IESUS NAZARENUS REX IUDAEORUM

MIHAIL PUPIN - OD BRITANSKOG AGENTA DO SRPSKOG VELIKANA?

2014-12-13T17:04:00.000+01:00

Da li je veliki naučnik, srpski patriota i dobrotvor zapravo bio bogati cincarski trgovac, britanski agent i američki ratni huškač i profiter?

Piše: Ivona Živković

Kada se danas sa mnogo više znanja o „teoriji zavere“ i metodama rada tzv. bezbednosnih agentura (koje globalna oligrhija koristi prilikom upravljanja svojim robovima širom sveta), pročita fascinantna biografija „srpskog patriote“, „velikog naučnika“, diplomate i „humanitarca“, Mihajla Idvorskog Pupina, veoma lako se uoče fabrikovani i lažno interpretirani podaci iz njegovog života. U skladu sa razrađenom tehnikom dezinformisnja , Pupnova biografija je u osnovi 90 posto tačna, nedostaju sitni, ali važni detalji, a finalni zaključak je izveden u skladu sa ideološkim potrebama vladajućeg oligarhijskog establišmenta i on se nameće u medijima i naučnoj zajednici kao dogma. Pupin se čak predstavlja kao izuzetan naučnik i inovator iako su njegove inovacije u stvari patenti kojima je on uglavnom samo finalizovao tuđa istraživanja i patentirao ih.

Ali, ako se malo drugačije pročita ono što je kod i nas poslednjih godina konačno objavljeno (jer je mnogo toga iz njegovog života dugo bila skrivana tajna) lako se shvata za koga je zapravio radio Mihail Pupin.

Da pomenemo da je srpska transkripcija nemačkog imena Mihail - Mihajlo, iako se često ovo ime piše i Mihailo (što nije u duhu srpskog jezika). Iako se ovom imenu pripisuje biblijsko poreklo, ono je ipak nemačko (možda baš iz prevoda Martina Lutera) jer se u korenu reči nalazi nemačka reč - mich (koja znači ja lično ili moje sopstveno). Sva imena , poznato je, u svom korenu imaju neko značenje na jeziku od koga potiču.

ROĐEN DA BUDE TRGOVAC
Dnevni list “Politika” u svom kulturnom dodatku od 9.04.2011. iz pera novinara Petra Kočovića objavio je tekst sa dilemom u naslovu: „Pupinovi su poreklom Vlasi?”
Ovde novinar iznosi veoma zanimljive podatke o porodici Pupin (jer ovo očito nije srpsko prezime). Tako se vidi da je ime Mihajla Pupina zapravo promenjeno jer on 4. oktobra 1854, kršten (upisan u knjigu rođenih) kao “Mihail, sin Konstantina Pupina i majke Olimpijade”. (Neki izvori navode da je ime majke bilo Alimpijada, što u svakom slučaju nije srpsko ime već grčko).

Mihail je sam sebe nazvao Mihajlo Idvorski Pupin tek kada je postao srspki konzul u SAD i kada mu je srpska verzija ovog nemačkog imena bila veoma važna kako bi agitovao “za srpske interese”. Tada se sam deklarisao kao Srbin. Idvorski je dodao imenu kako bi naglasio da je sa ovih prostora. A da li je, teško je pouzdano reći.

Ali, čak ni mesto njegovog rođenja, Idvor, nikada zapravo nije bilo u državi Srbiji, već u Austrougarskoj carevini. Idvor je tek nakon Prvog sv. rata pripao Kraljevini SHS. Dakle, M. Pupin nije srpske nacionalnosti (reč “natio” iznačava mesto rođenja) već austrougarske.

U iznetim biografskim podacima o M. Pupinu (iz različitih izvora) nalazi se nekoliko datuma njegovog rođenja: 27. septembar, 4. oktobar, ali se pominju i 8. i 9. oktobar. Ako se razlika u datumima pravda korišćenjem Julijanskog ili Gregorijanskog kalendara, nejasno je kako se pominju i različite godine rođenja: 1854, 1857. i 1858.
Da li je Pupin na neki način ipak etnički Srbin? E, za to upravo i ne postoji niti jedan dokaz (bar do sada takav dokaz nije nigde iznet). Naprotiv, u navedemom “Politikinom” tekstu otkriva se (konačno posle 100 godina) da je možda bio vlaškog tj. cincarskog porekla.

Da podsetimo da su tzv. Cincari (koji nam se predstavljaju kao nekakav narod) u stvari trgovačka kasta etničkiih mešanaca grčko-turskog porekla. Cincari su bili angažovani na Balkanu kao rimski legionari, čuvari drumova koji su obezbeđivali transport robe (posebno zlatnog novca) između romanske riznice u Konstantinopolju (Vizantiji) i Vatikana.

Prenošenjem riznice iz Konstantinopolja, nakon propasti Vizantije u Moskvu, glavni put tajnog prenosa zlata je verovatno išao preko mesta poznatog kao Moskopolje koje se smtra starom i nezvaničnom cincarskom prestonicom u vreme Otomanske vladavine Balkanom. Cincarima su tako nazivani i trgovci koji su bili povezani i u službi održavanja kontinuiteta romanske riznice i koji su na drumovima koje su i obezbeđivali ubirali razne takse. Zvanična istorija ignoriše puteve zlata i zlatnih kovanica i način njihovog transporta i sukobe koji su bogate porodice Evrope imale u vezi sa ovim. Ali, pominje se da je u to vreme Moskopolje imalo čak 70.000 stanovnika i zna se da su mnogi Cincari bili i ostali veoma bogati.
To da su se pojedine cincarske porodice enormno obogatile prodajom nekakvog sira je priča za malu decu. Mnogo je logičnije da su oni sa sirom prenosili nešto drugo. Velika trgovačka tajna (kabala) koja služi upravo održavanju kontinuiteta imovine (stvaranjem porodičnih kartela) uči Cincare od malih nogu da se međusobno žene i udaja i stvaraju tako interesno povezanu međunarodnu trgovačku kastu.

U pomenutom tekstu novinar P. Kočović otkriva još da je “nakon ubistva izvesnog Vasila Pupe Koze u 17. veku” njegova udovica ostala “sa četiri sina (Đorđi, Nikola, Konstantin i Stojan) i stokom (500 ovaca i 100 koza).” Samo bogati trgovac je mogao imati toliko stoke u to vreme. Četiri sina imaju zanimljiva imena: prvo je Georgi (nemačko), drugo je Nikola (romansko), treće je Konstantin (grčko) i četvrto Stojan (srpsko). I ovo je tipično etničko prikrivanje iza imena koje su upražnajvali međunarodni trgovci kako bi svojoj deci (naslednicima u poslu) omogućili da se u svakoj etničkoj zajednici prihvate kao pripadnici te etničke zajednice.
Cincari su kasnije jačanjem britanske dominacije nad romanskom i radom jezuita inkorporirani u posebnu trgovačku elitu i njihovu ideologiju – judaizam (koji oni nazivaju religijom) i danas se Cincari smatraju balkanskim Jevrejima. Jevrejin je u srednjem veku bio isto što i trgovac, član ove međunarodne trgovačke kaste. Jezuitska prikrivenost karakteristična je i za čitavu jevrejsku mrežu u kojoj mnogi kripto Jevreji nose imena i prezimena etničke zajednice u kojoj žive (na primer Marko Djurić ili Marko Blagojević ), ali uvek rade u interesu ove trgovačke oligarhije kao njihovi službenici. Oni koji ne prihvate pravila ove “kabale” izopštavaju se iz ove judejske zajednice. Ko god prihvati judaizam i donosi im korist, dobro je došao čim položi zakletvu. Masonerija je njihova tipična izmišljotina za finansijsko i svako drugo podrivanje hrišćenske zajednice iznutra.
Kripto Jevreji su danas svuda po svetu i vrlo ih je teško razotkriti.

Na Internetu pojedini jevrejski portali zato M. Pupina opisuju i kao “jevrejskog naučnika”. (Neko može naivno pomisliti da ga svojataju). U jednom tekstu o jevrejskim iseljenicima iz Rakova koji su emigrirali u SAD, pominje se ime izvesnog Jevrejina Mihaila Pupina ( ali bez srednjeg slova I.) koji je bio revolucionar i član jevrejskog veća za okrug Rakova u Belorusiji 1917. Bližih informacija o ovom Pupinu nema, pa se može lako zameniti u jevrejskog zajednici za Pupina, američkog naučnika. Da li je možda ista osoba u pitanju, ostaje veštim istraživačima da utvrde.

“Za Konstantina se zna da je imao dva sina, Arsenija i Mihajla,” navodi dalje P. Kočović.

Nije, međutim, jasno kako se ta porodica prezivala, jer se prezime izvodilo iz zanimanja pa se pominju nadimci Koza i Pop, dok je Pupa majčin nadimak (što može da označava i ženu koja je bila često trudna). Arsenije je iz nekog razloga uzeo prezime Pupin, po babinom nadimku. (I ovo je karaktersitično za kripto judejsku zajednicu, gde se preferira majčino prezime koje se onda kod ženske dece gubi udajom. Tako loza sa svim svojim izdancima postaje nevidljiva i znaju je samo upućeni u “kabalu”).

I trgovačka prevara može naterati nekoga da promeni prezime, a treba imati u vidu da je u ono vreme postojala i krvna osveta. Tako je razlog za promenu prezimene sigurno opravdan.

Dalje se kaže da su Arsenije i njegova žena Stana imali tri sina: Živana, Nikolu i Konstantina. I ova tri sina, po trgovačkoj tradiciji, dobijaju: srpsko, romansko i grčko ime. Poslednji, Konstantin, biće otac Mihailu Pupinu.

„Godine 1690. austrougarski car je pozvao Srbe, Crnogorce, Grke, Makedonce i ostale da se priključe austrougarskoj vojsci, nudeći zauzvrat akt („Privilegije”) po kojem će moći da uživaju povlastice u Austrougarskoj monarhiji. Tako su nastale Bela i Vojna krajina i odbrambena utvrđenja na levoj strani Dunava u Vojvodini”, piše dalje P. Kočović

“Kada je tačno Mihajlov deda Arsenije prešao Dunav, nije poznato, ali u Zemunskom magistratu postoji dokument da turski podanik „Michael Constantin Popp” (rođeni brat dede Mihajla Pupina) treba da plati državnu taksu od 773 pijastri zbog prevoza pamuka iz Makedonije u Srbiju. Deda-stric Mihajlo bio je poznati trgovac, kao mnogi Vlasi koji su se preselili u Vojvodinu”, zaključuje Kočović.
Dakle, nije tačna Pupinova tvrdnja iz njegove autobiografske knjige (iz 1924) „Od useljenika do izumitelja “ (kod nas prevedena „Od pašnjaka do naučnika“) o siromašnom i seljačkom poreklu njegove porodice. U knjizi zato Michael I. Pupin veoma malo govori o svom ocu (koji je rođen u Idvoru i „negde zaveden i kao Kosta“).

BAJKOVITA AUTOBIOGRAFIJA
Tako o ocu Konstantinu iz Mihajlovog sećanja danas znamo samo to da je „bio crnomanjast”, „ozbiljan“, „uzdžrljiv“ i “plećat seljak”, i da je „nekoliko puta biran u seosku upravu“. Pupin navodi da je otac bio više puta biran za Kneza u selu Idvor i da je bio zemljoposednik "nezavisan i slobodan". Za ovakvu poziciju on je bio u obavezi da služi u austrougarskoj monarhiji u odbrani južne granice carevine i bori se sa Turcima. On je tako bio graničar - vojnik pod komandom princa Eugena od Savoje. Kuća Savoja je inače povezana rodbinski i sa britanskim plemstvom. Pupin još opisuje kako je u kući njegovog oca pored ikone na zidu bila velika slika u boji italijanskog revolucionara Garibaldija (koji je bio britanski plaćenik kako bi podrivao vatikanske interese). Uvažavao je još Linkolna, ruskog cara Aleksandra Oslobodioca, Karađorđa i kraljevića Marka. Nigde se u knjizi ne pominje da je otac bio trgovac niti se mogu pročitati bilo kakva sećanja kako je njegov otac obavljao poso kneza i graničara. Pupin više opisuje političke prilike iz vremena svog detinjstva, a ličnih uspomena na oca - nema.

Najzanimljivije je da otac nije imao nikakvog značajnog uticaja na svoga sina koji će napraviti ogroman iskorak u svet.

Uticala je, navodno, na Pupina samo sirota nepismena majka grčkog imena (Olim)Pijada, koja je malog Mihaila, zanimljivo, rodila tek naknadno kao jedino muško dete tek u svojoj četrdesetoj godini.

Za ženu sa ove fotografije se tvrdi da je Pupinova majka Olimpijada. Ne zna se kada je fotografija nastala, mada je običaj da se roditelji slikaju na venčanju i sa decom.

(Nije li i ovo još jedna jevrejska posvećenost majci i da li je možda majka bila iz bogate trgovačke porodice?)

Majka je iako nepismena znala da je svet veliki i savršeno je poznavala biblijske priče, posebno Davidove psalme (!)

Ovu knjigu Pupin je posvetio svojoj majci. Zanimljivo je da Pupin piše eseistički veoma vešto sa brojnim filozofskim i istorijskim opaskama. On otkriva i razmišljanja o elektricitetu i elektromagnetizmu tadašnjih najuticajnijih fizičara i matematičara sa kojima se sretao na Kembridžu i u Berlinu. Pupin je očito bio veoma fokusiran na radove drugih naučnika i uopšte je pratio istraživanja koja su prevladavala u naučnim krugovima.

Ovu autobiografsku knjigu je navodno sam Pupin napisao na engleskom kada je bio već istaknuti i bogati slobodni zidar (slobodni zidari su protivnici Vatikana i katoličanstva) i za nju je dobio Pulicerovu nagradu. Da podsetimo da je Jozef Pulicer bio poreklom mađarski Jevrejin i filantrop (što znači da je donirao tj. usmeravao novac tamo gde oligarhija prikriveno investira. To se zovu „humanitarne donacije“.) Istim poslom se bavio i Pupin kada je postao bogat.

BUNTOVNIK ZA BRITANSKE INTEERSE
Put u visoko društvo Mihail P. počinje u 18-toj godini „druženjem sa buntovnom srpskom omladinom koja je protestvovala protiv austrougarske carevine“. Na njega uticaj vrši Svetozar Miletić. Tako piše u autobiografiji. Naravno, ne piše da je tadašnje „otporaše“ u stvari organizovala i instruirala britanska agentura kako bi podrivala austrougarsku carevinu u nameri da sruši sa trona katoličku dinastiju Habsburga (što je najzad i uspela). To je tada bila tajna.

Jedna zvanična Pupinova biografija kaže: „Na prvomajskim demonstracijama 1872. godine osamnaestogodišnji Mihajlo učestvuje u međusobnom sukobu podeljene omladine i zbog toga mu preti udaljavanje iz škole“.

Ali, nije izbačen iz škole (koju kako je zapiso u svojoj autobiografskoj knjizi nije ni voleo i sa mukom je učio) jer su se za njega „angaživali neki viđeniji ljudi“. To su bili ljudi iz crkve u Pančevu koji su ga i finansijski pomogli. A onda je (iako školu nije voleo) poslat u Prag da tamo dalje uči(!) Šalje ga i podržava, naravno, njegova siromašna i neuka majka Olimpijada (kojoj je tada već 60 godina). Novac – „prava sitnica“ uz pomoć crkve.

Deo teksta iz Pupinove autobiografije otkriva finansijere njegovog školovanja u Pragu, gde se posebno ističe izvesni protojerej Živković.

Ali, Pupin umesto u Prag stiže u Beč. Razlog zašto se Pupin našao u Beču, u autobiografiji je prilično bajkovit, pa on tvrdi da je zaspao u vozu. Tu ga kondukter koji mrzi sve što je srpsko naziva "srpskom svinjom", "primitivnim seljakom", "srpskim buntovnikom" itd. Sve epiteti koje će kasnije ratna ptopaganda Velike Britanije u "Velikom ratu" prišivati Nemcima i njihovom nadmenom i krvoločnom hunskom karakteru.

Ali, u Beču Pupin biva iz nekog razloga uhapšen, što je podatak koji navode pojedini Pupinovi biografi. On sam o tome ne piše. Ako je zaista hapšen, zašto je to učinjeno? Šta je ovaj mladi i možda zavrbovani “otporaš” trebalo da odradi u Beču javnosti je nepoznato. Ni to kako je otišao iz Beča nije najjasnije, jer u autobiografiji on iznosi bajkovitu priču kako mu je “jedan dobri bračni par sa čudnim nemačkim akcentom" pomogao i platio mu kartu do Praga. Kasnije otkriva da su to bili Amerikanci (zapravo Englezi). Dakle, mladi Mihail je rano shvatio da Nemci ne podnose Srbe (posebno ne one koji im čuvaju granicu u Austrougarskoj (!) , dok su Englezi bili sasvim ok. Očito je iz knjige i da Mihail nije imao pare ni za voznu kartu od Beča do Praga, ali, nema veze, on ubrzo kreće na put “preko velike bare” i u Ameriku ulazi samo sa pet centi. Ko mu je zaista platio ovu prekookeansku kartu (da li isti bračni par Amerikanaca koje je upoznao u vozu u Beču) , nije više ni važno jer je sve u njegovoj biografiji veoma bajkovito.

BIOGRAFIJA KAO AMERIČKI SAN

U SAD Mihail P. se obreo kada je imao samo 20 godina i odmah počinje da radi fizičke poslove kako bi se dovoljno obogatio da sebi plati skupe studije na privatnom Kolumbija koledžu pri Kolumbija univerzitetu 1878. (ili 1879) godine, smer fizika. Podaci o godinama se u različitim biografskim izvorima razlikuju. Kolumbija koledž je osnovala engleska crkva i Pupin je verovatno bio korisnik neke stipendije iz Britanije. (Samofinansiranje i težak fizički rad su tipična odlika mnogih fabrikovanih biografija). Zanimljivo je da dok radi u nekakvoj fabrici kao fizički radnik, on uči engleski, latinski i grčki (!) (U obaveštajnim strukturama se ovakvo prikupljanje darovite dece i njihovo stipendiranje naziva vrbovanje.) Naravno, da je želeo da se isključivo bavi naukom posebno fizikom i matematikom, nemački (koji je tada bio svetski jezik i u diplomatiji i posebno u nauci) bio bi mu sasvim dovoljan. Ali, Pupin je izgleda bio prerodređen i za neke druge zadatke.

ZNANJE JE MOĆ

Nisu li fiziku studirala u to vreme samo elitistička deca, ona kojima je masonerija dozvoljavala da steknu neko znanje? I sa tim znanjem je trebalo da rade u interesu nečijeg kapitala. Devetnaesti vek je vreme najvećih tehnoloških otkrića (sve kasnije u 20. veku je samo usavršavano) i aristokratska elita je veoma pažljivo pratila šta se od toga može komercijalizovati. Međusobna oligarhijska špijunaža posebno u domenu tehnologija je dovedena tada do vrhunca. Za kapitalizam je ovladavanje tehnologijama i njihova komercijalizacija bilo od suštinskog značaja. Svaka oligarhija je morala zato imati svoju pouzdanu „vojsku“ naučnika i tehnoloških stručnjaka kako bi opstala u surovom kapitalističkom i tehnološkom nadmetanju. I Pupin se očito našao u toj mladoj naučnoj eliti koja je školovana zarad interesa oligarhije (baš kao i Nikola Tesla čiji je otac bio veoma blizak britanskoj masoneriji i prijatelj Dositeja Obradovića). Diplomirao je 1883.

Njegova zvanična biografija dalje kaže: “Za vreme studija bio je veoma vredan, a bavio se i sportom, naročito veslanjem i rvanjem. Dan pre diplomiranja dobio je američko državljanstvo i stipendiju”. Od koga je dobio stipendiju ne kaže se tačno, ali ga ona odvodi u Englesku na privatni Univerzitet u Kembridžu gde provodi dve godine u nekakvom usavršavanju i upoznavanju naučnih dostignuća toga vremena.

M. Pupin 1920. sa vladikom Nikolajem Velimirovićem, još jednim britanskim agentom koji je imao za cilj da podriva interese nemačke katoličke oligarhije na Balkanu. Žena na fotografiji je, veruje se, Pupinova ćerka Varvara (ili Barbara). Zanimljivo koliko je privatni život Mihajla Pupina mističan, da se ne može pouzdano tvrditi da je na slici njegova ćerka. Ostale fotografije iz privatnog života nisu i dalje dostupne javnosti iz nepoznatog razloga. Nema ih ni u njegovoh autobiografskoj knizi. To stavlja veliku sumnju na čitavu njegovu oficijelnu biografiju. (Foto izvor: "Politika")

Nejasna i loša fotografija iz 1920. pokazuje navodno njegovu ćerku Varvaru i zeta. Ne zna se izvor ove fotografije ni gde je načinjena. Ne zna se tačno ni datum i godina rođenja njegove ćerke, pa se navodi oko 1889. (Umrla avgusta 1962.)

Nakon 11 godina boravka u SAD, Pupin se navodno vratio u svoj rodni Idvor, o čemu ne postoje nikakvi opipljivi dokazi, i ponovo se sreo sa svojom majkom koja je tada već pregazila 70 -tu. Iz ovog citata iz njegove autobiografske knjige proizilazi da je bio veliki hrišćanin koji je slavio Svetog Savu i da je bio pobožan:

...

TRGOVAC PRE SVEGA
Da li je na ovom dvogodišnjem školovanju u Engleskoj Pupin zapravo prošao i posebnu poduku o tehnološkoj špijunaži i sl. ili poduku o trgovini tehnologijama, i dalje je tajna. Nije poznato ni kada je i gde Pupin pristupio masoneriji odnosno slobodnim zidarima (koji rade za interese Velike Britanije) i stigao u visoki masonski rang.

Ipak, sve one koji su se bavili tehnikom put je morao da odvede neizbežno u Nemačku koja je tada imala najbolje ovakve škole i tehnologije. I za ovo je Pupin očito imao novac. Odlazi tako u Berlin gde se “bavi eksperimentalnom fizikom” i stiče doktorsku titulu 1889.

Ali, ovaj “vrsni stručnjak” ipak nije zadržan ni u Nemačkoj, ni u Britaniji, već se vraća slobodno u SAD da svoja tehnološka znanja iz skupog školovanja “daruje “ Americi. I ovo je veoma nelogično jer su i Nemačka i Velika Britanija tada bile svetske sile, dok su SAD bile kolonija evropske oligarhije.

Osim, ako Pupin ne odlazi u SAD da bi tamo tehnološka rešenja prodavao za debele pare i za interes masonske "braće". I za to je morao biti posebno obučen, jer veština trgovine i veština inovatorstva su dve struke. Vrhunski naučnici su obično veoma loši trgovci i većina istinskih inovatora se nikada nije finansijski ovajdila od svoga rada. Uglavnom bi bili pokradeni i prevareni. Pupin je, međutim, stekao ogromno bogatstvo od svojih inovacija.

Naravno, onaj ko kontroliše strateški važne tehnologije, kontroliše industrijski razvoj čitave zemlje. Slobodan protok fundamentalnog znanja nikada nije ni postojao, to je ono što oligarhija veoma pedantno vekovima kontroliše. Posebno je nedopustivo da se neka tehnologija komercijalizuje tako da oslabi moć vladajuće bankarske oligarhije. Dakle, znanje je moć i zato se svi ovakvi stipendisti uvode u “bratsvo” koje radi tačno ono što je u intereseu imperije koja ih je školovala. Pupin je očito bio britanski đak. Tako je i poslat na zadatak u SAD gde formalno odmah dobija uhlebljenje na engleskom Kolumbija univerzitetu kao predavač.

SUDSKIM SPOROM DO AUTORSTVA PATENTA
Kada je Pupin američkoj telefonskoj kompaniji AT&T hteo da proda patent za svoje kalemove za prenos signala na velike distance (nazvane kasnije Pupinovi kalemovi) britanski samouki naučnik Oliver Hevisajd, bio je uveren da je Pupin iskoristio njegova znanja za usavršavanje svog patenta. U stvari Hevisajd nije bio podučen kao trgovac (za razliku od Pupina), pa svoj pronalazak nije ni patentirao. Šta su inovatori tada znali o kapitalizmu? Tako je Pupin posle višegodišnjeg sudskog spora i veštačenja inovacije (?!) uzeo veliki novac. Iako pomenuta američka kompanija ovaj patentirani izum nije ni koristila, jer je već imala svoju razrađenu tehnologiju, Pupin je izvukao ogroman novac na zadovoljstvo “bratstva”. Veliki deo novca je zato odmah stavio u filantropski fond.

Oliver Hevisajd.

Trgovac Pupin je nastojao da još jedno evropsko tehnološko dostignuće unovči prodajom američkim bolnicama u SAD, a to je bilo snimanje X zracima. Da napomenemo da je ovo "X" u stvari zamena za ime nemačkog nučnika Vilhelma Rentgena, koji je proskribovan od britanske aristokratije, jer je 1914. bio potpisnik nacionalističke peticije (Manifesto 93) koju je tada potpisalo 93 naučnika smatrajući da Nemačka vojno treba da se zaštiti od Velike Britanije i Francuske i njihove imperijalističke politike. Tako je Rentgen u Britaniji postao gospodin X.

Pupin je znanja iz ove tehnologije preneo u SAD i uz pomoć starijeg kolege i britanskog agenta Edisona, koji je tada predvodio i kontrolisao naučni etablišment u SAD, nastojao da ga usavrši i komercijalizuje (što je bilo najvažnije). Isti ovaj establišment u kome je jednu od vodećih pozicija dobio vremenom i Pupin (jer se pokazao kao dobar prodavac tehnoloških patenata) dezavuisao je kasnije Nikolu Teslu i konkurentsku američku (nemačku) kompaniju Vestinghaus. Teslini izumi se tada nisu mogli komercijalizovati tako da britanskoj vodećoj oligarhiji i "braći po kecelji" donesu novac i moć. I Tesla je stavljen u zaborav. (Danas se bežični prenosi energije mogu komercijalizovati, pa je Tesla ponovo “otkriven”).

Pupin je toliko bio posvećen eksperimentima sa Rentgenovim zracima da je kao pokusnog kunića koristio i svoju ženu, Saru Ketrin Džekson, koja je samo osam godina nakon njihovog venčanja umrla. Da bi se dobio upotrebljiv rentgenski snimak, tada je bilo potrebno izlagati pacijenta ovim zracima najmanje jedan sat. Zato su mnogi odbijali da se na ovaj način snimaju, jer nisu mogli toliko da ostanu nepomični. Surovi vivo eksperimenti su bili odlika i Pupinovog mentora, Edisona, koji je pobio ogroman broj životinja kako bi dokazao da je Teslina naizmenična struja ubitačna i tako ga dezavuisao u poslu sa Vestinghausom.

Za vreme Prvog svetskog rata glavni cilj Pupinovih istraživanja je bio razvoj tehnologije koja bi detektovala nemačke podmornice koje su probijale britansku pomorsku blokadu. Otvoreno se suprostavljao nemačkoj politici. Dakle, Pupin se kao američki naučnik mnogo brinuo da Britanija iz ovog evropskog sukoba izađe kao pobednik. Pupin je tako i u američkoj javnosti otvoreno agitovao protiv nemačkih interesa i pri tom koristio i svoje znanje i ugled u etabliranim naučnim krugovima.

Ajnštajn i Pupin su bili udarne pesnice naučnog establišmenta koji je isntruirala britanska masonerija u prvoj polovini 20. veka.

POLITIČKO AGITOVANJE
Da je M. Pupin bio britanski agent očito je znao i američki FBI koji ga je zato veoma pažljivo pratio. O postojanju velikog policijskog dosijea o Pupinu nedavno je i kod nas obelodanjeno. Tako je Pupin bio angažovan pored naučnog rada i za političko agitovanja sa ciljem da se predstavljajući se kao Veliki Srbin i patriota založi za uvođenje Srbije u rat protiv Austrougarske. Da li zato Pupin u svojim pomenutim memoarima (1924) nigde i nije spomenuo da je cincarskog porekla. Za ovakav angažman je 1912. postavljen kao počasni konzul Kraljevine Srbije u SAD. Radio je to sve do 1920. Sa te pozicije je otvoreno mogao da saradjuje sa britanskim ambasadorom u SAD, Sesilom Springom Rajsom kako bi “pomogao” (agentura nikada ne agituje, ona uvek “pomaže” ) da se preko Srbije ostvaruju britanski interesi.

Pupin je upućivao pozive poziv svim Amerikancima srpskog porekla da svoju ušteđevinu ulože u Zajam za slobodu (Liberty Loan). "Zli jezici" kažu da se i te kako obogatio u poslovima od prodaje naoružanja Srbiji.

Mihajlo Pupin je posebno radio na organizaciji slanja srpskih dobrovoljaca na frontove u Srbiji (oslobađajući ih iz Kanadskih i Američkih zatvora), čime je rušio status neutralnosti SAD.” A koristio se i svim sredstvima (pa i pištoljem) da razbije pojedine srpske organizacije u dijaspori koje su bile protiv ulaska potpuno finansijski i vojno nepripremljene Srbije u Veliki rat u Evropi. Pupin je čak “pomagao” da Srbija dobije “povoljne kredite” (u koje se sam ugradio) za ulazak u rat. Po načinu kako je sve to perfidno i smišljeno radio, nije teško zaključiti da je Pupin bio veoma obučen u tom poslu, a tu obuku nije mogao dobiti samo na studijama matematike i fizike.

Pupin je inače bio diplomatski veoma angažovan i u pripremi Kraljevine Srbije za njeno preoblikovanje u Kraljevinu Jugoslaviju (iako nije imao nikakve veze sa Kraljevinom Srbije). Nakon rata je preko Vudro Vilsona uticao na iscrtavanje granica na Balkanu tako da ovoj britanskoj neformalnoj koloniji (Kraljevini Jugoslaviji) ostane što veći deo teritorije na Balkanu, a da se nemački i katolički saveznici (kao Rumunija i Bugarska) skrate. To je izazvalo bes u Italiji, Rumuniji i Bugarskoj.

Na žalost, ovakav Pupinov agenturni rad tj. “pomaganje Srbiji" naši istoričari i novinari zaslepljeni istorijskom dogmom o “herojskoj borbi Srbije” u Prvom sv. ratu nazivaju to “rodoljubivom misijom” i “velikm patriotizmom”. Ispada da je Srbija žestoko profitirala u Prvom svetskom ratu sa blizu 700 000 mrtvih i potpunim ekonomskim slomom (!)

To što će se jedan most u Beogradu sada nazvati imenom “srpskog velikana” Pupina, još je jedno ruganje britanske aristokratije Srbima, a zapravo odavanje počasti svojim agantima.

I pored "ogromne ljubavi" prema Srbiji i Jugoslaviji i rodnom Idvoru, Pupinov grob je ipak u Njujorku, na grobljuWoodlawn Cemetery, u Bronksu, gde su sahranjeni mnogi velikani američke istorije (glumci, pevači i novinari poput Pulicera) koji su pomogli stvaranju američke imperije kakvu danas poznajemo (koja seje bombe širom sveta zarad privatnih korporativnih interesa.)

Grob Sare i Mihaila Pupina je u obliku dva radio aparata. Nikakvih hrišćanskih obeležja nema iako je Pupinova majka bila "veoma pobožna žena", baš kao i on, a srpska crkvena opština u Pančevu bila njegov glavni finansijer za školovanje. Nešto je hrišćansku nit u životu M. Pupina preseklo ili je nikada nije ni bilo.

Izvor

Narod čezne, da se opet zezne

2014-10-23T10:04:00.002+02:00

U znak sećanja na Rastka Zakića ( 1942-2014), jednog od najvećih srpskih satiričara

Velikan srpske satire, Rastko Zakić, ostavio je iza sebe niz knjiga aforizama i satirične poezije, među kojima su "Na ljutu ranu, ljutu travu", "Kuda nas modni kreatori vode", "Udarci glavom", "Isterivanje pravde", "Ukrštene reči", "Pristojnost nalaže da se pobunimo", "Ulaznica za pakao"...Bio je apsolutni rekorder po broju zabranjenih knjiga. Njegovo debitantsko delo "Na ljutu ranu", objavljeno 1967, presudom suda u Kragujevcu je ocenjeno kao nepodobno i celokupni tiraž je spaljen. Tako su prošle i knjige "Državne brige" i "Ukrštene reči" i "Bela knjiga". Po jednom njegovom aforizmu nazvana je antologija srpskih aforizama objavljena 1989. u Nemačkoj "Kameleoni su trenutno crveni". Jedan je od samo trojice srpskih aforističara zastupljenih u Antologiji svetskog aforizma, koja se pojavila 2007. u SAD. Zakić je dobitnik mnogobrojnih priznanja, među kojima su "Radoje Domanović", "Jovan Hadži-Kostić", "Dragiša Kašiković", "Tipar", Nagrada Beogradskog aforističarskog kruga, Aprilska nagrada Beogradskog univerziteta. Magazina Tabloid, u kome je Zakić dao i svoj poslednji intervju, objavljuje nekoliko njegovih satiričnih pesama iz knjige "Vlasnici vlasti".

PESME POSVEĆENE NAŠEM VOĐI

Gola govna

Godinama birali smo dripca - Sad ispalo: lopov i ubica!

Kako nam se takav maler zbio,

Kad on zbilja nije ništa krio?!

Videlo se od samog početka Da je zverka po ludilu retka.

Ali nismo hteli da vidimo - Taman posla da se postidimo!

On je bio naša perjanica,

Heroj, čelnik, vođa, uzdanica.

A sad listom svi tvrdimo pomno: On jedini da je bio govno!

Državotvorac

Kad o slobodi zločinac sanja Zamišlja slobodu ubijanja. Njegovo dopire slobodoumlje Dokle se ratničke čuju trublje. On i ne čuje majke brižne Dok sinovima navlači čizme. Ideje su mu: osveta britka, Duboka mržnja i pamet plitka. Glasno se hvali: On pomno pazi Da kroz slobodu zločin izrazi! Državotvorno dan i noć sanja Državu zločinskog blagostanja! Na kraju taj borac za slobodu - Krvavi račun uruči rodu!

Državna tajna

Čim kome u vlasti na poslu prigusti,

On potegne tajnu - i rampu nam spusti! Zar državna tajna tokom istorije Nije uvek način da se greška skrije? Narodu se iznose obećanja sjajna,

Sve ostalo, prirodno, državna je tajna. Ko je koga spreda, straga, tome slično,

To sa tajnom zvuči sasvim idilično.

Šta bi narod hteo? Da se kaže javno Ko je podlostima stek'o Ime slavno?

Ili neprijatelj možda to talasa?

Da otkrije tajnu da nam nema spasa?

A i za nas same zar je tajna neka

Bez javnosti svete šta nas s tajnom čeka?

Zapitaj onoga ko se o nju grebe:

Čuvaš li ti tajnu - ili ona tebe?!

Ako svoju tajnu sačuvaš do groba,

Nisi li ti rob svoga strašnog roba?

Patriotski vladu podupreti

Dobro, smeta što su plate bedne, Što ginemo i što narod strada,

Ali pored svih paklenih muka

Zar nam treba i da vlada pada?

Tu ideju odbaciti strogo,

Ne, to ne sme više da se čuje,

Neprijatelj upravo to čeka,

Da rušimo, a on da likuje.

Da menjamo vladu neuspešnu,

To bi hteo neprijatelj kleti,

Zato ćemo, makar sklonu padu,

Patriotski vladu podupreti.

Nek se klati, pijano tetura,

Ona nama i ovakva valja,

I nećemo nikom dopustiti

Da njen ugled i njen obraz kalja.

I za nju će stići bolji dani,

Veće takse i poreska paša,

Trpećemo što god s njom nas snađe:

Mi smo njeni, i ona je naša!

Zagrevanje naroda

Kako narod može da odmeri

Ko su mudri a ko mudroseri?

Kad se narod od hladnoće snuždi,

Mudroser mu novi požar uždi.

Mudroseri na sve strane bleje,

Da se narod na požaru greje.

Narod onda olako odbaci

Ono što mu predlažu mudraci.

Mudraci bi da se narod spase

Tako što se požari ugase.

Narod zato mudrace omrzne,

Gase požar - da se narod smrzne!

Nežna pravda

Pravda naša nije krvoločna,

Nego blaga kao trava sočna.

Neće ona da kazni krvnika

Već od njega stvara pravednika.

Krvniku će pravda da oprosti

Kad on žrtvi pomiluje kosti.

Njemu pravda taj oproštaj daje

Jer se, krvav, još krvavo kaje.

A najveća stiže mu harizma

Ako zločin nikako ne prizna.

Tad zajedno stupamo u stroju,

I sit krvnik, i ovce na broju.

Čekanje na budućnost

Čekao sam da budućnost stigne,

U čekanju san me prevario.

Dok sam spav'o da mi nije prošla?

Nisam valjda takve sreće bio?

Opet čekam i istežem šiju,

S tim što sada čekam s obe strane:

Ako prošla - da l' će da se vrati,

Ako nije, kada će da bane.

Iscrpljen sam kao nikad dosad,

Ne smem više ni tren da zažmurim;

A šta ako ipak već je prošla,

A j a čekam - mesto da j e jurim?!

Mušica i poltron

Letela je mušica od govna do govna

Dok kod jednog nalete na bednog poltrona.

Gledala ga dugo kako govno sladi,

I njoj se, iskusnoj, od te slike zgadi!

"O, čoveče bedni, zar ne znaš za meru

Već ti slasno jedeš što ti gazde seru?"

"O, mušice luda, odgovori poltron,

Pusti da pojedem, pa kritikuj potom.

Neprincipijelno je da me baš ti kriviš,

Kad ti od govana vekovima živiš.

I ja tebe gledam, ali te ne diram,

Od tebe sam bolji, jer ja govno biram.

Jer, zapamti dobro: zalogaje sočne,

Konzumiram samo iz guzice moćne!"

Patriota

Dužnost mi je, nimalo laka,

Opisati div-junaka.

Čas nežnije, a čas grublje,

Prodavao rodoljublje.

Na tržište, bez milosti,

Iznosio krv i kosti.

Na tron vlasti da bi stao -

Tuđi život začas dao.

Pričao o srpskoj slavi,

Dok peneze u džep stavi.

Sve štiteći sirotinju -

Napunio svoju šrkinju.

S đavolom se uortači

Da u pljački bude jači.

Ne oklevaj, kaži ime!

Ko brutalno porazi me?!

Tužna priča iz života:

Takvog zovu - Patriota!

Izvor

Život ubija više od duvana

2014-10-23T09:53:00.000+02:00

Senzacionalna tvrdnja profesora Teodora Sterlinga sa univerziteta Simon Fraser u Kanadi, da pušači mnogo ređe obolevaju od raka pluća, jer se pušenjem formira u plućima tanak sloj mukusa koji "predstavlja zaštitni pokrivač i tako sprečava radioaktivnu česticu da prodre dublje u tkivo", dovela je do toga da su antiduvanski lobisti i nevladin sektor organizovali pravu hajku na njega, tražeći da mu univerzitet oduzme zvanje profesora. Ali, šta se zaista krije iza zastrašujuće antiduvanske kampanje koja vlada "civilizovanim svetom"? Zašto nema takve kampanje kad su u pitanju najgori kancerogeni otrovi koje svakodnevno na ulicama udišemo?

Piše: Ivona Živković

Nije teško uočiti ogromnu razliku između količine dima nakon sagorevanja koju ispusti jedna cigareta i količine koju ispusti samo jedan automobil. I razlika u sadržaju dima je kao nebo i zemlja: u cigareti sagoreva osušeno lišće i papir i jedina otrovna hemikalija je amnonijak (kod jeftinih cigareta koje se suše pomoću njega). Kod finih alkalnih cigara nema nikakvih hemikalija, jer se duvan suši na suncu i sasvim su prirodne. U dimu koji ispušta auspuh automobila nalaze veoma toksične hemikalije koje u stvari pomažu da ono što nazivamo hidrokarbonima (koji po prirodi nisu otrovni) bolje sagorevaju. Tako se pored ugljen dioksida i ugljen monoksida oslobađa i nitrogen monoksid kao i veoma otrovan benzen i njegovi derivati kao toluen i fenol. Tu je i sumpor dioksid i sumpor trioksid. U dodiru sa kišom ove hemikalije stvaraju kiselu kišu koja pokreće toksične aluminijumove jone iz zemljišta i oni se onda slivaju u reke i jezera gde truju ribe stvarajući na njihovim škrgama lepljivi mukus

Sagorevanje iz benzinskih motora ostavlja i veoma sićušne čestice prašine koje su manje od jedne stotine milimetra. I one se udišu ili ih kiše raznose. Ima još mnogo toga opasnog i škodljivog što u vazduh izbaciju automobili, avioni, kamioni, autobusi...Pomnožite sve to sa stotinama miliona auspuha i sve se to kumulativno taloži u našim plućima i dospeva u druga tkiva. Prođite samo prstom preko stakla na prozoru vašeg stana ili automobila i shvatićete šta udišemo.

