gay lounge

On a night like this

noreply@blogger.com (Dežurni Srećko) — Tue, 24 Jan 2012 03:43:47 PST

Najteže je pred spavanje. I neposredno nakon budenja. Samoca tada najviše steže. Sedi na grudima, poput nekog kamena, i ne mice se. Ostatak dana nisam sam. Ne osecam se usamljeno. Ali, svi u mom životu kao da igraju privremene uloge koje, kad se završe, odlaze. Nije ni to loš angažman, zaista, ali dosadilo mi je grliti jastuk.
Povremeno se pojavi neko ko me zavede, pomislim ok, delimo jastuk. Ali ne. Verovatno je problem u meni. Emotivno mnogo nezreliji, mnogo sebicniji, na kraju krajeva nestabilniji, imaju partnere. I to dugogodišnje. Ali, ne poredim se. Bar ne javno. Razumem da svi krojimo svoju sudbinu. Zašto onda moja sudbina sada ima tako tesan kroj, u koji ne može da se još neko uvuce?
Budim se cesto, i razmišljam o njemu. Ruku na srce, povredio me je. Zagrebao je do kosti. Potrudio se i da teže zaraste, svojim ponašanjem. Ne, nije ništa loše, naprotiv. Bio je tu, divniji nego ikad. Govorio je sve što je trebalo, da me zadrži. Da ostanem blizu, iako me ta blizina razara. Izjavljivali smo ljubav jedan drugom, ali onog trenutka kad je on našao drugog, postala su vidljiva sitna slova našeg emotivnog ugovora.
I uvek bude tako. Bolece me još neko vreme, dok me ne zavede neko novi. Sa njim ce verovatno biti kao sa svima do sada. Moja nezainteresovanost ce biti dovoljno iritantna da me izbrišu iz svog života. Heh, koliko teško je odluciti se za add friend, a koliko lako stisnemo unfriend dugme. Jebeni ego.
http://youtu.be/2Cvt_lLzQ5I

Put

noreply@blogger.com (Dežurni Srećko) — Sun, 06 Nov 2011 12:50:34 PST

Koliko se menjamo, i koliko daleko možemo da odemo?
Ova priča se dešava na tri mesta, u dva različita trenutka. Sva tri mesta su istovremeno prisutna, i odsutna, a vreme u svoj svojoj relativnosti, vraća kazaljke, i gura ih unapred.
Mislite da je nemoguće? Sve je moguće. Ali morate imati magiju. Neko je ima od rođenja, neko je spoznaje vremenom, neko je nalazi na najčudnijim mestima. Nekad se ogleda u gestu, nekad u pogledu, nekad je kao prašina, nekad raste u sterilnim uslovima.
Prvi put sam zagrizao nesvestan puta na koji se spremam. Ceo dan sam imao osećaj da će se to veče nešto desiti. Svakim zagrizom sam bio sve dalji od sebe, kadar se širio, a ja sam propadao. Zečija rupa, ili ne, nije ni bitno.
Dok sam trepnuo, i par puta zaključio da je svetlo prejako, pretvoren sam bio u Cheshire Cat. Indijanci imaju to verovanje, da u svakom od nas živi duh neke životinje. U meni, to su svi potvrdili, živi ta nacerena mačka. Osetio sam ljubav u tom trenutku. Mačka kad voli, to je kompleksno. It's complicated.
Ova priča se dešava na tri mesta, u dva različita trenutka. Prvo Mesto je grad u kom sam završio srednju školu. Drugo Mesto je bus kojim sam putovao do škole. Treće Mesto je ovo ovde. Prvo vreme je pre 14 godina. Drugo vreme je sada.
Znam da je konfuzno. I ne, izvinjenje će izostati. Nisam Toni Morison, ne pišem pačvorkom, ovo pišem srcem.
Kao klinac, nisam bio svestan ko sam, šta sam, ni ime svoje nisam razumeo. Jednu godinu sam putovao pola sata busom do škole. Možete zamisliti te rupe na putu, ta kašnjenja, i te prekršaje koji su se dešavali tim putem? Devedesete su u pitanju. Davno je to bilo. Zaboravljam ljude, zaboravljam imena. To je normalno. Zaboravio sam i svoje ime. Uzeo sam drugo. Bežim od devedesetih i od Mesta prvog.
Tokom puta, sedeo sam često sa njom. Ona, lepa, kao Dikensov dečak, sa nekim prećutnim, nikad izgovorenim, paktom, trošili smo svoju konfuziju ćutanjem. Ili smejanjem, obično drugima. Jedina devojka koja me je naterala da igram fudbal.
Vreme, u svoj svojoj relativnosti, možda ne leči sidu i tumore, ali sigurno donosi ono što je meni bilo potrebno, zaborav i novi početak.
Okružen svom ljubavlju koju sam mogao naći, i dati, rastao je neko nov, neko drugačiji. Menjao se iz korena, boreći se sa svojim demonima. Kontakt sa Dikensovim dečakom sam izgubio. Napisao sam jedno pismo na koje nikad nisam dobio odgovor. Ne bih sebi oprostio da nisam bar pokušao.
Cheshire Cat poput mene, zapravo, nikad nije bio sam. Tokom celog puta, posebni ljudi su bili oko mene. Privlačio sam ih. Privlačili su me. Sa nekima nisam mogao dugo, sa nekima neću moći prestati nikad. I to je ok.
Na mestu Trećem, i u vremenu sadašnjem, Ja, okružen prijateljima, gubim nevinost sa novim stvarima. Gutam Psilocybin mushroom i čitajući boje, osećajući muziku, nalazim se u potpuno zadimljenom klubu ženskog imena u kom se obično okupljaju dečaci poput mene.
''Ali ja tebi još uvek ne znam ime'' izgovara dok iza naočara prepoznajem Dikensovog dečaka, kog nisam video 14 godina, ili 14 minuta, u tom trenutku je svejedno. U svoj prenaglašenosti emocija koje me preplavljuju, postajem svestan moje sreće, da put kojim idem, zapravo uvek ponese ovakve ljude. Gde nas vodi, ko zna. Ali zabavno je putovati. Lepo je. Voleti.

Kalvarija - vrhunac Hrvatskog trash-a

noreply@blogger.com (NShappy) — Fri, 30 Sep 2011 13:48:29 PDT

I komšije Hrvati imaju svoj ''Marble ass'' za ponuditi.

Linkove za download celog filma (nešto malo jače od 2GB) možete naći ovde:

http://www.fileserve.com/file/sUvBfue
http://www.fileserve.com/file/cRC9cqb
http://www.fileserve.com/file/xJxyYvp
http://www.fileserve.com/file/HayaSXM
A možete da ga gledate i na youtube .

"Nastao je 1996. godine, u Republici Hrvatskoj. Ja osobno vjerujem da je jedino što ovaj film sputava da doživi svjetsku slavu je jezik. Jer svi oni koji ne razumiju dubokoumne riječi ove fantastične glumačke ekipe nažalost ne mogu potpuno uživati u čarima ovog filma. Miran Javorović, Vedrana Likan, Roswitha Mir, Mato Pavelić, Dubravko Sidor, Sanja Vujčić su u ovom igranom filmu odigrali uloge svog života.
Tema filma je kako moj dragi prijatelj- Google- kaže: religiozna te ljubavno- erotska. Vjerujem da vam ove dvije teme zvuče nespojivo, ali spojiti ih je uspio Zvonimir Maycuga, autor ovog megapopularnog filma kojeg je njegova pornografska reputacija sputala da predstavi film na Pulskom festivalu. Sva sreća da pravda postoji pa ono što je dobro uvijek nađe način da se pokaže javnosti, iako je konstantno sputavano od strane zakona.
Tako je priča o harmonikašu koji se zaljubio u novinara ipak doživjela svoju distribuciju na domaćem video tržištu. Taj nadasve romantični gay par svoju je ljubavno priču započeo u autobusu, a nastavio u zagorskom dvorcu. Kako sve lijepo kratko traje, tako je i njihova idila bila narušena. Naime, dolaskom ljubavnika koji je postao domar u dvorcu, obiteljska svakodnevica je razorena, a problemi ne prestaju.
"Kalvarija je imala jednu javnu kino projekciju u zagrebačkom periferijskom kinu Kustošija te je, ne osobito uspješno, distribuirana na domaćem video tržištu. "
Nažalost, u Hrvatskoj se kvalitetni filmovi slabo cijene, ali nadam se da će barem ovaj moj osvrt pomoći probijanju ovog filma na čelo hrvatske ( ako ne i svjetske ) filmske scene."

Kako da napravite svoju iritantnu gej organizaciju u Srbiji

noreply@blogger.com (NShappy) — Fri, 30 Sep 2011 11:07:36 PDT

Ako ste gej i želite da promovišete prava vaše zajednice u Srbiji, nema boljeg načina nego da osnujete organizaciju koja će ljudima širom zemlje jasno staviti do znanja vaše vrednosti poput perverznog seksa, pljuvanja po svemu što je srpsko, kao i stav da su svi muškarci gej samo još nisu to otkrili. To je nesumnjivo najbolja strategija koju možete imati. Evo ovde par saveta kako da se promovišete.

1. Navijački forumi

Ako vam je zaista stalo do pomirenja i prihvatanja gej zajednice u Srbiji, jedan od najcivilizovanijih načina jeste da odete na neki od navijačkih foruma poput srpskatribina.net, delije.net ili juznatribina.net. Otvorite nalog i uđite u neku od tema u kojoj se priča o planovima za razbijanje gej parade, a zatim im ostavite poruku. Napišite da biste želeli da gutate njihovu spermu a zatim isprozivajte najglasnijeg među njima. Recite mu da je on sigurno gej i da bi mu se jako dopalo da ga primi u guzu. To će ih sve sigurno smiriti i staviti im do znanja da ste vi normalni građani koji žele da se integrišu u društvo.

2. Sprdnja sa nacionalnim simbolima

Još jedan dobar način za širenje tolerancije i smirivanje strasti jeste da napravite niz fotomontaža sa nacionalnim simbolima i da ih plasirate po Internetu. Slobodno ispoljite svoju urođenu gej kreativnost i napravite, recimo, montažu na kojoj Miloš Obilić trpa Cara Lazara, ili našminkajte Patrijarha Pavla kao trandžu. To će sigurno učiniti da se vaši protivnici zamisle i da odlože bejzbol palice sa kojima su planirali da vam otvaraju lobanje.

3. Vaš Fejsbuk profil

Svi pripadnici vaše organizacije trebali bi da imaju javan Fejsbuk profil na kome otvoreno pričaju o svojoj seksualnosti, jer to je ono što normalni ljudi rade. Ne propustite priliku da svakog dana napišete kakav je bio seks sa vašim dečkom i po kom delu vašeg tela je svršio. U momentima velikih pobeda srpskih sportista, kada svi pišu radosne statuse, vi napišite kako ste tokom cele utakmice drkali na njihove uniforme i kako biste sada rado bili u njihovoj svlačionici da isisavate adrenalin iz njihovih penisa. Nema boljeg načina da pokažete javnosti kako su homoseksualci normalni ljudi koji ne ugrožavaju tradicionalističke vrednosti naše zajednice.

4. Finansiranje vaše organizacije

Za razliku od vaših protivnika koji moraju da se krpe za kintu, štede na bakljama i žickaju kusur od ruskih desničara, vama su finansije mnogo lakše i pristupačnije. Dovoljno je da napišete dobar projektni plan koji će u sebi sadržati ključne reči poput "tolerancija", "ljudska prava", "približavanje Evropskoj uniji" i pošaljete to u neku od evropskih organizacija za finansiranje. Nema veze što je vaša kampanja zasnovana na pričama o glavićima i krljanju fudbalera, bitno da u projektu piše da se zalažete za pomirenje i toleranciju. Novac koji budete dobili omogućiće vam da narednih par godina živite carski i ludujete po žurkama dok budale rade od 9 do 5. Jedino što treba da radite jeste da se pojavljujete po televizijama i budete celebrity, nije li to gay dream?

5. Gej parada

Ako ste pravilno uradili sve navedene korake, velike su šanse da se gej parada održi u miru i bez incidenata. Ipak, za svaki slučaj, nekoliko dana pred paradu banite na patriotske forume i postavite par fotografija sa ulice iz San Franciska na kojima brkati dlakavi kamiondžija u crnim kožnim gaćama šeta svog dečka na lancu. To će dodatno smiriti strasti i odvratiti srpske patriote od bilo kakve napadačke akcije.

