crullick's Journal

Gang Of Four

2012-09-22T10:08:00.001+02:00

The good life was so illusive

FACEmerna, TWITTirajuća, LINKEDINarna POLITIKA

2011-05-23T11:55:00.003+02:00

Ako je za verovati Wikipedia.org onda su društveni mediji (social media), mediji za društvenu interakciju koji koriste izrazito pristupačne i „rastegljive“ tehnike komunikacije. Društveni mediji koriste internet-bazirane i mobilne tehnologije da pretvore komunikaciju u interaktivni dijalog. Takođe, ovi mediji omogućavaju stvaranje i razmenu korisnički-generisanog sadržaja kombinujući tako tehnologiju i društvenu interackiju za ko-kreiranje vrednosti.

Javna tajna je da su političke partije bile među prvim pokretačima i/ili barem najvatrenijim pristašama društvenih medija, obavljajući posao bolje od mnogih „kreativnih“ agencija kada je upotreba ovog novog modela komunikacije u pitanju. Na žalost, ovo je učinilo društvene medije veoma dosadnim mestom, sada više nego ikad.

Kako je politika "ugušila" slobodne korisnike

Istorijski gledano, u svetu kao i kod nas, stranke su do pojave ovih medija/mreža svoje neplaćene poruke u štampanim, elektronskim i digitalnim medijima morale da plasiraju kroz PR i novinarske filtere. Pređašnji model uticaja (bio on izražen u novcu ili drugojačije) na druge da kreiraju sadržaj po volji stranaka je prevaziđen razvojem društvenih medija i mreža koji su omogućili političarima da preskoče posrednike (čitaj: filtere) i pridruže se diskusiji direktno sa glasačima. Srpski političari upitani za staru “modernu” praksu će se (većma) pridružiti laičkom mišljenju potrošača/glasača da su usluge PR, marketing i istraživačkih agencija puko “prodavanje magle” sa kratkotrajnim uticajem.

Naš problem (običnih, smrtnih ne-glasača) sa društvenim medijima/mrežama je isti kao i u pravom životu: diskusija nije primamljiva ako ne postoji nešto zanimljivo o čemu se diskutuje. Niko ne želi da sluša/čita besciljne dijaloge o problemima, strategijama i aktivnostima upakovane u beskrajne potoke vesti, mišljenja, novina i poneko otvoreno pitanje. To je upravo ono na čemu se odnosi sa javnostima za lokalne političke partije u najvećoj meri baziraju.

Stranke su poput novinskih i PR agencija postale vešte u distribuciji poruka/informacija, ali i dalje ostaju nespretne i ignorantske u pogledu konkretnih dejstava i događaja (uz dužno poštovanje sporadičnih izleta pojedinih podmladaka). Čujemo/saznajemo za mnoge kreativne “aktivnosti”, ali kada se malo podrobnije i/ili kasnije o njima informišete – nema mnogo rezultata i postojanih, održivih efekata. Čak i najbolje artikulisane komunikacione strategije, a naročito one na društvenim medijima, građene su na ideji da se uspostavi prisustvo u njima; a ne da se prenese svrha političkog postojanja. Autoru ovih redova se pristup “prisustvo nad svrhom” čini kao dobra taktika da se birači razdrmaju i postave na “platformu”, ali ni milimetar dalje: da se potencijalni glasači uključe u politiku. Slučajno?!

Interakcija? Ne, hvala.

Svi konzumenti društvenih medija us Srbiji su svedoci jednog-te-istog scenarija: političke partije nam pristupaju sa neoborivom strategijom, zatrpaju nas stranačkim porukama i/ili rešenjima uz neizbežne kalendare i statuse njihovih događaja. Navikli smo. Jedini problem je što se svi iole punoletni građani prosečnog IQ pitaju: čemu to služi, a uz to i ne radi!? Stopa interakcije je uvredljivo niska i skoro da uopšte nema novih sagovornika ili barem onih koji bi temu (nemo) pratili.

Efektivni društveni (da ne kažem demokratski) marketing se ogleda u prepuštanju publici da uzme stvar u svoje ruke. Sasvim sigurno nije (pre)poručivanje ljudima šta da misle ili nametanje politikantskih tračarenja. Sve bi trebalo da se svodi na pružanje mogućnosti da građani/ke nešto rade i ohrabrivanju da ostvare interakciju i između dve kupovine/izbora.

Na ovom mestu dolazi do izražaja prethodno pomenuta “magla”. Ljudi reaguju na dobar sadržaj, bilo da je on zanimljiv, neočekivan, uznemirujući ili zabavan. Svi, bez izuzetka gravitiraju (ponekad i nesvesno) oko “brendova” koji su dopadljivi ili vredni poštovanja – bilo da su oni na “našoj liniji” ili su zadrti neprijatelji. Sasvim sigurno nećete steći nove prijatelje, a ni zadržati stare ako im na smrt dosađujete pričom o sebi, a čini se da su ovo političke partije u Srbiji dovele do savršenstva – naročito u društvenim medijima.

Istorija se ponavlja

Uprkos svemu, ponajviše lokalnim prilikama u Srbiji, mora se odati priznanje za neumorne pokušaje ovdašnjih političkih partija da se uključe u trku na društvenim medijima. Međutim, ono u čemu su stranke grešile i pre njihove pojave čine i danas: fokusiraju se na svoje konvencionalne ciljeve/sadržaje, a onda pokušavaju da ih “spakuju” u formate modernih društvenih medija. Ovo rezultira u mnogobrojnim problemima, od kojih su verovatno najveći dosada i prezasićenost birača.

Političke partije koje će po svemu sudeći pobediti u trci za društvene medije su one koje na vreme razumeju i prihvate činjenicu da “platforma” nije dovoljna. Takve stranke će prirodno razviti ideje koje će rasplamsati društvenu interakciju i produkovati atraktivne portabl-sadržaje ponovo uvodeći ideju o politici kao zanimljivoj i (još uvek) vitalnoj stvari u Srbiji.