Ali, nema organizovanog apela lekara iz državnog ili nevladinog sektora koji će agitovati za trajno proterivanje motora sa unutrašnjim sagorevanjem (energetski neefikasne tehnologije stare preko sto godina).

Ispada da se od benzena i fenola ne može dobiti rak pluća, ali može od suvog lišća duvana. O ogromnom broju radioaktivnih čestica u vazduhu od uranijumom obogaćenih bombi nema ni pomena u zaštiti ljudskog zdravlja i borbi protiv raka. Ispada da je za ljude opet priroda najveće zlo. Kako to da je organizovana medijska kampanja nepogrešivo usmerena isključivo na cigarete, a ne na benzin i uranijum?

Jednostavno: zato što je borba za zabranu pušenja samo jedna u nizu psiholoških operacija koje imaju za cilj da ljude širom sveta zaglupljuju i zamajavaju navodeći ih na pogrešan zaključak da je za epidemiju raka na plućima odgovoran - dim od cigarete. Pošto se upecamo na ovakvu laž, možemo nastaviti da udišemo benzen i čestice uranijuma.

Cigarete koje imaju jedinu draž da nam smiruju živce (jer nikotin deluje na vagus nerv) eliminisaćemo. Čitava ova igra sa zabranom pušenja je samo stvar inteligencije, ali apsolutno je poražavajuće kako su na ovu igru najviše naseli upravo lekari.

A slične psihološke operacije su dugo već oružje broj jedan međunarodnih trgovaca. Nekada je i alkohol bio "opasan". Bilo je to vreme njegove prohibicije u Americi od 1919. do 1933. Mala grupa ljudi uspevala je tada da kontroliše ogromno američko tržište zamajavajući američku javnost i policajce (na čelu sa "nesalomivim" Eliotom Nesom), pa je tako tobožnja prohibicija zapravo preusmerila ogromnu zaradu isključivo u džepove mafijaša.

Najrigorozniji u zabrani pušenja prvi su postali opet Amerikanci. Tamo je danas skoro postalo sramota pušiti. Zdravlje, fitnes i redovne lekarske kontrole postale su sastavni deo života. Propagiraju ih upravo globalni mediji pod kontrolom transnacionalnog korporativnog biznisa. "Pušenje ubija. Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini!", "Pušenje izaziva rak pluća, rak usne, rak jezika, rak glasnih žica!" - ispisano je na paklicama cigareta i u Srbiji. Ali, ne vredi. Iako su mnogi ostavili cigarete, obolelih od raka je sve više. I to baš u SAD.

Japan i Grčka imaju najveći broj pušača na svetu, ali najmanji broj obolelih od raka pluća. Suprotno njima - Amerika, Australija, Rusija i neke južno pacifičke zemlje imaju najmanji broj pušača, a među prvima su po broju obolelih od kancera pluća. Da li je tvrdnja da cigarete izazivaju rak pluća uopšte naučno dokazana? Koji je to sastojak u duvanskom dimu kancerogen? Gde su naučne reference za ovu tvrdnju?

Duvan je stotinama godina smatran lekovitom biljkom

Duvan je stotinama godina smatran lekovitom biljkom, da bi tek pre 50 godina postao težak porok koji ubija. U Evropu je stigao još u srednjem veku. Španski moreplovci Rodrigo de Jarez i Lius de Tores su na Kubi prvi put otkrili magiju pušenja duvana. Potpuno zbunjeni gledali su kako urođenici savijaju osušeno i iseckano lišće duvana u list palme ili kukuruza i "prave to u obliku puške od papira", zapisao je Jarez. "Nakon što bi zapalili jedan krak, oni bi počeli da ispijaju dim koji je odatle izlazio".

Eto, takav je bio prvi susret Evropljana sa pušenjem duvana. Taj štos sa "pijenjem" dima Jarez je doneo u Španiju i odlučio da na ulici to demonstrira. Kada je iz usta i iz nosa počeo da mu izlazi dim, prolaznici su se toliko preplašili da ga je sveta papska inkvizicija osudila na sedam dana zatvora. Ali dok se obreo na slobodi ovo duvansko ludilo već je počelo da zahvata čitavu Španiju. Za samo sto godina uživanje u pušenju je zahvatilo čitavu Evropu. Lekovito svojstvo duvana je bilo opšteprihvaćeno. Koristili su ga lekari protiv kašlja, glavobolje, a pomogao je u lečenju migrene i francuskoj kraljici Katarini Mediči, pa je duvan od 1561. nazivan i "kraljičinom travom".

Da je duvan božija biljka kaže i stara indijanska legenda: kada je jednom u drevnom vremenu zemlja bila jalova ljudi su masovno umirali od gladi. Tada je Veliki Duh poslao Ženu da spase čovečanstvo. Kako je putovala svetom, Žena bi svojom desnom rukom doticala zemlju i tu bi rastao krompir. Gde god bi zemlju dotakla levom rukom - tu bi nicao kukuruz. Kada je svet konačno postao bogat i plodan, Žena je sela da se odmori. Kada je ustala, na tom mestu je počeo da raste duvan...

Do ranog 20. veka skoro svaki drugi odrasli stanovnik Evrope je pušio. Lula je bila sastavni deo opreme engleskog džentlmena, Šerlok Holms je uz lulu rešavao misteriozne zločine, Vinston Čerčil je uz cigare vodio rat, umetnici su uz duvan stvarali svoja najveća dela, a rak pluća skoro da nije ni postojao. Ali, kada čovek poželi da bude Bog...

Nuklearno "sveto trojstvo"

Ali, 16. jula 1945. godine, dogodilo se ono što je čitavo čovečanstvo uvelo u katastrofu. Tačno u 5,30 ujutru 16. jula 1945. godine, u američkoj vojnoj bazi u oblasti Almogordo u Novom Meksiku, uz odobrenje američke vlade izvršeno je testiranje prve nuklearne bombe punjene plutonijumom, poznato kao Trinity test.

Uranijumska bomba "Little boy" koja je radila na principu puške dva uranijumska dela su aktivirana udarom eksplozivnog punjenja) i koja je 6. avgusta 1945. bačena na Hirošimu - nikada nije bila testirana. Amerikanci, navodno, nisu mogli da sakupe dovoljno uranijuma za dve bombe. Da li je međutim baš ta bomba izbačena iz aviona eksplodirala u Hirošimi, nema dokaza. Jer aktivirati nuklearni proces nije tako jednostavan da se može uraditi upaljačem kakav koriste i konvencionalno punjene bombe. Što se tiče plutonijumske bombe, napunjeno je nekoliko komada i odlučeno je da se jedna testira. Tačno 6 kilograma plutonijuma u obliku lopte okruženo je jakim eksplozivom. Ova naprava nazvana je baš tako: "Gadget" (Naprava). Paljenjem visokoekspolozivne mase 6 kilograma plutonijuma se toliko sažme (implodira) da eksplodira oslobađajući ogromnu energiju.

Posledice čovekovog "stvaranja" su ubitačne

Trinity test je bila atomska eksplozija vidljiva na prostoru od 300 kilometara unaokolo. Zvanično je tada objavljeno da je došlo do eksplozije municije u vojnoj bazi. Saopštenje je bilo kodirano i svaka reč je imala sigurnosni broj. Ništa se iz njega nije smelo naslutiti. Kopija saopštenja je poslata agenciji AP (koju kontroliše moćna dinastija Rotšild) . Tako je lokalni "Albuquerque Tribune" na naslovnoj strani tog popodneva objavio: "...Skladište municije gde su se nalazila visoko eksplozivna sredstva i pirotehnika, eksplodirao je rano jutros u udaljenom rejonu vazdušne baze Almogorado, proizvodeći izuzetan bljesak svetla i vazdušni udar koji je primećen po proceni Galupa 235 milja severozapadno".

Ali, da vidimo posledice...

Za samo nekoliko sekundi milijarde radioaktivnih čestica usisano je u atmosferu do visine od deset kilometara, gde mlaznjaci lete povezujući čitav svet. Kako znamo da radioaktivne čestice izazivaju rak kože i pluća? Test za dokazivanje uzroka svake bolesti je rigorozan. Tako se i radioaktivna čestica, na koju se sumnja, mora izolovati, onda u adekvatnim kontrolisanim uslovima u laboratoriji naterati da izazove rak kože ili rak pluća kod sisara. Naučnici su tako žrtvovali desetine hiljada pokusnih životinja koje su namerno izložili radioaktivnim česticama. Rezultati su bili nedvosmisleni: svaki miš ili pacov u kontaktu sa ovom česticom dobijao bi rak i umirao. Dokazi su bili neoborivi - radioaktivne čestice izazivaju rak. Pitanje je sada koliko je tih čestica potrebno i koliko ih ima u vazduhu?

Pre nego što su Rusija, SAD i Britanija 5. avgusta 1963. godine, sporazumom obustavile nuklearne probe u atmosferi, više od 4. 200 kilograma plutonijuma je u nju već izbačeno. Ako znamo da manje od jednog mikrograma plutonijuma (milionitog dela grama) koji se udahne uzrokuje smrtonosni rak pluća, vidimo da su neodgovorni ljudi izbacili u atmosferu 4. 200.000.000 (4,2 milijarde) smrtonosnih doza sa česticom koja ima period raspadanja minimum 50. 000 godina! Ali, ima i goreg.

Količina plutonijuma o kome je reč nalazi se u nukleranom oružiju pre detonacije. Nakon detonacije daleko veći broj čestica postaje radioaktivan jer se mnoge ozrače prilikom podizanja prašine ili peska usisanog sa tla za vreme širenja vatrene pečurke. Ove čestice ozračene u tranzitu formiraju do sada najveći deo dima na bilo kojoj fotografiji nuklearne dimne pečurke...

Ali, da budemo krajnje restriktivni i da kažemo da je samo 1.000 kilograma materijala sa površine usisano pri svakom nadzemnom nuklearnom testu. Pre zabrane nadzemnog nuklearnog testiranja, Rusija, Amerika i Britanija izvele su 711 atmosferskih nuklearnih testova, tako stvarajući najmanje 711.000 kilograma smrtonosnih radioaktivnih čestica. Njima treba dodati i izvornih 4.200 kilograma iz same bombe, pa se tako može proceniti da je bruto količina 715.200 kilograma radioaktivnog materijala. To je više od milion smrtonosnih doza po kilogramu, što znači da su neodgovorni svetski kriminalci iz državnih vrhova kontaminirali atmosferu sa više od 715.000.000.000 (715 milijardi) takvih doza. To je dovoljno da izazove rak pluća ili rak kože 117 puta na svakom čoveku na Zemlji. Ove procene je izneo novinar i publicista i bivši operativac Mosada, pod pseudonimom Džon Vials. Mlazni avioni raznose ove čestice širom sveta i one se nasumice talože, ponekad se koncentrišući čak na mestima koja su veoma daleko od mesta njihovog izbacivanja u atmosferu. Naravno, raznosi ih i vetar.

Kako prikriti globalnu katastrofu?

Dvanaest godina nakon Trinity testa postalo je očigledno za zapadne vlade da su ozračene čestice otišle van kontrole. Izveštaj Britanskog saveta za medicinska istraživanja iz 1957. navodi da broj umrlih od raka pluća više nego udvostručen u periodu od 1945. do 1952. godine. Za to nije dato nikakvo objašnjenje. Za vreme istog desetogodišnjeg perioda, broj mrtvih od raka u blizini Hirošime i Nagasakija je utrostručen. Do kraja 1963. godine, deo oko Pacifičkih Ostrva imao je pet puta veći broj slučajeva raka pluća. Ovi podaci su naterali američku vladu da pokuša da se diskretno izvuče od odgovornosti zbog masovnih umiranja i da uzrok ovih bolesti nađe na drugoj strani. Jedino što ljudi udišu osim vazduha bio je dim od cigareta.

Tako je američka vlada počela da pravi konstrukciju u koju bi uvukla podobne naučnike (čitajte režimske) koji bi svojim adekvatnim (!) naučnim istraživanjima dokazali štetnost duvana odnosno njegovu povezanost sa pušenjem. Ali dokazati naučno da nešto izaziva određenu bolest tražilo je rigiorozna ispitivanja i čvrste dokaze.

Sumnjivi agens (dim cigarete) morao je biti izolovan i onda u adekvatno kontrolisanim laboratorijskim uslovima morao je da izazove rak pluća kod pokusnih životinja. Da li verujete da ni po dvesta cigareta dnevno, u periodu od nekoliko desetina godina istraživanja, nije uspelo da proizvede rak pluća ni kod jedne testirane životinje? Ili možda vi lično poznajete nekoga ko u životu nije zapalio cigaretu, a oboleo je od raka pluća? Pa, dobro, bio je "pasivan pušač" u zadimljenoj okolini, reći će lekari. A to je, kažu, isto.

Čini se, međutim, da su podobni naučnici bili prinuđeni da izmišljaju, dok su on savesniji (pravi naučnici) znali da to nije istina. I to su javno (koliko god su mogli ) iznosili. Da se stvari još više iskomplikuju u naučnim raspravama, doprinela je i tvrdnja profesora Teodora Sterlinga sa univerziteta Simon Fraser u Kanadi. On je čak izložio tezu da pušači mnogo ređe obolevaju od raka pluća jer se pušenjem formira u plućima tanak sloj mukusa koji "predstavlja zaštitni pokrivač i tako sprečava radioaktivnu česticu da prodre dublje u tkivo". Tako je radioaktivna čestica ostaje zarobljena u ovom mukusu može čak kašljem biti i izbačena napolje. Naučnog kontraargumenta ovoj tvrdnji profesora Sterlinga nije bilo. Ali napade na njega su izveli plaćeni kolumnisti i urednici globalnih medija. Njemu se ne može verovati, tvrdili su , jer je od duvanskih kompanija primio 5 miliona dolara za ovo istraživanje.

Američka udruženja za borbu protiv pušenje (takozvani nevladin sektor) organizovali su pravu hajku na njega tražeći da mu univerzitet oduzme zvanje profesora. Glavnu reč u udruženjima su naravno vodile majke umrlih od raka pluća koje za njihovu smrt okrivljuju - naravno duvanski dim. Ko je finansirao njihova udruženja i kampanje, možemo da naslutimo.

Profesor Gerhard Šrauzer, predsednik Međunarodne Asocijacije bio-neorganskih hemičara, svedočio je 1982. godine pred Komitetom za zdravlje američkog kongresa i tu potvrdio da odavno postoje dokazi da izvesni sastojci duvanskog dima deluju antikancerogeno kod testiranih životinja. On je izneo da izvesni sastojci u cigaretama deluju kao antikancerogeni agensi kod testiranih životinja koje su već dobile kancer.

Profesor Gerhard Šrauzer je kasnije pod zakletvom pred istim Komitetom rekao: "...ne postoji sastojak u duvanskom dimu za koji je dokazano da izaziva rak pluća kod ljudi". Dodao je i da: "... niko do sada nije u laboratorijskim uslovima bio u stanju da izazove rak pluća kod pokusnih životinja od duvanskog dima". Ovo je za američku vladu bilo previše. Država je blokirala izdavanje beleški ovih njegovih ispitivanja. Kada jedna država blokira publikovanje nekog naučnog istraživanja, onda za to svakako ima debelih razloga. Postoji samo kongresna belešaka o ovom svedočenju.

Što ne može da tvrdi nauka mogu mediji

Na drugom kraju sveta australijski lekar i lulaš dr Vilijam Vitbi 1978. godine, izdao je knjigu "Pušenje vam koristi" (Dr William Whitby, "Smoking is good for you") , gde je veličao pušenje kao izuzetno korisno za zdravlje. Čak je 1979. raspisao nagradu od 10. 000 australijskih dolara svakome ko iznese dokaz da duvan škodi zdravlju! Niko se ovom pozivu nije odazvao, pa je zaključio da dokaza i nema.

U svojoj sledećoj knjizi pokušao je i da se obračuna sa onima koji pušenje proglašavaju opasnim i samo seju paniku. Kontrolisani australijski mediji su ga potpuno ignorisali (Australija je i dalje kolonija engleske aristokratije, baš kao i SAD). Dobio je publicitet samo onda kada je britanskoj princezi Margareti (strasnom pušaču) čestitao što ignoriše upozorenja da je duvan štetan. Ovo se režimskim naučnicima nije ni malo dopalo. Do 1982. mnogi su i sami počeli da veruju da je ova državna propaganda zaista naučno osnovana.

Iako nisu izneti dokazi o štetnosti duvana, u školama je već učeno da je duvanski dim kancerogen i nove generacije lekara i danas izlaze sa tim znanjem kao sa naučno dokazanom činjenicom. Dakle, čim se toliko priča o štetnosti duvana, tu mora da ima nečega. Recimo, šta je sa tajnim sastojcima koje u cigarete zbog arome ubacuju proizvođači. Ali koje? Zašto se samo one ne zabrane već se zabranjuje pušenje? Nikotin nije kancerogen. Ali, ono što naučnici ne mogu da tvrde, jer nemaju naučne dokaze, plaćeni urednici i novinari mogu uvek. Novine uvek mogu da objave bilo šta i da posle, ako je igra provaljena, to demantuju. I nikom ništa. Tako je krenula propaganda sa lažima. Građanima su pokazivane slike crnih pluća od pušača, kako bi se što više zastrašili. Samo forenzičari i patolozi mogli su da shvate tu laž, jer nikotin ne ostavlja u plućima nikave tragove i sva pluća su ružičasta. Forenzičari nikotin traže uglavnom na prstima. Crna pluća su kod rudara koji su godinama udisali ogromne količine ugljene prašine. Dakle, pušači cigareta nemaju crna pluća.

GLOSA

Zakonsko nametanje zabrane pušenja samo je jedna psihološka operacija, ali je apsolutno poražavajuće kako su na ovu igru najviše naseli lekari

Izvor

Aнђео са горе Заглавак - документарни филм

2014-09-14T16:19:00.002+02:00

A UN SOLO DISPARO / НА ПУЦАЊ ОДАВДЕ

2014-09-14T16:08:00.001+02:00

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

2014-09-02T05:18:00.000+02:00

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригиналнивидео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август 2014

[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере. Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

Систем комуникације је регулисан, и формиране су 2 пољне болнице и 1 бригада за ремонт. Почели смо тестирање свих јединица у борби. Јуче смо отпочели напад на непријатељску групу у Амвросијевки.

Према нашим подацима, за време офанзиве, непријатељ је изгубио 45 јединица војне опреме, заробили смо 14 јединица опреме, и око 1200 људи је рањено или убијено. У овом тренутку постоје 2 „казана“, Амросијевка и Старобешевскаја.

Почели смо напад у 4 ујутру на Еленовку, где се борбе воде још увек. 2/3 Елевновке је под нашом контролом. Надамо се да очистимо ова места пре поноћи. Ипак, офанзива се неће на томе завршити. Ми ћемо наставити све док не ослободимо сва насељена места у Народној Републици Доњецк. Војска је спремна и имамо подршку народа. Биће више и више заробљеника.

Сада, што се тиче Параде. Намерно сам изложио трофејску опрему на Тргу Лењина. Све што дође код нас од Кијева ће завршити у истом стању, пре или касније. Што више дође, то ће бити лакше за нас да се обнови наша привреда. Као што можда знате, металургија је један од наших главних индустрија.

Хтео бих да се захвалим министру одбране за блиску сарадњу, разумевање изазова са којима се суочава влада, за његову неограничене способности за рад и за његову личну храбрости.

[Владимир Петрович Кононов, министар одбране ДНР]

Поштовани новинари, ТВ публико, ја бих да апелујем на вас. Украјинска агресивна окупаторска армија је дошла на нашу земљу. Довели су са собом националистичку идеологију која нема поштовање према људском животу. Њихов једини интерес је наша територија и ресурси. Они крену у њихове зле нападе на стамбене цивилске комплексе са бабама, женама, и децом.

Баш јуче су отворили ватру на стамбену четврт и убили девојчицу од 9 година. Ту није било војника.

Они се користе подлом тактиком моблиних минобацачких група које дођу на једно место, пуцају 10-20 минута и брзо оду. Ми већ имамо све податке о кретању ових минобацачких група. Они ће ускоро бити неутралисани.

Сада у вези са оружаним снагама. Ово је јединствена снага са принципом неподељене власти који спречава непослушност и неред, у супротности са онима који називају ДНР армијом Махновиста, итд. (Нестор Махно је био вођа украјинских анархиста у грађанском рату 1920-их, прим. Сиви Соко) То је лаж коју шити Кијевска хунта као и они коју су пустили тенкове, Градове и артиљерију против свог народа.

Сада можете да постављате питања.

Да ли милиција гађа куће?

[Захарченко] Дозволите ми да вас исправим одмах. Ми смо били „милиција“ пре 10 дана. Данас, ми смо оружане снаге Доњецке Народне Републике. Оружане снаге ДНР ни на који начин гађају стамбена насеља и куће. То не радимо и никада нећемо то радити. Ово је наша домовина, наша земља, и наша отаџбина. Ово је рат на нашој територији коју желимо да сачувамо. Нисмо животиње. Ми се не боримо у Кијеву, ми се боримо код куће.

Канал 1, Москва. Како бисте окарактерисали одговор украјинских оружаних снага на вашу офанзиву? Да ли су били свесни тога? Да ли су они у конфузији, пружају отпор или се повлаче?

[Захарченко] Највероватније су знали о нашем контранапада јер нисмо чували тајну. Они нису знали време и место напада. Постоје регуларни војни официри коју су нажалост дипломирали на Совјетским војним школама и академији. Они су се припремали за различите опције, и погодили неке од њих.

Борбе су биле тешке, јер се регуларне јединице боре добро. Регуларна војска се заиста бори, бива поражена, али никада не одустаје. Они који се повуку су батаљони Шахтерск, Ајдар итд. Већином их је лако напасти јер се повлаче после првог метка и никада се не упуштају у директан обрачун. Они се обично повуку и позиву редовне јединице, а онда почну да нападају заједно.

Опет, борба је веома тешка, можете осетити супериорност непријатеља у њиховој количини опреме... Да вам дам идеју о интензитету борби: пређемо око 40 км на дан.

Парада ратних затвореника коју смо видели ово после подне, зар није против свих хуманитарних конвенција и достојанства?

[Захарченко] Као адвокат, могу да кажем да нисмо урадили ништа против међународног права. Затвореници нису били голи или гладни. Покажите ми један међународни закон који забрањује парадирање затвореника. Ми нисмо учинили ништа илегално.

Шта је била поента параде? Да ли сте покушавали да пошаљете поруку Кијеву? Зашто сте донели одлуку да парадирате ратне затворенике?

[Захарченко] Кијев је рекао да ће марширати на паради у Доњецку 24. [августа]. То се и десило. Порошенко није лагао. Били су овде заједно са својом опремом.

Ове недеље Луганск је добио хуманитарну помоћ из Русије. Да ли сте ишчекивали такву помоћ, и када очекујете да ће доћи?

[Захарченко] Јуче смо је очекивали, чак пре Луганска. Наш град је већи од Луганска тако да је било логично да нама прво пошаљу. Али ситуација у Луганску је много тежа, тако да је тамо прво послато. Надам се да ћемо добити помоћ ускоро.

Да ли постоје преговори о условима испоруке?

[Захарченко] Да, преговори су вођени истог дана као и за Луганск, али, нажалост, нисмо је добили.

Да ли ће Луганск делити помоћ са вама?

[Захарченко] Као практичних пословни менаџери, ми бисмо то волели. Међутим, са хуманитарне стране ми разумемо да је ситуација тежа тамо. Морамо да се ослонимо на сопствене ресурсе за сада. Надамо се, помоћ ће ускоро доћи.

Постоје историјски паралеле са јулом 1944, са маршом нациста. Да ли се то десило случајно или је то учињено намерно?

[Захарченко] Искрено, недавно смо видели ознаке 2. посебне бригаде: Комплетан грб СС дивизије Галиција, 79 СС Галиција беџ. Када смо видели цео симбол ове дивизије….Многе Руске породице су претрпеле губитке у Другом светском рату. Један од мојих предака из моје породице је се борио против СС дивизије Галиција. Ово није само паралела, ово је генерацијски: Мој прадеда, а сада ја, и иста дивизија.

Зато је се десила жеља да се понови 1944 тако да они схвате да се ово већ десило и понавља се са истим резултатом. Сваки пут када неко дође у Русију са мачем „од мача ће да гине“. На жалост, драги новинари, Запад покушава да нас нападне по правилу сваких 30-50 година. То јест, сваких 30-50 година западна цивилизација покушава да наметне своје мишљење и начин живота. Први светски рат, Други светски рат, Кримски рат пре тога и тако у дубинама историје. Као резултат тога, Запад традиционално добија пад Берлина, Париза, итд. Постоји Маидан сваке године у Кијеву „Ко не скаче тај је Москаљ“. Запад долази сваких 30-50 година да добије оно што заслужује. Сада 2014. они благо касне.

Какву врсту помоћи добијате од Русије?

[Захарченко] Појединци и поједине организације нам шаљу храну, одећу и лекове. Рамзан Кадиров је скупио хуманитарну помоћ вредну 70 милиона долара која сада чека у Ростову. Није био државни програм, то је од Републике и председника Чеченије.

....експерти артиљерије из Самаре?

[Захарченко] Ја ћу позвати неколико официра француске морнарице, који желе да се боре са нама. Они су спремни да дају интервју. Имамо Европу која се бори поред нас. Европске идеје једнакости, братства, и француске револуције, као што је Марсељеза, одјекују од патриота Француске. То значи, нација није мртава, јер има такве представнике који су спремни да иду у далеко место да се боре за своје идеале, за које је Бастиља некад узета.

Да, постоје добровољци: Французи, Руси. Да ли је то лоша ствар? То је сјајно.

Да ли се регуларне руске војне јединице боре на вашој страни?

[Захарченко] Ако мислите да Русија шаље своје редовне јединице овде, дозволите ми да кажем нешто. Да Русија шаље своје редовне јединице, ми не би овде причали о боју за Еленовку. Ми би причали о боју за Кијев и могућем освајању Лавова.

Ово је рат на нашем тлу, за нашу територију. Имамо прилив добровољаца из целог света. Наравно, руска помоћ би било веома пожељна, али са политичке тачке гледишта то је немогуће и нереално.

Узгред, хвала европским земљама. Ви не признајете овај рат, као што нисте признали Велики отаџбински рат, зар не? Подржавате анти-терористичку операцију против терориста и сепаратиста.

Зар нисте развили повељу слободне територије, верујем, у Швајцарској? Територија има право на самоопредељење и одвајање после референдума. Немачка живи према истим принципима. Биће референдум у Шкотској ускоро. То јест, ви називате ваше принципе демократским и изводите их (скоро) демократски.

Пример Чехословачке је био миран. Југославију сте, нажалост, поцелали на хиљаду малих комада. Користећи војне методе. Иста ствар се дешава овде. То јест, ако престанете спроводити политику двоструких стандарда моћи ће те да разумете људе овде.

Шта је наша кривица? Кривица Доњецка, Донбаса, наше земље? Да смо питали да живимо одвојено? Да смо хтели да живимо како ми хоћемо? Да говоримо свој језик? Да правимо пријатеље са коме ми желимо?

Нисмо хтели да идемо у Европу. Имамо различите менталитете, религију. Али ми имамо другачију религију. Ми желимо да идемо на исток. Желели смо да живимо онако како желимо, али није нам било дозвољено. Прозвали су нас терористима и сепаратистима.

Имајте на уму, нисмо ми почели да освајамо регионалне управе, нити смо палили окружна одељења. То је Мајдан радио. Слогани: „Не олигархији“, „Једнакост и братство“, „Слобода религије и језика“, „Слобода избора“ - све ово су пароле са Мајдана. Ми желимо исту ствар. Па зашто смо ми лоши момци? Шта смо урадили да заслужимо да нас бомбардују из авиона? Пуцају из тенкова? И бацају фосфорне бомбе на нас?

Објасните ми шта је антитерористичка операција ?! У то су укључене полицијске снаге и тајне службе а не регуларна војска, војна возила и авиони. Поштовани новинари, исправите ме ако грешим. Ако смо ми терористи, онда са нама треба да се боре Украјинска полиција и службе безбедности.

А 30, 25, 95, 72, и 76 – цела Украјинска армија је на нашој територији. 3 мобилизације, Национална гарда, територијални батаљони, приватни батаљони Ајдар, Азов, Шахтерск, Донбас, Дњепар 1, Дњепар 2, Дњепар 3, батаљон Кијев, и сад Кривбас.

Шта смо ми учинили? Шта је наша кривица? Чињеница да имамо гас, због чега желите да избришете цео Славјанск са мапе? Или било које друге финансијске интересе?

Ми смо сви потомци славних предака. Ми сви имамо претке на које смо поносни. Само између нас двојице постоје два Хероји Совјетског Савеза. Ми смо још у стању да држимо оружје у нашим рукама! Ми смо прогутали са мајчиним млеком жељу да живимо у слободном и срећном Донбасу.

Рећи ћемо сваком ко дође да нас повреди на нашој земљи; борићемо се зубима и ноктима за нашу Отаџбину. Кијев и Запад су направили велику грешку што су нас пробудили.
Ми смо вредни људи. Док су други скакали на Маидану за 300 гривни, наши људи су били у руднику, вадили угаљ, топили метал и сејали усеве. Нико од нас није имао времена да скаче, ми смо били заузети радом. Када особа која је јуче радила са чекићем или возила комбајн, данас седне за волан тенка или Града, или узме аутомат, линија је пређена и ништа га не може зауставити. Онај који је напустио свој посао зна да ће се борити до краја и свог последњег даха. Можете пренети другима: не будите успавану звер. Немојте.

Док још увек постоји могућност, дозволите да мајке поштеди своје синове. За неке, ово ће бити страшне вести: још увек лежи неколико стотина тела Украјинских војника испод Степановке, Саур-Могиле, које се воде као нестали.

Породице добију писмо: „нестали у акцији“. Они су заправо мртви. Кијевске власти то намерно раде. Стотине и хиљаде мртвих у више од десетак гробова. Ја то званично објављујем. Реците свима да ако су добили писма „нестали у акцији“, онда је ваш муж, брат или син највероватније погинуо.

[Владимир Петрович Кононов] Могу вам дати један пример из битке 72. и 25. батаљона против нас у Шакхтерску. Имам сва документа војника који су изгорели поред машинерије. Вратили смо тела Украјинској војсци. Две недеље касније, добили смо информацију да су „нестали у акцији“. Зашто су се онда трудили да покупе тела?

Извештава се да Украјинска војска од почетка конфликта има 12.000 убијених, 19.000 рањених и 5.000 несталих. Они нису нестали, они су погинули и сахрањени испод Карачуна, у Красном Лиману. Они су бацали тела из хеликоптера са каменом везаним за ноге, у Плаво језеро код Славјанска...

[А.В. Захарченко] Владимире Петровичу, немојмо узбуђивати новинаре са тако језивим детаљима...

Порошенко је рекао да свих 120 људи од 1200 који су учествовали у паради у Кијеву ће ићи на Исток. Сада желим да кажем: Не желим да се борим. То није био мој избор, али ја ћу се борити до краја за моју земљу, без обзира на то ко, када, и колико су бројни. Ово је рат до уништења. Нажалост, Словени се боре између себе и уништавају своје најбоље људе.

Желимо да кажемо свој родбини и мајкама: не шаљите своје синове овде. Оставите нас на миру. Оставите нас да живимо слободно и у миру. Нисмо дошли код вас у Кијев, Дњепропетровски, или Запорожје. Ми не харамо ваша села, не силујемо ваше жене, не убијајмо ваше старе и крадемо њихова војна одликовања. Сећате ли се призора - одликовања за Стаљинграда, освајање Берлина, медаље Златне звезде, Ордена победе, Ордена црвене заставе, умешане са женским минђушама…

Ми то не радимо. Ми желимо да живимо на нашој земљи на начин на који ми желимо. Ви нам не требате. Ми смо другачији.

Украјина Истока и Запада је вештачки створена конгломерат. Међутим, нисмо почели овај рат. Ако неко има политичку савест, вољу и храброст правог човека, ја само сугеришем да заустави ову операцију. Не морате да признате нап статус, само да нас оставите на миру у нашим границама Доњецке и Луганске републике. И ми ћемо рећи једни другом збогом.

Питање из француског листа Либерасион. Када ће се одржати конференција за новинаре са француским интернационалистима, које сте поменули?

[Захарченко] Они ће стићи сутра. Сутра причајте са Владимиром Петровичем. Контактирајте га преко секретара за штампу.

Да ли мислите да ће састанак са Порошенком донети икаква позитивна решења?

[Захарченко] Дозволите ми да појасним. Федерализација данас није могућа. Постоји време за све. Тражили смо федерализацију пре 3 месеца, онда смо тражили дозволу да се одржи референдум. То време је прошло, сада желимо да живимо самостално.

Украјинске власти користе полицијске методе да нас савладају, хапсе нас, блокирају, и воде анти-терористичке операције против нас. До сада је толико крви проливено и толико много људи умрло за слободу. Како можемо говорити о федерализацији?

Шта је федерализација? Ово је низ бирократских процедура које треба да се ураде. Али ми желимо да живимо самостално. Ми имамо веома богату земљу. Приче о субвенцијама су лажи потурене од лопова да украду паре. Сваки председник је ово врло добро разумео и увек учествовао у томе. Ми можемо сами себе да издржавамо са нашом пољопривредом, развијеном индустријом, шумама, њивама, и морем. Ми имамо све од „Швајцарске“ до мора. Туристичка места, пољопривреду, хемијску и индустрију угља, богате минерале и гас.

Упркос блиским везама са остатком Украјине, можемо и морамо бити у стању да се самостално хранимо. Ако они то не разумеју на леп начин, онда ћемо их научити на тежи начин.

Надам се да ће састанак Порошенка и председника Владимира Путина узети у обзир и нашу позицију.

О закону и људима који су у затвору-

[Захарченко] Прецизирајте о каквом закону причате?

На основу чега су ти људи ухапшени?

[Захарченко] Ми смо недавно усвојили нови Кривични законик и направили суд и трибунале. Је ли о томе говорите? Ово није закон, ово је одредба о којој смо разговарали у Савету министара, а потом доставили Врховном савету. Врховни савет нам је даозелено светло. Да ли питате о људима који су ухапшени пре или после овога?

Тренутно хапсимо углавном војнике који су кршили војну дисциплину и заклетву. Војни суд ће морати да решава то. Сада у вези осталог. Од усвајања овог закона, сви затворени цивили су пребачени у Министарству унутрашњих послова и Министарство државне безбедности за своја рочишта.

У зависности од пресуде, они или ће бити пуштени, или подвргнути административној казни у форми рада у јавном интересу од 10 до 30 дана. Доњецки притворни центар је на нашој страни тако да ће цивилизовано место бити коришћено за притвор. За појашњења можете питати на рецепцији код Потпредседника владе или Јавног тужиоца.

Питање о смртној казни.

[Захарченко] Бићу искрен, мислим да је смртна казна највиши облик заштите друштва. Вероватно се сећате да је моја прва уредба била за борбу против разбојништва. Да, то је широко распрострањена појава, јер све врсте криминалних елемената продре под маску револуције. Морамо се борити сада тако да не би морали да хватамо ове паравојне групе касније. То је био разлог за ову одлуку.

После дугих дискусија је одлучено да се усвоји смртна казна. Ви сви врло добро знате да укидање смртне казне не смањује криминал. Статистике показују да када се смртна казна укине злочини „из неког разлога“ имају тенденцију да расту.

Друштво, обични људи, и приватни предузетници морају да буду у стању да живе и раде у безбедности. Донели смо одлуку која ће гарантовати њихову сигурност. За више детаља, молимо вас да се упознате са законом. То је написано прилично јасним језиком.

Извор

„Азов“, „Донбас“, „Десни сектор“: симболи СС у украјинском тумачењу

2014-08-15T18:33:00.001+02:00

У војној операцији на истоку Украјине, на страни Кијева боре се батаљони „Азов“, „Донбас“ и чланови „Десног сектора“. Зашто их називају фашистима, можете разумети ако погледате њихове симболе.

Од априла кијевске власти спроводе војну операцију против незадовољних фебруарским државним пучом становника источних области. На страни Кијева боре се батаљони за специјалне намене „Азов“ и „Донбас“, као и представници радикалног покрета „Десни сектор“. Украјинске патриоте често називају нео-фашистима. Зашто, може се боље разумети ако се обрати пажња на њихову симболику.

Батаљон „Азов“ је формиран у мају 2014. године у Мариупољу. У његовом саставу - јединица патролне службе милиције за специјалне намене МУП Украјине. Припадници „Азова“ су познати на интернету и као „црни људи“.

Војници батаљона „Азов“

Погледајмо ознаке батаљона.

Батаљон „Азов“

Знак у првом плану није ништа друго него руно Wolfsangel. С једне стране, оно симболизује заштиту, а с друге - напад, заробљавање непријатеља.

Овај знак су у своје време користили као симбол дивизије неке јединице Ваффен СС, нпр. дивизија "Рајх".

Грб 2. танковске дивизије СС "Дас Рејх" на автомобилима

У позадини - симбол „Црно сунце“ ("Schwarze Sonne"), окултни грб Трећег рајха, један од најомиљенијих симбола рајхсфирера СС Хенриха Химлера.

Црно сунце (окултни симбол) на поду узамку Вевелсбург,у западној Немачкој

За популаризацију батаљона „Азов“ често се користи плакат „Црни корпус“. Званични грб батаљона садржи натпис, који се директно односи на СС, чије се званично гласило звало Das Schwarze Korps.

Званични лист СС под називом „Црни корпус“, 1937 година.

Једна од званичних ознака батаљона „Азов“

Батаљон „Донбас“ је формиран у Дњепропетровску у априлу 2014. године ради борбе са присталицама Доњецке народне републике. На његовој основи формиран је 24. батаљон територијалне одбране „Донбас“ Министарства одбране Украјине, подређен Генералштабу оружаних снага, и батаљон за оперативне намене „Донбас“ Националне гарде, под контролом МУП.

Војници батаљона „Донбас“

У срцу грба батаљона - обрнути, стилизовани трозубац и нацистички орао са полускупљеним крилима.

Батаљон „Донбас“

Овај знак је користио Вермахт 1935. Године.

Према извештајима медија, чланови батаљона се тетовирају у облику нацистичког кукастог крста.

У мају, украјински информативни портал LB.ua објавио је видео снимак, снимљен након борби у близини Доњецка. На грудима једног погинулог јасно се види тетоважа са нацистичким симболом.

„Десни сектор“ - савез радикалних националистичких организација Украјине. У покрет су ушле различите екстремистичке групе које су учествовале у првим данима протеста Евромајдана у новембру 2013. године. Иницијатор стварања покрета била је свеукрајинска организација „Трозуб“, у част Степана Бандере.

Чланови радикалног покрета „Десни сектор“

На конгресу покрета 22. марта 2014. године објављено је о оснивању политичке партије "Десни сектор" на правној и кадровској бази партије "Украјинска народна скупштина" (УНС). У састав ове странке ушла је УНА-УНСО, која је званично престала да постоји као независна политичка партија. Чланови УНСО сматрају се најрадикалнијим националистима. Након распада СССР-а стигли су да учествују у неколико оружаних сукоба на бившим совјетским територијама.

УНА-УНСО

У мају ове године, екстремисти радикалног „Десног сектора“ и њихове присталице, током сукоба у Одеси запалили су зграду Дома синдиката. У пожару је погинуло на десетине активиста Антимајдана.

Симболика Украјинске устаничке Армије (УПА) - трозубац на позадини црвено-црне заставе - односи се на милитантно крило Организације украјинских националиста Степана Бандере.

„Десни сектор“

Присталице Евромајдана активно су користили слоган „Слава Украјини!“ и устаљени одговор на њега „Јунацима слава!“. Овај слоган је настао у периоду Другог светског рата, као лозинка-поздрав чланова Организације украјинских националиста и Украјинске устаничке војске, чији лидер је био Степан Бандера.

Национална гарда Украјине настала је преформирањем унутрашњих снага Украјине 12. марта 2014. године. Улази у систем Министарства унутрашњих послова.

Ако погледате ознаке на рукавима војника Националне гарде, може се приметити на нижем делу значке стилизовани кукасти крст.

„Ознака на рукавима Националне гарде Украјине“

РИА Новости http://ria.ru/world/20140813/1019878896.html#ixzz3AHlY17Cf
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_08_14/Azov-Donbas-Desni-sektor-simboli-SS-u-ukrajinskom-tumachenju-3408/

Kada tranzicija ubija

2014-07-15T18:47:00.000+02:00

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju. Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora. Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.

Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economics: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine. Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].

Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala? Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.

U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.

Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.

Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.

Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.

Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]

Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa 2 procenta stanovništva skočila na 40.

Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.

U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].

Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu. Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.

Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.

Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.

Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.

Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].

Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.

The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.

Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5]. Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije. Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra. Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano. Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————-
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.

[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti teksthttp://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.

[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstuhttp://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.

[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofehttp://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.

[5] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.

Izvor

У Библији је написано “Не пуштај многе у свој дом”

2014-06-28T05:47:00.000+02:00

(Рафаил Карелин – Пут спасења у 21. веку)

Телевизор је заузео у нашем дому место које му не приличи.

