ivanasvet

Takvi su heroji...

2020-11-29T05:23:00.002+01:00

Heroji.

Do skoro je ovaj izraz išao uglavnom uz termin narodni. Narodni heroji. I to je ispravno, jer nisi heroj ako nisi narodni, odnosno heroj za sve ljude.

Od skoro se ovaj izraz olako upotrebljava. Bojim se da se ne izliže i postane termin bez konekcije sa stvarnim značenjem. E, to bi bilo baš tužno.

Reč Heroj je do skoro asocirala na neki vojnički podvig. Herojskim borbama naših predaka se ponosno hvalimo, i pacifisti i oni koji se ne bi mogli svrstati u tu grupu ljudi.

Onih savremenih, heroja koji imaju veze s vojskom u novije vreme se obično klanjamo, jer nije in danas pričati o njima. Škakljive su to teme, Mogao bi neko spočitati da ste za rat ili nešto slično tome. O onima iz davne prošlosti možemo pričati, o ovima iz skorijeg vremena, da ipak malo sačekamo. Nije u redu, ali, doobro, proći će nas i to,

Od nedavno heroje imamo i u miru. To su heroji današnjice. Ponekad imam utisak da ih nema, ponekad da ih ima na svakom koraku.

A što će nama uopšte heroji, kad ih obično zaboravimo čim opasnost prođe?

Zbog naše nemoći. Oni nas spasavaju, kad nismo u stanju da sami to učinimo. Oni nam daju snagu kada nam je potrebna. Oni nas inspirišu da budemo bolji nego do sada. Daju nam snagu, i veru u sreću.

Do sada nisam nikada čula da je neki heroj kukao, optuživao druge, hvalio se svojim herojstvom. Uglavnom su sertifikat herojstva ostavljali kolektivnom sudu.

Ima i onih idealizovanih heroja, koji su nam zbog istorijske distance ostali u svesti kao savršenstva, skoro na nivou božanstva, ali to je sad druga tema. Neki su u medjuvremenu i postali božanstva, jer to smo mi od njih napravili, nisu oni.

Uvek me je fascininirao maslačak. Lep je dok je žut, ali kada pobeli, pa počne da leprša okolo, a još i ako ga dohvatiš, pa usmeriš na neku stranu sveta, nekako uveren da će stići na pravu adresu onoga koga voliš, e to je vera, to je ljubav. To je čarobni maslačak.

Za ovaj tekst dajem sebi za pravo da će biti kao maslačak na vetru i da će jednog dana doći do mojih heroja, do onih ličnih, jer narodne kako rekosmo, baš i nemamo, u hroničnom deficitu smo.

Možda ih i ima, ali nikako da se dogovorimo oko njih.

Nema veze, istorija će sve to da sredi.

Moja lična istorija me uči da je teško živeti bez heroja. Ja nisam u stanju da tako živim. Zato imam lične heroje.

Heroj je jedna drugarica koja me, dok smo bile klinke nije pitala da li su mi se roditelji razveli. Kada je videla nešto što joj je govorilo da nisu, odahnula je i rekla mi

-Znala sam da nisu.

A jesu. Nakon toga, nisam imala srca da joj kažem da jesu. Znam da bi je to rastužilo, jer bila je tako srećna u tom trenutku pogrešno protumačene slike koju je imala pred očima. Ona je tada postala moj heroj, jer je pazila, brinula o meni, nije pitala šta mi treba. Radila je to herojski, devojčica iz generacije koja nije imala ni građansko vaspitanje, ni teorijske časove posvećene prijateljtsvu, ništa od toga. Devojčica, heroj. Sada je, nadam se srećna i uspešna žena. Sigurna sam da se ovoga ne seća. U svakom slučaju kiss za nju.

Heroj je moja razredna. Srećem je nakon skoro dve decenije, dozivam je sa:

- Razredna, razredna... baš kao kada smo bili klinci.

Trčim ka njoj. Ona se okreće i kaže:

- Ivana, zdravo. Kako si? i kreće razgovor.

Pitam je gde je krenula, pribojavajuci se da nije slucajno krenula kod lekara jer se tako rano obicno ide kod lekara u tim godinama.

- Krenula sam do biblioteke, da vratim knjigu i da uzmem novu.

Heroj je moja razredna. Pored nje je uvek sve u redu. Ne moram da govorim koliko mi je taj dan bio lep i koliko ga apsolutno ništa nije moglo pokvariti.

Heroj je medicinska sestra. Moje dete ima 39 temperaturu, a u čekaonici gužva. Ona izlazi iz ordinacije, proverava da li imamo vodu, pipne dete po čelu, proverava u kakvom je stanju, dok ne dodjemo na red. Heroj je, jer kao uznemirena majka, znala sam da sam na pravom mestu, i da ni najednom drugom ne treba da budem, sem kod tih ljudi, kod te sestre.

Heroj je hirurg kojeg je moje dete upiškilo u širokom luku, dok je pokušavao da utvrdi ima li beba preponsku kilu. Kada sam nespretno i iznenađeno krenula da uzmem pelenu i da probam da saniram štetu, samo je rekao

Ne, ne, pa to je normalno.

Ispod mantila imao je pantalone čije su nogavice bile mokre. Nije se obazirao. Ispalo je da kile baš i nema, ali eto, beba je učinila šta je morala.

Sretala sam ga kasnije u gradu i pomišljala, blago svoj našoj deci, jer je on tu. Malo sam i istraživala o njemu i saznala da je stvarno stručnjak, nad stručnjacima.

Zidine bolnice su najhladnije zidine na svetu. I uvek je neka promaja, možda je zato Srbi ne vole, jer ih promaja asocira na bolnice. Često sam obitavala tamo, dok je u toj samotnoj zgradi u kojoj se gase, ali i spasavaju životi, jedan meni dragi život gasio.

Pomišljala sam.

Da je makar ovde lepše.

Da makar ovi hodnici nisu ovakvi, kao hodnici za duhove.

Da je makar ambijent ljudskiji, topliji.

Kako će sam? Navikao je da ga svi pazimo.

Posle nam je rekao, taj meni dragi život kojeg na žalost više nema, da ima tu jedna med.sestra koja priča s njim u toku noćne smene, koja ga obilazi kad zove i kada ima bolove.

Upoznali smo je tada, Rekla nam je da je on oslovljava imenom svoje žene, ošamućen od terapije.

Ona mu se obrati i onda se našale, jer i on shvati da ona nije ta žena, Ostajala je tu pored njega.