Toliko od nas - ako se budete pridržavali ovih saveta, gej zajednicu u Srbiji čeka sjajna budućnost.

(trojka.rs/Istok Pavlović)

preuzeto sa:

http://blog.b92.net/text/18780/Kako-da-napravite-svoju-iritantnu-gej-organizaciju-u-Srbiji/

Support Belgrade Gay Pride 2011

noreply@blogger.com (NShappy) — Wed, 28 Sep 2011 14:10:23 PDT

Pank rok grupa “Red Union” iz Novog Sada je na svom sajtu podržala održavanje Parade ponosa.

“Ponovo je jesen u Srbiji i ponovo fašističke bande prete ljudima. Ponovo će hrabre homoseksualne osobe izaći na ulice Beograda da zahtevaju svoja osnovna prava. Prava se ne dobijaju na poklon nego se osvajaju. Možda to potraje ali ne sme da se zaustavi. Ovo nije borba samo homoseksualaca, ovo je borba svih nas koji volimo svoju slobodu. Borba za život u kojem fašisti i pedofili u mantijama neće odlučivati o nama, našim telima i našim slobodama. Divimo se hrabrosti homoseksualaca u Srbiji i dajemo im punu podršku. Fašisti neka to budu u svoja četiri zida – nama NORMALNIMA pripada ova zemlja i njene ulice. Nikada nećemo biti na istoj strani sa gadovima iz Obraza, Naci Stroja, SRS-a, sa poremecenim Palmom, ludim Koštunicom, Zverima Srbskim, Beogradskim Sindikatom Fašista, poganim popovima svih fela. Ako ti to nije jasno – punk rock nije za tebe i ništa nisi razumeo.

Smrt fašizmu – Ponosno uz hrabre drugove pedere i drugarice lezbejke! Vidimo se 2. oktobra.

Support Belgrade Gay Pride 2011. It’s not popular nor safe but… Fuck popular and safe!”

‎”Kad bi malinari, izbeglice, radnici i ostali shvatili da vode istu borbu kao i homoseksualci, političari i gazde bi bili u ozbiljnom problemu. Zato se i ubiše da nas razjedine i da se sami pobijemo međusobno. Uvek možeš navesti polovinu sirotinje da pobije drugu polovinu sirotinje.”

Kako su nastali heteroseksualci?

noreply@blogger.com (NShappy) — Thu, 08 Sep 2011 17:06:26 PDT

Kasnih 70-ih i početkom 80-ih, dok sam radio na istraživanju za drugu knjigu o istoriji homoseksualnosti u Americi, bio sam zapanjen kad sam otkrio da je danas opšta, neprikosnovena podela ljudi, njihovih emocija i činova, na „homoseksualne“ i „heteroseksualne“ sasvim novijeg porekla.

Termine „homoseksualac“ i „heteroseksualac“, naučio sam, iskovao je pisac mađarskog porekla (koji nije bio lekar) Karl Maria Kertbeni (Kertbeny, 1824–1882) i prvi put ih upotrebio u privatnom pismu koje je napisao 6. maja 1868. god. Karlu Hajnrihu Ulrihsu (Karl Heinrich Ulrichs, 1825–1895), drugom pioniru seksualne reforme. Kertbeni je po prvi put javno upotrebio reč „homoseksualac“ 1869. u peticiji protiv nemačkog zakona koji je kriminalizovao „protivprirodni blud“. Etiketu homoseksualac će krajem 19. veka preuzeti lekari kao izraz kojim imenuju, osuđuju i kojim ističu svoja vlasničkih prava nad društvenom grupacijom koja je u to vreme upadala u oči u barovima, plesnim dvoranama i na ulicama velikih gradova Evrope i Amerike.

Jedanaest godina kasnije, 1880. godine, Kertbeni ili Benkert, kako glasi germanizovana varijanta njegovog prezimena, upotrebljava po prvi put i etiketu „heteroseksualac“, koju će doktori takođe vrlo brzo prisvojiti kao reč za erotski odnos između muškaraca i žena. Ali kako takav odnos nije bio nužno reproduktivan, reč „heteroseksualac“ će i u 20. veku označavati loš, nemoralan odnos.

Reči „homoseksualac“ i „heteroseksualac“, saznao sam, prvi put su štampane u jednoj američkoj publikaciji, i to u jednom medicinskom časopisu, u maju 1892. godine, što me je navelo na interesantno pitanje: a kako su polne intimnosti bile kategorizovane u aprilu? I naravno – još ranije? U njihovom debitantskom nastupu, primetio sam, termini „heteroseksualac“ i „homoseksualac“ definisali su dve vrste seksualnih perverzija, o kojima se prosuđivalo na osnovu prokreativnih standarda. Lista „seksualnih perverzija u užem smislu“ uključivala je „psihički hermafroditizam ili heteroseksualce“. Primedba je objasnila da su heteroseksualci ličnosti kod kojih dolazi do „inklinacije ka oba pola“, kao i „inklinacije ka nenormalnim metodima zadovoljavanja“.

Počeo sam da razaznajem da su se, samo postepeno, američke medicinske publikacije slagale u tome da se reč „heteroseksualac“ odnosi na „normalne“ muško-ženske erotske odnose. Godine 1901. „Filadelfijski medicinski rečnik“ (Philadelphia Medical Dictionary) još uvek je definisao „heteroseksualnost“ kao „nenormalni ili pervertirani ukus ka suprotnom polu“. A još 1910. godine, Havlok Elis (Havelock Ellis, 1859–1939) se žali što „nemamo jednostavnu, preciznu, prirodnu reč“ za „normalnu seksualnu ljubav“ među polovima. Otkrio sam da je i 1923. godine autoritativni „Merriam-Webster“ rečnik i dalje definisao „heteroseksualca“ kao medicinski termin u značenju „morbidna seksualna strast prema osobi suprotnog pola“.

Tek u prvoj četvrtini 20. veka, konačno sam shvatio, zagovornici doktorske heteroseksualnosti su uspeli da je konstruišu i distribuiraju kao označitelja standardnog brenda seksualnosti. Lekarsko regulisanje erosa išlo je ruku pod ruku sa savremenim pokušajima da se standardizuju muškost i ženskost, informisanje i [diskurzivno] fabrikovanje. Medicinska heteroseksualna kategorija proklamovala je novi erotski separatizam, novu seksualnu ortodoksiju, koja je nasilno odvojila seks „normalnih“ od seksa „pervertnih“ i postavila „hetero“ iznad „homo“ u hijerarhiji superiornog i inferiornog erotizma. Ali samo postepeno se pomaljala ideja, iz uskog polja medicinskog diskursa, da postoje takva stvorenja kao što su heteroseksualci i homoseksualci, da bi kasnije postala popularna, opšteprihvaćena zamisao.

U istorijskom istraživanju nalazimo da su „heteroseksualac“ i „homoseksualac“, termini koje danas uzimamo zdravo za gotovo, sasvim nove kreacije. Premda su nam predstavljeni kao reči koje obeležavaju večnu činjenicu prirode, termini „heteroseksualac“ i „homoseksualac“ konstituišu normativnu seksualnu etiku, seksualno-političku ideologiju, i jedan istorijsko specifičan način kategorizovanja odnosa među polovima.

Termini „heteroseksualac“ i „homoseksualac“, tvrdim, podjednako se rađaju iz istorijski specifičnog načina društvenog određivanja roda i erotizma i pomažu u njegovom održavanju. „Heteroseksualac“ i „homoseksualac“ odnose se na grupe, identitete, i čak na ponašanja i iskustva koja su vremenski ograničena, specifično savremeni fenomeni, zavisni od naročitog institucionalnog struktuiranja muškosti, ženskosti i zadovoljstva.

Mnogi istraživači danas se načelno slažu da su polne i rodne kategorije, erotski identiteti, zajednice, značenja i institucije istorijski i da se menjaju tokom vremena. Ali čak i teoretičari društvenog konstrukcionizma seksa nastavljaju da govore o neistorijskom „homoseksualnom ponašanju“. Na primer, istoričar od koga sam naučio jako mnogo, upućuje na razlikovanje „između homoseksualnog ponašanja, koje je univerzalno, i homoseksualnog identiteta, koji je istorijski specifičan“.

Međutim, samo izuzetno mehanička, posve biološka ideja „ponašanja“ („behavior“) omogućava ovo razlikovanje između univerzalnog ponašanja i istorijskog identiteta. Čak i kada se trudimo da istorizujemo seksualnost i rod (gender), mnogi istoričari i dalje smatraju da, kako god da je ponašanje u svoje vreme bilo imenovano, danas znamo njegovo stvarno ime i karakter: to ponašanje je zaista homoseksualno, heteroseksualno ili biseksualno. Naš epistemološki hibris i krajnja ontološka samouverenost (chutzpah) sprečavaju nas da razumemo šarenilo seksualnosti i roda unutar njihove društvene strukture i vremena.

Ako je seksualno ponašanje više od prostog spajanja organa, ako je uvek oblikovano naročitim sistemom u kom funkcioniše, i ako uvek uključuje smešu društveno definisanih osećanja i značenja, ponašanje je isto onoliko istorijski relativno i konstruisano koliko i identitet.

Nemojte me razumeti pogrešno. Neki seksualni činovi koji su se izvodili sinoć u Njujorku bili su bez svake sumnje izvođeni i u Novom Amsterdamu u ranom američkom kolonijalnom periodu. Ali to rano kolonijalno seksualno ponašanje bilo je uključeno u drugačiju ekonomiju. Do te mere je dubok istorijsko specifičan karakter seksualnog ponašanja da samo sa najpribližnijom tačnošću možemo govoriti o sodomiji u ranim kolonijama i „sodomiji“ u današnjem Njujorku kao o „istoj stvari“. U drugom primeru, govoriti o „heteroseksualnom ponašanju“ kao o nečem što se univerzalno dešava znači primeniti jedan termin na veliki broj različitih aktivnosti izvođenim unutar velike raznolikosti polnih i rodnih sistema.

Radikalni društveni konstrukcionisti, među koje spadam i sam, pretpostavljaju istorijsku relativnost seksualnih ponašanja, kao i identiteta, značenja, kategorija, grupa i institucija. Ova teorija relativnosti nije više naročito radikalna kada se primenjuje na promenu istorijskih emocija i institucija „porodice“, na primer. Ali ostaje subverzivna kada se primenjuje na erotsku i rodnu istoriju, jer dovodi u pitanje našu tvrdoglavu, učaurenu ideju o esencijalnoj, večnoj heteroseksualnosti i homoseksualnosti.

Naročito uznemirava kada se govori o heteroseksualnoj istoriji, jer ta istorija dovodi u pitanje naše uobičajeno, implicitno, determinističko shvatanje da je heteroseksualnost fiksirana, bezvremena, biološka, sinonim za spajanje organa i činova muškaraca i žena. Nasuprot tome, tvrdim da heteroseksualnost (poput homoseksualnosti) ima neispričanu, raznovrsnu prošlost i otvorenu, nedeterminisanu budućnost. Žene i muškarci, da parafraziramo Karla Marksa, pišu sopstvenu seksualnu i emotivnu istoriju. Ali oni ne pišu ovu istoriju kako im se svidi. Oni je pišu pod okolnostima koje je zadala prošlost i nju menja njihova politička aktivnost i organizacija, te njihova vizija budućnosti. Erotski i rodni odnosi su uvek u izgradnji i u rekonstrukciji unutar specifičnih istorijskih okvira.

U poslednjoj rečenici, dopustite da istaknem, pribegao sam načinu govora koji sugeriše da se postojanje nekog esencijalnog, univerzalnog erotizma i roda uvek rekonstruiše. Takva je moć esencijalističkog mišljenja nad našim umovima da ja ne znam način kako da ga izbegnem. Ali pomeranje od istorije homoseksualnosti i heteroseksualnosti ka istoriji erotizma i roda, mislim da ojačava pragmatičan, strategijski konceptualni napredak, koji nam dopušta da postavimo nova pitanja.

Kada na primer prestanemo da pretpostavljamo Večnog Homoseksualca, ohrabreni smo tada da postavimo pitanje kako su muškarci u ranom i sredinom 19. veka u Njujorku struktuirali svoje erotske odnose sa muškarcima, koje su to njihove misli, sudovi i fizički činovi koji se daju posvedočiti, i koje reči su koristili za te odnose.