Будући да је скромно средство информисања, он је монополизовао и унификовао наш духовни живот.

У прошлости је средиште породице било огњиште. Затим је то постао сто, за којим су се окупљали сви сродници после радног дана. Тамо они нису само обедовали, него су читали Свето Писмо.

Сада је њихово место по важности заузео телевизор. Али телевизор не сједињује, него раздваја чланове породице. Свако је зачаран плавичастим екраном. Карактеристично је да телевизор заузима место у соби где је раније био свети угао (место са иконама).

Стари Грци су говорили о духу дома – Дајмону, или Генију, који човеку улива мисли, прости народ – о кућном духу, који мучи житеље куће ноћним кошмарима. Домаћи дух нашег времена сасвим је материјализован – то је телевизор.

Свети Оци су се одречно односили према позоришту и позоришним играма, које развијају моћ маште, тесно повезане са страстима. Јован Златоусти називао је позориште школом страсти, ма да је старогрчка трагедија, по нашим схватањима, мало поучна. Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам метод – имитацију истине, изигравање тварности.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

Телевизор нас је лишио домова, претворивши их у позоришне сале. У Библији је написано: “Не пуштај многе у свој дом”! Телевизор је развалио врата нашег дома и нама долазе гомиле људи и стижу дошљаци са свих планета, које су створили фантасти. Долазе без куцања и без питања, стижу каубоји и ганстери, долазе људи са којима не бисмо хтели да имамо ништа заједничко. Дом је постао пролазно двориште.

Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium -човек са живчаним системом истрошеним од непрекидног гледања, као од сталног пијанства, човека у душевном расулу, који не може да одреди границу и постави филтер спољашњој информацији и усваја је , тако рећи, у сировом облику – некритички, само простим механичким памћењем. Смислено памћење при том отупљује, стваралачке снаге бивају ослабљене.

Човек мисли посредством речи, човек се назива у патристици словесним створењем. Телевизија учи човека да мисли у чулним представама, и изазива расејаност и лаку пријемчивост за утиске. Душа постаје размажено млитава, чулна и хистерична.

Телевизор је згунутост страсти; страст је неодвојива од чулних и пожудних слика. Аскетска борба са страшћу је очишћење душе од фантазије и представа.

Страст се заодева у форму заводљивих слика. Телевизија пружа мноштво форми за чулност. Телевизијха раслабљује интелектуалне снаге човека. Ум треба да вежба, да трага и да савлађује препреке, као што атлетичар тренира своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинирану и приготовљену храну, од које ум постаје тром, немоћан и неспособан за самостално размишљање, као што се тело при обилној храни гоји, постаје изнемогло и стари.

Сваки призор захтева уношење, ми се укључујемо у поље страсти и ово поље индукује (побуђује) и храни наше страсти. У сваком познању постоји елемент симпатије, заједништва. Грех који је прешао у навику, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегнула за духовном сфером. Фантазија у духовном животу рађа лаж, која се код Светих Отаца назива преласт. Немогуће је представити духовни свет визуелно, представљати га значи налазити е у затвореном кругу страсних привиђења и гордих утвара, изазваних уобразиљом.

По учењу Светих Отаца, сваки човек је мали свет. Сваки човек је непоновљива индивидуалност. Телевизија унификује (уједначује и упрошћује) и обезличује људе. Древни философи су рекли: “Човек је оно што једе”, имајући у виду, разуме се, не вештаствену (материјалну) него духовну храну – оно што чита, оне са којима је у заједници, оно чему стреми. Телевизија нуди једну те исту храну десетинама милиона људи. Због тога су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости. Људи губе интересовање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице слика, упадљивих и засићених страстима, истовремено и видивих и чујних, поробљавају психу, разумевање постаје успорено (укочено) и човек се претвара у медијум саме телевизије, усвајајући оно што она улива.

Телевизија шири антихришћанство. Религија је заједничење душе са Богом. Религија развија мишљење као созерцање и концентрацију пажње и усредсређује на мали број најважнијих онтолошких објеката. Телевизија је дијаметрално супротна: смењивање утисака, при коме се губи контрола над сензорном (опажајном, чулном) делатношћу.Религиозно чуло је мистичко осећање, танано и нежно, као латица цвета. Оно се доживљава у молитвеном тиховању, а не у буици улице.

Телевизија шири нервне и психичке болести. Могућности човекове психе нису неограничене. Крај телевизора човек за неколико сати добије толико утисака, као раније за месец дана.

Нервни систем човека се исцрпљује и, неподносећи прекомерно напрезање, као да штети себе, предаје се болести.

Телевизија учи људе да буду окрутни, и то се не односи само на слике убистава и насиља, што је у телевизијским емисијама понекад окружено атмосфером дивљења и јунаштва, него се тиче и нечега не мање страшног: доживљавања човека крај телевизора толико су интензивна и напета, да га емоционално пустоше и он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан и отуђен.

Телевизија међусобно отуђује људе који живе у једном истом дому и породици, заменивши дружење и заједничење људи варкама и привиђењима екрана. Изгубивши осећање живог човека, он је изгубио љубав према њему и састрадање. Човек се више не сматра за личност и претвара се у инструмент.

Кажу да телевизија може да постане извор религиозног просвећивања, али она убија само срце религије – молитву, мистичку беседу душе с Богом. Оптерећена, пренатрпана и заглупљена бујицом утисака душа није у стању да се усредсреди на молитву, а на речима молитве наноси се и гомила (слој), молитви туђих, страсних представа. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из непокретног центра у круг представа које се смењују у непрекидном обртању (кружењу). Без молитве и созерцања није могуће унутарње осећање Бога, сведочанство душе о присуству Божјем.

Ако телевизија чак и постане канал за религиозне емисије, свеједно, и тада ће она лишавати религију оног најважнијег – дубине и мистике, задржавши се на катихизацији и оглашавању, на нивоу речи, а не силе. Без религиозне интуиције, која сазрева у молитвеном тиховању такво оглашавање или неће бити прихваћено, или ће бити прихваћено на нивоу духовно-културних вредности. Потребна је морална припрема, потребна су религиозна трагања, неопходна је борба са страстима и гордошћу да би се човек припремио за прихватање хришћанства, да би осетио његову препорађајућу силу. Иначе ће Христос узалуд куцати на врата.

Нарочито погубно неморалне сцене утичу на дете које уз прећутни притисак родитеља седи заједно са њима (иначе би родитељи морали да искључе телевизор, или да удаље дете из дома на много сати и зато се родитељи радије праве да не примећују децу која гледају телевизију иза њихових леђа).

Деца могу да владају својим чулима још мање него одрасли и зато ће, после духовног развраћања крај телевизора, схватити хришћанство као систем забрана, уз отворени или прећутни протест против њега. Могу нам приговарати да има и телевизијских програма чистих и моралних, али у стварности то нипошто није тако.

Када би се у емисијама бавили само моралисањем, тада телевизоре уопште не би куповали. Погледајте на лица оних који седе пред телевизором. Шта изазива њихово највеће интересовање – моралисање или ганстери и захвати у џудоу? Ако се семе цвећа и корова помеша и заједно баци у земљу, можемо бити уверени да ће коров угушити цвеће.

Уз телевизор одраста човек са угушеном духовношћу. У најбољем случају он схвата религију као морално-културно историјску вредност, што је у суштини религија без Бога. Стога, изопачава дечје душе. Телевизија одузима деци детињство, одједном прави од мале деце старе људе – децу без детињства и чистоте!

Вера је тајна, а телевизор тајну претвара у рекламу. Литургија се не може схватити као визуелна представ; то је мистичко понављање Голготске жртве, и зато је у древна времена учешће и созерцање у њој допуштено само после припреме, и то једино члановима Цркве који нису били под епитимијом. Литургија је силажење Духа Светога и преображење човечије душе. Па зар телевизија може забележити силазак благодати?!

Телевизија је унела у домове верујућих људи светогрдне филмове о Христу Спаситељу. Вештина глумаца да се претварају, умеће да забораве себе и поистовете се са онима који играју, показује одсуство сваког религиозног осећања или изопачену религиозност глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао : ја сам Бог. Адам је рекао: ја хоћу кроз себе да покажем свету Христа Спаситеља. Дакле, тај глумац је уверен да може да мисли као Христос и да делује као Христос.

То је већ богохуљење од примитивне и вулгарне антирелигиозне пропаганде. Данас глумац игра улогу ганстера, сутра апостола, прекосутра, можда, председника (Регана) или друга (генералног секретара)! Али наша психа, усвојивши у представи лик банализован позориштем, по законима асоцијације и аналогије у мишљењу, ставиће ту варљиву слику, као жиг, на светињу.

Телевизија је непријатељ с којим се не можемо договорити. Њена агресија нема мере ни границе. Ако се пустиња Сахара шири брзином од пет километара годишње, онда телевизија победничким маршем наступа по целој планети, исушујући последње изворе и врела, загађујући и затирући последње оазе духовности.

Ускоро човек неће имати потребе да посећује пријатеље, да одлази на конференције, да долази у школу ради наставе: моћи ће то да чини управљајући телевизијским системом и не напуштајући сопствени дом. Човек ће остати у свету као у пустињи, хладној према свему и туђој свима.

Извор

Istaknuti autor i profesor Ha-Joon Chang: 13 činjenica koje niste znali o ekonomiji

2014-06-27T06:38:00.000+02:00

1. Ekonomija se izvorno nazivala 'politička ekonomija'

Ekonomija je politika i kao takva nikada ne može biti znanost. Ipak, dominantna neoklasična škola ekonomije je uspješno promjenila naziv discipline iz tradicionalne 'političke ekonomije' u 'ekonomiju' na prijelazu u 20. stoljeće. Neoklasična škola htjela je od ekonomije stvoriti čistu znanost lišenu političkih (a time i etičkih ) dimenzija koje uključuju subjektivne vrijednosne procjene. Ova promjena bila je politički potez sama po sebi.

2.Nobelova nagrada iz ekonomije nije izvorna Nobelova nagrada
Za razliku od izvornih Nobelovih nagrada (fizika, kemija, psihologija, medicina, književnost i mir) koje su utemeljene od strane švedskog industrijalca Alfreda Nobela krajem 19. stoljeća, Nobelovu nagradu za ekonomiju utemeljila je Švedska centralna banka (Sveriges Riksbank) 1968. te se stoga službeno zove 'Sveriges Riksbank nagrada iz ekonomskih znanosti u sjećanje na Alfreda Nobela'. Članovi Nobelove obitelji poznati su po kritici Švedske centralne banke zbog dodjeljivanja nagrade protržišno orijentiranim ekonomistima koje njihov predak ne bi prihvatio s odobravanjem.

3. Nijedna ekonomska teorija ne može objasniti ekonomiju Singapura
To je ono što nazivam 'problemom Singapura'. Ako ste pročitali standardnu dozu hvalospjeva o ekonomskom uspjehu Singapura na mjestima poput Economist-a ili Wall Street Journal-a, čut ćete samo o singapurskoj slobodnoj trgovini te prijateljskom stavu prema stranim ulaganjima. Nikad nećete čuti kako je gotovo svo zemljište u Singapuru u državnom vlasništvu, dok je 85 posto stambenog prostora pod ingerencijom državne stambene korporacije. 22 posto BDP-a je proizvedeno od strane poduzeća u državnom vlasništvu (uključujući Singapore Airlines), dok svjetski prosjek iznosi oko 9 posto.
Grubo rečeno, ne postoji ekonomska teorija koja sama samcata može objasniti uspjeh Singapura; njegova ekonomija spaja ekstremne karakteristike kapitalizma i socijalizma. Sve teorije su djelomične; stvarnost je kompleksna.

4. Britanija i SAD su izumili protekcionizam, a ne slobodnu trgovinu
Britanija je imala najzaštićeniju ekonomiju u kapitalističkom svijetu u kasnom 18. stoljeću te u ranom 19. stoljeću. Velik dio protekcije bio je predviđen s ciljem promocije i zaštite britanskih proizvođača od superiornih stranih konkurenata iz Europe, posebno iz zemalja Beneluxa (odnosi se na današnju Nizozemsku i Belgiju).

SAD je otišao korak dalje. Koristeći kao inspiraciju britansku protekcionističku politiku, Alexander Hamilton, prvi ministar financija SAD-a (to je tip na novčanici od 10 dolara) razvio je teoriju 'argument zaštite mladih industrija' (eng. infant industry argument) – stajalište da vlada ekonomski zaostale nacije mora štititi i njegovati svoju mladu industriju sve dok ne 'odraste' i postane sposobna za natjecanje na svjetskom tržištu. Hamilton je poginuo 1804. u dvoboju pištoljima, a SAD je usvojio protekcionizam dvadesetih godina 19. stoljeća te ostao najzaštićenija svjetska ekonomija tokom većeg dijela sljedećeg stoljeća.

5. Slobodna trgovina se u početku širila neslobodnim metodama
Slobodna trgovina širila se diljem svijeta tijekom 19. stoljeća. Međutim, svoje širenje u najvećoj mjeri duguje nečemu što ne bismo u normalnim okolnostima povezali sa rječju 'slobodan' – sili, ili barem prijetnjama o uporabi iste. Kolonizacija je bila očiti put ka 'neslobodnoj slobodnoj trgovini', za vrijeme koje su kolonijalni gospodari pokorene države silom tjerali da u potpunosti prihvate slobodnu trgovinu. Čak su i mnoge nekolonizirane zemlje bile prisiljene prihvatiti slobodnu trgovinu. 'Diplomacijom topova' prisiljene su na potpisivanje nepravednih sporazuma kojima im je između ostalog uzeta i carinska autonomija (pravo da odrede vlastite carinske tarife). Najozloglašeniji sporazum je onaj potpisan u Nankingu koji je Kina bila prisiljena potpisati 1842. godine nakon poraza u Opijumskom ratu, ali i zemlje Latinske Amerike, Otomansko Carstvo (predak Turske), Perzija (današnji Iran), Siam (današnji Tajland) te čak i i Japan bili su predmet sličnih sporazuma.

6. Konzervativac Otto von Bismarck uveo je prvu socijalnu državu na svijetu
Suprotno onome što većina ljudi vjeruje, socijalna država je izvorno izum desnice. Konzervativac Otto von Bismarck je prvi koji ju je uveo. Bismarck je mrzio socijalizam, ali nije bio ideolog. On je zapravo shvatio da ukoliko ne osigura minimalnu sigurnosnu mrežu radnicima, da će se oni okrenuti socijalizmu. Stoga je radnike zadržao sretnima stvaranjem prve socijalne države na svijetu. To upućuje na to da oni koji žele uništiti socijalnu državu, iako njeguju imidž kapitalista, ustvari mogu biti najveći neprijatelji kapitalizma.

7. Kapitalizam je najbolje rezultate ostvarivao između 1950-ih i 1970-ih, u razdoblju velike regulacije i visokih poreza
Unatoč tome što u posljednje vrijeme možemo čuti o štetnosti ekonomskih učinaka visokih poreza i snažne državne regulacije, napredne kapitalističke ekonomije rasle su brže u razdoblju između 1950-ih i 1970-ih, kada je bilo mnogo regulacija i visokih poreza. Između 1950. i 1973. prosječni dohodak po glavi stanovnika rastao je nevjerojatnom stopom od 4,1 posto godišnje. Japan je ostvarivao još brži rast od 8,1 posto kao polazišna karika lanca 'ekonomskih čuda' iz Istočne Azije u razdoblju iduće polovice stoljeća. Čak je i SAD, najsporije rastuća ekonomija razvijenog svijeta u to vrijeme, rasla stopom bez presedana koja je iznosila 2,5 posto. Dohodak po glavi stanovnika za sve navedene ekonomije zajedno, od tada je rastao samo 1,8 posto godišnje u razdoblju 1980-2010 unutar kojeg je došlo do smanjivanja poreza bogatima i dereguliranja njihovih ekonomija.

8. Internet je izumila vlada SAD-a, a ne Silikonska dolina
Mnogo ljudi misli da je SAD odmakao tako daleko u razvoju novih tehnoloških sektora zbog poduzetništva privatnog sektora. Međutim, nije. Federalna vlada SAD-a stvorila je svaki od tih sektora.
Pentagon je financirao razvoj računala od samih početaka, isto tako i internet je proizašao kao Pentagonov istraživački projekt. Poluvodič – temelj ekonomskog sektora informatike – je inicijalno razvijen financiranjem od strane američke mornarice. Zrakoplovna industrija SAD-a ne bi se razvila u ono što je danas da je zračne snage SAD-a (US Air Force) nisu indirektno masovno subvencionirale plaćanjem ogromnih cijena za vojne zrakoplove, iz kojih je ostvareni profit bio usmjeravan u razvoj civilnog zrakoplovstva.

9. Prije oporezivanja i socijalnih izdavanja, Njemačka i Belgija imaju veću razinu društvene nejednakosti od SAD-a
Prije oporezivanja i socijalnih transfera, popriličan broj europskih zemalja, poput Njemačke i Belgije imaju veću razinu društvene nejednakosti od SAD-a. Tek nakon oporezivanja i socijalnih transfera, postaju jednakije. Ovi primjeri nam pokazuju da je moguće fundamentalno preoblikovati nejednakost unutar zemlje sa progresivnim porezima i socijalnom državom. Unatoč tome što mnogi ljudi kažu, nejednakost nije prirodni fenomen, poput potresa ili uragana, izvan ljudske kontrole.

10. Finska, jedna od društveno najjednakijih zemalja u svijetu rasla je brže nego SAD
Ne samo da postoji mnogo dokaza koji ukazuju na to da veća nejednakost stvara više negativnih socio-ekonomskih ishoda, postoji i popriličan broj primjera u kojima su egalitarnija društva ostvarivala rast mnogo brže u odnosu na manje egalitarna društva. Unatoč tome što je jedno od najegalitarnijih društava u svijetu, egalitarnije čak i od država bivšeg sovjetskog bloka za vrijeme socijalizma, Finska je rasla mnogo brže od SAD-a koji spada u skupinu najmanje egalitarnih društava u razvijenom svijetu.

11. 'Lijeni' Grci su jedni od najradišnijih ljudi u razvijenom svijetu nakon stanovnika Južne Koreje
Od početka krize u eurozoni, Grke se ocrnjuje i karakterizira kao lijene 'parazite' koji žive na račun radišnih Sjevernjaka. Međutim, Grci u prosjeku rade dulje nego radnici u bilo kojoj drugoj zemlji razvijenog svijeta osim Južne Koreje. Grci zapravo rade 1,4 i 1,5 puta duže od navodno radoholičnih Nijemaca i Nizozemaca. Talijani također prkose mitu o 'lijenim Mediterancima' budući da vremenski rade isto kao i Amerikanci te 1,25 puta duže od svojih njemačkih susjeda. Ove brojke ukazuju na to da problem Mediteranskih zemalja eurozone nije radna etika nego produktivnost.

12. Švicarska i Singapur ne žive samo od bankarstva i turizma
Mnogo ljudi tvrdi da smo ušli u razdoblje post-industrijskog svijeta, u kojem 'proizvodnja stvari' više nije važna, te da je uslužni sektor postao motor ekonomskog razvoja. Švicarska i Singapur se često navode kao primjeri država koje uspjeh temelje na uslužnim djelatnostima. Nisu li ove dvije države pokazale da je moguće postati jako bogat baveći se uslužnim djelatnostima poput financija, turizma i trgovine?

Zapravo ove dvije države pokazuju upravo suprotno. Prema podacima UNIDO-a, Švicarska je 2002. imala najveću stopu dodane vrijednosti proizvoda po glavi stanovnika (MVA) - 24 posto više od Japana. U 2010. godini, Singapur je bio prvi na ljestvici sa stopom MVA koja je bila 48 posto veća od američke. Švicarska je te godine bila treća.

13. Većina siromašnih ne živi u siromašnim zemljama
Trenutno oko 1,4 milijarda ljudi - ili jedan od pet ljudi u svijetu - živi sa manje od 1,25 dolara dnevno, što je svjetska granica siromaštva (ispod koje puko preživljavanje postaje izazov).

Međutim, većina siromašnih ne živi u siromašnim zemljama. Više od 70 posto ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu zapravo žive u zemaljama srednjeg dohotka. Od sredine 2000-ih, više od 170 milijuna ljudi u Kini (oko 13 posto populacije) i 450 milijuna ljudi u Indiji (oko 42 posto populacije) živjelo je sa dohotkom manjim od svjetske granice siromaštva. To pokazuje s kakvim se ogromnim izazovima ove dvije najmnogoljudnije zemlje suočavaju.

Ha-Joon Chang, profesor ekonomije na Sveučilištu Cambridge i autor svjetskog bestsellera "23 Things They Don't Tell You About Capitalism"

izvor(i): www.huffingtonpost.co.uk

Генадиј Волков: О „Украјинској војсци“

2014-06-07T21:36:00.000+02:00

Недавно сам посетио „источни фронт,“ логор 51. Посебне мобилне бригаде (ОМБР) Украјинске армије. Ово је јединица која је недавно имала 17 мртвих и 30 рањених у сукобу са непознатим нападачима, претпоставља се сепаратистима (или Црном гардом олигарха Коломојског – прим. прев.).

Генадиј Волков

Утисци с пута су мучни. Дозволите ми да објасним.
Бригада има нешто преко 4 000 људи, углавном из Волиња, са запада Украјине. Логика је јасна – лакше је „западнима“ да пуцају на „источне,“ кад им је менталитет стран. Нажалост, стварност је компликованија.
Војници на барикадама су веома пажљиви. Недавна трагедија их је подсетила да су правила борбе крвљу исписана, и да им животи зависе од њих. Дакле, посада на барикадама је веома пажљива. МЕЂУТИМ: војници су ми признали у приватним разговорима да су барикаде углавном за украс. Сепаратисти се слободно крећу сеоским друмовима. „Ми овде штитимо себе, и то је то.“

Наш конвој, предвођен џипом са народним посланицима из Волиња који су носили поклоне за војску – панцире, ноћне наочари и нишане и томе слично – пратио је камион са одељењем војске и официром. Испоставило се да војници никада нису видели борбу. Само је командир био у борби – јер су га умало убили наши. Ово нам је испричао: група војника је послата да нађе неког пуковника који се загубио у свом теренском возилу (УАЗ). На месту где су га тражили, нашли су армијски џип – али су одједном из жбуња искочили наоружани људи у униформама и црним маскама. Одред је помислио да су сепаратисти, па су нагазили на гас – на шта су униформисани припуцали. Возач је погинуо, још један човек је рањен, а за маскиране се испоставило да су локални батаљон одбране. Истражни судија је дошао на увиђај пијан. Полиција је игнорисала пријаву. Нико није кажњен, вели човек који нам је ово испричао. Ето шта се дешава када се боре људи у истим униформама, са истим оружје, и без обележја.

Кад смо већ код униформи, Украјинска армија не може да обуче своје војнике. Војска на барикади личи на мексичке бандите или кавкаске муџахедине – нека врста паравојске обучена у мешавину цивилне одеће и униформи скупљених широм света. Многи артикли одеће су изношени и прљави.
Што ме води до следеће теме. Не бих да ширим панику, али нема песме без речи. А војници су ме замолили да пренесем следеће речи: „Овде нас држе против наше воље, у животињским условима, сви су нас лагали.“

После много разговора са борцима, потпуно сам – опростите на изразу – шокиран у три лепе мајчине.
Прво, нико од њих није добровољац. Сви су мобилисани, стиче се утисак малтене насумице.
Питао сам дечака из Волиња са пушком (сви су наоружани): „Како су те мобилисали?“ Он вели: „Одвели су ме у војни комесаријат, фотографисали, истог дана ми дали папире, ставили на воз и послали у војску. Дали су ми пушку и муницију, и ево ме. Нису ми још дозволили да пуцам.“

Шокиран, питао сам: „Како мислиш, нема пуцања? Зар ниси прошао основну обуку?“
„Јок, нисам никад био у војсци.“
У мајчину!

Овај момак је видео војску и аутомате само на филму – а сад су га мобилисали и послали у Стаљинград! И сад ће нека курва да ми прича о Стаљину и Жукову који су „непријатеља давили сопственим лешевима“. Ево вам топовско месо, у независној Украјини 21. века, којом крпе рупе на „источном фронту.“ Лудило! Нова 1941! Одвели су студенте који нису завршили факултете, сељаке који нису изорали земљу.
Успут, бригада је механизована само на папиру. Ако је веровати војницима, већина возила стоји на пољанама Доњецке области, непокретна јер није технички исправна. То не звучи невероватно кад гледате БМП-ове и антитенковске топове који су последњи пут видели фарбу пре Гагариновог лета.

Услови под којим ови јадни људи живе већ 2 месеца вероватно су против Женевске конвенције. Глави проблем је страшна несташица воде. Сваки дан војници тешко раде, али немају где да се окупају или оперу одећу. Пољско купатило – шта је то? Немају чак ни за пиће. Видите на снимку шта користе као пијаћу воду. Неке хране има, али нигде ни трага од пољских кухиња које се приказују на службеним армијским церемонијама у граду. Храна се припрема на логорским ватрама или рововским пећима из 1940-их.

Прастари шатори су бушни као сито. Војници спавају на прљавим мадрацима, на земљи, попут скитница. Нема кревета ни покривача. Да је зима, вероватно би се појавиле тифусне ваши.
Обећана добровољачка плата не постоји. Војници су за април добили 1300 гривни, али су то већ потрошили на храну и воду у локалним продавницама. Спасавају их породице, које им шаљу храну и паре. Просто речено, војска се издржава од својих и породичних пара – а пошто су многи од ових момака пре рата једини издржавали породице, можете замислите какав им је морал.

Не изненађује, онда, што је војска углавном пијана. Стигли смо у логор бригаде рано предвече, и остали неколико сати. Број пијаних војника је на моје очи растао. А сваки је наоружан. Официри то виде, али су кукавице па ништа не кажу. У ствари, не желе да смарају војнике без потребе. Срећом, пијани војници нису агресивни; не пију да нађу храброст, већ из безнађа.

Растужени овим утисцима, кренули смо кући. У Дњепропетровској области зауставили су нас на барикади са украјинском заставом. Људи у цивилу, са калашњиковима, осећали су се надмоћно и чинили све да нам упропасте дан. Сеоским језиком су нам тражили документе, постављали глупа питања типа „каква је то ТВ кућа? Ко вам је господар?“ Нису нас бацили на земљу, али кад су схватили да им се не исплати да нас даље зајебавају, испратили су нас речима: „Ајде, одјебите сад.“ Ако их сепаратисти заскоче током ноћи, неће ми бити жао.

Стали смо да једемо у најближем селу. Питали смо мештане какав је оно олош (пошто се нису ни представили). Веле, то је нека локална „самоодбрана“, али су се свима замерили кад су „наплаћивали“ пролаз по 150 гривни, а оне који нису имали да плате терали да певају украјинску химну. Сасвим другачије је било кад смо из Доњецка ушли у Запорожје – дочекали су нас опрезни али пристојни људи у униформама, са сачмарицама и ознакама (мислим) пуковније „Хортиза“. Кад су схватили да нисмо терористи, пожелели су нам срећан пут, као пријатељима.
И то је крај ове бајке.

Генадиј Волков (Геннадий Волков) је украјински репортер
Фотографије: Генадиј Волков
Посрбио: Небојша Малић

Извор

Srbija se davi u blatu na Savi

2014-05-10T15:55:00.004+02:00

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale - o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode - uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta - geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju.

Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan - imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora - ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.

Iz biografije autora

Branko Bojović, član Akademije arhitekture Srbije i njenog saveta, završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1963. godine. Njegova referentna lista sadrži preko hiljadu jedinica. Rukovodilac izrade prostornog plana Republike Srpske, učestvovao u izradi Prostornog plana Republike Srbije (usvojen 1996. posle 30 godina rada). Autor serije regionalnih prostornih planova u Srbiji. Bavio se urbanističkim projektovanjem (generalni planovi Beograda, Soko Banje, Bara). Učestvovao u objavljivanju tridesetak zbornika, monografija, atlasa, urbanoloških studija, sedamdeset domaćih i inostranih referata, u stručnoj periodici objavio preko 300 članaka. Bio profesor na Arhitektonskom i Geološkom fakultetu. Bio zaposlen u Urbanističkom zavodu kao istraživač dve decenije. Od 1989. do 1994. član gradske komisije za urbanizam, član Izvršnog odbora i Izvršnog saveta Gradske skupštine.

Izvor

ZABRANJENI SNIMAK iz DS (Zabranjeni Govor)

2014-03-26T16:22:00.001+01:00

Dokumentarni film o NATO bombardovanju SRJ

2014-03-24T17:23:00.001+01:00

Svedočenje Alijinog telohranitelja

2014-03-24T17:15:00.000+01:00

Nekadašnji predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić u finišu iznošenja dokaza odbrane, "poentirao je" izvodeći zaštićenog svedoka KNj- 568 za koga se tvrdi da bi značajno mogao da promeni sva dosadašnja tumačenja o toku i ciljevima rata u Bosni. Veći deo ovog svedočenja odigrao se iza "zatvorenih vrata", a u kratkim javnim sednicama moglo je da se zaključi da je reč o nekadašnjem telohranitelju Alije Izetbegovića koji je prisustvovao većini tajnih sastanaka muslimanskog vrha tokom rata u BiH.

Zločin pripisan Srbima: Masakr civila na Markalama potresao svet

"Vesti" su došle do integralne verzije ovog svedočenja koje umnogome menja sliku o događajima tokom rata u Bosni 1992-1995. godine. U nekoliko nastavaka, iznećemo one, najšokantnije detalje ne samo o tajnim susretima i planovima Alije Izetbegovića, pozadini sklapanja primirja sa Hrvatima, ali i šokantnim naredbama Naseru Oriću i čelnicima Armije BiH kako bi se proizvele što veće civilne žrtve. Svakako, čitaocima će posebno biti interesantan deo o sprezi muslimanskih i srpskih kriminalaca koja je trajala čak i u vreme najžešćih sukoba dva naroda.

TV ekipe na mestu masakra

Svedok KW-568 je naveo kako su po naređenju muslimanskih vođa sa prometnih raskrsnica u Sarajevu gađani Srbi, kako bi se izazvala njihova akcija posle koje je dolazilo do stradanja civila.
"Odmah potom došle bi televizijske ekipe koje su čekale u neposrednoj blizini. Pošto je ovo već bio model, ubrzo smo svi znali da ne treba biti blizu mesta gde se ove TV ekipe i novinari nalaze, jer se po pravilu, u kratkom vremenskom periodu, u njihovoj okolini događalo nešto od čega se moglo stradati", ispričao je zaštićeni svedok.

Svedok KW-568 u uvodnom delu ističe da je u Sarajevo stigao 1992. godine i da se preko jednog svog rođaka ubrzo priključio specijalnoj vojnoj jedinici "Biseri" - Izetbegovićevoj "pretorijanskoj gardi". Ova jedinica je posle granatiranja Alijinog porodičnog stana, isključivo vodila računa o njegovoj bezbednosti u podrumu Narodne banke BiH u kome je proveo veći deo rata sa sinom Bakirom i zetom Jasminom.

"Uniforme su nam bile crni kombinezoni, a od naoružanja smo dužili pištolje CZ 99 i automatske puške kalašnjikov. Moj zadatak je bio neposredno obezbeđenje Izetbegovića. U smenama u kojima sam ja radio, zavisno od potrebe od šest do 12 sati, neprekidno sam bio uz predsednika. Pratio sam ga kada je išao u šetnju, zatim u odlasku i povratku iz zgrade Predsedništva BiH, jer je obično išao pešice, i obezbeđivao sam prostorije u kojima je on živeo."

Zaštićeni svedok kaže da se na sastancima u podrumu Narodne banke pričalo sve ono što je "trebao znati samo najuži krug ljudi oko predsednika". To su, prema njegovim tvrdnjama, bili vojni generali Sefer Halilović i Mustafa Hajrlulahović zvani Italijan, policijski zvaničnici Avdo Hebib i Ismet Dahić (načelnik PS opštine Stari grad), kao i Stjepan Kljujić i Reis efendija Mustafa Cerić.

Poslušao muftiju Cerića: Alija Izetbegović

"Reis efendija Cerić je imao najveći uticaj na predsednika, pored njegovog sina Bakira, jer je predsednik bio vernik. Od samog početka Izetbegović je govorio: "Mi Srbe vojno ne možemo dobiti, moramo učiniti sve da se međunarodna zajednica vojno umeša na našoj strani". Ovu njegovu tezu podržavali su i ostali, pogotovu reis Cerić.
Ne znam ko je prvi od prisutnih predložio primenu taktike izazivanja masovnijeg stradanja bošnjačkog stanovništva, te provociranje kako bi se granatirali objekti poput bolnica i slično, ali znam da se Izetbegović u početku suprotstavljao toj ideji.

Podrum Narodne banke

Prema rečima svedoka, Izetbegović je spavao u jednom delu velike prostorije podruma Narodne banke, koja je pregrađena paravanom. U drugom delu su održavani sastanci.
"U predvorju te prostorije koja nije bila izdvojena, uvek je sedeo jedan od nas. Ispred vrata su bila još dvojica, a ostatak smene se nalazio na ulazu zgrade", opisuje zaštićeni svedok.

Sećam se dobro da je u jednom trenutku, dok su ga ubeđivali da je ova taktika delotvorna Cerić rekao: "Alija uzmi se u pamet. Nas dnevno gine 50 do 70 i niko ne zna za to. Ako nas na jednom mestu pogine 200, ceo svet će znati! A oni koji poginu, znaju zašto su poginuli, poginuli su na božjem putu i svi će ionako biti Šehidi."

Pored ovoga, navodi dalje ovaj svedok, dogovoreno je da se Srbi provociraju kako iz Sarajeva, tako i iz zaštićenih zona.

"Lično mi je poznato da je u Sarajevu postojalo nekoliko vozila na kojima su se nalazili ili teški mitraljezi ili minobacači sa kojima je dejstvovano prema srpskim položajima sa pozicija za koje se planiralo da ih Srbi nakon toga granatiraju, a koje bi pozicije bile kompromitujuće za srpsku stranu. Tako je u više navrata i došlo do izazivanja vatre sa srpskih položaja sa pojedinih raskrsnica u gradu, bolnice i slično.

Optužnica na klimavim nogama: Radovan Karadžić

Način rada bi bio sledeći: policija bi zatvorila raskrsnicu za saobraćaj desetak minuta. Iz raskrsnice bi bilo ispaljeno nekoliko minobacačkih granata ka srpskim položajima sa karoserije nekog manjeg kamiona, koji bi onda otišao iz raskrsnice, pustio bi se saobraćaj i nakon desetak minuta od ispaljenja, najverovatnije kada bi sa srpskih položaja utvrdili odakle je došla vatra, usledila bi vatra sa njihovih položaja i to uvek u većem obimu od one vatre koja je sa naše strane bila ka njima. U tom trenutku kada bi padale srpske granate, raskrsnica bi bila prohodna za civilno stanovništvo i dolazilo bi do stradanja. Znam da su sa srpske strane uvek na jednu našu granatu odgovarali najmanje sa dve ili više granata.

I dvojica Srba u odredu

"Jedinica Biseri je formirana i stacionirana u prostorijama Srednje učiteljske škole u Sarajevu sa zadatkom štiti Predsedništvo, članova predsedništva i njihove porodice. Jedinica je brojala oko 120 ljudi, ali neposredno na obezbeđenju je bilo angažovano oko 70 ljudi. Komandant jedinice je bio Haris Lukovac, a njegova pozivna šifra preko radio veze je bila "Biser 2". "Biser 1" je bio predsednik Izetbegović. "Biser 3" je bio Hota Ekrem, a "Biser 4" je bio Mišo Komarica, jedan od dvojice Srba koji su bili u jedinici, jer je zajedno sa nama bio i Mladen Komarica, koji je nosio isto naziv "Biser", ali ne sećam koji broj. Ja sam imao oznaku javljanja "Biser...", kaže ovaj zaštićeni svedok.

Amanpur prva na licu mesta

"Smatralo se da je koordinacija između provokativnih dejstava prema Srbima i novinarskih ekipa najvažnija. Novinari su u Sarajevu imali poseban status, pogotovu oni koji su pokazivali naklonost našoj strani. Sećam se novinarke CNN-a Kristijan Amanpur koja je vrlo često dolazila u prostorije Predsedništva i skoro uvek je bila prva na licu mesta kada su se ovi događaji odigravali. Moj zaključak je, imajući u vidu njenu bliskost sa našim rukovodstvom da je ona imala informativni izvor iz nešeg rukovodstva i uvek unapred znala šta će se i gde dogoditi", kaže svedok.

Svedok KW- 568, nekadašnji telohranitelj Alije Izetbegovića bio je prisutan tokom većine, ključnih sastanaka muslimanskih čelnika u podrumu Narodne banke BiH. Međutim, bio je svedok i brojnih događaja tokom rata u Sarajevu, a posebno je šokantno njegovo svedočenje o povezanosti predratnih kriminalaca i Srba i muslimana.

Neka to oni odrade: Izetbegović i Cerić

"Bila je javna tajna da su ljudi sa kriminalnom prošlošću sa naše i srpske strane, iako su bili međusobno sukobljeni, trgovali svim i svačim. Poznat mi je slučaj da su Juki Prazini Srbi prevezli, preko njihovih i naših položaja, luksuzni i skupoceni automobil, koji mu je ostao na srpskoj strani", navodi samo jedan detalj o jednom od najčuvenijih sarajevskih kriminalaca koji je kasnije ubijen u inostranstvu.

Sukob sa Prazinom

Zaštićeni svedok Karadžića je opisao i svoj sukob sa Jukom Prazinom.
"Pravilo je bilo da svako lice koje ulazi u Predsedništvo bude pretrešeno, bez obzira što smo znali da su pojedini od njih vrlo bliski sa rukovodstvom. Juka Prazina je pokušao da u Predsedništvo uđe sa pištoljem, a onda počeo da nam preti da će nas pobiti. Odgovorio sam mu: "Meni je svejedno ko će me ubiti, ali ti ne smeš sa oružjem unutra".

Ali, on nije bio i jedini koga je muslimansko rukovodstvo planski iskoristilo. Na tom "spisku" su još i Caco, Ćelo Bajramović, Ćelo Mali...

Ubistvo Srba

"Na jednom od sastanaka Izetbegovića i reisa Cerića, reis mu je na njihovo pominjanje objašnjavao nešto u smislu: 'bolje nek oni to sad odrade, jer kada se bude uspostavila zajednička komanda i formirale regularne jedinice ti ćeš biti odgovoran za sve'. Ovako se te stvari koje oni budu uradili mogu staviti njima na teret i podvesti pod kriminal i osvetu.

"Znam da su posle ovog dogovora Haris Silajdžić i Mustafa Hajrulahović dobili zadatak da ovo prenesu upravo ovim lokalnim komandantima i posle toga se protiv Srba pojačala aktivnost ovih lokalnih jedinica kojima su komandovali ljudi sa kriminalnom prošlošću. U tom periodu je nestao ili stradao veći broj ljudi", ispričao je Karadžićevim istražiteljima svedok navodeći da se većina tih kriminalaca otvoreno hvalila brojem ubijenih Srba u Sarajevu.

Pročitajte još:

* Svedočenje Alijinog telohranitelja (1): Ubijali smo svoje da optužimo Srbe

"Znam iz priča drugih da su se u pojedinim situacijama oni hvalili da je veći broj Srba pobijen na određenim lokacijama, kao što su Kamenolom iza Vratnika, Kazani i Smetlište. Sećam se da je Ćelo Bajramović u podrumu škole u kojoj je bila naša jedinica jednom doveo 68 srpskih muškaraca zato što je Centralni zatvor bio prepun. Posle dva dana, oni su iz podruma odvedeni i znam iz priče dvojice stražara iz Ćelove jedinice, da ih vode u Kamenolom da ih predaju tamošnjem lokalnom komandantu čije ili prezime ili nadimak bio Puška. Bila je javna tajna da se na Vratniku vrše likvidacije uhapšenih i zarobljenih Srba i to većeg broja", ističe nekadašnji muslimanski specijalac iz odreda Biseri.

Udvaranje Tuđmanu

Prema njegovim rečima, ova jedinica je, uz obezbeđenje muslimanskih čelnika, imala zadatak da bude i počasna garda prilikom dolazaka stranih zvaničnika. Posebno je zanimljivo njegovo sećanje na posetu Franje Tuđmana pre Vašingtonskog sporazuma Bošnjaka i Hrvata.

"Scenario" hapšenja Srba

Zaštićeni svedok KW- 568 tvrdi i da su Srbi po Sarajevu hapšeni po unapred smišljenom scenariju.
"Jedan od naših ljudi bi zapucao sa zgrade u kojoj treba vršiti pretres srpskih stanova i hapšenje Srba. Uz objašnjenje da Srbi odatle otvaraju vatru, slata je jedinica koja je pretresala sve stanove i hapsila Srbe koji bi se tamo našli. Kod nekih je i pronađeno oružje, a kod drugih ne, ali su uglavnom svi hapšeni. Od uhapšenih puštani su samo oni koji su imali neke prijatelje, a pričalo da se puštanje dobijalo za novac", navodi ovaj svedok.