Sin consentimiento

2011-04-21T21:54:00.006+02:00

APATIJA, APSTINENCIJA, ZAMOR GLASAČA ILI NEPRISTAJANJE?

Politička apatija se definiše kao kolektivna i/ili individualna indiferentnost prema političkim događajima i političkim/društvenim pokretima; a šta se dešava kada te instance postanu sumanute, inertne, korumpirane i skoro nedodirljive?! Da li je aktivno bojkotovanje izbora u situaciji koja je skoro nepromenjiva jednako trošenju energije recitujući 10 Zapovesti u Sodomi i Gomori?

Pristanak onih kojima se upravlja je osnovni standard legitimiteta vlasti. Bez pristanka glasača, ona nema prava da njima vlada. Većine država vrlo široko definišu ovaj monopol “pravedne” sile koju koriste. Takođe, u “slobodnim” demokratskim društvima, primarni instrument za izražavanje ili odobravanje ovog svojevrsnog pristanka je ceremonija “izbora” u kojima pojedinci biraju državnu upravu glasajući za kandidate (najčešće) političkih stranaka. Poslednjih nekoliko ceremonija u Srbiji je održano uz veliko učešće glasača bez obzira na prirodu izbora (predsednički, skupštinski, lokalni). Da li je to solidan dokaz da pristajemo na ovakvu vlast, političke strukture i “pravedne” sile koje koriste za “našu dobrobit”? Kada bi u nekim južno-američkim ili azijskim državama imali slične rezultate, tamošnje vlasti bi najverovatnije zavele vanredno stanje zbog masovnog bojkota izbora.

Pre nekog vremena je većina građana/ki Srbije smatralo bojkotovanje izbora pristankom na status quo i na njihovu apstinenciju je gledano kao na podršku aktuelnom režimu, ali uzimajući u obzir razvoj događaja u poslednjih nekoliko godina – uzdržavanje od glasanja se sasvim sigurno ne može više smatrati pristankom na vladanje.

Ne postoji prava dijagnoza zbog čega se 2.500.000 ljudi u Srbiji onih sa PRAVOM(!) da glasa – nikako “dužnosti” i/ili “obavezom”, opredelilo da ga ne iskoristi. Oni, kao i skoro 1.500.000 ostatka puča van biračkog spiska nisu dali svoj pristanak – barem ne formalno. Ne znamo zašto ovi prvi to pravo ne koriste, kao ni kako bi ovi drugi to pravo iskoristili, ali je prilično jasno da se ovom skupu nameće “pristanak” kao vešta manipulacija poput dubioznog pristanka dveju strana na seksualne odnose. U nedostatku jasnih podataka o pojedinačnim motivima, pretpostavka “apatije” ne može da bude ispravna i u stvari je prima facie manje verovatna nego pretpostavka da je ne-glasanje izraz implicitnog ne-pristanka da se bude upravljano od strane pobednika na izborima.

DIGRESIJA 1:

U jednoj od epizoda Simpsons-a pod nazivom “Dva automobila u svakoj garaži, tri oka na svakoj ribi”, Homer, poznat po političkoj neopredeljenosti, uspešno sabotira pokušaj Monty Burns-a da postane guverner. Kada se g. Burns vratio kući obratio se svom asistentu rečima: “Ironično, zar ne Smithers? Ovaj anonimni klan zevajućih neandertalaca me je koštao izbora. A ipak, ako bih dao da ih ubiju, ja bih bio taj koji ide u zatvor! Eto ti demokratija!”. Činjenica da ne stavljamo znakove “Ne možeš da uzmeš moja kola!” na naše automobile nije dokaz apatije prema eventualnoj “pozajmici”. Ne biste ni pomislili da upadnete u nečiju kuću, ispraznite frižider, dograbite postojeće zalihe cigareta i marihuane, smestite se ispred televizora i kada odgledate reprize svih epizoda House-a odnesete laptop bez eksplicitne dozvole vlasnika/stanara – barem ako držite da ste normalno, pošteno i pristojno ljudsko biće ili se ne zovete Homer Simpson.

DIGRESIJA 2:

Pojam politički aktivnog ne isključuje pojam sportiste/kinje. Politička apatija sportista je posle stidljivih pojedinačnih izleta (mahom u okrilje vladajuće nomenklature) čini se ponovo u modi. Black power pozdrav na olimpijadi 1968. John Carlos-a i Tommie Smith-a, celoživotna duhovna/politička konverzija i aktivizam Muhamed Ali-ja, Pat Tillman koji je prekinuo svoju karijeru u NFL kako bi se pridružio američkim trupama u Iraku gde je i poginuo; izgledaju nepovezivo sa domaćim sportskim figurama koje se najčešće drže “zakona ćutnje” i/ili neodređenih patriotskih izjava. Ipak, ova ćutljiva skupina, pa ni onaj njen deo koji je dobro prošao u projekciji državnog budžeta za iduću/izbornu godinu, ne pretpostavlja dozvolu i pristanak da se njima upravlja u svakoj prigodi. Članovi šahovskog, aikido, plesnog, atletičarskog, ronilačkog, streličarskog i drugih saveza su verovatno negde u onih 4 miliona “apatičnih”. Umetnici su nešto glasniji u svojoj političnosti…

Verujem da u prilog već jakoj odbrani politički/stranački aktivnih ide i relativno novootkriveni Političko-apatijski poremećaj (Political Apathy Disorder) koji Geoffy D. White u Glasniku udruženja za humanističku psihologiju definiše kao “sveobuhvatnu matricu neuspeha da se pomogne smanjenju ljudske patnje na svetu, kombinovane sa preteranim iskorišćavanjem ograničenih resursa društva”. Uprkos rogobatnosti, ovo zvuči kao dijagnoza sa kojom bi se relativno složili i politomani i apstinenti. Međutim, ako kod sebe prepoznate barem četiri od navedenih simptoma – bolesni ste:

Ne uzimate u obzir efekte svoje kupovine na druge;
Niste uključeni u političke organizacije;
Kupujete novi stan/kuću iako je postojeća zadovoljavajuća;
Ne informišete se kroz različite tačke gledišta;
Izražavate zabrinutost za svoje društveno ponašanje, ali ne preduzimate ništa;
Zasnivate svoje samo-vrednovanje na finansijskim vrednostima;
Hvalite se onim što već posedujete ili planirate da kupite;
Uzimate učešće u elitističkim aktivnostima (koje uključuju “samo za članove” zajednice, izbegavanje nepisanih građanskih dužnosti, zanemarivanje prava na glasanje na izborima).