Ta žena je heroj. Zbog nje sam mogla da dremnem, tokom tih noći teških i da trunku bezbrižnosti osetim zahvaljujući njoj. Ona je heroj. Njegov i moj.

Heroj je vaspitačica. Njih dve na mom spisku heroja.

Nervozno se opraštam od deteta koje negoduje što ostaje u vrtiću. Ona kaže:

- Ne, nemojte, pa i deca, kao i mi imaju loš dan.

Moje dete zbog bolesti ne dolazi u vrtić i propušta podelu pozivnica za rodjendan,

Muke kod ku;e i milion pitanja, kako ću na rodjendan, a nemam pozivnicu. Tu tešku muku sopštavam vaspitačici. Ona brzo nalazi pozivnicu neku, stavlja dotično ime i kaže ne brinite ništa.

I još kaže

Hvala Vam puno što ste mi to rekli. Hvala vam puno. Kako da dete pati i da ne ode na rodjendan.

Zamislite moj heroj mi se čak i zahvaljivao. Ali, takvi su heroji.

Vaspitačica (druga), koja nakon što je moje dete ujela osica, i nakon što je ustanovljeno da je sve u redu, uz serviran sokić i smoki, što nije baš uobičajeno da klopaš u vrtiću, mu kaže:

- Ujela te je osa, jer izgleda da si ti ovde najslađi.

Ne treba da govorim da smo nakon toga kod kuće više pričali o tome koliko je dotični, mali gospodin sladak, nego o samoj bezobraznoj osici.

Takvi su heroji. Heroje citiramo.

Čitajući vesti, kasnije shvatam da su to meseci kada je njima plata kasnila po nekoliko meseci.

Heroji ne kukaju. Zato su heroji.

Heroj je nastavnica koja dok deci piše uputstva o lekciji, na famoznoj google učionici, napiše klincima

Volim vas sve.

Takvi su heroji. Oni znaju da je ljubav lekovita, čak i u vreme korone.

Heroj je doktorka kod koje se moje dete lečilo dok je bio mali. Sada je porastao, pa je kod druge doktorke. Znate kako to ide. Njegova prva doktorka ga i dalje pozdravlja. Zapamtila ga je po stalnim upalama grla, anginama i ko zna po čemu još. A on nju toliko zavoleo da se ljutio i često negodovao zbog toga što i doktorka ne ide sa nama na more, na primer. To joj nismo nikada rekli, da ne bude da ga je zbog toga volela.

Ona je heroj, jer ko još voli lekare. Nju deca vole, a i roditelji, a to nije mala stvar.

Heroj je moj komšija koji sa drugarom čuva jedan sportski klub od propasti. Troši svoje vreme, energiju i ko zna šta još, kako bi klinci iz kraja imali svoj klub i bavili se sportom.

Heroj je sve ovo vreme, godinama unazad, a da ja nisam imala pojma o tome.

Heroji se ne hvale. Oni su jednostavno heroji.

Možda sve ovo nabrojano za nekoga nije baš herojski. Za mene jeste. I sigurna sam da to nisu njihova jedina herojska dela, i da ih je bilo još i da imaju po jedno svakog Božijeg dana. Ali ne pričaju o tome, ili što bi se reklo imaju loš marketing.

Nakon svega, pošto sam uspela da se koliko toliko upoznam sa njihovim herojskim delima, mislim da sam naučila dosta o tome kako izgledaju heroji i kako ih prepoznati.

Heroj izgleda da nema loš dan, nema izgovore, niti rešava da bude heroj. Heroj jesi ili nisi, trećeg nema. Heroj ti ne nameće osećaj krivice. Heroj te jednostavno ostavlja bez teksta.

To je ono što ja znam o herojima. Priznajem nije puno, a i nema mnogo pouzdane literature o tome kako prepoznati heroja. Moja lista je otvorena i čeka još heroja jer svima su nam potrebni.

Ono što takođe znam jeste da smo najosetljiviji i najviše uplašeni za zdravlje i decu. Zato je valjda i moj izbor i proglašenje ličnih heroja nužno sveden na prosvetare i medicinare.

Jedni nas uče, drugi nas leče.

Malo li je?

I nema te plate, kojom se adekvatno mogu platiti oni koji savesno i dobro obavljaju ove poslove.

Istovremeno, nema te jedinice mere kojom možeš izmeriti štetu koju obavljajući taj posao mogu napraviti oni koji ove poslove ne obavljaju kako treba.

I da ne bude zabune, sve profesije su bitne. Iza svih i ispred svih nas, stoje naučnici i umetnici. Pomogli su mi nebrojeno puta. Da shvatim šta se dešava oko nas (naučnici) i da prebrodim teške dane i noći. (umetnici).

Za njih svi znate, to su univerzalni heroji, koje volimo da zovemo i genijima.

Ova moja priča je o onim ličnim herojima. Herojima kojima bih poslala maslačkovo pismo, pismo bez reči, ali pismo koje uvek znači isto - veliku, ogromnu ljubav koja preko brda i dolina stiže baš do njih.

A prijatelji? Prijatelji su nešto drugo. Oni su anđeo čuvari i dobro znaju koji su, što bi rekla moja baba, moj heroj nad herojima o kojoj ne mogu da pišem, jer je teško pisati o heroju nad herojima.

Prijateljima ne šaljem maslačkova pisma iz principa, jer prijatelji su tu, na mojoj adresi, čak i kad treba držati tu sada preko potrebnu distancu.

Nađu način da me nasmeju, ili rasplaču. Takvi su prijatelji. Šašavi, luckasti, razumni, romantični i bezobrazni kad treba.

A ko zna i da li bi pročitali moja pisma, jer više volimo da žive reči lepršaju među nama...

I da ne zaboravim heroji su i sva naša deca koja nas trpe, ovako besne, ljute, nemoćne i preplašene i koji nam se dive kad i mi postanemo heroji za nekoga.

Puno je posla za sve nas. Hajde da ih učinimo ponosnim.

Dani kada su hashtagovi marketara u Srbiji zaćuteli. #blacklivesmatter VS #ćaleovojezatebe

2020-10-07T01:35:00.009+02:00

Broj svetskih brendova koji se pridružio kampanji #blacklivesmatter je ogroman. Počev od najvećih, pa do onih srednjih i manjih. Svako je na svoj način podržao borbu protiv rasne diskriminacije.

Za razliku od američkih, broj kompanija koje su u Srbiji pokazale hrabrost da u svojim "captions" upišu #ćaleovojezatebe je NULA.

Koji su razlozi što nijedna kompanija nije pustila u etar hashtag domaće proizvodnje i ima li stručnog opravdanja za to?