Moja društveno konstrukcionistička hipoteza, uzgred, ne tvrdi da su heteroseksualna ili homoseksualna osećanja manje realna, duboka ili legitimna jer su društveno konstruisana, nego prosto da nisu omniprezentna, da nisu biološka sudbina.

Da bismo stoga razumeli istorijsku raznolikost odnosa među polovima, istraživači bi trebalo da barem privremeno suspenduju naše uobičajeno univerzalizovanje heteroseksualne/ homoseksualne hipoteze. Ako prestanemo da projektujemo te kategorije na društva u kojima one nisu delovale, možemo otvoriti oči za istorijske varijetete roda, osećanja i erotizma.

Džonatan Kec Ned

Iz: A Queer World, izd. Martin Duberman, 1997.

QT, časopis za kvir teoriju i kulturu, godina I, broj 1–2, Beograd: Gayten-LGBT, maj–avgust 2010, str. 191–195.

Izvor

Nestanak homoseksualaca (u Danskoj)

noreply@blogger.com (NShappy) — Thu, 08 Sep 2011 16:53:52 PDT

Intervju sa Heningom Behom

Introducing the New Sexuality Studies, ed. by S. Seidman, N. Fischer, C. Meeks, 2006.

Da li lezbejke i gejevi u Danskoj vide homoseksualnost kao etnički identitet kao što to mnogi Amerikanci čine?

Danska je bila sve donedavno etnički veoma homogena, tako da ne postoji tradicija ustanovljavanja identiteta i grupa u okviru etniciteta. S druge strane, naćićete sasvim isti opseg identitetskih konstrukcija kao u ostatku Zapadne Evrope, u Australiji i Severnoj Americi. Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa Danskom jeste trend nestajanje svih vrsta homoseksualnih, gej, lezbejskih i kvir (queer) identiteta. Mnogi ljudi sa izraženim istopolnim interesovanjima počinju da misle i govore o sebi u terminima ukusa. Sebe otuda ne vide kao one koji poseduju gej, lezbejski ili kvir identitet. Umesto toga govore o posedovanju određenog ukusa ili seksualne preferencije, slično tome kao što neko preferira klasičnu muziku, fudbal, ili vegeterijansku hranu.

Da li taj razvoj specifičan za Dansku?

U mnogim delovima zemalja severa Zapada (uključujući, kao obično, Australiju i Novi Zeland), naićete na trendove iščezavanja identiteta u vezi sa istopolnom seksualnošću. Takvi identiteti teže da se pojave onda kada se životi homoseksualaca uistinu razlikuju od života heteroseksualaca, posebno ako su homoseksualci pod opresijom i bore se za polaganje prava na normalni ili prirodni identitet. Homoseksualni identiteti teže iščeznuću onda kada nema više potrebe za legitimacijom, ili ako se njihovi životi ne razlikuju mnogo od drugih ljudi. Ali način na koji dolazi do nestajanja različit je u različitim kontekstima.

U Americi postoji trend „normalizacije“. Za mnoge Amerikance sa istopolnim sklonostima, njihov život nije strukturiran potrebom da se sakriju, njime ne dominira sram, krivica ili strah. Umesto toga oni su svoju homoseksualnost integrisali u svoj konvencionalni društveni svet na način koji se razlikuje, shodno nivou otvorenosti za koji smatraju da je podesan ili shodno želji. U nekim evropskim zemljama, postoje trendovi ka nekako drugačijoj vrsti „normalizacije“. Ovde se istopolne „seksualne“ želje i prakse sve više smatraju društveno i javno legitimnim, ukoliko su konstruisani u skladu sa konvencionalnim normama ponašanja. Švedska bi bila primer za to. U drugim evropskim zemljama, kao u Danskoj, „nestajanje“ homoseksualca uključuje različite obrasce. Ovde, životni stilovi, karakterne crte i spoljašnji izled mnogih Danaca sve više nalikuju onim koji su bili karakteristični za homoseksualce.

Da li biste mogli ovo dansko „nestajanje homoseksualaca“ da objasnite detaljnije?

Počev od 60-ih 20. veka postoji sveobuhvatno ujednačavanje životnih uslova „heteroseksualaca“ i „homoseksualaca“. Obe grupe, a to važi i za muškarce i žene, razvile su slične životne stilove. Otuda heteroseksualci, takođe, shvataju da brak i porodično jezgro nisu nužno jedini izbor; oni se, takođe, razvode i ustanovljavaju različite tipove aražmana intimnosti i porodica. Oni su, takođe, iskusili promiskuitet i uzastopnu monogamiju, i uspostavljali mrežu prijatelja kao dodatak ili alternativu familijarnim mrežama. Oni su, takođe, uživali u oralnim ili analnim zadovoljstvima – ili uživali gledajući ih na javnom TV-u. Oni su, takođe, iskusili rod (gender) više kao izbor ili mesto igre (site of play) pre nego kao nešto prirodno ili fiksno. Ukratko: svaka osobina koju možete smatrati da je specifično homoseksualna postaje postepeno opšta među Dancima.

Otuda, homoseskualci nestaju, ali na specifičan način. Ne u prvoj liniji tako što postaju nalik heteroseksualcima ili „integrisani“ i „normalizovani“. Upravo suprotno. Ono što je specifično homoseksualno, ili se može zamisliti da jeste, iščezava u smislu da svi Danci, bez obzira na seksualnu preferenciju, usvajaju slične životne stilove i aražmane intimnosti. U ovom smislu možemo govoriti o „homo-genizovanju“ životnih stilova. Prema tome, možda je adekvatnije govoriti o nestajanju heteroseksualca kao specifično socio-kulturnog stvorenja, pre nego homoseksualca. Ono što ostaje kao podela je samo stvar seksualnog ili erotskog ukusa, i ovo je nešto sasvim različito od ideje o homoseksualcu kao različitom ljudskom tipu ili identitetu. Otuda smo svedoci krajahomoseksualca.

Zašto je ovaj razvoj tako vidljiv u Danskoj?

Jedan važan faktor jeste da je žena, u ogromnoj većini, stupila na tržište rada, tokom 60-ih i ostaje na njemu do danas. Participacija žena u radu gotovo da iznuđuje ravnopravnost sa muškarcima – i valja napomenuti, tokom čitavog njihovog života. Štaviše, ogromna većina žena koja radi, ima puno radno vreme. One su stoga navikle da zarađuju sopstveni novac i da imaju život i izvan kuće.

Dalje, danska država blagostanja (welfare state) igra uticajnu ulogu. Ako se ljudima garantuje prihvatljiv nivo finansijske i socijalne sigurnosti, oni se neće bojati da žive izvan „tradicionalne“ familije i da eksperimentišu sa svojim životnim stilovima. U Danskoj je ekonomska osnova za život izvan tradicionalne familije i rodnih struktura uspostavljena kroz razvoj relativno prosperitetne ekonomije sa visokom stopom zaposlenosti, visokim platama, kao i sa visokim nivoom pomoći koju garantuje država za one izvan procesa rada: pomoć za nezaposlene, za stare osobe, i druge vrste pomoći. Ono što je važno, te potpore se daju pojedincima a ne porodici (ili muškoj „glavi“ porodice). Štaviše, postoji visoko razvijen, javno organizovan sistem institucija za brigu o detetu. Danas je skoro opšte prihvaćeno među feministkinjama da je država blagostanja „women-friendly“. Ona poboljšava uslove za žensku autonomiju. Danska politička kultura je takođe otvorena za žensku participaciju. S druge strane, očigledno je da nema razvijene države blagostanja u Americi.

Dalji faktor je jaka kulturna ideologija „frisind-a“. Pojam doslovno znači „slobodni um“ ili „slobodni duh“. On ne označava prosto permisivnost, nego prosvećenu toleranciju u stvarima ličnog ponašanja, kombinovanu sa društvenim angažovanjem za uspostavljanje materijalnih, društvenih, i obrazovnih uslova za pojedince da misle i žive onako kako više vole. Ti ideali, svakako, ne odgovaraju uvek realnosti; međutim, to je ideologija koju naširoko podržavaju sve velike grupe u Danskoj. Ta nacionalna ideologija ohrabruje pojedince i grupe da misle i žive onako kako žele. Ona ne specifikuje norme o tome kako ljudi treba da žive.

Zar nema potiskivanja u Danskoj?

Svakako da postoji potiskivanje. Danska je daleko od toga da je idealno društvo u pogledu seksualnosti i gender-a. Postoje i dalje homofobija i heteroseksizam. Međutim, njih je srazmerno malo. U mas-medijima gotovo da ne postoji negativno pominjanje homoseksualaca. Ispitivanje stanovništva iz 1999. godine je pokazalo da samo sedam odsto ispitanika ima jaku averziju prema homoseksualcima. Taj podatak je verovatno već danas zastareo. Od tada je ministar pozvan na Kraljevski novogodišnji bal sa svojim muškim partnerom, premijer „konzervativne“ vlade javno je obznanio da je on lično za crkveno venčanje homoseksualnih parova; a parlamentarna glasnogovornica, iz partije koju mnogi smatraju za najreakcionarniju, skoro „fašističku“, otvoreno živi u registrovanom partnerstvu.

Neki misle da „registrovano partnerstvo“, ili homoseskualni brak, imitira „straight“ brak. Kakvo je vaše mišljenje?

Znam da to mnogi Amerikanci, i takođe neki Evropljani misle. Oni tvrde da se lezbejke i gej ljudi mogu tolerisati samo ukoliko žive u skladu sa heteronormativnim standardima. Gejevi koji žive drugačije su izloženi jarosnoj homofobiji. Registrovano partnernstvo, međutim, uvedeno je u Danskoj 1989. godine, na pozadini promena u društvenom značenju braka i familije. Za mnoge Dance danas ulazak u brak se više ne povezuje sa ubeđenjima o doživotnom trajanju, monogomiji i strogom odvajaju zadataka i autoriteta prema rodnim parametrima.

Ali, da li postoje gej institucije kao u Americi?

Ljudi iz inostranstva me ponekad pitaju „Pa, zar kod vas nije ostao nijedan gej bar?“ Naravno da postoje gej barovi. Gejevi i lezbejke i dalje idu u gej i lezbejske barove, diskoteke, parkove, porno bioskope, saune, restorane, kafiće i slično. Značenje ovih mesta, međutim, menja se sa nestajanjem homoseksualca i zamenjeno je kulturom seksualnog ukusa. Ljudi se skupljaju radi kultivisanja ukusa, upražnjavanja erotskih sklonosti, ili da uživaju u blizini i toplini zajedništva. Gej i lezbejski život se i dalje odvija u svojoj raznovrsnosti. Prema tome, možemo zaključiti da uvođenje registrovanog partnerstva nije odvelo gej i lezbejke ka tome da prosto imitiraju straight model srednje klase.

Neki Amerikanci su tvrdili da će odobravanje gejevima i lezbejkama da se venčavaju prouzrokovati pad ili slabljenje porodice, jer će oni uvesti promiskuitetni žitovni stil i rodni potres. Koje je Vaše gledište?

Shvatio sam da je moj sopstveni rad na uvođenju registrovanog partnerstva u Danskoj zapravo bio izazvan američkom desnicom koja podržava taj argument – na primer Stenlijem Kurcom (Stanley Kurtz) iz uticajnog konzervativnog istraživačkog centra „The Hoover Institution“ na univerzitetu Stanford. Dopustite mi da budem povodom toga sasvim jasan: nema ništa u mom radu što bi podržavalo tu vrstu argumenta. Homoseksualci nisu namalili heteroseksualce da preuzmu homoseksualne životne stilove. I homoseksualni brak nije uzrok menjanju unutar familije – te promene su pre deo pozadine koja je dopustila uvođenje registrovanog partnerstva. Osim toga, ne slažem se sa povezivanjem, od strane američkih konzervativaca, homoseksualnosti sa moralnim slabljenjem porodice. Takve stvari se dešavaju kada ljudi ostaju zajedno u brakovima koji ne funkcionišu, transformišući kuću u pakao za svakog, uključujući i decu, i gde su ljudi prisiljeni da žive prema ulogama i pravilima koji ih nužno ograničavaju. Možda bi američki konzervativci trebalo radije da se koncentrišu na ulogu rasizma, siromaštva i nedostatka socijalne sigurnosti kako bi razumeli prave izazove za dobrobit američkih građana.

Zar ne postoje nikakvi ozbiljni izazovi za lezbejke i gejeve u Danskoj?