Od ranije mi je poznato da Srbijom hoda mnogo mentalno obolelih osoba, ali po teoriji dr White-a ukupan procenat se penje na 100.

Da li odsustvo dozvole većine da se (nama) vlada u ime naroda automatski podrazumeva pristanak aktuelnim političkim strukturama da to i rade?! Ko je u mogućnosti da dotičnima pojasni koncept vladavine nad onima koji eksplicitno, ali ne nužno i na izborima demonstriraju volju da se upravlja njihovim životima?

Ubeđen sam da 4.000.000 onih koji neće ili ne mogu da glasaju u Srbiji nisu reprezentativni primer ravnodušnosti, naprotiv – pristanak da se njima vlada mora da se zasluži za razliku od revnosnih glasača i huškača otupelih umova, praznog pogleda, zapušenih ušiju i velikih usta.

Bojkot izbora nije apatija. Izuzeće od vladavine onih koji na njima pobeđuju nije anarhija.

Ne pristajem da glasam!

P.S. S obzirom da je Pesach u toku, a i u odnosu na prethodni post u ovo doba godine - preporučujem: The Answer to Political Apathy ili relaksaciju.

Informaciono zagađenje

2011-01-20T01:25:00.003+01:00

...telefon, faks, e-mail, weblog, instant messaging, sms, mms... spisak načina za elektronsku komunikaciju vrtoglavo raste u 21. veku

Nekima su ove alatljike sa samo par klikova mišem i treptaja ekrana promenila način na koji rade i žive. Da li je došao trenutak da kompjutere stavimo na svoje mesto i povratimo svoje živote?

Dnevni zagađivači

Kada je u okvirima Svetski Rasprostranjene Mreže (World Wide Web) 90-ih godina prošlog veka uspostavljen funkcionalan navigacioni sistem, e-mail i internet su postali ključni načini brze i jednostavne komunikacije; ali čak i tada je bilo dosta debata preopterećenosti informacijama.

“Informaciono zagađivanje je preopterećenost informacijama do ekstrema” glasi definicija koju je proklamovao dr Jakob Nielsen web-guru poznat i kao kralj upotrebljivosti. “To je tačka kada one prestaju da budu teret i postaju prepreka vašoj sposobnosti da obavite posao”.

Celokupna ideologija informacione tehnologije u poslednjih 50 godina se zasnivala na tezi da informacija što više – to bolje, da je masovna proizvodnja informacija bolja. Međutim, internet je od mašine koja pruža sve odgovore instantno, mutirao u “aparat za odugovlačenje” koji bljuje informacije bez previše prioritiziranja. E-mail je još gori zbog svoje čudne prirode – mešavine lične i masovne komunikacije. Prošlog meseca je ne prethodno pomenutoj nemani prokrastinacije kružila priča o tome kako je vlasnik jednog velikog lanca prodavnica mobilnih telefona (savršeno nebitno kojeg, gde) zabranio zaposlenima da koriste e-mail, tvrdeći da je telefon mnogo efikasniji. Analogno tome, možemo da ukinemo i telefone, a i sastanke – s obzirom da su u neku ruku i oni traćenje vremena; bitan je pristup.
Nisu sve alatljike koje su nam na dohvat ruke loše. Ono što jeste negativno je akumulativni efekat nekontrolisanog protoka informacija i komunikacije.

Zaštita

Ne biste zamerili jednoj fabrici na svetu koja zagađuje okolinu, ali milionima hoćete i te kako. Jedan e-mail je OK, jedna informacija na internetu je OK, jedan elektronski bilten je OK; ali kada se suočite sa 200 poruka dnevno, tada nastaje problem i svaka normalna osoba se oseti u najmanju ruku nelagodno. Pogledajte svoj “inbox” ili profil na facebook-u.

Ako ne uspostavite uistinu rigidan sistem kontra-mera, ova poplava će dosnovno uništiti svaku sposobnost da se kompjuter koristi na iole produktivan način i postaće gospodar vašeg vremena. Neophodno je postaviti što više filtera, i to ne samo ličnih i onih “anti-spam”, već i zakonskih. Krajnje je vreme da se oni odgovorni za zagađivanje pozovu na odgovornost. Čudno kako je opšte prihvaćeno da oni koji unište deo fizičke sredine u kojoj svi živimo treba da budu kažnjeni, dok se oni koji to rade našem alternativnom okruženju (cyberspace) provlače neopaženo.

Zavladati (ponovo)

Rešenje za informaciono zagađenje nije komplikovano, ali podrazumeva povratak kontrole koju vaš kompjuter ima nad svojim korisnikom. Inteligentni e-mail i anti-spam softveri će po svemu sudeći odigrati veoma značajnu ulogu u ovom procesu, ali određivanje prioriteta, samodisciplina u tome šta čitate i šta šaljete su ključni.

