Grbin blog

Došlo dooooba... da se rast... da se selimo odavde

2011-03-25T00:37:00.002+01:00

Dragi moji,

Ovo je svakako bio prelazni blog. Od sad, nadalje i ubuduće, očekujem vas na novoj lokaciji:

Suština pasijansa - Stecište onih koji umeju da čitaju između redova

A ovde, bilo nam je lepo dok je bilo. Tamo se zakuvalo po nekim drugim merilima i normativima. Pa, požurite.

Hvala na pažnji.

Kako stvari funkcionišu

2011-01-25T17:01:00.003+01:00

Citat dana:

Zamolio sam Boga za bicikl. Međutim, znajući da Bog ne čini tako, ukrao sam bicikl i posle sam zamolio od Boga oproštaj.

Iscureo domen banke...

2010-02-13T11:44:00.000+01:00

Banka Intesa je sebi upravo priuštila vrhunsku blamažu.

Juče skoknem na online servis svoje banke da vidim stanje na računu. Nešto nije radilo, a ja bio u poslu, pa rešim da svratim kasnije. Uto i zaboravim.

Jutros me pita gospođa "koliko para imaš na računu?". Skoknem na online servis banke... Opet ne radi. Ne, čekaj malo, da nije neka andrmolja u Internet Exploreru (koristim ga samo za pristup banci i još jednom sajtu, za ostalo koristim Chrome). Ne, nije do moje platforme.

Tek onda sam se setio da obratim pažnju: pokušam da umesto namenske stranice za online servis učitam naslovnu stranicu sajta: http://www.bancaintesabeograd.com/ - i najzad shvatim šta se dešava.

Iscureo im domen. Nisu platili 20 evra za ovu godinu.

Gospodo: sram vas bilo!

S obzirom na to da online servis koji koristim za transakcije i manipulacije svojim računima, a da svakako nisam jedini koji to čini, online servis banke predstavlja realni ekvivalent ekspoziture koja radi 24 sata na dan. Jebote, pa to valjda vredi tih 20 evra?

Do sada sam svoju banku smatrao najmanje lošom u okruženju. Sad je pitanje da li ću ih smatrati i najmanje neozbiljnim(*).

I kao što rekoh - braćo analitičari, na vas je red. Sad je prilika da na praktičnom primeru objasnite kako treba da funkcioniše e-poslovanje, umesto da pričate u floskulama ili prevodite strane tekstove.

(*) A, ne. Neću se nasukati na terminološke osobenosti. Od mene nećete čuti da se uz neku banku stavlja epitet "najbolja", nego "najmanje loša". I nikako "najozbiljnija", nego "najmanje neozbiljna".

Koreni programa GluGen

2009-12-07T13:40:00.003+01:00

Znate li šta je to GluGen?
Ovaj program, čije ime je skraćenica od "Glupost Generator", nažalost više ne može da se koristi na novim mašinama, jer je pisan nekad davno za računare koji su radili na 500-1000 puta sporijem taktu nego ovi danas. Ovih dana se nešto prisećam tog programa jer će uskoro na Praktikumu da osvane zanimljiv sadržaj nalik GluGenu.
A sve je počelo mnogo ranije. Evo priče na koju me je upravo podsetio moj drugar Džoni...

Stručnjak za kompjutere Džilbert Bohuslav bio je veoma ponosan na svoju pametnu "bebu", kompjuter DEC 11/70, tako da je mislio kako ga može naučiti da piše kaubojski roman.

DEC 11/70 je najsavršeniji kompjuter iz svoje klase u koledžu Brazosport, Hjuston, Teksas. Već se pokazao majstorom u igranju šaha sa Bohuslavom, tako da je mladi stručnjak za kompjutere uneo u njega neke nove informacije — sve reči koje su se najviše koristile u svim vestern filmovima koje je ikada gledao.

DEC je počeo da izbacuje svoju kaubojsku priču, a sa njom je potukao i Bohuslava, odnosno njegovu teoriju. Evo priče koju je ispričao DEC.

Teks Doe, šerif Heri Sitija je ujahao u grad. On je seo gladno u sedlo, spreman na nevolje. Znao je da je njegov seksi neprijatelj, Alfons Kid, u gradu.

Kid je voleo Teksas konja Marion. Iznenada, Kid izađe iz salona Grumen zlata.

"Vuci, Teks", ljutito je povikao.

Teks je dohvatio svoju devojku, ali pre nego što je mogao da ga izvadi iz kola, Kid je opalio pogodivši Teksa u slona i tundru.

Dok je Teks padao, on je izvadio svoju šahovsku tablu i pogodio Kida 35 puta u kralja.

Kid je pao u bazen viskija.

"Aha", reče Teks, "ne volim to da radim, ali on je bio na pogrešnoj strani kraljice."

Bohuslav je prekinuo eksperiment i vratio se igranju šaha.

Blog National Geographica

2008-11-06T23:50:00.000+01:00

Ovaj blog je pravo mesto da saopštim da je jedan veoma zanimljivi krug zatvoren. I to se dešava na način koji pokazuje kako danas ništa nije nemoguće. Makluan je bio u pravu, zar ne?

Elem, kroz nešto manje od dve nedelje navršiće se godinu dana od mog posta na ovom blogu posvećenog prvom rođendanu časopisa National Geographic Srbija. Taj post je doveo do poznanstva sa Igorom Rillom, glavnim urednikom tog izdanja. Poznanstvo se pretvorilo u stalni i prisni kontakt, a to je nekim čudnim putevima dovelo do toga da i drugi rođendan svog omiljenog časopisa obeležim pisanjem posta na blogu.

Kvaka je u tome što ne mislim na ovaj post niti na ovaj blog.

Elem, večeras je objavljen prvi post na blogu NG Srbija. Zamešateljstvo je htelo da to bude baš moje pisanije. Pa eto, da ne bude baš "ime luda nalazi se svuda", jer zaista me ima kojekuda po Mreži. To je priča koju sam napisao sa posebnim pijetetom, jer je posvećena mom omiljenom časopisu, a govori o jednom meni veoma dragom mladom čoveku, pripadniku Generacije Koja Dolazi.

Sasvim neskromno, pozivam vas da pročitate taj prilog i da povučete RSS feed u svoj agregator blogova. Znajući kakva se ekipa vrzma oko National Geographica, ne bi me čudilo da prateći blog vrlo brzo postane zanimljivo mesto. Ko će, kad, kako i šta tamo pisati - ne pitajte mene. Imam sasvim dovoljno poverenja u glavnog navigatora ove plovidbe, unapred verujem da će biti ono pravo.

A to što sam prvi tamo: verujte mi na reč da je puka slučajnost.

Praktikum na Webu od sada u RS domenu

2008-10-30T14:09:00.001+01:00

Ajd' pa da pomenem to i ovde, jer ne prate svi one blog agregatore...

Posle kraćeg odlaganja zbog gužve, ulučio sam priliku da preselim sadržaj Praktikum na Webu u RS domen. Zahvaljujući prijateljskim fimama koje su mi pomogle da učinim taj (svakako nužni) korak, registrovani su domeni praktikum.rs i praktikum.co.rs (drugi domen je web alias prvom).

Uzgred, registracija domena je učinjena tek 15. septembra, na dan kad je počeo landrush, tj. period slobodnog zauzimanja domena nakon ograničenog vremena za tranziciju domena firmi sa preimućstvom. To, zapravo, i nije moglo da bude izvedeno ranije, jer su "nedostajali papiri" za firmu-vlasnika domena u .co.yu poddomenu. Sva je istina da ta firma nikad i nije postojala: radeći kao administrator jednog Web servera na kome je hostovano par stotina domena (na kome se nalazi i Praktikum na Webu), znao sam za stihiju u ragistraciji domena koja se desila neposredno posle bombardovanja 1999. godine. Iskoristio sam gužvu, poturio prijavu u paket od nekih 5-6 prijava odjednom - i uspeo da dobijem domen. I zato, kad je došlo vreme za otvaranje novog domena u RS domenu, našao sam sa u neprilici. Par drugara, koji su blizu onom kako-se-zove telu za upravljanje RS domenom, rekoše da bih mogao da idem na arbitražu, verovatno dobijajući pravo da registrujem domen-naslednik u .co.rs iako nisam firma, zahvaljujući ugledu Praktikuma na Webu. No, nisam sklon komplikovanju, nadao sam se da neće biti posebnih problema kad se desi landrush. Tako i bi.

Učinio sam preventivne korake da stare adrese "prežive". Postavio sam namenski skript za lov na grešku 404 (Page not found), tako da će svi stari linkovi (uključujući i one ka konkretnim stranicama) brzo završiti na ekvivalentu iste stranice u novom domenu. To će mi, između ostalog, dozvoliti da bez žurbe i panike prepravim sve stare linkove do kojih mogu da dođem sam (poput onih na ovom blogu). A što se tiče linkova ka stranicama Praktikuma koje su drugi postavili na svojim sajtovima, oni će ostati u funkciji sve dok .yu domen ne bude konačno ugašen (u septembru 2009. godine, ako se ne varam). Posle toga, neka svako vodi brigu za svoj račun.

No, ima još posla, nije da nije. Sledi preseljenje mail domena, prepravka nekih zamumuljenih skriptova, konačna kontrola... Budete li otkrili bilo kakav problem, neusaglašenost ili mrtav link, biću vam zahvalan ako mi se obratite na adresu [p_drgrba AT praktikum.co.yu]. Nove mail adrese će biti objavljene na ovom mestu kada postanu aktivne.