Uticajna Nacionalna organizacija gejeva i lezbejki (osnovana 1948. god.) koncentrisala se na borbu protiv pravne diskriminacije. Postoje i dalje nekoliko diskriminatornih zakona. Na primer, doktorima nije dozvoljeno da pomognu ženi pri inseminaciji, ukoliko ona nije udata za muškarca ili živi u zajednici sa muškarcem „nalik braku“. To pak nije prosto rezultat homofobije ili heteroseksizma. Podrška ovakvom zakonu ima veze sa fantazijama o važnosti očeva, a u njihovoj savremenoj danskoj verziji, te fantazije se povezuju sa željama žena da žive život izvan domaćinstava i njihovom protivljenju da odustanu od moći nad tim.

Boriti se protiv zakonske diskriminacije je važna stvar. Međutim, nema razloga da se očekuje da će ostatak diskriminatornih zakona iščeznuti u roku od par godina. Druge agende izbijaju na pročelje.

Novinari me često kontaktiraju i postavljaju mi jedno od tri pitanja. Prvo: zar ne bi trebalo da uvedemo zakon o „zločinu iz mržnje“ („hate crimes“), kao što to postoji u SAD? Odgovoram da to ne bi bilo mudro. Postoji malo napada na homoseksualce u Danskoj, i njih – možda najveći deo – počinjavaju emigranti sa muslimanskim kulturnim poreklom. Štaviše, nasilni napadi su kažnjivi u svakom slučaju. U danskom kontekstu, uvođenje „zločina iz mržnje“ moglo bi čak da stvori suvišnu atmosferu straha koja nije na korist onima sa istopolnim interesima. A u društvenoj klimi gde Danci rapidno razvijaju sve manje negativne stavove, koja bi bila politička dobit od njihovog oslikavanja kao generalno podložne zločinu mržnje?

Novinari će takođe pitati: zar ne bi trebalo da zahtevamo od države da ispita da li je nadprosečan stepen samoubistava među homoseksualcima rezultat homofobije? Nema razloga, međutim, da se očekuje bilo kakva nadprosečna zastupljenost – osim ako, kao u Norveškoj, gde sva ta buka oko samoubistva izaziva toliko straha u vezi sa autovanjem, da bi oni koji se autuju mogli odmah i da izvrše samoubistvo.

Novinari, i drugi, takođe će pitati: a šta je sa homofobijom u svetu sporta? Ali, ono što možda ovde nalazimo jeste često nešto sasvim drugo: možda neka verzija onoga što bih nazvao „odsustvo homoseksualnosti“ – gde se istopolne seksualne želje prizivaju i istovremeno poriču. Štaviše, moraju li svi erotski i seksualni interesi među muškarcima, ili među ženama, da se javno deklarišu kao homoseksualni? Zar nije izvesno protivljenje muškaraca fizičkoj homoseksualnosti možda način zaštite intezivnih, moguće i intenzivno erotskih, muških želja koje se štite da bi se izbeglo simplifikovano „homoseksualno“ etiketiranje? A koliko smo često, u tele-posredovanom svetu sporta ili već gde drugde, svedoci onoga što nazivam „posthomoseksualna seksualizacija“ muškaraca u odnosu na muškarce i žena u odnosu na žene – tako da danas na te odnose nikakva senka ne može pasti od iščezavajućeg homoseksualca? Možda se isplati istraživati te odnose u svetu sporta empirijski i bez upadanja unapred u optiku homofobije?

Gej, lezbejska i kvir politika je dakle irelevantna u Danskoj?

Sa stanovišta moje analize, činilo bi se adekvatnim i plodnim da se razvije vrsta politike (ili ne-politike) nestajanja homoseksualnosti, nestajanja homofobije, iščezavanja heteronormativnosti. To bi podrazumevalo maksime kao ove koje ću navesti.

Ne reci ništa. Na primer. Pozvani ste da učestvuje u televizijskom programu da raspravljate na temu homoseksualnosti. Urednik je za vašeg oponenta uspeo da iskopa fundamentalističkog sveštenika s kraja Jutlanda. Stoga: ne reci ništa, tj. ne učestvuj u televizijskom programu. U situaciji poodmaklog trenda nestajanja homoseksualca, stare ideologije o homoseksualnosti (uključujući i neprijateljske) preživljavaju samo tako što se oživljavaju putem kontradi–kcija.

Pohvali heteroseksualce za prosvećenost i dobrodošlicu. U situaciji poodmaklog trenda ka nestajanju homoseksualca ne postoji razlog da se hvatate za korbač. Progres se pospešuje ohrabrivanjem.

Ne govori uobičajene stvari. Ne ponavljaj stare narative iz istorije konstrukcije homoseksualnog identiteta. Argumenti da su gejevi i lezbejke inherentno respektabilni ili revolucionarni gubi kredibilitet onda kada većina populacije živi na načine koji su isto tako „alternativni“, ili barem ne bi odbacili misao da bi mogli doći na ideju da to isto čine. Pre svega, argument da su homoseskualci različiti po prirodi je problematičan. Prvo, niko ne zna da li homoseksualna preferenca dolazi iz prirode, detinjstva, s neba, ili iz radosti. Drugo, argument o prirodi je mač sa dve oštrice. On se iznosi u nadi da bi upućivanje na prirodu uspostavilo pravo da se praktikuje istopolno zadovoljstvo ili ljubav. Pokušaj, međutim, da se identifikuje homoseksualna „priroda“ uopšte ne sprečava nauku i društvo da žele da promene tu prirodu i iskorene homoseksualca – hirurškim zahvatima na mozgu (lobotomija), kastracijom, hormonalnim tretmanom, psihoanalizom itd.

Reci nešto drugačije. Izmisli nove priče; istražuj kroz istoriju nauke i teorije kako bi izmamio elemente drugih istina iz njih; stvori nove horizonte za konkretna istraživanja. Osim priča, po sebi olakšavajućim, o razlikama koje isparavaju i sa srećnim krajem, mogu se predočiti histories/ herstories koketerije, flerta, i zavođenja; narativi o predivnoj zaluđenosti za dlakavim nogama i skaske o erotskim ukusima, o zajednički kultivisanoj estetici u vezi sa njima i očaravanju samom blizinom i toplinom zajedništva. U ovom smislu je svakako moguće zadobiti inspiraciju takođe iz onih dimenzija američke kvir teorije koja ukazuje na horizont izvan specifičnih američkih okolonosti.

Konačno, moram da istaknem da su moja razmatranja o politici skicirana iz perspektive nestajanja homoseksualca. U svakodnevnom svetu mi smo i dalje na izvesnom odstojanju od ovoghappy end-a – i to važi za Dansku takođe. Štaviše, moralizam nalazi načine da uvek bude u stanju pripravnosti, spreman da skoči i osudi seksualna zadovoljstva kao „nenormalna“. U ovoj situaciji nužno je, sumnje nema, koristiti raznovrsne političke argumente i oruđa – one koje znamo iz istorije konstrukcije homoseksualnog identiteta, kao i one koji spadaju u vrstu „ne-politike“ koje sam skicirao gore.

Iz prvog broja QT, časopisa za kvir teoriju i kulturu.

http://www.cks.org.rs/2011/09/08/nestanak-homoseksualaca-u-danskoj/

Jabuka

noreply@blogger.com (NShappy) — Wed, 10 Aug 2011 18:24:21 PDT

O da, dragi. Zgrešili smo, po slovu zakona. Ne, ne postoji rupa u tom zakonu koja bi opravdala to što smo uradili. Moramo biti jasni i priznati - mi smo preljubnici. Labudovi su ptice koje u paru provedu ceo život, i budu verni. Laste isto tako. Mi nismo ptice, zgrešili smo, najradosnije što smo mogli.

Nemoj se zavaravati da to niko nije saznao, da je to medu nama. Dostojanstvena prevara ne postoji. Nikad nije, niti ce postojati. To više nije ni Holivudski mit. U najboljem slucaju za to zna tvoj najbolji prijatelj. U najgorem, tvoj decko. Ne znam zašto ljudi uopšte takve stvari imaju potrebu podeliti sa partnerom. Nije da ce se obradovati. Iskomplikovace sve, i to ce na kraju pomutiti taj sladak ukus zabranjenog voca, koji i sada mogu osetiti na nepcu.

Hoce li nam suditi? Naravno. Jedva ce docekati. Srecom, nikad nisam cuo i da je nekom presudeno. U najboljem slucaju cemo nastaviti da se vidamo, u najgorem, raskinucemo sa svojim partnerima, i mi postati par. A onda cemo varati jedan drugoga. S tim, što smo tada u prednosti. Vec znamo. Greh nas je spojio. Najcistiji moguci odnos nice upravo iz onoga što je svet ustanovio kao moralnu prljavštinu.

Svako vozi svoj film

noreply@blogger.com (NShappy) — Mon, 20 Jun 2011 06:24:46 PDT

Jun i jul su meseci kada je najlakše i najjednostavnije voleti ovaj grad. Na godišnji odmor, na neko primorje, obično ode sav starosedelački šljam, a kao turisti dođu neki novi, nepoznati, napune ovaj grad optimizmom i osmesima.

A sve počne Zmajevim dečijim igrama, kad mladost napravi dovoljno buke da uznemiri drage nam pope u dnu glavne ulice, i nastavi se mojim omiljenim festivalom CinemaCity. Nisam nikakav školovani filmofil, nemam verovatno ni dovoljno referenci da bih mogao kritikovati ili preporučivati da pogledate ovo ili ono. Sve što ja znam već piše na wikipediji ili imdb.

Ali, ne manjka mi entuzijazma dok gledam filmove na ovogodišnjem festivalu, koji je svakako drugačiji od dosadašnjih. Za početak, tu je naša Arena, bioskop koji smo dugo čekali. Nedovršen, nesavršen, ali vidi se da ga Novosađani iskreno vole. Miris kokica koji vas obori sa ulaza, lepo osoblje, koje još nema dovoljno iskustva da bi gunđalo zbog plate, sve je to jedan paket koji je taman za ovaj grad.

U subotu je premijerno prikazan film ''Svet u jednom danu''. Genijalan projekat koji su osmislili youtube i Rili Skot, da ljudi šalju svoje snimke, kako im je izgledao 24. juli prošle godine, i da se od toga sastavi jedna priča. A priča je zaista dirljiva. Iskreno sam bio iznenađen kad sam video petoro mladića i devojaka kako napuštaju projekciju. Verovatno im je 3D srcu bliži. No, nama ostalima, ove jednostavne priče, kako ko kuva kafu ujutru, kako provodi dan, i sa kojim nadanjima ide da spava, bile su više nego dovoljne da ovogodišnju filmsku priču počnemo na najbolji mogući način.

Propustio sam i crveni tepih, i žurku na tvrđavi (20.000 ljudi se tamo provodilo), propustio sam i gradonačelnikov govor. Sve to nije bitno, jer sam sa svojim prijateljima mogao da uživam, prvo u areni, a kasnije i u Dunavskom parku, sa pivom u ruci i rosom na nogama.

Svima prepričavam film, a nema šta da se prepriča. Zapravo je reakcija publike bila najzanimljiviji deo, čulo se često uzdisanje, smeh, odobravanje, ili pak tajac kad se jedan dečko autovao svojoj baki. Mlade Novosađanke su negodovale na običaj u nekoj afričkoj pustari da devojka pozdravlja muškarca klečeći pred njim. Smejali smo se ruskoj babici koja drsko uzima bombonjeru, i lupa vratima. Negodovali smo svi na razmišljanje religioznog fanatika koji strepi nad sudbinom sveta koji je okrenuo leđa Bogu.

Kao i svačiji dan, film je završen porukama nade. Jer, šta nam drugo preostaje. Ona je izlaz u situaciji kada se ne osećate dobro. A teško je ne osećati se dobro u Novom Sadu dok lipe cvatu.