Koliko je marketing u Srbiji daleko od američkog?

Evo analize mogućih opravdanja i/ili izgovora sa ili bez pokrića.

Da li je reč o nedostatku hrabrosti marketara ili kompanija?
Da li se radi o želji da se ignoriše politika i stvarnost, ili je jednostavno reč o nezrelosti marketinških agencija da događaje poput protesta pretvore u kampanje korisne po biznis je pitanje svih pitanja?

Zašto američke kompanije to rade, a naše ne?

Idemo redom.

Mogući razlozi za izostanak ozbiljnije kampanje u Srbiji su:

Amerika je Amerika. Lako je njima. To su velike kompanije. Međutim, da li je baš tako?

Istina je da na domaćem tržištu takođe ima velikih kompanija koje se mogu pohvaliti pozamašnom zaradom i decenijskim uspesima na regionalnom tržištu. Takođe, tu su i kompanije inostranih vlasnika koje posluju u Srbiji, a čiji marketinški timovi nisu našli za shodno da makar u formi testa probaju hashtag #ćaleovojezatebe.

Zar jedna od prvih marketinških lekcija nije "testing, testing"?

Biznis i politika ne idu ruku pod ruku.

Da, to bi bilo tačno da praksa nije pokazala upravo suprotno.

Biznis i ekološka politika idu zajedno, biznis i zdravstvena politika idu zajedno, biznis i socijalna politika idu zajedno. Sve su to principi na kojima kompanije grade svoju društveno odgovornu politiku. Rekosmo politiku? Da, politika je svaki kontinuiran proces aktivnosti usmeren ka ostvarivanju određenih društvenih ciljeva.

#Blacklivesmatter nije ništa manje politički začinjen hashtag od #ćaleovojezatebe.

Nije jasno ko je organizator protesta u Beogradu, pa kompanije ne žele da rizikuju i da ih neko poveže sa određenim rušilačkim grupama.

Da li se u USA zna tačno ko je organizovao proteste? Da li su to bili mirni protesti, ili smo i u USA videli rušenja, zapaljene automobile i ostale snimke incidenata koji su obišli planetu?

Odgovor na ovo pitanje je suvišan, jer je jasno kao dan.

Protesti u Beogradu su čak bili manje rušilački od onih u USA.

Postoji rizik da kupci koji ne podržavaju proteste u Beogradu prestanu da kupuju naše proizvode.

Hm, podeljeno javno mnenje je nešto što je realnost. U svakom društvu, pa i u američkom. Da li mislite da u USA ne postoje ljudi koji se nisu slagali sa protestom i koji ne misle da bela rasa ima ili treba da ima neku prednost?

Nadamo se da ih je malo, baš kao što se autorka ovog teksta nada da je malo onih u Srbiji koji misle da mladi ljudi ne treba da se bore za adekvatno lečenje svojih roditelja i za istinu o tome.

Šta su zapravo američke kompanije uradile i kako su od protesta napravile pozitivnu kampanju koja je odjeknula planetom?

Lekcija koju treba naučiti od Amerikanaca u ovom slučaju mogla bi da glasi

Dobar marketing ima tu moć da i loše stvari pretvori u dobro.

Šta su Ameri uradili, a nama nije palo na pamet?

Podržavajući kampanju #blacklivesmatter brojne kompanije su donirale značajnu sumu novca kao podršku grupama koje se bore protiv rasne diskriminacije, koje pružaju pravnu zaštitu, podršku obrazovanju itd, itd.

Da li treba da se osvrnemo na genijalne kampanje kompanija Apple, Nike, Adidas?

Evo par primera.

https://www.instagram.com/p/CBB6DcGlhbj/?igshid=15vdablvyfugq

https://www.instagram.com/p/CBWoCspj9FH/

Vredan pažnje je i video kompanije Nike koji počinje rečima:

“For once, Don’t Do It. Don’t pretend there’s not a problem in America…”

https://www.instagram.com/p/CAygJoHABcX/

https://www.instagram.com/p/CBRDBNKq-o1/

Moć marketinga je ogromna i divna, i edukativna i pokretačka.

Marketinški timovi koji stoje iza ovih, ali i drugih američkih kompanija ne samo da su pokazali zrelost da adekvatno odgovore na aktuelna društvena dešavanja, već su i uticali na oblikovanje javnog mnenja po tom pitanju.
Hashtag #blacklivesmatter je došao i do Balkana. Isti taj Balkan je na žalost ostao nem na "naše gore list" i na izuzetno jaku i emocijama nabijenu rečenicu momka iz Beograda koji je izgovorio "Ćale, ovo je za tebe".
Nameće se pitanje zbog čega?
Da li su domaži marketinški timovi toliko daleko od američkih ili su čelni ljudi kompanija uplašeni i rezervisani za takvu vrstu kampanja?
Ono što ostaje kao pitanje otvoreno za budužu diskusiju, moglo bi da glasi
Dragi marketari i uspešne kompanije, od čega ste se pobogu uplašili i zašto ste propustili šansu da marketing i u zemlji Srbiji bude ta magična sila koja budi i stvara dobro u ljudima?
Ako straha nije bilo, onda je pred svima očigledno još mnogo nenaučenih marketinških lekcija jer kompanije i veliki brendovi su mogli:
Ovu priču "iskoristiti" za organizovanje humanitarnih akcija o podizanju svesti o većem ulaganju u zdravstvo, da niko ne ostane bez adekvatne zdravstvene nege, bez respiratora i druge opreme, za podršku lekarima, za podršku zdravstvenom sistemu, za bolju opremljenost bolnica, za brigu o starijima i najugroženijima i sve to uz hashtag #ćaleovojezatebe.
Amerikanci smeju, zašto naše kopmanije ne slede i taj deo prakse američkog marketinga?
Istovremeno, domaćí marketari su preplavili mreže o edukativnim radionicama, svim tajnama digitalnog marketinga i najnovijim “trikovima”. Mnoge od tih radionica su jako skupe, sa sertifikatima koji znače u svetu marketara.
Stvranost je na žalost pokazala nešto drugo.
Nisu nam potrebni trikovi, potreban je ozbiljan marketing.
Na sadašnjem stupnju domaći marketing se na žalost i dalje nalazi u tako često (od strane tih istih marketinških magova pljuvanoj "comfort zoni".
A ko ima i malo veze sa ovom profesijom zna koliko je ona pogubna.
Što dalje od nje, ali kako?
Možda baš ovako:
For once, Do It.
Don’t pretend there’s not a problem in Serbia…
Do nekog sledećeg ćaleta, neka hashtag #ćaleovojezatebe ostane kao podsetnik na propuštenu šansu da kompanije pokažu da im je zaista stalo do kupaca, njihovih osećanja, strahova i briga. Propuštena je šansa i da se podigne svest o brizi mladih prema starijim sugrađanima itd, itd.
Moglo se desiti i da se postide oni koji mladića besramno osuđuju i klevetaju.
Moglo se desiti, ali nije.
Kompanije i marketari su moćniji nego što to mogu i da zamisle.
Amrikanci to znaju. U tome je jedini njihov "trik".
Ivana Đorđević, novinar, politikolog i Socai Media Manager