Najzad pravi resusrs za zamlate

2008-09-17T10:57:00.003+02:00

Ovo nam je odavno bilo (ne)potrebno:

RNDaljka nepotrebnih činjenica

R.I.P. Rick Wright

2008-09-15T23:19:00.010+02:00

Danas je preminuo Richard (Rick) Wright, jedan od osnivača grupe Pink Floyd. Grupe uz čiju muziku sam odrastao... Imao je 65 godina i izgubio je bitku sa opakom bolešću koja ga je brzo savladala.

Bio je najtiši član grupe, što ga je u vreme kad je Roger Waters prolupao koštalo mesta u grupi. Kad je Waters otišao da sam potpisuje svoje izraze frustracije, vratio se. Najpre bojažljivo i bez poverenja da priča može da se nastavi. Tad ga je to koštalo učešća u dobiti na najprofitabilnijoj koncertnoj turneji dvadesetog veka (Delicate Sound of Thunder Tour, 1986-87). A onda, na poslednjem albumu grupe Division Bell, u punom sjaju - kao autor i kao interpretator.
Rick Wright će ostati zapamćen po izrazito promišljenom načinu kreiranja zvuka, kao sjajni komplement gitari Davida Gilmoura i glavni kreator atmosfere zvuka Pink Floyda u njihovim najsjanijim danima. To se najbolje može čuti na albumima Meddle, Dark Side of the Moon i Wish You Were Here. Njegova (samo) dva autorska albuma, Wet Dreams i Broken China, možda nisu najbolje što je progresivni rock dao, ali su istinska remek-dela. Ona jedna numera Breakthrough koju je Wright odsvirao kao Gilmourov gost na koncertu Meltdown (2001) je možda najbolje što je ikad napravio. Treći album je bio najavljen iste godine, ali ne znam zašto se nikad nije pojavio...

Upravo slušam Echoes, verziju sa solo turneje Remember That Night Davida Gilmoura iz 2007. godine, gde je ta numera rekonstruisana u svom punom sjaju - baš zahvaljujući prisustvu njenog ključnog koautora. Geštalt varijanta kreiranja muzike koja je bila dominantna u to doba rada grupe je učinila da su sva četvorica potpisani kao autori, pa je zato manje poznato da je Wright izveo većinu muzičkih i produkcijskih radova na toj numeri...

U slavu majstoru, prekrasni stihovi te pesme. Obratite pažnju na poslednju strofu.

Echoes

Overhead the albatross
Hangs motionless upon the air
And deep beneath the rolling waves
In labyrinths of coral caves
An echo of a distant time
Comes willowing across the sand
And everything is green and submarine.

And no one called us to the land
And no one knows the where's or why's.
Something stirs and something tries
Starts to climb toward the light.

Strangers passing in the street
By chance two separate glances meet
And I am you and what I see is me.
And do I take you by the hand
And lead you through the land
And help me understand
The best I can.

And no one called us to the land
And no one crosses there alive.
No one speaks and no one tries
No one flies around the sun...

Almost everyday you fall
Upon my waking eyes,
Inviting and inciting me
To rise.
And through the window in the wall
Come streaming in on sunlight wings
A million bright ambassadors of morning.

And no one sings me lullabyes
And no one makes me close my eyes
So I throw the windows wide
And call to you across the sky....

Zbogom, Majstore.

Treći na Office Offline

2008-02-25T20:15:00.002+01:00

Maločas je osvanuo moj treći strip na blogu Office Offline.

To je skoro-pa-autobiografska priča... Naravno, ja sam onaj crveni. Daš ljudima prst, oni hoće celu ruku.

Slika nedelje – Grafit kojeg više nema

2007-12-25T01:55:00.000+01:00

Baš mi je drago što sam uspeo da uhvatim ovaj grafit, jer ga nema više - zid je ponovo okrečen je pre dve ili tri godine, ne sećam se tačno.

Bele fleke koje ćete bolje videti na slici pune veličine su pahulje: ovo sam fotografisao jedne večeri, januara 2004, dok je padao sneg.

Ova kreatura je bila nacrtana na zidu neposredno pored ulaza u jednu apoteku u Kikindi (za poznavaoce: pored nekadašnje "Kasine", danas je tamo nekakva prodavnica kozmetike). Ne znam kako vi gledate na grafite, jer ima svakakvih (a pogotovo nikakvih), ali kad se potrefi – onda se baš potrefi. Tako je bilo i sa ovom spodobom.

Moj rođak Luka je umetnik po vokaciji, a poznat je u lokalnim krugovima kao sjajan crtač grafita. U vreme dok su Kikindom duvali neki progresivniji vetrovi (bilo je to... hm... davno), bilo je organizovano nekoliko zanimljivih akcija crtanja grafita na nekim odvratnim zidovima. Neki ružni prostori su naprasno postali lepi i zanimljivi; Luka je izveo zapažene radove u tim prilikama. Jednom možda i pošaljem par fotki sa tim grafitima... Uglavnom, on poznaje dečka koji je nacrtao taj grafit sa spodobom. Neobičan momak, veli Luka, ima trista ideja na sat, ali ne ume baš najbolje da se kanališe.

Ja sad zaista ne znam da li je autor spodobe jedan od onih koje je lik iz filma "Oktoberfest" (tumačio ga je Bogdan Diklić) opisao rečima "znaš današnje klince – popiju dva arbida i sirup protiv kašlja, pa kao nešto odlepe" (: ali izgleda da je bila reč baš o takvoj epizodi.

Pita Luka tog dečka: "a šta ti je ono što si nacrtao".

"To sam ja", veli nesuđeni umetnik, "to je moj autoportret."

"Autoportret?"

"Pa dobro, možda tebi ne izgleda tako, ali ja sam tako izgledao kad sam to nacrtao... Zapravo, možda i nisam tako izgledao, ne bih znao tačno da kažem, ali tako sam se osećao. Da, to sam bio ja."

Preporuka za surf (i čitanje): SF Bay

2007-12-18T23:15:00.000+01:00

Predrag Supurović je dobro poznata ličnost među iskrenim ljubiteljima dobre naučne fantastike. Ovaj Užičanin je jedan od pionira modemskih komunikacija još u ex-Jugoslaviji, a postao je poznat kao vlasnik i moderator BBS sistema Oreska. Iz današnje vizure gledao, reč je o romantičnom periodu tekstualnih ekrana i modema brzine 2400 bps, pa 14400 bps... dok smo došli do 56k, već smo bili "stare kuke"... Uglavnom, i te kako sam trpeo sporu modemsku vezu sa Oreskom, jer bio je to izvor vrhunske SF literature na jezicima ondašnje Jugoslavije. Bio je to jedan od tri izvora dobrog SF-a: druga dva su bili izdavači knjiga Polaris i Znak Sagite, čiji pretplatnik sam bio sve do "onih zlih vremena".

Od Oreska BBS-a ostadoše samo dugmići... i jedna stranica čiji link vam ne dajem da vas ne bi zabolela glava od one žute boje. BBS je prestao sa radom tokom bombardovanja 1999, jer su uto došla i neka nova vremena komunikacija. Važno je, pak, to što je gospodin Supurović ostao na visini zadatka i sačuvao najvrednije materijale za pokoljenja, a to su radovi domaćih autora. Na portalu SF Bay danas se nalaze stranice i linkovi na kojima ćete naći radove i te kako vredne čitanja.

U biblioteci dela afirmisanih autora, reako bih, doslovno sve je vredno čitanja (priznajem – nisam pročitao sve). Teško je i nezahvalno izdvajati favorite, ali ja ga imam: to je Dragan R. Filipović, koji je zastupljen sa čak šest radova. Za početak, preporučujem "Zlatnu knjigu", fenomenalno delo epske fantastike smešteno u današnje Užice... Neki od radova na spisku, poput ove knjige, zapravo su linkovi ka odeljku srpske fantastike na sajtu Projekat Rastko, što će vam verovatno reći dovoljno o uzornom kvalitetu sadržaja...

Posebno mi je drago što su na portalu sačuvani i radovi korisnika BBS-a, gde zatičemo veoma zanimljive priče i novele, za koje inače ne bismo nikad saznali da nije bilo Oreska BBS-a. Moj lični favorit je novela "Engarski listovi" mog prijatelja Dragana Nedeljkovića, ali svakako ne propustite ni ostale radove.

Bilo bi lepo kada bi postojao neki svežiji materijal. Ako sam dobro video, poslednji konkurs za priču je obavljen još 2003. godine; nisam stigao da overim te radove, a fakat ne znam kakvo je aktuelno zbivanje na polju SF-a kod nas. Ako je iole uporedivo sa antologijama "Tamni vilajet", tada je apsolutno vredno pažnje. Ali, da ne prejudiciram – svejedno, važno da postoji barem arhiva; veliki deo originalnih TXT datoteka koje sam pre dvanaestak i više godina skinuo sa Oreske i pročitao i danas je u stalnom sastavu u mom folderu \Lib... Danas mogu da čitam online. Link je već među mojim favoritima, a sada ga nudim i vama...

Ima tu još materijala; prepustiću vam da ga potražite i, nadam se, pročitate ponešto.

Ponovo radi bioskop!

2007-12-15T02:00:00.000+01:00

Deco, evo vam banka za sladoled, ali da trčite po varoši i vičete:
PONOVO RADI BIOSKOP! PONOVO RADI BIOSKOP! PONOVO RADI...

Ima li ikoga da nije odmah prepoznao odakle je ovaj citat?