W.R.: MISTERIJA ORGANIZMA - TRANSKRIPT SCENE U DVORISTU

noreply@blogger.com (NShappy) — Tue, 14 Jun 2011 07:25:29 PDT

Komšinica: Vaša cimerka opet vrši polno opštenje!? Sramota!
Milena: More gledajte vi svoja posla!
Komšinica: Gledam. Nego, vidim - belasaju se guzovi.
Milena: Šta to vas briga!!!
Komšinica: Brinem da se mladež ne istroši.
Milena: Sloboda i ljubav se ne mogu potrošiti, gospođo.
Komšinica: Aha… Kod vas izgleda šampionat za ljubavnu gimnastiku.
Milena: To je telesna ljubav. Apstinencija je nezdrava, neljudska, nepravilna i što je najvažnije kontrarevolucionarna.
Komšinica: Mislim, u smislu jebačine.
—-
Milena: Ekspres i Novosti uvlače nas u besmislenu debatu da li je bolji kratak i debeo ili tanak i dug. Molim vas, to su lažne dileme. Ne verujte štampi. Najvažnije je u svemu veselje. Veseli je najbolji. Pa, i najmanje dete zna da je najslađe između nogu.
Naš put u budućnost mora biti životno pozitivan.
Drugovi, socijalizam i fizička ljubav ne smeju biti u suprotnosti, socijalizam ne sme da isključuje ljudska zadovoljstva iz svojih programa. Oktobarska revolucija propala je na pitanju slobodne ljubavi.
Ako se omladini zapečati seks, ona srlja u ostale vrste uzbuđenja, a to su: krađe i provale, kriminal razni, tuče sa noževima, alkoholizam i političke pobune sa lepršavim zastavama i sukobima sa policijom, kao komunisti pre rata. Nama treba slobodna omladina i društvo bez kriminala. Ako to hoćemo moramo dozvoliti slobodnu ljubav.
Radmilović: U našoj demokratiji svi imaju pravo na đevrek. Prvima đevrek, drugima rupa od đevreka. Samo, izgleda jda je osnovni problem, problem rupe.
Milena: Pogledajte do čega dovodi klasno društvo. Muškarci prestaju biti ljudi, postaju - ordinarne svinje.
Radnik 1: Znači, mi smo svi idioti.
Milena: Tačno. Idiotizam je prava reč za vašu situaciju, jer ne činite ništa da izađete iz materijalne i seksualne bede.
Radnik 2: Dođi da ti smestim mog idiota pa da se opametiš.
Milena: More marš! Tucate pijane kurve po klozetima, imate malu platu, žene i deca vaš ne poštuju. Retkojebci! Ubedili ste decu da im se suši kičma zato što se igraju ispod jorgana.
Radmilović: Tako je. To zna svako ko je čita knjižicu Od čegan umire srpski đak
Milena: Nijedno uzbuđenje ne može dostići elementanu snagu organzma. Zato se bavimo politikom mi, čiji je orgazam nedovoljan, defektan, zbrzan i prevaren.
Pravi ljudi znaju kako treba živeti. Ne čekaju ničija odobrenja. Slatki zaborav, to je zahtev masa, ako se narodu ne da slobodna ljubav uzeće sve ostalo. Tako su počele revolucije, tako počinje fašizam, i smak sveta. Kako je čovek postao divom odDeutschland über alles? Orgazam masovnog marširanja. Orgazam krvi kod alkoholičara i narkomana. Orgazam mozga kod religioznih mističara. Orgazam radne frenecije kod šampiona rada, sporta i umetnosti.
Zabranjivati omladini slatku etiku seksa je isto što i oduzimati joj duševno zdravlje. Deca i omladina moraju dobiti pravo na sreću genitalnog zagrljaja. Vratimo se sopstvenoj ljudskoj prirodi, vratimo se pravu svakog čoveka na ljubav. Sloboda za pojedinca , sloboda za sve!

Era hejta

noreply@blogger.com (NShappy) — Tue, 14 Jun 2011 07:20:34 PDT

Šta mislite, da li je hejterski stav postao new black? Primećujem da ako nemaš prkosan stav, nisi cool, uopšte. Hejtujem, dakle postojim. Srbija je jedna od zemalja u kojoj se fejsbuk koristi u neograničenim količinama, i na svakom mestu. Na poslu, tokom ručka, za vreme seksa (o da). Ta široko rasprostranjena navika, nova adikcija, dovela je do stvaranja hiljada grupa koje mrze nešto. Svi mi koji mrzimo.

Možda na prvi pogled deluje naivno, ali ne mislim tako. Odakle to potiče? Rat u Bosni? Kosovo? Sankcije? Mislim, neko je morao da zadoji mržnjom tolike ljude.

Ne odnosi se to samo na krupne stvari. Nekada su se pričali vicevi o slovencima i hrvatima, o Muji i Hasi, o Lali i Sosi, ali negde, tokom ‘90-ih sve je otišlo u tri lepe (naše).

Svake godine, od kako je Sloba otišao, čujem da je nekoj turi đaka srednjoškolaca, maturalaca, zabranjen ulaz u EU. Kažu, pravili pizdarije, nisu pevali četničke pesme samo na šaragama, već i na tuđim trgovima. Pa, naravno da nas neće. Oni primaju imigrante, ne znaju šta će sa njima, a mi bi terali crnogorce nazad u crnu goru, izbeglice ‘vozom koji ih doneo’ nazad na sagorelo ognjište, cigane bi na nebo (jbg, oni ionako lete tamo, jel’te). Nije u redu!

Dosadilo je bre! Mnogo ste nervozni! Mnogo mrzite!

Mrzite pedere jer bi da šetaju. Mrzite grobare, jer ste ponosna treća generacija delija. Mrzite žene. Mrzite decu. Mrzite stare. Kad ste poslednji put ustali nekoj nadrndanoj babi u gradskom? Ona ima pravo da bude nadrndana, godine joj dozvoljavaju. Šta je vaš izgovor?! Devojka vam nije dala? Momak je tražio da mu popušite? Ako, zavali joj šamarčinu, i njoj i babi. U gradskom, naravno.

Onda, mrzite se međusobno. Gejevi mrze pedere jer su tetke. Klozetirani mrze ove što bi da paradiraju. Ovi što paradiraju mrze ove klozetirane jer pitaju ko to plaća. A svi se mrze na relaciji Ceca-Jeca. Da ne kažem Madonna-Gaga.

Kompliment danas znači samo jedno - namera. Skrivena, naravno. Svi samo traže. Niko da daje. Bez povratka. To je sada ludost. Budaleština, idiotizam. Znak da nije sve kako treba sa tobom. Svi su željni. Svega. Stvari, nezaslužene pažnje, nežnosti sa kojom ne znate šta ćete. Priznanja za nešto što niste. Zato laskate, jer je besplatno. Ali i to radite samo ako ima šanse da dobijete nešto zauzvrat. Pa, makar to bilo i mesto u gradskom.

Istinu ne poznajete, jer uvek imate ono ”ne bih da se mešam, meni je svejedno ali, bez uvrede, možda grešim…”. Zašto?! Zašto se moramo izvinjavati da bi rekli nešto iskreno ili tačno?

I zašto mislim da li će mi se nakon ovoga broj fb frendova smanjiti? Znate šta? Briga me. Ionako će me dodati za mesec dana, kad zaborave. Ovo nije više era vodolije, ovo je era zlatnih ribica, koje prekratko pamte.

Srećko i mede. Igre bez granica.

noreply@blogger.com (NShappy) — Thu, 19 Aug 2010 12:57:38 PDT

Postavljanje novih rekorda. Pretpostavljam da je 20 pozeljno, ali nekad nije ni to dovoljno. Ne, ne pricam o centimetrima! O danima, koji su dovoljni da shvatite da se prošlost vraća sve dok ne završite sve svoje započete priče.

Moja priča. Počinje pre 30 godina. Moja baka, ubeđena da je mama trudna čim se udaje, počela da priprema stvari za bebu. Muško je jedino dolazilo u obzir, naravno. Plavo ćebence, plišani meda, bele štrikane čarapice, i dukat koji ide pod jastuk. Ali, moja baka je bila, kao svi u to doba, udata po nekoj odluci roditelja. Našli su joj priliku i ona se nije bunila. Prihvatila je dedu i živeli su srećno. Valjda. Rodila mu je puno dece (nikad dosta) i nije mogla da poveruje u slobodnu volju svoje najstarije ćerke, da se uda za čoveka kog voli i da nema drugog razloga. Živeli su kao podstanari a ja sam došao na svet tek 3 godine kasnije kad su napravili kuću. Bili su mojih godina kad su to sve postigli. Ja sam još uvek apsolvent i konobar. Ne pravim paralelu, već pokušavam da dočaram inflaciju, i godine koje su pojeli skakavci. Da li ću ja ikad zaraditi ''svoj prvi milion'' a da to ne bude skopčano sa ekonomskom katastrofom i hiperinflacijom? Ili kriminalom? uhm. Vraćam se na priču, ne brinite...

Ćebe, meda, čarape i sve ostalo. Moj imetak i pre mene. HA! Ko se može još pohvaliti kapitalom pre samog počeka? ;) Na žalost, nisam dobar ekonomista, pošto sam samo ćebence sačuvao. Ukoliko niste znali, Čarli Braun je nastao po MOM liku.

Meda je ostao negde, ko zna gde... Mislim da mi ga je uzela sestra, kad sam ja bio dovoljno star da koristim igračke koje su mogle da me uguše, a ona dovoljno nespretna i neartikulisana, da joj meda posluži kao amortizer pri padanju.

Od tad ja tražim svog medu. Svi koji me poznaju, znaju da volim mede. Mede su oni čupavi, krupni dečaci, velikog osmeha i veeelikih ... očiju...

Tu negde počinju moji prvi ljubavni problemi. Mede nisu kao igračke, mekani, umiljati, nežni i sigurni. Oni su problematični, željni, poželjni i oko njih treba mnogo više truda nego oko izvlačenja igračke ispod sestrine guzice. Zapravo, uvek postoji šansa da završe u nečijoj guzici, if you know what i mean'...

Ljudi nisu igračke, i ne pripadaju nikom, ali svako ima pritajenu potrebu da se poigra SVOJIM medom, i da oseti onu sigurnost iz detinjstva. No,te igračke svoju politiku vode, i to me nekad frustrira, to me rastuži. Teško mi je pronaći nekog ko je zabavan, ko ume da se igra, ko ume da flertuje... Jebote, ovi napucani likovi imaju kapacitet za flertovanje koliko i nedonošče da zatraži sisu! I kad naiđe taj meda, onda nije neverovatno da se ljubite sa njim u sred bela dana na keju, da pređete silnu razdaljinu da se vidite, znate, tada mašta radi svašta.

Ali, opet... Neka tuđa guza sedne, ili rezerviše medu, i vi ste opet u potrazi za svojim...

No, da ne patetišem više. Ovo je bio pokušaj da sebi objasnim zašto ih toliko volim.

Crtice. Ukratko.

noreply@blogger.com (NShappy) — Mon, 03 May 2010 02:45:54 PDT

Svi ste čuli za Milu. Kuče kome je neko odsekao sve 4 šape. Zaista monstruozno. Digla se frka, kuka I motika, svi osuđuju nn lice I pozivaju da se linčuje. NN lice. Niko ne zna ko je to. Nikad se neće ni saznati, verovatno. Ali svi traže glavu tog NN lica. Pitam se šta se desilo onom momku, Srđanu Stankoviću (23) koji je šutnuo mače od par meseci preko igrališta, kao loptu? Postoji snimak na yt, on I drugari mu lansiraše nesrećno mače van orbite – I nikom ništa. Zašto niko ne traži njegov scalp? Zašto niko ne poziva na njegov linč? Koliko je sakate dece na ulicama, hendikepirane ne samo fizički, pa opet niko ne reaguje, socijalno je tu da (ne)radi svoj posao. Neverovatno mi je poverovati kolike smo zveri postali. Od nesrećne Mile, jedino više poziva na linč su doživeli nekoliko fem likova, dečaka, modnih mačora, kako god, koji nisu uradili ništa, nisu ugrozili nikoga, njihov jedini greh je što vole određenu pevačicu I što imaju drugačiju frizuru. Zato sam postao član kontragrupe – kazna za psa monstruma koji je odsekao čoveku 4 noge. Danas, kad je humanost postala stvar prošlosti, više nije ni važno ko je pas a ko čovek. Ionako svi živimo k’o psi.

Opet sam se preselio. Da li mi verujete :-) Ja sebi ne verujem. Više sam se puta selio u poslednjih godinu dana, nego za poslednjih 10 godina. No, sada sam ponovo u starom kvartu, pod starim, poznatim lipama. Ulica je sada mirnija nego pre, ni komšiluk vise ne čujem. Ne zavaravajte se, samo je izolacija bolja, ne znači da su se ljudi promenuli. I dalje studentarija pije i urliče kao i pre. I ove redove kucam sa svoje fenomenalne terase. Pohotna starica bi mogla da uživa u mom nagom telu, da ne boluje od katarakte. Baš mi ne ide egzibicionizam.