Svaki put kada pošaljete e-mail ili poustujete (stari srpski glagol nastao od još starijeg – eng. to post) nešto na facebook-u, tweeter-u, blogu, forumu… pomislite na vreme (radno, slobodno, korisno) koje ćete možda oduzeti nekome. Ako ne pripadate grupi www egzibicionista, vrlo često će odgovor na pitanje da li ovo zaista treba da “pustim u etar” glasiti: ne koje će ukazati poštovanje prema primaocima.

Ideja o poštovanju vremena primaoca poruke je stara, ali čini se da se izgubila negde između tehnološkog napretka i kulturološkog nazadka.

Počnite pre nego što vas stigne zaslužena kazna.

Ne kradite vreme koje je neobnovljiv resurs.

Ne zagađujte.

P.S. Saveznici ili saucesnici?: Information Overload Research Group

Kraljevi anarhije

2010-03-31T11:06:00.002+02:00

Istorijat “savremenog” poimanja ljudskih prava – Ne tako svetla strana

Neki vrlo uvaženi istoričari uzimaju 1215. godinu i velike nerede koji su primorali engleskog kralja Džona da potpiše Veliku povelju (Magna Carta) koja je ipak samo formalizovala običajno pravo i “zajednicu kraljevstva“. Istovremeno sa razvojem društva, tokom poslednjih 800-ak godina, razvijala se i ideja koja nam je danas poznata kao “prava čoveka“.

Ipak, ne možemo pobeći činjenici da su ti prvi temelji na putu ka ostvarivanju onoga što mi danas popularno zovemo ljudska prava, najpre obuhvatili “božansko pravo kraljeva”
koja kulminiraju u spomenici o ustavnim pravima i povlasticama (Bill of Rights) kojom je završena Engleska revolucija 1689. godine. Značajan korak napred na ovom planu učinjen je već 80 godina kasnije (1776) proglašenjem Deklaracije o nezavisnosti (Declaration of Independence) od strane 13 pobunjeničkih kolonija u Americi i konačno – Deklaracijom o pravima čoveka koja je prethodila Francuskoj revoluciji iz 1789.

Savremeni koncept, koji obuhvata svetski kodeks o ljudskim pravima i obavezama čekali smo do ratne 40. godine prošlog veka. Tada je “zanesenjak“ čija je radio drama kasnije izazvala pometnju dostojnu državnog neprijatelja – Herbert Džordž Vels, u nizu knjiga i dva čuvena teksta upućena Tajmsu tražio da se, na svetskom nivou, usaglase uslovi nametnuti savremenim komunikacijama i proizvodnim tehnikama. Na sreću, čak i političari su tada imali više sluha za građansku inicijativu, te je ovaj tekst pročišćen od strane “ekspertskog tima” engleske vlade, preveden na 10 jezika i na mikro-filmovima distribuiran evropskim izdavačima, ali i pokretima otpora u, tada ne tako brojnim okupiranim zemljama. Konačni rezultat je: preko 300 izdavača u 48 zemalja. Ovo je preteča ogromnog napora Ujedinjenih nacija da ostvari prvi svetski kodeks prava i obaveza, kojim se ova organizacija bavi preko pet decenija i koji je beskrajni izvor za rasprave, dopune, izmene(?)...

Deklaracija ljudskih prava i obaveza građanina sveta, kakvu je prvi, u Londonu 1940-44. godine, sastavio H. Dž. Vels i koja je prokrčila put daljem razvoju, obuhvata slavan uvod i samo 11 članova, čiji spisak izgleda ovako:

Pravo na život
Zaštita maloletnih
Obaveze prema zajednici
Pravo na sticanje znanja
Sloboda mišljenja i veroispovesti
Pravo na rad
Pravo na lično vlasništvo
Pravo slobodnog kretanja
Lična sloboda
Pravo na zaštitu od nasilja
Pravo na donošenje zakona

Na žalost, čuveni pisac nije doživeo dan kada je njegova ideja doživela definitvno priznanje u obliku Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koja je usvojena dve godine po njegovom preseljenju u “večna lovišta”. Takođe, uživajući u ulovljenim dabrovima i bizonima, verovatno se zgražava zato što ona nije u celosti usvojena – naime, neke od tačaka ni dan danas nisu prihvaćene?! Zadivljuje činjenica da su odbačeni delovi upravo oni na kojima je insistirao veliki vizionar – razvojna prava.

Anarhija i ljudska prava

Klicu, ili ako ste retrogradni, konzervativni i zadrti pobornik (anti)globalizacijskog procesa – virus “prava na razvoj” Vels je obuhvatio u okviru svog prvog člana, koji, priznaćete zvuči veoma poznato. Zamisao pretpostavlja da svako, kao “zajednički naslednik” prirodnih bogatstava, vlasti, izuma i mogućnosti do sada stečenih, ima pravo, u okvirima svojih sposobnosti, da na različite konkretne načine u potpunosti realizuje svoje sposobnosti u cilju fizičkog i mentalnog razvoja od rođenja do smrti.

Od 1975. godine okviri predloženog Prava na razvoj stiču sve više pristalica u međunarodnim krugovima. Danas ta ideja obuhvata prevashodno dve stvari: prvo, pravo svake države da se prema njoj pravedno postpua u vezi sa razvojem njenih prirodnih i drugih bogatstava unutar svetske zajednice a radi dobrobiti svih građana; i drugo, prava svih pojedinaca unutar jedne države na život, hranu, obrazovanje i sredstva neophodna za razvoj individualnih posebnosti radi sopstvenog, kao i zajedničkog dobra. Ako je osnovna potvrda postojanja jednog prava da ono ne ograničava isto ili neko drugo pravo ostalih ljudi, isti kriterijum mora važiti i u slučajevima kada je reč o međuzavisnosti država… ili je to onda anarhija?