E, pa vidite, jedna od stvari na koje sam ponosan je i ta što je Praktikum na Webu, kanda, postao brend. Prepoznaju ga odmah! Pre oko mesec dana je navršeno osam godina kako se rvam sa tim projektom, pri čemu dobijam pomoć samo od vlasnika servera na kome se sajt vrti i od jednog jedinog, ali najpouzdanijeg kolege koji je stručnjak za program za koji ja nisam. Nešto o toj mojoj borbi možete pročitati u autorskoj ispovesti koja je odavno postavljena na sajt, a za potrebe novog izdanja primereno preinačena u ono što mi informatičari nazivamo Verzija 2.0...

Proveo sam dva meseca u mukotrpnom poslu potpune izmene sajta ispod haube, pri čemu sam se potrudio da izgled sajta bude "samo" osvežen i, naravno, dopunjen sa oko 150 priloga koji u se nakupili tokom više od dve i po godine dremanja u Zoni sumraka.

Večeras je novi Praktikum na Webu osvanuo u tom novom ruhu, sa novim sadržajima i sa friziranom mašinom ispod haube. Ima tu još radova, ali sad to može da ide u hodu, praktično neprimetno. Važno je da se opet zalaufalo.

Iskustvo sa ovim blogom me je navelo na ideju da napravim i paralelni blog koji je faktička dopuna Praktikuma, jer može da služi kao RSS feed posetiocima sajta. Uglavnom, blog Praktikuma na Webu neće služiti samo za objave novih priloga na sajtu, nego i kao komplementarni resurs: tamo je lako skoknuti, pa napisati neki prilog koji oblikom nije primeren matičnom sajtu, a bilo bi šteta da se ne objavi.

I to je to: ako koristite Microsoft Office (čija grana sajta, nažalost, i dalje ostaje jedina), skoknite tamo, pa protrčite po sadržaju. Možda se nađe i nešto za vas.

Ne plašite se da ću vas ovde daviti tom temom. Tako je to: tamo posao, ovde meandriranje (:

Još jedan na Office Offline

2007-12-13T19:00:00.000+01:00

Maločas je objavljen još jedan moj strip na Office Offline. Naći ćete ga ovde.

Nego, tu ima zanimljiva pričica...

Nije prošlo možda ni sat vremena kako sam napravio taj strip, kad me jedan drugar oslovljava mailom kako je našao neki sajt sa Marfijevim zakonima, zaboravljajući da naznači link ((:

Mislim, nije bitno, jer toga ima gde hoćeš, nego mi bilo smešno - kao da mi je zavirivao preko ramena dok sam pravio strip, a onda i sam podlegao Prvom Marfijevom zakonu (:

Preporuka za surf: Office Offline

2007-12-11T20:00:00.000+01:00

David Salaguinto je zaposlen u Microsoftu na poslovima pripreme dokumentacije. Nakon jednog veselog pokušaja da malo animira razvojni tim za Word, David je kreirao blog Office Offline na kome redovno objavljuje zanimljive mini-stripove iz života IT korisnika.

David nije bio lenj, pa je objavio i jednostavni predložak za Visio u kome svako može da se okuša. Nije mi bilo mrsko, taman sam par dana pre toga podigao wireless mrežu u svojoj kući (četiri računara), pa mi je bilo na pameti kako da je propisno zaštitim, jer živim u neposrednoj blizini gradske bolnice. Poslao sam Davidu svoj prvi pokušaj, a on me je pre pola sata obavestio da je moj strip objavljen. Čak sam počašćen i prijatnim komentarom Gotta love that Serbian wit – ispadoh šaljivdžija na pravdi Boga (:

Sad mi đavo ne da mira... Moraću da pokušam opet. A možete i vi: ako imate program Visio, dovoljno je da preuzmete predložak sa bloga i da se oprobate.

Ne vršite po Pravopisu! (2)

2007-12-10T18:40:00.000+01:00

Moguće je da nisam u pravu što tvrdim da jezik mora da bude očuvan, jer se nekako volšebno i uvek neko vraća sa tezom kako je jezik živa tvar. Zaista se slažem sa tom tvrdnjom, ali moram da primetim nešto drugo: ta teza je često upotrebljena kao demagoški izgovor za odbranu sopstvenog neznanja. Među osobama koje se kriju iza te tvrdnje ima i onih čije primere sam opisao u svom prethodnom prilogu na ovu temu.

Zbog čega su ljudi toliko spremni da brane sopstvene greške? To mi nije sasvim jasno, jer nikad nisam trpeo loše posledice sopstvenih priznanja da sam pogrešio. Pride, nisam vičan psihologiji i sociologiji ponašanja, što su discipline koje bi verovatno mogle da objasne tu pojavu. Svejedno: to što je jezik živa tvar nikako ne znači da bi milion puta ponovljena greška smela da postane pravilo.

Rekoh "milion puta", što će dobronamerni čitalac shvatiti kao stilsku figuru – preuveličavanje je primeren način naglašavanja u opuštenom ćaskanju. Međutim, moja briga je ovog puta usmerena na televiziju kao glavni izvor jezičkog smeća. Uz izuzetno retke izuzetke u nekim emisijama na samo nekoliko TV stanica, broj primera lošeg jezika se zaista bliži tom jezivom broju. Te primere je lako hvatati: izaberite bilo koji termin u bilo kom danu i menjajte domaće TV kanale tokom jednog sata. Odgovorno tvrdim: za to vreme ćete čuti najmanje deset izrazito upadljivih jezičkih grešaka. Ako budete pratili neku komercijalnu televiziju u udarnom večernjem terminu, za deset primera će vam biti potrebno mnogo manje vremena.

Načinio sam maleni eksperiment, upravo ovaj koji sam i vama predložio. Sa olovkom i papirom pred sobom, namerio sam da pratim jedan poznati TV kanal tokom šezdeset minuta, hvatajući beleške o jezičkim greškama koje bih prepoznao. Eksperiment nije uspeo u potpunosti: odustao sam posle tačno osam minuta, jer nisam mogao da izdržim duže. Ja inače nisam neki pasionirani TV gledalac, a kanal čiji logotip liči na ružičasti ispljuvak svakako izbegavam. Bez obzira na tako kratko vreme, uhvatio sam pet ozbiljnih grešaka, a svaka je bila ponovljena više puta (nisam brojao ponavljanja). Sve su to greške koje su postale uobičajene u širem govoru (pa čak i u pisanju!) poslednjih nekoliko godina. Dajem vam te primere na uvid i, iskreno se nadam, na razmišljanje.

U vezi mog angažovanja, mogu da kažem da...

Tipična greška... Bio sam u neprilici da je slušam svaki dan po ceo dan dok sam bio privremeno zaposlen u jednoj državnoj ustanovi. Ne znam da li je poteklo baš iz tipičnog birokratskog žargona ili je neko drugi izazvao sveopštu upotrebu, ali svejedno. Lokativ reči "veza" bi uobičajeno trebalo da bude praćen veznikom "sa", jer je to prenosna odrednica: "u vezi sa...", tačnije "u vezi nečega sa nečim". Pravopisno bi bilo ispravno reći "U vezi sa mojim angažovanjem, ...". Međutim, i tada preostaje izrazito loš stil, jer se reč "veza" koristi bez ikakvog suvislog značenja, kao figura koja visi u vazduhu. Ako već želi da naglasi da je glavna tema izjave u nekoj vezi sa angažovanjem, govornik bi mogao da upotrebi neki drugi oblik: što se tiče mog angažovanja, govoreći o svom angažovanju, kada je reč o mom angažovanju, ... Možda bi bilo najbolje da govornik koristi samo prosto proširene rečenice; to se posebno odnosi na osobu čije reči sam zabeležio, jer je bilo očigledno da ima problema sa iskazivanjem svojih misli. To je, međutim, sasvim druga priča.

Naš sledeći gost je neko ko... (bla, bla)... U pitanju je Pera Perić!

Ruku na srce, kredibilitet tog gosta bi zaista mogao da se dovede u pitanje, ali to sad nije tema moje tirade. Sasvim sličan primer sintagme "u pitanju je" sam čuo u onim idiotskim instant-kvizovima u kojima naivni gledaoci potroše deset puta po 48 dinara u pokušaju da zarade 500 dinara. Gledalac otkriva zagonetnu ličnost na slagalici velikoj 2x2 polja, a pile sa frizurom potvrđuje: "Tačno! U pitanju je Pera Perić!". I opet, ako teramo mak na konac, Pera Perić jeste bio u pitanju, to jest njegovo ime je činilo predmet pitanja (iliti odgovor), ali to nije ono što je pile htelo da kaže.

Ovo je jedna od najučestalijih stilskih grešaka za koje znam. Sintagma pravilno glasi reč je o Peri Periću, a ne u pitanju je Pera Perić. Još bolje je ako je jednostavno: to je Pera Perić.

U najnovijem filmu Martin Skorsezea...

A tek što mi ovo probija uši... Znate već, mnogi su doneli odluku da koriste polovične genitive, kao da između imena i prezimena postoji crtica koja bi takve navode naprasno učinila gramatički valjanim: Martin-Skorsezea, Mel-Gibsona, Miki-Rurkea, Pol-Njumena... Neću se ovom prilikom upuštati u probleme transkripcije stranih imena, ali barem u primerima koje sam naveo nema nikakve dileme, jer nema nikakve crtice. Dakle, potrebno je da odlučimo kako će glasiti genitivi muških imena u govoru i pisanju. Izbor je sledeći:

Mel Gibsona, Miki Rurkea, Velimir Živojinovića, Novak Đokovića, ...