Po useljavanju u novi stan, ispostavilo se da neko od komšija nema pass na svom wirelesu (neko mi reče da se to kaže wi-fi, kako smesno zvuči...). Lepa dobrodošlica, nema pogovora. Avaj, sinoć se ta wi-fi mreža preimenovala u ''3 opake mace'' i dobila šifru. Toliko. Mora da su mace iz srednjusrbiju, oni su škrtice svoje vrste....

Danas mi je moja psihološkinja rekla da zaljubljivanje nije dobro za moj tip ličnosti. Ok, nije baš tako rekla, ali to je mojim rečima prepričan zaključak. Zapravo, najčešće je u pitanju projekcija. A ja sam se izgleda isprojektovao. Biti zaljubljen ne znaci nužno i voleti. Biti zaljubljen je određeno stanje; voleti je čin. Stanje podnosimo, za čin se odlučujemo. A nije da me nisu upozorili. I On, i Ona, psihološkinja. Ispostavilo se da je, i pored savršene komunikacije, sve u vezi mene, samo ideja, promisao, a sa drugima konkretna stvar. Eto, dostigao sam i ko zna koju ravan astralne projekcije, a da toga nisam ni bio svestan. Rekao sam da to neću nikad raditi, toliko puta sam se rugao drugima što to rade, I opet to uradim. Nije da se kajem, znate. Imam pravo da ne budem savršen. Pravo na greške je zagarantovano ustavom. I prija mi izbor. Mogu ja da volim I na wi-fi način, zašto da ne. Do sada još jedino to nisam isprobao.

Ovih dana sam pročitao novu Vedraninu knjigu - Dabogda te majka rodila. Prodavačica me je pitala, kad sam tražio tu knjigu ''Jel' to ona sa golom ženom na koricama?''. ''Jeste, ta je.'' Bilo je toplo, prvi nalet vrućine. Ona je bila zakopčana do grla. Moj savet vam je da knjigu čitate goli.

Kako to da o muškarcu koji ima veliki pimpek, uvek prvo to saznate? Veličina, realna, ili imaginarna, stvara problem ili ne, ali uvek je saznate. Oni se toga ‘’stide’’. Njima to predstavlja problem. Zapravo, ne njima, problem je uvek u onoj 'trpnoj' strani, što ne može da ga primi. Šatro. Dobar ljubavnik je vešt, bez obzira kolika mu mesina visi među nogama. On uvek dovede do vrhunca. Bez izgovora. Veličina je bitna samo kod neiskusnih, ili kod osakaćenih. Ne znam da li visina invalidske penzije ide sa stepenom invaliditeta? Ne znam ni da li se emotivna/intelektualna hendikepiranost uzima u obzir? Svejedno, moja generacija neće doživeti penziju.

Hit dana – Amy Winehouse - Love Is A Losing Game

Prolećna groznica

noreply@blogger.com (NShappy) — Fri, 26 Mar 2010 17:25:32 PDT

Danas 12h.
U prvoj rečenici, nakon ove pauze, moram da izrazim slaganje sa blogerom Jonasy-jem. Vreme je proleću, a ne blogovanju. Vreme je zaljubljivanju i privikavanju na tu ideju.
Krenuo sam kod psihologa. Psihološkinje, tačnije. U početku sam bio skeptičan. Preko puta mene sedi lepa devojka, mlada jako, sa neobično plavim očima. Plave oči su zajebane, ne možete dugo gledati u njih. Podsetila me je na ''Ligejin grob'' od E. A. Poa. One hipnotišu. Možda zato nisam nikad imao vezu sa nekim ko ima svetle oči.
Danas u 15h idem na testiranje u Jazas. Imam neko perverzno zadovoljstvo u činjenici da oni jednu kap naše gej krvi plaćaju hiljadarku. Nije loša pogodba, složićete se. Koliko li onda ceo vredim? Hm. Trema me drži već par dana. Svi znamo kolika je potreba da se koristi kondom, svi smo svesni rizika. Pa opet. Kad si u vezi sa nekim, kondom se ne koristi, kao verujemo jedan drugom. Kada posle dva meseca raskinete, više ne verujete. On postane stranac, a od malih nogu nas uče da strancu ne treba verovati.
Pričao sam sa drugarom o svom strahu. Rekao je da između opcije da nema seks jer se boji neke zaraze, i nezaštićenog seksa, radi uživanja, uvek bira ovo drugo. Zvuči neodgovorno, ali ko može da ospori činjenicu da to onda postane deo vašeg genoma, samim tim i Vas?
Kad već pričam o seksu, razmišljao sam koliko sam se samo u tom smislu menjao. Šta sam nekad voleo, I šta sada volim. Ne samo ja. To je kulturološki obrazac, novo vreme nosi nove vrednosti. Shvatio sam da afrodizijaci nisu vise ono sto su nekad bili. Prvo su se lozili na miris. Onda je dosao parfem. Status. Mirise na bogato, svakom se digne. Onda su bila kola. Moze stici kad god pozelis, gde god pozelis. Jos ako je zadnje sediste veliko, sreci nigde kraja. Zatim su dosli mobilni telefoni. Jasna komunikacija znaci da ce cuti sta ti prija. Umece da zadovolji. Obrnuta proporcija - sto manji fon - jasniji ton.
A sada? Zakljucujem da su sada glavni afrodizijaci - fotoaparati! O da. Mozete biti ruzni kao stakor, ako imate dslr, svaki mladi lepotan ce pozeleti da se okupa svetloscu blica. O da. Vogue!
Ovakve I slične misli mi prolaze kroz glavu dok mi lanceta probija kožu a laborant uzima krv. Pokušava da vodi nekakav neobavezan razgovor, a znam da me potajno mrzi. Oženjen je 7 godina. Ima dvoje dece. Zašto bi to mene zanimalo? Verovatno želi da kaže da je kao takav siguran, I da ne mora prolaziti ovo sve kao ja, peder, biće noći… Okrećem glavu da ga ne gledam, a ne zato što se gadim krvi. To je moja krv, na kraju krajeva, MOJA! Pa sve I da je puna virusa, ipak je sve što imam. I ne želim da slušam bilo koga, nameštam plejer u svojoj glavi I puštam hit dana The Gossip Standing in the way of control…
15.30h. Trudim se da ne razmišljam o testu, dok vodim isprazan razgovor sa anketarkom. Ovo je mali grad, čudo jedno kako se svi znaju. U tim uslovima autovanje je izgubilo smisao. Ionako svi sve znaju.
Broj 112. U je, ja sam. I negativan sam.
Obećavam sebi da ću od sada uvek koristiti zašitu, mada znam ... ;)

Navijači Zagreba: Fudbalom protiv homofobije

noreply@blogger.com (NShappy) — Sat, 27 Feb 2010 13:05:11 PST

Odlazak na fudbalsku utakmicu među navijače, sa gej prijateljskim transparentnom – zvuči kao potez neprikrivenih samoubilačkih namera. Ipak, na utakmici hrvatskih prvoligaških klubova Zagreba i Rijeke pokazalo se da ne mora biti tako.

Naime, sve zavisi od navijača. Među Bijelim anđelima, udruženju navijača NK Zagreba, na zapadnoj tribini je razvijen veliki transparent „Nogometom protiv homofobije“ i zastava duginih boja, simbol GLBT zajednice.

Ta planirana akcija je zapravo nastala na inicijativu Bijelih anđela, koji su je sproveli u saradnji s udruženjima Iskorak, Queer Zagreb i Centrom za mirovne studije kao bi obeležili međunarodni Dan borbe protiv homofobije u fudbalu, koji se obeležava 19. februara, za kada je prvobitno bila najavljena utakmica pa potom odložena.

Četrdesetak ljudi je držalo transparente, što navijača, što aktivista i nije bilo burnih reakcija među ostatkom publike, osim što je Armada sa suprotne, istočne strane tribina spremno odgovorila svojim transparentima „Nogometom protiv fobije od žena“ i „Odite se liječiti“. Armada je očigledno bila dobro pripremljena s obzirom da je akcija zbog bezbednosnih razloga držana u tajnosti sve do pre utakmice. Utakmica je završena rezultatom 1:1.

Marko Ciprijanović, predsednik udruženja Bijelih anđela, kaže da su se odlučili na takav potez jer žele da promovišu toleranciju na stadionima, a kao lokalpatrioti žele da predstave i Zagreb kao otvoren i tolerantan grad.

"Stadion je mjesto na kojemu ljudi izražavaju svoje stavove pa se i mi koristimo tim pravom. Barem možemo potaknuti javnu raspravu o vrijednostima u društvu", kaže Ciprijanović.

Pitamo ga bi li takva akcija bila moguća i na utakmici između, recimo, Dinama i Hajduka, i iako kaže da ne može da odgovara na hipotetička pitanja, dodaje: ''Tamo se ljudi batinaju i zbog puno manjih stvari''.

Pitamo navijače na stadionu šta misle o toj akciji i uglavnom kažu da je podržavaju jer se ''zna politika Bijelih anđela'', i upućuju nas: ''Pitajte njih tamo što misle'', pokazujući na navijače Rijeke. Armada se izjasnila, ali je, možda na sreću, bila previše daleko da svoje stavove 'obrazloži'.

Bijeli anđeli su poznatih kao miroljubivi navijači, na stadionu razvijaju transparente sa Zagijem, zaboravljenim simbolom Univerzijade, natpis „Tko pjeva zlo ne misli“, pa čak i velikog žutog smajlija. Sarađuju i sa inicijativom Fudbal protiv rasizma u Evropi (Football Against Racism in Europe – FARE), koja se bori protiv svakog oblika diskriminacije u fudbalu.

Međunarodni Dan borbe protiv homofobije u fudbalu obeležava se na datum rođenja Justina Fashanua, britanskog fudbalera koji se prvi, a za sada i jedini u svetu profesionalnog fudbala, otvoreno deklarisao kao gej. Fashanu se ubio 1998. nakon što ga je stariji maloletnik neosnovano optužio da ga je seksualno napastvovao.

IZVOR

http://www.youtube.com/watch?v=QiP9wHg4pR4&feature=player_embedded

QT -- časopis za queer teoriju i kulturu

noreply@blogger.com (NShappy) — Sat, 27 Feb 2010 13:00:10 PST

Krajem aprila i početkom maja izaći će prvi broj magazina QT, magazina za queer teoriju i kulturu, dostupan u knjižarama širom Srbije po veoma pristupačnoj ceni. Obim časopisa biće oko 250 strana i izlaziće 3 puta godišnje.

Prvi, specijalni broj doneće istoriju percepcije fenomena homoseksualnosti u poslednje četiri dekade kroz 30tak tekstova i intervjua sa nekim od najznačajnih savremenih mislilaca: Sartr, Delez, Bart, Gatari, Monik Vitig, Fuko, Džudit Batler, Burdije, Derida, Žižek itd.

Naredni brojevi imaće i dalje teorijske temate, ali će opseg biti proširen i na umetničke radove i recenzije, sa posebnim naglaskom na domaće stvaralaštvo. Za sada, planira se objavljivanje dela studije o gej pornografiji na internetu i o gej avangardnom filmu (autori naši).

U tom kontekstu, ukoliko imate bilo kakve primedbe i sugestije, ali i radove (proza, poezija, strip, teorija, kritika itd.) možete ih poslati na email: magazinQT@gmail.com. Objavljeni autori dobiće adekvatne honorare.

Gay valentinovo

noreply@blogger.com (NShappy) — Sat, 27 Mar 2010 07:24:55 PDT

Juče je na francuskom web-sajtu Yagg objavljen video snimak gej "kiss-in" akcije koja je održana u Parizu uprkos pretnjama nasiljem.

U izveštaju se navodi da je akcija ljubljenja prvobitno trebalo da se održi ispred Notr Dam katedrale ali su se na web stranicama hrišćanskih fundamentalističkih grupa pojavili pozivi na "odbranu vere od ove provokacije" u organizaciji "sodomita" i "sidaša", uz mnoge druge homofobične uvrede. Na ovim web-sajtovima se pozivalo na nasilan odgovor, zbog čega su organizatori odlučili da promene lokaciju i izmeste akciju na obližnji Trg Sv.Mišela. Promenu lokacije je podržala i policija iz čijih redova je dobijena informacija da ne mogu da ih zaštite od eventualnih napada.
Ipak, akcija je održana mirno, ali su neki gejevi uprkos svemu krenuli ja Notr Damu. Svedoci tvrde da ih je tamo očekivalo oko 200 hrišćanskih aktivista, koji su ih napali kada su počeli da se ljube.