Dnevnik u doba Korone: Noć sa onima koje boli glava

2020-03-26T03:28:00.000+01:00

Ako postoji jedna lepa stvar u ovim danima to je vraćanje pisanju za sebe i o sebi.
Posle manijačenja po društvenim mrežama zahvaljujući višku slobodnog vremena i ukazivanja na pogrešne poteze vlasti koje su sada posebno štetne jer sada ne sme da se greši, ni da se ćuti, ni da se žmirka dođoh do toga da je najbolje pisati za sebe ili makar za uzak krug prijatelja koji žele da razmene s tobom mišljenje. Sve ostalo je, pa ne znam kako bih rekla, besmisleno.
Ko hoće žmirka celog života i izigrava slepca neka žmirka. Ko neće da žmirka taj gleda i zna. I to je to. Što bih ja bilo šta radila po tom pitanju?
Ono što želim da zapišem ovde i da zapamtim zauvek jeste to da iako mislim da je država trenutno najracionalniji oblik društvenog organizovanja, ona to prestaje da bude kada su joj na čelu najgori. To je mana demokratije, rekao bi neko i uglavnom bi bio pravu da nije situacija malo drugačija.
To je mana poludemokratskog društva kakvo mi jesmo.
Mi nismo demokratija i ako to većini prija, ako se plaše i ne žele da se bore za svoju decu i sebe, onda je to to. Ko ne razume značenje i značaj demokratije ili ima neke nedoumice oko prednosti demokratskog društva neka se javi, povoljno držim časove o tome.
Moju dobru prijateljicu je danas bolela glava i bilo joj je loše jer su maske za zaštitu sa 7 i 20 dinara skočile na 180. Ona ima para da ih kupi. Znam je, kupiće i nekome ko nema. Ali nju boli glava, nije joj dobro zbog toga, želi bolje društvo.

U aprilu prošle godine išle smo na protest u Bg. Pokušavamo sve što nam se čini da će imati smisla.

Spazila je tada mačku na sred prometnog puta. Zaustavila auto, odskakutala, uzela mačku i sklonila je na sigurno.

Ume i da pretera jer od ljudi očekuje samo najbolje i ništa manje od toga. Od mene joj je u tom smislu unapred sve oprošteno.

I sada dolazim do još jedne istine, meni bitne jer sam na korak od odustajanja, a ona mi se meša u misli, ta valjda istina.
Svi moji politički stavovi, pogrešni izbori i kasnije razračunavanje sa tim pogrešnim izborima pravili su putanju do brojnih izuzetnih ljudi. Sreli smo se, a mislim da drugačije nikada ne bismo.
Iako sam mislila da ih imam dovoljno, tih suštinskih prijatelja, ponovo shvatam da ih nikad nije dovoljno. Uvek ima mesta za još. Samo ne znam gde ćemo.

Loše nam je uglavnom jer umesto da zevamo u serije isterujemo neku pravdu gde stignemo. Trenutno na d.m. jer smo sprečeni da se šetkamo, razumljivo i ne žalim se.

Desetak dana nakon proglašenja najsmešnijeg virusa na svetu, prijateljica sa početka priče me je pozvala da mi nešto bitno kaže. Pre toga je poslala poruku da najavi poziv. Znala sam da je nešto bitno čim mi najavljuje poziv.
Trebalo joj je minut da me pozove i taj minut je bio za mene stresniji od svih najsmešnijih virusa u istoriji.
Pomislila sam Evo i oni odlaze. I ona odlazi. U beli svet.
Pomislila sam da odlazi iz zemlje jer je bilo priče od ranije o tome da postoji neka opcija za to, poslovna, idealna. Znala sam da ne može to sada da učini, već kad prodje taj smešni virus, ali u ušima mi je odzvanjao moj najozbiljniji glas koji nikada nemam na javi i govorio tu rečenicu - Odlazi i ona.
Prekratila mi je muke i naravno, pričala ne o odlasku već o nečemu što je moglo biti korisno da se zna, što treba da se zna.

Mnogi moji prijatelji su otišli.
Oduvek smatram da je planeta mala, da taj svet nije tako veliki, šta znam.
Zašto onda panika ako još neko odlazi?

Valjda zato što je sve manje onih koji će stati i zbog mačke na auto putu, a sve više onih koji žmirkaju i kojima ne smeta 20 puta skuplja cena maske.

Ćuti dok ima. Ćuti, daće Bog. Ćuti, može i obična marama. Ćuti, moglo je i skuplje.
Ćuti, ćuti, ćuti i ne boli te glava.
U pravu su. Ne boli te kad je nemaš.

I taman odlučim da se i ja odreknem glavobolje i utulim je jednom zauvek, otvori se još jedna putanja koja će me možda odvesti u još jednu bitnu priču.
Videćemo. Nadam se da će nas sve ovo ipak nekako zbližiti.
Čudne su putanje društvenih mreža. :)
Sada kada sam i to rešila, pitam se koliko li je sati na jednom prekookeanskom brodu. Mogu da izračunam, ali neću. Pitaću prijateljjicu koja je otišla, a opet je nekako tu.
Sutra imam slobodan dan. Sutra ću malo ja da žmirkam.

Dežurni krivci u društvu "nevinih" ćutologa

2019-01-03T21:17:00.003+01:00

Neka društva su shvatila prednost i smisao države, a neka se naslađuju praveći od nje javašluk i tako generacijama.

Sada oni koji žive u javašluku, žele da odu u one države gde je lepše i tamo se ponašaju sasvim fino.
Eto još jednog dokaza da treba birati društvo. Dobrota je zarazna, malo više od bezobrazluka, na našu ljudsku sreću.

Tako i ja biram društvo u Novoj 2019. godini.

Uglavnom su to ljudi koji imaju dovoljno živaca da me uz kafu slušaju kako pričam o slabostima političkog sistema i uzrocima tih slabosti. Ničim izazvana.