Mel-Gibsona, Miki-Rurkea, Velimir-Živojinovića, Novak-Đokovića, ...

Mela Gibsona, Mikija Rurkea, Velimira Živojinovića, Novaka Đokovića, ...

Biću parlamentaran: izbor prepuštam vama.

Jeste, ciničan sam. Pa šta? Da li je cinizam veći greh od puštanja nepismenih da izigravaju voditelje pred TV kamerama?

Kupite glupost A, a mi ćemo vam potpuno besplatno poslati i glupost B...

Prepoznali ste sintagmu: program je bio prekinut teleshop reklamama. U ovom primeru, uočavamo nepotrebnu poštapalicu.

Napomena: reč "nepotrebno" u mom navodu je takođe poštapalica. Nisam mogao da odolim (:

Uopšte, problem primene poštapalica je izrazit u govoru i pisanju. Tu pojavu doživljavam kao posledicu polupismenosti: sklone su joj osobe nesigurne u svoju sposobnost izražavanja. Štaviše, mislim da su te osobe potpuno nesigurne u dejstvo svojih reči. To ih verovatno nagoni da tu nesigurnost maskiraju većom količinom reči. Mnogo reči, malo rečenog. Problem je tim izraženiji što je tekst više pripreman – umesto da bude obrnuto! U tekstovima poput ovog, svaka poštapalica umanjuje kvalitet pisanja. U govornom jeziku, poštapalice su česte: najgori oblik su pleonazmi (sedi dole, mala dečica), što će verovatno biti predmet neke moje buduće tirade o vršenju po Pravopisu i jeziku. U opštem slučaju, poštapalice su upravo obeležje razlike između govornog i pisanog jezika – ili bi tako trebalo da bude.

U slučaju potpuno besplatnog, mogu da govorim čak i o vređanju moje inteligencije. Šta znači "potpuno besplatno"? Da sam možda propustio pojavu delimično besplatnog? A šta je to delimično besplatno?...

Pronađeno je najoptimalnije rešenje...

Prihvatiću da ova greška nastaje kao posledica nepoznavanja stručne terminologije, a ne lošeg ophođenja prema jeziku. Meni superlativ najoptimalnije smeta zato što sam informatičar po struci, a optimizacija je načelo koje je primenljivo u teoriji i praksi mog posla. Reč najoptimalnije je pogrešna zato objekti ne mogu da budu manje ili više optimalni ako ih posmatramo u jednom kontekstu.

Sada moram da budem pažljiv u svojoj tvrdnji: zaista, ako postoji više rešenja nekog problema, tada bi bilo moguće više od jednog nazvati optimalnim. Međutim, ako je tako, onda je reč o različitim atributima optimalnog, što znači da poređenje nema smisla (optimalna cena, optimalne mogućnosti, optimalna boja...). Težnja za konačnim određivanjem šta je optimalno nalaže odabir samo jednog ključnog atributa, a to na kraju dovodi do konačnog zaključka. Elem, ili je optimalno ili nije.

(Nažalost, nastaviće se...)

P.S. Izvinjavam se svim osobama koje se prepoznaju pod imenom Pera Perić. To ime uobičajeno koristim kao primer u raznim prilikama (tu su još Mika Mikić, Sima Simić, Laza Lazić, Joca Jocić i još neki moji poznanici). Svakako mi nije bila namera da prozovem nekog pravog Peru Perića, a kamoli da ga uvredim.

Blog Praktikuma na Webu

2007-12-05T11:59:00.000+01:00

Glavni razlog za manju učestalost objavljivanja na ovom blogu je moje intenzivno angažovanje na pripremi nove instance Praktikuma na Webu, sajta posvećenog podršci u radu sa sistemom Microsoft Office. Dugo nisam osvežavao sajt, pa ne samo da se u arhivi nakupilo mnogo priloga (oko 140... uf!), nego je bilo potrebno da učinim i neke izmene u scenariju sajta.

Jedna od novosti na Praktikumu je i ta da sam na ovom istom portalu pokrenuo blog Praktikuma na Webu. To nije "paralelni Praktikum", nego je, prosto, reč o servisu za obaveštavanje o promenama na sajtu. Ali, osim što ću tamo naznačavati konkretne priloge, blog će služiti i kao servis za vesti, upućivanje na razne spoljne resurse i slične teme.

Ako koristite Microsoft Office, pozivam vas da se priključite i tom blogu; uskoro će tamo postati vrlo živo.

National Geographic Srbija – srećan rođendan!

2007-11-18T03:00:00.001+01:00

Mali Marko, sin mog brata, samo je pet meseci stariji od mog omiljenog časopisa. Kada je juče pronašao još uvek neraspakovani broj National Geographica koji je poštar doneo, dopalo mu se zlaćano pakovanje... Nekoliko minuta kasnije, pronašli smo ga kako, usred hrpe svojih igračaka, svojim još neveštim ručicama prelistava novi broj i zadovoljno guguče. Slika koja se ne zaboravlja.

Časopis National Geographic Srbija je jedina papirna periodična publikacija koju čitam od korice do korice. A sasvim sigurno – jedini časopis čiji pretplatnik imam nameru da ostanem dok sam živ. Zaslužuje to: izazov za saznanjem u meni nikad ne jenjava, a vrhunski stil pisanja i izrazita autorska nota su takvi da me lako uvuku u svaku temu. Tematski okvir, onako simpatično predstavljen žutim pravougaonikom (koji je, uzgred, jedan od najboljih logotipa koje sam u životu video), zapravo je izuzetno širok. Slogan Društva National Geographic, čiji ponosni član sam postao pretplaćivanjem na časopis, najbolje opisuje suštinu: inspiriše čovečanstvo da brine o planeti.

Tekstove odlikuje izrazita čistota pisanja, a o veoma stručnim detaljima se govori na način koji će vam dati jasnu sliku o čemu je reč. Pritom se ne gubi na studioznosti, pa je sigurno da ćete čitajući naučiti nešto. A u verodostojnost informacija nemojte sumnjati: svaka objavljena reč je prošla kroz višestruku, paklenu recenziju uglednih stručnjaka. Veću strogost od te imaju samo specijalizovana štiva u kojima se prvi put detaljno izlažu naučni radovi.

Dizajn i grafički sadržaj National Geographica su priča za sebe: čak i ako nikad niste videli nijedan broj, siguran sam da ste čuli nešto poput "ovo je fotka za National Geographic". Biti saradnik časopisa predstavlja sveti gral svakog fotografa na svetu. A makar jedna objavljena fotografija na tim stranicama predstavlja kratku, ali najbolju moguću referencu u svetu fotografije: nema dalje. Svaki članak koji je tema izdanja predstavlja remek delo grafičkog dizajna: mape, šeme i crteži su priloženi izuzetnom veštinom, u celishodnom odnosu informativnog i vizuelno primamljivog.

Ukratko: ugled koji je National Geographic brižljivo unapređivao tokom skoro 120 godina postojanja čini ga svetionikom saznanja.

O časopisu National Geographic sam imao nameru da pišem otkad sam pokrenuo ovaj blog, jer ukazivanjem na njega predstavljam i samog sebe, barem u onom delu koji opisuje moje mentalne izazove i kriterijume na koje se ugledam. Ovog puta, ulučila se zgodna prilika: osim što sam hteo da predahnem od velikog posla u kome sam trenutno, aktuelni broj (koji je za mene otvorio Marko i prvi ga prelistao) obeležava prvu prigodu za ozbiljno razmišljanje o budućnosti. Naime, jedan krug je načinjen – godinu dana izlaženja izdanja na srpskom jeziku.

Šta drugo, nego da uputim čestitku svom omiljenom časopisu; to sam i učinio, šaljući im priču kojom sam započeo i ovo pisanje. Časopisu sam poželeo da budu prepoznati kao ono čudesno, svetlo zrnce optimizma usred ofanzive medijskog blata. Da opstane u misiji postojanja koje je izvor temeljnih znanja generacijama koje stasavaju. Da bude časopis budućnosti za One Koji Dolaze.

U čast prvog rođendana časopisa National Geographic Srbija, prelistaću novi broj za vas, jednom i nikad više. Činim to u nadi da ćete na kraju barem reskirati 209 dinara pre nego što sami shvatite da to nije bačen novac. Ovde je pravo mesto da citiram reči koje je Igor Rill, glavni urednik srpskog izdanja, napisao u svojoj završnoj reči, pogađajući u centar mete:

Ukoliko neko misli da je obrazovanje skupo, neka pokuša sa neobrazovanjem.

Pisma u forumu – pljušte čestitke. Neka je tako: rođendan je pravi momenat da se lažna skromnost skloni u stranu.

Fotografija čitaoca – bez teksta. Ostajem zabezeknut, kao i uvek; ovde možete videti zašto.

Izabrani su pobednici foto-konkursa koji je pokrenut još krajem proleća. Četiri kategorije (životinje, ljudi, predeli, foto-esej) i rezultati vredni ovih stranica. Sa zadovoljstvom saznajem da je Vladimir Sretenović, fotograf iz Kikinde, pobedio u kategoriji "Predeli". Nisam začuđen: poznajem Vladu i znam kakav je majstor. Inače, Vlada je živi dokaz poslovice iver ne pada daleko od klade: on je treća generacija koja vodi najugledniji foto-studio u Kikindi.

