklonima-knjigama i pažnji.

Tata i mama, hvala vama što ste uvek razumeli moju ljubav prema knjizi i uvek odvojili koji dinar da povećam moju biblioteku, pored one koju ste vi oformili u našem domu. Hvala na strpljenju i razumevanju za upaljenim svetlom u toku noći, jer nisam mogla da se odvojim od knjige.

Hvala mojoj seki i zetu koji znaju moju radost i uvek me obraduju sa knjigom kojom želim ali nemam parica da kupim.

Znam da smaram možda nekoga ili nekada i sa poklonima u vidu knjige ali je to za mene najlepši poklon koji volim da dam.

Hvala svima koji mi poklone knjigu jer znam da su tim potezom želeli da mi udovolje i obraduju me.

Pošto imam dosta knjiga, stalno poneko traži knjigu na čitanje: dam je prvi put ali ako je vrati umazanu, raskopusanu, i uništenu (a ima takvih verujte), knjige mu više ne dajem i to mu otvoreno kažem!
Eto zato dragi moji i pišem o knjigama i dajem neko svoje mišljenje i shvatanje iako nisam kritičar ili novinar ili knjževnik. Ja sam jedan prosečan čitalac koji uživa u knjigama, bilo da su to ozbiljna književna dela(o kojima je stvarno dosta napisano) ili trenutni bestseleri ili knjige koje ja trenutno čitam i želim da kažem svoje mišljenje, jer možda neko od vas želi da pročita i odluči da li će knjigu čitati ili pokloniti nekome ili kupiti za sebe.
Za mene je knjiga veliki čovekov prijatelj!!!!!

Život je lep 15

2012-10-30T00:56:00.003-07:00

Motivacija je proces pokretanja ličnosti na aktivnost, a motivi su pokretačke snage ponašanja koje imaju više uloga: da izazovu neko ponašanje, da ga usmere prema nekon cilju i da ga regulišu tako da se cilj ostvari. Motivisano ponašanje je ono ponašanje koje počiva na nekoj potrebi, a vodi ka određenom cilju.

Ovaj post, prosto se sam nametnuo da ga napišem jer sam želela sa vama da podelim moju borbu, borbu same sa sobom i još uvek ne znam da li sam je dobila, ali sam PRVI korak sigurno napravila. Sad mi preostaje da nastavim taj put i da ga utabam koracima svojim.

Imam 43 godine i posao koji je statičan. Sedenje za računarom i veoma malo aktivnosti u jednom mom danu. One aktivnosti fizičke koja nam prija i koja nas održava zdravim i vitalnim.

Sve je počelo u mojoj 38 godini kada je moj mesečni ciklus prestao. Pomislila sam da je to samo posledica stresnog posla i stresnog porodičnog života, jer mi je suprug oboleo od MS( multipla skleroza) i bolest kao bolest donosi mnogo teških trenutaka i situacija.

Posle par meseci i uzaludnih proba mog ginekologa da izazove menstruaciju ali bez rezultata, shvatamo da je ipak nešto ozbiljnije u pitanju i obraćam se endokrinologu koja konstatuje menopauzu posle biopsije jajnika. Menopauza u 38 godini. Pristajem da krenem sa terapijom nadoknade hormona i krećem sa hormonskom supstitucionom terapijom.

U mesecu novembru 2011. godine na sistematskom godišnjem pregledu, rezultati su bili za mene izneneđujući, povećani holesterol i trigliceridi koji su na gornjoj granici. Kod mene koja je uvek imala najbolje rezultate. Ali eto posledice moje male aktivnosti ali dobre papice. Njamiiiii

Ovo sam ja

A nije uvek tako bilo, mali osvrt u prošlost:

- Do 24 godine aktivno bavljenje sportom, bez i grama viška na meni

- Od 24 – 35 god sport i aktivnosti dva do tri puta nedeljno – aerobic, jazz balet

- Od 35 godine bez sportskih aktivnosti sem povremenih šetnji

- Od 35 – 43 god oko 15 kilograma viška, bila bih zadovoljna i sa 10 kg manje

I od tada kreće moja borba sa kilogramima, stalne dijete, uspevam da smršam, vidim da to mogu i onda
nestane motivacije …..ali bez značajnije aktivnosti fizičke sem šetnji

Specifičnost radnog vremena i ne mogućnost da idem na kolektivna vežbanja, a snage i volje da sama vežbam nisam imala, uspem nekih mesec dana i onda opet pauza.

I tako sve do tog famoznog sistematskog pregleda u novembru 2011. i loših rezultata. Shvatam da moram

nešto promeniti u mom životu a to je pokretanje, akcija.

Od 2012 god sam pratioc tvitera i jedan od onih koje pratim je Mooshema, pratim njene tvitove o vežbanju

i počinjem sa praćenjem i njenog bloga i fascinirana sam njenom voljom i energijom, koju prenosi na svoje

čitaoce.Takođe moram pohvaliti i postove SylphGourman koji su me takođe inspirisali i da mislim šta jedem!!

Tvitovanje

Motivisana njenim pisanjem krećem u brze šetnje dva tri puta nedeljno, jer shvatam da mi je potrebna promena mojih navika i akcija u vidu vežbanja ili bilo koje aktivnosti.

Veliki podsticaj mi je bila njena objavljena fotografija kada je počela i posle dve godine aktivnosti.

Ne verujući u sebe, u julu pokušaj trčanja i uspeva mi!!

U avgustu samo šetnje opet, zbog velikih vrućina, a u blizini kuće nemam teretanu gde bih vežbala.

Kada je Moo pozvala svoje Novosađane da trče zajedno jedno jutro, poželela sam da trčim sa njima

tj. sa njom jer njena je energija za mene tako pokretačka.

Moo me upućuje na Trčanje.rs, i tamo čitam mnogo korisnih informacija o svemu vezano za vežbanje, od nabavke patika i brushaltera, pa do gotovih predloga za treninge. Sjajan sajt.

Svaku informaciju od Moo shvatam i prihvatam ozbiljno, njene vežbe koje predlaže, pa žene u teretani, sve me to podstiče da se pokrenem i ja, i bio mi je potreban neki izazov.

A onda je usledio poziv na tviteru, #Izazov u oktobru, koji prvo nisam znala šta znači i počinje raspitivanje po tviteru, Moo nam sve objašnjava i ja se rešavam da probam, prijavljujem se i krećem.

Prijavljuje se sto ljudi na #izazov iz svih krajeva Srbije ali i šire.

Kakav je to preporod, kakva je to sreća kad shvatim da uspevam da istrčim 3.5 km, polako, bez

velikog napora.

Svakim danom uspevam da sve brže prelazim deonicu.

Sam taj trenutak kada u endomondo, na mom workoutu ukucam dnevnu aktivnost, je za mene jedna moja pobeda nad ne aktivnošću i lenjošću. Mnogo znači taj zapis rezultata i kasniji pregled mog napora.

Moram napomenuti da nikakvu korekciju hrane nisam počela uporedo sa ovom akcijom, mada je Moo i to predlagala. Ali sam u trenutku odluke da se priključim akciji #izazov u oktobru, Bila mišljenja da mi je najvažnije da se pokrenem, da se aktiviram.

Jednostavno želim da mi sledeći korak bude i korekcija ishrane, a da ostane aktivnost kao u mesecu oktobru. Jer zaista smatram da svaka dijeta i smanjenje unošenja kalorija na dnevnom nivou, bez fizičke aktivnosti, nema rezultate na dugoročnije staze, što se i pokazalo kao tačno, jer čim prestanete sa dijetom kilogrami se vrate, brže bolje.

slika 01 - moj workout na endomondu

slika 02 - aktivnosti po danu u mesecu oktobru

slika 03 - moj ukupan bilans i mesto koje sam zauzela od sto ljudi

slika 04 - ukupan odnos trčanja i šetnje po nedeljama u oktobru

slika 05 - pređeni kilometri

Spram 0 km ili 0 min aktivnosti u predhodnom mesecu ja sam sada za 29 dana u mesecu oktobru istrčala 117 km i provela 13h u trčanju ili brzoj šetnji. Draga Moo me je pokrenula i dala mi volje i snage da se uverim da ja to mogu. Ohrabrila me je i ubedila da i ja to mogu!! Izazovom da učinimo dodatni napor i pređemo granice koje nismo znali da možemo, ona nas je motivisala da se trkamo sami sa sobom, ali ne mogu da potisnem i taj osećaj sreće kad ukucam svoj rezultat pomerim se na ukupnoj listi svih prijavljenih na #izazov. Sad sam trenutno na 30 mestu, nije loše a? Šta kažete? Od nas sto, ja 30 - ta!!!!

Njeni sjajni postovi o našim izgovorima što ne vežbamo, njeni recepti, njen blagonaklon odnos prema nama koji nismo aktivni, a ne potcenjivački odnos su nešto što čoveka dodatno inspiriše i shvatiš da možeš i da hoćeš.

Dana 18.10.2012. moj record 3.5 pretrčala za 19min 32sec.

Hvala Moo!

Da li je potrebno da napomenem motivacioni govor Nika Vujučića, čoveka koji pored svog hendikepa, trudi se da uživa u svakom trenutku svog života, da vidi i oseti što više situacija koje mu nisu dostupne zbog hendikepa, on pliva, igra fudbal i zaista sve fascinira voljom i željom da u svemu tome učestvuje.

A šta radimo mi koji imamo i ruke i noge? Ne možemo da nateramo sebe da prošetamo, potrčimo, damo našem telu i duhu snagu, zdravlje. Ušuškani u svoje živote, ne vidimo koliko smo srećni i koliko blagodeti svog zdravlja ne koristimo. Potrebno nam je uvek nešto više da bi bili srećni, a kad dobijemo i to, na red dolaze novi zahtevi i potrebe koje ni sami nismo sigurni da li su nam potrebni.

Zaboravili smo sa godinama da budemo deca, deca koja hodaju, skaču, trče, raduju se svakom trenutku u prirodi. Sedimo u našim klimatizovanim sobama, kancelarijama, udobnim kolima, i zaboravili smo da hodamo. Koliko koraka dnevno napravite - od kuće do kola, od kola do posla i nazad. A nema se vremena za više. Nemamo snage da napravimo korak - korak napred ka našem boljitku.

E pa ima i snage i vremena. Ja sam sad dokaz da se može, samo treba naći motiv, i želju a onda vam se otvaraju i sva druga vrata,koja su nam do sada bila izgovor: Nemam vremana, veoma sam zauzeta........imama puno obaveza. Opravdanje pred sobom - toliko toga se odričem u životu (zaista zbog bolesti supruga, vezana sam u slobodno vreme za kuću) da mi je veliko zadovoljstvo da sednem i jedem kako treba, a to posle preraste u prekomerno unošenje, pa mogu slobodno da kažem najviše slatkiša - znate onaj začarani krug - slatko vuče slano, onda opet slatko.....UŽAS!!!

Imam svoj plan za dalje, svoj cilj za narednih mesec dana: Nastavak trčanja i hodanja, istim tempom i korekcija ishrane po preporuci Moosheme - Promeni život za 30 dana - nulti dan. A onda po planu koji je dao sajt - trčanje. rs, priprema za triatlon, i to od proleća 2013. godine.
Motiv neka ostane stalan - moje zdravlje i da mi sledeći rezultati budu bolji, a alatke kojima ću doći do cilja neka se menjaju, tražiću ih, hrliću napred!
Naravno da ću podeliti rezultate sa vama, uspela ili ne, ali mislim da će me i ovo obećanje vama motivisati da mogu da vam se pohvalim a ne da se sramotim, i da dokažem da hrana i slatkiši nisu jači od mene i moje volje.

Život je to 05

2012-10-04T00:38:00.000-07:00

http://tetka.rs/category/dorucak-kod-tifanija/moje-dojke-su-ok/

Ima li da neko do sada nije čuo da je u njegovoj okolini neka žena, majka, devojka, operisana jer joj je nešto pronađeno na grudima? Bilo da je to sama otkrila ili pak da se to otkrilo slučajno ili namerno zbog problema koji nastupaju u kasnijoj fazi.

Mislim da takvog nažalost nema.

Oktobar je mesec borbe protiv karcinoma dojke i ovim postom želim da se pridružim toj borbi i da dam podršku svim ženama koje su obolele ali i onim ženama koje su uspešno pobedile bolest i nastavile da žive svojim životom, nadam se kvalitetno.

Najveći uzrok pored genetike su neredovni pregledi i neinformisanost žena. Da li je to moguće u današnje vreme pitate se, vi, koji imate imalo svesnosti prema sebi i svom telu?

Nažalost moguće je, pa čak ja poznajem žene koje su obrazovane, emancipovane a nisu išle kod ginekologa ili kod doktora godinama. Pa što bi išle kad su dobro?

Koliko žena makar kada se tušira, maže i neguje svoje telo, posveti pažnju i samopregledu svojih dojki?

Koliko žene ili devojke sa drugim ženama pričaju o tome, da li isprate akcije u novinama ili na internetu, kao što je akcija: Moje dojke su ok?

Koliko samo žena i devojaka koje znam posvećuju više vremena odlascima kod frizera, kozmetičara, kod manikirki, ali zato su zaboravile kad su poslednji put iskontrolisale svoje zdravlje, bile kod ginekologa, uradile samopregled dojki? Neke od njih su i zdravstveni radnici!!!

Naravno da se mora napomenuti da sve žene moraju sprovoditi redovne kontrole svog zdravlja.

- dva puta godišnje ginekolog

- redovan sistematski pregled 1 godišnje

- posle 40-te godine mamografija na svake dve godine

- posle 40-te godine ultrazvuk dojki 1 godišnje

- samopregled dojki, jednom nedeljno, mesečno

http://cifra.on.neobee.net/tumor-dojke.htm

Napominjem da one koje su u rizičnoj grupi, prvo to sebi moraju priznati, a zatim treba da kontrole pojačaju, ali je ipak najbolje napraviti dogovor sa svojim doktorom i plan po kome će delovati.

Zdrav način života jedan je od preduslova da budemo zdrave i redovna vežba, dva do tri puta nedeljno naravno shodno godinama i aktivnosti treba da budu izabrane.

Koliko je važno da se bolest otkrije u svojoj ranoj fazi, ne moram da naglašavam, ali to je stvarno jedini način da se problem reši najbolje moguće, možda i ne radikalnom metodom.

A i takođe, nije svaka napipana kvržica - karcinom, zato i ako napipate nešto, pravac kod doktora, koji će odraditi sve što je potrebno da bi se utvrdilo koje prirode je ono što smo napipale.