Međunarodna anarhija, barem do danas, nikada nije predstavljala odsustvo organizacije međudržavnih odnosa. Odnosi među “kraljevima” i državama koje svoje uređenje karakterišu kao demokratsko su organizovani u stepenu koji to dozvoljava ravnoteža(?) njihovih snaga. Ta valjda ne postoji sila/država dovoljno snažna da polaže neprikosnoveno pravo na upotrebu svih vidova nasilja, pa i fizičkog, radi očuvanja “ravnoteže” između ostalih, kao i da ih primora da postupe u skladu sa pravilima i propisima međunarodnog prava!?

Ako pretpostavimo da je globalna integracija proces kojim se planeta postepeno pretvara u jednu među-zavisnu ekonomsku, komunikacionu, socijalnu, kulturnu i političku među-zajednicu, da ne kažem među-državu, nemoguće je ne primetiti da se povećavanjem među-državnih zavisnosti zapravo povećavaju i među-tenzije koje mogu dovesti do među-konflikta. Međutim, preduzeti koraci možda dokazuju upravo suprotno – stvaranje jedinstvene svetske ekonomije i komunikacione mreže predstavljaju najbolje pokazatelje da je gospodin Vels bio mnogo više od pisca naučne fantastike.

Jedno ne smemo zaboraviti: Homo je jedina životinja koja se suprotstavlja sopstvenoj vrsti i razvija kraljeve, gradove, države; organizuje oružane sukobe koji su sve razorniji i istovremeno traži sredstva da spreči ratove.

“...Ipak su kraljevi i suvereni u svim vremenima, zbog svog suvereniteta, u stanju stalne zavisnosti i u pozi gladijatora koji oružje uvek imaju spremno i uvek se gledaju sa podozrenjem; drže svoje tvrđave, garnizone i puške na granicama kraljevstva; oni stalno špijuniraju svoje susede, što je stav za ratovanje.”

Rat svakog čoveka protiv svakoga, Hobs

Vreme da se promenim | Time for Me to Change | הזמן עבורי לשינוי

2010-03-30T00:16:00.008+02:00

SREĆNA PASHA
HAPPY PASSOVER

סח שמח

Edit HTML

Kada je svet (p)ostao jedno

2010-03-25T11:58:00.007+01:00

Live Aid – početak kraja korporativnog humanizma uz pomoć medija i kulture

Za malobrojne pripadnike “srednje generacije” koji nisu upoznati sa kovanicom Lajv ejd (eng. Live Aid), ali i mnogobrojniju mlađu populaciju koja s pravom može da tvrdi da nije imala prilike da čuje za dotičnu: Live Aid je bio muzički koncert održan 13. jula 1985. na više od 10 lokacija, kao neka vrsta „globalnog džuboksa“; glavne scene su bile na Stadionu Vembli u Londonu (gde je prisustvovalo 72.000 osoba) i stadionu Džon Ficdžerald Kenedi u gradu Filadelfiji (gde je prisustvovalo oko 90.000 osoba), uz neke nastupe na drugim mestima, kao što su Sidnej i Moskva. Organizatori manifestacije su bili (sada već Ser, prim. aut) Bob Geldof i (još uvek van aristokratije) Midž Jur, a cilj je bio prikupljanje sredstava za pomoć žrtvama gladi u Etiopiji.
Onomad je to bio jedan od najvećih satelitskih i TV prenosa ikada – procenjuje se da je prenos uživo gledalo oko 1,5 milijardi gledalaca u 100 zemalja širom sveta, cifra koja je i danas teško dostižna i za moderne gladijatorske borbe poput svetskog prvenstva u fudbalu; neuporedivo veća od zadovoljstva koje su stanovnici planete imali prilikom spuštanja na Mesec. Inicijalna kapisla za organizaciju ovog planetarnog događaja je bio singl (nosač zvuka van upotrebe već skoro par decenija, prim. aut) “Do They Know It’s Christmas (Da li oni znaju da je Božić)” koju su ova dva umetnika zajedno sa muzičkim kremom Ujedinjenog kraljevstva snimila u novembru prethodne godine, a za kojim je, na svim kontinentima, usledilo masovno objavljivanje pesama koje su imale humanitarni karakter i pozivale na pomoć gladnima u Etiopiji.

Live Aid u medijima

Koncerti su u datom istorijskom trenutku predstavljali najambiciozniji međunarodni/satelitski poduhvat pokušan do tada. U Evropi je „pravo prve noći“, tj. ekskluzivno pravo za prenos imao BBC od kojeg su ostale-lokalne televizije preuzimale, objektivno gledajući vrlo profesionalno i zanimljivo priređen sadržaj (mada uz velike video poteškoće i u mono-formatu što za tadašnje prilike i nije mogao da se računa kao propust, osim ako niste bili opremljeni da ih slušate na radiju, a gledate na televiziji). Ameriku je pokrila mreža ABC, koje je „svojeručno“ emitovala samo poslednjih tri sata događaja u Filadelfiji, dok je ostalih 12-ak sati to, skoro besprekorno, izveo njihov podugovarač Orbis Communications. Poseban kuriozitet, ili ono što bi pak trebalo da predstavlja tržišnu ekonomiju bez monopola, predstavlja činjenica da je sopstveno „viđenje“ događaja imao i MTV, doduše kroz sistem kablovske televizije, u stereo formatu i, kao i svoje kolege iz ABC, uz pregršt komercijalnih sadržaja, dok je javni servis poput BBC celokupan događaj poštedeo reklama.