"Dan ranije, predsednik Izetbegović, reis-ulema Cerić i Avdo Hebib su šetali malim parkom kod Predsedništva i razgovarali o susretu. Bio sam na tri metra od njih i ostala mi je u sećanju rečenica koju je izgovorio reis-ulema Cerić obraćajući se predsedniku Izetbegoviću i Hebibu. On je rekao doslovno: 'Ne možemo ratovati protiv svih, jedno govno moramo zagristi. U ovom trenutku nam je lakše napraviti mir sa Hrvatima i učinite sve da se Tuđman odobrovolji".

Ovaj svedok iznosi i detalj vezan za samu posetu. Naime, kako bi "odobrovoljili" Tuđmana, muslimani su ispred zgrade Predsedništva doveli Hrvate iz Sarajeva koji su imali cilj da mu aplaudiraju, kako bi shvatio da je u "prijateljskom okruženju". Međutim...

"Tuđman je brzo izašao iz transportera i gotovo trčećim korakom krenuo ka ulazu u Predsedništvo. Nije se čak osvrnuo ni na počasni stroj, koji je postrojen u njegovu čast. Ja nisam bio u stroju, već sa strane pored stepeništa. Tek kada je čuo skandiranje iz mase "Tuđman, Tuđman", on je zastao, osvrnuo se, vratio se nazad i počeo da se pozdravlja sa ljudima koje smo prethodno okupili".

Mnogi detalji svedočenja jednog od poslednjih svedoka odbrane Radovana Karadžića, KW- 568, u najblažu ruku su šokantni. Da li zato što je veći deo njegovog svedočenja bio zatvoren za javnost ili nekog drugog razloga, tek nije bilo reakcije kako u BiH, tako i u Srbiji.

Svesno žrtvovao sunarodnike: Alija Izetbegović

U ovom, poslednjem nastavku, svedok do utančina govori o pripremljenom scenariju za događaje za koje su i danas optužene snage bosanskih Srba. Ovaj svedok takođe do tančina govori i o tajnim susretima Alije Izetbegovića i ratnog komandanta Srebrenice, Nasera Orića.

Uputstva Oriću

"Znam da je Naser Orić tri puta dolazio u podrum Narodne banke BiH kako bi primio uputstva i naređenja za način vođenja borbe na tom terenu. Negde, pred kraj mog službovanja, u proleće 1994. godine, lično sam otišao da sačekam komandanta Orića na Dobrinji, preveo ga preko piste aerodroma, odvezao u hotel Holidej in na spavanje i sutradan ujutru otišao po njega i odveo ga u prostorije banke kod predsednika na razgovor. Tom razgovoru sam lično prisustvovao sedeći u prostoriji u kojoj je obično sedela straža. Tom prilikom na sastanku su bili reis ulema Cerić, predsednik Izetbegović, Bakir Izetbegović i Jasmin, njegov zet. Sećam se da su predsednik Izetbegović i reis podsetili Orića na njihov prethodni dogovor, da se po svaku cenu mora isprovocirati međunarodna intervencija. Govorili su mu da sada više nama uslova za veće pokrete jedinica kojima je komandovao i napade na srpska sela, već da organizuju manje borbene grupe koje će iz zaštićene zone izlaziti bez znanja Unprofora i u sredinama gde žive Srbi praviti borbene akcije ka civilnom stanovništvu, posebno kako bi izazvali srpske snage na odmazdu i granatiranje zaštićene zone, što bi trebalo da dovede do mešanja međunarodnih snaga. Sećam se da je reis Cerić ponovio svoju često izgovaranu rečenicu: "Država nema alternativu, žrtve nisu bitne, jer ionako ginu za pravednu stvar i na božjem putu."

Svedočenje Alijinog telohranitelja:

1. Ubijali smo svoje da optužimo Srbe

2. Kriminal bez vere i granica

Sećam se da je Naser bio u uniformi, imao je kratku malu bradu. Ubrzo iza ovog događaja počele su da stižu vesti da se granatira Srebrenica od strane srpskih snaga, što sam odmah povezao sa ovim sastankom. U nekim od tih slučajeva se pričalo da su čak i naše snage granatirale delove Srebrenice da bi pokazali da su to uradili Srbi. Ja o ovome ne znam ništa lično, već samo iz priča među nama i od ljudi koji su radili na sistemima veza za koje sam verovao da imaju proverene informacije.

Ovaj svedok navodi i da je deo strategije bilo izazivanje incidenata pred ili tokom dolaska međunarodnih zvaničnika. Slučaj granatiranja pijace Markale je sredinom februara ove godine u Haškom tribunalu bio otvoren za javnost.

Pogodak iz drugog pokušaja

"Postalo je pravilo da se prilikom tih stranih poseta nešto dogodi. Kod prvog događaja na Markalama, prvo se nekoliko dana pričalo šta bi moglo sve da se dogodi kada bi pala granata na Markale, jer je pijaca bila puna ljudi. Ovaj razgovor se upravo vodio između predsednika, reisa i drugih prisutnih u banci, među kojima su bili i Sefer Halilović, Mustafa Hajrulahović i drugi, koji sam lično čuo. Dan-dva iza ovoga održan je sastanak u istom sastavu, na kome su Mustafa Hajrulahović i Sefer Halilović objašnjavali da je sa naših položaja iz pravca Špicaste stene, ispred sela Mrkovića, gde se nalazila srpska artiljerija, a kako bi se sumnja prebacila na Srbe, ispaljena naša granata koja je, zbog lošeg proračuna, pala na krov blizu same pijace.

Razočaran

Jedinica Biseri rasformirana je tokom 1994. godine, a umesto njih tada je formirano Odeljenje za zaštitu lica i objekata. Ovaj svedok kaže da je mogao da pređe u tu novu jedinicu, ali da mu je bilo dosta rata i da je ubrzo otišao u jednu stranu zemlju. Objasnio je da se odlučio da svedoči tek pošto se potpuno razočarao situacijom u Bosni.
"Kada sam shvatio da ista banda vlada kao da je još rat, a da drugi odgovaraju za ono što je vlast činila, odlučio sam se da progovorim svestan opasnosti."

Tu je dogovoreno da se ponovo pokuša, ali su Sefer i 'Italijan' rekli da moraju sačekati onu istu postavu Unprofora, mislim da su bili Pakistanci ili neka slična zemlja, sa kojima su imali nekakve dogovore da neće registrovati ispaljenje projektila sa naših položaja. Nedugo zatim, možda dva do tri dana od ovog sastanka, dogodio se pad granate na pijacu Markale. Posle ovog događaja i posle bure koju je izazvalo u javnosti, čuo sam komentare od naših ljudi da je ne samo granata koja je doletela, već da je nužnost eksplozije osigurana i postavljanjem nekakvih mina. Ja lično o ovome ne znam, ali se o tome pričalo", objasnio je ovaj svedok.

Izvor

OVO JE ISTINA O UKRAJINSKOJ KRIZI: Pripreme su završene, bitka može započeti!

2014-03-19T15:59:00.003+01:00

Stanje s ukrajinskom krizom zahtijeva istinski široki i dubinski analitički pristup jer ta kriza prijeti uvlačenjem čitave Europe u tuđe ratove za geopolitičke dominacije.

Netko je jednom rekao: kada nestaje kultura pojavljuje se primitivna politologija. Da kultura posvuda ubrzano nestaje svi smo već svjedoci. Da je nadomjestiti pokušavaju različiti priučeni politikanti, isto takvi analitičari, novinari, društveni djelatnici, i toga smo svjedoci. Zato danas diljem svijeta i možemo s ushićenjem gledati trećerazredne filmove, sa zadovoljstvom slušati opskurne glazbene skupine, sa zanimanjem čitati do krajnosti izdebilizirane novinare bez znanja, bez vlastitoga stava, bez hrabrosti. Sva ta primitivna politologija koja je opustošila kulturu i uspostavila svoj, isto takav vrijednosni sustav, postala je dominantna, ona nas određuje, gradi, formira i, u konačnici, uništava.

Ovaj je uvod potaknut do sada u svijetu neviđenim paušalnim, pojednostavljenim, iskrivljenim i kakvim sve ne političkim i medijskim pristupom prema jednoj tako važnoj, kompleksnoj, višeslojnoj i historijski snažno uvjetovanoj krizi kakva je ova trenutačna, ukrajinska. Najniže navijačke strasti, kao da se radi o nogometnoj utakmici dvaju međusobno suprotstavljenih lokalnih klubova, potpuni izostanak kritičkog promatranja stvari i, općenito, srozavanja novinarske (isto tako i političke) struke, ne daju nam za pravo biti ravnodušnima i letargičnima ukoliko se želimo izdignuti iznad takve prakse i sačuvati vlastito dostojanstvo, barem prema sebi samima. Stoga ću se i ovoga puta potruditi iznositi činjenice i vijesti kakve one uistinu jesu, a ne kako bi netko želio da one izgledaju iz ovog ili onog razloga. Stanje s ukrajinskom krizom zahtijeva istinski široki i dubinski analitički pristup jer ta kriza prijeti uvlačenjem čitave Europe u tuđe ratove za geopolitičke dominacije.

Krim odlučio svoju budućnost opet povjeriti Rusiji

Dana 16. ožujka stanovnici poluotoka Krima su na održanom referendumu ogromnom većinom glasova, u iznosu od cca 97% od ukupno izašlih birača, odlučili izići iz sastava Ukrajine te se pripojiti Ruskoj Federaciji. Odaziv birača je bio vrlo visok, oko 83%, što ukazuje da su se referendumu u natpolovičnom broju odazvali i krimski Tatari kojih je većina i poduprla takvu odluku. Isto je suprotno očekivanjima Zapadnih medija koji su tvrdili kako će upravo Tatari bojkotirati referendum imajući u vidu njihovo sjećanje na Staljinove deportacije tatarskoga naroda. Iako službene institucije EU i SAD-a nisu željele poslati svoje promatrače na referendum, tvrdeći kako je on protupravan i da se provodi pod prisilom ruske vojske, ipak su kao promatrači stigle 23 osobe iz EU, od kojih su neki članovi Europarlamenta te parlamenata država članica EU (Njemačka, Italija, Grčka, Austrija, Latvija), a neki su bili iz Kine, SAD-a, pa čak i Mongolije. Prema njihovim riječima referendum je prošao u potpunom redu tj. regularno, a znakovito je kako su promatrači iz EU otvoreno govorili o tome kako su osobno bili izloženi političkim pritiscima iz svojih matičnih zemalja i institucija EU da ne idu u promatračku misiju. Već sljedećega dana, nakon što je krimski parlament usvojio Deklaraciju o nezavisnosti i uputio zahtjev tijelima Ruske Federacije za prijam Krima u njen sastav, Vladimir Putin je potpisao rješenje o ruskom priznanju krimske nezavisnosti, kao preduvjet za pripojenje Rusiji koje će uslijediti po ubrzanoj proceduri nakon donošenja niza potrebitih zakonskih rješenja i usklađivanja istih od strane Krima. Da je taj proces nezaustavljiv, svjedočit će i službeno obraćanje predsjednika Putina dana 18.03. zastupnicima ruske Dume, senatorima, predstavnicima regija i društvenih organizacija, u zgradi ruskoga parlamenta.

Rusija je ipak na kraju dobila Krim onako kako ga je i dala, bez ispaljenoga metka. Istoga je dana Rusija dobila još jedan poklon kojim će, osim za Krim, još dodatno uvećati svoj teritorij. Naime, nakon višegodišnjeg spora, UN je donio konačnu presudu na koju se više nema pravo uložiti žalba, a prema kojoj čitavo Ohotsko more, smješteno na na Dalekom istoku, pripada Ruskoj Federaciji, tj. ona dobiva i preostalih, do sada spornih cca 52 000 km2 izuzetno resursima i biološki bogatog dijela istoga mora. Kada ti ide, onda ti stvarno ide. U prilog tome jest i podatak da je 16.03. u kalinjingradskom baltičkom brodogradilištu u more porinut veliki bojni brod opremljen suvremenim protupodmorničkim i raketnim sustavima za uništavanje površinskih objekata, uključno i nosača zrakoplova, a koji već istoga dana ulazi u sastav ruske Crnomorske flote. Do kraja 2016. g. ta će flota dobiti još 6 ovakvih brodova.

Od gromkih najava sankcija Rusiji, ostale više-manje samo riječi

Dana 17.03. EU je nakon velikih priprema konačno i usuglasila paket sankcija Rusiji zbog krimskog referenduma. Kao što se moglo očekivati, o čemu smo nešto više govorili u prošlom broju 7dnevno, opet se pokazalo da je EU nejedinstvena birokratska tvorevina koja, osim financijske, nema stvarne političke moći kada su u pitanju velike geopolitičke krize. EU se tada redovito pretvara u tigra od papira, a stvarnu igru prepušta onima koji to znaju i mogu, SAD-u i Rusiji. Tako je od gromko najavljivanih oštrih sankcija danas izglasana zabrana ulaska u EU i zamrzavanje imovine i računa 20-orici ruskih i ukrajinskih državnih službenika (ne najviše razine, a gotovo nitko od njih niti nema imovinu izvan matičnih zemalja), zbog nezakonitog uplitanja u ukrajinsku krizu. Na vidjelo su opet izišle podjele između pojedinih članica EU i njihovi različiti gospodarski i politički interesi u odnosu na Rusku Federaciju.

Čak su i Rusiji nesklone baltičke zemlje za oštrije sankcije bile spremne samo onda ukoliko će im EU platiti nastalu štetu prekidom njihove trgovine s Rusijom koja iznosi 60-ak % ukupnog trgovinskog obima. Slične sankcije EU danas je obznanila i Bijela kuća. Ruski je ministar ekonomskog razvitka izjavio kako Rusiju ne zabrinjavaju posebno niti snažnije gospodarske sankcije Zapada od kojih bi i sam Zapad stradao u ne manjoj mjeri od Rusije, koja bi se u tom slučaju u potpunosti okrenula azijsko-pacifičkom prostoru, prije svega Kini, Japanu, Južnoj Koreji i Indoneziji. Danas izglasane sankcije, a koje to zapravo i nisu, u Rusiji su izazvale podsmjeh, a od pojedinih se političara označavaju i kao nemoć i neznanje Zapada ''kako izići iz kaše koju su sami zakuhali". A da je u Ukrajini zakuhana opasna kaša vidjet ćemo u nastavku teksta.

Stanje u Ukrajini izmiče nadzoru vlasti i prelazi u kaos

Prošloga tjedna pretučen je kijevski rabin, a mnoge su sinagoge oskvrnjene nacističkim simbolima i natpisima ''smrt židovima". Poradi sve učestalijih napada na židovsku zajednicu u Ukrajini, ponajviše u Kijevu, od strane radikalnih neonacističkih naoružanih skupina, u Moskvu je doputovao izvjesni zastupnik izraelskog Knesseta koji je na svom TV nastupu izjavio kako su 66-orica zastupnika izraelskog parlamenta još prije tri mjeseca potpisala apel i proslijedili ga Europarlamentu sa zahtjevom da ovaj osudi fašističke organizacije u Ukrajini, a što se, prema njemu, do današnjega dana nije dogodilo. Nevjerojatno je, kaže on dalje, da jedna Njemačka koja sve to dobro zna i na svom se teritoriju žestoko obračunava s takvim pojavnostima, sada ne reagira. Kao svojevrsnu zanimljivost, a nevezano uz samu Ukrajinu , isti je također izjavio kako Izrael razmatra mogućnosti svoga ulaska u carinsku uniju s Rusijom, Bjelorusijom, Kazahstanom i ostalim državama, zbog vrlo razvijenih međusobnih gospodarskih odnosa. Prije dva dana Dmitrij Jaroš, vođe krajnje desničarske organizacije Pravij sektor i, prema vlastitim riječima kandidat na ukrajinskim predsjedničkim izborima, izjavio je kako ne isključuje mogućnost da izda naredbu za uništenjem ukrajinskog plinovoda kojim se „ruski neprijatelj služi za svoje bogaćenje". Pri tome Jaroša ne zanima što se istom trasom plinom opskrbljuje veliki dio Europe, a niti činjenica da o tome ovisi grijanje i njegovoga ukrajinskog naroda. Slučajno ili ne, vlada Ukrajine je jučerašnjeg dana donijela odluku o prodaji cjelokupnog plinskog transportnog sustava Ukrajine američkom naftnom divu Chevronu, tako da od dizanja u zrak vjerojatno neće biti ništa.

Također je v.d. predsjednika države, Dmitrij Turčinov donio odluku o mobilizaciji 40 000 vojnika, od kojih polovica idu u novoustrojenu Nacionalnu gardu. S tim u svezi valja napomenuti da su dana 16.03. u regijama Donjeck i Lugansk, na proruskom istoku zemlje, od strane civila na prugama zaustavljena dva vlaka kojima su se prevozili tenkovi na istočnu ukrajinsku granicu. Do momenta pisanja ovoga članka vlakovi su još uvijek blokirani iako su se pojavili naoružani tzv. promajdanski civili koji su od vojnih časnika zahtijevali da vlakovi nastave svoj put dalje prema granici, neovisno o blokadi. Koliko je Ukrajina u kaotičnom stanju ukazuje i nevjerojatna činjenica da je prije tri dana, u noćnim satima, u središtu Kijeva, u izvjesnu banku u vlasništvu sina svrgnutog predsjednika Janukoviča, upalo čak 30-ak naoružanih osoba koji su svezali šestoricu stražara. Na intervenciju nisu mogle biti upućene adekvatno osposobljene postrojbe za takve slučajeve, a to je ranije bio Berkut, postrojba interventne policije koja je raspuštena ukazom novih vlasti odmah po preuzimanju dužnosti. Na kraju su uredovale postrojbe zadužene za sigurnost predsjednika države koji su prijestupnike uhitili. Međutim, već narednoga dana, pošto je utvrđeno da su lopovi bili sudionici Majdana, svi su bili pušteni iz pritvora uz opravdanje da su oni ''išli zaštititi banku".

Prijedlozi Rusije Zapadu i njeni daljnji potezi

Visoko pozicionirani član Putinove stranke ''Ujedinjena Rusija" Sergej Železnjak, izjavio je kako je u Rusiji već svima poznat ''deficit pravde na Zapadu kao i njihovi dvojni standardi", ali da svejedno treba razgovarati i tražiti zajedničke modalitete za rješenje ukrajinske krize. Ministarstvo vanjskih poslova RF dana 17.03. izdalo je službeno priopćenje u nekoliko točaka, a prema kojem se u Kijevu hitno treba sastati ustavotvorna skupština koja bi donijela nacrt novog ustava zemlje kao federacije, te ga dala na referendum. Nadalje se traži dolazak međunarodnih promatrača ali ne samo na istok već i na zapadni dio Ukrajine. Ukrajina bi, po istom prijedlogu, morala priznati povratak Krima u sastav RF, a također bi Ukrajina morala zadržati neutralni vojno-politički status. Iste odluke osnažile bi se rezolucijom VS UN-a, uz potpise SAD-a, RF i EU. Teško je očekivati da će ova ruska ponuda naići na pozitivan odgovor službenog Kijeva koji ni onako više ni o čemu ne odlučuje. Da je za očekivati eskalaciju sukoba, a ne smirenje, ukazuje i najnovija vijest Bloomberg Bussinessweka od 17.03. koja kaže da je Rusija povukla svoje novce iz SAD-a tj. povukla je svoje obveznice iz američkih Federalnih rezervi. Tim je potezom došlo do najvećeg pada broja obveznica u depozitima od 2002. g. Od 05.-12.03. njihov se iznos smanjio na 105 milijardi $ ili za 3,5%. Rusija je to najvjerojatnije učinila iz razloga da SAD ne bi zamrznule ruske obveznice u slučaju zaoštravanja krize u Ukrajini. Prema podacima iz prosinca, Rusija je držala obveznica u vrijednosti od 139 milijardi US$ što je stavlja na 9. mjesto među državama koje vladaju američkim obligacijama. Takav ruski samozaštitni potez najavljuje vjerojatno produbljenje ukrajinske krize u kojoj će Rusija zauzeti aktivniju, bolje rečeno čvršću poziciju, zbog koje očekuje i snažnije sankcije Zapada.

Zaključak

Svjedoci smo razvoja situacije koji ukazuje kako je u Ukrajini sve osim eskalacije sukoba i zaoštravanja međunarodnih odnosa na relaciji Istok-Zapad, ravno čudu. Svi pokušaji uspostave konstruktivnog dijaloga između Rusije i Zapada te unutar Ukrajine same, završavaju neuspjehom. Nova ukrajinska vlast ne uspijeva uspostaviti nadzor nad svojom zemljom zbog čega je već i trajno izgubila svoj ključni geostrateški teritorij-Krim. Od aktualnih političara, Zapad, prije svih SAD, sada službeno računa na prmijera Arsenija Jacenjuka. Ali nije tajna kako je Europska Unija prije toga računala na Vitalija Klička kao osobu popularnu i na istoku Ukrajine ali i u Rusiji i u Njemačkoj. A upravo je Kličko na kraju ispao najveći gubitnik Majdana. Moguće je također da se potajice podržava i Dmitrija Jaroša jer je poznato da su njega i njegove postrojbe obučavale izvjesne strukture moći i instruktori u vojnim kampovima Istočne Europe. Ukoliko se u nekoga i u nešto investira veliki novac, a u Njemačkim medijima se spominje američko financiranje ukrajinske revolucije s gotovo 5 milijardi US$, znači da se od toga i očekuje nešto veliko. A Jaroš se već sada svima kod kuće autoritativno nameće kao jedini istinski vođa koji se može nositi s trenutačnim i predstojećim problemima. Gdje će to u konačnici voditi nije teško zaključiti.

Za samu Ukrajinu moguća su dva scenarija: Prvi je balkanizacija odnosno raspad zemlje, ne nužno u krvi, kao bezbolnije rješenje. Drugi, puno izvjesniji, je egipatski scenarij gdje dominiraju ulični neredi, prevrati na svim razinama, nemoćna središnja vlast i opća nesigurnost, uz kolaps gospodarstva. Drugi je scenarij svoj porođaj prošao na Majdanu tj. kijevskoj revoluciji te je javnosti poslao snažnu poruku kako se svi problemi najbolje mogu rješavati upravo na ulici. Štoviše, ulica ti daje šansu da se dočepaš pozicija, čak i da postaneš ministar ''ulaskom na stražnja vrata".

No sve će na kraju ipak najviše ovisiti o potezima Rusije. Rusiji je ova kriza pitanje njenog opstanka, a što se sve češće čuje i od strane profesionalnih zapadnih analitičara. Prema raspoloživim saznanjima autora, dobivenih od visokopozicioniranog inozemnog izvora, nakon ruskog uzimanja Krima i stabilizacije stanja s njim u svezi, zatvara se prva faza, a otvara druga. To je projekt demontaže Ukrajine kakvu poznajemo. On će imati više obličja i više faza. Prva je Donbas tj. područje dviju oblasti, Donjecka i Luganska. To je gotovo u cijelosti rusofonsko područje (minimum 75%) i uskoro će postati fokus priče. Nakon što se tamo riješe stvari uspostavom narodu odanih proruskih vlasti, slijedi faza br. 2, a to su Harkov i Odesa, a moguće i Dnjepropetrovsk (gdje je stanje malo složenije budući je rusofonsko i ukrajinsko stanovništvo podjeljeno gotovo 50%:50%). Na kraju dolazi faza br. 3, a to je objedinjavanje rusofonskog područja u jednu teritorijalnu cjelinu. Hoće li se to realizirati samo „voljom naroda" ili će doći do izravnog vojnog uplitanja Rusije, ovisit će isključivo o tome hoće li ukrajinske vojno-sigurnosne postrojbe narodnu volju pokušati slomiti silom, pri čemu Rusi već sada jasno upozoravaju da se u Kijevu spriječavala uporaba sile prema demonstrantima-revolucionarima te se isto tako mora poštivati volja naroda u drugim djelovima zemlje. Vruće ukrajinsko proljeće tek počinje.

Izvor

Годишњица

2014-03-19T15:27:00.003+01:00

понедељак, март 17th, 2014 у 7:00AM

На данашњи дан пре десет година – 17. марта 2004. – догодио се највећи изванафрички етнички и верски прогон у 21. веку !

На Косову и Метохији, силом отцепљеним и од Северноатлантског пакта окупираним крајевима Републике Србије, тог дана пре читаве једне деценије избили су незапамћени немири. Готово 10% свих Албанаца који живе у покрајини, тога и следећих дана узело је учешћа у класичном погрому над српским народом који је био преостао на овим земљама. Повод за ово насиље над малобројним, маргинализованим, прогоњеним и сегрегираним Србима био је класичан и као да је преузет из најсрамнијих страница руске или немачке историје. Пад албанске деце у реку Ибар и смрт једног од њих представљен је као недело непознатих Срба. Каснија истрага утврдиће да је погибија била несрећан случај са којим нити један Србин није имао никакве везе, али послужила је сврси. Десетине хиљада албанских екстремиста похитало је ка српским становима и кућама, ка насељима и селима… Палили су, тукли и убијали распамећене српске цивиле, старце, жене… Самим чудом је у овом општем насиљу убијено свега 19 људи. Спаљено је 26 цркава, међу којима неке из средњег века. Цркву у Ђаковици, граду у коме су Срби и пре рата били симболична мањина, срушена је а затим је готово целокупно албанско становништво заједнички побацало материјал од кога је саграђена у оближњу реку. Спаљено је или срушено око 2.500 станова и кућа Срба. Само је империјални понос Војске САД спасао Србе из највећих енклава и велике српске светиње… Америчка војска је одлучније од других чланица КФОР-а зауставила демонстранте, не дозвољавајући да албански шовинизам загосподари америчком политиком. До тада, а и касније, било је дозвољено само да буде обрнуто.

Реаговање званичника из СР Немачке и САД јасно је показало да је Погром из 2004. био део једног ширег плана. Баш као и сви важни догађаји у дводеценијској Југословенској кризи и овај се догодио у години избора у Сједињеним Државама (присетитите се 1991/2, 1995/6, 1999/2000, 2007/8 – историју српског народа писале су обмане и потребе изборних кампања у Сједињеним Државама). Јавност и политичке елите СР Немачке, САД и савезника Погром из 2004. требало је да убеди да је Косово без промењеног међународног статуса осуђено на екстремизам, радикализам и сиромаштво. Убрзо су представници ових држава почели да захтевају што скорије решавање статуса Косова, а питање „стандарда“, људских права, права српског народа, права српске државе, Хелсиншког завршног акта, лажних тврдњи да на Косову и Метохији само бране људска и грађанска права… стављени су на страни и заборављени заувек.

Када су се прилике смириле постало је извесно да је све ово било у функцији безусловног међународног признања етнички чистог и екстремистичког независног Косова. Србима са Косова и Метохије остало је тада да се повуку из привремених установа у којима су статирали глумећи мултиетничност ратним злочинцима и криминалцима које су косовским Албанцима као елиту наметнули САД, СР Немачка, Британија, Француска, али и Милошевићев режим. Тако је остало до 2010. - када је Тадићева влада омогућила избор групе албанофилских Срба на централном Косову у албанске установе у Приштини – и сада, када су Вучић и Дачић натерали и Север Косова у састав албанске државе.

Крајем 2004. био сам на конференцији представника народних партија Европе и православних цркава. На крају овог „сусрета“ донета је декларација у којој су осуђени разни па и банални притисци на цркву (рецимо, деца која су безуспешно гађала камењем неког православног свештеника у Цариграду), али су присутни одбили мој рпедлог да буде осуђено рушење 26 цркава на Косову и Метохији. Када сам их мало „истресао из гаћа“, већином су изгласали да осуде „рушење Божијих домова“ од не зна се кога, али и да по имену похвале привремене установе (Албанце) који су обећали да ће финансијски помоћи обнову… Од тог времена ја сам начисто какве су намере САД и СР Немачке. Нисам могао да одолим а да спечену немачку конзервативку ограничених видика и скучених погледа, цинично питам да ли би и ми тако могли да платимо за Сребреницу…?

Српски народ на Косову и Метохији, који је систематски радикализован и корумпиран још од времена Брозове диктатуре и Милошевићевог режима, можда није имао избора… Издржао је, после Погрома из 2004. године, у некаквом отпору током шест, односно девет година. Власти Србије су систематски радиле на томе да преживе одрицање од Косова. Тадашња Коштуничина влада је дозволила групи криминалца, злочинаца и неуспешних имитација људи да запале џамије у Београду и Нишу. Можда је то био гнусни вентил за незадовољни народ у Србији, али је Западу добро дошло да оправда све догађаје. Митрополита Амфилохија који се нашао пред београдском џамијом и бранио је срчаније него полиција, камере наравно „нису приметиле“ пошто се годину дана раније дрзнуо да спомене Милицу Ракић и децу Ирака – жртве тешких ратних злочина за које ће у овом несавршеном свету правду донети само Свевишњи.

Данас чекамо десетогодишњицу Погрома од 17. марта 2004. у сенци изборног тријумфа управо оних странака које су два пута издале Косово и Метохију (1999 и 2013 године). Али важно је да је Пинки видео друга Тита, а Вучић – Хелмута Кола. Броз је истина макар створио некакву Југославију и у њој макар-какву српску државу. За Кола немамо дилеме – кључно је допринео разбијању обе…

Izvor

ИСТОРИЈСКИ ГОВОР ВЛАДИМИРА ПУТИНА: НИСМО МОГЛИ ДА ОСТАВИМО КРИМ У НЕВОЉИ, ТО БИ БИЛА ЧИСТА ИЗДАЈА!

2014-03-19T15:16:00.004+01:00

Георгијевска дворана Кремља, 18. март 2014 – историјска одлука о присаједињењу Kрима Русији

Руски лидер Владимир Путин за своје „кримско обраћање” парламенту и нацији није случајно одабрао Кремљ, а унутар њега – Георгијевску дворану националне славе.

Самом обраћању присуствовали су комплетни састави Савета Федерације и Државне Думе, прве личности свих руских федералних јединица, председник Државног савета Крима Владимир Константинов и кримски премијер Сергеј Аксјонов.

Поздрављен устајањем и дугим бурним аплаузом, Путин је рекао:

„Добар дан, уважени чланови Савета Федерације, уважени посланици Државне Думе! Уважени представници Републике Крим и Севастопоља – они су овде, међу нама, грађани Русије, становници Крима и Севастопоља! (аплауз)

Поштовани пријатељи, данас смо се окупили због питања које је за нас од животног и историјског значаја. На Криму је 16. марта одржан референдум који је протекао у пуном слкаду са демократским процедурама и међународно-правним нормама.

У гласању је учествовало више од 82 одсто бирача. Више од 96 одсто се изјаснило за присаједињење Русији. Ове бројке су више него убедљиве.

Да би се схватило зашто је направљен управо овакав избор, довољно је знати историју Крима, знати шта је Русија значила и шта значи за Крим, а шта Крим за Русију.

На Криму је буквално све натопљено нашом заједничком историјом и поносом. Ту је древни Херсонес у којем се крстио свети кнез Владимир. Његов духовни подвиг – окретање православљу – предодредио је заједничку културну, вредносну и цивилизацијску основу која обједињава народе Русије, Украјине и Белорусије.

На Криму су гробови руских војника чијом храброшћу је Крим 1783. ушао у састав Руске империје.

Крим је и Севастопољ, град-легенда, град велике судбине, град-тврђава и Домовина руске црноморске ратне флоте.

Крим су и Балаклава и Керч, Малахов курган и Сапун-гора. Свако од тих места свето је за нас јер су то симболи руске војничке славе и невиђеног јунаштва.

Крим је и јединствена легура култура и традиција разних народа. И тиме је налик на велику Русију, у којој током векова није нестао нити се растворио ни један етнос. Руси и Украјинци и кримски Татари и представници других народа ћивели су и трудили се на кримској земљи једни поред других, чувајући своју самобитност, традицију, језик и веру.

Уосталом, од данашњих 2.200.000 становника кримског полуострва – готово милион и по су Руси, 350.000 је Украјинаца који претежно говоре руски као свој матерњи језик и око 290-300 хиљада кримских татара, чији је добар део – како је референдум показао – такође оријетисан прем Русији.

Да, био је период у којем је према кримским Татарима, исто као и према неким другим народима СССР, била учињена тешка неправда. Одмах да кажем: од репресија су тада пострадали многи милиони људи разних националности, а највише, наравно, Руса.

Кримски Татари су се вратили на своју земљу. Сматрам да морају бити донете све потребне политичке и законодавне које ће завршити процес рехабилитације кримско-татарског народа, одлуке које ће повратити њихова права и потпуно им вратити углед.

Ми се са уважавањем односимо према представницима свих нација које живе на Криму. То је њихова заједничка кућа, то је њихов завичај и зато ће бити правилно да на Криму – знам да Кримљани ово подржавају – буду три равноправна државна језика: руски, украјински и кримско-татарски (аплауз).

Поштоване колеге! У срцима и у свести људи Крим је увек био и остао неодвојиви део Русије. Убеђеност у то, заснована на истини и правичности, била је непоколебљива, преносила се са колена на колено и пред њом бу били немочни и време и драматичне промене које смо преживљавали, које је преживљавала наша земља током целог 20. века.

Бољшевици су после револуције из различих разлога – нека им је Бог судија – у састав Украјинске савезне републике укључили велике територије историјског југа Русије. То је било урађено без узимања у обзир националног састава становништва, а данас је савремени југоисток Украјине.

Потом је 1954. године уследила одлука о укључивању у састав Украјине и кримске области. Успут је предат и Севастопољ, иако је имао савезни статус. Иницијатор свега био је лично шеф комунистичке партије Совјетског Савеза Хрушчов. Шта је био његов мотив за све то – тежња да задобије подршку украјинске номенклатуре или да заглади сопствену кривицу за масовне репресије у Украјини током 30-тих година – нека разјашњавају историчари.

За нас је важније нешто друго: то што је та одлука била донета уз несумњива кршења тадашњих уставних норми. Питање је било решено кулоарски, по принципу ја-теби-ти-мени. Природно, у условима тоталитарне државе – становнике Крима и Севастопоља нису ништа ни питали. Просто су их довели пред свршен чин.

Људи се се, наравно, и тада питали: због чега се Крим напречац нашао у саставу Украјине. Све у свему: и то се – треба и то рећи јер сви то разумемо – доживљавало као нека формалност јер су се територије предавале у оквирима једне велике земље. Тада напросто нико није могао ни да замисли да Русија и Украјина могу не бити заједно, да могу бити различите државе. А управо то се догодило.

То што се чинило невероватним – постало је, на жалост, реалност. СССР се распао. Догађаји су се развијали тако брзо да је мало ко од грађана схватао сав драматизам тадашњих догађања и њихобих последица.

Многи људи су се – и у Русији, и у Украјини, а и у другим републикама – надали да ће новонастала Заједница Независних Држава бити нова форма заједничке државности. Јер, били су им обећали и заједничку валуту, и јединствени економски простор, и заједничке оружане снаге, али је све остало на нивоу обећања, а велика земља је нестала.

Зато је Русија, када се Крим одједном нашао у другој држави, схватила да је нису просто покрали, него – да су је опљачкали.

Треба отворено признати да је и сама Русија, омогућивши параду суверенитета, допринела распаду Совјетског Савеза, а да је приликом оформљивања распада СССР – заборавила и на Крим и на главну базу Црноморске флоте – Севастопољ. Милиони Руса су тада заспали у једној земљи, а пробудили се у иностранству, поставши преко ноћи национална мањина у бившим савезним републикама. Руски народ је постао један од наподељенијих, ако не – најподељенији народ у свету.

Данас, заправо недавно, имао сам прилику да после много година, чујем како Кримљани говоре да су тада – 1991. године – прешли из руку у руке као џак кромпира. Тешко је не сложити се са тим.

Шта је Русија као држава? Да, шта је Русија?

Била је погнула главу и помирила се са учињеним, прогутала увреду. Наша земља је тада била у тако тешком стању да напросто није могла да реално заштити своје интересе. Али наши људи нису могли да се помире са вапијућом историјском неправдом.

Током свих тих година су наши грађани, а и многе јавне личности, не једном покретали ту тему. Говорили су да је Крим исконски руска земља, а да је Севастопољ – руски град. Да, сви смо ми то добро знали и осећали својим срцима и душама, али се морало полазити од настале реалности и на новој основи градити добросуседске односе са независном Украјином.

Односи са Украјином и братским украјинским народом били су за нас, остају и увек ће бити – најважнији и кључни, без икаквог претеривања (аплауз).

Данас се може отворено говорити – и желим да вас са њима упознам – о подробностима преговора до којих је дошло почетком 2000-их година.

Тада ме председник Украјине Кучма замолио да убрзам процес делимитације руско-украјинске границе. Тај процес се до тада није мрдао са места. Русија је као признавала Крим делом Украјине, али преговора о делимитацији границе није било. Схватајући сву сложеност тог процеса, одмах сам, упркос томе, дао налог нашим надлежним институцијама да се тај посао – оформљивање границе – активира, а сви су схватали да пристајањем на делимитацију фактички и правно признајемо Крим за украјинску територију, а самим тим и да дефинитивно затварамо то питање.

Ми смо излазили у сусрет Украјини не само поводом Крима, него и поводом тако компликоване теме као што је разграничење акваторије Азовског мора и керченског мореуза. Од чега смо при том полазили?

Полазили смо од тога да су добри односи са Украјином за нас главни и да ти односи не треба да буду талац територијалних ћорсокак-спорова. Али, при том смо, наравно, рачунали и да ће Украјина бити наш добар сусед, да ће рускојезични грађани Украјине, посебно на њеном југоистоку и на Криму, живети у пријатељској, демократској и цивилизованој држави и да ће њихови законити интереси бити обезбеђени у складу са нормама међународног права. Међутим, ствари су се развијале другачије.

Уследили су вишекратни покушаји да се Руси лише историјске свести, а понекад и матерњег језика, постали су објекат принудне асимилације. Истина је, Руси су, као и други грађани Украјине, патили од перманентних политичких и државних криза које потресају Украјину дуже од 20 година.

Разумем зашто су људи у Украјини желели промене. За ово година „самостијности”, независности, власт их је, што се каже, добро „дохватила” и напросто ојадила. Мењали су се председници, премијери, посланици Раде, али се није мењао њихов однос према својој земљи и своме народу. Они су „музли” Украјину, тукли се између себе за овлашћења, активе и контролу финансијских токова. Притом је оне који су држали власт мало интересовало како живе обични људи, исто тако – зашто милиони грађана Украјине не виде за себе перспективу у својој Отаџбини па су принуђени да одлазе у иностранство да нешто зараде.

Хоћу да укажем да они нису одлазили ни у какву Силиконску долину на масне зараде. У Русији је само прошле године радило готово три милиона грађана Украјине. По неким проценама, њихова зарада у 2013. години у Русији премашила је 20 милијарди долара, што је приближно – 12 одсто друштвеног бруто производа Украјине.

Да поновим: добро разумем оне који су са мирним паролама изашли на Мајдан, који су иступили против корупције, неефикасног управљања државом и сиромаштва. Право на мирни протест, демократске процедуре и избори за то и постоје да би била мењана власт која људе не задовољава. Али, они који су стајали иза последњих догађаја у Украјини имали су друге циљеве: они су спремали нови државни преврат, планирали заузимање власти – не заустављајући се ни пред чиме. Зато су посегнули и за терором, и за убиствима, и за погромима.

Главни актери преврата постали су националисти, неонацисти, русофоби и антисемити. Управо они данас у многоме диктирају живот у Украјини.

Нове такозване „власти” прво су изнеле на усвајање пројекат закона који преиспитује језичку политику и директно доводи у питање права националних мањина. Истина, страни спонзори тих данашњих „политичара”, покровитељи данашњих „власти” у Кијеву, одмах су ударили по прстима иницијаторе те замисли. Они су паметни људи, треба им одати признање, па схватају до чега би довели покушаји да се направи етнички чиста украјинска држава. Зато је тај нацрт закона одложен, гурнут у страну, али га очито чувају у резерви.

Сама чињеница његовог постојања сада се прећуткује, очигледно се рачуна на краткоћу људског памћења. Само, свима је већ сасвим јасно шта имају намеру да надаље раде украјински идејни наследници Бандере – Хитлеровог пришипетље из времена Другог светског рата.

Јасно је и то да легитимне извршне власти у Украјини нема све до сада и да се нема са ким разговарати. Многе државне органе су узурпирали самозванци који у земљи ништа не контролишу, а сами се – желим да то подвучем – често налазе под контролом екстремиста. Чак је и за пријем код неких министара данашње владе неопходна дозвола бојовника са Мајдана. Ово није шала, ово је реалност данашњег живота.

Онима који су се супротстављали пучу – одмах су почели да прете репресијама и казненим операцијама. Први је на реду био, наравно, Крим, рускојезични Крим. Због тога су се становници Крима и Севастопоља обратили Русији са апелом да заштити њихова права и сам живот, да не допусти оно што се догодило, а и данас се догађа и у Кијеву, и у Доњецку, и у Харкову, као и у неким другим градовима Укајине.