Mislim da kod nas postoji ostatak i onog patrijalhalnog vaspitanja, koji žene udaljava od pregleda kod ginekologa ili doktora uopšte. Pa kako da se skinu pred nekim tuđim, kako da dozvole da ih neko pritiska po grudima......?

Pregled dojki koji obavlja doktor stvarno nije prijatan i bolan je ako su vam grudi nabrekle i osetljive, ali to je ipak jedan tren, u odnosu na sreću kad čujete da je sve ok.

http://www.rochesrbija.rs/portal/serbia-nct/karcinom_dojke

Mislim da je odgovornost čoveka prema samom sebi velika, a u ovom slučaju žena prema svom zdravlju, i prekinuti davati sebi lažna opravdanja, u stilu: Ne stižem, toliko imama posla; Deca su mi mala stvarno nemam vremena; Bolesni su mi mama, tata, ....nemam vremena....nemam vremena....

Pitam samo: Ko će sve to raditi kad vi ne budete mogli? Ko će vas zameniti ako vas više nema?

Znam, znam i ja sebi tražim opravdanja ponekad, ali borim se protiv toga i trudim se da budem odgovorna prema sebi i mojoj porodici, prema onima koje volim i koji me vole.

Moram vam dati svoj primer organizacije: na početku svake godine u rokovniku mojih obaveza isplaniram kad da idem na koji pregled, upišem u mesec koji sam odabrala i odmah krenem u akciju zakazivanja, ako idem u državnu ustanovu. A ako idem privatno, jer mi to zaista štedi dosta vremena onda dve nedelje pre telefonski zakažem pregled. Zaista tako funkcioniše, jer kad to lebdi negde u glavi kao misao od realizacije nema ništa!!!

Veliku odgovornost imaju i firme, preduzeća koja svojim radnicima organizuje preglede, sistematske, jednom godišnje. Moja firma APM PRINT, veoma brine o svojim radnicima i organizuje takve preglede za nas zaposlene i to zaista svima nama, puno znači. Hvala im!

Moram vam postaviti neka pitanja, možda odgovore znate:

Kako se oseća jedno malo dete kada ostane bez majke jer ona nije bila odgovorna prema sebi?

Kako da se oseća jedno malo dete koje ostane bez majke jer ona nije želela da je muž "gleda takvu" i nije pristala na operaciju?

Kako se osećaju roditelji, brat ili sestra jedne takve žene, koja je neodgovorna prema sebi i drugima, pitaju li se da li su je dobro vaspitali, da li su je dobro naučili?

Kako se oseća taj surug koji ostane bez svoje polovine sa jednim, dvoje ili troje dece, kolika je borba da se izvedu na put, ta deca, ali bez majke?

Kako se oseća sama, obolela žena, kad shvati da je možda mogla sve to sprečiti na vreme?

Žene, devojke, razgovarajte sa ženama iz svoje okoline, podelite informacije, podelite brigu, svoja iskustva i terajte se međusobno da idete na preglede. Uz smeh i dogodovštine sve je mnogo lakše.

Terajte vaše majke, sestre, devojke, ćerke, tetke da misle na sebe i na vas. Idite na preglede!!

Statistike pokazuju da od karcinoma dojke oboli svaka osma žena, a da će za jednu deceniju oboljevati svaka sedma, čak možda svaka šesta žena.

Bolest ne biramo, ona sama dođe i uzme šta želi, otme nam sve lepo, sve naše u životu, ali možemo joj ipak reći STOP!!! NE, ne želim te u mom životu i boriti se, ne predati se, ali eto i jednim pregledom na vreme, promeniti sve!!!

Život je lep 14

2012-10-02T13:46:00.003-07:00

EEEEE, sad mi je jasno zašto su žene u svetu poludele za trilogijom " Pedeset nijansi..."

Posle prvog dela, i opisima vrućeg seksa, sklonostima gospodina Pedeset nijansi, ostajemo zaintrigirani nastavkom priče. I očekujemo nešto još mračnije....

Posle pročitanog nastavka Pedeset nijansi mračnije, mogu sa sigurnošću da tvrdim, da ono što se sviđa ženama širom sveta, to sigurno nije samo seks i erotika, već ono što je smisao života i življenja - LJUBAV.
Priča nas vodi jednoj lepoj "love story", sladunjavoj i ali realnoj. Znate ono, kad gledate ili čitate, pa kažete..jaeeeeee razneženo.

Posle samo pet dana bez Kristijana, Ana se rasada od tuge i pita se da li je donela pravu odluku. Posao koji je počela da radi samo joj malo skreće pažnju od njene tuge.

A onda poziv gospodina Pedeset nijansi i ona pristaje da sa njim ode na izložbu svog druga Hosea, na koju je zaboravila i da nije dobila poziv, ne bi ni otišla.

Susret, ponovni, oživljavanje svih emocija, onih pozitivnih, lepih, koje se nikada ne zaboravljaju.

Ali ne i onih neprijatnih zbog kojih je pobegla, zbog kojih ne razume, ne shvata.......A želi.

Želi da shvati gde se sakrije onaj slatki i neodoljivi Kristijan kad nastupi, onaj strogi, opasni i nepristupačni čovek.

korice knjige - Delfi

Moram priznati da me je početak knjige pomalo umorio i ostavila sam knjigu na nedelju dana, naprosto su me dešavanja između njih dvoje, svađe i rasprave bez razloga bukvalno smorile.

Ali onda se pojavljuje jedna od bivših potčinjenih, pa zatim i ona koja je zaslužna za nastranost gospodina Pedeset nijansi....

Knjiga počinje da se čita bez ispuštanja, dešavanja se ubrzavaju i konačno vidimo i saznajemo šta je Kristijan doživeo u detinjstvu. Koliko mnogo nesreće na plećima malog dečaka koji raste u agresivnog tinejdžera?

Koliko je njegovoj majci, koja ga je usvojila, bilo teško što ne može da ga dodirne, pipne jer nije podnosio tuđi dodir, pa ni njen. Isto tako ne dozvoljava Ani da ga dodirne, čak ni u najintimnijim trenutcima.

Ana polako svojom čistom ljubavlju, dopire do srca svog Pedeset nijansi, nežno ga privlači sebi, svojom čistotom i iskrenim emocijama bez trunke koristoljubivosti i pohlepe prema bogatstvu Kristijana. Čak kasnije, kad shvata da je otvorila vrata njegovog srca, opušta se i polako prihvata njegove poklone koji su joj pre toga zadavali problem.

U trenutcima opuštenosti i sreće, Ana i dalje ne veruje da jedan takav muškarac, želi nju. Da mu ona pruža lepote koje i on tek upoznaje. Lepotu i snažan doživljaj emocija zaljubljenih.
Ali i Kristijan krije svoje nesigurnosti? I on se pita da li zaslužuje ljubav, sreć

Kristijan uživa vodeći ljubav sa Anom, kao svi normalni parovi, dodiri polako napreduju ka zabranjenoj zoni, i jedan sirovi seks koji je želeo na početku, pretvara se svaki put u vođenje ljubavi, i posle seksa, zagrljaj i zajednički san.

Opisi seksa sve više postaju opisi vođenja ljubavi, dvoje mladih ljudi, zaljubljenih do ušiju, kada svaki trenutak žele da posvete samoći i uživanju u dodirima.

Ana saznaje polako sve detalje Kristijanovog odrastanja, svih mračnih dešavanja u njegovom životu i u jednom trenutku poželi da pobegne, kad sazna poneke činjenice.

Ali da li je to tako?

Ipak određena objašnjenja dobija od psihijatra koji leči Kristijana i ona shvata po njegovim rečima, da njena ljubav topi led oko srca Pedeset ... i da je zaslužna za njegov osmeh na licu. Iste informacije dobija i od njegovih roditelja, koji su ga usvojili, koji joj objašnjavaju promene koje su nastale na Kristijanu.

Koliko je i gospodinu Pedeset bilo teško da sve priče kaže, objasni, ali njegova ljubav prema Ani i strah da će je izgubiti ako opet poželi da joj nanese fizičku bol, ipak pobeđije i on želi da ona sve zna.

Ali Ana ipak ima strahove, da li je to samo privremeno, da li će se njegove želje, koje ona ne može da ispuni, ponovo javiti i udaljiti je od njega?

Da li mu je ona dovoljna?

Njegova želja da dominira i dalje postoji, želi da je tera da jede, da odluči šta će obući, meša se u njenu poslovnu sferu i sve to dovodi do niza svađa i rasprava ali ovog puta ljubav je ta koja ih veže i sve to predstavlja period njihovog navikavanja na zajednički život. Ana ne reaguje više burno na njegove pokušaje dominacije, već kao pravo žensko, mirnim i maznim putem dobija skoro svaku bitku.

OOOO, koliko ja imam da naučim od Ane!!!

slika-mondo.rs

Kako reagovati kad vaš momak, da bi znao sve o vama, kupio firmu u kojoj radite?

Kad treba da sa šefom otputujete na službeni put, on, pošto zna kakav je šef, onemogućava to, tako što smanji budžet potreban za taj put i vi jednostavno otpadnete?

A u vezi šefa, je i bio u pravu, jer se kasnije ispostavilo da je šef želeo seks sa Anom, naravno na silu.
Oboje zaljubljenih prave kompromise, jer im je previše stalo do njihove ljubavi, uče se zajedništvu i bore sa sopstvenim strahovima i demonima.
Koliko je samo čudno kad vidite da Kristijan uživa u nekim za nas normalnim stvarima, šetnjama,... snom posle seksa u zagrljaju svoje voljene.
Kako se Ana osetila kad je videla strah u očima njenog Pedeset? Strah da će ga ostaviti!!!

Dinamika dešavanja je veoma živa posle prvih pedesetak strana, i čitate knjgu, željni da saznate sve, što pre.

Ono što mislim da je privuklo žene sveta, da knjigu čitaju, su opisi ljubavi, razgovora, vođenja ljubavi, svađa dvoje koji se vole, a sve to su doživele i žene koje čitaju i ova priča deluje kao vraćanje filma, oživljavanje sećanja, emocija, ......A svi želimo da volimo i budemo voljeni zar ne?
Mišljenja sam da oni koji žele, iz knjige mogu naći ideje kako da promene svoj seksualni život, da dobiju inspiraciju za nove izazove, naravno pod uslovom da se i jednom i drugom sviđa promena. Da oboje uživaju u novinama, i da isprobaju možda i nešto što prvi put i spoznaju kao moguće.
Oni koji vole erotsku literaturu, naravno da će uživati u opisima seksa i strasti između naša dva lika, oni koji vole ljubav uživaće u ljubavnoj priči dvoje mladih, a i oni koji vole detektivske romane, mogu pronaći i svoj deo u knjizi. Jasno vam je onda, za svakog po nešto. Literatura za odmor i opuštanje.
Mogla bih vam pisati još puno situacija iz knjige, ali ću samo napomenuti, da je kraj samo nagoveštaj dešavanja u trećem nastavku, koji sam već nabavila i krećem da čitam, a onda i vama dragi moji napišem utiske.

" Lift je stigao i ušli smo. Kristijan me je pogledao. Izraz mu je nedokučiv. O, izgleda prosto sjajno-razbarušena kosa, bela košulja, tamno odelo. I odjednom, niotkuda, tu je onaj osećaj. Au-žudnja, pohota, naelektrisanje. Da je vidljivo, bila bi napeta plava aura oko nas i između nas, toliko je snažno. Rastvorio je usne dok me je gledao.
Osećaš li?, prodahtao je
Da.
O Ana.
Zaječao je i obavio ruke oko mene, jednu oko potiljka, zabacivši mi glavu kako bi nam se usne srele.
Prsti jedne ruke su mi u njegovoj kosi, a drugom mu milujem obraz. Gurnuo me je uz za zid.
Mrzim da se raspravljam s tobom., Prodahtao mi je uz usne. Poljubac mu odiše očajničkom strašću koja odgovara mojoj. Želja mi je buknula u telu, sva napetost ovog dana traži ventil, napinje se uz njega, traži još. Pretvorili smo se samo u jezike, disanje, ruke i slatki, slatki nadražaj. Ruka mu je na mom kuku.
Naglo mi je podigao suknju i prstima mi prešao po butinama.
Gospode, nosiš ćarape. Zastenjao je od divljenja i odobravanja dok mi je palcem milovao kožu iznad čarape.
Želim to da vidim, prodahtao je i sasvim mi podigao suknju, otkrivši mi vrh butina...."

Život je lep 11

2012-09-27T15:25:00.000-07:00

" We do not see people as they are, we see them as we are!!"

Anais Nin

Susret sa radom Žane Poliakov krenuo je jedne godine na sajmu knjiga, kada sam posle kupovine knjiga koje sam želela i opustošenog novčanika, sa ostatkom para za jednu knjigu, prišla štandu Mono i Manjana i kao očinjena uzela knjigu u ruke...
Da li je knjiga mene našla ili ja nju, neznam , ali smo se nekako našle i zaista nema slučajnosti, ipak se sve dešava sa razlogom. Bila je to knjiga Soulfood. Bila mi je potrebana u tom trenutku, prepoznala me je-privukla.

Posle pročitane knjige sledi nastavak i druženje sa časopisom Sensa, gde Žana tada radi kao urednica časopisa.
A zatim njena knjiga Lovemarks koju drugu čitam.

Šta reći, kad prepoznate nečiju energiju, a još povrh toga Žana je osoba od koje puno imate da naučite, puno toga saznate, jer je ona neiscrpan izvor informacija, iz prve ruke, i sve ono što niste uradili jer niste imali mogućnosti ili hrabrosti, ona će vam približiti i pojasniti. Sjajan učitelj.
A sad i nova treća knjiga koju sam, pretpostavićete, pojurila da nabavim jer sam znala da imam tu još toga da naučim i pročitam za mene pametno razmišljanje.

Pošto je knjigu nemoguće prepričati, izabrala sam citate koji se meni sviđaju, da bih vam približila rad Žane.

" Ljubav nije emocija, to je energija. Životna sila i kreativna energija u jednom."

" Za nekoga sam čarobnica, za nekoga veštica. Nekome lek a nekome otrov. Nekoga smirujem a nekoga uznemiravam. Svako od nas vidi svet onakvim kakav je on sam. Ne postoji ni dobro ni loše. Samo interpretacija."

" .. Start your own inner revolution. Pobesnite prvo a potom sedite mirno , meditirajte, udahnite, izdahnite, plivajte, pevajte, pustite glas, plešite, naučite neku od mnogih tehnika koje se vekovima praktikuju i neke nove, kvantne... I naša unutrašnja pobuna pretvori se u našu evoluciju.