Ja ih volim i molim ih da mi oproste što o tome pričam u vremenu predvidjenom za druženje, ali znam nekako u dubini duše da ih zanima sve to što pričam jer znaju da sam to ja.

Možda da sam imala šansu da se bavim u životu onim što mi je profesija, možda bi naše kafe bile opuštenije. Ili možda nikada ne bi? To će ostati nepoznanica. Nije ni bitno, ŠBB KBB nikada nije bila oblast mog interesovanja.

Imala sam ideju da odem u te sređene države jer ovde su "svi prodane duše, ljudi su se ućutali, neki otišli, mnogi otišli, neki se preobukli, pa ne može čovek da ih prepozna"...

Imati ideju za nešto ne znači i raditi na realizaciji te ideje. Kao što smo već svi edukovani po tom pitanju, treba razraditi strategiju, pa naći sponzore, odnosno fondove, pa se usavršavati jer zapustilo se znanje i napravilo dosta mesta za neznanje, a znanje ume da pobegne od tebe, ako ga ne zalivaš i ne uvećavaš. Htedoh reći, otupelo se od svakodnevne borbe za egzistenciju, od povremene zabave, lenčarenja, promatranja okoline, pasivnosti.

Dešava se s vremena na vreme da se nešto uzburka u mom malom gradu.
Probudi se poneki pojedinac, uglavnom pojedinka/e skrenu pažnju na neke stvari, loše, naprave neki korak i onda sve utihne. Zadovoljni oni/one, zadovoljni mi koji smo podržali. Ništa od toga nije savršeno, Ovo je mali grad, zna se ko je šta radio, ko nije, opraštam jer OPŠTE DOBRO.

I to je sve ok, ja sam ZA. Nisam neko baksuzno zlopamtilo. Niti su svi isti, niti su svi savršeni, niti su svi podjednako odgovorni, Nisu se svi naučeni rodili. Treba ljudima dati šansu za popravni.
Lepo je ipak priznati i reći. Ja sam sad na popravnom. To uliva poverenje više nego oslanjanje na amneziju onih koji od nje na žalost ili na sreću, ne pate.

Nikad se nisam osećala kao neka novinarka jer sam zaista nešto drugo, iako se povremeno bavim novinarstvom i ne samo bavim, živim sa novinarima, godinama. Naučila sam od njih, tih novinara "kojih nema" svašta.

Dakle, kažu ljudi, nema novinarstva u Kragujevcu.
Da, uz jedan uslov, da primenom iste te logike za ovu tvrdnju zaključimo da nema ni zdravstva, ni prosvete, ni socijalne zaštite, univerziteta, crkve...

Jer da ima zdravstva na primer uspešnije bismo se borili sa teškim bolestima. Izborili bi se ti zdravstveni radnici da skeneri rade za najteže bolesnike makar, da ih ne vozikaju tamo amo po okolnim gradovima, da ne guraju po 10 bolesnika u jednu sobu, da sijalice po kupatilima rade, dodjosmo do toga da nema ni električara pravih.

Da ima prosvete, ne bi nam deca dolazila kući da ih mi učimo ili plaćamo privatne časove od osnovne škole pa na dalje. Ja hvala Bogu još uvek ne, a i nemam fond za to, tako da ako završi srednju, puna kapa.

O, socijalna zaštito i socijalni radu, gde li si? Znaš li koliko majki ne može da vidja svoju decu jer mačo tate iznišljaju razne razloge za to? I obrnuto. Znaš li koliko dece sedi zbunjeno pitajući se zašto ne može da vidi onog drugog roditelja, odrasta pod patronatom baba i deda koji truju njihove umove stavovima o bludnim njihovim roditeljima koji ne žele da ih vide, što u najvećem broju slučajeva nije tačno. Znate li koliko je obespravljenih roditelja koje je stvarnost i vaša neodgovornost i neprofesionalizam odvojila od dece i šanse da ih vidjaju, a deci uskratila šansu da vode srećan život uz oba roditelja, iako su im roditelji razvedeni, Ja ih znam bar nekoliko iz moje bliže sredine. Pokušavali su da se izbore žaleći se vama, ali ništa od toga.

O, univerzitetski profesori dragi. Koliko rečenica prostoproširenih može da sastavi vaša osmica na privatnoj tezgi koju ste lično potpisali i pljunuli na svo znanje koje ste stekli? I ne samo to, raširili ste virus po Srbiji koji se zove Kupljene diplome. Vakcinacije protiv tog virusa nema, a smrtonosan je. Ubija polako, ali sigurno. Jer novi stručnjaci, nisu krivi, a misle da nešto znaju. Vi ste im dali krila. Njihova zabluda često i najiskrenija skupo će nas koštati, već mnogo košta.

O, crkvo i presveto sveštenstvo koje propovedaš oprost, ljubav, solidarnost.

Vernici su stajali ispred Lazarice mesecima tražeći svog sveštenika nazad. Posegli ste za milicijom i državnim sudom, iako porez od kojeg se i milicija i sudstvo izdržavaju, crkva nekako zaobilazi. Samo primećujem. Ok, u krajnjem svi smo građani i neki porez plaćamo. Nije se našao niti jedan kolega sveštenik koji je javno izneo stav da misli da je tom drugom kolegi svešteniku učinjena nepravda ili da možda treba salušati glas naroda, vernika. Niti jedan. Biće da narod nije u pravu i da ne razume crkvena pravila. Ok.

Mene zanima, da li se iko iz bilo koje struke ogradio od svog kolege koji je sve samo ne kolega?

"Nije moje da ja sudim. I onako se sve zna. Neću da se zameram. Nisu to moja posla."

A druga strana medalje je da je svaka generalizacija loša. Sa te strane medalje ostaju oni o kojima se ne priča. Oni koji imaju svoje lične izbore koji su posledica njihovog vaspitanja, ubeđenja, mentalnog sklopa.

Znam sasvim dovoljno svojih sada već bivših kolega koji su odbili da rade na glavnom i najuticajnijem mediju u gradu, iako su ostali bez posla koji vole i koji su profesionalno obavljali. Sumnjali su da će to biti medij kakav treba da bude, kakav je bio nekada davno i ostali dosledni sebi i svom profesionalizmu.

Da li je bilo koji prosvetni radnik odbio da radi u školi za koju smatra da njeno rukovodstvo ne radi kako treba?

Da li je bilo koji lekar, medicinska sestra odbila da radi na odeljenju ili pod upravom menadžmenta u čiju profesionalnost i poštenje sumnja, a da za alternativu ima Biro za nezaposlene?

Da li je bilo koji socijalni radnik učinio isto kada dodje do loše smene rukovodstva?