Разуме се, ми нисмо могли да се не одазовемо на ту молбу, нисмо могли да оставимо Крим и његове становнике у невољи јер би то било чиста издаја.

Пре свега је било потребно помоћи да створе услове за мирно и слободно исказивање своје воље – да би Кримљани могли сами да одреде своју судбину – први пут у историји. А шта ми слушамо данас од наших колега из Западне Европе и из Северне Америке?

Говоре нам да кршимо норме међународног права. Као прво, добро је што су се сетили да постоји међународно право и хвала им на томе – боље касно него никада.

Као друго и главно: а шта ми то тобоже кршимо?

Истина је, Председник Руске Федерације добио је од горњег дома парламента право да употреби оружане снаге у Украјини. Али, ми се тим правом, стриктно говорећи, засад нисмо користили. Оружане снаге Русије нису улазиле на Крим, оне су се тамо и онако налазиле у складу са међународним споразумом. Истина је, појачали смо групацију наших јединица, али притом – желим да то подвучем, да би сви знали и чули – ми чак нисмо премашили ни дозвољени укупни број припадника наших Оружаних снага на Криму, тај максимум је 25 хиљада људи – па за тим напросто није било никакве потребе.

Даље. Објављујући своју независност и заказујући референдум, Врховни совјет Крима позвао се на Повељу Организације Уједињених Нација у којој се говори о праву нација на самоопредељење. Уосталом, и сама Украјина се – желим да на то подсетим – позвала на то исто право кад је објавила да иступа из СССР. Чак је то текстуално готово исто. У Украјини су искористили то право, а Кримљанима га оспоравају. Зашто?

Осим овога, кримске власти су се позвале и на познати косовски преседан, преседан који су направили сами наши западни партнери, што се каже – својим сопственим рукама, у ситуацији која је апсолутно аналогна кримској признали су отцепљење Косова од Србије за легитимно. Притом су свима доказивали да никаква дозвола централне власти земље за једнострано објављивање независности није потребна. Међународни суд ОУН се на основу тачке 2, члана 1. Повеље ОУН сагласио са тиме и својом одлуком од 22. јула 2010. године указао на следеће.

Наводим дослован цитат: „Никаква генерална забрана на једнострано проглашење независности не произлази из праксе Савета безебедности” – и даље: „Међународно право не садржи никакву забрану која би се применила на проглашење независности”. Овде је, што се каже, све крајње јасно.

Не волим да се користим цитатима, али ипак не могу да се уздржим да не наведем део још једног званичног документа, овога пута из Писаног меморандума САД од 17. априла 2009. године који је био представљен поменутом Међународном суду у време процеса о Косову. Опет цитирам: „Декларације о независности могу, а често се тако и догађа, кршити унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да је дошло и до кршења међународног права”. Крај цитата.

Сами су то писали, трубили о томе по селом свету, натерали све да то признају, а сад негодују. Због чега? Деловање Кримљана потпуно се уклапа у ту, да тако кажем, инструкцију. Због нечега се оно што је могуће Албанцима и Косову (а ми се према њима односимо с уважавањем), забрањује Русима, Украјинцима и кримским татарима на Криму. Опет се намеће питање, зашто?

Из Сједињених Држава и Европе слушамо да је Косово тобоже неки посебни случај. У чему се то, по мишљењу наших колега, састоји његова посебност?

Испоставља се да је током конфликта на Косову било много људских жртава. А шта је то – правни аргумент, шта ли?

У одлуци Међународног суда тим поводом се уопште ништа не говори. Знате, ово чак више нису ни двоструки стандарди. Ово је неки зачуђујући примитивни и праволинијски цинизам.

Не сме се тако грубо све користити искључиво у свом интересу, па један те исти предмет данас називати белим, а сутра – црним. Да ли је то порука да сваки конфликт треба доводити до људских жртава?

Ево директно да кажем: да локалне снаге самоодбране Крима нису на време преузеле контролу над ситуацијом – тамо је такође могло да буде жртава. Хвала Богу, до тога није дошло! На Криму се није догодио ниједан оружани сукоб и није било људских жртава. Шта мислите, зашто? Одговор је прост: зато што је тешко ратовати против народа и његове воље, практично немогуће. У вези са овим, желим да се захвалим украјинским војницима, а то није мали контигент – 22 хиљаде људи са потпуним наоружањем. Желим да захвалим оним војницима Украјине који нису пошли на крвопролиће и нису се упрљали крвљу.

Намећу се, наравно, и неке друге мисли. Нама говоре о некаквој руској интервенцији на Криму, о агресији. Чудно је то слушати. Јер, не сећам се ниједног случаја из историје да је интервенција протекла без иједног јединог испаљеног метка и без људских жртава.

Поштоване колеге! У ситуацији око Украјине, као у огледалу, одразило се све што се догађа данас, па и оно што се догађало током последњих деценија у свету.

После нестанка биполарног система, на планети нема више стабилности. Кључни међународни институти не јачају, него често, нажалост, деградирају. Наши западни партнери на челу са САД у својој практичној политици највише воле да се руководе не међународним правом, него правом моћнога.

Они су поверовали у своју изабраност и ексклузивност, у то да им је дозвољено да одлучују о судбини света, да у праву увек могу бити једино они. Они делују онако како им падне на памет: час овде, час тамо, примењују силу против суверених држава, формирају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас”. А да би агресији обезбедили привид законитости – прогуравају неопходне резолуције кроз међународне организације, а ако им то из неког разлога не пође за руком – потпуно игноришу и Савет безбедности УН и Уједињене Нације у целини.

Тако је било у Југославији, то добро памтимо, 1999. године. Тешко је било у то поверовати, сам својим очима нисам веровао, али су крајем 20. века по једној од европских престоница – по Београду- током неколико недеља наношени ракетно-бомбашки удари, а потом је уследила права интервенција. Шта, зар је постојала Резолуција Савета безбедности УН о том питању, која је дозволила такво деловање? Ни случајно. А потом су уследили и Авганистан, и Ирак, и отворена кршења резолуције СБ УН о Либији јер су, уместо обезбеђивања такозване зоне забрањене за летење, такође почела бомбардовања.

Уследио је цео низ диригованих „обојених” револуција. Јасно, људи у земљама, у којима је дошло до таквих догађаја били су уморни од тираније, од сиромаштва, од одсутства перспективе, али су та њихова осећања била напросто цинично искоришћена. Тим земљама су наметнути стандарди који никако нису одговарали ни њиховом начину живота, ни традицијама, ни култури тих народа. Зато су уместо демократије и слободе добили – хаос, експлозију насиља и низ преврата. „Арапско пролеће” заменила је „арапска зима”.

Сличан сценарио био је реализован и у Украјини. У њој су 2004. године, да би прогурали кандидата на председничким изборима који им је био потребан, а измислили трећи круг гласања који није био предвиђен законом. То је био чисти апсурд и изругивање уставу. А сада су убацили у игру унапред припремљену, и добро опремљену армију бојовника.

Ми схватамо шта се догађа, схватамо да је такво деловање било уперено и против Украјине, и против Русије, и против интеграције на евроазијском простору. То се догодило у време када је сама Русија искрено тежила дијалогу са својим колегама на Западу. Ми им стално предлажемо сарадњу по свим кључним питањима, желимо да учврстимо ниво међусобног поверења, желимо да наши односи буду без колебања, отворени и поштени. Али, не видимо сусретне кораке.

Напротив, нас су више пута обмањивали и доносили одлуке иза наших леђа, стављали нас пред свршен чин. Тако је било са ширењем НАТО на исток, са примицањем војне инфраструктуре нашим границама. А све време су нам тврдили једно те исто: „Али, вас се то не тиче”. Лако је рећи „не тиче”.

Тако је било и са инсталирањем система противракетне одбране. Упркос свим наших страховањима, та машина иде напред. Тако је било и са бескрајним одуговлачењем преговора о визама, са обећањима поштене конкуренције и слободног приступа глобалним тржиштима.

Нама данас прете санкцијама, али ми и онако живимо у условима целог низа ограничења, чак веома битних за нас, за нашу економију, за нашу земљу. На пример, још у периоду „хладног рата” – САД, а за њима и друге земље, забраниле су продају СССР-у великог списка технологија и опреме, то су били такозвани КОКОМ-овскије спискови. Данас су они формално укинути, али само формално јер су многе забране и даље на снази.

Све у свему, имамо све разлоге да сматрамо да се фамозна политика обуздавања Русије, која се спроводила и у 18, и у 19, и у 20. веку, наставља и данас. Нас непрекидно покушавају да сатерају у неки угао због тога што имамо своју независну позицију, за то што је бранимо, за то што говоримо бобу боб и не бавимо се лицемерјем. Али, све то има своје границе. И у случају са Украјином, наши западни партнери су прешли линију, понели су се грубо, неодговорно и непрофесионално.

Они су одлично знали да и у Украјини и на Криму живе милиони Руса. У којој мери је потребно изгубити политички осећај и осећање мере да не би могао да предвидиш све последице својих потеза? Русија се нашла на ивици преко које више није могла да се повлачи. Али, ако до краја притискаш опругу – она ће се кад тад вратити у првобитни положај. То се мора увек имати на уму.

Данас је неопходно зауставити хистерију, одустати од реторике „хладног рата” и признати очигледну ствар: Русија је самостални, активни учесник међународног живота, она, као и друге земље, има своје националне интересе који се морају узимати у обзир и поштовати.

Ми се са захвалношћу односимо према свима који су са разумевањем приступили нашим корацима на Криму, дугујемо признање народу Кине чије је руководство сагледавало и сагледа ситуацију око Украјине и Крима у свој њеној историјској и политичкој целовитости, високо ценимо и суздржаност и објективност Индије.

Данас желим да се обратим и народу Сједињених Америчких Држава, људима који се још од времена оснивања те државе, од доношења Декларације независности, поносе тиме што је слобода за њих изнад свега. Зар тежња становника Крима да слободно изаберу своју судбину није иста таква вредност? Схватите нас.

Верујем да ће ме схватити и Европљани, а пре свега Немци. Подсећам да у време политичких консултација о обједињавању Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике на, најблаже речено, експертском, али веома високом нивоу, идеју обједињења Немачке нису подржали ни из далека представници свих земаља које су биле и тада и данас су савезници Немачке. А наша земља, насупрот томе, безрезервно је подржала искрену, незадрживу тежњу Немаца ка националном јединству. Уверен сам да ви то нисте заборавили и рачунам да ће грађани Немачке такође подржати тежњу руског света, историјске Русије да успостави своје јединство.

Обраћам се и народу Украјине. Искрено желим да нас разумете: ми ни у ком случају не желимо да вам нанесемо штету, да повредимо ваша национална осећања. Ми смо увек поштовали територијалну целовитост украјинске државе, за разлику од оних који јединство Украјине жртвују својим политичким амбицијама. Они машу паролама о великој Украјини, а управо су они учинили све да доведу до раскола у земљи. Данашња грађанска конфронтација у целини је на њиховој савести.

Желим, драги пријатељи, да ме чујете. Не верујте онима који вас плаше Русијом, који галаме да ће за Кримом поћи и други региони. Ми не желимо поделу Украјине. Нама то није потребно. Што се тиче Крима, он је био, и остаће – и руским, и украјинским, и кримско-татарским.

Понављам, он ће бити, као што је то било вековима, родна кућа за представнике свих народа који на њему живе. Али, он никада неће бити бандеровски!

Крим је наше заједничко благо и најважнији фактор стабилности у региону. Та стратешка територија мора бити под снажним, стабилним суверенитетом, а то при садашњем стању ствари може бити данас само суверенитет Русије. У супротном, драги пријатељи (обраћам се и Украјини и Русији), ми и једни и други – и Руси, и Украјинци – можемо изгубити Крим и то у не тако далекој историјској перспективи. Размислите, молим вас, над овим мојим речима.

Напомињем такође да су се из Кијева већ чуле изјаве о скором ступању Украјине у НАТО. Шта би значила та перспектива за Крим и Севастопољ?

Значила би да би се у граду руске војничке славе појавила Натовска ратна флота, да би се појавила претња целом Југу Русије – не нека еферемна, већ апсолутно конкретна. Све то што би се реално могло догодити – све би се то и догодило да Кримљани нису направили свој избор. Хвала им за то.

Ми нисмо против сарадње са НАТО, уопште не. Ми смо само против тога да једна војна алијанса, а НАТО при свим својим унутрашњим процесима остаје војна организација, газдује око наше ограде, непосредно испред наших кућа или на нашим историјском територијама. Ви знате, а ја напросто не могу то себи да представим, да ми сутра путујемо у Севастопољ у госте натовским морнарима. Они су , узгред речено, у већини одлични момци, али нека они нама долазе у госте у Севастопољ, а не ми њима.

Желим директно да кажем да нас боли душа за све што се сада догађа у Украјини, за то што страдају људи, што не знају како ће живети данас и шта ће бити сутра. Наша забринутост је разумљива јер ми нисмо просто блиски суседи, ми смо фактички, како сам више пута говорио, један народ. Кијев је – мајка руских градова. Древна Рус – то је наше заједничко извориште, зато ми не можемо једни без других.

Хоћу да кажем још нешто. У Украјини живе и живеће и даље милиони Руса, рускојезичних грађана, а Русија ће увек штитити њихове интересе политичким, дипломатским и правним средствима. Међутим, пре свега сама Украјина мора бити заинтересована за то да права и интереси тих људи буду гарантовани. У томе је залог стабилности украјинске државности и територијалне целовитости земље.

Ми желимо пријатељство са Украјином, желимо да она буде снажна, суверена и самодовољна држава. Украјина је за нас један од водећих партнера, са њом имамо мноштво заједничких пројеката и ја, упркос свему, верујем у њихов успех. А главно: ми желимо да се на земљу Украјине врате мир и сагласје и спремни смо да заједно са другим земљама томе на све начине помогнемо. Али, понављам: једино сами грађани Украјине могу завести ред у сопственој кући.

Уважени житељи Крима и града Севастопоља! Цела Русија је усхићена вашим јунаштвом, достојанством и смелошћу јер сте управо ви решили судбину Крима. Ових дана ми смо били блиски као никада, подржавали смо једни друге. То су била искрена осећања солидарности. Управо у оваквим преломним историјским моментима проверава се зрелост и снага духа нације. Народ Русије је показао такву зрелост и такву снагу, својом слогом је подржао сународнике.

Чврстина спољнополитичких позиција Русије ослонила се на вољу милиона људи, на општенационалну обједињеност, на подршку водећих политичких и друштвених снага. Свима се захваљујем на том патриотском узлету. Свима без изузетка. Само, важно је да и надаље сачувамо такву консолидацију – да би смо решавали задатке који стоје пред Русијом.

Ми смо се очито сударили са спољним контрадејством, али смо дужни да за себе одлучимо – да ли смо спремни да доследно бранимо своје националне интересе или ћемо их вечито издавати и одступати незнано куда.

Неки западни политичари нас већ плаше не само санкцијама него и перспективом заоштравања унутрашњих проблема. Волео бих да знам шта имају на уму: деловање неке пете колоне – разних „национал-издајника” – или рачунају да могу погоршати социјално-економско стање Русије и тим самим испровоцирати незадовољство људи?

На такве изјаве гледам као на неодговорне и очито агресивне, и на њих ћемо на одговарајући начин реаговати. Притом ми никада нећемо тежити конфронтацији са својим партнерима ни на Истоку, ни на Западу, сасвим обрнуто – чинићемо све што је неопходно да градимо цивилизоване добросуседске односе, како то и треба чинити у савременом свету.

Уважене колеге!

Разумем Кримљане који су на референдум изнели крајње директно и јасно питање: треба ли да Крим буде са Украјином или са Русијом. Са увереношћу могу да кажем да су се руководства Крима и Севастопоља – посланици у њиховим законодавним органима власти – приликом формулисања референдумским питања издигли изнад групних и политичких интереса и да су се руководили искључиво интересима људи, стављајући их у први план.

Свака друга варијанта плебисцита, колико год привлачна била на први поглед, због историјских, демографских, политичких и економских особености те територије – била би привремена и несигурна и неизбежно би довела до даље заоштравања ситуације окио Крима и на најпогубнији начин би се одразила на животе људи.

Кримљани су питање поставили тврдо, бескомпромисно, без икаквих полутонова. Референдум је одржан отворено и поштено, а људи на Криму су јасно, убедљиво изразили своју вољу: они желе да живе са Русијом.

Пред Русијом је доношење тешке одлуке, с обзиром на целокупност и унутрашњих и спољних фактора.

Какво је данас мишљење људи у Русији?

Код нас, као и у сваком демократском друштву, постоје разне тачке гледишта, али је позиција апсолутне – желим то да подвучем – апсолутне већине грађана такође очевидна.

Сви знате за последње социолошке анкете обављене у Русији буквално ових дана: приближно 95 одсто грађана сматра да је Русија дужна да заштити интересе Руса и припадника других националности који живе на Криму. Дакле: 95 процената. А више од 83 одсто сматра да је Русија дужна да то чини чак и ако таква позиција искомпликује наше односе са неким државама. Још је 86 одсто грађана наше земље убеђено да је Крим све до данас руска територија, руска земља. А тај проценат је – што је веома важно – у апсолутној корелацији са оним што је показао референдум на Криму: готово 92 процента је за приступање Крима Русији.

Као што се види, апсолутна већина становника Крима и апсолутна већина грађана Руске Федерације подржава присаједињење Републике Крим и града Севастопоља Руској Федерацији.

Ово значи да је сада политичка одлука на самој Русији. А она може бити заснована само на вољи народа, зато што је само народ извор сваке власти.

Уважени чланови Савета Федерације” Уважени посланици Државне Думе! Грађани Русије, становници Крима и Севастопоља! Данас, ослањајући се на резултате референдума одржаног на Криму, ослањајући се на вољу народа, износим пред Федералну Скупштину и молим да се размотри Уставни закон о пријему у састав Русије двају нових субјеката Федерације: Републике Крим и града Севастопоља. Молим такође да се ратификује Споразум о уласку Републике Крим и града Севастопоља у Руску Федерацију.

Не сумњам у вашу подршку!

Извор Факти, 19. 03. 2014.

Украјина је жртва америчке агресије преко „евромајдана” и Галиције

2014-01-30T17:44:00.000+01:00

ВАШИНГТОН И БРИСЕЛ УСПЕШНО „ЛОМЕ” ЈАНУКОВИЧА, АЛИ ЋЕ ПОСЛЕДЊУ РЕЧ ИПАК ИМАТИ КРИМ, ИСТОК И ЈУГ ЗЕМЉЕ

Пише: Јуриј ГОРОДЊЕНКО, политиколог (Кијев)

Вашингтон стоји иза `евромајдана`и неће се зауставити. Он је Галичину (Галицију) претворио у нешто слично сакашвилијевој Грузији која жели да угуши југо-исток, исто онако као што су желели да за време Олимпијаде у Пекингу 2008. године згазе Јужну Осетију
Амерички политичари добро разумеју да је руководство Русије приморано да сада поступа крајње пажљиво да не би упропастило одржавање Олимпијских игара у Сочију. И зато дејствују безобзирно, циничо и без пардона
Како је Јануковичев син гомилао капитал на рачунима у страним банкама – о томе се одавно пише. У последње две недеље бизнис-партнер председниковог сина, Сергеј Курченко који има и допунски посао јер је и „главни благајник Породице”, непрекидно крстари по пословним центрима на територији ЕУ. И, све док он не реши судбину капитала Породице - неће бити одлучних мера за успостављања уставног поретка
Али, постоји и трећа сила – Донбас, који је 1994. изашао на улице и зауставио разуздани галицијски национализам и спречио Кравчука да уништи земљу. Југо-исток је и 2010. склонио Јушченка са политичке арене. И данас, само је народ са југа и истока Украјине у стању да заустави екстремисте и спречи покољ у земљи

ПОТПУНО је јасно да је данас у Украјини у току директна америчка спољна агресија која рукама екстремиста жели да у независној држави-чланици ОУН изведе уставни преврат.

Вашингтон стоји иза `евромајдана`и неће се зауставити. Он је Галичину (Галицију) претворио у нешто слично сакашвилијевој Грузији која жели да угуши југо-исток, исто онако као што су желели да за време Олимпијаде у Пекингу 2008. године згазе Јужну Осетију.

1

Циљ је одредио председник Европске уније Херман ван Ромпеј након сусрета са Доналдом Туском, премијером најближег савезника САД у ЕУ Пољске– сатерати Украјину у европску асоцијацију.

Амерички политичари добро разумеју да је руководство Русије приморано да сада поступа крајње пажљиво да не би упропастило одржавање Олимпијских игара у Сочију.

И зато дејствују безобзирно, циничо и без пардона.

Поставља се питање: ко данас може да заустави екстремисте?

У Украјини не постоји армија која би била борбено способна и у стању да одбрани национални суверенитет. Снаге специјалних јединица нису толико велике како се то људима који гледају телевизију може на први поглед учинити.

Имајући у виду колика је плата припадника војске (4-5 хиљада гривни или 400-500 евра), тешко је рачунати да ће они бити одушевљени да бране Породицу (председника) и тајкуне који су на милијарде опељешили земљу. А нема ни пропагандне машине, нема власти која поседује вољу и жељу да заведе ред.

Зато постоји снажна, добро однегована евроинтеграциона пропагандистичка машинерија која функционише у сваком региону, као и добро обучене и екипиране групе бојовника.

Постоје и групе тајкуна који су уложили средства у западне банке, у европске и америчке некретнине и предузећа.

На недавно одржаном светском економском форуму у Давосу, 25. јануара 2014. године, представници западних пословних кругова размотрили су план притиска на највеће бизнисмене у Украјини који имају велика предузећа на Југо-истоку земље.

Један од њих,Пјотр Порошенко који је био на том састанку, издавао је своје колеге тако што је „саветовао” странце како да „ефикасније” изврше притисак на Ахметова и Пинчука.

А постоји и председник државе који је у значајној мери под контролом Капада.

2

У предивном политичком трилеру Романа Планског „Писац из сенке” изузетно добро је приказана технологија западних специјалних служби при врбовању чланове породица европских политичара. На жалост, сваки украјински председник је на том терену редовно падао у директну зависност од Запада:

– син Леонида Кравчука, Александар, у периоду од 1990. до 1992. године распродавао је западним компанијама Црноморску трговинску флоту – највећу у бившем СССР. На основу резултата истраге, коју је обавило генерално тужилаштво Украјине, средства су пребацивана на рачуне у швајцарску банку SchweіzerіscheVolksbank. Данас је Александар Кравчук, уз Рината Ахметова, један од највеђих земљопоседника у земљи;

– кћерка Леонида Кучме, Јелена, од 1998. Године је у браку са Јеврејем ашкеназом Виктором Пинчуком. До тада је овај тајкун већ био шеф групе „Интерпајп”, која је успешно прала новац преко оф шор компанија и упућивала га на рачуне у западне банке. Не треба се чудити што је Пинчук био на Мајдану 2004. године. Он је подржао и евромајдан 2013. године;

– Јушченко се упознао са америчком држављанком, сарадницом канцеларије за друштвене везе Беле куће Кетрин Клер Чумаченко на једном од међународних летова. Због ње је оставио прву жену. О степену утицаја ове америчке поданице на одлуке трећег председника Украјине може се судити само на основу речи шефа администрације чувара украјинског Устава Виктора Балоге: „Не можете јој порећи снажне квалитете: вољу, умеће да прозре, а и похлепу. Због тих квалитета она је најживотније учествовала у доношењу сваке Јушченкове одлуке”. У новембру 2008. године америчка влада наградила је Јушченкову жену Медаљом Слободе Трумана-Регана за „изузетан допринос ширењу истине о Глади и другим комунистичким злочинима”;

– како је Виктор Јанукович млађи сакупљао свој капитал на рачунима у страним банкама – о томе се одавно пише. У последње две недеље бизнис-партнер председниковог сина, Сергеј Курченко који има и допунски посао јер је и „главни благајник Породице”, непрекидно крстари по пословним центрима на територији ЕУ. У компанијама које контролише (а у суштини их контролише Јанукович млађи), на основу података сајта Цензор.net, настала су трвења са западним банкарским сектором (на пример, швајцарском банком Credit Suisse) и органима контроле.

3

Све док Курченко не реши судбину породичног капитала неће бити донете одлучне мере ради успостављања уставног поретка у земљи. А то значи да ће све време млади момци из Унутрашње војске МУП-а (жандармерије), питомци Академије МУП и борци „Беркута” и даље непокретно стајати под кишом камења. На њих ће и даље бацати молотовљеве коктеле. Њих ће и даље гушити дим специјално запаљених аутогума. Њих ће клати по интернатима. Њиховим женама, деци, мајкама и очевима и даље ће претити и уцењивати их.

Власт је баш брига за ове младе момке осакађене за читав живот! Њу само интересује спасавање сопственог новца!

Опозицони лидери су показали да у потпуности зависе од Запада. Они не контролишу банде добро плаћених и обучених екстремиста.

4

Али, постоји још једна, трећа сила, која може рећи своју снажну и одлучну реч – Југо-исток Украјине. Управо он мора да подсети да је врховни владар народ.

Народ – то нису десетине хиљада људи који излазе на мајдан и врше погроме. Народ – то су десетине милиона оних који раде и спасавају земљу од економског колапса и који не желе грађански рат.

До сада је Југо-исток ћутао зато што ради. Зато што је уморан од бесконачне издаје оних које је изабрао. Зато што је дезоријентисан ништавним Антимајданом чији организатори нису смислили ништа боље него да предложе „подршку председнику” који је прекршио сва предизборна обећања.

Међутим, Југо-исток више нема другог излаза него да поново устане. Споразум о асоцијацији са ЕУ који је припремљен у Вашингтону и који нас присиљава да га у ултимативној форми потпишемо - довешће до тога да:

1. Буде уништен индустријски потенцијал земље. Вашингтону у Украјини нису потребна снажна предузећа која раде. Он жели да на истоку и југу Украјине, како је цинично признао посланик из партије Баткившћина Александар Брингинец, створи нови гето. Њему је потребна беда, сиромашни Украјинци којима ће се, за кору хлеба, коју је на Мајдану делила Викторија Нуланд, лако управљати.

2. Буде уништен читав мали и средњи бизнис. Људи који су у стању да преко свог бизниса самостално зарађују за живот, нису потребни Вашингтону.

Зато ће данас победити она политичка снага и онај политичар:

1. Који каже: ми вас не бранимо од тајкуна и од власти, ми вас бранимо од екстремиста и фашиста, бранимо своје породице од беде, а своју земљу од грађанског рата.

2. Који ће људе окупљати око монумената и споменика херојима Другог светског рата, да народ осети историјску одтоворност.

3. Који ће формулисати нови политички покрет (фронт) националног спасења.

4. Који ће укључити преостале независне украјинске и руске телевизије да покажу народни протест против агресије `евромајдана`.

5. Који ће се, без обзира на отпор кукавичких тајкуна, обратити радницима у фабрикама које своје производе продају Русији, а које су осуђене на затварање у случају да буде потписан Споразум о европским асоцијацијама.

***

Читав радни народ Донбаса изашао је 1994. године на улице и зауставио разуздани галицијски национализам и спречио Кравчука да уништи земљу.

Управо је Југо-исток 2010. године склонио Јушченка са политичке арене.

И данас, само народ са југа и истока Украјине, који би изговорио своју снажну реч, у стању је да заустави екстремисте и покољ у земљи.

Управо ће Југо-исток показати милицији и Служби безбедности Украјине да они не бране Породицу, председника или тајкуне. Они бране народ Украјине и нашу земљу.

Превео: Горан ШИМПРАГА

Извор

Michael Snyder: Погледајте шта се у Европи догађа

2014-01-13T19:22:00.000+01:00

Economic Collapse
08. јануар 2014.

Уколико забринуто чекате на долазак „економског колапса“, онда отворите очи и погледајте шта се у Европи дешава.

Читав континент је сада једна огромна брљотина. Нивои незапослености и сиромаштва достижу нове висине, пад продаја аутомобила достиже нове рекорде, док истовремено, где год погледате, имамо један океан наопако издатих кредита и црвеног банкарског мастила дуга.

Током последњих пар година, већина пажње је била усмерена на економске борбе које се воде у Грчкој, Шпанији и Португалу, и нема сумње да ствари настављају да се погоршавају у тим државама.

Међутим, током 2014. и наступајуће 2015. године Италија и Француска ће на „бини“ преузети центар пажње. Француска има 5-ту највећу економију на свету а Италија 9-ту, и овог момента њихове економије се убрзано распадају. Очекујте да и Француска и Италија почну да праве насловне стране кроз остатак 2014. године.

Ја сам увек тврдио да ће следећи велики талас економског колапса почети у Европи, и то је оно што се заправо дешава.

Следеће су само неке статистике које показују да се „економски колапс“ управо одиграва у Европи:

1) Стопа незапослености у Еврозони као целини још увек „седи“ на рекордни ниво од 12,1 %

2) У Италији, стопа незапосленосрти се попела на свеопшти нови рекорд од 12,7 %.

3) Стопа незапослености за омладину у Италији је скочила на 41,6 %.

4) Ниво сиромаштва у Италији је сада већи него што је икад пре био забележен – 12,7 %.

5) Многи аналитичари очекују током наредних неколико година велике економске проблеме у Италији. Председник Италије је јавно упозорио о „широким социјалним тензијама и нередима“ у његовој држави током 2014. године.

6) Банкарска кућа ‘Citigroup’ процењује да ће до 2016. године италијански дуг према свом БНД (бруто националном дохотку) превазићи 140 %.

7) ‘Citigroup’ процењује да ће грчки дуг према свом БНД до 2016. године превазићи 200 %.

8) ‘Citigroup’ процењује да ће стопа незапослености у Грчкој током 2015. године достићи 32 %.

9) Стопа незапослености у Шпанији моментално још увек „седи“ на рекордном нивоу од 26,7 %.

10) Стопа незапослености за омладину у Шпанији сада износи 57,7 %, што је још више него у Грчкој.

11) Поценат погрешних (лоших) кредита који су последњих осам месеци додељивани у Шпанији се увећаваo и недавно je достигao свеопшти рекорд од 13 %.

12) Број захтева у Шпанији за издавање хипотека је – од периода рекордних продаја некретнина - опао за 90 %.

13) Стопа незапослености у Француској се током последњих 27 месеци увећавала и сада је достигла нови 16-годишњи рекорд од 11,3 %.

14) Током 2013. године, продаја аутомобила у Европи је била на путу да достигне најнижи годишњи ниво који је икада забележен:

- пад од 5,2 % за читаву ЕУ
- пад од 5,5 % за СР Немачку
- пад од 10,5 % за Француску
- пад од 18,3 % за Шпанију
- пад од 6,6 % за Италију, итд.

15)‘Deutsche Bank’, која је вероватно најважнија банка у Немачкој, је уједно и највећа инвестициона банка у Европи (60:1), и сада је изложена дериватима (тј. каматама, итд.) који износе цирка 70 билиона долара (напомена: према другим независним аналитичарима, дугови и потраживања ‘Deutsche Bank’ су септембра месеца 2013. године износили чак 450 милијарди евра, односно Банка сада зависи од државних финансијских инфузија).

Европа заиста пролази кроз једну економску ноћну мору, и она ће постати још гора.

Било би тешко да се у речима искаже екстремни очај кроз који сада пролазе незапослени радници уздуж Европе. Када нисте у стању да нахраните своју породицу, а нити сте у стању да нађете запослење, без обзира колико се пуно трудили, то може вашу душу да потпуно сломи.

Да би добили представу о очају који влада у Шпанији, погледајте следећи чланак из NPR:

„Планови ‘IKEA’ су да се следећег лета близу Валенције отвори нова мега радња. Током понедељка, ‘IKEA’ је почела да прима захтеве за 400 нових радних места који су за радњу предвиђени. Фирма није била спремна за оно што је уследило. У року од 48 сати, више од 20.000 људи је преко Интернета поднело захтеве за тих 400 радних места“.

Ми сада и у САД почињемо да видимо овакву врсту „конкуренције“ за ниско плаћена радна места.

Како глобална економска ситуација наставља да се погоршава, ствари ће постати још суровије за оне на крају економског ланца исхране. Нивои сиромаштва ће се увећавати, чак и у оним регионима где то не би очекивали да се деси. Шта више, један нови извештај је открио да се сиромаштво у Немачкој – која наводно има најјачу економију у читавој Еврозони – се до сада постепено увећавало:

Немачко Удружење за опште благостање је пред католички Божић (25.12.2013.) публиковало свој Извештај о регионалном проширењу сиромаштва у Немачкој, насловљен “Између благостања и сиромаштва – испит до тачке краха”. Извештај негира државну пропагандну, која потенцира да СРН, углавном, „није“ погођена кризом и да је у Европи оаза просперитета.

Према Извештају, сиромаштво у Nемачкој је „достигло тужан рекорд“, где су читави градови и регије гурнути у још дубљу економску и социјалну кризу. Немачку сада гледа у „испит који ће одлучити да ли ће пукнути“ (напомена: према Извештају, сиромаштво у Немачкој је 2011. године скочило са 14,5 % на 15,1 % популације, док је током 2012. године увећано за 0,1 %, док су током наведеног периода сва новоотворена радна места заправо представљала ниско плаћена радна места).

Ово је само почетак. Екстремне несмотрености европских банака као што су ‘Deutsche Bank’ и америчких банака као што су “JPMorgan Chase’, ‘Citibank’ и ‘Goldman Sachs’ ће напослетку да проузрокује финансијску катастрофу далеко гору него ону што смо искусили 2008. године.

Када се та криза појави, прилив кредита ће драматично да се замрзне док ће економске активности да зашкрипе ка потпуном застоју.

Незапосленост, сиромаштво и сви наши тренутни економски проблеми ће постати далеко, далеко гори.

Надам се да се спремате за наилазеће невреме док још увек имате могућности.

* * * * * *

У свему овом треба да се погледа улога банкарске династије Ростчилд из Лондона, која делује из своје приватне државе која се зове ‘City of London’, део града Лондона величине једне општине.

‘City of London’ је једина независна држава у свету која се не може наћи на мапи. Председник државе је градоначелник Лондона, који је под контролом Ростчилда. Тренутни градоначелник Boris Johnson је члан масонске ложе ‘Burlingham’, исте као и председник Владе David Cameron.

Процена аналитичара је да династија Ростчилд (Rothschild) вреди 500 билиона долара. На челу династије се налази Evelyn de Rothschild.

Британија је једина држава у Европи која нема свој устав, нити сме да га има, јер би у том случају било доведено у питање статус и моћ династије Ростчилд, „владара из сенке“.

Држава функционише по основу скупа закона, и званично је парламентарна монархија на челу са британском краљицом Јелисаветом Другом, која је параван за династију Ростчилд.

Иако је Британија званично „демократска држава“, она је све друго осим то. Законска права британске краљице су следећа:

1) Има апсолутну моћ да на своју руку, без образложења, објави рат било којој држави.
2) Има апсолутну моћ да на своју руку поставља све војне старешине, као и шефове обавештајних служби.
3) Има апсолутну моћ да разреши британски Парламент, без икаквог објашњења.
4) Има апсолутну моћ да, без објашњења, разреши дужности председника Владе и да на његово место постави другог.
5) Све судије у држави се постављају од стране Круне.
6) Сви надбискупи Англиканске цркве у Британији се постављају од стране краљице.
7) Има апсолутну моћ да потписује све билатералне државне уговоре.
8) Само краљица у Британији има право да издаје помиловања.

Сви „физичка“, тј. реална моћ у Британији је у рукама краљице, односно династије Ростчилд која у својим рукама држи монархију. Краљица има улогу личног секретара династије Ростчилд, и за ту услугу је награђена личним богатством које је 90-тих година прошлог века било процењено на 100 милијарди долара. Добар део тих финансијских средстава се држи у краљициној приватној банци, званој ‘Couts Bank’. Председник Владе Британије, David Cameron, није ништа друго него извршни секретар краљице, односно секретар секретарице.

Када је у питању ‘City of London’, краљица, иако је монарх државе, има право да прође кроз “City”, али уколико жели да води службене разговоре мора да тражи одобрење градоначелника. Посланицима у британском Парлементу је забрањено да постављају било каква питања која се тичу ‘City of London’, јер је у питању независна држава, односно приватни феуд династије Ростчилд, са којег контролишу своју финансијску империју.

Западно – европске парламентарне монархије су, мање-више, засноване на овај пример модерног феудализма.

Ростчилди контролишу западну Европу посредством масонерије и приватних банака. Чак и оне западно-европске државе које су, наводно, „републиканске“ су под контролом Ростчилда. Класичан пример је Француска, где 600 породица – у име Ростчилда - држи Француску у рукама. Саме породице се састоје од остатка француског племства као и крупне средње класе.

Ростчилди су велики поборници „демократије“ и „људских права“, како би одржали своју финансијско-политичку империју. Сама тактика је једноставна и до сада је била невероватно успешна, јер од ње имају дуплу корист.

С једне стране, модерни феудални кметове у Европи и САД се држе под контролом тако што им се преко контролисаних медија усађује у главу да живе у „демократији“, јер бирају (контролисане) политичке партије и председнике. Гро модерних кметова, наравно, није у стању да схвати да их „демократија“ држи у подељеном, хетерогеном стању, а не и у хомогеном, јер се сваких 4-5 година, приликом гласања, деле по „политичкој“ припадности, где имају „право“ да на власт доведу контролисане политичаре који су за њих, у трговачком стилу, изложени ради избора.

С друге стране, промовисање „демократије“ ван Западне Европе и САД има за циљ уништење суверених држава са јаком централном влашћу, поготово оних које су богате са природним ресурсима. Увођењем „демократије“ државе се ослабљују, и ствара се основица за спољашњу контролу као и за политичке, економске, финансијске и социјалне тензије, поделе и јавашлук.

Тамо где „демократски“ методи не успевају, примењују се „револуционарни“. Класични примери су француска револуција из 1789. и руска из 1917. године.

Уништењем француске монархије, Ростчилди су отворили пут „грађанском“ друштву, односно увођењем својих приватних банки како би контролисали финансије државе. Уништењем руске династије Романов, Ростчилди су спречили да се Русија претвори у економску и финансијску велесилу.

Наиме, Русија је крајем 19 века, под министром финансија Вита, започела модернизацију у виду индустријализације. Оно што је мало познато јесте то што је већ 1914. године њен БНД (бруто национални доходак) био или близу комбинованог БНД Сједињених Америчких Дражава и Немачке, или је чак превазишао оба БНД. Ово, наравно, Ростчилдима није одговарало. Преко масонерије су испровоцирали Први светски рат (сарајевски атентат 1914. године је изведен од учесника који су махом били масони и добили инструкције са Запада).

По избијању Првог светског рата рата, испровоцирали су руску револуцију тако што су у Русију упутили своје оперативце, масоне Лењина и Троцког, чији је задатак била ликвидација руске царске породице и разбијање Русије изнутра. Срећом по Русију, славни „моралиста“ Лењин је умро од последица сифилиса и на његово место долази Стаљин, који накнадно наставља са индустријализацијом Русије коју је започео гроф Вит.

Нова индустријализација Русије под Стаљином ствара код Ростчилда исто расположење које су имали и за време индустријализације под грофом Витом. Овог пута ка Русији нису могли применити свој класичан наступ унутрашње субверзије – немогуће под Стаљином – већ су га уперили према Немачкој, када на сцену ступа извесни Адолф Хитлер.

Историчари и аналитичари су подељени у својим тумачењима идентитета, циља и улоге особе која се звала Адолф Хитлер и шта се заиста одиграло у периоду од 1933. до 1945. (питање је, између осталог, да ли је Адолф Хитлер из периода Другог светског рата заиста каплар Адолф Хитлер из периода Првог светског рата, јер се из фотографија уочавају физичке разлике).

Шта год да је било, чињеница је да 1933. године Хитлер долази на власт, када Немачка од Ростчилда добија на поклон тадашњих милијарду фунти, исплаћених посредством Bank of England, а у циљу поспешивања немачке индустрије и војне силе, а и ради увођења свог економског „чуда“ (ова чињеница је добро позната, а ретко кад се помиње; Ростчилди су наведену суму надокнадили од своје канадске колоније, која им је суму делимично „поклонила“ пред избијање Другог светског рата). Да ли је сам Хитлер био упознат са овим је дискутабилно, тим више што историчари нису усаглашени да ли је Хитлер деловао самостално, или је био делимично или потпуно контролисан од стране иностраних центара моћи (Ростчилда).

Ове махинације се у Москви пажљиво прате од Стаљина (и дан данас неоправдано оцрњиван од стране западних историчара), који стиче јасну представу стратегије која је уперена према Совјетском савезу (тј. Русији).

Основица стратегије је била једноставна: пустити Немачку да окупира Пољску, како би накнадно напала и покорила Русију, после чега би Британија, Француска и САД кренули у „ослободилачки“ рат с циљем окупирања Немачке и „ослобођења“ Русије. Подразумева се да би накнадним „демократским“ методама и Немачка и Русија биле разбијене у мини државе, што би Ростчилдима на располагање дало Сибир и Каспијски регион, најбогатије регионе на свету.