Time što postajemo bolje osobe, smirenije i zadovoljnije, prenosimo to na druge osobe. Tako što izlečimo sebe, lečimo i druge.

Ovaj svet nije ništa drugo nego naša refleksija.

Svako vidi samo svoj sopstveni odraz..I never get bored of myself, now. It is just time for change."

" ...Ta začuđenost više govori o tim ljudima nego o meni. Oni ne veruju da je moguće promeniti bilo šta, ni sebe, ni ime, ni sudbinu. Ja verujem."

" Kad se vi menjate, nemojte očekivati da će vas okolina podržati odmah, niti većina. Čak ni vaši prijatelji, najbliža porodica, partner...bez obzira što vam možda pričaju da bi bilo super da nešto promenite, kad se to i zaista desi, ili, dok se zaista budete menjali iznutra ( ne mislim samo na simboličnu predstavu o vama kroz prezime, društveni status, titule, zvanje... i sličnu simboliku), i svet oko vas će se menjati. Ljudi oko nas ne žele baš toliko da se promenimo, onda se uloge manjaju. Ponekad vam neće biti jasno žašto se više ne družite s istim prijateljima iz srednje škole ili s fakulteta, zašto se odnos sa partnerom promenio( nagore ili nabolje, sve ima svoje uspone i padove)...ponekad ćete se osećati kao da ste sami na ovom svetu. Apsolutno sami."

Žana Poliakov (slika sa njenog sajta)

" Svemu oko nas je potrebna energija da bi raslo i napredovalo."

" Energy flows where your attention goes. Sve ono na šta obraćamo pažnju se uvećava. Svesno sam se fokusirala na dobre osobine, prizivajući ih. Ljubav i blagoslov - to možeš ponuditi svima. Opraštanje i dobra volja zavise samo od mene."

" Lažni ponos nas tera da druge ponižavamo, prosuđujemo i osuđujemo, da svoje strahove i razočaranja projektujemo na njih - pritom nismo u stanju da vidimo ko su u stvari. Lažni ponos nas sprečava da one koji su nam danas neprijatelji, sutra prihvatimo kao prijatelje. Kad se suočimo sa vlastitim senkama, oslobađamo energiju i postižemo blagostanje. Ako se ne suočimo, projektujemo je na druge ljude. Ono što niste u stanju prihvatiti kod drugog, nešto je što ne možete prihvatiti kod sebe. Ako postoji neko koga mrzite, odbacujete, ko vas živcira - ta osoba odražava nešto što niste u stanju da prihvatite kod sebe. Tu osobu ste privukli da vam služi kao ogledalo. Čim ih prihvatite, nestaće. Možeš da živiš u strahu ili u ljubavi. Nema drugog načina. Izbor je, naravno, uvek vaš. Sreća proizilazi iz toga što volimo a ne iz toga što smo voljeni."

" Postoje samo dve bitne energije: strah i ljubav. Šta god da radimo, izgovaramo ili stvaramo, radimo to iz ljubavi ili iz straha. Strah osuđuje, ljubav prihvata."

" Onima koje je najteže voleti, njima je ljubav najpotrebnija."

" ...ali mir nije nešto što neko možeda ti da. Mir je nešto što nađeš sam u sebi."

" Vi već znate šta vama odgovara i šta je za vas dobro. I pre no što razmislite, znate. Postoji unutrašnje vodstvo u svakome od nas. psihoterapeuti, učitelji, gurui, instruktori, umetnici, savetnici, tu su samo da to vođstvo probude u nama. I onda ste slobodni. Ali i odgovorni, jer sloboda je najveća odgovornost."

" Smeh je vera u dobar ishod."

" Dobro mi je, mora da osećam krivicu. Zašto sve srpske žene imaju stalno potrebu da se izvinjavaju? Dobro pitanje."

" Postoje ljudi koji veruju u prirodu i imaju već instaliran osećaj jedinstva sa Univerzumom i osećaj zajedništva sa svim živim bićima na planeti. To je trenutak kad postanete rezonantni i superprovodljivi."

Priroda i ljudi

" Ko u čuda veruje taj čuda i stvara."

" Blagosloveni su oni koje ne pamte kada daju i primaju bez zaboravljanja... Svi žele da menjaju svet a niko ne razmišlja o tome da promeni sebe. Inside out, jer samo tu se istinske promene zapravo i dešavaju. Mi ćemo biti promena koju elimo da vidimo u svetu....."

" Započnite dan zahvalni za sve što imate. Čak i ukoliko vam neko stvara probleme i neprijatnosti, zahvalite se - sve vas to negde vodi. Mi zapravo njviše rastemo kroz stresne situacije, kroz taj dodatni napor, kroz neočekivane obrte, neprijatna iznenađenja, što ne znači da moramo stalno da ih imamo, ali javljaju se sa razlogom. I mi smo odgovorni za njih. ...Life will bring you pain and sorrow by itself, our responsibility is to create joy."

" O ljudima mnogo govori to kako provode dane, čime ispunjavaju svoje vreme, kako troše energiju i novac koji je to isto. Ako vi ne ispunite dane onim što volite ili želite, bićete ispunjeni onim što ne volite. Obratite pažnju kako kreirate svoj spiritualni raspored. Ako treba da izaberete jednu jedinu molitvu za sve ove praznike koji nas očekuju, neka to bude ona u kojoj ste zahvalni i gde sabirate svoje blagoslove. Zahvalnost daje smisao prošlosti, donosi spokoj ovde i sada i otvara nam viziju budućnosti. Ona je u našem srcu a ne u našoj glavi. Budimo zahvalni ljudima koji nas čine radosnim jer su oni baštovani koji čine da naše duše cvetaju. Istinski uspešni ljudi umeju da budu zahvalni i svakoga dana broje svoje blagoslove. Love the gifts you get.Neka vam postane navika da ljudima kažete hvala. Da biste iskazali koliko nekog cenite iskreno i da ne očekujete bilo šta za uzvrat."

" Istinski poštujte život i videćete da čete dobiti više od života."

" Zahvalnost je bolja od molitve. No ako mislite da nešto zaista i uradite, da vaše želje postanu stvarnost, što biste molili, to je vrlo pasivno stanje. Vera podrazumeva i sumnju. Namera podrazumeva delovanje. Tada znate da će sve biti kako ste zamislili. Zato ja više niti želim, niti se nadam - imam nameru."

" Ne znam zašto ljudi biraju da žive u tihom očajanju, nikome ne govore ništa, rade stvari zato što to tako treba, da bi prživeli, da bi neko drugi preživeo, kupuju stvari koje vide da drugi imaju, žene se i udaju zato što drugi rade isto to, imaju decu zato što to tako treba a da se nikada ne zapitaju šta je ono što zapravo ja želim?"

" Tragajte za skladom unutar sebe. I tada će sve za čim tragate naći put do vas."

" Sve je u tvojoj glavi, ako misliš da je nemoguće, u pravu si. Ali ako misliš da je moguće, isto si u pravu."

" Ukoliko nameravaš da postigneš nešto u svetu, uskoro ćeš shvatiti da ne možeš da slediš gomilu."

" Ako verujete da je život borba - tako će i biti. Postanite svesni onog u šta verujete. Slobodno se borite, no ne zaboravite - najveće bitke koje vodimo su unutar nas samih. A mi se svi najčešće - borimo protiv vremena. Ljudi svakodnevno izgovaraju rečenice koje ih drže zarobljene u vrtlogu misli. Nemam vremena. Vreme ne štedi nikoga. Nemam vremena. Vreme je novac. Ljudi su zauzeti time da su zauzeti. Znam kako to izgleda, ja sam jedna od vas, zajedno sam sa vama u Vremenu.

....sve što izgovaramo govori o nama."

" Moja mantra zvuči ovako: Ja imam vremena za sve što volim i što me čini radosnom. Ja imam vremena za sve. Vreme je upravo ono što od njega stvaram. Ako izaberem žurbu, onda se vreme ubrzava i nemam ga dovoljno. Ako odlučim da imam dovoljno vremena da obavim neophodne poslove, onda se vreme usporava i uvek dovršim sve što sam započela."

" Svesnost sadašnjeg trenutka. Prisutnost. Da li obraćamo pažnju i da li smo prisutni u sadašnjem trenutku? Umesto na vreme, fokusirajte se na ljude. Poklonite pažnju onom što je dobro u životu. Ovde smo, upravo sada, zbog toga što ovde imamo našto da naučimo. Dopustite umu da ode izvan onog što ste mislili da je moguće. Divno je biti sa vama zajedno u Vremenu. Ali i izvan njega.

Koliko biste se mladim osećali kada ne biste znali koliko vam je godina?Vreme plus energija jednako je umetnost. Energija, radoznalost i hrabrost da se pusti i skoći u nepoznato je formula koja vas pretvara u čarobnjaka. Setite se svega što ste zaboravili. Ovaj trenutak je jedino što je važno. "

Sloboda življenja, sklad

" Seks i smrt imaju nešto zajedničko, za oba doživljaja potrebno je prepuštanje. Seks ne može da se kontroliše. Isključuje razum, vraća nas u donje ćakre i najbolji je kad povezuje um sa srcem. Samo združeni otkucaji polnog organa i srca mogu da izazovu ekstazu.Tad smo otvoreni i konektovani. Smrt je isto to, traži prepuštanje. Onaj ko se plaši smrti, plaši se života."

" Priznati svoju slabost,najveća je hrabrost."

" Snaga volje pokreće energiju. Ni loša ishrana ni izostanak vežbanja nisu uzroci prekomerne težine, uzrok je um, a telo je posledica. Uzrok prekomerne težine je strah, a on u vašem umu zauzima mesto na kome je blokirana ljubav. Postavljamo zid. Fizički i psihički vodimo rat protiv samih sebe. Prejedanje je zapravo duhovno izgladnjivanje, a jedna stvar koje se lišava onaj ko se prejeda jeste prirodno pravo da sanja. Mašta je vrlo važna u našim životima, jer - ko ne vidi - u mašti, ko ne ume da sanja, neće imati šta ni da stvori, ni čemu da stremi. Utakvom besmislu, hrana je spokoj i uteha. Morate skinuti majmuna sa grbače pre nego što kilogrami spadnu sa vaših kukova. Unošenjem prekomerne količine hrane, mi vrlo često pokušavamoda umirimo čudovište zvano zabrinutost i čitav serijal potisnutih osećanja, emocionalnu bol, posledicu seksualnog zlostavljanja, stid, osećanje krivice,to je naš štitod drugih ljudi i zaštita od sopstvene seksualnosti."

" Bog ti nikad ne da zadatak, ako misli da nisi u stanju da ga rešiš!!!!!"

" Svaki put kad osetim strah, jednostavno prođem kroz njega. Uradim upravo ono čega se plašim. Moja radoznalost je veća od mog straha. Zanima me šta se nalazi iza."

Jedno je sigurno, čitajući knjige Žane Poliakov, ili njene postove na sajtu, shvatate koliko pozitivne energije struji kroz njene reči, koliko se osećate dobro kad prepoznate neka razmišljanja, a za koja ste mislili da ste jedini koji tako misli.

Možete se sa njom slagati ili ne, ali mora joj se priznati širina u pogledu na svet, radu na sebi, njena radoznalost ali i želja da uči, da doživi razne situacije i da kroz njih raste, napreduje, menja se....Suočava se sa svojim strahovima i pobeđuje.

Njena knjiga se ne čita samo jedan put, ona stoji pored kreveta, vraćam joj se kad me uhvate moje krize i teški trenutci, kada krenu moje borbe i nekako me oraspoloži, digne i da snage da ne pokleknem u mojoj ličnoj borbi.

Love, actually, is all around.

Život je lep 13

2012-09-22T12:51:00.000-07:00

"Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, zavist ili nezadovoljstvo. Sedeti sa psom na padini brda u lepom danu znači ponovo biti u Raju, gde nedostatak aktivnosti ne znači dosadu već mir".
Milan Kundera, književnik

Samo mi se on obraduje kad stignem kući umorna s posla.

Samo me on još voli u ovoj kući.

Moje rečenice kojima opisujem našeg Daga, kada opisujem šta je on u mom životu.

Kad me tako bezrezervno voli, ja njega volim još više.

Ali.....

Nije sve počelo idilično....

Novembar 2010. godine, bliži se 18 rođendan moje ćere. Na pitanje, šta želiš, odgovor je u poslednje vreme stalno bio: kucu.

Više puta me je tata zvao i pitao da nabavi jedno štene, ali sam ja odlučno odbijala, jer toliko obaveza imam, a znala sam da će kuca, posle početne euforije, biti moja obaveza.

Iako imamo dvorište u kući i zaista uslove za držanje psa, bila sam protiv. Izričito protiv!!!

A onda, poziv prijatelja, koji je nabavio kucu koju želi da pokloni mojoj ćeri, ali eto neka bude kod nas dva, tri dana pa da vidimo da li mogu ja to. Naravno, moja devojka skače od sreće u trenutku kada malo štene prelazi naš prag. Dobijamo malog ši-cua. Nikad nisam ni čula za tu rasu, jedino što sam odrastala uz šar planince kao dete i devojka, obožavala sam ih.

Krećem da tražim podatke o ši-cuima na internetu i dopada mi se šta čitam, shvatam koliko su to psi dobri za porodice, prvrženi svojim vlasnicima....LAV

I tada kreće moja borba, sa samom sobom, šta raditi, jer kuca mora biti unutra, što znači spavanje u kući.

Ne, to nikako, to je bila moja odluka. Pa nisam ja odlepila kao moja E, da držim kuče u kući, unutra.

Kuca je plakala celo veče i noć. Naravno, niko od nas nije spavao.

DAG - naš Lav

Te okice lepe

Moja ćera ga mazi, drži u rukama, a ja ne smem ni da ga pipnem, ko zna da li je okupan, gadim se....nekako kao da se bojim od ne znam ni ja čega. Bakterija, buva, parazita....dlaka po kući.

Dolazi moja prijateljica E, koja ga ušuškava kod sebe i nuna ga kao bebu, što on i jeste.

Tada me i zove prijatelj koji je kucu poklonio mojoj ćeri, da javi da kuca ima buve, jer je i on uzeo svojoj
deci štene iz istog odgajališta, znači brat našeg Daga.

Au, tu sad kreće moj strah, šta ćemo sad, kako ćemo se izboriti, šta ako mi se nakote buve unutar kuće.