Rezultat: severno-američki slušaoci/gledaoci ostali su uskraćeni za skoro trećinu svakog pojedinačnog nastupa koji je bio emitovan. Želeći da maksimalno iskoriste vremensku razliku, ali pre svega svoj prime-time (udarni termin), američki emiteri, ili bolje reći montažeri, su po soptvenom diskrecionom pravu „kasapili“ prenos poprilično nezgrapnom kombinacijom najpopularnijih domaćih izvođača i onih iz Velike Britanije. Tako su pobornici-uživaoci Live Aid-a u SAD mogli „nesmetano“ da uživaju u trosatnoj kulminaciji evropskog i lokalnog finala bez obzira što se ono u dobroj staroj Evropi (Londonu) odigralo nekoliko sati ranije. Naravno to nikako nije zasmetalo voditelju Billy Connolly-u da u tom terminu izjavi da je „oko 95% svih tv-prijemnika u svetu trenutno uključeno u prenos“*. Bilo-kako-bilo, 1995. godine na desetu godišnjicu Live Aid-a su muzičke stanice VH1 i MuchMusic re-emitovali re-montirani prenos koncerata, dok je 19. novembra 2005. na internet sajtu Live Aid „video-strimovana“ (objavljivanje video zapisa bez mogućnosti lokalnog preuzimanja – snimanja na sopstveni kompjuter, već samo praćenja; treba dodati: uz dobru vezu sa globalnom mrežom) integralna verzija celokupnog događaja – onako kako je to učinio BBC.

Društveno-političko-ekonomski kontekst Live Aid-a

Sve vreme tokom trajanja koncerata gledaocima su upućivane poruke da doniraju sredstva za postavljeni cilj. Preko 300 telefonskih linija je bilo organizovano samo u BBC kako bi građanstvo moglo da to učini diktirajući podatke svojih kreditnih kartica. Na svakih 20 minuta je prenos podrazumevao objavljivanje brojeva telefona i adrese na koje su gledaoci mogli da upute svoje priloge. Nakon 7 sati koncerta u Londonu, Bob Geldof je saznajući da je prikupljeno samo 1,2 miliona funti vidno razočaran otišao na komentatorsko mesto BBC i održao jedan od najzapaženijih govora/intervjua u modernoj istoriji medijskog obraćanja, uključujući i čuvenu krilaticu: „Ljudi umiru SADA, dajte nam novac SADA**“. Ubrzo posle ove poruke je u prenos uključen i spot koji ilustruje potresne situacije koje su se odigravale u Etiopiji – prikazujući prizore poslednji put globalno viđene/prepoznate kroz izgladnele ljude u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Ovo je rezultiralo u naglom povećanju donacija na skoro 300 funti svake sekunde prenosa. Po tvrdnjama Boba Geldofa, Republika Irska je donirala najveći iznos u odnosu na nacionalni dohodak (bez obzira na tadašnju kritičnu situaciju i ekonomsku depresiju koju je ta država prolazila), dok je pojedinačna najveća donacija stigla od jedne od vladarskih porodica Saudijske Arabije u iznosu od milion funti. Sledeći dan su izveštaji svetskih medija procenjivali ukupan iznos na 40-50 miliona funti.

Sam povod za organizaciju ovog događaja oličen u katastrofalnoj gladi u Etiopiji koja je posledica sankcija uvedenih zbog navodne prosovjetske orijentacije tada nove etiopske vlade, ostavio je za sobom mnogobrojne polemike koje se i danas vode. Live Aid je često označen kao “nestanak” pop-kulture. Naime, vodeći se mnogim izjavama, a i ponekim konkretnijim dokazima tadašnjih državnika: država/politika počinju da preoblikuju svet po načelima pop-kulture; politička akcija se više ne usmerava samo na “stvarnost” nego i na ono što je o nečijoj “tuđoj stvarnosti” izrečeno. Izabrana tema počinje da određuje život političara i pogođenih država. Još radikalnije viđenje je da on/one počinju da joj robuju kao pop-zvezda svom imidžu, 24 časa na dan, 365 dana u godini. Permutacija se skriva iza činjenice da pop može da postane državna kultura planetarne države, a pop-muzičari mogu da dobijaju politički glas***.

Mnogi će reći da neki državni umetnici, kao npr. dotada relativno minorni umetnici Madona i vokalno-instrumentalni sastav U2 tek u ovoj konstelaciji događaja postaju planetarne zvezde afirmišući neke “zaboravljene vrednosti” davno stvorene u Prvoj “pravoj” Francuskoj Republici: slobodu, jednakost i bratstvo svih građana – ovog puta na globalnom nivou. Live Aid se često poistovećuje sa prvim javnim činom planetarne države (globalnog sela): tj. plebiscitarnom potvrdom njenog prava da interveniše tamo gde to humanizam i/ili demokratija nalažu. Na osnovu tog legitimiteta započeto je pregršt sličnih akcija koje su sa manje, nikako više, uspeha sprovedene; ponekada i pod sumnjivim okolnostima i izgovorima.

Šta je Afrika dobila od Live Aid-a?

Ceo Live Aid galimatijas počiva na činjenici (i danas aktuelnoj) da je Afrika kontinent bede, gladi, zaraze, građanskih ratova i istrebljenja. Međutim, svaki „političko korektan“ pokušaj da se učini da Africi krene nabolje ovaj kontinent je, čini se, terao samo u veću agoniju i propast. Proces dekolonijalizacije, tako gromko pozdravljen od „naprednog sveta“, ubrzo je od navodno suverenih država stvorio poligone etničkih mržnji i diktatura međusobno zavađenih, a jednako prezaduženih spram međunarodnih finansijskih institucija. Nekada podjarmljeni i iskorišćavani od evropskih kolonijalnih sila, naizgled „slobodni“ afrički narodi su za par decenija devastirali nasleđenu skromnu kolonijalnu privrednu i saobraćajnu infrastrukturu, a formalni demokratski poredak shvatili kao sredstvo manipulacija brojnijih plemensko – etničkih grupa nad drugim malobrojnijim grupama. Režimske elite, često klasične vojne hunte, po pravilu uživaju sve plodove moderne civilizacije za razliku od njihovih podanika, koji umiru u bedi.