Rubrika "Prizori Zemlje" – stranice na kojima se najduže zadržavam tokom prvog prelistavanja. Da bi se opisale fotografije koje se kvalifikuju za rubriku, bilo bi potrebno mnogo reči. To nema smisla: bolje je to vreme potrošiti na gledanje. I ovog puta tri duplerice koje oduzimaju dah (ne, nije to što ste pomislili; Plejboj je obično na drugoj strani kioska). Moj favorit je slika iz vazduha, vide se ogromni krugovi načinjeni u pesku na jednoj plaži; stotine ljudi leže, formirajući koncentrične krugove. Nesvakidašnje i uzbuđujuće.

Kratke ilustrovane priče – zamišljene su tek kao provokacija na temu o kojoj bi se moglo govoriti mnogo. Šema najzagađenijih područja sveta. Pričica o "obmanjivaču ukusa", biljci čiji plod sadrži sastojak koji menja senzaciju kiselog u slatko. Skretanje pažnje na pticu sa jednog indonežanskog ostrva koja je postala ugrožena zbog neobičnog načina leženja jaja. Rasvetljavanje do sada nepoznatih činjenica o životu gladijatora, stečenih saznanjima u toku istraživanja jedne grobnice u Efesu. Istorija pasoša, pričica izazvana novim merama sigurnosti tog dokumenta u SAD. Spektakularna satelitska fotografija koja prikazuje cvetanje algi nad celom površinom Irske. Tehnologija: dilema o tome da li će pokušaj restauracije jednog dotrajalog zvučnog zapisa baciti novo svetlo na čas atentata na Dž. F. Kenedija. Dalje: pismo i poklon jedne ucveljene udovice iz Koreje svom prerano preminulom mužu, nađeni prilikom preseljenja jednog groblja iz XVI veka, bivaju prepoznati kao anahroni dokaz velike ljubavi. Da li će džinovska kornjača bez oklopa sa Malajskog poluostrva, u času kad se zna za postojanje samo tri odrasle jedinke, uspeti da izbegne izumiranje? Na kraju, jedna fotografija nam daje samo načelnu sliku o tome kako izgleda tumarati najdužim poznatim podvodnim pećinama.

Tema broja – izuzetno uzbudljivo putovanje u jednu od najvećih misterija nauke: fiziologija pamćenja. Vođeno kao paralelna pripovest o životu dve osobe: jedna je starac koji je tokom bolesti pretrpeo oštećenje mozga, nakon čega se ne seća ničeg u proteklih 50 godina, ali nije u stanju ništa ni da zapamti. Druga je žena koja, bez svoje namere, pamti doslovno svaki trenutak svog života, sećajući se čak i tačnog vremena dešavanja nekog trivijalnog detalja. Dve potpune enigme za naučnike, jedna osoba sa najboljom poznatom memorijom i druga sa najgorom, čine istu priču: ono malo što znamo o pamćenju i ono mnogo što još ne znamo.

Velika reportaža – "Besmrtni Drakula" je naslov koji će neke dovesti u zabludu da je NG počeo da piše i o glupostima. Sticajem okolnosti, već primećujući najavu na naslovnoj strani, znao sam šta me čeka. Sa pričom sam se upoznao pre oko godinu i po dana, kad smo moja supruga i ja boravili šest dana u Rumuniji, državi čija granica je udaljena samo osam kilometara od moje kuće, a o kojoj ne znamo ništa. Dok listam članak, prizivam iz pamćenja detalje sa mesta koje smo posetili; spremam se da pročitam još jednu priču o grofu Cepešu, poznatom pod imenom Drakula (Igore: ne Tepeš, nego Cepeš! Slovo T sa kvačicom, "Ţ", čita se kao "C"). Reč je o istorijskoj ličnosti koja ima izuzetan ugled u rumunskom narodu (nadimak "Drakula" znači "sin zmaja", ima veze sa jednim viteškim redom), a ni o kakvom vampiru koga je opisao Brem Stoker u svom romanu. Međutim, čak i ta petparačka priča je bila zgodna da se ostvare neki rezultati u turizmu... Preporučujem i članak i to zanimljivo putovanje u Rumuniju; mnogo je ozbiljnije od "vampirologije", a vodič Bora zna sve što ga upitate.

Velika foto priča – uzbudljivi prikaz sićušnog, golom oku nepoznatog sveta koji živi u morskoj vodi.

Angažovana priča – National Geographic zauzima aktivnu ulogu u svetu, finansirajući ekspedicije, istraživanja i naučne eksperimente. U jednom eksperimentu simulacije dešavanja, ponovo se osvetljava problem globalnog zagrevanja. Ovog puta, reč je o sekundarnim efektima: povećan nivo ugljen-dioksida povećava kiselost mora, a to preti stvorenjima sa ljušturom...

Istraživanja – Da li ste znali da je orbitalni teleskop Habl najpopularniji i najviše korišćeni naučni instrument na svetu? Osim desetine fotografija koje će vas zabezeknuti (ne samo svojom lepotom), saznaćete i o tome da se Hablu polako bliži vreme za penziju...

Domaća priča – bio sam u prilici da uporedim nekoliko matičnih i domaćih izdanja časopisa, pa znam da nisu ista. Međutim, za nas je najvažnija razlika ona koju ćete naći potkraj svakog broja: priča sa domaćeg terena. U ovom dragocenom nastojanju, koje bez problema dokazuje da redakcija domaćeg izdanja nije samo prevodilačka ekipa, videli smo da i Srbija ima šta da ponudi svetu. U aktuelnom broju, ispričana je priča o čoveku čije geslo je bilo studirati geografiju nogama, a ne u kabinetu: reč je o Jovanu Cvijiću, velikanu srpske nauke, osnivaču Srpskog geografskog društva.

Još par kratkih članaka i zaključna reč urednika: dolazim do kraja svih 140 stranica.

Mogao bih ja ovako do jutra, ali ni ovo nije malo. Prepoznali ste moju fascinaciju, neću se braniti. Ali, tako je to, slobodno je birati. U pokušaju upoznavanja sa svetom oko sebe, neko je odabrao "Velikog brata" ili 'Grand paradu", neko "Kurir" ili "Blic", neko politiku ili sport; moj izbor je pao na National Geographic.

Pa kom opanci, tom obojci.

P.S. Da se vratim onoj slici s početka. Juče je jedan bebac, meni najdraži od svih, raskupusao omot National Geographica (ne oštetivši ni list) i sa očiglednim zanimanjem gledao u šarene slike. Želim da upamtim tu epizodu kao sličicu optimizma, a bljesnula mi je i jedna ideja. Znam šta mi je činiti: samo, moram biti strpljiv dok moj Markić ne nauči da čita...

Ne vršite po Pravopisu!

2007-11-15T09:00:00.000+01:00

Sasvim je moguće da ću nekog zbuniti ovakvim naslovom. Verujte mi, nije slučajno. Tu kovanicu sam izrekao više puta, uvek u času kada bih bio posebno iznerviran bahatim ponašanjem prema sopstvenom jeziku.

Na početku da se razumemo: nisam nikakav stručnjak za srpski jezik, a jedina znanja koja imam o njemu su ona koja sam stekao tokom osnovne i srednje škole, čitajući knjige i držeći Pravopis pri ruci. Ah, da: poneko znanje sam stekao i iskustvom. Neka od njih su bila veoma zanimljiva zato što sam doživeo da spojim svoju osnovnu struku sa potrebom poznavanja srpskog jezika. A pritom sam se družio i sa jednim lingvistom, čovekom jakog kalibra, iskoristivši svaki mogući trenutak da naučim više.

Postoji još jedan razlog mog današnjeg bavljenja ovom temom: koliko god ja pokušavao da pobegnem od nje, sustiže me kad se najmanje nadam. A kad vas nešto neprekidno juri, postoji samo jedan način da prekinete agoniju: da prestanete da bežite, okrenete se i suočite sa tim. Svestan sam da agonija neće biti prekinuta, problem će me opet sustizati, a ja ću opet dolaziti na isto. To, pak, nije razlog da zažmurim i pravim se nevešt.

Pravopis i stil su dva atributa jezika kojim se služimo; tih atributa ima još, ali zadržavam se na ova dva. Razlog tome je što loš stil i nepravilna upotreba pravopisnih normi uvek idu ruku pod ruku. Takođe, tek kad ih posmatrate zajedno, primećujete sa kolikom agresivnošću neznalice pokušavaju da nametnu greške kao pravilo. Neki se pritom koriste Zlatnim pravilom nauke i umetnosti (koje glasi Ko ima zlato, određuje pravila) i ponose se takvim načinom ophođenja.

Moderni jezik je živa tvar, to dobro znamo. Reči se iz žargona pretaču u rečnik, neke reči odumiru iz rečnika, menjaju osnovno i preneseno značenje neke reči ili sintagme. Ogrezle idiome malo ko ume da objasni, dok lokalizmi postaju opšta kategorija ukoliko je neko dovoljno glasan da ih nametne drugima. Postoje terminološke odrednice koje u različitim esnafima znače različito. Postoje čitave konstrukcije rečenica koje preživljavaju duže od okolnosti u kojima su nastale. Rečju, metež.

To nije loša stvar dok god postoje koliko-toliko jasni okviri u kojima se neki žargon ili stručni rečnik koriste. Međutim, primetićete da se takva jezička jezerca prelivaju i postaju močvare. U vremenu u kome se podozrivo gleda na nekog ko voli da čita knjige, kada televizijsko smeće formira ukus prosečnog konzumenta, kada se svaki političar paušalno smatra intelektualcem i kada kafanska demagogija uvek ima argument više nad racionalnom argumentacijom (vikanje), jezičke norme devalviraju ispod svake granice.