Panika koja se rečima ne može opisati. Bespotrebna.

Spasioci stižu u vidu advokat kapi koje se stave na kožu kuce i to je to. Moje izbegavanje da pomazim Daga

postaje još vidnije. Ćerka me zeza i smeje se mojem glupom razmišljanju. Pipnula bih ga samo kad imam rukavice na rukama, pošto je bio decembar mesec.

Moje razmišljanje i vaganje da li kuca ostaje u kući, trajalo je dugo. Dug vremenski period veoma sam se loše osećala sa saznanjem da je on u kući, da jednostavno delimo zajednički vazduh.

Nisam mogla da se opustim, ali zaista je tako. Smešno i žalosno. Sad kad pomislim na moje tadašnje ponašanje, stvarno ne znam šta se samnom dešavalo i gde mi pamet ode?

Međutim prevagnula je ipak moja devojčica, jedinče koje vapi za društvom i nekim koga će ugušiti svojom ljubavlju, shvatam koliko njoj znači Dag, koliko ga voli, koliko je srećna što deli sa njim sobu, kada ga šeta.

Zašto da joj ja zbog svog sebičnog razloga, zabranim tu radost i sreću?

Zašto ne ispuniti tu jednu želju mom detetu? Ništa drugo nije želela za rođendan. Borba unutar mene.

Pristajem i pao je dogovor i usaglašena su pravila i naravno zabrana da Dag ulazi u moju spavaću sobu.

A onda kreće ona druga strana medalje, polako osvajanje mog srca i dobijanje moje naklonosti.

Ujutru moje ispijanje kafe, njegovo ušuškavanje kod mojih nogu, kao mali bik mi gura glavu u nogu ne bi li ga mazila, dodirnula...Tako smo polako postajali bliski, izlazili u dvorište čim se probudimo, po hladnoći, kiši, suncu, igrali se sa loptom, jurili kao dva mala deteta...

Radosno skakanje kad stignem kući, nagrađeno je momentalnim izlaskom u dvorište, koliko god bila umorna, neraspoložena za njega sam uvek imala snage i taj trenutak dok on njuška u dvorištu, obeležava svoju teritoriju, ja se relaksiram i malo nadišem vazduha koji mi toliko treba, posle dana u klimatizovanom prostoru.

Moji strahovi da neće savladati nikada da piški na tačno određenom mestu, vrlo su se brzo raspršili i polako sam se opuštala u odnosu sa njim.

Kad ustane pre mene, dolazi do vrata moje sobe i laje, sve do trenutka dok mu se ne obratim i ustanem da izađemo u naše jutarnje druženje. Odjednom shvatite koliko ste bili usamljeni u pojedinim trenutcima i koliko radosti je to malo biće donelo u naš dom. Kao da nas je sve ponovo učio da se igramo, smejemo i ludiramo.

Kakva zbrka nastane kada ćera i ja počnemo da trčimo na dve različite strane, a on ne zna gde bi, i za njom bi i za mnom bi? Koliko bacanje lopte između nas dve, njega totalno izbezumi da jurca od jedne do druge u nadi da će uhvatiti loptu?

Kada vidim osmeh na licu moje devojcice dok se igra sa njim ili brine oko njega i njeni strahovi, pitanje- Mama da li on zna koliko ga volim? shvatam da sam donela ispravnu odluku i da sam malim pomeranjem sebe, njoj donela toliku sreću.

E sad, što u međuvremenu shvatam koliko je on meni lično sreće doneo, koliko me je oplemenio, nekako vratio dete u meni i naterao me da dan počnem sa osmehom, igrom, toplinom ljubavi prema tom malom biću koje osvaja svojim pogledom i okicama nežnim i snenim. Pa kad se naš lavić uspava i nema ga dugo da siđe sa sprata, nedostaje mi, zovem ga da dođe i ušuška se kod mene i donese mi mir, mir kojim i on sam zrači.
Umem i da se naljutim na njega, kad mi je pojeo cveće u saksijama, a zemlju pobacao svuda po sobi. Haos totalan. Zato su sad sve saksije na bezbednoj visini. He-he
A kad se vratim u prošlost, odrasla sam pored psa i to velike rase, šarplaninca i nikad se nisam bojala, pa ni psa lutalica. Znala sam sa njima. A i moje dete sam učila da voli pse, uopšte životinje.

Kada se desio taj preokret, da sam se udaljila od životinja i počela da se bojim, da zazirem?

Kada postavite to pitanje, shvatite da ste se udaljili od prirode i prirodnih pravila i da ste izgubili dete u sebi.

Ozbiljnost problema, brzina života i čovek se pogubi valjda, pa i ja.
Zato apelujem na mame i tate, da neki ljubimac u kući, zaista decu pravi boljim ljudima, odgovornijim i srećnijim u krajnjoj liniji, opuštenijim i bližim onom izvornom detetu, prirodi i prirodnim zakonima. Jer ne smemo zaboraviti da je u prirodi čoveka da deli i živi sa životinjama.
Mame i tate setite se sebe kad ste bili mali i koliko su vam te žive igračke u vidu, kuce, mace, ribica, papagaja...bile zanimljive i koliko ste želeli da ih pipnete i igrate se sa njima.
Dozvolite to vašoj deci.
Pobedite vaše strahove, bojazni i približite deci životinje i razvijte ljubav prema istim.
Što kaže moja ćera: "Mama, Dagu je baš upala kašika u med, kad je došao kod nas. Voljen je, mažen i razmažen..."
A kad je jednom prilkom Dag izašao iz dvorišta i ona ga tražila dugo, uplašila se i očajna od straha, meni objašnjava kako ga voli i da ne zna šta bi bez njega, ja sam se ponadala da će me možda bolje razumeti kad strah da joj se nešto ne dogodi uhvati mene. To su te male životne lekcije koje učimo uz naše ljubimce.

A ovo je ta ljubav koju vam opisujem:)))))

Ako mislite da psi ne umeju da broje, stavite tri pseća keksa u džep a zatim svom psu dajte dva.
Phil Pastoret

Istorija ima više primera vernosti pasa nego prijatelja.
Aleksandar Poup, književnik

Život je lep 12

2012-09-14T01:40:00.001-07:00

Koliko doseže naše sećanje u prošlost?
Koga se sećamo iz najranijeg detinjstva?
Mama, tata, bata ili seka, bake i deke, ljubimci i naravno, drugari, neizostavni su deo svakog detinjstva i odrastanja.
Koliko su nam u određenom trenutku drugari značili više nego mama i tata, ili da kažem druženje i razmena tajni?

Jedno lepo provedeno popodne 28.08.2012. na Veliku Gospojinu.

Sunčan i topao dan, i ja reših da posle ručka kod rodbine na slavi, prošetam sa drugaricom po Zemunu i malo razgledamo radnje, popijemo piće u nekom od kafića u centru. Ali nekako su nam se planovi poremetili jer kad smo stigle do Zmaj Jovine ulice, prosto nas je put poveo ka Gajevoj, pa Gardoškoj ulici...ka Gardošu.

A tamo...tamo smo odrastale...

Nas dve, drugarice smo od detinjstva, pa mogu slobodno reći da otkad znam za sebe znam i za nju. Odrastanje u ulici Visokoj, na kaldrmi Gardoša, igranje oko kule, oko i na groblju... bez straha.

Milenijumska kula

Milenijumska kula je podignuta 1896. godine u središtu najstarije sačuvanog utvrđenja iz XIV veka, na uzvisini Gardoš, tik iznad desne obale Dunava. Na ovom mestu mogu se pratiti tragovi naselja od neolita do danas, čitavih 7000 godina. Kula visine 36 metara sazidana je na isturenoj tački uzvišenja što je uticalo na njene istorijske funkcije od čuvara grada, preko osmatračnice do vidikovca.
(sa karte koju dobijate ulaskom u kulu)

Hiljade dogodovština koje krase divna detinjstva, igranjac po ceo dan, prve svađe, razmena igrački i sličica, borbe za mesto u uličnom društvu, prve osmehe, prve simpatije, tajnih razgovora i razmišljanja koje delite samo sa odabranima, a za mene je to bila ona, E.

Bile smo najopasnije devojčice u kraju, čuvale smo jedna drugoj leđa, nismo dozvoljavale da nam muškarci određuju šta možemo da se igramo, nego smo zajedno sa njima igrale fudbal, između dve vatre, policajca i lopova i kad nas je neko dirao, bogami padale su i batine sa njima.

Bile smo prave male amazonke, borci, neustrašive i podjednake u igrama sa dečacima.

Znale smo nas dve da se posvađamo ali ne prođe dan ili dva i jedna od nas dođe na kapiju i zove ovu drugu da izađe i tako se zaboravi sve i druženje se nastavlja gde je stalo.

Sećanje njeno: Kako nas je moj tata vodio na ušće da se igramo, vozimo bicikl, i to zajedno sa mojom kucom Adom, šarplaninkom, koja je svaku igru kvarila, uzimanjem lopte u svoje šape...i...

Sećanje moje: Kako je jela hleb namazan puterom i šećerom, a meni to bilo grozno..

A onda odrastete, život vas nanese na hiljade strana, ali nas dve smo stalno bile u kontaktu, družile se, kasnije, kad smo postale majke, deca su nam se družila i odrastala zajedno.

E da nastavim priču: I nas dve rešimo da prođemo ulicama našeg detinjstva, da obiđemo kulu, groblje, ulicu Visoku, tajna mesta naša...Da šetamo stazama našeg detinjstva.

Ulica Visoka, drugačija, nekako zatvorena i tužna, barem tako deluje, nema nama poznatih komšija, sećamo se stanovnika ulice i razmenjujemo koja zna, gde se ko odselio, ko se oženio, ko udao, ko je umro, ko je ostao još tu. A ono što je krasilo ulicu u naše vreme bio je žagor dece i jurnjava njihova po ulici, a tog dana nema nikoga, ulica prazna i tiha.

Shvatamo da od starih stanovnika ulice, možda dve ili tri porodice i danas žive u njoj. Svi ostali su otišli nekim svojim putem.

Polako ulazimo i na groblje, nekad smo se tamo igrale, a sad želimo da obiđemo naše drage koji više nisu među živima. Prvo do grobnice njenih usvojitelja i ljudi koji su je puno voleli. Obnavljamo slike njihovih likova, tuga nas hvata i suze i sećanje na njenu "kevu" kako nas grdi i objašnjava: - Pa deco, cvet mora da se sadi sa korenom, a ne tako kako vi radite- a nas dve nabrale cveća i tako otkinuto zabole u zemlju, i zalivamo, zalivamo, ali cveće sve više kopni.....

Počinju priče našeg detinjstva.... sećanja. Sada smo već obe uplakane, ali nastavljamo pohod. Pamtimo staze, Crni krst, jevrejsko groblje, igre i skrivanja u šumarcima...a svi nas traže.

Polako dolazimo do mesta gde spava moja sestra od tetke kojoj je detinjstvo prekinuto u 17-toj godini, gledamo njenu lepotu, sećamo se nje kakva je bila, uvek nekako zrelija od nas dve, pametnija i puna saveta.

Pitamo se kakva bi bila da je doživela naše godine? Koliko dece bi imala? Da li bi se udala? Bila je umetnička duša i crtala je prelepo, za nas ne dostižno.

Pravoslavna crkva na zemunskom groblju i groblje

Zatim šetnja do sledeće grobnice gde leže moji baka i deka i stric. Odmah se smejemo i sećamo se situacije:

pošto smo se kao deca šetale često grobljem, jednom prilkom smo videle da je gvozdena figura na grobnici moje porodice, malo zarđala. Odmah smo nas dve krenule u akciju i našle žutu boju u mom dvorištu i otišle i ofarbale figuru. Možete zamisliti šok moga dede koji je prolazeći video to. Dolazi kući i priča baki, koja smejući se kaže da zna ko je to uradio. Odale su me ruke, sa kojih farba nije mogla da se skine.

Za razliku od vremena našeg detinjstva, danas zemunsko groblje deluje čisto, održavano i nema zaraslog drveća i tamnih šumaraka u kojima smo se krile kao male.

Dolazimo do Kule Sibinjanin Janka i radujemo se, jer vidimo da je otvorena za turiste i ljude koji dolaze. Ulazimo i na ulazu nam čovek koji prodaje karte priča o kuli. Nisam mogla da odolim da mu ne kažem da smo odrasle u Visokoj, i eto slučajnosti, čovek je drugar mog tate, i živi na Gardošu, kad je čuo iz koje sam porodice, razgovor ide u smeru starih poznanika.

Penjemo se uzanim, spiralnim stepenicama do terase i onda nas je zadivio pogled, na Zemun, na Dunav, ...zalazak sunca...

Pogled na Zemun sa kule

Pogled na zalazak sunca sa kule

Pogled na Crkvu sa kule

Pogled na Dunav sa kule

Pogled pada na pozornicu, koja je nekad bila naše tajno sastajalište, a to veče, spremao se koncert, muzika je treštala, a puno ljudi se komešalo okolo. Čak je i restoran bio pun i sve je nekako veselo delovalo, prosto ste srećni što se tog trenutka bili tu, baš tu.
Stojimo na terasi, pričamo, gledamo Zemun iz nove perspektive, i slikamo, slikamo, slikamo....
Koliko smo samo puta kao deca želele da se popnemo na kulu, i samo ponekad, retko bi je otvarali i mi smo koristile priliku da to i uradimo.
Naviru sećanja: Jedna od scena, filma Neka druga žena, snimala se na Kuli, a glumili su Dragan Nikolić i Ljubiša Samardžić. A mi deca u euforiji, ne znamo koga više volimo Dragana-Prleta ili Smokija, muvamo se oko njih, tražimo autograme, i onda Dragan Nikolić kaže: Idemo svi na piće! Mi deca u trans od sreće padosmo. Sećanja na Ljubišu nisu baš tako lepa, bio je nešto nepristupačan i dalek.
Polako se spuštamo opet ka Visokoj ulici, ovog puta sa druge strane ulice, do kuće-Pere Žuže, tako smo je zvale, jer tu živeo Pera, starac koga smo se plašile, jer je bio čudak, hranio je pse kojih smo se bojale. Sad je to nova, lepo sređena kučica, a u dvorištu, laje neka nova kuca. Silazimo Sinđelićevom ulicom ka restoranu Šaran, ulice pune ljudi....
Restoran Kapetan, Zlatnik-nekadasnja Sent Andreja, pa u nizu restoran do restorana, Kapetanija, Venecija ....Kej
I naravno, marina, nama tako draga jer sa nje često krećemo u vožnje Dunavom, uživanje na vojnim baštama, sa našim dragim domaćinima, koji nesebično sa nama dele svoje uživanje i trenutke. A oni upravo rade na čamcu i spremaju nova iznenađenja, mašemo im.....
Hvala ekipo: E, I, N, S i nas dve!!!
Šetnja kejom do šlepa gde konačno sedamo da popijemo piće i odmorimo, od šetnje, priče, emocija, tuge, sećanja....Sedimo i ćutimo i svaka sabira svoje utiske, a obe znamo šta ona druga misli: Čeka nas razdvajanje, dugo, možda predugo...
Ali, ja ne bi bila ja, pa me osmeh ne napušta, znam da imam druga za ceo život, nekog ko me zna i koga ja znam tako dobro, da reči nisu potrebne da objasne, pojasne, dodaju.
Ponekad podsećamo na dve tetke koja jedna drugoj stalno nešto čantraju, pridikuju, kao dvojica deka sa terase u Mapet šou. hihihihi ali stvarno smo smešne!
I da, to smo nas dve!!