Afrika je tokom poslednjih decenija primila duplo više novčane pomoći u odnosu na Maršalov plan koji je bio dovoljan da oporavi posleratnu opustošenu Evropu. Korumpirani afrički režimi su gotovo sve pare upotrebili za lično bogaćenje, ako ne i za ugnjetavanje sopstvenih naroda i započinjanje nove spirale ratova. Oprostiti dugove ovim državama (što je bila ideja nastavka akcije započete kroz Live Aid – vidi dole) zapravo znači oprostiti dugove njihovim režimima, dok davanje donacija, umesto direktne pomoći, često istima znači održavanje ovih tiranija u životu. Slična situacija je zadesila Latinsku Ameriku tokom dvadesetih godina prošlog kada je otpisivanjem dugova i ponovnim zaduživanjem za više decenija produžen život diktatura u banana-republikama od kojih neke i dan danas bezuspešno leče njihove posledice.

Live Aid i posledice u službi korporativnog globalizma

Naizgled pozitivna i puna saosećanja akcija nazvana “Live 8” (održana 2005. godine) usmerena na osam najmoćnijih država (G8), “logičan nastavak” Live Aid-a je prethodno iznetu mračnu perspektivu Afrike svojski podržala uz pomoć cele aktuelne „rokerske aristokratije“, potvrđujući da ne samo na osnovu izdavačkih ugovora pripada „koprorativnom roku“, već sve više i celim svojim bićem. Razlozi tome, nekih 20-ak godina kasnije i po mišljenju autora ovog teksta, leže ponajviše u gluposti i neznanju, ali i u suštinskoj nebrizi za išta osim sopstvenog imidža i još malo publiciteta. Vreme između prvog i “drugog” Live Aid-a tako predstavlja simbolički ciklus u kome je popularna muzika od samoniklog izraza mladalačkog bunta i stvaralačkog erosa (od svog nastanka pa do poslednjeg novotalasnog revolta) apsorbovana i kanalisana u tokove globalne hijararhije moći na duhovnom, na strateškom, na taktičkom planu, a zašto ne dodati – i na medijskom. Od ideje aktivističkog humanizma do njegovog sputavanja u granice političkog delovanja, sasvim izvesno nije prošlo dovoljno vremena; a možda su “samo” samoproklamovane vođe i jednog i drugog ostareli ili (p)ostali (p)ogrešni!?

Posledice su nesagledive: ogrnuti u plašt lažnog buntovništva i borbu za pravednu stvar, korporativni rokeri su (p)ostali globalni medijumi za zavođenje ispraznih masa, čiji se ostaci žudnje za pravdom i svesti o društvenim problemima zloupotrebljavaju od slučaja do slučaja. Tako smo dobili “kulturni globalistički antiglobalizam“ koji, često i neznajući, svojski služi onome protiv čega se buni. „Live 8“ nije u tom smislu ni prvi ni poslednji slučaj, ali nam predstavlja svakako najslikovitiji i najsvežiji primer kako pod pritiskom korporativnog humanizma i nostalgije funkcioniše naš aktuelni vrli novi svet.

Ipak, realni uspeh Live Aid spektakla je bio političko-ideološki, a ne humanitarni. Naime, tadašnji koncerti održani na vrhuncu koalicije reganizma i tačerizma, putem do tada neprevaziđenog medijskog prenosa, svojim „ideološkim pop humanizmom“ zauvek su, i to za celo koplje, prebacili već posustali rivalistički sovjetsko-komunistički humanizam i poslali ga na smetlište istorije, bespovratno preuzimajući od njega najveći deo energija i emocija mladosti i žudnje za slobodom. Kraj osme decenije prošlog veka, simbolizovan padom Berlinskog zida, potvrdio je snagu nove mitologije. Mladi naraštaji, koji su bežali na Zapad iz zatočeništva sovjetskog humanizma, mislili su da hrleći na Zapad idu na jedan veliki permanetni „Live Aid“.

Aneks 1: Live Aid i razvoj novih medija u Srbiji

Tekst: Dragan Ambrozić

Ideja pravljenja događaja tipa Live Aid-a na internetu verovatno je prva sledeća velika stvar koja je trebalo da se dogodi u daljoj evoluciji medija i prožimanju pop kulture sa svetskom komunikacionom mrežom. Jedino što nije bilo predviđeno jeste da će akcija koja je već deo istorije Interneta, makar kao preteča nekog "velikog" događaja ovog tipa, biti inicirana iz Beograda. Doduše, to i tako nije važno, pošto se zbivanja na njemu ne dešavaju “nigde određeno”, ali bitni su razlozi i vremenska odrednica, a oni su učinili Beograd središtem ove kulturne prekretnice. Razlozi da se poznati svetski muzičari i disk džokeji okupe 15. maja na sajtu Free B92 bili su vrlo jasni – moto cele manifestacije bio je "protest protiv nasilja kao načina za rešavanje političkih problema". Jasno je i zašto ovakva inicijativa iz ovog dela sveta ima odjeka, kao i to da se oko ovog minimalnog ljudskog programa svi možemo složiti, razlika je samo u tome koliko smo spremni da učinimo. Činjenica da je sajt domaćin skretao pažnju i na stanje u kome se trenutno nalaze nezavisni mediji u našoj zemlji (15. maja je bio deseti rođendan Radija B92, čija originalna urednička ekipa sad ne proizvodi program) ipak je bila sekundarne prirode. Primarna ideja akcije bila je ideja aktivnog zajedništva.

Globalni 24-časovni radio program, muzika za sve, zato je zamišljen i izveden kao vid međusobnog prepoznavanja i povezivanja svih onih iz celog sveta koji su u stanju da pretpostave osnovne ljudske vrednosti tekućem rasulu. Ideja projekta nije bila benefit, skupljanje novca za bilo kakve fondove, nego skupljanje muzike, odnosno dešavanje kreacije, kao jedinog realnog vida otpora destrukciji. Način borbe je bio stvaranje zajedništva u jednom veštačkom svetu koji "funkcioniše i kad stvarni svet više ne funkcioniše", pošto je "bol stvaran i ostaje sa nama", kako kaže zvanično najava Net-aid događaja.