Ja za takve slučajeve nisam čula, a eto za novinare jesam i znam ih lično. Ako neko zna nešto što ja ne znam neka me razuveri.

Znam i čula sam brojne priče o nadljudskim naporima lekara koji su u katastrofalnim uslovima uspeli ono što bi retko ko mogao. Svaka vam čast. Još veća bi čast bila da ste skrenuli pažnju na loše uslove u kojima radite ili je to sve tamo ok? U skladu sa standardima 21.veka.
Da li vam smeta kolega kojem pune džepove očajni rođaci bolesnika? Da li ste skinuli svoj beli mantil kada je na rukovodeće mesto u vašem kolektivu došla partijska neznalica?

Znam za učitelje koji su decu naučili mnogo toga što ne piše u knjigama i što roditelji ne bi uspeli da ih nauče nikada. Hvala na gratis lekcijama, ali zašto izvinite te lekcije nisu planu i programu? Može li uz svaki štrajk koji podržavam da se udene i modernizacija školskog programa? Usklađivanje sa novim metodama učenja, pismenije rečenice u udžbenicima, zabrana prodavanja knjiga na crno deci po školama itd, bolje da se zaustavim, da mi se ne naljute prijatelji prosvetari. I može li molim Vas bez reklamiranja sportskih klubova po školama, flajera po rančevima, šaljite nam ih na kućnu adresu, ne u školskim torbama koje su i onako preteške. Hvala unapred.

Da ima novinara u Kragujevcu, oni bi sve ovo istražili.

Ništa lepše nego oprati ruke nakon što ste ih zaprljali.

Sapun, gospodo, sapun. Ne mogu ruke biti stvarno čiste ako ne koristite sapun.

Izvolite, pozovite novinare, ispričajte im priču, stanite pred kameru, novinari će doći, čak i ovi novi kojima je lako podrugljivo smejati se. Došli su bez konkursa, prihvatili se posla koji ne znaju, ali su raspoloženi da uče, baš kao i brojne vaše kolege u kancelarijama, zar ne?

Na pozive građana dolaze svi. Moguće je da neke redakcije nemaju sredstava da dodju do vas ukoliko ste udaljeni od grada jer nemaju sredstava za automobil, ali probajte da vi dodjete do njih. Pa ni Hitna pomoć ne dolazi osim ukoliko nije baš život ugrožen.

Treba biti pošten i reći da je naša Radio Televizija Kragujevac i dalje dalekoooo iznad, na primer Studija B.

U danima nesrećne Barbare, bila sam ponosna što minemamo Barbaru, bar za sada. Priznajem, nekada mi ova vrsta utehe ne bi pala na pamet. Ipak, vremena su toliko loša da je to zaista za utehu.

Kragujevac je pre par meseci posetila opoziciona poslanica Tatjana Macura sa inicijativom "Mame su zakon". RTK ekipa je bila na terenu. Imali su poziv, došli, snimili, išlo je uključenje uživo. Iskreno, nisam to očekivala. Inicijativa "Mame su zakon" je tada bila na samom početku. Ko je želeo da se informiše, mogao je eto i o toj inicijativi i to gledajući RTK. Na još mnogo terena koji nisu prorežimske prirode sam ih sretala.

Dakle, dragi građani i građanke, zovite medije, novinare, podelite sa njima vašu priču, a ako ih nema i prećutkuju, izbegavaju vas, onda presudite da novinarstva u Kragujevcu nema.

Kada ste bolesni, lekar ne može da vas izleči, ako mu se ne obratite za pomoć.

Kada ne otvorite knjigu, ne možete je pročitati.

Socijalni slučajevi koji nisu potražili pomoć države, ne mogu je ni dobiti.

Problem nastaje, kada svi ćute, a očekuju od drugih da govore ili rade umesto njih.

Inicijativa naravno da je važna, al izvin'te, izvol'te preuzmite je. Ja gde mogu i gde smatram da je najbitnije, ja delujem. A vi? Pomirišite svi svoje ruke pre nego što lupite onim čekićem o sto i donesete presudu.

U stvari, zašto ovo pišem? Bojim se za ove razvijene zemlje. Ako tamo odemo i dobijemo držaljanstvo imaće ljudi problem sa tolikim brojem ćutljivih građana koji peru ruke bez sapuna i misle da je to ok.

P.S. Svako tumačenje teksta da na bilo koji način podržava flagrantno i višegodišnje kršenje Zakona o sufinansiranju medijskih sadržaja od javnog značaja koje naša gradska vlast sprovodi iz godine u godinu i gomilu para daje na finansiranje RTK je neosnovano jer to nije tema teksta. Najdiretnije odgovornog za to smatram Miljana Bjeletića, člana Gradskog Veća za kulturu (jer za medije većnik ne postoji) i koji je na moje pitanje od pre sada već dve godine za TV Melos "Da li će biti para u budžetu i za sufinansiranje medija", uz osmeh odgovorio "Nadam se da da."
Njegov posao nije da se nada, nego da se pobrine da se zakon ove države poštuje i u Kragujevcu.

Kosovo VS Sjaj u bedi

2018-09-07T20:40:00.000+02:00

Na repertoaru dve velike predstave: "Kosovo" i "Venecija".

Prvi komad odigran više hiljada puta. Osmišljen tako da je glumcima dozvoljena velika sloboda u tumačenju uloga. Tolika da ni oni sami nisu sigurni kako će odigrati sledeći potez. Kostimi se menjaju u hodu, tekst takođe. Gostujući likovi su razni, iz različitih zemalja, prijateljski i malo manje prijateljski. Publika je doduše uvek po malo zbunjena jer izmiče joj fabula, a ne nazire se kraj. Pauze između činova su ponekad duge, ponekad kratke, tako da nikada nisu sigurni kada će sledeći čin početi.

Teatar je veliki, čitava Srbija. Ali nije akustičan. Ne čuje se dobro šta glumci govore. A i tekst je neodređen, pun velikih reči poređanih nasumice. Nikada, nećemo, dobro je, nije dobro, prekidamo, nastavljamo, branimo, nemamo ništa, srce, Srbija.

Ono što publiku ipak zadržava tu gde jeste je to što su ipak kupili kartu i tu su gde su. Treba odgledati do kraja i onda aplaudirati. Kakav god da je kraj, laknuće svima. A zašto, to niko ne zna. Odavno su zaboravili zašto su uopšte i počeli da gledaju ovu predstavu. Zaboravili su da je ta predstava nekada bila stvarnost, ozbiljna i krvava stvarnost, a sada fikcija.