Ona- E

Ja- Chana

Život je to 04

2012-08-31T11:44:00.000-07:00

Provodeći vreme mog godišnjeg odmora na Dunavu, i pored svih lepota i zelenila prirode, moram naglasiti da sam videla neke stvari koje smetaju i naravno narušavaju taj lepi osećaj kad provodite vreme na reci.

01. Velika količina đubreta koja se nalazi na obalama reke, ali i koja ostaje na plažama posle završenog kupališnog dana

Ovo je plaža (slika 01) koja se nalazi uzvodno od centra Zemuna i nalazi se orjentaciono, iznad naselja Nova Galenika i Goveđeg broda i Zemunci taj deo zovu vojne bašte. Veoma često u toku leta, kada voda opadne, pojavi se veliki sprud (slika 02) i tada nastaje milina za kupače i Zemunce, jer se na sprud može doći samo čamcem. Voda je plitka i topla, duž spruda možeš hodati više desetina metara, da voda bude do kolena, a kad vas neko pogleda iz daljine, zaista deluje kao da stojite na sred Dunava. Nestvarno potpuno. Taj sprud je raj za malu decu, kantice, lopatice, opušteno igranje i mnogo čistije i lepše nego na Lidu.

slika 01

slika 02

I nakon jednog tako lepog dana posle posetioca spruda, ostaje gomila smeća, a najviše limenki i flaša. Dragi ljudi, gde je tu svest o zaštiti te prirode, upravo od nas samih, jer ćeš za neki dan ponovo doći, i od te prirode ponovo zatražiti da te napuni pozitivnom energijom i lepotom. Ljudi koji na tom ostrvcetu imaju kućice, nekad i više od sat vremena dnevno čiste obalu i smeće nose na obalu i bacaju u kante. Da li su samo oni zaduženi da brinu o okolini jer tu provode svoje vreme? Hvala im svakako na njihovom trudu ali i apel ljudima koji dolaze da svoje đubre nose i ostave gde mu je mesto. Lako je, verujte, kad znate da ste za tu prirodu učinili nešto, a ona vam toliko daje, bezrezervno. Zaista mislim da mora postojati i neka inspekcija i na vodi, koja bi ljude opominjala, ali i kažnjavala, jer samo kaznom svi bi odmah postali savesni. Sigurna sam. Na savesti o zaštiti prirode, mora se početi raditi od dečijeg uzrasta i mislim da škole moraju uvesti, kratka predavanja ili seminare u kojima bi se pojasnilo šta znači MISLITI NA PRIRODU.
Slika 03 - golići za mali fudbal od flaša

slika 03

slika 04

slika 05

slika 06

slika 07

slika 08

I zaista ne razumem ljude koji žive na obali reke, da na ovaj način narušavaju prirodu, bacajući đubre na obalu, odmah iza svojih kuća. Zar njima samima ne smrdi, posebno leti kada su velike vrućine? A moram naglasiti da Dunavom sve više kruzera dovodi turiste u razgledanje, kako li njima deluju ovakvi prizori naše obale?(slika10)

slika 10

A sad jedan primer koji se izdvaja brigom za obalu i lepotu prizora. Zašto svi ovako savesno ne paze na prirodu i lepotu koju gledaju i u kojoj uživaju? Ispod restorana Vagon u Zemunu (slika11 i 12)

slika 11

slika 12

02. Nasilnička vožnja skutera i glisera i ne poštovanje pravila vožnje po vodi

Šta je to u ljudima sa velikim i jakim motorima i čamcima da silovito i brzo voze, ponekad se iživljavajući u blizini kupališta ili mesta gde ima kupača ili pak na delovima reke gde ne bi trebali biti? Tako ugrožavaju druge i sebe, a za dobijanje dozvole za vožnju rekom, morali su polagati neke ispite i pravila vožnje na reci!!

Sledeća priča me je zaista toliko pogodila, jer dosta slobodnog vremena provodim na Dunavu, na vodi i nagledah se svakojakih divljanja sa čamcima.

http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/mladic-kome-je-gliser-otkinuo-nogu-boli-me-ali-sve-je-u-redu/46938.phtml

slika 13

Koliko je kajanja posle jednog ovakvog događaja? I od strane vozača glisera i samog nesrećnog mladića?

Mišljenja sam da je vozač glisera pažljivije i sporije vozio, morao je primetiti momka na gumi, pa vozači čamaca se boje drveća koje plovi rekom zbog svojih motora i elisa, pa ako se to na vreme vidi, zar jedan mladić na gumi crne boje nije bio uočljiv?

Ne pažnja, nemar ili nešto treće?

Ipak je vozač glisera savesno postupio i spasio je život momka koji je plutao na gumi.

Ova priča je nauk svima koji borave na reci, moramo se sami čuvati, poštovati pravila vožnje i opstanka na reci i tada mislimo i na druge.

03. Veliki broj ljudi u alkoholisanom stanju ili na plažama ili u vožnji čamaca.Nažalost, često mnogo mladih ljudi.

Divno je videti čamac pun mladih koji su veseli i nasmejani, ali kako dan odmiče veselo društvo postaje navalentno, muzika se pojačava na najjači nivo, a onda i počinje koškanje, međusobne svađe i povišeni tonovi. E, a onda je svašta moguće i onda se svašta dešava, količina alkohola daje lažnu sliku moći i hrabrost, ulazi se u rizične situacije, brzo se vozi i bez pažnje...

Nisu samo mladi ti koji divljaju pod uticajem alkohola, nekad su baš oni ti koji su savesni, puno je nekog nezadovoljnog sveta, koji pod uticajem alkohola rizikuju i krše pravila vožnje i ponašanja na reci i ugrožavaju svoj i život nekoga tamo, ko se spletom okolnosti našao na njegovom putu.

Gde je tu patrola milicije? Za sve ove godine nikad nisam doživela lagitimisanje na reci, kontrolu dozvala za vožnju čamaca na reci...

Zaista je divno uživati u ovakvim prizorima na našem divnom, plavom Dunavu i moram podeliti svoju sreću kad sam prvi put videla labudove na reci.

Zašto ne ovako? (slika 14-16)

slika 14

slika 15

slika 16

slika 17

Život je lep 10

2012-08-27T10:02:00.003-07:00

„Evo, o čemu se radi: svaki se roditelj ponaša najbolje što zna i ume. Pruža najviše što može. Daje onoliko ljubavi koliko ima i zato se može zaklinjati pred Bogom i ljudima da svoje dete voli više od svega… Ali, problem nastaje u kvalitetu ljubavi. Problem nastaje u rečima: zna, ume, može, ima… Ne zna se mnogo, ume se još manje, može se ograničeno, a ima… Ima se premalo… Znaš li zašto se ima premalo? Zato što ljudi sami sebe nisu zavoleli. Zato što s generacije na generaciju prenose nezadovoljstvo i krivicu kao tradiciju. Zato što su se okrenuli patnji umesto radosti. Zato što su slavili mučeništvo umesto uživanja. Zato što je ljubav neodvojiva od samosvesti i samoprihvatanja, neodvojiva od prepoznavanja svih sopstvenih osobina i emocija, od slobode da se bude onakvim kakvim nas je Tvorac stvorio i svakom od nas svrhu namenio – Iva je govorila ne uzimajući dah, ovo je bilo ono što je smatrala esencijom, ono zbog čega je htela dete, ono zbog čega je želela da Slavica rodi. – I zato mislim da je zadatak svih nas da znamo, umemo, možemo i imamo sve više, kako bismo rađali srećnije ljude i stvarali bolji svet. Jer, ako to nije tako, ako je ova ideja utopijska, onda svet mora propasti jer nema se kud više sa patnjom, bolom i nasiljem….“
odlomak iz knjige U ime ljubavi

Porodica, to smo mi.

Koliko na naše živote ima uticaj u kakvoj smo porodici odrasli? Koliko su nas voleli mama i tata?

Koliko su nam to pokazivali? Koliko su nas mazili, ljubili, podržavali ili tu podršku nisu pokazivali?

U kakve smo ličnosti odrasli, da li smo ljubav koju smo dobili utrostučili ili smo je negde izgubili?

U ime ljubavi.

Novi roman Ivane Kuzmanović.

Prateći rad Ivane Kuzmanović, moram priznati da je za mene ovo njen najkvalitetniji roman i da je u njemu prikazan Ivanin napredak u radu na sebi i jedan totalan mir i opuštenost, koji se prenosi i na čitaoca i uvlači ga u razmišljanja, da kopa po svojoj porodici, međusobnim odnosima ali i da otvori vrata nade, da ako nešto i nije valjalo da se može ispraviti i čak poći i koji korak više.

Radnja romana prati dva ženska lika, Ivu i Slavicu, jednu ženu koja hoda putem koji je izabrala i koji je leči i jednu koja se bori sa bolom i ranama koje joj je život naneo.

Susret dve žene, slučajan, a kroz dešavanje u romanu, shvatamo da u životu nema slučajnosti i da se sve dešava sa razlogom i da tu spoznaju imamo tek kasnije.

Iva, živi svoj život punim plućima, uživa, naučila je. Ali želi u svom stomaku život.

Slavica, niti živi, niti ne živi, postavila je teške bedeme oko sebe i ne dozvoljava da joj iko priđe. Živi u svom svetu i svojim borbama u mislima sa mamom i sestrom, tatom. Postavlja pitanja ali odgovore nema, treba neko da joj ih da, ali otac više nije živ, a sa majkom i sestrom nikad odnose nije mogla da uspostavi ili neguje.

Tata nežan i topao i sećanje na njegovu ljubav prilikom jedne upale uva, koliko uživanja u njegovoj pažnji.

Majka tvrda i stroga žena, nije puno ljubavi i pažnje posvetila svojoj prvoj ćerki.

Sestra, kao mlađa, nije sa sestrom našla nit, možda je ljubomorna, možda puna predrasuda.

Slavica raste u malu čudakinju koja voli životinje, bube, i uživa u ležanju u travi i jedinstvu sa prirodom ali u raskoraku sa majkom i sestrom.

Živi sa svojim mačorom Đorđem i terarijumom sa mravima.

Nemio događaj iz devojaštva, totalno je zatvara u svet pun tuge i kajanja, gde se poništava ljudskost i gde nema poštovanja prema sebi.

U njen život ulazi Ivan i njegova tiha i ne zahtevna ljubav, polako ruši sloj po sloj njenog bedema ali ona ne svesna toga, i dalje tuguje sve do trenutka kad Ivana više ne bude bilo.

Očajna shvata koliko joj je značio, koliko ju je voleo i svojom ljubavlju oplemenio i koliko je potisnuo ružna sećanja i osećaj prljavštine na njenom telu.

Da, bila je silovana i to je bio njen prvi put. Branko, crni momak grgurave kose. Nikad ga zaboraviti neće!!

omot knjiga sa sajta delfi knjižara

Posle gubitka Ivana, shvata koliko ljubavi joj je dato, tiho i ne nametljivo i boli je što prilike da mu kaže šta oseća više nema: "Kada nekome ne kažemo šta osećamo, a to mu ni ne pokažemo, kako taj neko uopšte može da zna? A mi se prečesto ponašamo kao da se sve podrazumeva."

U trenutcima očaja, Slavica shvata da je sama i da nema sa kime da podeli svoju tugu i osećaj samoće koji nikad pre osetila nije. Bila je dovoljna sama sebi.

Život. Kroji svoje priče i Slavica ostaje zatečena saznanjem da je Ivan ipak ostavio iza sebe nešto. Nešto što u njenom stomaku raste. Ali ona ne želi bebu: "...Za mene je zločin rađati nesrećnu decu, a moje bi jedino to moglo da bude.."

Jedina osoba od koje želi pomoć je Iva, koja u svemu ovom vidi znak i bezrezervno i ne sebično pruža pomoć, pruža dom.

Od tog trenutka kreće preporod naše junakinje Slavice koja puno uči od životnog učitelja, Ive, ali se i suočava sa najdubljim strahovima, bolom i nedoumicama unutar same sebe.

Počinje da prihvata sebe onakvu kakva je, menja ono što misli da je koči, ali i doživljava jedan susret koji će je potpuno pomeriti iz ravnoteže, jedva stečene. Suočava se sa Brankom, čovekom koji joj je uzeo dostojanstvo, osmeh na licu, koji joj je uzeo život.

Ali i Branko ima svoje demone iz prošlosti, koje želi da otera i koji želi oprost od svih onih kojima je naneo

zlo. Život mu daje tu priliku, ali da li će je Slavica prihvatiti?

Da li će ljubav koju je Slavica osetila i dala je svojoj sestričini, promeniti njenu odluku i otvoriti joj vrata koja je mislila da nikad neće otvoriti? Da i sama postane majka?

Da li će shvatiti da je demoni prošlosti ne smeju udaljiti od njene suštine i da li će otkriti u sebi neiscrpan izvor nežnosti i ljubavi prema drugima?