Imam prijatelja, kolega mi je po struci, koji voli da kaže da je jezičara. Pritom koristi igru reči da se našali na svoj račun, jer reč je o čoveku koji je, kao i ja, dao sebi u zadatak da doživotno upoznaje jezik (svoj maternji, ali i strane jezike koje zna) i gradi svoj stil izražavanja. Izuzetno je predan preciznosti, a ponekad sklon da podbode kad nekog uhvati u lošem izražavanju. Već više godina među nama postoji igra "ko će koga da uhvati" da je nešto rekao na pogrešan ili nejasan način, možda u nekom od rogobatnih stilova, poput onih iz birokratskog nasleđa socrealizma. Baš iz tog birokratskog miljea potiče najviše stavki na spisku reči i izraza koji "paraju uši". Prva reč na top listi, večiti evergrin srpskog jezika, jeste glagol "vršiti".

Konvencija koju zastupamo, onako kako smo je prvi put jasno sročili, glasi: vrše se četiri stvari – žito, mala nužda, velika nužda i egzekucija (smrtna kazna).

Dobro de, nije baš tako: egzekucija se izvršava, a ne vrši. Ali zato, vrši se racija, pa smo na istom zbiru.

Ne, nije reč ni o kakvom pravilu; mislim da nigde u literaturi nećete naći pravilo ili normu koja nalaže potrebu za izbegavanjem glagola "vršiti". Ali, svakako je nepravilno:

- vršim zamenu ulja u kolima (menjam ulje u kolima)
- vršim popravku (popravljam)
- vršim ispravke (ispravljam)
- ...

Stil onih koji sebe smatraju intelektualcima bi trebalo da nalaže izbegavanje konstrukcija poput "vršim pripremne radnje" (obavljam pripreme; pripremam se). Neću da nabrajam više, dovoljno je.

S obzirom na to da malo ko vrši žito (obavlja vršidbu, jel'te), a sakloni nas Bože onih koji vrše egzekuciju ili raciju, stil koji ja prihvatam me navodi da pomislim kako je preostalo da poneko u ovoj priči vrši ono što svi vršimo, ali o tome ne razgovaramo, jer je trivijalno (za neke predstavlja i iskušenje na planu lične higijene, ali to je već druga tema).

Ja zaista poznajem automehaničara koji se hvali kako dobro vrši popravke. Taj mi je zaklao Juga prilikom jednog takvog vršenja. Danas svoj auto ponekad predajem majstoru koji održava i popravlja automobile i zadovoljan sam. Ne bih mu mnogo verovao kada bi oglasio da vrši održavanje i popravke, budite sigurni.

Zanimljiv detalj: retko gledam televiziju, ali u takvim prilikama gotovo u svakom Dnevniku ili u nekoj politički orijentisanoj emisiji čujem sintagmu "stranka vrši vlast". Ej, televizija je to: verujem u to što kažu.

Ama, vrše, kad vam kažem!

(nastaviće se)

Slika nedelje - Nakon Dana ludaje 2007

2007-10-28T03:00:00.000+01:00

BELEŠKA (dopisano): Izvinjavam se zbog vrlo neveštog postavljanja slika u ovom članku. Očigledno da to nije optimalan način deljenja većeg broja slika odjednom. Neće se ponoviti. Problem ćete otkloniti ako malo suzite prozor svog Web pregledača.

Eh... Dani ludaje dođoše i prođoše, a meni je trebalo cele dve nedelje da napišem nešto o tome i da prikačim poneku sličicu.

Poslovi, šta ćete.

U znak izvinjenja, kačim više fotki.

Dani uoči Dana ludaje su bili vrljavi, nije bilo jasno kakvo vreme će biti. No, makar je bilo suvo – ali ne pamtim hladniju subotu u vreme glavnih zbivanja. Dotle je došlo da većina dece nije došla na održavanje karnevala... A Toša i ja, dva luda foto-manijaka (barem je tako na taj dan), smrzosmo se k'o... Da ne lajem. Nije bilo baš prijatno ni nama ni baterijama u našim fotoaparatima. Ali, izvukoh se sa dvestotinjak fotki, pa sam makar zadovoljio višegodišnju tradiciju.

Čak nisam ni bio prisutan na merenju najveće i najduže ludaje potkraj dnevnog svetla. Tek kasnije sam čuo da je najveća izmerena ludaja težila 226,5 kg. A kako izgleda istovaranje najvećih bundeva, možete videti na prvoj slici. To se istovara viljuškarom iza kamiona, a onda po pet-šest jakih momaka na bini prenese bundevu na vagu. Pobednici, kao i prošle godine, su đaci Poljoprivredne škole iz Futoga. Pretpostavljam da im je bilo lako, jer je profesor Berenji, glavni ludajolog (: u našoj zemlji, bio njihov konsultant u poslu odgajanja. A možda im je i pomogao da se dočepaju najboljeg semena iz Amerike, gde šampionske ludaje teže i po 500-600 kg...

Jedna od glavnih atrakcija na Danima ludaje, a za koju morate stići na vreme, pogotovo ako želite malo da se omrsite, jeste "gostinska soba", smotra trpeza na kojima dominiraju jela sačinjena od ludaje. Ima tu kojekakvih đakonija: od klasične pite bundevare, za koju znaju svi, preko proje od ludaje, soka od ludaje, džema od ludaje (!), musake od ludaje... Jedna od interesantnijih fotki koje sam uhvatio, ako se ne varam, 2003. godine, behu razni slatkiši od ludaje: imam jednu fotku na kojoj se lepo vidi natpis RAFAJELA (: (što je neuspela lokalizacija asocijacije na Ferero Rafaello kuglice). Mada, kad bolje razmislim... Nije to što ja ne volim ukus ludaje, nego svaki Lala pokazuje svoje pravo lice tek u prisustvu slanine i čvaraka, koji nisu izostali ni ovog puta.

Još jedna tradicija na Danima ludaje je izložba radova dece iz osnovnih škola kikindske opštine. Reč je o raznim figurama od ludaje i raznih drugih jesenjih plodova i tu uvek ima veoma uspelih radova. Nešto od toga možete videti na priloženim slikama.

Ove godine je promovisana i replika skeleta mamuta u prirodnoj veličini. Originalni ostaci, nedovoljni za sklapanje celog skeleta, konzervisani su i čuvaju se odnedavno u posebnoj prostoriji u gradskom muzeju. Međutim, replika skeleta je, i pored najbolje volje organizatora da bude uredno izložena na gradskom trgu, aranžirana tako da je fotografisanje bilo mission impossible: odvratna metalna ograda, konstrukcija za neki neuljudno ružan plavi pokrov (u slučaju kiše)... Ne, neću da vam pokažem te fotke; drugom prilikom ću vam pokazati neke druge slike pravog skeleta, koje sam fotografisao pre dve godine u pogonu fabrike "Toza Marković", gde je skelet bio čuvan nekoliko godina.

Tradicionalno, nisu izostali ni vašarski sadržaji: bombondžije, prodavci drugorazrednih suvenira... Da nema proizvođača meda, ne bi bilo vredno pomena. Mada, najzanimljiviji mi je bio detalj kutka na kome se zateklo nekoliko prodavaca balona punjenih helijumom. Gužva je bila na visini, trebalo mi je nekoliko minuta da se zadesi malo manje prolaznika kako bih uslikao i ovu prostu fotku.

A na kraju, pokušao sam malo i da izigravam umetnika. Iskoristio sam retku priliku u rasporedu svetla da uhvatim siluetu pravoslavne crkve... Ova fotka je samo radna varijanta, mislim da ima još da se radi na njoj, ali svejedno... Delim je sa vama čista srca, možda mi neko da ideju kako dalje da je obradim.

Bilo je oko Dana ludaje još mnogo zbivanja, od raznih takmičenja, tribina i skupova, pa do duplog koncerta kojim je sve završeno u nedelju uveče: najpre Biljana Krstić i Bistrik, a odmah zatim i Riblja čorba. Ali, da ne dužim. I ovo je više informacija nego što su se organizatori udostojili da postave na Web...

Ispravka greške u Excelu 2007

2007-10-11T17:15:00.000+02:00

Možda ste i primetili: u članku koji sam poslao 26. septembra, opisao sam jednu vrlo ozbiljnu grešku u Excelu 2007.

Od onda je prošlo nešto malo više od dve nedelje; Microsoft je najzad objavio ispravku. Trebalo je malo vremena da se ispita neće li, slučajno, ta ispravka napraviti neku drugu brljotinu. Nadajmo se da neće...

Detalje o ispravci, kao i link ka datoteci ispravke (koja je velika 32,5 MB; neprijatno za korisnike modema), naći ćete u članku 943075 baze znanja Microsofta.

Ako koristite Excel 2007, ne čekajte ni trenutka.

Slika nedelje – u susret Danima ludaje (2)

2007-10-10T19:30:00.000+02:00

Ovonedeljna slika možda i nije toliko reprezentativna sama po sebi, pošto je prenatrpana; mada, pozadina padobranca čini kao da se siromah zamalo zakačio za zgradu pri prizemljenju. Ovog puta, zanimljivija je priča o najboljoj fotografiji u mom životu... koju nisam napravio; a ovaj padobranac je "krivac" za to.

Elem, opet o Danima ludaje, koji se ove godine održavaju po 22. put (a moj poziv iz prethodnog članka na tu temu i dalje važi). Priča se dešava pre dve godine, tokom najveće gužve, negde oko četiri popodne, 8. oktobra 2005.