Prosečan građanin Srbije umoran je od Kosova, a koje su pozicije Srbije u pregovaračkom procesu potpuno je nejasno.

Izveštaje o tome dobijaju pojedinci, domaći i strani, makar tako govore zvanična saopštenja nadležnih. Skupština Srbije? Ne sećam se da je ikad dobila.

"Venecija" počinje u pravo vreme. Za sve one kojima je ova prva preko glave, tu je alternativa. Sjaj u bedi, suština radnje.

Ostalo je sve isto. Građani su pospani, umorni i zaraženi nekim čudnim virusom. Čini ti se da si nevidljiv, a nisi. I zaista smo u deficitu sa lekarima. Nedostaju nam specijalisti za ovaj virus. Možda se tek sad školuju.

Trening za bolji svet

2018-05-25T00:49:00.000+02:00

Eto, i ja sam počela da treniram.

Kad malo bolje razmislim, oduvek sam htela da treniram nešto. I nikako da počnem.
U stvari, pohađala sam plesnu školu jednom davno i to me je tada ispunjavalo u potpunosti.
Naš plesni trener bio je čuveni Bata. Mislim da je bio iz Slovenije. makar smo mi tada toliko o njemu znali. Ostalo što je za nas bilo bitno je da je bio odličan insturktor plesa. Još uvek se sećam njegovih uglancanih cipela, sa tankim đonom i odbrojavanja 1,2,3 i...

Generacije malih Kragujevčana naučio je kako se igra valcer, tango, ča ča ča...

Sećam se i jednog malenog plesača koji mu se požalio: "Ja nemam parfema". Mislio je na partnera, ali razumeli smo svi.

Korake i dalje pamtim. Tako je to kad treniraš srcem i dušom. Nikad ne zaboravljaš ono što si naučio.

Tako će biti i sa treningom na kojem sam nedavno bila.

Trenirala sam 9 dana intenzivno. Netačno je reći po ceo dan, jer tu su bile i noći kada se sve što si tog dana uradio slegne negde, duboko u srcu, duboko u mozgu, u svakom deliću tela.

Treneri, njih četvoro sa različitih strana ovog regiona (Makedonija, Kosovo, Bosna i Srbija) doneli su svoje znanje, entuzijazam, otvorene umove, iskrenost i mnogo veština. Ne, ne, nisu sve to prosuli ispred nas kao što to vole stručnjaci da rade, kako bi zadobili poverenje ostalih učesnika treninga. To su radili polako, dozirano i u skladu sa našim tempom napredovanja. A napredovali smo dobro. Koji nam je bio cilj, nismo jasno znali. Jedino što smo svi zajedno znali da tamo, ka cilju idemo zajedno, pa gde stignemo.
Naslućivali smo da se taj cilj zove MIR/ PAQE/ МИР. Da, to je i zvaničan naziv treninga. Ali, kako ćemo znati da li smo došli do cilja, da li smo na pravom putu.
Zadržavali smo se na nekim stanicama duže, na nekim kraće. Na svakoj duže od za to predviđenog vremena. Ne zato što smo bili spori, već da bismo se bolje razumeli. Nakon svakog treninga, u sobe smo nosili taman onoliko emocija koliko smo na treningu dali. Mereno u iskrenosti, sobe su nam iz dana u dan bile sve punije. Brzo smo počeli da ih iznosimo i iz radionice i iz sobe. Na terasu, sa pogledom na Dojransko jezero. Simbolično, to jezero je jednim delom u Makedoniji, a delom u Grčkoj. I prelepo je. Mirno i lepo. Nema oznaka koje bi podsećale na bilo kakvu granicu na njemu i remetile njegovu lepotu.
Među nama, učesnicima treninga bilo je granica. Doneli smo ih sa sobom, a da toga nismo bili ni svesni. Proradile su kod nekog pre, kod nekog kasnije. Pojavljivale su se u raznim oblicima i momentima. Tokom treninga ili na pauzi za kafu. Ne bi ni bilo fer da smo ih zaključali negde. To nije realnost. Realnost je da postoje.
Trenirali smo kako da ih preskočimo kao lako savladivu prepreku. Realnost je i to da koliko god da vežbaš, ponekad nisi u stanju da ih preskočiš. Šta tada?
E, onda zamisliš da si je preskočio i zamisliš kako se u tom slučaju osećaš. Hteo, ne hteo, osmehneš se. Jer, tako je lepo sa druge strane. Tako životno i sveže. Možda ti od lepote potekne suza i "give me five" pozdrav prijatelja koji je takođe zapeo tu negde blizu prepreke. I ona postane nebitna i tako savitljiva. Pada pred vama jer snažniji ste od nje. Tu ste gde ste oduvek bili, spremni da svaku podmetnutu prepreku prevaziđete, umanjite je i preskočite do one strane gde je Mir.
Taj Mir deluje tako nedostižno i neuhvatljivo. A nije. Što ga više uzimate, više ga ima. I treba da se trenira, svakoga dana po malo. Koliko ko može. A može svako. I treba svako.
Jer kondicija je garant uspeha.
Mene su trenirali najbolji. Nadam se da ću dugo biti u top formi. I eto,od tada treniram svakog dana, najlepši sport na svetu - Izgradnju mira.

Hvala svim mojim novim prijateljima i onima koji su našoj priči dali naslov i pisali je zajedno sa nama.

Albulena Karaga, Mirovna akcija, Prilep-Tetovo

Nexhat Ismajli, ANP Gnjilane-Priština

Boro Kitanoski, Mirovna akcija, Prilep-Tetovo

Katarina Milićević, CNA Sarajevo-Beograd

Nedžad Horozović, CNA Sarajevo-Beograd

Neki ljudi...

2018-03-15T02:23:00.000+01:00

Neki ljudi...

Postoje tako neki ljudi koji nikada ne dodaju nov začin nekom jelu. A ima i onih koji nikad ne kuvaju, kao na primer ja. To je za mene veština nemogućeg. Ja sam od onih koji se ne hvataju za šerpu, kutlaču i slične stvari. Ali, imam stav o hrani. Znam šta volim i šta ne volim, šta mi prija, a šta ne.
Slušam s pažnjom priče o hrani. Zamišljam kako ću nekad krenuti i u taj poduhvat. Kada, ko zna? Kada bude frka za to, verovatno.

Postoje tako neki ljudi koji životu koji živiš uvek dodaju neki nov začin.
Stvore se odjednom. Iskoče sa neke police i pravo u lonac sipaju baš šta treba.

Sebe smatram baš racionalnom osobom.