Ova knjiga je zaista pokrenula razmišljanja u meni o mojoj porodici, mojim roditeljima i sreći koju imam jer sam rođena u jednoj takvoj porodici. Porodici koja je dala dobru podlogu za moj život, za moju ličnost koja je takva kakva je i koja nije oskudevala u ljubavi i nežnosti. Ali da li je deci najlakše da svoje roditelje kritikuju i od njih očekuju puno, a da li kad postanemo roditelji umemo da svojoj deci prenesemo i damo ljubav ili onu podlogu koja je potrebana da bi jedno dete odraslo u srećnu osobu, osobu koja ima samopoštovanje i koja je spremna za život na pravi način.

http://serrano.blog.rs/

Roditeljstvo, za mene velika odgovornost i doslednost koja se svakog dana vežba i svi roditelji u toku odrastanja svoje dece pogreše, naprave pogrešnu procenu, odluku, prenosimo znanja koja smo pokupili od naših roditelja ili učeći kroz posmatranja drugih porodica, usvajanjem stvari koja su nam bliska, čitajući literaturu koja nam pomaže u vaspitavanju dece. Svojim primerom roditelji deci pokazuju, uče ih i deca prihvataju ili ne. Zato naš primer treba da bude pravi primer ljubavi i životne radosti, primer od kojeg se uči.

Mislim da se svi mi trudimo najbolje što znamo, ali škole za roditeljstvo nema. Kakve posledice ostavlja na jedan mladi život, na jedno dete, neznanje roditelja, alkoholizam roditelja, fizičko maltretiranje? U kakve osobe rastu ta deca? Koliko je samosvesti potrebno da imamo da bi pomerili to nasleđe koje nismo želeli? Kakve osobe će biti njihova deca?

Slavica je u životu imala Ivu koja je kroz svoju katarzu, spoznala životne vrednosti i u prenošenju svog znanja i energije, našla svoj put. Pomoći drugome.

Tek kad sam postala roditelj, i kada je odgovornost za moje dete bilo na meni, počela sam da razumem svoje roditelje. Čak sam doživela i onaj užas koji mislim, svi doživimo: užasnem se kad u sebi ili svojim postupcima, prepoznam ono što me je kod mojih roditelja nerviralo.

Koliko ljudi poznajete, kod kojih prepoznajete nedostatak roditeljske ljubavi? i da li prepoznate da je to ono što im fali?

Teško je izboriti se sa malo dobijene ljubavi kroz život, od strane roditelja, ali naći snage, raditi na sebi, učiti i nadograđivati sebe, pronaći ono što ne dostaje i što nas koči i promeniti taj usađeni model, iskočiti iz njega i krenuti put ljubavi.

Ova knjiga mi je dosta pomogla u razumevanju ljudi za koje sam ja zaključila da nisu dobili svoju dozu ljubavi u porodici ali isto tako mi je ne shvatljivo da ljudi žive u ogorčenosti toj, a da ništa ne pokušaju da promene ili da iskoče iz modela. Ostaju u tom krugu optuživanja drugih za sopstvene ne uspehe i sopstvenu letargiju, ili pak beže od drugih i žive u svom zatvorenom svetu, svetu tuge i ne razumevanja.

Mislim da je knjiga sjajna i da je treba pročitati svako, bilo da je muško ili žensko, bilo da je roditelj ili ne ili će uskoro postati.

Ulaganje u svoju decu i sebe je najveće ulaganje.

Učimo svoju decu pravim životnim vrednostima.Volimo ih i pomozimo im u njihovom odrstanju i sazrevanju u zdrave, srećne i vredne ljude.

"Kada joj je u njenoj trideset i trećoj godini saopšteno da su šanse za izlečenje od bolesti koja ju je iznenada zaposela, minimalne, opredelila se za život i odlučila da stvari uzme u svoje ruke. Tada je počela da otkriva da su sve bolesti samo refleksija zastoja u našem telu, nastalih kao posledica uverenja i emocijasa kojima naša duša nije mogla da se pomiri. Raskol između potreba njene duše i realnosti u kojoj je živela vremenom je narastao;kada je nit kojom su duh, telo i um bili povezani postala previše zateegnuta, došlo je do pucanja. Jedino što je mogla da učini bilo je da istražuje i da se o različitim načinima isceljivanja raspituje. Sve poruke koje je dobila mogle su se izraziti jednom:

samo radikalna promena načina ži vota i životnih uverenja može je osloboditi emotivnih i misaonih toksina koje vremenom beše nakupila;samo Ljubav može da je isceli....

Rekoše da se izvor te Ljubavi nalazi u njenom srcu.!

Bio je to dug i bolan put, nalik na lavirint iz kojeg se samo snažnom verom i instančanom intuicijom može pronaći izlaz.Srećom, Bog ju je naoružao i jednim i drugim.Ponekad,kada nam se učini da nam je nešto važno i drago oduzetoi da se ceo univerzum zaverio protiv nas, u stvari se otvara prostor za neku novu, veću dobit....

Zato je svaka granična situacija prilika da iskoračimo i krenemo u susret drugačijim saznanjima i iskustvima koja otvaraju sasvim nove horizonte "

odlomak iz knjige Ivane Kuzmanović- U ime ljubavi

Život je to 03

2012-08-09T06:43:00.004-07:00

Osiguramo li deci srećan život, mir u porodici i dobaro vaspitanje, formirat ćemo ih u zdrave, moralne, osobe koje će krasiti dobrota i humanost, pa će ponos koji ćemo tada osećati u potpunosti nadmašiti sve brige roditeljstva. Naime, deca su poput cveća. Ako ga dobro negujemo, razviju se u divan cvat, a ako ih zapustimo, postat će uvela biljka, nama na sramotu.

I ove godine, na Zemunskom keju, kao podrška majkama koje doje, ali i budućim majkama, obeležena je svetska nedelja dojenja. I zaista nemogu a da ne dam svoj komentar na dojenje kod nas u Srbiji i koliki mali procenat žena doji svoju decu - svega 11%.
Stvarno neznam da li je uzrok ne obaveštenost, mladost porodilja tj dojilja, ne obrazovanost ali i nedostatak podrške ili pak ona najgora koju sve češće čujem od mladih majki, a to je da ne naruše izgled svojih grudi.
U današnje vreme kada se propagira zdrava hrana i organic food šta reći, a ne podvući važnost dojenja kao jedini način ishrane deteta do minimalno šest meseci starosti.
Da li je potrebno nabrajati sve dobrobiti dojenja ali prvenstveno i najvažniju a to je: detetovo zdravlje.
Zar nije to cilj svake majke?
E sad se tu mešaju mnogi uticaji sa strane( by the way, na izlasku iz porodilišta smo svi dobili izvesnu količinu adaptiranog mleka koje sam ja kasnije poklonila Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ), i ponekad mi se čini malo egoizam ili ne informisanost majki, ali i ne svesnost šta se čini.
Naravno da mora napomenem da postoje opravdani razlozi zbog kojih žene nemogu ili ne smeju da doje i to je onda okolnost na koju moraju da se naviknu posebno ako su želele da dete doje.
Moram se vratiti sad u prošlost, u davne devedesete konkretno 1992. kad sam ja postala majka i da ispričam kratko moje iskustvo.
Godine lude, u radnjama, apotekama robe nema, luduje inflacija i kad nešto i pronađete u radnjama kupujete po desetine komada jer sutra ili čak za dva sata toga biti neće. Zato, kao mlada majka, još uplašena od celokupne situacije trudim se da pronađem što više informacija šta je najbolje za moju bebu i mene posle porođaja. Čitala sam knjigu dr. Spooka i sve što mi je došlo pod ruku, posebno literaturu koju su mi dale moje starije sestre koje su se već porodile i imale decu.
Iz straha ili neznam čega moja mantra te godine je bila: Ja moram dojiti moju bebu, Ja moram dojiti moje čedo jer jedino je moje mleko siguran obrok za bebu u to vreme ludo.
Moram napomenuti da sam isla na pripreme za porođaj kod čuvene babice Kaće u Zemunu u domu zdravlja i pored nje tako puno toga naučila i saznala o svim važnim stvarima vezanim za porođaj i post porođajne dileme. Tražila "karta" više za ove vežbe, jer je babica Kaća bila zaista jedna od retkih koja se davala i svoju pozitivnu energiju bezrezervno delila, hrabrila nas i na pravi način usmeravala u pravom smeru. Jedna žena od iskustva. Legenda. Hvala joj na svemu.

Na slici su dve majke: Terran Echegoyen-McCabe(levo) sa desetomesečnim bliznakinjama i Christina Luna(desno) sa svojom ćerkom. One su aktivne u vojnoj službi ( slika sa sajta blic žena )

Ovo sad sve napominjem da bi naglasila koliko su važni ljudi koji su tu da pomognu majkama i upute ih na pravi put koji vodi dobrobit za novorođenu bebu.
U samom porodilištu ludilo od dešavanja i zbog manjka svega već treći dan puštaju me kući, iako sam sečena i još uvek obilno krvarim.
Ali ono najvažnije, prvi dan kad sam se porodila nisu nam doneli bebu tek sutradan popodne ali donoseći posudice da se izmlazamo. Naravno pošto to nijedna od nas nije radila pre, a sestre se nisu udostojile da nam pokažu, mnoge od nas dobijaju masnice od silnog pritiskanja dojki a rezultat nikakav, jedva da iscuri po koja kap mleka tj kolostruma.
Beba kad su je doneli je zadovoljno spavala sva okorela od mleka na usnicama, džaba sam joj ja gurala siku u usta kad ona gladna nije bila. Sećam se da sam pitala sestre zašto ih ne donose na svaka tri sata, i dobih razuman odgovor: Zbog hladnoće, slabo grejanje, jedino se boks sa bebama bolje grejao.
I tako dođe dan da izađemo kući i sastanak sa pedijatrom da nam objasni svu proceduru oko prvih pregleda,vakcina...A ja očajna, uplašena, sa grudima ispod samog vrata od nadošlog mleka. Sama pomisao da ostanem sama sa detetom a da ona plače a ja neznam kako da je nahranim, da li imam mleka, šta da radim ako ga nemam i šta da koristim umesto mog mleka. Ma htela sam da kukam. Doktorka je to sve izdeklamovala i kad je pomislila da je završila, ja ustadoh sa pitanjem: " Bebe ste nam za tri dana doneli tri puta, puštate me kući a ja neznam ni da li imam mleka, niti da li je to dovoljno što imam, a grudi su mi kao luftbaloni!!!!" Žena me je zabezeknuto pogledala, i prišla i rekla: " Majko dajte dojku:"
Šta reći kad me je pritisnula na pravi način a mleko krenulo na sve strane.
" Majko imate mleka za dvoje dece!!!
Pitala sam je: " KOJE STE ČAROBNO DUGME PRITISNULI? GDE JE TO DUGME DA GA I JA NAĐEM KAD MI TREBA!!!"
Naravno opšti smeh među mladim majkama ali tada doktorka shvata da nijedna od nas nezna šta i kako, i počinje obuku i objašnjenjnja, kako se dojke prazne, kako se pre podoja masirati da bi dojke bile mekše i da beba lakše vuče mleko...

slika - google http://www.dnevnikbebe.com

Onda dani kod kuće kada se borite sa novonastalim situacijama, kada sami istražujete šta je najbolje za vas i vašu bebu, osluškujete njene potrebe. Dani posvećeni obradi grudi, sati provedeni u dojenju i onda jednog trenutka sve uđe u svoj tok i zaista dojenje postane samo obrok u toku dana, za vašu bebu. I gde god pošle obrok vašeg deteta je sa vama, da ne spomninjem temp.mleka, noćne obroke gde je dovoljno samo uzeti čedo i prikloniti ga na obrisanu dojku i hrana je tu. Nema ustajanja, grejanja, sterilizacije, hlađenja mleka, sve je spremno za bebu.
Koliko sam se se puta samo pitala, a šta bi bilo da sam se stidela i nisam pitala ništa doktorku u bolnici. Ali taj očaj i strah koji me je obuzeo je ipak odradio pravu stvar, a doktorka je to prepoznala. Zato devojke, žene, majke, pitajte slobodno i bez ustezanja, i uvek će se naći neko ko zna, hoće i može da pomogne.
I moram priznati da sam slušala sve savete koje su mi žene iz moje okoline davale, od klope, čaše piva, jela sam žitarice, supu i stvarno ali stvarno nisam se ugojila, već sam za tri meseca imala svoju staru kilažu. Mada meni to tad nije ni bilo važno, bili mi je važno da moje dete ima sve.
Moju devojčicu sam dojila 13 meseci, što je i više nego dovoljno za njen dobar razvoj, a ja sam zaista sebi uskratila strah od situacije da recimo nemam gde nabaviti adaptirano mleko, što je za te godine bilo vrlo realno.Čak sam i kasnila pomalo sa uvođenjem čvrste hrane, ali nikad nije kasno, stigle smo sve i moja čerka je bila jedno zdravo i veselo dete i prve bolesti - upale grla tek je dobila u kolektivu, polaskom u vrtić.
I dan danas moje grudi su čvrste i lepe, nisu upropašćene dojenjem, kao napomena onim majkama koje to imaju na umu kao razlog zbog kojeg ne doje.
Zato kao zaključak želim da napomenem da prvo mora da postoji želja da se dete doji, ali je potrebna i podrška majkama od sestara u porodilištu, patronažnih sestara pa i određenih institucija gde bi se mogle dobiti pravovremene informacije u vidu edukacije žena od stručnih osoba. Mislim da bi svaka majka shvatila koliko je važno dojiti dete kada bi joj stručna osoba objasnila razliku između majčinog i adaptiranog mleka.
Sve je manje pravih babica i patronažnih sestara koje znaju svoj posao i mogu dati savet.
Da je više akcija kao što je ova na keju zemunskom, više marketinških kampanja za popularizaciju dojenja i da naravno, majke sebe stave u drugi plan i sa ljubavlju i nežnošću svoje majčinstvo tih prvih meseci bebe favorizuju.
Svaka žena, svoja priča i sudbina.
Danas postoje i sajtovi sa pravim savetima, evo jednog od njih.
http://dojenje.roditelj.org/category/dojenje-od-a-do-s
http://www.mamasaveta.com/2012/04/16/dojenje-najbolje/
Hvala Angelini Radulović koja me je podstakla da napišem ovaj post.

Život je lep 09

2012-08-05T13:30:00.004-07:00

Pročitavši na tetka.rs, sledeći post 01 poželeh da pročitam knjigu i napišem neku reč o njoj i vidim da li se slažem sa mišljenjem drage nam tetke.

Pedeset nijansi-siva

Pisac je E L Džejms

Knjiga je izdanje Lagune.