Čitavog dana, moj dobri prijatelj Neša (moj prvi foto guru) i ja smo išli kojekuda i mnogo fotografisali; do podneva, sa nama je bio i naš drug Toša, sjajni fotograf-amater; danas u arhivi imamo oko 1400 fotki načinjenih tog vikenda. Kada je prošao karneval dece, gde je bilo kratkih epizoda pod zajedničkim naslovom "Okršaji sa agresivnim bakama", otišli smo na jednu terasu na vrhu obližnje četvorospratne zgrade. Odatle se priužao odličan pogled na trg, baš ka mestu gde se dešavala najveća zabava, što je dozvolilo da napravimo po nekoliko sjajnih snimaka. Neša je navrnuo jači teleobjektiv na svoj Nikon, a ja sam natenane izveo par panorama. Dan je bio malčice oblačan, a sunce još ne dovoljno nisko da bismo dobili "zlatno svetlo", ali šta je, tu je – prilika je bila tad i ko zna kad.

Po staroj tradiciji, kada prođe karneval dece, tri padobranca doskoče u tačku koja je virtuelni strogi centar Kikinde. Ugao za fotografisanje sa terase je bio jako dobar, pa sam uključio kontinualno škljocanje na svom Canonu G2, kako bih što lakše uhvatio neki dobar snimak padobranaca. Zatvorio sam displej i gledao kroz tražilo (nije baš udobno na prosumer fotoaparatu, ali tako je lakše, jer osvežavanje displeja usporava bracketing). Dok sam našao ugao i uključio podešavanja na fotoaparatu, jedan padobranac je već doskočio. No, svejedno, sledeću dvojicu sam uhvatio kako valja; fotka u prilogu je iz niza ekspozicija poslednjeg od trojice. Završim turu punjenjem bafera u aparatu: G2 nije baš šampion brzine u takvim prilikama. A onda sam spustio fotoaparat i malo podigao pogled...

Scena: terasa na kojoj sam je visinom malo iznad krovova najviših zgrada u stilu secesije, koje su preko puta; otprilike, vidite na slici. Ugao je takav vidim i more prizemnih kuća u drugom planu, pa i horizont u trećem. Tačno iz pravca horizonta, na istoj visini i pravo u mene, leti mali avion koji je izbacio padobrance (znam, hoće da prepadne masu, to radi svake godine, ali sam zaboravio na to). Scena je besprekorna: zamislite potpuni anfas, treba malo mašte da shvatiš da gledaš u avion. Šok traje beskonačne dve-tri sekunde, možda i duže: trgnem se, podignem aparat da škljocnem – ništa. Opet da škljocnem, isto; diode pored tražila trepću. Shvatim najzad: posle bracketinga, bafer u G2 je pun; jesam ranije probao i znao sam za pojavu, ali nikad nisam realno merio vreme potrebno da bafer opet postane dostupan.

Poslednja slamka: pratim avion na displeju i držim okidač pritisnut; odapeće kad bude mogao.

Avion i dalje ide na mene; bio je udaljen jedva 30-40 metara kad se najzad naglo propeo uvis i u stranu, uz ono glasno ROARRRRRR!, što je bila i poenta manevra... Preblizu je i moram da panujem brzo; kroz sitno tražilo, to je đavolski teško. Kad je aparat najzad škljocnuo, otprilike jedan sekund nakon ROARRRRRR manevra, avion je bio skoro van kadra; rezultat vidite na drugoj priloženoj fotki. Formalno, ovo je škart: da mi nije bilo ove priče, sasvim sigurno bih je izbrisao već u toku prve trijaže fotografija pre obrade.

Zapravo, šta se desilo: kad god slikam "neponovljive" scene, ja koristim RAW format, jer mi to daje mogućnost da kasnije u "digitalnoj fotolaboratoriji" lako načinim neke ispravke koje bi bile teške za izvedbu na JPEG formatu. Cena te odluke je bila da se bafer fotoaparata puni mnogo brže, a prazni mnogo sporije. Da sam radio JPEG u tom času, bafer možda ne bi bio napunjen, ali bi škart u vidu "svetlosnog izgaranja" bio velik. Krajnja pouka za sve vas: detaljno upoznajte radne osobine fotoaparata koji koristite; a onda uvežbajte granične uslove opterećenja tih osobina, do nivoa da nešto poput ove priče ne može da vam se desi. Druga pouka: kad se pripremate za fotografisanje nekih dešavanja, saznajte što više o njima; proverite kad se šta dešava i planirajte pažljivo. I konačno: ipak će se i vama desiti nešto slično, garantujem, barem jednom na 10.000 načinjenih snimaka.

Da bafer nije bio pun, imao bih fotku života. Da sam se prethodno setio da će avion proći, bio bih spreman za njega i bafer ne bi bio pun. Da nije bilo Neše da me smiri, bacio bih fotoaparat sa terase...

Čak i velemajstori zanata imaju neke svoje slične priče: baš u najnovijem broju časopisa Digital Camera, postoji duplerica sa fotkom lavice koja upravo stiže zebru i sapliće joj noge da je sruši. Joe i Mary Ann McDonald, bračni par koji je posvetio život fotografisanju prirode divljeg sveta, proveli su preko tri sata u zasedi, u pokušaju da fotografišu baš takvu scenu. Mary Ann priča kako je zebra najpre krenula da beži u smeru koji je dao loš ugao za slikanje iz zasede, ali se u poslednjem času okrenula, ovog puta u gotovo idealan ugao. Joe je držao uključen bracketing na svom fotoaparatu, kako bi uhvatio što više snimaka. U času kada je lavica zarila zube u sapi zebre, bafer na njegovom Canonu EOS 1D se napunio i taj detalj je bio propušten. Dve sekunde kasnije, kad je bafer bio raspoloživ, bilo je kasno... Ama, pročitajte sami celu priču i pogledajte tu fotku.

P.S. A, da: Marfi je temeljno odradio posao na toj terasi... Dok se sve ovo dešavalo, a cela priča je uživo trajala možda 15-20 sekundi, Neša je taman menjao objektiv...

Par izmena na stranicama

2007-10-10T17:30:00.000+02:00

Tek je moj stari drugar Dejan bio dovoljno vredan (i pored gužve u kojoj se permanentno nalazi) da me upozori da FireFox pravi brljotinu od svake stranice na ovom blogu. Neću vas daviti detaljima, osim da mi nije trebalo mnogo vremena da ispravim detalj u CSS definicijama odabranog predloška. Verovatno je sad sve OK kod svih vas koji koristite Mozilla kompatibilne Web pregledače; Dejan je overio blog nakon intervencije i potvrđuje uspešnu ispravku.

(Obaška što sam se i ja najzad setio da vratim FireFox u bateriju instaliranih programa)

Takođe, uspostavio sam i grupu linkova ka nekim drugim zanimljivim blogovima; naći ćete ih u desnoj šlajfni na svakoj stranici. Za početak, navodim samo dva bloga dvojice kolega i prijatelja, ljudi čije mišljenje izuzetno cenim otkad ih poznajem; njihove blogove apsolutno preporučujem vašoj pažnji.

Novo glasanje

2007-10-05T20:00:00.000+02:00

U desnoj šlajfni ćete zateći novo pitanje sa pet mogućih odgovora. Anketa će biti aktivna do kraja oktobra, a poslužiće mi kao putokaz za dalje aktivnosti.

Hvala vam unapred ako uzmete učešća u toj anketi.

Preporuka za surf: Opacity (Urban Ruins)

2007-10-05T19:45:00.000+02:00

Do ovog sajta sam i ja došao na preporuku, pre samo nekoliko dana; mislim da nešto slično nisam video nikad do sada. Reč je, banalno govoreći, o sajtu za ljubitelje dobre fotografije... Ovo zaista zvuči banalno: teško je objasniti u samo nekoliko rečenica.

Sajt Opacity je svojevrsna galerija napuštenih zgrada i sličnih objekata. Autor objašnjava svoju fascinaciju otkrivajući jedan novi, takoreći fantomski život zgrade nakon što njena funkcija prestane i ona bude napuštena. Brojne fotografije možete posmatrati kao svojevrsni istraživački poduhvat koji dokumentuje propadanje urbanih struktura, ali i kao nekakav iščašeni (možda čak i morbidni) pogled na svet koji iskazuje svoju veličanstvenost u efemernosti.

Autor sajta ne otktiva svoj pravi identitet, ali se ne krije doslovno (na posebnoj stranici daje neke svoje generalije, pa i nekoliko portreta), nego ne nalazi za shodno da saopštava išta više od nadimka Mr. Motts. Lokacije koje je istražio se nalaze u Americi i Evropi.

Fotografije su, opet da budem totalno banalan, odlične. Zapravo, zapanjujuće. Veoma retko mi se desi da me neka kolekcija fotografija uvuče na mesto koje prikazuje. Atmosfera koja je uhvaćena pokazuje da je čovek majstor: ne samo da je u stanju da prenese svoju ideju posmatraču, nego očigledno ume i da manipuliše utiskom koji izaziva. Ako je verovati generalijama, Mr. Motts je fotoamater, što ove radove čini još vrednijim.

Neću dalje da objašnjavam: skoknite na www.opacity.us, pa provedite barem nekoliko minuta na sajtu. Biće vam jasno šta sam pokušavao da objasnim, pa nisam uspeo.

Slika nedelje – u susret Danima ludaje

2007-10-03T05:30:00.000+02:00

Kad se popneš na ludaju
nasred njive u tulaju
u daljini laje kera
tu je varoš cela...