Muzičari koji su učestvovali bili su potaknuti samim konceptom - mogućnošću da svojom umetnošću doprinesu da se oni koji su trenutno ugroženi bar ne osećaju usamljeno. Demokratičnost interneta unela je u sferu pop kulture najminimalniju moguću razliku između pojedinca/potrošača i stvaraoca/proizvođača. Medij kome je glavna karakteristika trajanje, sa mogućnošću uključivanja i isključivanja iz istog po želji, dao je priliku svakom da učestvuje na istom poslu planetarnog zajedništva, u kome su posete sajtu jednako važne kao i sam sadržaj.

50.000 ljudi iz celog sveta koji su prisustvovali 24-časovnom happeningu verovatno bi bolje opisalo šta im je značila sama činjenica da je za njih svirala jedna tako afirmisana rok grupa kakva je Sonic Youth, ili da je makedonska grupa Anastasia napisala posebnu pesmu za ovu priliku, ili prisustvo zvezdane plejade disk džokeja iz celog sveta, od kojih su neki bili gosti Beograda u prethodnim godinama, a neki su tek čuli gde je to mesto (Milles Holloway, John Acquaviva, Charlie Hall, Blim).

Poslednje reči na događaju, patetične, koliko stvarne i istinite, izgovorio je Mike Watt-čovek-savest američke alternativne rok scene, koji je završio događaj svirajući uživo iz Kalifornije. Bilo je to jedno prostodušno "together" ("zajedno"), sažetak svega što se 15. maja desilo za 24 sata u cyber-svetu, u Beogradu i svuda drugde.

* Za više tehničkih detalja oko samog direktnog prenosa posetiti: http://liveaid.free.fr/pages/broadcasts.html

** Mnogi pobornici modernog zagovaranja skloni su da Ser Geldofu pripišu prosto uvođenje ove vremenske odrednice u slična javna obraćanja, bez obzira na njihov karakter i povod.

*** “...mislim da su i levica i desnica politički istrošene, vrijeme je za nešto treće...” – izjavio je jedan od i danas društveno-najaktivnijih muzičara Peter Gabriel za World BBC.

Mirna društva

2010-03-24T14:01:00.005+01:00

Izraz "mirna društva" odnosi se na društva koja su po svemu sudeći prirodno mirna ili koja su održavala mir u dugim vremenskim periodima. Zvuči (ne)iznenađujuće, ali izučavanjima takvih društava nije poklonjena velika pažnja u istraživanju mira. Urađene su mnoge studije o ratu, studije o mirovnim pokretima, o mirovnim sporazumima kojima se okončavaju ratovi, o unutrašnjim stavovima ljudi koji po svemu sudeći žele da spreče mira. Neuporedivo manje studija je urađeno na temu uzroka i posledica samog mira.

U proteklih par decenija dolazi do porasta interesovanja za navedeni problem/sindrom, ali studije urađene poslednjih godina još uvek se bave iznalaženjem kriterijuma za mir. Koliko bi mir trebalo da traje? Koju oblast bi trebalo da pokriva? Koliko prekida mira bi društvo trebalo da izdrži, a da se još uvek smatra mirnim? Šta ako je vlada dotičnog društva umešana u nasilje na nekom drugom mestu? Da li je dovoljno odsustvo nasilja ili moraju da postoje i drugi kvaliteti kao što su sloboda i pravda???

Kritičari studija o mirnim društvima dovode u pitanje vrednost jednog takvog izučavanja. Da li studija o "malom" miru ima važnost u nuklearnom dobu?! Da li treba pridati više pažnje prilagođavanju potencijalnih izazivača "velikih" ratova nego uspehu male Švajcarske ili Brandenburga u izbegavanju nasilja tokom dugih vremenskih perioda? Ukoliko želite da proučavate jednoćelijske organizme, posmatraćete jednoćelijske organizme; ukoliko želite da proučavate rat – posmatraćete rat. Zašto bi ikome bilo čudno ili kontraverzno ako istraživači mira proučavaju mir?

Jedno mirno društvo, po Fabrou*, mora da ispunjava kriterijume poređene u "rastućem redosledu shvatanja" koj bi sukcesivno zahtevali da se: ne angažuje u spoljnjim ratovima, da ne poseduje regularnu vojnu organizaciju, da ne iskusi međusobna strukturna nasilja a da poseduje sposobnost da trpi mirne promene. Možda nijedno društvo neće ispuniti sve te nivoe, ali veliki broj se može naći na nižim nivoima. Fabro je na osnovu ovih kriterijuma prijavio veći broj otkrića, a poseban akcenat je stavio na činjenicu da ne postoji prituvrečnost između prisustva društvene pravde i jednakosti i odsustva fizičkog nasilja. Sedam slučajeva koje je Fabro naveo bili su mali, dok je pet od sedam bilo "primitivno". Ideja da nasilje može predstavljati cenu pravde ili jednakosti, mislio je dobri stari Fabro, može se shvatiti kao manifestacija zapadne kulture. Kriterijum koji je izazvao najveću zainteresovanost bio je onaj koji je dozvoljavao vladi "mirnog društva" da se bori na drugoj strani. Kritičari (poput mene) iznose mišljenje da se to odnosi na moćan i agresivan narod, kao što su SAD ili VB koji održavaju mir kod kuće, a pokreću dobar deo sukoba na drugim mestima. Takođe, na odsustvo nasilja može se gledati kao na nezadovoljavajući kriterijum za mir koji se može održavati visokoautoritativnim ili pretećim sredstvima. Neophodno je prvo ustanoviti gde je Mir, pa onda razmatrati njegove osobenosti.

*Luciano Fabro, Arte Povera