Roman počinje kao klasični ljubavni roman, upoznavanjem sa glavnim junacima, ona lepa, zgodna i pametna, malo šeprtlja što joj daje šarm, on prelep, zgodan i naravno prebogat, uspešan i sposoban muškarac. Razvojem dešavanja između Anastazije Stil i Kristijana Grej upoznajemo se sa dva karaktera i dve osobe dijametralno suprotne: ona mlada, naivna, nevina, pa samim tim i nesigurna u sebe, on stariji, iskusniji i izuzetno samouveren lik. Čovek koji dominira svojom pojavom, reakcijama i željom da upravlja drugima.
Strast koja se rađa između njih je tolika, da sama Anastazija gubi svoj razum i kao opčinjena ispunjava svaku njegovu ideju. Čak i u trenutku kada on traži od nje da potpiše ugovor o ponašanju između dominantne i potčinjene osobe.

sa sajta Delfi knjižara

Ugovor koji treba da je uplaši, njoj neiskusnoj predstavlja izazov. Može ona to...
Sve do trenutka dok ne padne prva kazna...
Ona želi ljubav.
On želi seks i želi da gospodari njenim telom, životom i reakcijama.
Da bi što lakše sa Anom stupio u vezu, kupuje joj telefon i računar najnovije generacije.
Ne sviđa mu se auto koji ona vozi - kupuje joj najnoviji model automobila pod izgovorom da joj stari auto nije pouzdan.
Nema tu pitanja, niti raspravljanja, poklon samo stigne, svidelose to Ani ili ne.
Zar samo to nije dovoljno da se pokaže ko je tu gazda?
I zaista posle već prvog poklona ona oseti da to nije u redu, preskupi su to pokloni. Savest je proziva da je kurva. Postiđena, ona sa Kristijanom pregovara i stavlja mu do znanja da je to samo pozajmljeno i da tako skupe poklone ne prima.
Koliko može da vas impresionira da neki muškarac zbog vas preleti svojim avionom sa jedne obale Amerike na drugu samo da bi vas video?
Koliko pažnja jednog lepog i taaaakkkooo uspešog muškarca može da NE prija, sujeti, egu, srcu, posebno ako odlepite za tim muškarcem?
Koliko se samo puta Ana pitala u čudu, da li moguće da sviđa jednom "takvom" muškarcu?
I mislim da se u toj njenoj dilemi i pitanju krije i taj potlačen odnos na koji pristaje. Jer Bože moj, on je tako lep, pametan, bogat....a izabrao je nju. Treba da je srećna.
On je zadivljen njenom putenošću, njenom spremnošću da sa njim proba sve.
Da, sa njom, i on doživljava neke svoje "prve trenutke" kao i ona sa njim što doživljava. Vanila seks, hm, za Kristijana nešto novo, a za većinu ljudi nešto normalno i najčešće.
Roman u jednom trenutku, prelazi iz ljubavnog u erotski roman, zatim psihološku igru dva naša junaka.
Igra dvoje mladih skreće u tamu.
Ani ponašanje Kristijana nije jasno, čas oseti njegovu toplinu i naklonost, a onda kao da se on udalji i postane dalek, stran i nepristupačan. Ona shvata koliko su različiti i da treba da taj odnos prekine ali radoznalost i kasnije već ljubav joj magle misli i teraju je na još, još trpljenja, ali i slasti.
Da bi razumeli odnos koji se razvija između Ane i Kristijana, ne može se, a da ne pogledamo u prošlost i njihovo odrastanje i uticaj porodice. Kompleksi koje nosi Kristijan, ali i Ana koja je odrastala uz očuha koji ju je voleo nežno, kao rođeni otac, ali čovek blage prirode i stalno menjenje partnera koje je doživela uz majku. Ne stalnost porodice i porodičnih vrednosti.
Takođe i Kristijan sa svojim traumama iz detinjstva i otkriće da mu je majka prostitutka i narkomanka. Iako je kasnije Kristijan bio usvojen, i odrastao u jednoj normalnoj porodici ipak je sve na njega ostavilo traga, ali i još jedan odnos koji je zasnovao sa prijateljicom svoje starateljke-majke na njega ostavlja trag i to na način koji sad Ani smeta. Zaintrigirana ona pokušava da sazna što više i da u tim situacijama nađe opravdanje za Kristijanovo ponašanje.
Ana želi da ga razume i pruži mu ljubav. Misli da ljubav može sve!!
Kristijan pokušava da da više. Više od pukog seksa.
Da li zna? Da li može? Ili ipak preovladava želja za dominacijom i da Ani nanosi bol? Jer to mu samo pričinjava zadovoljstvo.
Da li taj osećaj niže vrednosti zbog porekla tera Kristijana na takvo ponašanjeda želi da dominira, da drugima određuje šta i kako da rade, ali do detalja, od oblačenja do hrane koju će jesti.

Cela ova priča prosto me podseća na post i na tu trpeljiivost koju žena ima prema svom mučitelju, ali i prema čoveku kojeg voli. Kakve su to žene, devojke? Kolika je nesigurnost u njima i koliko samopouzdanja nemaju da bi trpele, pa i macana koji ima svoj mlaznjak ili helikopter, koji kupuje skupe poklone i priređuje skupe večere? DA li bi i trpele dečka koji je siromašan i nema ništa, a da postavlja uslove isto kao i Kristijan?
Ana otvoreno ne pada na novac, ali pada na sigurnost i moć koju ima Kristijan i koju mu realno pruža novac.
Novac, moć, dominacija...
Koliko je samo ljudi izgubilo svoje porodice, ljubavi, prijatelje zbog osećaja moći koju im trenutno pruži novac i ubede sebe, da zaslužuju najbolje, i u traganju za tim gube svoje sve pa i samog sebe.
Samo stabilna i jaka ličnost, moć novca, može da izbalansira na pravi način i učini novac svojim slugom, a ne da taj novac gospodari njim.
Pedeset nijansi siva. Pedeset nijansi sive u očima Kristijana zavisno od raspoloženja, pedeset nijansi sive- od bele do crne, život i pedeset nijansi...
Mislim da naša junakinja na kraju donosi ispravnu odluku iako poljuljana osećanjima. Shvata težinu igre u koju se upustila i u dubini duše miri se s tim da to nije za nju. Da ona želi nešto drugo za sebe...
Naravno da je to moje mišljenje, ali i nema osude za one koji vole BDSM seks, sve je stvar izbora, od izbora partnera, odnosa koji zasnivate i na koji način uživate zajedno. Stvar toga šta vam je blisko i normalno shodno vašem vaspitanju, vašoj ličnosti i onoga što vas ispunjava, ALI NE da radite nešto ili pristajete na neki odnos, a svesni ste da vas on povređuje ili jednostavno ne čini srećnim.
SO, kids, pamet u glavu i ne srljajte. ŽIVOT JE LEP!!!!!!
I tako se ja ne slažem sa tetkom i mislim da knjiga nije htela da pokaže kako svaka žena želi da ima pored sebe svog gazdu ili jakog dominantnog muškarca koji će je potlačiti, več je po mom misljenju knjiga napisana da privuče i intrigira čitaoce, jednostavno da se prodaje. A i uspelo se u tome. Pedeset nijansi siva je knjiga o kojoj se piše, priča, tvituje...
Nema žene koja se nije postavila u ulogu Ane, a da se nije pitala, a šta bih ja?
Neka samosvesna devojka ili žena bi otprašila Kristijana da ne bi znao gde je, a neka bi pokušala,....
Samo ne mogu da se oduprem mišljenju da njemu i mogu da se svide tako nesigurne i pomalo povučene osobe, što je njemu na prvom susretu, sve bilo jasno.
Knjiga ima još dva nastavka i tu ćemo saznati nastavak priče...nova događanja, objašnjenje...nadam se.
Do tada, u ove letnje dane, kad krenete na more, plažu, ili odmarate od naporne radne nedelje, uzmite knjigu u ruke i pročitajte je, jer zaista će vam biti zanimljivije od gledanja serija :))))
A dotle malo da pročitate naučne poglede na partnerske odnose.
http://www.psiholoskikutak.com/tipovi-partnerskih-odnosa/

Život je lep 08

2012-07-25T01:43:00.000-07:00

Još jedan prelep vikend proveden na Dunavu.
Posle plivanja i kupanja u divnoj vodi na sprudu uzvodno od Zemuna, dočekasmo smiraj dana.
Uživanje u vožnji, lepom zelenom okolišu i obalama i totalno upijanje sunčevih zraka.
Milina zalaska sunca i smiraj dana na površini vode koja je kao staklo glatka i mirna.

Reka. Donosi mir, puni nas pozitivnom energijom i odnosi svu našu nagomilanu negativnu energiju. Odnosi sve naše probleme i nameće rešenja problema koji pokušavamo da rešimo. Jer dišemo punim plućima, duboko i punimo mozak kiseonikom.
Ljudi koji žive pored reka ili mora i koji uživaju u njihovoj blagodeti, su blagi ljudi, puni tolerancije koju uče od prirode.

Polako se puštamo da nas reka nosi i uživamo u lepotama prirode.

Sunce polako zalazi i sve je bliže horizontu.

Priča i san pod jastucima

Vino i dim u poljupcima
I miris lešnika
Nebo plave boje indiga.

I ti i ja
čini mi se da
Da sam sve to sanjala,

Pokaži
mi gde Dunav ljubi nebo
O zašto smo sada toliko daleko.
Probudi me, ja mrzim
ove noći
Poželi me i sa andjelima dodji
Pokazi mi gde Dunav ljubi nebo.

O zašto smo sada toliko daleko
Probudi me, ja mrzim ove noci
Poželi me
i sa andjelima dodji.

Umotaj me, i sakrij me od svega
Zadrži
sećanja
Zaštiti me
I opet nesto slaži.

Pokazi mi gde Dunav
ljubi nebo
O zašto smo sada toliko daleko
Probudi me, ja mrzim ove noći.

Da, ja mrzim ove noći,
Pozovi me večeras i sa andjelima dodji.

Pokaži mi gdje Dunav ljubi nebo
O zašto smo sada toliko daleko
Pokaži mi gdje
Dunav ljubi nebo.

Josipa Lisac - Gde Dunav ljubi nebo

Sve više u trenutcima koje provodim u prirodi, na reci, pogledom tražim nebo i oblake, smiruje me to i nekako puni pozitivnom energijom.

Prizor koji vidim moram da slikam i zadržim sećanje na lepe dane i na leto na Dunavu.

Život je to 02

2012-07-11T09:00:00.000-07:00

Šta se dešava kad vam život prekine bolest?
Ne najavljeno, iznenada i kao grom iz vedra neba?
Šta se dešava sa našom porodicom i reakcijom prijatelja, rođaka, poznanika, okoline?
Šta se dešava kad umesto zdravog deteta dobijemo bolesno čedo?
Ne najavljeno, iznenada i kao grom iz vedra neba?
Šta se dešava sa našom porodicom i reakcijom prijatelja, rođaka, poznanika, okoline?
Šta se dešava kad se neko vaš razboli, ozbiljno i teško?
Kakva je reakcija?
Od neverice, odbijanja, potiskivanja, straha, do suočavanja sa istinom i prihvatanja činjeničnog stanja. Upoznajemo se sa bolešću, pratimo naše reakcije na nju, shvatamo da se menja i oboleli i njegovi nabliži i naša okolina, ljudi i prijatelji, najbliža familija.

Isti a drugačiji.

Reakcije najbližih veoma često mogu biti najviše bolne, sve se menja, javlja se neverica, pa bežanje od realnosti i često i ne prihvatanje ili prihvatanje ali ipak kao i neka osuda i ne snalaženje.
Veoma često najbliži počnu da izbegavaju obolelog ili barem smišljaju izgovore zašto ih nema ili ne dolaze.
Teško je to i za bolesnog i za sve oko njega koji mu pružaju podršku, osetiš se odbačeno i prosto se nameće pitanje da li sam ikad i vredeo kad me sad i najbliži izbegavaju.
Želim sa vama da podelim situaciju:
Dolazim u vrtić po moju devojčicu i dok se oblačimo čujem razgovor jedne od vaspitačica sa majkom jednog dečaka i zaista poželim da nisam čula i da sam mirno otišla svojim putem. Vaspitačica se pravda da eto ne može da gleda i prati svu decu iz grupe jer u toj grupi boravi jedna devojcica sa autizmom.
I zatim od strane te majke počinje priča o ne fer odnosu prema zdravoj deci, i salva optužbi na račun roditelja te devojčice, uprave vrtića, ...
Prva misao mi je bila ta devojčica, pa njena majka i otac i misao-kako hrabri ljudi.
A o situaciji da u mnogobrojnoj grupi gde su sva deca zdrava, ta ili druga vaspitačica isto tako ne stiže da gleda decu, da prati, ne želim da počinjem priču jer svi mi koji imamo ili smo imali decu u vrtiću doživeli smo razne neobjašnjive padove, udarce ili tuče dece....Sve je to nekako normalno i to razumemo.
Ali sad je tu ta devojčica, bolesna. Ona je kriva!
Da li se ta majka pitala kako se osećaju roditelji bolesne devojčice, kakva je njihova borba svakog dana, kolika je volja i snaga uložena u svakom postupku, potezu, od oblačenja, hranjenja, bitisanja svakodnevnog, a koliko tek ljubavi ti roditelji daju i pažnje, nežnosti, dodira za slabašan osmeh njihovog čeda, nagoveštaj osmeha ili tren kad uhvate da ih dete sluša i u oči gleda.
Kako je roditelju koji neće doživeti hiljade situacija koje roditelj zdrave dece i ne primeti, promakne mu od velikih obaveza a i sve je to normalno za doživeti?!!!!
Normalno je da brojimo svaki zubić, svaku reč, svaki korak, svaki osmeh,da pamtimo prvi dodir sa morem, rekom, da se radujemo upisu i prvi razred, završetku osnovne škole, da strepimo od strašnog prijemnog ispita u srednju školu, da se radujemo završetku srednje škole i upisu na faks, udaji ili ženidbi, unucima.....da strepimo, brinemo, ljutimo se i radujemo, da volimo našu decu. Ali, ali ali i da razumemo i uvažimo, pomognemo i ne ćutimo, u krajnjoj liniji da ne odmažemo roditeljima bolesne dece, da ih podržimo u njihovim nastojanjima da pomognu svojoj deci u pokušaju normalnog življenja, da shvatimo da ti roditelji ništa manje od nas, vole svoju decu.