Ovaj veseli refren pesme Ace Karadžina (a peva je Milan Prunić - Duma) sadrži pregršt lokalnih termina iz banatskog miljea, koji najbolje zvuče u uobičajeno otegnutom maniru laloškog izgovora: ludaja, tulaj, kera, varoš... Za one koji ne znaju: ludaja je bundeva, tikva, dulek. Tulaj je kukurozovina, posečena stabljika obranog kukuruza; a ko ne zna šta su kera i varoš, neće vredeti da mu objašnjavam (:

Ludaja je simbolično obeležje ovog kraja; nikad nisam voleo ukus ludaje, pa ni pitu, ali za neke to je vrhunski ugođaj. Žao mi je, ne volim.

Ali, zato volim... pardon, volem Dane ludaje.

Počelo je 1986, kada je grupa entuzijasta napravila neformalno, veselo obojeno takmičenje u merenju najveće i najduže ludaje na kikindskom trgu, začinila to dobrom pesmom i prijatnim domaćim vinom, a našao se tu i vo na ražnju. Vrlo brzo, taj performans se izrodio u nešto najlepše što Kikinda, ranije ne baš obdarena smislom za turizam, može da ponudi svetu. Dešava se uglavnom prvog vikenda u oktobru, a tada zaista svi u Kikindi "polude": neki to doživljavaju kao svojevrsni festival plodova, neki kao slavu miholjskom letu, koje je je definitivno najlepše doba godine u Kikindi, nekima dođe dobro da se malo opuste međ' silnom svetinom koja se tih dana šeta trgom i okolnim ulicama. Dođe i po 10.000 gostiju iz drugih gradova.

Ove godine, 22. Dani ludaje će se održati drugog vikenda u oktobru (12-14. oktobra), što ne znam da li je dobra odluka organizatora: vreme je nestabilno i možda se naruši neverovatna tradicija da je tokom održavanja svih prethodnih Dana ludaje uvek bilo besprekorno lepo vreme. Zaista, dešavalo se u jutarnjim satima kao da će nekakav kišuljak, ali to se do deset pre podne pokaže kao lažnjak, nebo se raščisti i dan postane takav da samo najtvrdokorniji mogu da izdrže u kući.

Što se mene tiče, subota Dana ludaje, kad se dešava najviše stvari od jutra do ponoći, predstavlja dan za foto-ludovanje: kući bih se vraćao samo da ispraznim memorijske kartice. To se ove godine neće desiti, s obzirom na to da imam 4 GB CF kartica (: Po trgu se dešava trista čuda od jutra... Deca iz škola prikazuju maske i figure napravljene od ludaje i drugih jesenjih plodova. Odande miriše kuvanje paprikaša, što je samo deo hedonističke izložbe pod imenom "banatski fruštuk". Tu se negde poređale bombondžije i alvari... Oni što "profesionalno" prodaju andrmolje ne mogu ni da se očešu o štandove sa suvenirima koje, već tradicionalno, godinama najlepšim čine deca iz nekih školskih zadruga. Na drugoj strani trga, tradicionalna izložba meda i drugih pčelarskih proizvoda... U obližnjem školskom dvorištu, takmičenje dece u raznim veselim discipllinama, poput brzog grickanja semenki od ludaje ili trke oko čunjeva sa sirovim jajetom u kašici... Hrabriji u dvorištu Doma omladine se okušavaju u penjanju uz "stenu"... Smotra fijakera u koje su upregnuti prekrasni konji... Karneval predškolskih mališana je ludilo za sebe: pretprošle godine umalo nisam dobio batine od neke bakice kojoj sam smetao da vidi svoje unuče dok sam se nameštao da slikam. A što se tiče padobranaca koji se uvek prizemljuju na sred trga, ima tu jedna priča o najboljoj fotografiji koju... nisam uslikao jer je bafer mog fotoaparata bio pun (o tome drugi put). Dok je karneval protutnjao, kandidati za najveću i najdužu ludaju su već doneti na binu ispred fontane i merenje počinje. Razni zabavni programi na bini, kako koga zanima – ali, tada je stvarno teško prolaziti trgom u bilo kom smeru...

Ima i stotinu sadržaja van trga: ako upadnete u turističku grupu mog druga Miroslava, vlasnika turističke agencije "Oaza", on će vas odvesti do Sajana, gde se održava zanimljiva izložba u etno kući, posetićete lokaciju međunarodnog simpozijuma "Terra", a videćete i ostatke mamuta u gradskom muzeju i repliku celog skeleta u dvorištu muzeja. Hedonisti će već nekako namirisati banatski disnator na "Mlaki"; oni gladni koji su ostali na trgu će najbolje proći ako maznu neku pljeskavicu na trgu, jer teško će naći mesto u nekom od restorana...

Uglavnom, ludilo i sveopšte dobro raspoloženje koje je realno nemoguće opisati. Zaista, ne možete da se osećate nikako drugačije nego veoma dobro. Razgovarao sam sa mnogo ljudi o tome i niko nije drugačije mislio.

Ova fotka nedelje nije reprezentativna kao ilustracija zbivanja (mada sam ovu gomilu ludaja slikao na trgu), ali stavljam drugu fotku u desnu šlajfnu, neka joj bude par. Da bih sve prikazao, trebalo bi da napravim celu galeriju; možda ću to i da učinim nakon ovogodišnjeg cirkusa.

A prateća priča i nije priča, nego jedan mali nauk za ne-Kikinđane.

Sećam se, još sam klinac bio, video sam nalepnicu na kojoj je bila karikatura Lale koji stoji na ludaji, izbečio se i kaže:

Ta, sad vidim i Kekendu!

Sad, na stranu što to ne bi bilo moguće, sve i kad Zemlja ne bi bila okrugla: Banat baš i nije potpuno ravan; Kikinda je baš u "dolji", pa je niža skoro 15-20 metara od mesta u široj okolini. Možda bi se video vrh od crkve, ali to je sve (: No, nije to bitno ovog puta, nego nešto drugo.

Naime, vrlo često, u dobronamernom pokušaju da podražavaju moj relativno primetni banatski akcenat (ja sam "pioniri maleni" – treba da čujete prave Lale), kažu "a šta ima novo u Kekendi", "Grba je iz Kekende" i slično tome. Dabome, ne ljutim se, ali retko budem u prilici da upozorim da reč "Kekenda" nije moguće čuti u Kikindi; i ne trudim se bogzna koliko da ispravljam druge, ali znam pouzdano da je taj pokušaj imitiranja neuspešan.

Za ovo sam se zainteresovao pre desetak godina, kad sam zaista obavio malecko sopstveno istraživanje: obratio sam pažnju kako pričaju ortodoksne Lale, a razgovarao sam i sa nekoliko starih, pitajući ih da li je iko ikad govorio "Kekenda". Najbolji odgovor sam dobio od jedne devedesetogodišnje bakice, koja mi je rekla "jeste, govorio je, ali taj nikad nije sedeo u Kikindi" (sedeo: živeo; to je još jedan lokalizam).

Konačno sam shvatio: to nije ništa drugo, nego neuspeli pokušaj imitiranja otegnutog laloškog naglaska od strane onih koji takav govor nisu čuli mnogo puta. U mom iskustvu, to se dešava sve češće što je moj sagovornik južnije – počinje intenzivno negde u Beogradu, u Kragujevcu je još češće, a u Nišu mi se nikad nisu ni obratili drugačije (: No, šta se tu može: ljudi imaju ideju da otegnuti naglasak podrazumeva i zvučnije samoglasnike, što nije slučaj (: Meni je takav govor Lala veoma simpatičan, mada moram da primetim da lagano odumire... Primećujem da generacije Kikindijanaca sličnih godina kao što je moja Ana (15 godina), svi odreda, govore nekim nadžak-akcentom za koji nikom živom nije jasno odakle je potekao i kako se usadio u te mlade glave. Oni menjaju samoglasnik "e" u neki poluglas bliži glasu "a", pa čujem reči kao što su "tAlAfon" i "pAlene"... Užas (:

A kad smo kod izvrtanja akcenta i narečja... Nekad davno, družio sam se sa jednim dečkom iz Sombora; često smo posećivali jedan drugog. Njegova majka, Bunjevka, govorila je veoma zanimljivim narečjem koje mi nije bilo jasno dok mi nije objasnila da su Bunjevci došli pre dva veka iz Dalmacije. E, ona me je prva upozorila da Bunjevcima jako smeta kad drugi pevaju "u tEm Somboru"... Potpuno istu priču sam čuo od Zvonka Bogdana, kada je tokom gostovanja u nekoj TV emisiji govorio o tome; voditelj je nešto kao dao šlagvort Zvonku da priča o pesmi "U tem Somboru". Zvonko se skoro naljutio, duboko udahnuo da se smiri, a zatim je objasnio je da Bunjevci kažu "u tIm Somboru", a Srbi "u tOm Somboru". "U tEm Somboru" ne znači ama baš ništa; pesma je napisana originalno sa rečima "u tom Somboru" i Zvonko tako peva taj stih.

Uglavnom, izgleda da u tEm Somboru ima istih problema kao što ih ima sa tAlAfonima u Kekendi...

P.S. Bez brige: kad prođu Dani ludaje, javiću vam kako je bilo ove godine. A ako ste raspoloženi da provedete prijatan dan i osetite dobro raspoloženje među desetak hiljada drugih gostiju i bar duplo toliko meštana koji će dan provesti na prostranom gradskom trgu, preporučujem vam da uranite za Kikindu u subotu, 13. oktobra. Od Beograda dva sata lagane vožnje; od Novog Sada frtalj sata manje; sa tih strana, najlakše je preko Zrenjanina. Ne zaboravite fotoaparat!