Preuzeto sa Labrisovog sajta
http://www.labris.org.rs
http://www.huffingtonpost.com/2010/02/14/gay-kiss-in-in-paris-take_n_461879.html

Juče je na francuskom web-sajtu Yagg objavljen video snimak gej "kiss-in" akcije koja je održana u Parizu uprkos pretnjama nasiljem.

U izveštaju se navodi da je akcija ljubljenja prvobitno trebalo da se održi ispred Notr Dam katedrale ali su se na web stranicama hrišćanskih fundamentalističkih grupa pojavili pozivi na "odbranu vere od ove provokacije" u organizaciji "sodomita" i "sidaša", uz mnoge druge homofobične uvrede. Na ovim web-sajtovima se pozivalo na nasilan odgovor, zbog čega su organizatori odlučili da promene lokaciju i izmeste akciju na obližnji Trg Sv.Mišela. Promenu lokacije je podržala i policija iz čijih redova je dobijena informacija da ne mogu da ih zaštite od eventualnih napada.
Ipak, akcija je održana mirno, ali su neki gejevi uprkos svemu krenuli ja Notr Damu. Svedoci tvrde da ih je tamo očekivalo oko 200 hrišćanskih aktivista, koji su ih napali kada su počeli da se ljube.

Preuzeto sa Labrisovog sajta
http://www.labris.org.rs
http://www.huffingtonpost.com/2010/02/14/gay-kiss-in-in-paris-take_n_461879.html

noreply@blogger.com (NShappy) — Sun, 07 Feb 2010 13:32:14 PST

Ne zelim da se bojim seksa

noreply@blogger.com (NShappy) — Tue, 02 Feb 2010 10:29:01 PST

Stvarno nisam mogao da poverujem da to cujem. ''Prehladio sam se, mnogo vremena provodim u kolima''. Ne zvuci strasno, ali kada vam bivsi decko, sa kojim ste skoro raskinuli, dodje na posao i to kaze, a svesni ste da to znaci da je nasao nekog koga kara u kolima... Povezite sami.
Nemam problem sa tom post-breakup-ljubomorom, npr sa svojim bivsim i njegovim sadasnjim pijem kafu redovno. Medjutim, sa ovim poslednjim sam trebao ostati samo fuck buddy. Seks je bio dobar. Uzivao sam potpuno. Eksperimentisanje, uzivanje do kraja. U nekom trenutku smo postali par. Ocigledno se ne moze uhvatiti senka od zivota sto ko Dunav tece, pa ni mi nismo vise uzivali u tome. Ok, razisli smo se, sve je to ok, ali nije mi jasno zasto nakon toga treba i prekinuti jedan savrsen seksualni odnos, koji prija obojici? Nije da mu se ne svidjam, i sam to kaze. Ovdasnji pederi su jako konzervativni zapravo. Seks je kategorija o kojoj se voli teoretisati, ali u praksi se to slabo odradjuje. Koliko njih ni za rimming ne zeli da cuje, a kamoli nesto drugo. Bez veze. No, njihov problem. Seks je ovde tabu, pa se cak i nakon raskida dvoje ne mogu pojebati a da neko ne izdrami... O je, ne vidim koja je razlika u seksanju sa nekim koga volis (ok, ako raskines, ne moras ga odmah mrzeti, slobodno nastavi da ga volis, nije problem) i provesti vreme ceretajuci o svemu. Seks je vid komunikacije :-)
A on je odabrao da sa mnom vise ne komunicira, vec da trpa neko dete u kolima. Dzizs! A kod mene i krevet i topla soba, i kupatilo.
Nesto sa mnom bas ne valja. :-)) Ne zelim da se bojim seksa!
Hit dana - Mylene Farmer - fuck them all

Run away, turn away

noreply@blogger.com (NShappy) — Wed, 27 Jan 2010 13:24:05 PST

ti i oni...
isprva, izmedju vas, nema neke razlike.
svi ste mali, svi ste deca. i ona i on i ti. svi vi.
teen-age donosi prva saznanja i nevolje, prvi znaci razlicitosti, mozda osecas strah.
okej, saznao si. ti si ono "najgore" sto se moze desiti - peder.
bolelo je, nisi smeo odmah priznati samome sebi, prvo si samo mastao.
a onda si pogledao sebe u ogledalo, udahnuo i rekao: jesam, volim muskarce.
ides u srednju skolu, gledas ih i sanjaris o njima. o zgodnim deckima preplanulog tena i misicavog tela.
ocajan si, jer mislis da si sam. i ne sanjas da postoje MILIONI takvih ljudi, tu, tamo negde...
on ima devojku i ljubi je svaki dan. javno. na klupi u parku, dok pijete kafu, u bioskopu. on je tvoj drug i ti mu zavidis. i njemu i njoj. zbog slobode u kojoj znaju uzivati.
zavrsio si srednju skolu, izvukao se bez bubuljica, ali sa peticama i upisao fakultet. i oni, takodje.
neko je nekad rekao za tebe da si sigurno peder. mama se cudi: sta ti se desava?
vic o pederima se u tvom drustvu prica sa posebnim zarom, ili je to tvoja paranoja?
kupio si neke casopise, strejt, dakako, gledao kurceve i spermu, drkao nocima.
ucio, citao i sanjario. sve je bilo bezuspesno.
on je nju i dalje ljubio pred tobom, pred svima, u parku, na klupi, u busu, na ulici.
samo si ih gledao. i samo si ih mrzeo!
u vojsku si otisao, ali sa zebnjom. kako ce to da ispadne?
bese ti milo gledati potentne regrute bez gaca, ali to je bese sve.
masni vicevi, lovacke price o "izjebavanju stotinjak rasnih plavusa za noc", mozda poneki nocni sum i jecaj, stenjanje necije, mozda je to bilo tvoje jedino, prvo i najvece seksualno iskustvo. u svako novo drkanje, prizivao si necije jecaje iz te noci. bedno, a?
vratio si se iz vojske, sve je proslo u savrsenom redu, nisi provaljen, a ni povaljen, kuci je sve po starom, sve je kao i nekad.
blizi ti se trideseta, dobijes posao, al' "u struci" (urigirao kum janko), sad moras da se zenis.
izlazis u grad, kafei, diskoteke, bioskopi i restorani. i dalje se oni ljube, pipaju cak, pred svima, sad su vereni, svadba u avgustu.
ti venes kao jebeni pokoseni cvet, muka ti je, jer si tako sam. gutas svoje suze, decaci, ipak, ne placu.
udaras glavom o zid, trazis ga, njega ili bilo koga, da ugasi pozudu od koje ne mozes vise da zivis. cini ti se ni dana.
ipak, docekas novi dan, i onaj iza njega, i onaj iza njega.
leta, jeseni, snegovi, nove godine, dani zaljubljenih, dani mrtvih, ali nikako da osvane dan zivih, dan za tebe.
sedis, ponekad se naduvas, cutis i zuris u tamu. gde su? gde je? i kako?
svake noci sam, svako jutro sam, ceo dan sam, ceo jebeni zivot sam... tuzno, a?
u avgustu im kumujes, oblacis svoje novo odelo i vezes svoju leptir masnu.
u crkvi vencanje, gosti, njeni i njegovi roditelji. gledas tu pegavu devojku, secas je se jos iz obdanista.
cime je zasluzila ovakvu srecu?
gledas njega, tvog druga, valjda najboljeg, klempavog direktora "jedne export firme" i pitas se, zasto je i on srecniji od tebe?
kao da su svi srecniji od tebe...
on je ljubi, i opet je ljubi, a oni im aplaudiraju...
tebi su sudjeni preziri, urlici, bejzbol palice smradova iz -obraza-, neki stari mostovi, siprazje, mracni haustori, vlazni podrumi, javni toaleti, egzibicionisti u parku u ponoc koji razotkrivaju mantil pokazujuci svoje golo, mlitavo, krzljavo telo, a njima su dati aplauzi i suze radosnice.
magistriras, doktoriras, a oni izrode copor musave dece koja kmeci i povraca po tvojoj kosulji.
i dalje si neprilagodjen, neprihvacen i naravno neshvacen.
nikome nista ne govoris, mada, verovatno svi sve znaju.
vracas se u 21h sa posla u prostarni, prazni, neonom okupani stan. dajes macki mleko, procitas poneki bedasti mejl ("koliki ti je? javi se", "hoces da mi ga podudlas? imas moj broj."), tada otvoris vrata balkona i poletis............................................................................................................................................... ..........................................................................

(nepoznat autor)

Ej, vi magle...

noreply@blogger.com (NShappy) — Fri, 15 Jan 2010 15:50:21 PST

Razmisljao sam kako da pocnem prvi post ove godine. Nadao sam se da ce biti neke drame, neke emocije koja kida, koja ne ostavlja ravnodusnim. Medjutim, godina je pocela prilicno nezainteresovano za mene, a i ja za nju. Vreme ne percipiram vise kao nekad, ni jedan sat ne pokazuje isto vreme. Jedini kome verujem jeste sat na katedrali, i to samo kada otkuca na pola punog sata. To je obicno znak da se krene. A gde sam to krenuo, cini mi se da vise ne umem da vam kazem. Nagomilao sam oko sebe kilometre recenica, na hiljade listova, stotine cd-ova, i opet, kad pozelim da nesto kazem - dodje mi samo da cutim. Oduvek sam samo u nevolju dolazio kad bih progovorio. Ok, nisam ja osetio neku veliku nevolju na svojoj kozi, moram da priznam, vise neki svrabez, neku zbrku koja smeta, samo zato sto ne prolazi.
Tajne su moja valuta - otkrivajuci vam ih, ja kupujem vasu paznju. Tajne o razlozima zasto je ljubav naporna, seks komplikovan, zivot bolan a smrt tako blizu, no ipak, dovoljno daleko. Zasto su uzivanje i kazna tako blisko povezani? Na koji nacin moje telo govori? Zasto guram sebe u bolest? Pijem, pusim, slusam tudje probleme. Zasto prizeljkujem neuspeh, i tesko prihvatam uzivanje?
Desilo se za Bozic. Divan decko je dosao u posetu. Zvacu ga Grof. Proveo sam dva lepa dana sa njim, taman koliko i traju ti bozicni praznici. No, osecaj krivice, konstantnog prebacivanja sebi sto uzivam, a ne ucim mozda, ili, nisam otisao kod mojih za Bozic, uspeo je da mi malo pomuti pogled. Bio sam odsutan, bezao sam u mislima negde, pokusavao da nadjem razlog i opravdanje sto mi je lepo. A razlog ni ne treba da postoji, jer uzivanje nije greh, dodjavola!
Instant vezica od dva dana, kao porucena u Mc'Donaldsu, mi je zapravo otvorila oci i podsetila koliko je lepo zagrliti nekog nocu. Koliko je lako zavoleti, i zaljubiti se. I koliko mi je to sve nedostajalo. Nekoliko mojih prethodnih veza se svodilo na sjajan seks, ali na nimalo neznosti. Zaboravio sam slusati svoje telo koje samo trazi zagrljaj, ne obavezno i snosaj (ako ovo ikad posluzi kao neki lirik za narodnjak, obesicu se).
Neka pocetak godine pocne iskrenoscu. Ne zelim vise da budem sam.
Hit dana - Olivera ''Ej, vi magle''

2009. u par recenica

noreply@blogger.com (NShappy) — Sun, 27 Dec 2009 06:33:19 PST

Kad malo bolje razmislim, od letos nisam bio sam. Tehnicki, emotivno, na svaki moguci nacin. Ta, preko potrebna tisina, na momente zastrasujuca, pomaze mi da uradim ono sto sada rade svi - premotavam prethodnu godinu.

Nisam verovao Dachi kad je rekao da nas ceka jedna luda godina, da ce Volver duvati cesce nego do sada, i da je to stvar koja dolazi sa godinama. Ostalo je jos par dana do (jos) jednog novog pocetka. Pitam se, hoce li to stvarno biti pocetak neceg novog, ili samo nastavak serije koju smo motali do sada.