Pružiti, dati, osetiti

A najbolje tako što ćemo našu decu ućiti različitosti i već od malih nogu im objasniti i ukazivati na "bolest" ali ne kao na nešto što je za izbegavati i kao nešto ružno, nego kao nešto što se svakome može desiti i svakog zadesiti. Jer deca su samo preslikane slike svojih roditelja, njihovih priča i rezultat njihovog vaspitanja.
Uvek se setim priče kad je dečkić iz jedne grupe rekao svojoj punijoj vaspitačici:
" Neću da te slušam, moj tata kaže da si ti debela krava!!!"
Naša deca - to smo mi. Kako ih učimo i pokazujemo ličnim primerom, tako i oni rade i ponašaju se.
Nije bila laka odluka roditelja da devojčicu stave u okolinu koja je možda ne razume!
Ali isto tako njihova informisanost o bolesti i znanje stečeno u borbi za svoje dete tera ih da dejstvuju onako kako je najbolje za njihovo dete. Ali zar to ne radimo svi?
Zašto je njihovo pravo manje?
Koliko samo roditelja zdrave dece ispunjava hirove svoje dece, a da sad ne razume potrebu drugog deteta!
Pitati sebe ponekad "kako bih se ja osećao da sam u toj situaciji?"
Pitanje koje veoma često tek onda dodirne čoveka i natera ga da razmisli, da makar proba da shvatii tu situaciju.
Da shvatimo tu majku i oca koji žele da svoju decu socijalizuju, da ih uključe što više u život, u određene životne situacije i da im daju podršku u svakom i malom, malecnom poboljšanju ili reakciji. Nije važno da li je različitost u dijagnozi ili boji kože, debljini, da li neko čuje ili ne, da li neko govori ili ne, da li neko hoda ili ne, važno je da se ta različitost prihvati i ne dozvolimo da buljimo u nekog ko je u kolicima, da se čudimo znakovima gluvih, da se bahatimo našim zdravljem. Sve se to preko noći promeniti može.
Zar ćemo dozvoliti da roditelji ili oni koji u kući imaju bolesnog, treba da se kriju i da obolelog kriju, da se osećaju krivi? Zašta krivi?
Da se osećaju manje vredni? Zašto manje vredni?
Puno porodica svoje bolesne zadržava u kućama, stanovima i ne pružaju im ni delić nečega što je na dohvat ruke i što će tom obolelom radost doneti. A zašto?
Jer je teško boriti se sa pogledima, sa glupo i nespretno izgovorenim rečenicama.
Ne, ne tako.
Boriti se treba.
Učiti, informisati se, raspitati se i prestati sa strahom od bolesti, bolesti koja zarazna nije i proširiti vidike, odbaciti uskogrudost i ne osetljivost.
A šta mislite kakva je reakcija moja na priču sa početka?
Nisam mogla da se pravim da nisam čula. Mislim da nisu znale šta ih je snašlo od bujice mojih reči, nadošle iz mog srca i pogođenog nepravdom i bezosećajnošću.Okrenula sam se i otišla u želji da malo razmisle, da se osveste i zapitaju:
KAKO BI MENI BILO U TOJ SITUACIJI? KAKO BIH SE OSEĆALA?
Dok sam pisala ovaj post, naišla sam na sledeći tekst. Potresan i zanimljiv, realan. Ako imate vremena pročitajte, šaljite dalje, pokušajte i vi da pomognete, malim sitnim gestom koji tamo nekome, puno znači. Osmeh podrške, a ne zapanjen pogled.

slika: www.popwebdesign.net

Život je lep 07

2012-07-04T00:47:00.001-07:00

Ljiljana Habjanović.
Ženski pisac. Pisac za žene. Piše o ženama.
Mnoštvo knjiga, sudbina, dešavanja, glavni junaci - žene.
Prvu preporuku, da pročitam njena dela, dala mi je žena, koja voli da čita i čije sam mišljenje uvažavala i cenila uvek, moja tetka. Jedna po jedna, nizale su se knjige Ljiljanine, koje sam pročitala i kroz njen lični razvoj, kao da sam se i ja spoznavala i upoznala mnoštvo pozitivnih likova koje sam razumela, koje nisam razumela, koje sam osuđivala, tešila....Pravila sam izbore koja knjiga mi se sviđa koja ne ili koja mi je bliska a koja ne.
I zaista kroz likove iz njenih knjiga sazrevala sam i onda je napisala knjigu Igra Anđela i ja sam zaista zanemela od čistote i lepote tog dela kroz opis života Kneginje Milice.
Poslednja knjiga Ljiljane Habjanović, zove se " Sjaj u oku zvezde ". To je knjiga o kojoj želim da napišem svoje utiske.
Naravno glavne junakinje su žene.
Tri predivne, hrabre i sjajne žene.
Žene - životni borci, žene sa ciljem i za njega se bore, rade i veruju u pobedu dobrog u ljudima.
Veruju u Boga i Svetog Duha, Majku Božiju. Zaštitnice vere, ikona i pravoslavlja.
Irina, Teodora i Lilija.
Istrajne i jake, izuzetne žene.

Radnja knjige počinje davne 765.god. po rođenju Hristovom u divnom gradu Konstantinopolju. Na svet dolazi jedna mala devojčica, svoja i posebna Leuriopa - Lilija. Majka joj umire na porođaju, ali zbog posledica udarca koje je primila braneći svešteno lice od razuzdane rulje koja ga je linčovala. Lilija je osećala veliki teret smrti svoje majke, do trenutka dok nije saznala pravu istinu.
Pratimo njeno odrastanje i situacije za nju nerazumljive i pomalo strane.
Prvo zaljubljivanje, prvo razočarenje, trenutak kad ostaje bez oca i kada je prihvata Teoktista, žena jaka i puna vere, skromna i pobožna. U toj kući za 15-ti rođendan dobija ikonu Presvete Bogorodice Milostive i gledajući ikonu iz koje isijava snaga, dobrota i ljubav ona u sebi ali i na glas postavlja pitanje:

" Da li bih i ja mogla da slikam ikone?"

I tada je dobila dar, dar koga nije bila svesna. Dar koji je kroz celu život vodio, koji je svedok njenih unutrašnjih borbi, dilema, sumnji i nedoumica, koje su je jačale i vodile na put koji je izabrala. Posebno je zanimljiva njena borba za potomstvo koje joj Bog nije dao. Pitanja, pitanja, osude, i maltene ludilo od bola i opet trenutak spokoja kad se izbor napravi i krene putem koji želiš i izabereš.
Postaje ikonopisac i posvećuje se stvaranju ikona i od tog posla nije odustala ni u teškim trenutcima kada je ikonopisanje zabranjeno i bilo surovo sankcionisano. U toj svojoj borbi za ikone, pridružuju joj se i dve carice vizantijske Irina i Teodora, svaka na svoj način i u svoje vreme.
Irina - žena Lava Četvrtog Hazara, postaje carica u carstvu koje proganja sve koji se mole ikonama i usamljena u trenutcima teškim, moli se ikoni Majke Božije - svojoj žaštitnici, majci svih. U toj borbi nailazi na svoje saborce, najpre zaovu Antusu a onda polako otkrivaju se ljudi koji žele isto a to je da se mole pred ikonama svetim. Postaje majka, carica bez nade, odbačena supruga, ojađena majka, majka neprijatelja vere, majka grešnika, car i konačno majka hraniteljka naroda i dobrotvor. Kakve dileme, borbe i trvenja unutar nje posebno kada se morala razračunati sa rođenim sinom. Uspeva da snagom vere, obori i zaustavi jeres i borila se za pravu veru i istiniti život crkve.
Teodora, naslednica duhovna carice Irine, izabrana od strane Boga i majke Božije, postaje carica i žena Teofila cara Romejskog carstva. Zaljubljena, mlada i srećna u molitvama svojoj Majci Božijoj, suočava se sa životom u dvoru, spletkama i progonom istih kao što je ona. Treba se sakriti, slagati zbog ljubavi prema veri i
Bogu. Boriti se sa predrasudama jer je rađala samo žensku decu i sa nezadovoljstvom svog muža i cara.
Teške trenutke je doživljavala a izlaza nije videla, jedino je u molitvama bila istrajna i sigurna. Snagom svoje ljubavi prema Teofilu, nežnošću, požrtvovanjem u njegovoj bolesti, ponovo dobija njegovu ljubav, bezuslovnu ljubav i uspeva ono što nikom pre nje nije pošlo za rukom - pobeđuje jeres i sve one koji su zabranjivali ikone.
Pisac prati svoje junakinje, sudbine su im isprepletane i Lilija je svedok borbe i jedne i druge carice, svedok izgubljenih života, iskrenih boraca za veru, Boga i ikone. Lilija dobija milost Božiju..
Posebne delove i izuzetno zanimljive, čini deo koji pisac naziva - Onaj koji je svuda. Njegove planove, razmišljanja, delovanja.Nama shvatljiva ili ne, logična ili ne...
Svako treba da nađe svoj put, svoju veru, i da sve u životu što naiđe i dođe nam, prihvatimo i svoju borbu nastavimo, borbu za svoj cilj iako nam se čini da je možda uzaludna i bez svrhe. Ovaj roman je o snazi vere.
Čitajući knjigu zaista nisam mogla da se otmem utisku koliko su žene stubovi života, bračnog života, stubovi svojih porodica i vodilje. Meni lično, izuzetno se dopada način pisanja Ljiljane, roman je izuzetno interesantan, skladno povezan u celine, vremenske distance. Veoma lepi opisi grada i crkava u Konstantinopolju, da prosto poželite da odete tamo i obiđete sve lepote, dugo vremena posle naših junakinja.
Knjiga ima puno mudrih misli i reči, životno potvrđenih i vrednih. Pouke iz knjige mogu se primeniti na mnoštvo situacija iz života sada, u ovim vremenima.

Život je lep 06

2012-06-25T14:55:00.003-07:00

Kome ću ovu čašu nazdraviti....?
Ako ću je napiti po lepoti,
Napiću je Kosančić Ivanu;
Ako ću je napiti po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napiti po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu
Narodna pesma

Srbija u doba kneza Lazara

15.06. Noć knjige u Laguni u Zemunu koji sam iskoristila za kupovinu knjiga koje sam želela da imam u svojoj skromnoj biblioteci. Jedna od njih je knjiga Dejana Stojiljkovića " Duge noći i crne zastave ". On je napisao roman " Konstantinovo raskršće " i za taj roman je dobio nagradu " Svetosavski pečat " i nagradu " Miloš Crnjanski ".
Počnete da čitate roman i istog trena uletite u priču, u događaje, među junake. Sve prepoznajete iz narodnih pesama, istorije koju ste učili u školi i zateknete sebe da vrtite film i pokušavate da se setite svih detalja koji su se sakrili duboko negde u pamćenju.
Šta sam čitala o knezu Lazaru, šta znam o Srbiji iz tog perioda, o junacima sa kojima se već na samom početku čitanja susrećem: Toplica Milan, Kosančić Ivan i Miloš Obilić.
A priča teče pitko, vuče čitaoca u dešavanja i sam zaplet knjige i ostavlja bez daha. Zaista u jednom trenu stanem i pomislim: "Kako je Dejan uspeo da na ovaj način ponese čitaoca i prosto uvuče u priču i čini te samim učesnikom radnje i dešavanja?" Savršeno!

Proleće je 1386. godine. Iz pograničnog manastira Sveti Vid, pokradena je riznica manastira od strane osmanlijskih pljačkaških hordi koji su sve više upadale na teritoriju Srbije. Ukraden je kovčeg čija je sadržina poznata samo knezu Lazaru i on šalje svoje junake u potragu za njim. U potragu kreću dva pripadnika viteškog Reda Zmaja-toplički vojvoda Milan i čuveni mačevaoc Ivan Kosančić, kojima se pridružuje i Miloš Obilić, mladi braničevski vojvoda. Svaki od junaka ima svoj motiv u potrazi za kovčegom i ma koliko bili različiti, svu trojicu karakteriše, junaštvo, čestitost i slobodno mogu reći neustrašivost, pravdoljubivost.
Potera prati trag pljačkaša preko Prilepa, do kraljevstva Marka Mrnjavčevića koji je već postao turski vazal. U svim susretima, sa raznim likovima u Prilepu, trojica naših junaka, pokazuju svoju mudrost, hrabrost a Miloš i svu svoju ludost i svojeglavost, a Ivan i Milan zaista deluju pametno i razumno i u pojedinim trenutcima kao staratelji bdiju nad Milošem.

Knez Lazar

U isto vreme, u osmanlijskom carstvu rešavaju da krenu u pohod i osvajanje Evrope, a prvi korak je naravno osvajanje Srbije koja je pod vođstvom kneza Lazara. Prvi na udaru je grad Pirot u koji dospevaju naši junaci posle pronađenog kovčega. U Pirotu se upoznajemo sa značajnim likovima iz naše prošlosti: sestrići kneza Lazara - Stefan i Lazar Musić. Srefan Musić veoma uspešnim potezima otežava osmanlijama pohod i shvatamo kako je nadmudrivanje između srpskih vođa i vođa Turaka veoma bitna u ishodu bitke i spasavanju srpskih boraca.
Ivan, Milan i Miloš pridružuju se borcima za Pirot i veoma uspešno to rade i svojim junaštvom pomažu borbi i reakcijama srpskih boraca.
Nadmoćnost turskih boraca možda je presudna...
Ali i domišljatost srpskih junaka...
Međusobno poštovanje ratnika na suprotnim stranama.
Srpske junake krasi nežno srce i dobrota-opisano prilikom ranjavanje srpske devojcice...
Posebnu sliku nam pisac daje o nedoumicama koje muče vođe oba carstva i Lazara i Murata, njihovi snovi, strahovi, vera u Boga i Alaha. Ljubav prema svojem carstvu i narodu. Svaki ima opravdanje za svoju borbu.

Znaj da te ono što te je promašilo nije moglo pogoditi,
a ono što te je pogodilo nije te moglo mimoići.
Muhamed

Toplo preporučujem knjigu za čitanje i pored zanimljive priče, saznaćete puno o istoriji Srbije na jedan možda pravi način. A pisac, čitaoca zaista snagom reči uvlači u sam centar zbivanja.
Pitanje koje se meni nametnulo je pitanje žena i njihove pozicije, razmišljanja, i setim se da knjiga od Ljiljane Habjanović "Igra anđela" opisuje upravo život kneginje Milice i prati njen život i rad i borbu za opstanak njene zemlje, dece i nje same. Njena razmišljanja, o njenom duhovnom razvoju i o teškom položaju žena u to vreme ratova i trenutaka kad izgube svoje muškarce.
U njoj je dalje i opisana sudbina Olivere, kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, koja je bila verenica Miloša Obilića a koju je majka žrtvovala i udala je za Muratovog sina Bajazita, ne bi li spasila Srbiju surove osvete, posle kosovskog boja.

slike-wikipedia