Ова стратегија се на делу накнадно и показала, мада је махинацијама била и закамуфлирана.

Да би осујетио западну стратегију, Стаљин 1939. године потписује са Рибентропом, немачким министром иностраних послова, споразум о ненападању, који је на Западу, уз велико изненађење, ипак протумачен као немачки блеф.

На дан првог септембра 1939. године почиње Други светски рат. Немачка напада Пољску, док Британија и Француска театрално објављују рат Немачкој.

Током немачког напада на Пољску, 88 британских и француских дивизија мирно посматра свега 5 немачких дивизија које се налазе на француској граници. Не предузимају ништа. Чекају накнадни немачки напад на Русију. Међутим, на њихово изненађење и ужас, немачке дивизије из Пољске се премештају према Француској, када постаје јасно да ће Немачка напасти Француску и упропастити замишљену стратегију. Историчари су махом усаглашени у ставу да уколико је немачка Врховна команда 1940. године напала Француску према замишљеној тактици која је коришћена 1914. године, да би се поновила пат позиција рововског ратовања из Првог светског рата, али са једним изузетком: овог пута само би Запад крвавио, док би Русија све то мирно посматрала.

Видевши да су од Стаљина изиграни, Ростчилди активирају свог оперативца у немачкој Врховној команди, генерала, а уједно и масона, фон Манстејна (по некима његово право име је било фон Левински), који Хитлеру предочава „брилијантан“ нови план напада на Француску, односно блицкриг напад преко Ардена у Белгији. Хитлер пристаје на план. Немачке трупе и техника се реорганизују. Британци и Французи „ништа“ не примећују.

На дан 10. маја 1940. почиње немачки напад на Француску преко Ардена, који ће у војној историји остати забележен као врхунац траги-комедије, цинизма и црног хумора.

Немачка оклопно-механизована колона која је избила из Ардена је била дугачка 140 километара. До самог напада, Британци и Французи опет нису „ништа“ приметили. Колони се супротстављају 4 француске пешадијске дивизије састављене од резервиста. Колона их лако гази и напредује. После извесних борби, Британци се повлаче ка луци Данкерк. Немачке панзер јединице се заустављају испред луке. Мирно посматрају Британско укрцавање у бродове и повлаћење у Британију. Ову позоришну представу су увесељавали борбени авиони немачког ратног ваздухопловства, који су из неког чудног разлога добили задатак да спрече британско повлачење, а не и немачке тенковске јединице које су се налазиле испред луке. Британци се, наравно, успешно повлаче на своје острво, а немачка Врховна команда почиње да пребацују своје трупе и технику ка руској граници. Француска је, од властите масонерије, привремено жртвована ради виших циљева.

На дан 22. јуна 1941. године почиње немачки напад на Совјетски савез (Русију). Све очи су уперене на ратна дејства. Ростчилди посматрају како ратна дејства, тако и ангажовање руских војних резерви, односно пажња им је усмерена на трупе и технику која се држи у Сибиру и Манчурији. Руси показују велику стрпљивост. Трупе не ангажују, али их обучавају. Чека се зима и немачки поход ка Москви.

Чим је поход почео, трупе се пребацију ка Москви, укључујући и најбољу технику коју су Руси тада имали на располагању. Почиње битка за Москву, односно руски противнапад. Ростчилдима је јасно да Немачка губи рат, односно да је пропао њихов, Ростчилдов план, немачке окупације Русије. Сада је циљ сачувати своје позиције у Западној Европи.

На међународну сцену тада ступа председник САД Теодор Рузвелт, масон и Ростчилдов оперативац у Америци. По директиви Ростчилда, провоцира Јапан у рат тако што врши поморску блокаду Јапана, што је према међународном праву, повод за рат.

Јапан 7. децембра 1941. узвраћа нападом на америчку војну луку Перл Харбор на Хавајима, из које су претходно повучени сви модерни амерички војни бродови, а Јапанцима су остављени за бомбардовање реликвије из Првог светског рата. Рузвелт је, наравно, знао за датум самог напада. Добија повод за објаву рата, како против Јапана, тако и против Немачке.

На дан 06.јуна 1944. године Американци, Британци и Канађани се искрцавају у Француску. Датум за искрцавање је лично одабран од стране Ростчилда. Број ‘6’ је у масонерији популаран број.

Рат се завршава 09. маја 1945. године. Наилази период хладног рата. Ствара се НАТО пакт, а након тога и Заједничко тржиште које се претвара у Европску унију. И НАТО и ЕУ су творевина Ростчилда, створени како би се с једне стране Русија и Кина окружиле и изнутра разбиле, а с друге стране како би се заштитили економски и банкарски интереси Ростчилда широм света.

Међутим, ова нова стратегија Ростчилда пропада као и све претходне које су биле уперене ка Русији. Како ће се ствари одиграти, остаје да се види.

Читаоцима се предлаже да погледају други део чланка Michael Snydera који је објављен у „Видовдану“ 12.12.2013. и који се може наћи у рубрици „СВЕТ“, под насловом „Хришћане живе спаљују (Америка за продају ?), како би имали јаснију представу шта се у свету дешава.

Превео Бранко Филиповић

Извор:http://investmentwatchblog.com/if-you-are-waiting-for-an-economic-collapse-just-look-at-what-is-happening-to-europe/
Извор: http://larouchepac.com/node/26769

Michael Snyder: 83 сулуде чињенице у које је тешко поверовати

2014-01-02T08:35:00.000+01:00

Economic Collapse
16. децембар 2013.

АМЕРИКА – 83 ЧИЊЕНИЦА ИЗ 2013. ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПРЕВИШЕ СУЛУДЕ ДА БИ СЕ МОГЛЕ ПОВЕРОВАТИ

Током 2013. године Америка је наставила да лагано маршира дуж самоубилачке стазе која води у потпуни нестанак.

Као друштво, наши нивои дугава су потпуно и апсолутно ван контроле. Наш финансијски систем је претворен у највећи касино на овој планети, док се наше велике банке још неодговорније понашају него што су то радиле пред последњу финансијску кризу (2008.).

Настављамо да гледамо како се на хиљаде бизниса и милиони радних места лиферују ван Сједињених Америчких Држава, док се средња класа у сржи искорењује. Сиромаштво је, због мањка пристојих запослења, у стању апсолутне експолозије. Зависност на савезну Владу је достигла свеопшти рекорд, док се криминал увећава. Докази социјалног и моралног трулежа се свуда могу наћи, док је наша Влада, изгледа, потпуно полудела.

Уколико желимо да имамо било какву наду да ћемо ове проблеме и решити, онда амерички народ мора да упери дуг, озбиљан поглед у огледало и да напослетку призна колико су, заправо, ствари лоше постале.

Уколико желимо да слепо верујемо да ће на крају све ипак бити „како треба“, онда ће последице невероватно сулудих одлука, које су током претходних декада доношене, да нас потпуно ослепе и ми ћемо бити потпуно уништени великом кризом која убрзано наилази.

Сједињене Америчке Државе се налазе у једној огромној количини невоља, и време је да сви погледамо истини у очи.

Следеће су 83 чињеница из 2013. године које су, скоро, потпуно сулуде, и човек их тешко може и поверовати:

1) Већина људи која чује за следећу статистику не може да верују да је она заиста и истинита, али овог момента свеопшти рекордан број од 102 МИЛИОНА радно способних Американаца нема стални радни однос. Та цифра је од 2000. године порасла за 27 милиона људи.

2) Због недостатка запослења, сиромаштво се у Сједињеним Америчким Држава шири као бесна стихија. Према најновијим цифрама Бироа за цензус САД, свеопшти рекорд од 49,2 % свих Американаца је сваког месеца прималац социјалне помоћи из НАЈМАЊЕ ЈЕДНОГ Владиног програма.

3) Док се друштво распада, Влада осећа, као никад пре, већу потребу да посматра, надзире и прати популацију. На пример, Агенција за националну безбедност (NSA) СВАКОГ дана преузима и перманентно архивира скоро 2 МИЛИЈАРДЕ е-мејл и телефонских порука, не рачунајући гомиле других података.

4) Банка за међународно поравнање (Bank for International Settlements) - са седиштем у Швајцарској - је изнела да је укупни јавни и приватни ниво дуга - уздуж планете - 30 % већи него што је то био током финансијске кризе 2008. године.

5) Према недавном извештају Светске банке (World Bank), приватни, „кућни“ дуг у Кини је порастао из 2008. године са 9 билиона на 23 билиона долара, колико данас износи.

6) Током 1985. године, у Сједињеним Америчким Државама је било 18.000 банака. Данас је остало само 6.891.

7) Шест највећих банака у Сједињеним Америчким Државама (JPMoragn Chase, Bank of America, Citigroup, Wells Fargo, Goldman Sachs i Morgan Stanley) су током последњих пет година повећале своју финансијску моћ за 37 %.

8) Банкарски систем САД има 14,4 билиона долара на располагању. Шест највећих банака сада контролише 67 % тих средстава док све друге банке имају контролу над свега 33 % средстава.

9) Банка JPMorgan Chase поседује, цирка, толико финансијских средстава колико читава британска економија.

10) Пет највећих банака у САД су сада одговорне за 42 % свих кредита у Сједињеним Америчким Државама.

11) Овог момента, четири од свих такозваних „превише великих банака којима би се дозволила пропаст“, су изложене дериватима чија цифра износи преко 40 билиона долара.

12) Укупна дуговања Банке Goldman Sachs - према својим уговорним дериватима - су 381 ВЕЋА него што Банка има финансијских средстава на располагању.

13) Према статистикама Банке за међународно поравнање, глобални финансијски систем има укупно 441 билион долара обавеза исплата камата на деривате (!!!).

14) До краја новембра 2013. године, 365.000 Американаца је приступило ‘Obamacare’ (новоуспостављеном државном здравственом осигурању), али је зато цирка 4 милиона Американаца изгубило своје постојеће осигурање због ‘Obamacare’ (напомена: новоуспостављено државно осигурање се показало – да ли случајно или намерно – као скупље него приватно осигурање, односно скупље од других државних здравствених осигурања).

15) Процена је да би, до потпуног увођења ’Obamacare’, и до 100 милиона Американаца могло да изгуби своје полисе здравственог осигурања.

16) Овог момента, 82,4 милиона Американаца живи у заједници у којој је барем један члан породице регистрован у програму ‘Medicaid’ (један од текућих државних програма здравствене заштите за сиромашније слојеве друштва).

17) Процена је да ће ‘Obamacare’ придодати још 21 милион Американаца на постојећи ‘Medicaid’.

18) Процена је да ће допринос осигурању једног здравог 30-годишњег човека порасти за 260 % на име коришћења ‘Obamacare’.

19) Један брачни пар у Тексасу је добио писмо од своје приватне здравствене осигуравајуће куће која их је обавестила да ће им полиса осигурања бити увећана за 539 % због увођења ‘Obamacare’.

20) Током 1999. године, 64,1 % свих Американаца је било здравствено осигурано од стране својих послодаваца. Данас, само 54,9 % Американаца је здравствено осигурано од послодаваца.

21) Савезна Влада САД је током последњих пет година потрошила невероватних 3,7 билиона долара на социјалне издатке.

22) Невероватно је, али 74 % свог богатства у САД је власништво 10 % оних најбогатијих у Америци.

23) Према извештају ‘Consumer Reports’ (Агенције за праћење потрошње), број деце у Сједињеним Америчким Државама која узимају лекове против антипсихотичних оболења се током последњих 15 година утростручио.

24) Број склопљених бракова у Сједињеним Америчким Државама је опао на свеопшти доњи ниво. Овог момента стопа склопљених бракова током једне године износи 6,8 на сваких 1.000 особа.

25) Према најновијој, шокирајућој студији, просећан Американац који ове године пуни 65 година старости ће добити, у виду савезних социјалних бенефиција, 327.500 долара више него што је уплатио на име пореза током свог животног века.

26) Током само једне недеље децембра месеца 2013. године, забележен је комбиновани збир који приказује више од 2.000 рекорда за ниске температуре и количину снега који је пао у Сједињеним Америчким Државама.

27) Према подацима Бироа за цензус САД, просећан приход једне породићне заједнице опада пет година уза ред.

28) Стопа поседовања приватних кућа у Сједињеним Америчким Државама је током последњих осам година, уза ред, у стању опадања.

29) Овог момента само 47 % свих пунолетних лица у САД је у сталном радном односу.

30) Стопа незапослености у Еврозони је недавно достигла нови ниво од 12,2 %.

31) Званићна стопа незапослености у САД се креће од 7 – 11,5 %, у зависности како се, службено, израчунава.

32) Током новембра 2000. године, 64,3 % свих пунолетних Американаца је имало запослење. Када је Барак Обама ушао у Белу Кућу, 60,6 % пунолетних Американаца је имало посао. Данас, свега 58,6 % пунолетних Американаца има запослење.

33) Данас у радном односу имамо 1.148.000 Американаца мање него што смо то имали новембра 2006. године. У међувремену наша популација је порасла за 16 милиона особа.

34) Само 19 % свих Американаца верује да је тржиште рада сада боље него пре годину дана.

35) Само 14 % свих Американаца верује да ће се Берза следеће године поправити.

36) Према CNBC, ‘Pinterest” (познати Интернет вебсајт) се вреднује на више од 3 милијарде долара, и поред тога што никада није показао профит.

37) ‘Twitter’ је фирма која постоји седам година, а која такође никада није направила профит. Она је чак током последње четвртине ове године изгубила 64,6 милиона долара. Међутим, према проценама финансијских тржишта, она моментално вреди 22 милијарде долара.

38) Овог момента ‘Facebook’ се вреднује онолико колико би износили сви њени приходи током наредних 100 година пословања, и процена је да сада, наводно, вреди 115 милијарди долара.

39) Укупни потрошачки кредит (дуг) је током последњих три године порастао за вртоглавих 22 %.

40) Студентски кредит (дуг) је током последње три године порастао за невероватних 61 %.

41) Овог момента више од 6 милиона Американаца у годишњем добу од 16 до 24 година старости се нити налази у школи, нити ради.

42) Стопа „неактивности“ за мушкарце у својим приме радним годинама (25 до 54 година старости) је управо достигао ново-новцати свеопшти рекорд.

43) Тешко је поверовати, али данас у Америци једно од сваких десет радних места је покривено од стране агенција које имају улогу посредника за запослење на краткорочној основи.

44) Радна места категорије „средњег нивоа“ су представљала 60 % радних места која су угашена током рецесије, али истовремено представљају само 22 % радних места која су од последње рецесије и отворена.

45) Према подацима Администрације за социјално осигурање, 40 % свих радника у САД зарађује мање од 20.000 долара годишње (!!!).

46) Цирка 1 од свака 4 привремено запослена радника у САД живи испод границе сиромаштва.

47) Ако се изузму цифре за инфлацију, онда 40 % свих радника у САД сада зарађује мање него што је 1968. године зарађивао радник који је био у сталном радном односу.

48) Када је Барак Обама преузео дужност, просећан период незапослености у овој држави је износио 19,8 недеља. Данас, он износи 37,2 недеља.

49) Инвеститори су током 2013. године повукли 72 милијарде долара из обвезница инвестиционих фондова. То је најгора година икада за обвезнице.

50) Мала привреда убрзано изумире у Америци. Овог момента у Америци постоји само цирка 7 % самозапослених, ако не рачунамо пољопривреду. То је рекордни свеопшти пад.

51) Шесторо наследника Sam Waltona, оснивача ‘Wal-Mart’ (ланца робних кућа/радњи) поседује онолико богатства колико заједно поседује доња трећина свих Американаца.

52) Када дође 01. јануар 2014. године, постаће незаконито да се у Америци производе или увозе „усијане“ сијалице. Процена је да ће милиони Американаца покушати да у резерви нагомилају старе сијалице пре него што потпуно нестану из радњи.

53) Влада Јапана је проценила да се сваког дана цирка 300 тона високо радиоактивне воде депонује у Пацифик из уништене нуклеарке Фукушима (напомена: морске струје ту воду доводе до Западне обале САД).

54) Назад 1967. године, војне снаге САД су имале 31.000 стратешких нуклеарних бојевих глава. Та цифра је већ сада смањена на 1.550 и Барак Обама сада хоће да тај број спусти на свега 1.000.

55) Док ово читате, 60 % све деце у Детројиту живи у сиромаштву, а у самом граду има цирка 78.000 напуштених породићних кућа.

56) ‘Wal-Mart’ је недавно отворио две нове радње у Вашингтону, и том приликом више од 23.000 људи је конкурисало на свега 600 постојећих радних места. То значи да је само неких 2,6 % конкурсника на крају примљено. Као компарација, Универзитет у Харварду прихвата 6,1 % поднетих захтева за пријем на студије.

57) Овог момента, скоро половина ученика у свим државним школама долазе из породица са ниским личним дохотцима (напомена: поред државних, у САД постоје и приватне школе које опслужују децу америчке елите. Школе се једноставно не могу упоредити по квалитету, што је и циљ саме елите, како би испод себе имали необразоване „овце“. Назив „овце“ је међу елитом популаран назив за амерички народ, који за елиту постоји како би био израбљиван и како би у потпуности био контролисан за унутрашњу и спољну политику. Тој контроли потпомажу „слободни“ медији, који су у рукама представника елите.).

58) Трагично је, али имамо 1,2 милиона ученика који похађају државне школе а да су истовремено бескућници. Тај број се увећао за 72 % од почетка претходне рецесије.

59) Према истраживању ‘GALLUP-a’, а које је недавно објављено, 20 % свих Американаца није имало довољно новца да купи храну која је или њима или њиховим породицама требала током једног периода прошле године. Наведена цифра је једва испод рекорда од 20,4 % који је постављен новембра месеца 2008. године.

60) Број Американаца који прима државне маркице за храну је од 2000 године порастао са 17 милиона на више од 47 милиона којих данас имамо (напомена: државне маркице за храну је вид социјалне помоћи сиромашним слојевима у САД, с тиме што независни аналитичари указују да је број прималаца већи него што званичне статистике приказују).

61) Овог момента једно од сваких пет домаћинстава у САД користи државне маркице за храну.

62) Економија САД губи цирка 9.000 радних места за сваку милијарду долара робе која се увози из иностранства.

63) Назад 1950. године, више од 80 % свих мушкараца у САД је имало радно место. Данас, мање од 65 % свих мушкараца у САД има радно место.

64) Према једном истраживању, цирка 75 % свих америчких жена нема интерес да успостави блиску везу са незапосленим мушкарцима.

65) Кина сваке године извози у САД 4 милијарде фунти хране ( тј. 2,240 милијарде килограма).

66) Целокупно гледајући, Сједињене Америчке Државе су од 1975. године са остатком света нагомилале трговински дефицит у износу од 8 билиона долара.

67) Број Американаца који прима социјалну помоћ за незапосленост премашује читаву популацију Грчке, док број Американаца који користи државне маркице за храну премашује читаву популацију Шпаније.

68) Процењује се да ће се број Американаца који ће зависити од Фонда социјалне сигурности повећати са садашњих 57 милиона на више од 100 милиона у наредних 25 година (напомена: читаоци треба да имају на уму да у САД постоји 15 државних фондова који се баве социјалном сигурношћу, а наведени Фонд је само један од њих).

69) Назад 1970. године, укупни дуг Сједињених Америчких Држава (тј. државни дуг + пословни дуг + потрошачки дуг, итд.) је износио мање од 2 билиона долара. Данас износи преко 56 билиона долара (напомена: према анализама независних аналитичара, укупни амерички унутрашњи и спољни дуг децембра месеца 2012. године је износио 222 билиона долара, јер је америчка савезна Влада буквално попљачкала све унутрашне фондове које је могла, а резултат тога је да према независним аналитичарима, америчка Централна банка сада сваког месеца штампа 125 милијарди долара без покрића, а такво стање је дугорочно неодрживо, што је и разлог за тренутне сукобе у свету, који се подстићу, како би се сачувао долар, односно евро).

70) На дан 30.09.2012. наш државни дуг је износио 16,1 билиона долара. Он се данас попео на 17,2 билиона долара (напомена: ово су службене цифре, које се стидљиво признају, али се вешто избегава чињеница да се овај дуг односи само на америчко спољно задужење, а не и на унутрашње; видети горњи коментар).

71) Током фискалне 2013. године, америчка савезна Влада је „истумбала“ више од 7,5 билиона долара потојећег дуга (напомена: ову константацију Michael Snydera је немогуће прецизно превести, јер се може протумаћити на више начина, нити је јасно шта је заправо хтео да каже).

72) Уколико би државни дуг САД био сведен на гомилу новчаница од једног долара, та гомила би обишла земаљску куглу 45 пута.

73) Када је Барак Обама изабран за председника, однос државног дуга САД према БНД (бруто националном дохотку) је износио мање од 70 %. Данас се попео на 101 %.

74) Државни дуг САД је на путу да се више него удвостручи током осмогодишне владавине Обамине Администрације. Другим речима, за време председавања Барак Обаме, Влада САД ће нагомилати више дуга него што су то заједно учинили сви други председници у америчкој историји.

75) Савезна Влада позајмљује (краде) од наше деце и унука цирка 100 милиона долара сваког сата од сваког дана (напомена: ту се мисли на дуг који накнадно треба и да се исплати).

76) Овог момента, САД имају више државног дуга према расположивим финансијским средствима него што то имају Грчка, Португал, Италија, Ирска и Шпанија.

77) Јапан сада има државни дуг према свом БНД који износи више од 211 %.

78) Од 05. децембра 2013., регистроване су 83 вулканске ерупције широм планете. Ово је свеопшти рекорд.

79) 53 % Американаца у својим кућама не поседује тродневне залихе хране и воде (напомена: ово је алузија на потенцијалну опасност током ванредних ситуација. Као пример, може се узети процена независних аналитичара који сматрају да уколико би у граду Њујорку дошло до дужег или перманентног губитка електричне енергије, да би онда у том случају три милиона грађана преминуло због недостатка воде и хране).

80) Током претходне године насилан криминал је у САД порастао за 15 %.

81) Према једном истраживању које је недавно обављено, а које је дало изненађујуће резултате, 68 % свих Американаца верује да је земља моментално на погрешном путу.

82) Назад 1972. године, 46 % свих Американаца је сматрало „да се већини људи може веровати“. Данас, само 32 % свих Американаца то верује.

83) Према недавном истраживању ‘Pew Research’, само 19 % свих Американаца верује својој Влади. Назад 1958. године, 73 % свих Американаца је веровало Влади.

Према томе, да ли ви имате неке цифре из 2013. године које би желели да придодате овој листи ?

Напомена: овај чланак Michael Snydera треба ставити у контекст његовог чланка који је објављен у „Видовдан-у“ 12.12.2013., и који се може наћи у рубрици „СВЕТ“ под насловом „Хришћане живе спаљују (Америка за продају ?). Саветујем читаоце да оба чланка прочитају, како би имали јасну представу шта се у САД дешава.

Извор

Алечковић Николић: Ко каже да се у свету краде

2012-05-29T20:27:00.000+02:00

Ниједна демократија није имуна на крађе гласова у политичким изборима, као што ни у једној демократији сви људи нису демократе

Када се у Француској пре пар година појавила "бест-селер" књига групе аутора, састављена из разних чланака и искустава Тридесет и шест начина да се украду избори (алегорија на тридесет шест древних кинеских стратегија психолошког ратовања) , публика није могла да верује да је ова књига "аутохтона" и да је, наравно, писана на основу самог европског (и светског) политичког (лоповског) искуства.

Група аутора дотакла је финансирање политичких партија или невладиних организација из иностранства (посебно изражено у последње две деценије у Србији на примеру "Отпора" и "Шороша" које један од аутора, Бернард Овен наводи). Реч је, такође, и о самој психолошкој манипулацији бирача и јавног мњења током кампање (манипулација типа нелојалности, лажи или илегалног деловања као у афри "Watergate" 1974. године), или кршење закона од стране националних електронских медија која свим кандидатима опозиције не дају једнако време представљања у кампањи.

Али акценат је пре свега стављен на технике крађе после кампање, односно током и после избора. Будући да је књига о изборним крађама распродата, одмах је повучена са интернета, у покушају да се њени трагови "затру", што управо довољно говори о њеној животности или истинитости.

Садржај ове књиге обелоданио је учестале крађе различитих избора у самој Европи, у свих пет равни избора (општински, градски, републички, председнички и европски избори). Тиме је, захваљујући самим храбрим Европљанима, посматрачима и сведоцима, заувек срушен мит о тзв. "безгрешној Европи и демократском свету". Потврдило се оно о чему ја стално пишем (Ко то прича о Европи ?), да Европа није стање, него вечно поприште велике борбе.

У даљем тексту, сажећу само део ове искрене и информативне књиге, али и друге текстове на које наилазимо о овој теми.

Поред класичног начина "куповања" гласова, односно куповања људи (при чему одређени бирачи на овакво куповање свесно пристају, или куповања "противничке стране" као праксе која је до краја 19. века била готово правило у Великој Британији, а од тада се само "спорадично" дешава и негативно је кодификована у енглеском изборном закону из 1983. године; сам чин тајног гласања, уместо јавног гласања на столу, у Енглеској је уведен 1872. године), постоје и праве техничке преваре бирача, које у Европи , или у другим деловима света ( према ауторима ове студије, посебно на Тајвану) трају до данас. Ни у овим техникама преваре није искључена "куповина људи", нити њен психолошки део, али се у таквом случају не купује само опредељење људи, него пре свега техничка манипулација коју они треба да одраде. Наравно, техника и психологија су у сваком чину крађе уско повезане, а разлика је само у степену. Ипак, треба разликовати тзв. "изборне неправилности", односно случајне или намерне грешке, од праве, добро организоване крађе гласова.

Ако направим сажимање свег материјала који о крађи избора у Европи и свету до данас постоји, могла бих да изнесем следеће логичко сажимање свих ових врста крађа.

СЕДАМ КАТЕГОРИЈАЛНИХ ТИПОВА КРАЂЕ ГЛАСОВА, ВАН ИЛИ НА БИРАЧКОМ МЕСТУ

Седам категоријалних типова крађе гласова ван или на бирачком месту, били би:

1. Први тип крађе јесу отимања бирачких гласова преко тзв."фантомских гласача" који не постоје. Ови "бирачи" или станују у неком здању под грађевинским радовима, односно на неком градилишту, или на неком месту одакле су станари евакуисани и где нико не борави. Њих, у сваком случају, нема. Други облик ове крађе јесте крађа преко тзв. мртвих гласача (ово је најчешћи облик крађе у политичкој злоупотреби Србије). Највећи проблем овде јесу, у ствари, тзв. изборне листе. У америчкој држави Илиноис, где су овакве крађе биле учестале, постоји једна изрека која би била лепо применљива и на отаџбину Србију: " у дану гласања чикашка гробља се изпразне". Ми бисмо у том правцу могли да кажемо следеће: "У дану гласања из свих гробаља у паганској Србији становници изађу у шетњу до изборног места".

Такође, 1997. године у париским предграђима појавили су се многи "фиктивни гласачи", за које се, додуше, не зна да ли су били мртви или живи.

2. Други тип крађе, сличан првом, дешава се у крађама преко непријављених бирача, најчешће подстанара који живе код старијих особа, или представљају лица са лажним пријавама боравка (ово је посебно чест облик крађе у неким европским земљама са бројном и недовољно евидентираном емиграцијом).

3. Трећи тип чине крађе преко тзв.измештених бирача "промењених адреса".

4. Четврти тип чине крађе које се реализују приликом гласања на даљину, односно поштом (као , рецимо крађа на општинским изборима у Бирмингену 2005.године) или крађа која се догађа у гласању путем прокурације, тј. "овлашћења". На пример, 2005. општинар Блекбурна у Енглеској осуђен је на три године и седам месеци затвора због крађе гласова (поштанских гласоба) 233 особе. Такође, општински избори у Бирмингаму 4. маја 2006. године водили су пресуди о поновном пребројавању изборних гласова.

5. Пети тип чине крађе које се дешавају у "покрету" гласачких кутија, односно врећа из којих папирићи испадају, на било којој релацији и удаљености, али, у нашем случају, најчешће од земаља где живи српско расејање, по лошим друмовима из времена Краљевића Марка, све до доласка у Србију.

6. Шести тип чине крађе које се дешавају методом "усмеравања избора", или тзв. "exit pol" методом. Ову методу америчка администрација често дискретно сугерише у "младим демократијама" које су под њеном контролом, иако је она у Европи строго забрањена. Први пут је у Француској покушао да је примени бивши председник Саркози, уз благослов својих америчких подржаваоца.

Овај метод у Србији често суптилно спроводи институција "Цесид", обично давањем неком кандидату "шансе" пре времена, тј. превременим изласком у јавност са одређеним надуваним резултатом који није коначан, али који се наводи и понавља, јер он психолошки утиче на неодлучне.. Треба знати да у демократијама оваквог типа, о изборима , на крају, често одлуче управо неодлучни. У исту категорију крађе спадају и све "честитке победнику" које се изговарају, или "процуре" пре затварања бирачких места.

7. И, најзад, седми тип јесу крађе које се тичу организације гласања на самом бирачком месту.

КАКО СЕ ОДБРАНИТИ

Позабавићу се сада опширније тачком број 7.

Метод обележавања прста како би се спречило поновно гласање од стране гласача, који се посебно користи у афричким земљама и на Балкану (као гласач и у Француској потврђујем да се тамо овај метод не користи) далеко је од довољног.

Основни принцип крађе из категорије број седам био би следећи:

а)први, генерални , најједноставнији тип ове крађе састоји се у додавању листића у гласачку кутију у корист неке листе или неког кандидата.

Најједноставнији начин извођења дате операције јесте следећи: а) један од поткупљених контролора користи краткотрајно одсуство супарничких контролора и убацује додатне листиће у гласачку кутију.

б) Гласач који је саучесник контролора преваранта (у даљем тексту КП) убацује у кутију истовремено два или више листића уместо једног.

в) При отварању кутије по завршетку гласања контролори стављају на гомиле стотине листића. Будући да је свако сконцентрисан на свој део посла, нико се не обазире на то шта се дешава поред њега. У том тренутку један од контролора превараната (КП), под изреком да на столу нема довољно места, узима групу листића да би их ставио мало даље, али не удаљујући се много, како не би изазвао сумњу. Када се увери да га нико не гледа, он дискретно убацује листиће који су унапред били спремљени.

Регуларизација: прва последица пуњења кутија додатним листићима јесте непоклапање са записницима. Зато је први задатак контролора преваранта (КП) тај да усклади број гласачких листића са бројем потписа.

У првом кругу он може лажно да потпише само оне особе за које извесно зна да су отсутне у оба круга. На руку му иде изборни закон који бирачу дозвољава да се потпише само иницијалима.

У другом кругу, КП може да потпише у име било ког, познатог или непознатог бирача који је гласао у првом кругу, али у другом није изашао на изборе. Довољно је да направи имитацију његовог рукописа. Ово се обично ради пред затварање бирачких места, у тренутку неке мало веће гужве, или у тренутку "пуш-паузе", оброка, тоалет паузе и сл. Абстиненти се најбоље виде пред сам крај гласања и тада КП потписује у њихово име.

Али, у другом кругу, уколико се познају абстиненти, КП може једноставно да потпише унапред уместо њих , будући да се ови записници никада не проверавају пре самог гласања. Да би се у оваквом случају сачувао склад између листића и записника, када се појављује гласач, КП одмах проверава да ли се тај бирач појавио у првом кругу. Ако није, он му подмеће да потпише на оно место где је требало потписати за први круг. Ово је лако , јер, на жалост, ниједан бирач не проверава где тачно потписује.
Још један метод преваре састоји се у следећем: по затварању бирачких места КП преузима на себе да броји у записнику, а затим дискретно додаје потписе који недостају. Истовремено, контролори пребројавају листиће и на крају питају да ли се број поклапа са бројем потписа. КП одговара "да", а то даље обично више нико не проверава. Уколико КП није завршио са додавањем лажних потписа, он на питање о поклапању одговара негативно и тиме наводи чланове комисије да поново броје, чиме добија више времена да дода лажне потписе који му недостају.

Превенција овакве праксе у Европи састоји се у следећем: основна ствар у таквом случају јесте да на сваком бирачком месту седе контролори свих различитих заинтересованих страна, као и интернационални посматрачи. Али, то није довољно. Потребно је одмах проверити да ли записник унапред садржи неке потписе. Потписи првог и другог круга избора обавезно морају да буду у различитим бојама. Потребно је одмах уверити се у то да на столу у првом или у другом кругу стоји само једна оловка, само једне боје, одређене за тај круг избора. Такође, и сама правила заокруживања или подвлачења на изборном листићу морају да буду потпуно јасна. На пример, у гласању на референдуму за осамостаљење Квебека од федералних англосаксонских власти, поништавани су и они листићи, где је оловка мало прелазила кругове у које је требало ставити путачу, што се такође може сматрати својеврсним обликом крађе гласова.

Такође, записник мора да стоји затворен све до тренутка појављивања бирача и он мора пред њим да се отвара и затвара. Ово , наравно, у Србији нико не поштује.

По завршетку гласања, гласачка кутија не сме да се отвара пре него што чланови комисије изброје потписе. Прво се броје потписи, па се онда отварају кутије. Кад је све урађено, записник или његов број мора да се стави у кутију и она мора сигурносно да се затвори (кесе, или џакови морају да се запечате). Мора се тачно знати који чланови комисије имају кључ од бирачке кутије, односно који могу да отворе џакове. Таква кутија , џак, или кеса, морају да буду у средишту простора и свима видљиви. Такође, у Европи се инсистира на томе да отварање бирачких кутија снима телевизија.

Тамо где гласачка кутија нема свој бројач или се посматрачи нису уверили да је у почетку гласања бројач био на 0000 (бројач мора да показује четири нуле на почетку гласања), крађа је лако могућа. Тако је, рецимо, у Америци 2000. и 2004. године била веома сумњива контрола остварена од стране гласачких машина. Контролори који напуштају место и иду на паузу морају ментално да упамте број који је био на бројачу, а да затим тачно знају колико су минута били отсутни. Гласачу у просеку треба један минут да гласа, дакле, ако контролор пишки пет минута, а број на бројачу се померио за много више од пет гласова, извесно је да је било крађе. Зато и онај посматрач који излази на пушачку паузу, треба да стоји напољу и док је на паузи броји гласаче који улазе на гласање.

Треба такође проверавати да ли гласачки листови на столу иду у пакетима (обично по 100) и да ли се тај број поклапа са бројачем. Ако их је на столу сто, а бројач показује 280, тамо где је било три листе, ово значи да недостаје 20 листића у односу на број бирача.

У тренутку док гласач убацује листић, требало би добро проверити колико листића убацује у кутију.
Када се гласачки листићи стављају у коверте од по сто и када су сви стављени у такве коверте онда постоји опасност од организоване крађе од стране КП и замене коверте са сто листића сасвим новом, унапред припремљеном, ковертом. Ово је утолико лакша крађа уколико уопште не утиче на усаглашеност са записником. То је тзв. проста "замена количине".

КРАДЕ УВЕК САМО ПАЛИ ЧОВЕК

Из свег овог описаног и упамћеног лошег искуства искрених Европљана, видимо да је погрешно мислити како политичке крађе у Европи и свету не постоје, те да су оне одлика само малих и заосталих средина. Тачно је, међутим, то да се крађе у Европи дешавају у неким срединама више него у неким другим (у Француској, рецимо, највише на Корзици, у прекоокеанским француским територијама и у предграђима Париза), слично као код нас на Косову и Метохији, односно (из неког разлога) у угроженим зонама.

Краде се, међутим, у принципу, свуда, јер је крађа туђих политичких гласова (и опредељења) пре свега психолошки чин, а тек потом техничка "изведба". Техника контроле је до данас савршено напредовала, али људске емоције и људска психологија нимало нису напредовале. Човек је остао потенцијално похлепно биће, које је напуштањем деонтологије и прихватањем англосаксонске утилитаристичке етике, у ствари одбацио сваку етику.

Било да је реч о Сократовом етичком учењу, о Киничком принципу природног живота, о Платоновој етици хармоније, о Стоичком принципу живота с природом, о Аристотеловој етици људскости и мере, о Аристиповом хедонизму, о Епикуровом принципу атараксије, о Спинозином етичком рационализму, о енглеском утилитаризму, о Кантовој етици категоричког императива, о Шопенхауеровом етичком песимизму, о Спенсеровом еволуционизму, о Ничеовом иморализму, о Диркемовом социологизму, или о Кијеркегаровом, Хајдегеровом и Сартровом егзистенцијализму..., све што је значајно у људској мисли и у стваралаштву дато је у питањима и одговорима о моралу и моралности, о идејама слободе и правде и о природи великих људских дела. Овај порив за моралним и етичким обликовао је људски ум и створио све што је било вредно у теорији људског духа. Без њега је апсолутно немогуће судити о било чему што је важно за наше човечанство, па ни о демократији политичких избора.

Никада деонтолошки и утилитарни приступ етици неће моћи да се приближе један другом, иако ће бити доста примера у моралној пракси који ће покушати да траже средину између ова два «морална погледа» на свет.

На страни деонтолошког става свакако је чињеница коју с правом истичу критичари утилитаризма, а то је да је утилитаризам заправо етика последица, док прави осећај за правду, подразумева намеру да се чини, односно, да се не чини добро или зло. Сваки етичар и сваки психолог знају да интенционално, намерно и свесно учињено и ненамерно и несвесно учињено зло немају исти морални статус, чак и ако су последице ова два чина исте или сличне. Када кажемо да циљ оправдава средство (што су на неки начин допуштали већ атински посланик Еуфем, а затим Игњације де Лојола, Николо Макијавели, Џереми Бентам и др...), ми тиме још увек нисмо дефинисали да ли под тим тврдимо да су нам апсолутно сва средства у том погледу изједначена (ово би била позиција тврдог утилитаризма), или ми ипак настојимо да према неким моралним критеријумима изаберемо средтво, односно неко средство које је «моралније» од неког другог, чак и онда када тврдимо да је средство увек оправдано високим циљем. У случају да тражимо најморалније средство за високо морални циљ, ми тада ипак уносимо некакву нијансу у наш утилитаристички став. Али, наравно, ми тиме не можемо да одговоримо на питање шта бисмо морали да учинимо у ситуацији у којој имамо само једно једино (и то лоше и неморално) средство за постизање нашега циља?

Рецимо , имамо само следеће средство :порећи или игнорисати (оно што је речено и објављено) да се крађа догодила у првом кругу српских избора 2012. (ако се та крађа заиста догодила), да би се, из неког интереса, несметано пошло у други круг.

Ако сада све ове појмове применимо на изборну парламентарну и председничку трку у Србији 2012. године, видећемо да је деонтолошки став у питању српских избора усвојио само Покрет Двери који се први побунио против изборне крађе и који је једини на томе истрајао.

Они који сматрају да крађе гласова није ни било, потпуно су кохерентни, јер за њих проблема ни нема.
Међутим, после побуне Покрета Двери, на побуну због крађе избора дигле су се и странке: СНС, ДСС, делови НС, па чак и један део мађарске мањине. Сви су они демонстрирали, односно били у протестима доказујући изборну крађу, давали изјаве о томе, тражили поново пребројавање гласова и јасан увид у гласање барем на спорним местима, тврдећи да неће бити другог круга избора ако је први покраден (што је потпуно логично), као некада ДОС (2000.), и као сада Томислав Николић (2012). Затим је речено да ће бити другог круга, али управо зато да би се крађа открила и обелоданила.
Али, шта се онда догодило са људским памћењем?

Још има времена да се уклони ова амнезија. Још има времена да контролори преваранти (КП) признају проблем и да се лажни избори (ако је заиста било изборне крађе и тамо где је било изборне крађе), као у Европи, идентификују и понове.

Бићемо психоптерапеути и бићемо, веома брзо, вештаци и сведоци овог потиснутог материјала, односно његовог неминовног враћања у свест.

Проф. др. Мила Алечковић Николић

Извор

Džakovi vašeg poverenja u kontejneru

2012-05-16T19:20:00.001+02:00

U ozbiljnim demokratskim zemljama krađa na izborima je nezamisliva, ne samo zato što je to teško krivično delo, već prvenstveno zbog toga što se time grubo ponižavaju svi građani te države. Političari koji bi se na takav korak usudili bili bi žigosani za sva vremena a stranka trajno izbrisana iz političkog života te zemlje. Mi smo očigledno još jako daleko od tog prevashodno moralnog kodeksa.

Izbori su traženje podrške naroda za određenu politiku, javno ispitivanje volje naroda kako bi se politika prilagodila toj narodnoj volji ili bar pronašla neki kompromisni put između želje građana i svetske realnosti. Na izborima učestvuju stranke a političari tih stranaka prezentiraju svoje ideje na koji način se ta volja građana može ostvariti u trenutnim svetskim okolnostima. Kampanje su mesto i tribina gde dosadašnji vršioci vlasti govore o tome šta je postignuto i šta bi u sledećim koracima preduzeli, a oni koji na vlast pretenduju iznose šta bi oni bolje i više mogli da urade ako im građani ukažu poverenje.