U, sad vec prosloj, godini sam promenio vise stanova nego za sav moj boravak u Novom Sadu. Ruku na srce, to mi je stvarno tesko padalo. Dovoljno sam se selio u zivotu da pozelim da se vise nikad ne selim. Ili barem, da kao puz ponesem svoju kucicu na ledjima. Oprostio sam se od jednog sigurnog mesta, u kom sam proveo najrazuzdanije studentske dane, preziveo prve ljubavi i prve emotivne traume. Odlazeci, napravio sam par snimaka komsiluka. Gledajuci satelitski snimak moje prve kuce, koju sam napustio sa 8 godina, nisam nista prepoznao. Mislio sam da se savrseno secam drveta breskve u dvoristu, i ledine na kojoj sam se sankao. Ne zelim da za 20 godina ne mogu da se setim klupe na kojoj sam se ljubio, u dvoristu, ispod lipe.

Gledajuci statistiku ovog bloga, ove godine sam i najmanje pisao. Razlog je jedan - radio sam. Nisam bio vise toliko dokon, kao do sada. Dogadjaji i avanture koje sam prezivljavao, po prvi put sam zeleo da zadrzim za sebe. Ne, nisu bile to price kojih bi se stideo, ili price koje bi bile preskandalozne. Naprotiv, bile su to price toliko obicne, toliko redovne, da nisam morao da ih verbalizujem.
Po prvi put, nakon nekoliko godina (sta vise, od osnovne skole mislim) sam vise citao nego sto sam pricao. Ponovo sam se vratio svojoj omiljenoj zanimaciji, begu u neki izmisljeni svet, begu u tudje recenice, pasuse i odlomke. Pokusavao sam naci sebe u svemu tome, nekad sam uspevao, nekad ne. Hm, kad ovo procitam, zabrinem se sto mi se najvise dopala knjiga Nik Hornbija ''Dug put do dna'' o cetvoro samoubica. ;)

Obnovio sam neka prijateljstva. To je jedna od onih stvari kojih se uvek setite u ovim trenucima, mozda i najvrednija stvar koja se desila.

Par puta mi je zaigralo srce, a stomak se napunio leptiricima.

Nije bila losa ova godina u sustini. Bar nije bila dosadna.

Video sam Madonnu.

Video sam Severinu. Jebes Madonnu.

Zelim vam svima uzbudljivu i veselu 2010. godinu!

Hit godine - Gossip ''Heavy Cross''

Fudbal kao muska stvar

noreply@blogger.com (NShappy) — Tue, 15 Dec 2009 11:01:37 PST

Nisam mogao svojim ocima da poverujem kad sam video ko je napisao sledeci tekst. Zapravo, porazio me je sopstveni stereotip o fudbalerima kao bezumnim deranima.

Фудбал као мушка ствар
„Педагошки” систем доприноси да млад играч развија сложен скуп комплекса међу којима је и презир према свему што је обележено као женско

Иван Ергић
„Види га, ко' нека стрина”. „Моја баба то може боље да уради од тебе”. Овакви и слични коментари су део огромне компилације „педагошких” средстава које млад играч сакупља кроз све селекције и који се наставља токомњегове професионалне каријере. Од тренера, стручног штаба, навијача, па и од самих родитеља (очева) могу да се често чују такве опаске које би, ваљда, требало да му послуже као некакав подстрек.
Упоредо са понижењем који млад човек доживљава кроз то, он развија сложен скуп комплекса који постаје темељни део његове личности и кроз које гради своје односе према окружењу, ауторитету, противнику, родитељима, а посебно према женском роду и свему што је обележено као женско. Он, штавише, почиње да презире све што има превише везе са „женским” и рано му се јавља потреба да се докаже правим мушкарцем.
На утакмицама млађих селекција ретко кад може да се види нека мајка и то не само зато што се сматра да јој је више место у кухињи, него зато што јој син „забрањује”, јер не би волео да буде исмејан или проглашен „размаженком” и „маминим сином” што је у том добу и овим условима најгора клетва.
О шоњама и мушкарачама
И без већег обраћања феминистичком теоријском корпусу на једноставан начин могу се уочити све болести патријархалног духа који још, без обзира на битне помаке, доминира свим данашњим друштвима. Врши се стална пежорација женских атрибута, било да су то само камуфлирани страхови ижеља за доминацијом или се ради о обичном примитивизму. У сваком случају баш на стадиону и дворани, где је и иначе највише ирационалног, најчистије се очитава однос према жени и какав се карактер даје оном сто је „женско”. Тако као симболи слабости и ниже вредности, играчи или противнички навијачи бивају називани женским полним органом, кучкиним синовима (иначе, жене које мењају мушкарце су „кучке”, а мушкарци који мењају жене су „плејбоји” и „фрајери”), да немају ону ствар итд. Пошто се у целом друштву покушава да развије свест о политичкој и коректности уопште, све то постаје латентније и поприма друге облике. На вештачки начин покушава се да оствари формална равноправност да би се прикрила суштинска неједнакост. (признавање домаћица, увођење квота, изједначавање плата, итд).
Та подела на „мушке” и „женске” ствари и интересовања почиње од малена и учвршћује се кроз културно и друштвено испољавање тако да је дечак који пева у хору или пише песмице шоња, а девојчица која игра фудбал мушкарача. Исто тако, нарочито у фудбалским круговима, чује се да неко „игра као балерина”кад игра елегантан и технички фудбал без жеље да улази у дуеле, да се лакта и уклизава. Наравно да није случајност што се опет истиче женски род, али је у овом примеру занимљивије колико је то манифестација презривог односа према једној тако лепој и префињеној уметности какав је балет, што је такође једна од одлика мачоизма. У тим мачо доменима где преовлађује јака патријархална логика има мало разумевања и сензибилитета за ствари које подразумевају уметнички импулс. То има велики дегенеративан утицај на културу. Такође, конкретни културни феномени отелотворују оно што се сматра одређенимсамим рођењем и разумева се само кроз бином мушко-женско. Кад се већ прича о фудбалу као типично мушкој „ствари”, иронично је нпр. да је он (сокер) у Америци прихваћен као углавном „женски” феномен док су као „мушки” спортови признати рагби, амерички фудбал, безбол, борилачки и екстремни спортови, за које се уствари не зна да ли су бруталнији, смешнији или бесмисленији.
Допринос опстанку патријархата
Не би било толико страшно кад би фудбал, или било који други масован спорт, могао да буде нека врста изолованог друштвеног резервата у којемће мужјак моћи да демонстрира своју моћ. Међутим башзбог тогашто је он тако широк и масован феномен, његов утицај на свест, поготово младих људи, је огроман, тако да такав поглед на свет постаје свеобухватан и доприноси да патријархат у оваквој или онаквој форми остаје доминантна друштвено-историјска нарација.
Појмовну поделу, мушки идентитет и женски идентитет треба деконструисати и истовремено допустити да човек/жена развија што већи број својих могућности и способности било да су оне данас исконструисане и обележене као типично мушке или као типично женске. Тај расцеп и поимање женског као интуитивног и осећајног, ирационалног, а мушког као духовног, интелектуалног и рационалног је, уствари, друштвено и историјски изграђен и негованстав. У вези с тим, све и да јесте тако, онда је најапсурдније и велика друштвена аномалија што у фудбалу и другим масовним феноменима долази до изградње и репродуковања неке врсте мушкости која нема никакве везе са духом и рациом већ много пре са подсвесним, Дарвином и борбом. И ту, као и у многим другим стварима где се прикрива суштина, језик стиже у испомоћ и сви ти атрибути и испољавања на борилиштима и аренама, који се слободно могу подвести под зоолошке категорије, заодевају се у термине као што су храброст, чврстина, витештво...
Тако, неки теоретичари оптужују Јунгов концепт аниме и анимуса јер се њиме легитимизује подела на карактеристично мушко и на карактеристично женско. Међутим, цињеница је да је у мушкарцу историјски потискиван тзв. женски део личности, а код жене осујећиван онај део духа који се данас назива мушким. У суштини, ради се само о томе да мора да се створи таква друштвена свест и друштвени услови у којима ће и жене и мушкарци моћи да испоље своју целовиту личност. Све могућности и способности човека нису ни мушке ни женске, већ пре свега људске и комплементарне, и то мора да буде јасно како рођеним шовинистима и конзервативцима тако и неким екстремним струјама феминизма које сматрају да је бити жена узвишеније него бити мушкарац. Док се ово не схвати, кроз данашње друштвене парадигме разум ће се развијати као најгора врста рационалности, а то је прорачунатост и лукавштина, док ће на другој страни емотивни регистар чинити завист, презир, озлојеђеност.
Остаје нада да ће тај „сурови професионалац” из тих јаких упоришта мускулинитета какав је профи спорт, с једне стране доћи до спознаје да неког коме је важнија лепота игре, фер-плеј или суштина игре не треба исмејавати и одбацивати, и с друге стране, да ће данашњи „прави мушкарац” схватити да писање песама, плес или пак гледање балета нису само за жене, млакоње, хомосексуалце или метросексуалце већ за сваког ко жели да развије свеобухватан и аутентичан људски дух.
Аутор је фудбалер Базела
и репрезентативац Србије

Иван Ергић
[објављено: 01/12/2008]

Izvinjavam se na cirilici, ko ne ume da cita, neka nadje nekog ko ume, vredi.

Nasa posla

noreply@blogger.com (NShappy) — Sat, 12 Dec 2009 07:48:29 PST

Jutros mi je stigao mejl u kom me jedan novosadski fotograf umoljava da sklonim njegovu fotografiju koju sam okacio kao prvi post 2008-e godine, na kojoj se vidi atmosfera grada u novogodisnjoj noci. Ne bi meni bilo problem da je sklonim, kao sto i jesam ucinio, jer ipak postujem tudji trud, koliko mi je problem sto se stice dojam da mladi fotograf ne zeli da njegova fotografija bude na pederskom blogu. Ta fotka je obisla celu srpsku net mrezu tada, ima je i kurta i murta, ali je izgleda problem kad je jedan peder objavi. Ovaj peder ne postuje autorska prava. Mislim, postovao bih ja to, uplacivao bih te takse i sta vec ide, sokoju i ko zna kome, da je ovo neki prenabudzen sajt, da ima 1000000 pesetilaca dnevno (kao Jonasyjev blog haha ;) ) ali ovo je neprofitni blog. No. Nasa posla. Mnogo poznatiji fotografi nemaju problem, eventualno traze da ih potpisem, dok jedan fotograf kome je samo jedna fotografija poznata, mora da se brine za svoja prava... I to je ok.
Ovo me je sve podsetilo na pocetke mog web zivota, kad mi je provajder uputio pismo opomene da nije zakonski skidati pornice... Secam se korespondencije sa mladim operaterom Milosem, koji mi je u opisu filma naveo i kratak size radnje, cisto da ne bude zabune o kom filmu se radi... ;) Nasa posla.
Hit dana - Mylene Farmer ''Cest dans lair''

Voli seks – Stop AIDS

noreply@blogger.com (NShappy) — Tue, 01 Dec 2009 11:30:15 PST

Gej lezbejski info centar pokrenuo je kampanju „Voli seks – Stop AIDS“ koja za cilj ima prevenciju HIV kod muške gej i biseksualne populacije i informisanje ove populacije o načinima smanjenju rizika od seksualno prenosivih bolesti
U okviru kampanje postavljen je informativni web sajt (http://www.gayecho.com/hiv) koji sadrži informacije o seksualno prenosivim bolestima, namenjen gej i biseksualnim muškarcima.
Kampanja će biti sprovedena preko portala, foruma, chatova, blogova namenjenih LGBT populaciji, kao i sajtova za lične kontakte.
Ova kampanja je odgovor na potrebu za informacijama o prevenciji seksualno prenosivih bolesti kada je u pitanju muško-muški seksualni odnos, a koje dosadašnje kampanje u Srbiji nisu ispunjavale. Web sajt će vremenom biti obogaćivan informacijama o rizicima i načinima zaštite kada su u pitanju standardne i nestandardne seksualne prakse i korišćenje narkotika.
U planu je i štampanje sveobuhvatne brošure namenjene gej i biseksualnim muškarcima.

I vas Srecko se pridruzio ovoj kampanji i sa strane mozete kliknuti na link ka ovoj stranici. ;)
Kao neko ko je redovan davalac krvi, moram i da dodam kako taj humani cin nikad ne prodje bez jedne lazi - zaokruzim da nisam gay, posto u suprotnom ne bih mogao da dam krv. Svako se bori protiv sistema na svoj nacin, i guess...