Ja sam pošten, ovi iz EU to ne znaju pa nas bezrazložno napadaju da smo korumpirana zemlja. Mi ne krademo na izborima, to smo radili samo kada smo trebali da smenimo Miloševića, a kasnije upravo zbog vas, da vas uvedemo u EU i NATO.

Ta politika utakmica biva ponekad žustra, iznosi se kadkad i prljav veš suparnika, posebno se podvlače greške prethodne vlasti, gađa se upravo u tačku za koju su građani najzainteresovaniji. Koriste se i razni medijsko-propagandni trikovi u prezentovanju kandidata, ali se na kraju sve završava glasanjem, u čiju regularnost nikome i ne pada napamet da sumnja. To se jednostavno podrazumeva.

Na dan naših izbora i Francuska je dobila novog predsednika. Novi predsednik Francuske je Fransoa Oland ili „gospodin Normalni“, kako ga nazivaju mediji kome su Francuzi ukazali poverenje. S druge strane, Sarkozi je priznao poraz i čestitao svom socijalističkom protivniku. „Francuska ima novog predsednika Republike, to je demokratski izbor Francuske i trebalo bi ga poštovati“, poručio je Sarkozi svojim pristalicama u Parizu. Samo 24 sata od izborne pobede, novi predsednik Francuske je na 67-godišnjicu od završetka Drugog svetskog rata pozvao, poraženog Sarkozija da zajedno polože cveće na grob neznanog junaka. Na taj način Oland je stavio do znanja Francuzima da je Francuska iznad svakog pa i njih dvojice. Sarkoziju ni u snu nije padalo napamet da pokrade Olanda. Da policiju, koja tradicionalno skuplja i transportuje kutije od glasačkih mesta do mesta gde se oni prebrojavaju, „angažuje“ da neke kutije zamene.

Ali da ostavimo Francuze, Olanda, a posebno Sarkozija jer mora da je taj Sarkozi „mnogo glup“ kada nije umuljao koji džak sa glasovima i obrisao tog „Normalnog“. Kakav bre „Normalan“, Tadić bi obrisao sve, i „normalne“ i „nenormalne“ a ako treba i sav narod - samo da ostane u predsedničkoj fotelji. Njegovo urlanje na predizbornim mitinzima „mi moramo da pobedimo“, „pobedićemo“, „moramo da završimo započeto“… je odraz psihološkog stanja i grča, a ne forma ili potreba marketinškog nastupa u kampanji. On je na sebe uprtio breme „mesije“ da narod promeni, zombira ga, ugura u EU i NATO ne hajući šta taj narod stvarno želi, objektivno može i gde mu je neko prirodno mesto. Tadić ne može ili neće da shvati kako se svaka politika može promeniti, dok se narod menja decenijama i generacijama te da za takvu promenu naroda ni Tadić, a ni bilo koji drugi predsednik, neće imati biološkog vremena. Kao što je Tadić mentalno ne spojiv sa Sarkozijem, jer se upustio u brutalnu krađu izbora, tako i Srbi nisu isto što i Francuzi – pa će ako drugačije ne može, motkama rešavati „izbornog pobednika“.

Razumem ja da je pobeda na izborima za Tadića pitanje života i smrti, jer je svojim dosadašnjim vladanjem uništio sve što se uništiti moglo, sve od državnih institucija do svih segmenata društva. Drugi deo njegove imperativne „pobede“ vezan je za brojne afere i ogromnu pljačke koje sada miruju zatrpane silom vlasti. Ako tu vlast izgubi cela ta žuta i žućkasta vladajuća politička oligarhija naći će se pod udar zakona, i u zatvoru. I zato je Tadić mentalno ne spojiv sa Sarkozijem, jer jedna je etapa dolazak na vlast, druga način vladanja, a treća silazak sa vlasti. U svakoj od etapa trebalo je razmišljati o onoj sledećoj, čuvajući poštenje, razum, umerenost…, da bi i etapa silaska sa vlasti bila isto toliko dostojanstvena kao i dve prethodne.

Međutim kada na vlast „dođu“ nezreli, politički nepismeni, nemoralni, a usput i gramzivi ljudi, koje je zapad instalirao da Srbiju uništavaju, onda Srbija za predsednika dobije nekog poput Tadića. Od zapada tako odabrana ličnost odmah se nađe u opštem rascepu, zadovoljenja lične gramzivosti, izvršenja preuzetih obaveza prema zapadu, i borbe za opstanak na vlasti. U tom paklenom trouglu prva žrtva je narod i država, a poslednja uvek sam predsednik za koga je silazak sa vlasti silazak u pakao koji je svojom vladanjem sam stvorio. Da bi silazak u pakao bar odložio Tadić je spreman na sve, a to sve podrazumeva i brutalnu krađu na izborima – jer su svi drugi aduti davno potrošeni. Ličnog morala nije imao ni kada se prodao Amerikancima, pa još jedna moralna mrlja u krađi izbora ionako ne remeti sled njegove plitkoume političke karijere. Tako će se džakovi našeg građanskog „poverenja“ naći u kontejneru, zamenjeni nekim drugim džakovima sa već obeleženim listićima koje će Tadićeva Republička izborna komisija proglasiti za zvanične rezultate izbora. Ko je na vlast došao iz izbornu krađu i nasilno na ulici, neminovno će sa tako i otići – uličnom pobunom naroda.

Kako se tehnički izvodi krađa glasova
Nedavno sam u intervjuu „Geopolitici“ pod naslovom „Srbiju namerno uništavaju“ najavio da Tadić i Demokratska stranka spremaju izbornu krađu. Procene i analize DS-a su pokazivale da će na izborima sigurno izgubiti i oni su krenuli da kroz krađu izbora omoguće sebi nastavak vladavine. Te pripreme su počele još u novembru prošle godine sa jasno zadatim parametrima. Da koalicija oko DS-a obavezno nakarika 60 poslaničkih mandata, da Dinkićev URS i Čedina LDP koalicija prođu cenzus, a da Dačićev SPS-PUPS-JS osvoje oko 35 mandata - tako da Nikolić i Koštunica u nijednoj formi nemaju dovoljno za sastav Vlade. Rukovodstvo Radikala i Šešelj su opsednuti patološkom, ali potpuno iracionalnom, mržnjom protivu SNS i oni čak i ako pređu cenzus sa SNS-om neće ući u koliciju za sastav Vlade, pa SNS i DSS nikako neće imati dovoljan broj glasova za sastav Vlade. Svi ti rezultati će se kroz koalicije preneti na gradske izbore i lokalne izbore jer će isti partneri praviti gradske i opštinske koalicije. Vlast je sačuvana sa istim igračima i svi su zadovoljni. Tada je procenjivano da Dveri neće dostići cenzus i ako se kandiduju – pa su marginalizovane a kada su se približile cenzusu drastično su krađom glasova sasečene.

Dačiću je taj dogovor sa Tadićem odgovarao jer dobija znatno više poslaničkih mandata, još neko ministarstvo, znatno više važnih direktorskih mesta i dobro plaćenih mesta u upravnim odborima Javnih preduzeća. Da bi se krađa DS-a nekako maskirala, „rešenje“ je nađeno u znatno uvećanom broja glasova koje je dobila koalicija SPS-PUPS-JS. Objasniti nekome da je Dačićeva prevara svojih glasača od pre četiri godine, nagrađena sa dvostruko većim brojem glasova na ovim izborima je domen naučne fantastike. Ja bar nisam primetio da je Dačić svojim političkim delovanjem za ove četiri godine napravio neke epohalne rezultate, osim što je zajedno sa Tadićem rasprodavao Srbiju. Maskiranje bi uspelo gde je Dačić „dobio“ iznenađujuće mnogo glasova, DS je nešto malo pao, tek toliko da građanima rezultat DS-a izgleda bar delimično logičan – da krađa nije aljkavo izvedena, pa se čak i ceo džak sa izbornom voljom građana našao u kontejneru.

Kako se tako dobro skovan plan praktično realizuje i na terenu. Kratko rečeno uglavnom uz pomoć velike količine novca, koju jedino DS ima, jer samo dvadesetak njenih funkcionera na vrhu stranke imaju bogatstvo koje se kreće od 50 do 800 miliona evra. Tadić 800 miliona, Šutanovac, 600, Đilas 750, Petrović 700, Pajtić 700, Đelić 200 … Ovu procenu je napravila američka ambasada u Beogradu a Vikiliks (WikiLeaks) objavio u svojim depešama. Tu depešu američke ambasade poslatu iz Beograda centrali u Vašingtonu niko nikada nije demantovao – a ambasade velikih zemalja brižljivo prikupljaju takve podatke da bi naše političare mogli da ucenjuju, kada im je to potrebno.

Mi imamo izborni takav sistem gde se glasa i nakon glasanja glasovi broje na samom izbornom mestu. Kada se glasovi prebroje sačinjava se zapisnik koji potpisuju predsednik i zamenik izborne komisije (koje delegira i plaća država) i svi kontrolori stranaka koji su na tom mestu stranke delegirale. Sve izgleda idealno i niko ne bi pomislio da se pored tolike kontrole bilo šta može ukrasti. Ali tu postoji jedno veliko ALI.

Troškovi DOS-a za „pobedu“ nad Miloševićem gde je samo za podmićivanje i izborne mahinacije potrošeno 11.550.000 nemačkih maraka (klikom miša uvećaj sliku)

U brojkama i praktično to sve izgleda mnogo drugačije. Pa evo male računice: U Srbiji bez Kosmeta takvih izbornih mesta ima oko 8.500, ako stranka delegira po dva kontrolora na svakom izbornom mestu (kontroliše se i broji skoro 24 časa) znači da svaka stranka treba toga dana da angažuje minimum 17.000 ljudi za kontrolu izbora - ali i da ih plati (dnevnicu). Ako je dnevnica za taj 24-časovni rad 50 evra znači da svaka stranka treba za taj dan izdvoji 850 hiljada evra. Te pare nema ni jedna opoziciona stranka i one na dobrovoljnoj bazi (besplatno) angažuju lokale meštane za kontrolore, a 90% stranaka uopšte i ne može da skupi 17.000 ljudi pa i nema svoje kontrolore na svim izbornim mestima. Veće stranke pokriju 70-80% izbornih mesta a manje od 20-30%. Razmislite koliko dana, pa i meseci stranke prikupljalju 10.000 potpisa da bi se registrovale, a sada samo u jednom danu treba da imaju armiju od 17.000 stranci vernih i odanih ljudi – koji usput i rade besplatno. Znači da se 20% izbornih mesta nalaze samo predsednik i zamenik izborne komisije (koje delegira i plaća država) i kontrolori jedan ili dvojice jedne velike opozicione stranke. To što se oni dogovore i kakav zapisnik sastave to je jedino merodavno i to samo oni znaju.

E baš ti kontrolori su najslabija tačka za potkuplivanje, pošto su iz lokalne sredine podložni su uceni, obećanjima da im se neko zaposli…. Da ih potkupi može samo DS, da ih ucenjuje može i lokalni policajac jer je on tamo zakon, da ima nekoga zaposli može DS ili Dinkić… U bednoj Srbiji 200, 300 500 evra su velike pare, a kada potkupite kontrolora on potpisuje zapisnik sa izbornim rezultatima kako onaj koji ga je potkupio hoće, pa se u birački spisak zaokruže i oni koji i nisu glasali, a na listićima zaokruži ona stranka koja je kontrolora potkupila. Sve lepo i čisto. Stranka i nezna tačan broj glasova koje je dobila, a ne može ni da se buni jer je njeno ovlašćeno lice (kontrolor) zapisnik potpisao. Od momenta potpisivanja zapisnika samo je zapisnik validan dokument, svaki kontrolor uzima po jedan primerak i šalje u sedište svoje stranke. A zaokruženi izborni listići, birački spisak, neupotrebljeni izborni listići i jedan primerak zapisnika idu u centralnu izbornu komisiju. Postoji i forma dogovora. Kada na izbornom mestu tri ili četiri stranke imaju svoje kontrolore, a ne svih 18 koje su se kandidovale, oni se međusobno dogovore i glasove ostalih stranaka podele.

Nemojte da sada steknete utisak da je Srbija bez morala i da su svi potkupljivi, pre bih zaključio da je jedan u procentima veoma mali broj prisilno, iz nužde, nemaštine ko zna čega poklekao, jer kontrolu ne obavljaju imućni ljudi već uglavnom sirotinja. Ako je DS od 8.500 izbornih mesta napravio dil samo na 400 mesta mogao je da „progura“ ili ukrade od 200-500 hiljada glasova, u zavisnosti od broja upisanih birača na tom mestu. Potkupiti kontrolore na 400 mesta sa po velikih 500 evra to je tek 400-600 hiljada evra. Zamislite koliko je to mala cifra za DS političke tajkune koji raspolažu stotinama miliona evra, da sigurno sačuvaju vlast. Pokrasti izbore na 400 izbornih mesta je tek 4,7% izbornih mesta, a potkupiti 400 ili 800 kontrolora (jer pri brojanju glasova i pravljenju zapisnika učestvuje po jedan kontrolor stranke) je 2,3% ili 4,7% od 17.000 kontrolora. To je vrlo mali procenat, podmićenih, ucenjenih, pritiskanih, koliko je u Srbiji danas gladnih, nezaštićenih, bez posla i bez nade.

Ovakve krađe glasova se mogu izvoditi samo u razbijenoj i uništenoj državi bez institucija gde politička mafija vlada, gde Tadić govori o svom poštenju i slika se ispred „svog“ fakulteta, jer Nikolićev više ne postoji – zatvorili su ga opravo oni. Pokvareno i podlo, bez ljudskog dostojanstva. Čovek sam o svom poštenju ne govori nikada, a fakultet koji je završio ne opredeljuje ga da vodi zemlju, već da radi sa bolesnima.

Tabela je ponovo urađena jer se na originalu koji je krišom snimljen sve stavke se jasno ne vide.

No mene ova izborna krađa neodoljivo podseća na 2000 kada je istim tehnikama pokraden a potom i srušen Milošević. DS perfektno poznaje sve te metode krađe koje su gore opisane a uvede 2000-te pa bih ja želeo da malo obratiti pažnju na zadnji deo „Troškovi samih izbora“ taj „specijal za kontrolore“ to je odvojen novac za podmićivanje kontrolora kako bi oni prihvatili da naprave lažne zapisnike i prevare svoju stranku. Za Radikale kao moralnije potrošeno je čak više novca nego na za kontrolore SPS i JUL. Tada je Miloševiću ukrade no oko 12-15% glasova koji su pripisani „moralisti“ Koštunici. Celu operaciju je izvodila DS, a Đinđić je bio glavni čovek za raspodelu ovog novca. Ako su tada krali, zašto ne bi to isto radili kad god im zatreba i danas im baš gori pod nogama. Ko jednom ukrade ukrašće uvek kad bude imao priliku jer je sam dolazak na vlast tim putem stvorio „novu svest“.

Ovo vam cela armija Tadićevih „analitičara“ koja je prodefilovala na velikim medijima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom, nije iznela. Nije vam objasnila objektivno i stvarno stanje na terenu. Svi su vam iznosili kako je nemoguće ukrasti glasove jer su tu na izbornom mestu kontrolori 18 stranaka a to je više od 30 ljudi i… Kada bi ta kvazianalitička istupanja bila tačna onda bi se na biračkim mestima nalazilo 17.000 X 18 = 306.000 kontrolora, pa plus bar još 100.000 kontrolora koji kontrolišu gradske, opštinske i lokalne izbore jer ima mnogo grupa građana. Pa plus kontrolori u 168 opština gde se slivaju rezultati, pa plus gradske, opštinske, pokrajinske izborne komisije i na kraju RIK. Toga dana kada sve sabere u potpunoj kontroli izbora trebalo bi da učestvuje oko 500.000 ljudi odnosno 12,8% od ukupno 3.912.904 birača koji su glasali.

Ti uvek isti dežurni Tadićevi analitičari vam nisu rekli da je „CeSid“ (Centar za slobodne izbore i demokratiju) koga je formirao zapad da bi srušio Miloševića i da je na njega utrošeno blizu 7 miliona $ kako bi 2000-te odmah posle zatvaranja izbora objavio rezultate i prejudicira da je Koštunica pobedio. Da je on i danas u funkciji Tadića i DOS-a da se javnom mnjenju nametne izborni rezultat. OEBS prati samo odvijanje izbora, da li se poštuje izborna procedura, da li na izbornim mestima ima tuča, nereda i ostalih nepravilnosti. OEBS nema kontrolore 24 časa i ne učestvuje u prebrojavanju izbornih rezultata, pa je Tadićevo pozivanje na OEBS čista prevara. Nisu vam rekli ni objasnili da je eto „greškom“ za izbore na Kosovu i Metohiji odštampano 261.000 izbornih listića više iako i budala zna da na celom Kosmetu živi ukupno sa decom oko 130.000 Srba. Nisu vam rekli da tih listića nema, kao uništeni su, ali niko ne zna kako, kada i gde – kao što vam nisu objasnili da kad ukradete 261.000 glasova protivniku vi pravite razliku od 522.000 glasa što se baš „slučajno“ poklapa sa procenama SNS, Dveri i DSS za koliko misle da su pokradeni. A ti listići su upravo bili za predsedničke i parlamentarne izbore uz koje su URS, LDP lagodno prošli cenzus, DS popravio svojih 19%, Tadić čak bio bolji od Nikolića, a i Dačić dobio ono što mu je obećano.

Mediji naročito televizije sa nacionalnom frekvencijom imale su zadatak da sve ostale kandidate i stranke ignorišu, a Nikolića predstave kao čoveka opasanog po narod i Srbiju. Da ga ismeju gde god je to bilo moguće i iskonstruisanim materijalom kompromituju. U tome je čak prednjačio javni servis RTS koga mi plaćamo – da nas laže i obmanjuje. Dveri i mnoge druge stranke jedva da su bile i spomenute dok se DS URS, i LDP nisu skidali sa ekrana. Kada se krađa glasova otkrila ti isti mediji na čelu sa RTS-om dovode desetine kvazi analitičara da narod obmanjuju – objašnjavajući mu da je to nemoguće, iako je sasvim suprotno. Mene nisu pozvali a ni dali mi mogućnost da objasnim kako su DS URS, LDP i SPS krali, i koje su sve varijante još moguće za krađu glasova. Na našim televizijama govore ljudi o raspadu SFRJ koji su tada bili u pelenama, o Miloševiću daju sud „analitičari“ koji uživo nikada nisu ni videli Miloševića, a kamo li sa njim razgovarali. Dok sam ja nepodoban iako sam bio savetnik Miloševića i direktni učesnik svih važnijih događanja na ovim prostorima od 1985 do danas.

Novinar RTS-a Zoran Stanojević sa Nikolićem je razgovarao samo provokativnim tonom uz ciničan pogled, a pred Tadićem „šeni“ kao da je to Tadićeva televizija a ne javni servis građana. Novinar Olivere Kovačević, čak „podučava“ predsedničke kandidate kako to oni treba da rade uz obavezno gestovno nipodaštavanje gostiju… Cela kampanja koju je RTS, a ne stranke i kandidati vodila, bila je ispod svih nivoa čak i klasičnih afričkih diktatura, jedino usmerena da DS, LDP i URS, budu „umiveni“ i lepo predstavljeni. Svi ostali ili nisu imali pristupa ili su bili više ismejavani neko predstavljeni građanima. Dvreima je nastup bio strogo zabranjen jer njihovu rastuću popularnost trebalo je svim sredstvima sputavati – a i šta bi oni imali da kažu kad mi sa RTS-a znamo to bolje.

Krađa glasova se svuda u svetu smatra kada se u kontejneru ili na ulici nađe i 50 glasačkih listića, a ne pun džak sa hiljadama zaokruženih listića sa dva izborna mesta. Kada se pojave potpisani zapisnici bez izbornih rezultata, filmovi snimljeni kako se zapisnici prepakuju… to je dokazana izborna krađa bez prava na bilo kavo pravdanje. Stranke i kandidati nisu dužni, niti imaju pravo, ni službu, ni ovlašćenje da izbornu krađu dokazuju – to rade ovlašćene institucije. Stranke su krađu dokazale javnim prikazivanjem izbornog materijala i ako to Tadić ne shvati ubrzo će imati stotine hiljada ljudi na ulicama da mu to i plastično objasne.

Počeo sam tekst upoređivanjem neuporedivih stvari, Tadić i Sarkozija, kao i izbornog nadmetanja u Francuskoj i Srbiji. Izvinite što sam vama tako nešto za poređenje i ponudio, jer to je neuporedivo. Demokratska stranka je na vlast došla izbornom krađom i uličnim pučem, i dokle god ona bude na vlasti krađa na izborima biće sastavni deo njenog delovanja - kao što će njen lider Tadić kao Duče urlati da je „pošten“, da oni mora da pobede, da će sigurno pobediti… Takvi devijantni mozgovi se u pravim demokratskim društvima ne mogu baviti politikom – nama ga je zapad instalirao i mi ga moramo sa tog osetljivog mesta predsednika Srbije skloniti. Bolje da to bude na izborima, makar oni ponovo pokušali da kradu, nego ponovo na ulici. Dobro je što je to Nikolić shvatio i što će u nedelju i pored izborne krađe u prvom krugu, izaći da u drugom krugu pokuša da poštenjem, ljudskošću i dostojanstvom, pobedi „Dučea“.

Zvonimir Trajković
politički analitičar
www.trajkovic.rs

Звонимир Трајковић: Намерно уништавање Србије

2012-05-16T19:01:00.002+02:00

Звонимир Трајковић, политички аналитичар, саветник Слободана Милошевића и још три председника, у интервјуу за Геополитику

После завршног циклуса око одвајања Косова и Метохије који се ових дана одвија кроз такозване преговоре Београда и Приштине, у којима је управо под притиском Немачке Тадић капитулирао и дефакто признао Косово као нову државу, прећи ће се на завршни чин обликовања балканских држава, разбијањем Македоније. Имаћемо Балкан под пуном контролом Немачке, са проширеном Бугарском, Великом Албанијом, разбијеном Србијом и Србима расутим у неколико држава.

Поштовани господине Трајковићу, у Вашем најновијем ауторском тексту тврдите да у будућности предстоји дестабилизација Македоније. Ко је пре свега заинтересован за дестабилизацију у долини Вардара, и с којим циљем? Како да се Србија постави према томе, и каква уопште треба да буде политика Србије према званичном Скопљу, односно Македонцима? Ви у најави овог текста наводите и један разговор који је вођен између лорда Овена и Слободана Милошевића, који је илустративан и индикативан. О чему је заправо реч и у чему је суштина?
- Поставили сте неколико важних питања у форми једног, и покушаћу да Вам на њих што краће одговорим, ако је то уопште могуће. Да, у тексту „На реду је Македонија“ ја сам изнео једну упрошћену анализу догађаја у Македонији за које сматрам да се убрзо могу догодити. Наиме, Немачка је геостратешки животно заинтересована за доминацију над Балканом, што априори подразумева излазак на топло Јадранско море и контролу над Моравско-вардарском удолином. Разбијањем СФР Југославије први део је реализован преко Словеније и Хрватске, а сада је дошао на ред други део, односно овладавање над Моравско-вардарском удолином. Пошто им Тадићева веома погрешна политика безалтернативног уласка Србије у ЕУ отвара врата за све врсте уцена, Моравска удолина је фактички већ под контролом – остаје још Вардарска. Да се око малог простора Македоније са више фактора не би натезали, најпрактичније је Македонију поделити између Албаније и Бугарске и тако „затворити Македонско питање“, односно Македонце поделити у проширења две државе које ионако имају отворене аспирације на те територије. Осим тога, и Албанија и Бугарска су чланице НАТО-а, савезнице Немачке из Другог светског рата, Немачка је далеко највећи инвеститор у те две земље, и наравно да ће их у подели Македоније подржати – јер је све подударно са њеним интересима.
После завршног циклуса око одвајања Косова и Метохије који се ових дана одвија кроз такозване преговоре Београда и Приштине, у којима је управо под притиском Немачке Тадић капитулирао и дефакто признао Косово као нову државу, косовско питање се као проблем затвара. После затварања косовског проблема прећи ће се на завршни чин обликовања балканских држава, разбијањем Македоније. Када се и та коцкица у мозаику Немачког безратног освајања заврши, имаћемо Балкан под пуном контролом Немачке, са проширеном Бугарском, Великом Албанијом, разбијеном Србијом и Србима расутим у неколико држава, односно прецизније говорећи регија, без озбиљнијег утицаја на Балкану.
Србија са оваквим руководством нити хоће нити може да помогне Македонији, мада би требало јер се ради о јужним Србима и простору који је увек био српски. Тадић је као министар одбране започео уништавање Војске, да би је данас свели на „војни оркестар“, и она данас не представља силу којом би се могла бранити територија и Србије, а камоли шире.
Немачка на реализацији тог свог програма ради још о 1985, и у том периоду све до потпуног распада СФРЈ финансирала је „Младину“, неколико омладинских покрета, и бројне политичаре у Словенији, Хрватској, БиХ, а и поједине у Србији. Још тада је Немачка имала прецизан план о разбијању СФР Југославије и овладавању овим простором, са којим је био упознат и лорд Овен. Стога је у разговору Милошевића и лорда Овена, више у форми упадице, Овен поставио питање Милошевићу „још колико времена мисли да се Македонија може одржати као држава“. Сврха тог питања, ван контекста разговора који се водио, била је да Овен види колико је Милошевић уопште упознат са немачким плановима на Балкану који су били одобрени од стране Америке, Британије и Француске.
Милошевић је за разбијачке и експанзионистичке планове Немачке знао јер су их наше обавештајне службе прибавиле и ми смо их имали на столу негде још 1988. Међутим, тим важним упозоравајућим извештајима није придаван велики значај, а ни сам Милошевић није био чврсто на власти да би нешто конкретније могао да предузме. Важност и озбиљност тих извештаја схватиће се тек почетком сукоба у СФРЈ. Али тада је било касно за предузимање неких превентивних мера – а Милошевић је било врло неодлучан у примени силе пуног капацитета, којом су се такве активност могле спречити.
Питање и за Вас, које постављамо свим саговорницима Геополитике: како оцењујете тренутно политичко, економско и социјално стање у Србији, односно стање нације?
- Кратка оцена би била катастрофа по сва три питања. Ако то оцењујем оценама од 1 до 10, без икаквог устручавања постојећа власт за сва три стања заслужује три јединице. Нека озбиљна, званична и циљна државотворна политика не постоји, или бих је сврстао у смишљено издајничку за Србију и укупне српске интересе. И не само Тадићеву политику, већ и Коштуничину, Ђинђићеву, односно свих ДОС-ових владајућих структура од 2000. године до данас. Можда је у тој лепези Коштуница најодговорнији јер је њему дато поверење 2000. године, а он је разбио и ту малу СР Југославију, погазио Устав у више наврата, преспавао осам година грађења косовске државности, и као председник СРЈ и као председник Владе Србије бележио само минусе − доследно спроводећи налоге са Запада. Да би се данас нешто напрасно пробудио, и не могу се отворити новине или чути дневник у којима он не излива своја пробуђена национална осећања на која је заборавио док је обављао највише државне функције.
О Тадићевој политици не треба ни говорити јер је она дубоко и суштински антисрпска, а потиче из Ленгли лабораторија (седиште ЦИА), где се Тадић „нашао“ када га је Ђинђић после инцидента и звиждања на базену Ташмајдан фактички избацио и ДС-а. Сви проблеми Србије и Срба, које сам горе већ изнео, иду из правца Немачке, али је то Тадићу „неразумљиво“ и тешко „схватљиво“ јер је и доведен на власт да проблематику Србије и Срба решава према налозима Брисела и Вашингтона. Пред саме председничке изборе 2004. дао сам интервју „Националу“ под насловом „Запад је Тадићу поломио кичму“, говорећи управо о неподобности Тадића за функцију председника, али је он ипак изгласан, или је Николић (у шта више верујем) те изборе продао Тадићу. Од тог тренутка Србија је бележила само падове и посрнућа на свим пољима.
Али да наставим. Немачки планови из 1985. нису битније промењени, осим што у реализацији временски касне, вероватно се и даље налазе у нашим службама, али неко треба да их прочита, неко да направи стратегију блокирања њихове реализације, а неко то да спроведе. То је државна политика, али ту политику нити могу нити жели да спроведу Тадић и ДС, као ни ДОС-овска кадровска структура. Они су се страним менторима давно продали и обавезали на разбијање Србије – па сви квазиизбори и бирања у оквиру постојеће политичке понуде су пут у исти понор.
Привредна ситуација је катастрофална јер је она продукт те исте уништавајуће политике, дириговане са Запада, коју наше власти беспоговорно спроводе. Развијени Запад се данас ослања на банкарски систем и мултинационалне компаније. Банкарски систем има потребу да вас угура у дужничко ропство, а мултинационалне компаније да угасе конкуренцију и овладају вашим тржиштем. Динкић и Лабус су разорили наш банкарски систем да би отворили простор за деловање страних банака, а ДОС-овске владе су извршиле експресну приватизацију, где су стране мултинационалне компаније купиле оно што их је интересовало, а остало гурнуле у стечаје и домаћу лоповску приватизацију, знајући да ће сва та привреда бити уништена јер оне сада контролишу све тржишне токове. Када ових неколико ствари укрстите, било какав привредни опоравак не може се замислити у оквиру те исте политике где је Динкић сада председник „Уједињених региона Србије“ а није председник Г17+. Шта се може променити ако поново гласамо за Динкића, Чеду, Чанка, Тадића, Коштуницу, Вука… Па они су нас и довели ту где јесмо: гладни, без посла, без перспективе.
По једној статистици којој се може веровати, на свим ТВ каналима наших телевизија од 2000. до краја 2011. појавило се само 378 личности из политичког живота, а њих 92% је из ДОС-ове кадровске базе. Значи да су грађани десет година бомбардовани само једном политичком опцијом и да су били ускраћени да чују нека друга мишљења, предлоге и виђења. Та медијска пресија над осиромашеним, пониженим и окривљеним народом Србије довела је велику већину грађане Србије у стање слуђеног народа, онеспособљеног да схвати где је, ко га представља и води, и где га то води.
Није то изум наших „умних“ државних и политичких структура на власти – већ добро разрађен програм Запада који се овде кроз мас-медије спроводи како би се добрим марионетама омогућило нешто дуже владање док се одређени процеси не цементирају. Стога нам је нација у тешком бунилу и депресији из које може да настане изненадна велика експлозија општег незадовољства.
Како Ви видите споразум Београда и Приштине о регионалном представљању Косова и интегрисаном управљању, као и добијање статуса кандидата за Србију? Да ли Србија има интерес у овом споразуму, и како би се он могао изразити? С друге стране, које су последице ових споразума, које је, уз сагласност председника Тадића, потписао Борко Стефановић?
- Добро је што се одомаћио израз „споразум Београда и Приштине“ јер ни Београд ни Приштина нису државе − све друго је катастрофално за Србију. У овим наводним преговорима приметно је да се посебно инсистирало на „регионалном представљању Косова“, чиме је у ствари Србија доведена у позицију да призна државност Косова. Ако на међународном скупу седе заједно председник Косова Атифете Јахјага и Борис Тадић, онда је Србија признала Косово као државу. Још ако међународна акта могу равноправно да потписују, онда ту нема никакве дилеме о признању Косова као државе. Не постоји председнички потпис са звездицом – или имате право да међународни договор потпишете, или на то немате право.
Ово „регионално представљање Косова“ има још једну јако важну последицу. Тиме што је Србија прихватила регионално представљање Косова, она је фактички укинула резолуцију 1244 СБ УН јер престаје потреба за Унмиком (Привремена административна мисија Уједињених Нација на Косову − Унмик), који је до сада на међународним скуповима представљао Косово. Та важна чињеница је у Бриселу одмах подвучена, јер ако на Космету нема Унмика, нема ни присуства Уједињених нација и све прелази на Еулекс. То значи да ускоро на КиМ више неће бити оружаних снага УН већ само НАТО снаге, које су сада под командом Еулекса. Таква позиција отвара могућност за разне комбинације које ми не можемо да контролишемо. Ако спекулишем, могу рећи да су сада отворена врата да Немачка пошаље већи контингент својих војника са циљем да „дораде“ оно што је за експанзију Немачке потребно – све мирно и уз Тадићеву, односно сагласност Србије.
Друга важна тачка за Запад је „интегрисано управљање граничним прелазима“. То значи да је Србија признала границе Косова и да ће на тим граничним прелазима бити косовски цариници – заједно са покојим Србином, али са Космета, не и цариником из Србије. Тиме је из резолуције 1244 СБ УН дефакто избачена клаузула да ће се на границама Србије са КиМ у њеном саставу, налазити цариници и погранична полиција Србије.
Сви интереси Србије у овом споразуму су анулирани јер је Косово сада држава као и све друге, са дефинисаним границама, граничним прелазима на којима су њени органи власти, и својим органима који је у свету представљају. Кратко речено, Тадић је признао Косово да би добио кандидатуру за улазак у ЕУ и потврдио своју политику „и Косово и ЕУ“, а, по мом мишљењу, ствари ће се завршити „ни Косово ни ЕУ“.
ЕУ има огромне проблеме и мало је вероватно да ће уопште опстати у садашњем облику и са оволико држава у свом саставу. Мислим да ће се ЕУ реорганизовати у четири прстена или нивоа. Први ниво ће сачињавати углавном земље бивше ЕЗ: Немачка, Француска, Италија, Луксембург, Холандија, и Белгија. У другом прстену би могле да се нађу Британија, ако прихвати услове Немачке и Француске, затим Аустрија, Данска, Финска и Шведска. Тиме би се заокружили они који ће диктирати понашање ЕУ и од те организације профитирати. Сви остали би били у трећем и четвртом прстену, где би најлошије прошле бивше социјалистичке земље, које би биле само тржиште за прва два прстена, простор за прљаве технологије, са малим финансијским подршкама, тек толиким да у Унији уопште и остану. За нас ни то није предвиђено. Србија, Албанија, Босна и Херцеговина у ЕУ ће вероватно моћи да уђу за десетак година, само као регије, без права гласа, али са широко отвореним вратима за експлоатацију природних и осталих ресурса. Због структуралних промена у свету, производних гиганата попут Кине, Индије, Индонезије, Бразила, и сировинског џина Русије, на другачији начин се ЕУ са двадесет седам држава чланица не може ни организовати а да функционише ефикасно. Па ако кратко закључим, рекао бих да је Косово „продато“, а да суштински ништа добијено није.
Питање које мучи многе Србе јесте како објаснити толики анимозитет Запада према Србима и системско истрајавање западних структура у последње две деценије против српских националних интереса. Како Ви видите тај однос? Да ли је споразум између Срба и Запада могућ?
- Онима који се стручно баве геостратегијом и политичком анализом, а ја се тиме бавим већ више од тридесет година, та ситуација је врло јасна. Ту нема никаквог анимозитета и све је засновано на интересу, историјским и ратним везама држава. Ако Немци желе да доминирају Балканом, а желе, морају тај простор да уситне и створе више зависних државица, мањих од пет милиона становника. Државе мање од пет милиона нису у могућности да буду самосталне јер немају капацитет да се бране и сачувају свој суверенитет – па ће самим тим и саме тражити нечије покровитељство. Срби су на Балкану једини државотворни народ који тој Немачкој експанзији може бити претња и они су тога веома свесни. Ако изузмемо вештачки створене квазинације као што су Црногорци, Македонци, Бошњаци, а у ствари су Срби, Срба на Балкану има више од 15 милиона, и њима се никако не сме дозволити да буду окупљени у једној држави – јер је то онда проблем за све оне који желе да доминирају Балканом.
Други спецификум зашто су, и зашто ће Срби увек бити на мети Запада, јесте наша словенска, културолошка, православна и историјска повезаност са Русијом, па нас Запад види као истурени руски бедем, у меки трбух Европе. Запад зна да су садашњи, не тако чврсти односи са Русијом само плод инсталираног марионетског режима у Србији који такво стање одржава, али су на Западу такође свесни да се све то може у трену изменити − променом власти у Србији. Стога је за Запад увек добро да Срби буду разједињени и на коленима, па се зато према нама тако и понашају. Ако се само ове две чињенице узму у обзир, занемарујући још бар десетак, искрени и озбиљан споразум између Срба и Запада није могуће постићи. Може се доћи до неког само привременог споразума, као што је било у Првом и Другом светском рату, али само зато што је то одговарало њиховим тренутним интересима.
Ви сте били саветник председнику Србије Слободану Милошевићу, а имали сте удела у тзв. „петооктобарској револуцији“ или „пучу“, како неки кажу. Многи саветници често се у својим мемоарима правдају речима да их политичари нису слушали. Да ли је Милошевић слушао Ваше савете? Које је спроводио у дело, а које не? Какав је био Ваш лични однос са председником Милошевићем?
- Милошевић је увек волео да чује моје савете и предлоге али их није увек и прихватао. Прецизније речено, од 1985. до 1991−92, док се пео на власт и учвршћивао своју позицију, могу рећи да је већину предлога прихватао. Касније, када се осећао моћним председником, мало тога је био спреман да прихвати. Милошевић је био прави пацифиста, а моји предлози су често били прилично радикални и ишли су испред времена, јер су проистицали из анализа које сам радио. Кроз те анализе могао сам да сагледам куда светски токови иду, те да само одлучним и радикалним потезима можемо те токове скренути − који су се према нама ваљали. Он није имао времена за дубље анализе, а није био ни аналитичког духа, и углавном се ослањао на своју неоспорну интелигенцију и способност брзопотезног дневног решавања проблема. То је могуће у једном периоду, али вас онда Запад „прочита“, а проблеми сустижу и затрпавају – да би вас на крају, као лавина, потпуно затрпали.
Што се мог учешћа у „петооктобарској револуцији“ тиче, оно има два поглавља. Милошевић је од 1995. и „продаје“ Републике Српске Крајине (РСК) ушао у спиралу сталних уступака према Западу како би очувао своју власт − да би се та распродаја српских интереса зарад очувања власти завршила НАТО агресијом 1999. године. После НАТО окупације Космета, Милошевић је дошао у ћорсокак из кога није имао излаза. Једини излаз за њега и Србију је био да се повуче са власти и направи „меку“ смену, нешто слично на шта је и Јељцин био приморан, па да тако одабере личност која би га на власти заменила – али и заштитила. Ја сам му са таквим саветима послао више писама, а кроз више својих телевизијских наступа упућивао поруке како из кризе изаћи. Он је одабрао другачије, сасвим погрешно решење, сматрајући да ће настале тензије моћи да амортизује својом убедљивом победом на превременим изборима. Том погрешном проценом отворио је врата Западу да у те изборе уложи велики новац и Коштуници обезбеди не победу (48,96% гласова је имао Коштуница), али знатно већи број гласова од Милошевића, што је у другом кораку довело до „петоктобарске револуције“, где Милошевић више није имао ситуацију под контролом.
Ја никада нисам припадао ДОС-у нити делио њихове политичке ставове, али постојала је реална опасност да се ствари искомпликују и седмог, осмог… октобра дође до Милошевићевог контраудара, што би Србију неминовно увело у крвопролиће. То би била катастрофа, а мој генерални став је да нико није, нити може бити, изнад државе и народа да би тај народ одвео у крвопролиће. Познавајући га одлично, мислим да Милошевић то сигурно не би покренуо, али његово окружење је било спремно да брани своје позиције.
Видевши да Коштуница и остали ДОС-овци не знају да ствар брзо заврше, ја сам 6. октобра Коштуницу увео у Палату Федерације (званични кабинет председника СРЈ), организовао међународну конференцију за штампу, повезао Коштуницу са Павковићем (тада начелником Генералштаба) и значајно помогао да се у једном дану мирно заврши нека врста примопредаје власти. У кабинету новог председника Коштунице задржао сам се још око два месеца, покушавајући да му својим искуством и познавањем функционисања државе помогнем, како у самом почетку не би направио неке крупније грешке. Када сам видео и схватио његову повезаност и сервилност према Западу, удаљио сам се из тог окружења. То би укратко биле моје активности око „петооктобарске револуције“, о чему се може прочитати и у интервјуу Коштунице „Блиц Њузу“, под насловом „О чему сам причао са Милошевићем“.
Доста је загонетна и интригантна Ваша тврдња да прави идејни инспиратор и организатори „5. октобра 2000.“ нису ни Американци ни домаћа опозиција, већ неко трећи ко још није спреман о томе да говори. О чему и о коме је реч, имајући у виду да је ово важно питање?
- Не бих рекао инспиратори, већ идејни творци пројекта „плишаних“ или „револуција у боји“, како их данас називају, нису ни Американци ни Запад, већ Срби. Никако ни врло рекламирани „Отпор“ јер је то само један мали сегмент целог пројекта који је имао задатак да окупи омладину и подигне тензију ситним провоцирањем режима, односно његових атрибута силе.
Немате ваљда тако високо мишљење о знањима, креативности и организационим способностима лидера ДОС-а, који су на власти у Србији, да тако суптилан пројекат могу да створе. У добро конципираним активностима једни шетају улицама и лупају у шерпе, јер то једино и знају, док они који знатно више знају све то планирају, координирају и организују – а то се не ради на улици.
Да будем кратак: „петооктобарску револуцију“, како је Ви називате, и све испред ње, планирала је, организовала и извела наша српска памет – западне су биле само паре. Без новца је једноставно немогуће добро организовати „спонтане масовне демонстрације“ грађана са контролисаним деловањем. Кажем добро организоване, „спонтане масовне демонстрације“ јер у таквим стварима спонтаности нема нити је може бити – све мора да буде организовано, иначе ће све претворити у општи хаос где руља стихијски делује кратко и без јасног циља. Спомињати имена људи који су на томе радили било би с моје стране некоректно.
Ви сте рођени на Косову и Метохији. Како оцењујете политику актуелне власти према нашој јужној покрајини, и шта, по Вама, треба чинити? Коначно, да ли верујете да ћемо вратити Косово и Метохију? Да Вам се пружи прилика да усмеравате одређене процесе, шта бисте Ви радили? Како поступати са Албанцима (припадницима наше националне мањине), имајући у виду и њихов менталитет, али и однос других држава према њима и могућу промену геостратешких односа у свету?
- Да, рођен сам у Приштини и у њој сам живео до 1985, када сам се по налогу своје фирме преселио у Београд, упознао са Милошевићем и заинтересовао га за трајно решавање питања КиМ, али и за његово политичко уздизање. Познајем менталитет Шиптара, они нису Албанци и сасвим је погрешно користи тај израз, одлично познајем њихове обичаје, начин размишљања и деловања. Стога тврдим да уопште није проблем Шиптаре довести у ред јер они поштују организовану и чврсту државу и могу бити сасвим лојални грађани Србије. Увек ће покушати да вас подмите, корумпирају, и ако на том испиту паднете, ваше деловање и утицај на њих више не постоји. Углед код Шиптара може да има само чврст, озбиљан, праведан и чист човек. Наравно да и међу Шиптарима има кукоља у облику криминалаца, али је тај проценат мали и организована држава ће се са тим групама брзо и лако разрачунати – питање је само да ли то хоће и жели.
Све Владе и политике у задњих педесет година на КиМ падале су управо на питању корупције, попуштања, гледања кроз прсте и диловања са Шиптарима, а о данашњим не треба трошити речи. Тако се корак по корак стигло до данашње ситуације, где је свако учинио покоји пропуст, неко циљно и намерно, неко из незнања или похлепе. Титова политика је била фаворизовати Шиптаре на уштрб Срба како би се што више Срба са тих простора иселило и створио дебаланс, а КиМ постао камен око врата са којим ће Србија имати сталне проблеме. Милошевић је 1987. кренуо да ситуацију сређује, али је погрешним кадровским решењима на Космету све то упропастио до 1993, да би својом пацифизмом, неодлучношћу у сузбијању оружане побуне Шиптара, довео до интернационализације проблема, НАТО агресије и губитка КиМ. Онда су на власт инсталиране ДОС-ове западне марионете које су имале јасан задатак да Космет и дефинитивно отцепе од Србије, што данас кроз Тадићеве преговоре добија завршну форму.
Уместо решавања проблема које зависи искључиво од нас, а не од међународне заједнице како се то стално представља, КиМ је претворена у полигон страначких препуцавања и скупљања политичких поена. Тако данас од свих политичких странака и позиције и опозиције имамо прилично конфузно и нејасно реаговање, са јединим циљем − да се народ превари и да се извуку било какви политички поени.
Тадић са својим коалиционим партнерима очигледно признавање Космета брани неком звездицом у фусноти, Чеда и Вук имају улогу голуба превртача, захтевајући неки „преокрет“ јер је Вук као министар спољних послова очигледно заборавио на своју крилатицу „Више од аутономије, мање од независности“. Овај Чедин у Вуков „преокрет“ у ствари има за циљ да се Тадићева политика народу представи донекле прихватљивом, јер, ево, неки предлажу да КиМ потпуно избришемо и из сећања Срба. Радикали уобичајено кевћу „издаја, издаја…“ али конкретно ништа не предузимају, док Тома „мудро“ ћути јер наводно не зна шта је све са Приштином договорено. Онај ко не зна не може да претендује на освајање власти. Тако долазимо до тога да је најбучнији лажни патриота − Коштуница, који годинама са кључних државних функција ништа на плану Космета није урадио, али се његове изјаве на свим медијима неизоставно цитирају.
Нико други се по питању Космета не може ни чути ни видети, да изнесе другачија виђења и решења. То је стварање изборног амбијента: ми смо једини и од нас можете бирати – други не постоје. А кога год од једино понуђених изаберемо, у држави се ништа неће променити, а наставићемо од Запада већ трасираним путем у амбис.
Питање Космета није лак проблем, али уопште није нерешив; међутим, решења су на сасвим супротном крају од овог на коме делују Тадић и Тадићевци. Нека нова власт, која ће сигурно доћи, КиМ ће свакако вратити у састав Србије и то релативно брзо – за две-три године. Претходно се мора мало озбиљније почистити политичка сцена Србије, за шта су сазрели сви услови, али се то изборима не може урадити. То ће бити кроз неку нову уличну „револуцију“ или „пуч“, како сте ви то дефинисали, где КиМ можда ни неће бити прва ставка окупљања, али гладна Србија свакако хоће.
Овај мој оптимизам у враћању Космета под пуно окриље Србије базирам и на убрзаном променама у односу снага у свету, где Запад губи позиције, опхрван економском и финансијском кризом коју не може да реши. Криза Запада се не може решити јер је структурална а не спекулативна, како многи кругови са Запада то желе да прикажу. Упрошћено речено, Запад данас производи премало роба, а превише увози јер је своје индустријске капацитете угасио или дислоцирао у Азију. Енглески штофови се већ четрдесет година не производе у Енглеској и данас су кинески, а некадашњи текстилци постали су банкарски чиновници или продавци магле из разних консалтинг фирми. Маглу све мање купују, а банке све мање пара имају – а сви би волели да раде са машном и ташном, али број таквих радних места се рапидно смањује. Опоравак од такве сулуде привредне политике Запада трајаће деценијама, а новца у државни касама биће све мање за финансирање неке квазикосовске државе или Еулекс–НАТО мисија.
После избора у Русију земље БРИК-а ће свакако покренути и питање сталног доштампавања папирића са ознакама долара и евра, уз одлуку да ли ће реалну робу и даље продавати за те папириће сумњиве вредности. Све ово набројано је реалност која ће убрзо довести до великих потреса у којима се Србији отварају врата да неке своје унутрашње проблеме решава без великог мешања Запада.
Са неким Вашим ставовима се можемо сложити, а са неким апсолутно не јер, најблаже речено, изгледају претерано и неаргументовано − попут става да Коштуница ништа није на плану Космета урадио, заборављајући снажну институционалну подршку Србима на Косову и Метохију у време његовог мандата, и све оно што је учинио потпредседник ДСС-а Марко Јакшић, а такође и оцене неких других политичких лидера. Но, вратимо се проблему политике према Западу. Створен је утисак у јавности да ни Милошевићева политика „супротстављања Западу“ није дала резултате, а још мање ДОС-овска политика „сарадње са Западом“. Где је ту проблем? Како се државнички понашати, како се односити према највећим силама − Америци, Немачкој (која је све јача на Балкану), Русији?
- Да, такав утисак у јавности постоји, али он је медијски, вештачки створен, односно наметнут без озбиљне анализе Милошевићеве политике. Да су ту Милошевићеву политику добро проанализирали, брзо би дошли до закључка да се Милошевић само реторички супротстављао Западу, али да је у ствари стално чинио уступке Западу, чим би мало био притиснут. Тако се Запад охрабривао да стално врши притиске на Србију и Србе. Дошли би до закључка да Милошевић никада није покренуо озбиљне војне снаге којима је располагао и да Србија никада није употребила ни 30% свог војног потенцијала да брзо и ефикасно неутралише неки оружани сукоб на простору СФРЈ, па ни на територији Србије односно КиМ.
Запад је од Милошевића тражио да се обустави рат у Хрватској и БиХ, а тамо Србија није ни ратовала нити су то били ратови, већ сукоби ниског интензитета. Ја сам предлагао да се изврши пуна мобилизација и у Хрватску пошаље импресивна војна сила јер се ратови завршавају и војном победом – па ћемо онда у Загребу да питамо где ће да живи 700 000 Срба које Хрвати хоће да протерају. Имате право да заузмете Сарајево, и располагали смо силом да га за два дана заузмемо, али немате право да држите град три године у опсади и кљуцате гранатама. Могли су бар да прочитају стенограм где Американци кажу Туђману да му они не могу помоћи ако Србија пуним војним капацитетом уђе у одбрану РСК, и где Туђман одговара да Србија неће интервенисати, иако се обавезала да својом војском брани РСК ако она буде нападнута. Амерички одговор на то је био: „Е, ако је тако, онда имате нашу сагласност за напад на РСК“.
Милошевић је уз сукобе свуда око нас прихватио да се разоружава уместо да се наоружава, и да НАТО због могућих губитака одустане од агресије на СРЈ. Наоружавање није припрема за рат, оно је више средство одвраћања од могуће агресије. Да смо имали бар противваздушне системе Тор и Бук, НАТО би одустао од ваздушних удара, а то смо могли да добијемо од Русије и на кредит. Из погрешне политике Милошевића у односима са Западом, ДОС-овци нису извукли никакве па ни уличарске закључке, већ су своју марионетску политику апсолутне послушности правдали наводним Милошевићевим сукобима са Западом.
ДОС-овци вероватно нису „знали“ да је Милошевић једини државник на свету који је подржао генералски пуч у Русији против Јељцина, губећи тако и Русију, тада ослабљену, као савезника, али ипак не толико слабу да није могла више да помогне Србији.
Озбиљна државничка политика је јако проста. Верујем ја свима, али ћу се ипак наоружати да свакоме агресију учиним скупом, како би од ње одустао. Ниједна земља на свету није укинула армију, иако само мали број њих може да се супротстави НАТО-у. На овој планети силе све земље света имају или се труде да пронађу поуздане савезнике, једино Тадићева Србија уништава своју војну силу и проналази „савезнике“ међу онима који су недавно безразложно 78 дана бомбардовали.
Треба као држава да сарађујемо привредно и безбедносно са свима који то искрено желе, али би кључни наш ослонац ипак требало да буде Русија. То је земља која нам је блиска, где нас и Запад сврстава, која је импресивна војна сила, а која нас никада неће напасти. Са којом можемо привредно одлично да сарађујемо и која нам је широм отворила своје тржиште да без царине на њему продајемо све што можемо да произведемо. Која нас у СБ УН подржава, али од које не можемо очекивати да КиМ жешће брани од самог Тадића.
Србија не само да је у стању кризе, него је и у стању дубоке апатије. Свеједно да ли је то узроковано умором нације, или великим утицајем страног фактора у земљи, који производи парализу институција у друштву, излаз се мора тражити. Ви сте, колико нам је познато, имали често конкретне предлоге и решења за одређене проблема у друштву. Шта, по Вама, прво, и шта све уопште, треба радити како бисмо сачували Србију и извукли је из те дубоке кризе у којој се данас налази?
- Ово је врло комплексно питање о којем би се могли написати читави томови, али да покушам да изнесем неке најважније сегменте без којих ниједна држава не може да функционише, а поготову да решава нагомилане проблеме. Србија се због својих природних ресурса и умртвљених привредних капацитета може брзо извући из кризе, али се за то морају створити предуслови.
Први од предуслова је смена постојеће власти јер је то са постојећом влашћу неизводљиво, због њене нестручности, неспособности, корумпираности и повезаности са криминалом. Она је изгубила кредибилитет у народу до те мере да чак и добре идеје више није у стању да реализује.
Други предуслов је напуштање бесконачног и за Србију штетног пута ка ЕУ јер би тада изашли из спирале сталних уцена испуњавања услова које не можемо да испунимо, а који се косе са нашим националним интересима. Напуштање пута ка ЕУ донело би и промену наше политике, која би отворила простор за решавање питања КиМ на сасвим други начин, са много повољнијим исходом за нас.
Трећи предуслов је да држава сарађује привредно и безбедносно са свима који то искрено желе, али би кључни наш ослонац требало да буде Русија. То је земља која нам је блиска, где нас и Запад сврстава, која је импресивна војна сила, а која нас никада неће напасти. Са којом можемо привредно одлично да сарађујемо и која нам је широм отворила своје тржиште да без царине на њему продајемо све што можемо да произведемо. Која нас у СБ УН подржава, али од које не можемо очекивати да КиМ жешће брани од самог Тадића.
Четврти предуслов је потпуна промена привредне филозофије засноване на страним улагањима којих неће бити. Држава треба да буде главни инвеститор и да са другим државама гради капиталне енергетске и друге крупне објекте, који ће онда покренути и осталу привреду. Сви који спомињу мала и средња предузећа причају глупости јер она не могу да послују или да се развију без велике привреде са којом би били кооперанти.
Пети предуслов је обнова домаћег банкарског система, где би стране банке могле да имају власништво само до 45%, како би се зауставило лихварско вршљање банака, а средства усмеравала ка привреди, уз повољније камате које би омогућиле конкурентност привреди на светском тржишту.
Шести предуслов је потпуна промена стечајних поступака, где су многа предузећа намерно гурнута у стечај да би се могла спекулативно купити у бесцење.
Седми предуслов је да се изврши ревизија свих приватизација, од почетка приватизационих поступака из деведесетих до данас. И да се у читавом друштву за све грађанине спроведе поступак доказивања порекла досад стечене имовине. Не као нека казнена или инквизицијска хајка, већ као нормалан поступак утврђивања порекла имовине који се у западним земљама ради у сврху сузбијања криминала, корупције и прања новца.
Ово су неке од неопходних промена и активности у правцу опоравка читавог друштва, увођења законитости, које би Србију брзо извукле из кризе, омогућили развој, запошљавање и општи просперитет грађана. Међутим, мислим да је то у оваквом политичком амбијенту само списак лепих жеља јер не видим политичку странку или политичку опцију која би изборним путем могла да дође на власт и спроведе овакве промене.
Можда сам се у овом интервјуу користио и неким преоштрим речима и терминима, али морам бити искрен и рећи да сам озлојеђен свиме што је учињено од 2000. до данас. Сарађивао сам четрнаест година са четворицом председника, и јако добро знам како држава функционише или како треба да функционише; стога сматрам да је толико незнања и толики број грешака напросто немогућ, па се оваква политика у многим деловима мора сврстати у намерно уништавање Србије.

Биографија

Звонимир Трајковић је рођен 1948. године у Приштини, као прво дете угледне грађанске породице Драгољуба и Катарине Трајковић. Основну, средњу електротехничку школу и Електротехнички факултет завршио је у Приштини. Школу програмирања и десетак специјализација из области компјутерске технике завршио је по европским центима. Специјалност су му рад и примена компјутера, политичка анализа, начини организовања великих система. Четрнаест година је радио у заступништву ИБМ-а за СРЈ на разним пословима. Један је од лидера покрета косовских Срба, названог „Догађање народа“. Од 1990. до 1993. био је саветник председника Србије Слободана Милошевића, а од 1994. до 1997. саветник Радована Караџића. Данас има своју фирму. Никада није припадао ниједној странци, није био члан СК, нити је био члан СПС-а ни док је био саветник Милошевића. Ожењен је и има двоје деце.

Геополитика бр. 50, март 2012.

Na redu je Makedonija

2012-02-23T20:06:00.000+01:00

Današnja Tadićeva kvislinška politička garnitura spremna je da prizna Kosovo kao državu, radi dobijanja kandidature za članstvo u EU – a u suštini iz ličnih interesa male grupe na vlasti. Taj proces priznavanja Kosova kao države je u toku i teče po direktivama EU, odnosno po uslovljavanjima Nemačke. I kada se taj po Srbiju katastrofalan „pregovarački proces“ završi Kosovo će defakto biti priznato – Manifestum non eget probatione (Očiglednu stvar ne treba dokazivati), iako će Tadić i ostala vladajuća garnitura to retorički osporavati. Time se ciklus otimanja Kosova i Metohije završava, i Nemačaka može krenuti dalje u ostvarivanju svoje balkanske politike.

Piše: Zvonimir Trajković

Negde sredinom 1996 Lord Oven i Stotenberg razgovaraju sa Miloševiće o već poznatim problemima i situaciji u regionu. Lord Oven iznenada van teme upita Miloševića: „a šta mislite o Makedoniji, koliko će opstati kao država“? Milošević ga pogleda, ispi gutljaj viskija i reče: „pa mislim još jedno desetak a možda i petnaestak godina“. „Smatram da su vam procene loše, mnogo ste im vremena dali, najviše još pet do šest godina“ – reče samouvereno Oven i vrati se temi odnosa Srbije, Hrvatske i Bosne kao da je Makedonija nevažna i sporedna stvar na koju i ne treba trošiti mnogo vremena. To je bio period posle Dejtona kada je Milošević promovisan za ključnog mirotvorca na Balkanu, pa je Lord Oven jednim blic pitanjem hteo da čuje kako Milošević uopšte gleda na poziciju Makedonije i koliko uopšte zna o zapadnim planovima o podeli Makedonije između Albanije i Bugarske.

To pitanje je tada moglo izgledati bezazleno u obliku ćaskanja, ali to uopšte nije bilo ćaskanje. Pitanje je postavljeno planski, ciljno. Oven je već tada znao šta se Srbiji sprema oko Kosova i Metohije, pa je u taj „paket“ sasvim logično ubacio i Makedoniju. Kada NATO u jednom blic-kriku uništi srpsku vojsku, Makedonija je i onako nema, otvara se kompletan prostor za stvaranje „Velike Albanije“ kao novog NATO saveznika na Balkanu jer pravoslavne Srbija i Makedonija ni po vatikanskim merilima za to nisu pogodne. „Velika Albanija“ podrazumeva uzimanje većeg dela teritorije Makedonije što bi predstavljalo i kraj njenog opstanka kao države. Zato je Lord Oven za Makedoniju predvideo tako kratko vreme trajanja.

Cela stvar se zakomplikovala jer NATO blic-krik nije uspeo, a ni „Atlantska brigada“ od 35.000 Šiptara sa zapadnim instruktorima iz Albanije nije uspela da probije srpsku odbranu, trijumfalno umaršira na Kosmet (Kosovo i Metohija) i odmah na bazi vojne pobede proglasi „Republiku Kosovo“ novom državom. Naprotiv, „Atlantska brigada“ se uz teške gubitke raspala, a NATO ni posle 78 dana bombardovanja nije ozbiljnije okrnjio srpsku vojsku. NATO-vci su stoga nevoljno morali da pređu na potpisivanje Kumanovskog sporazuma i rezolucije SB UN 1244 koja Srbiji jasno garantuje suverenitet nad Kosmetom. Time je propala mogućnost da se brzo formira „Republika Kosovo“ kao nezavisna država i realizuje zapadni „balkanski projekat“. Zapad je morao da pređe na plan postupne realizacije prekrajanja Balkana, što Lord Oven 1996 nije mogao da predvidi.

Ali da vidimo prvo šta predviđa ta „Step by Step“ strategija zapada u prekrajanju Balkana. Kao prvo trebalo je ukloniti Miloševića i ta akcija se odigrala 05. oktobra 2000 godine, uz veliki uloženi novac koji do tada nigde nije uložen – a radilo se o cifri od oko 120 miliona dolara. Takva „meka ulična revolucija“ i smenjivanje vlasti bez upotrebe oružane sile, izvodila se prvi put u Svetu sa velikim rizikom da ne uspe. Bez obzira na mnoga kasnija američka, Otpor-aška i druga hvalisanja, glavni kreatori akcija nisu bili ni Amerikanci ni Otpor, a ni domaća opozicija DOS. Glavni idejni projektanti smene Miloševića koja će kasnije dobiti naziv „revolucije u boji“, još uvek ćute i nisu spremni da izađu u javnost. I pored velikog novaca koji je uložen, medija i mnoštva NVO koje je finansirao zapad… ulična smena Miloševića ne bi uspela, da sam Milošević nije napravio seriju krupnih grešaka od organizacije izbora do smog reagovanja i delovanja 05. oktobra. „Puštanjem niz vodu“ Republike Srpske Krajne, potpisivanjem po Republiku Srpsku štetnog Dejtonskog sporazuma, vođenjem mlake, neefikasne i dugotrajne akcije u suzbijanju šiptarskih terorista na Kosmetu, kao i odabirom svog okruženja koje će ga u potpunosti izdati, Milošević je sam stvorio ambijent i atmosferu za svoje smenjivanje. Stavljajući svoj lični interes iznad državnog i nacionalnog on je izgubio mnogo pristalica, i doveo narod u poziciju da glasa za neskriveno izdajnički usmereni DOS. Nikakvi specijalni zapadni planovi, strategija ili tehnike izvođenja nisu bile od značaja, već taj negativni ambijent koji je sam Milošević stvorio, otvoriće „vrata“ za njegovo ulično smenjivanje.

Nakon smene Miloševića zapad kao drugi korak u Srbiju instalira svoju DOS-ovsku marionetsku vlast koja sad slepo izvršava naloge svojih mentora sa zapada. Koštunica kao predsednik aktivno deluje na razbijanju SR Jugoslavije, te zadnje oaze nekadašnje države. „Umereni nacionalista“ i „legalista“ gazeći Ustav ubrzano odrađuje zadati program. Kao predsednik bez potrebne dvotrećinske većine u Saveznoj Skupštini ukida SR Jugoslaviju, državu na čijem je čelu, i pretvara je u labavu zajednicu Srbije i Crne Gore. Time je i definitivno sa mape država Sveta izbrisano ime Jugoslavije. Da bi samo dve godine kasnije kao predsednik vlade Srbije nezainteresovano posmatrao kako Crna Gora nameštenim referendumom napušta tu labavu zajednicu sa Srbijom. Zapadu je to bilo potrebno jer se tim istim potezom cepa nacionalni i pravoslavni korpus u nekoliko malih državica, nesposobnih da se efikasno brane i na duži rok očuvaju svoj opstanak.

Upravo zbog te ranjivosti u očuvaju opstanaka nedavno preminuli predsednik Makedonije Kiro Gligorov pri odvajanju Makedonije iz SFRJ formulisao je dvosmisleno referendumsko pitanje koje daje mogućnost da se Makedonija vrati u sastav Jugoslavije – ako se nađe pred opasnošću svog nestanka. Njegovo mudro vođenje Makedonije sa otvorenim vratima da se može vrati u Jugoslaviju (makar i skraćenu) i politika nepopustljivosti prema Šiptarima, učinila je da Šiptari uz zapadnu logistiku 03. maja 1995 izvrše atentat na Gligorova. Predsednik Gligorov nije ubijen, ali je teško povređen, što je znatno umanjilo njegovu radnu sposobnost.

Makedonski političari posle Gligorova nisu shvatili pravo značenje dvosmislenog referendumskog pitanja i Makedoniju sve više udaljavaju od Srbije, koja im je jedini siguran oslonac, stvarajući malu zasebnu državu, koja je predviđena da traje kratko. Samo kao prelazno rešenje. Stoga je Lord Oven i postavio Miloševiću pitanje koliko vremena će Makedonija moći da opstane kao država. Jedini način da Makedonija očuva svoju teritorijalnu celovitost i državnost, bilo je da se od Srbije nikako ne odvaja. U okruženju Makedonije jedino Srbija nema, niti će imati, pretenzije da razbije Makedoniju, već sasvim suprotno da je očuva, iz svojih bezbednosnih i geostrateških interesa. Makedonija u zajednici sa Srbijom i Crnog Gorom imala bi obezbeđenu sigurnost opstanka, a takva zajednica bi Srbiji donela sasvim drugačiju poziciju u odnosu na Kosmet koji bi bio u potpunom okruženju bez mogućnost bilo kakvog manevarskog prostora za izdvajanjem. Samo tom strategijom blokira se namera zapada o prekrajanju Balkana i stvaranju „Velike Albanije“. Bez obzira što je Srbija imala probleme da zaštiti Srba u Hrvatskoj i u BiH, ona je imala snage (koju nije koristila) da štiti i Makedoniju. Međutim, vlastoljubivost političkih elita Makedonije, njihova nezrelost, nerazumevanje svetskih tokova, kao i pohlepa u pravcu ličnog bogaćenja odvešće Makedoniju upravo u pravcu kojim je zapad želeo, posebno Nemačka, podržana od SAD i Britanije.

Na pravac pogrešnog delovanja makedonskih političara na „privrednom forum u Solunu“ maja 2000 godine ukazao je i Vladimir Gligorov, profesor i član Bečkog instituta za internacionalne ekonomske studije, koji u ovoj instituciji pokriva upravo Albaniju, Makedoniji i SR Jugoslaviju. On je tom prilikom izjavio „da je Makedonija država sa neizvesnom budućnošću i da može predstavljati državu tipa modus vivendi“ Da već deset godina postoji zabrinutost za političku stabilnost Makedonije u smislu da li je ona samo „modus vivendi“, odnosno stanje nestabilne ili manje stabilne tvorevine, nasuprot onome što bi trebala biti jedna ozbiljna država.

I umesto da makedonski političari izlaganje Prof. Dr. Vladimira Gligorova shvate upozoravajuće i krajnje dobronameno, jer se radi o analitičaru visokog ranga koji dolazi upravo iz austrijsko-nemačkog instituta sa saznanjima šta se Makedoniji sprema – oni ga kroz makedonske medije posipaju salvom pogrda i kritika. Reagovanje makedonskih političara na istupanje Vladimira Gligorova bilo je upravo matrica dresure marionetskih režima koji se drže samo onoga što im je servirano sa zapada, od strane upravo njihovih dželata. Reagovanje i kritika analitičkih procena je bilo još čudnije, ako se zna da je profesor Gligorov sin prvog makedonskog predsednika Kire Gligorova i da sigurno Makedoniji ne misli ništa loše, već samo upozorava šta joj se može desiti.

I desilo se. Odmah pošto se NATO alijansa učvrstila i rasporedila na Kosmetu dat je signal Šiptarima da u Makedoniji mogu započeti oružanu pobunu kao sledeći korak u ostvarivanju „Velike Albanije“ i nemačkog plana „Južni vetar“. Posle „mirnih“ demonstracija u rano proleće 2001 dolazi do ozbiljnih sukoba na prostoru Tetova između šiptarskih pobunjenika i makedonske policije. Mini rat traje već šest meseci obuhvatajući skoro sve krajeve Makedonije pa je kao jedino nametnuto u vidu pregovorima. Po već više puta viđenom scenariju zapadni „izaslanici“ povećavaju pritisak na makedonske političke frakcije kako bi prihvatile mirovni plan za okončanje albanske oružane pobune. Američki izaslanik James Pardew i njegov evropski kolega François Leotard upozoravaju „da makedonske oružane snage čine ozbiljne zločine nad albanskim civilima i da međunarodna zajednica mora odlučnije da interveniše u građansko-etničkom sukobu“. Boris Trajkovski, makedonski predsjednik, član VMRO-a, je umerene, radi po diktatu svojih zapadnih mentora i sukob Makedonaca i šiptarskih pobunjenika se završava „Ohridskim okvirnim dogovorom“ gde Makedonci gube gotovo sve, a Šiptari dobijaju mnogo, i realnu poziciju za ostvarenje „velike Albanije“

U seriji sitnih koraka ka istom cilju Makedonija je primorana da 16. novembra 2001, posle ponoći u Sobranju usvoji ustavne promene, koji bi trebalo da poboljšaju status 600 hiljada makedonskih Albanaca (Šiptara). Novi makedonski ustav je bio važna prekretnica za albansku manjinu u Makedoniji. Njime će politička moć biti decentralizovana, Albanci će moći da se zapošljavaju u javnim službama, državnim institucijama i naročito u policiji, s obzirom da na njih otpada trećina od ukupno dva miliona stanovnika Makedonije. Ove promene Ustava omogućavaju ravnopravnu upotrebu albanskog jezika, podršku dve trećine albanskih poslanika za usvajanje svih zakona koji se tiču građanskih prava, i Šiptare faktički prevode iz nacionalne manjine u konstitutivni narod Makedonije. U Makedoniji nema 600 hiljada Šiptara kao što ih i na Kosmetu nema više od 1,2 miliona, ali tu je statistika i već davno uigrana šema lažnih popisa da se ta cifra od 600 hiljada isfabrikuje.

Rezultati popisa po želji zapada
Kako se izvodi popis stanovništva kada su Šiptari u pitanju. Šiptara u Makedoniji ima oko 17% ali da bi se dobio status konstuktivnog naroda, a ne nacionalne manjine, prema zapadnim merilima trebalo bi da ih bude bar 25% i to treba nekako isfabrikovati. Ta Šiptarska strategija uvećane brojnosti radi dobijanja većih prava (privilegija) izvodi se istom metodom još od popisa 1961. Osnovne karakteristike tih lažnih popisa su da Šiptari ili bojkotuju popis ili zahtevaju da sami vrše popis u šiptarskim sredinama. Te njihove komisije navodno poštuju običaje i ne ulaze u šiptarske kuće, jer žene treba da budu „sklonjene“ od očiju muškaraca. Tako domaćin da podatke koliko ukućana ima i to se smatra merodavnim podatkom.

Druga igra je da ako se popis vrši u Makedoniji veliki broj Šiptara sa Kosova i Metohije, južne Srbije odlazi u Makedoniju i tamo ih upisuju kao državljane Makedonije. To se događa i obrnuto kada se popis stanovništva vrši na Kosmetu. Ova manipulacija je moguća jer veliki broj Šiptara nema sređena dokumenta, izvod iz knjige rođenih, državljanstvo i tačno mesto prebivališta ili još iz bivše SFR Jugoslavije ima prijave boravišta na više mesta, sada odvojenih država. Još po popisu iz 1981 (zadnji popis u SFRJ) na prostoru SFRJ živelo je oko 380.000 Albanaca bez JU državljanstva koji su se decenijama doseljavali iz Albanije ali to pitanje kao tabu temu niko nije pokretao.

Pošto se u bivšoj SFRJ vodila ista politika lažnog uvećanja broja Šiptara kasnije preimenovanih u Albance na prostorima Kosmeta, Južne Srbije, Makedonije i Crne Gore još od popisa 1961 nije urađen valjan i tačan popis Šiptara pa je sve to iskorišćeno da zapadni kreatori lakše nakarikaju tu cifru od 25% Albanaca u Makedoniji. E sada pošto ih „ima 25,17%“ oni treba da budu konstuktivni deo Makedonske države, a sve to nosi i sasvim drugačiji pravni status, nacionalna prava, kao i potpunu jednakost dva naroda.

U sferi stvarnog brojnog stanja i zastupljenosti pojedinih naroda, nacionalnih manjina i etničkih grupa Makedonski političari su imali sasvim pogrešno razmišljanje i delovanje od 1945 pa sve do danas. Njima je bilo veoma važno da Srbe potpuno eliminišu i prikažu u što manjem procentu - iako im sa te strane nije dolazila nikakva opasnost. I veliki broj Srba je kroz decenije (pretapanjem u Makedonce) sasvim nestao tako da danas oni čine beznačajnih 1,78%. To je bila vrlo kratkovida politika jer bi velika brojnost Srba (oko 30% koliko ih objektivno bilo) predstavljala branu za ekspanzionističku politiku „Velike Albanije“ i „Velike Bugarske“ koje svoje širenje baziraju upravo na uništenju Makedonije.

Kartu „Velike Albanije“ crtali su Albanci iz Albanije Šiptari sa Kosmeta i Makedonije, ali oni taj megalomanski projekat nikada ne bi mogli nikada da ostvare. U tome će im iz svojih interesa pomoći Nemačka – za koju je kontrola i ovladavanje Balkanom od izuzetnog strateškog značaja. Da bi se to moglo realizovati prvenstveno se morao razbiti srpski odnosno pravoslavni korpus u bivšoj Jugoslaviji. Stoga ako malo bolje sagledamo na koga se to Nemačka na Balkanu oslanja lako ćemo utvrditi da su to isključivo njeni saveznici iz Prvog i Drugog svetskog rata – Hrvati, Šiptari, Bugari...

Nemci su posle dva izgubljena rata izvukli pouke i shvatili da se samo ratom ne mora osvajati prostor i uticaj, već da se to može raditi političkim, ekonomskim, i destruktivno-razbijačkim delovanjem. Sistem je već poznat oproban - slabiti Srbe kao ključnog faktora na Balkanu, i od Srba odvajati novokomponovane nacije (Crnogorce, Makedonce, Bošnjake…) po Brozovom receptu. Ta Brozova politika cepanja Srba u što više „nacija“ bez suštinskih nacionalnih atributa već sa čisto geografskim prefiksom nastala odmah posle 1945. nije autentično njegova - već stari britanski kolonijalni recept za lakše vladanje nad osvojenim prostorima. Brozu je ta receptura doturena iz Londona, da bi se iz Beograda oponiralo Rusiji, pravoslavnoj zemlji i jedinom iskrenom savezniku na koji se Srbi mogu osloniti. Takvo cepanje u suštini jednog naroda moglo je odgovarati samo pojedinim makedonskim političarima isključivo radi privilegija vlasti, ali makedonskom narodu ukupno, nikako. Veštački stvorene nacije, pogotovu malobrojne, nikada ne mogu duže opstati, i one su samo neko „prelazno rešenje“ kada se odmah ne mogu postići željeni geostrateški ciljevi – koje Britanci zbog Jalte i dogovora sa Staljinom tada nisu mogli ostvariti.

Snaga, jedinstvo i čvrstina države, porodice, braka, ispituje se u teškim trenucima, a krvavi raspad SFR Jugoslavije je pokazao da je to bila veštačka tvorevina izgrađena na lošim temeljima gde su Srbi uložili mnogo a svi vrlo malo – da bi iz raspada SFRJ uzeli i ono što im nikada nije pripadalo. Nemačka politika kao praktična i realna je to shvatila i nastavila je da primenjuje već isprobanu Brozovu strategiju razjedinjavanja srpskog naroda i pravoslavnih etničkih prostora. Broz je da bi u FNR Jugoslaviji oslabio uticaj Srba, napravio šest republika u kojima su ostali veliki delovi srpskog naroda, a samoj Srbiji nametnuo dve pokrajine i tako Srbiju teritorijalno, brojčano i ekonomski „izbalansirao“ sa ostalim republikama. Formiranim republikama promovisane su i nove nacije pa su tako južni Srbi sa prostora Makedonije pretvoreni u Makedonsku, Srbi sa prostora Crne Gore u Crnogorsku naciju, a Srbi muslimanske veroispovesti postali su „muslimanska nacija“. Narod sa nekog geografskog prostora nije automatski i nacija, niti to može biti, pogotovu ne za 50-tak godina. I pre Broza u Kraljevini Jugoslaviji Srbe sa prostora Makedonije su zvali Makedoncima kao i Srbe iz Crne Gore, Crnogorcima i to nikome nije smetalo. Ovaj princip jedino nije primenjen kada su u pitanju ljudi sa prostora Dalmacije, oni nisu promovisani u Dalmatince, kao naciju – iako su imali bitne različitosti u odnosu na Zagorce i svi su upakovani u Hrvate. Vatikan to nije dozvolio, ali je zato zdušno radio zajedno sa Brozom na usitnjavanju i razjedinjavanju pravoslavnih. To isto Nemačka ponavlja i danas da bi lakše ovladala Balkanom.

Možda se na ovakvo moje istupanje Makedonci kao i Crnogorci mogu uvrediti jer im nipodaštavam nacionalno postojanje. Ne, nemam ništa protiv ni da se definišu kao nacije, ali da ostanu u zajednici sa Srbijom. Izdvajanjem kao nacije u zasebnim nacionalnim državama zbog svoje malobrojnosti neminovno se izlažu da budu laka meta ekspanzionistički raspoloženog okruženja i svom nestanku i kao nacije i kao države. Bavarci ili Švabe se bitno razlikuju od severnih Prusa ali je Nemačka postala jaka tek kada se ujedinila 1871. Udaljavanjem od Srbije, formiranjem svog kvazi nacionalnog puta, Makedonija će najbrže stići, kako do nacionalnog, tako i do teritorijalnog nestajanja.

Karta podele Makedonije na deo koji bi trebalo da bude priključen „Velikoj Albaniji“ i istočni deo koji bi pripao Bugarskoj – na čijoj se realizaciji Nemačka sa SAD i svojim zapadnim saveznicima svesrdno angažuje

(klikom miša uvećaj kartu)

Ali da se vratimo temi zašto je Makedonija sada na redu. Korak po korak i danas su se uglavnom stekli gotovo svi uslovi za konačnu realizaciju tog inače davno utvrđenog nemačkog plana. A plan je bio: Razbiti SFR Jugoslaviju u što više sitnih državica, a onda će Austrija „progutati“ Sloveniju, Nemci će ovladati Hrvatskom i njoj pripojiti dobar deo Bosne i Hercegovine (kroz Muslimansko-Hrvatsku federaciju) a Makedoniju će podeliti „Velika Albanija“ i Bugarska. Odnosno Albaniji će biti pripojeno 2/3 zapadne i centralne Makedonije sa Skopljem, a Bugarska će uzeti 1/3 istočne Makedonije. Naravno, u „Veliku Albaniju“ treba uključiti Kosovo i Metohiju, takozvanu „preševsku dolinu“, deo raške oblasti (Sandžak) kao i delove Crne Gore. Tako bi se Srbija svela na mali prostor, sa Srbima rasutim u pet država, bez snažnijeg uticaja na Balkanu i mogućnosti da brani i odbrani okupirane srpske etničke prostore.

Današnja Tadićeva kvislinška politička garnitura spremna je da prizna Kosovo kao državu radi dobijanja kandidature za članstvo u EU – a u suštini iz ličnih interesa male grupe na vlasti. Taj proces priznavanja Kosova kao države je u toku i teče po direktivama EU, odnosno po uslovljavanjima od strane Nemačke. I kada se taj po Srbiju katastrofalan „pregovarački proces“ završi Kosovo će defakto biti priznato – Manifestum non eget probatione (Očiglednu stvar ne treba dokazivati), iako će Tadić i ostala vladajuća garnitura to retorički osporavati. Time se ciklus otimanja Kosova i Metohije završava i Nemačaka može krenuti dalje u ostvarivanju svoje balkanske politike. To dalje znači preći na Makedoniju i sprovesti njenu likvidaciju kao što je i Lord Oven „predvideo“. Ili preciznije rečeno kako je Lord Oven još 1996 znao, samo su neplanirane teškoće taj proces vremenski pomerile. Tehnika izvođenja je odavno poznata. Demonstracije Šiptara (nije ni važno zašto), pa navodna prekomerna upotreba sile od strane organa reda, malo mrtvih, ulazak vojske Albanije da „zaštiti“ svoje sunarodnike, dolazak zapadnih „mirotvoraca“ i na kraju Makedonije nema.

Stoga je nedavno ministar inostranih poslova Nemačke Gvido Vestervele u Beogradu izgovorio jednu veliku laž: „Geografska mapa jugoistočne Evrope je iscrtana”. Ne nije iscrtana, jer Gvido u džepu ima upravo gore predstavljenu kartu podele Makedonije čije pitanje dolazi na dnevni red odmah kada kosovska secesija bude zaokružena. Tehnički će to biti mnogo lakše izvedeno nego „kosovska gimnastika“, zato što to nije i neće biti secesija već podela Makedonije između dve članice NATO u cilju stvaranja pune „stabilnosti“ i zaustavljanja tenzija na Balkanu. Šiptari će dobiti signal da pokrenu demonstracije, (razlog i nije bitan) koje će se sobzirom na postojeću količinu oružja brzo pretvoriti u sukobe. Onda je na Makedoncima da biraju da li će ih „braniti“ NATO od svojih članica, Albanija, i Bugarska – a koje svoje aspiracije prema teritoriji Makedonije i ne kriju.

Zašto SAD, a pogotovu Engleska podržava takvu nemačku politiku? Zato što su na to prinuđeni - jer Nemačka je danas motorna snaga EU koja za funkcionisanje te unije odvaja daleko najviše novca i čija je privreda daleko najjača u Evropi. Bez podrške Nemačke SAD ne bi mogle da održe jedinstvo a ujedno i dominaciju nad EU što bi automatski dovelo u pitanje i opstanak NATO pakta. Zbog svega toga Anglo-Saksonci su Nemačkoj morali dati neki ustupke. Tako je posle raspada SSSR-a Nemačka dobila zeleno svetlo za širenje uticaja na Poljsku, Češku, Mađarsku, Slovačku i naravno na Balkan kao za nju najvažnije strateško područje.

Jedino što ovaj još 1985 godine napravljeni plan može poremetiti je velika kriza i pucanje EU, kao i veliki protesti u Beogradu, ulično smenjivanje kvislinške vlasti sa Tadićem na čelu. Dolazak na vlast nacionalno svesnih i odgovornih ljudi koji će odlučnim i smelim delovanjem u saradnji sa Rusijom procese prekrajanja Balkana zaustaviti.

Zvonimir Trajković
www.trajkovic.rs