Kako je onda moguće da se non stop osećam kao neki multimilijarder, na primer? Dubina džepa svakodnevno govori suprotno.

Ma lažem. Ja džepove i ne koristim za bilo šta materijalno. To se samo tako kaže, pa hajde i ja.

Oglasna tabla na FPN-u. Prvi dan studija. Pored mene osoba koja kasni kao i ja. Gde sad ići? Nađosmo nekako, a kako više se ne sećam. Važno je da smo se i našle i snašle. Taj začin je stigao iz Sarajeva, preko Pala, drugi iz Kragujevca, a smućkali su se u Beogradu, na Voždovcu.

Čudan je taj Voždovac. Spojio je u broju 165 ljude gladne Platona, Aristotela, Monteskjea, po neko i Hegela, a sve zajedno gladne opšteg dobra. Dobro, bilo je i zalutalih, ali oni se nisu baš primili.

Tramvaj Devetka. Rastajemo se kod Železničke stanice. Na tri strane, ka Sremčici, Kragujevcu i Zvezdari, a u stvari, ta treća strana sa Zvezdare se solidariše sa druge dve.

Ostavljam instrukcije. "prijavite mi taj i taj ispit i javite kad je". Ne sumnjam da će tako i biti. Odlazim ka Kg-u i pitam se: "Čime li sam zaslužila ovakve prijatelje?"

Padam u divnu dremku, budim se na ulazu u vidno mračniji grad od onog iz kojeg sam dva sata ranije krenula. Zvoni telefon.

- Gde si?
- Evo, stižem u Kragujevac. Ti?
- I ja u Sremčicu.

Smejemo se....dalje se ne sećam.
Nije ni bitno.

Imam dete. Jednom sam kod lekara na nekom pregledu zaboravila datum njegovog rođenja i godinu. Posle 2000-te, sve godine mi liče jedna na drugu. Trebalo je par dugih minuta da njegovo rođenje smestim u društveno prihvaćenu vremensku dimenziju oličenu u datumu.
Brojevi sami po sebi, osim ukoliko nisu u sasvim određenom odnosu prema drugim brojevima, odnosno u kvantitativno izraženim kvalitetima, za mene su potpuna zbrka.

To bi možda bilo zabrinjavajuće, ali nije jer ja imam svoju paralelu u svemiru, iz pravca Zvezdare. Biće koje je uvek svesno i brojeva i kvaliteta.

Koliko su brojevi bitni, naučila sam od njega. Svaki rođendan, svaki značajan datum, pa i rođednan mog deteta pretvara u dane kada shvatam koliko sam prebogata. Uvek je tih dana uz mene.

Još jedna takva paralela je došla do mene iz smog Kragujevca. Rokovnik pun kontakata, korisnih. San svakog novinara. Dobila sam ga na tacni. Onako olako, kao što ti poznanik na ulici kaže zdravo. Ne znam da li je stvarno bila u beloj bluzi toga dana. Moja stvarnost govori da jeste. Ona, paralela iz Kragujevca se ne seća i neće se prepoznati.

Moje drugo ja se jednom zaposlilo, pravi posao, za do penzije. Ustalo ujutru, krenulo na posao, šminka, tašna, ma sve. Prvo ja ustalo par sati pre i krenulo na ne bš tako lepo mesto. Po malo buđavo, skučeno i "na crno". Moje drugo ja, za to vreme korača ka kancelariji i plače. Zbog mene. Plače jer drugo ime joj je pravda. Uz mene je otkad znam za sebe.

Mart, 2018. Izbori su bili pogubni, ma šta ko o njima mislio. Ko bi rekao da sam pojam izbora može u sebi da sadrži i takvu kvalifikaciju? Ali, eto. Moćan je to pojam.

Sruši iluzije, klepi te po glavi i izoštri vid.

I aktivira neke stare, neuništive spone.

"Napiši nešto" iskočiše mi pred očima slova od milion dolara. Direktno sa Pala u moj mesindžer.
Na istoj "talasnoj dužini", kao pred oglasnom tablom, pre toliko godina.
Izgleda da opet tražimo isti cilj. Slušaonicu sa ukusom slobode.
Našle smo je jednom. Naći ćemo je ponovo. Sigurna sam.

Thanks :)

Retro našeg užasa

2016-06-03T00:12:00.003+02:00

Osiromaši ih, pa vladaj
To je nova stara politička genijalnost uvek uspešna u Srbiji.
Imao je većinu u parlamentu i još dve godine vladavine, ali mu to nije bilo dosta.
Imao je najposlušnije ministre, koji se doduše nisu preterano mešali u svoj posao, ali su pomno slušali šta on ima da kaže.
Da, imao je i nerasvetljene afere, svakog meseca po jedna, minimum.
Imao je nekoliko pokušaja samo njemu znanog državnog udara.
I pored svega toga, raspisao je izbore.
Da trasira put Srbije.
I trasirao ga je.
Sada ima kolone šetača po ulicama Beograda.
Ima srušenu Sava Malu o kojoj se i dalje priča.
Sada ima probuđene građane koje je izborima probudio iz beznadežnog dremeža.
Građane koji se smeju njegovoj sumanutoj ideji da u 5 ujutru džupri u nekoj kasarni da bi pričao sa njima.
Baš zamišljam Angelu Merkel kako na primer zaluđuje svoje sudržavljane time kako će sedeti od 5 do 8 ujutru u nekoj kasarni i pričati sa građanima. Već je vidim u nekoj ustanovi, posle takvog ispada.
Čekam taj famozni ekspoze, da se naslušam gluposti i plagijata i aplauza.
I čekam da oni koji koji misle "ćuti, može i gore" počnu da misle "ne može gore, jer neću dozvoliti da bude gore".

Kamenčić u nekoj tamo steni

2015-07-10T00:13:00.001+02:00

Kamenčić u nekoj tamo steni

Čekajući postsezonu i uživanje u septembarskom suncu, prelistavam ponude za letovanje u sred srede, u julu i avgustu. Uspevam da ignorišem tv prijemnike koji bruje o vaučerima za leto u Srbiji. Pa, mi i letujemo, i zimujemo, i prolećujemo i jesenujemo u Srbiji. Ok, nije loše sve to. Imam pregršt zamerki na celu tu akciju, ali obećala sam sebi da neću o tome sada, makar ne pod ovim naslovom.
Već dvadeset godina, uh, pa ima toliko, nisam se cak ni raspitivala koliko košta letovanje u Hrvatskoj. A ove godine, prelistavanje zanimljivih destinacija vratilo me je nekim čudnim spletom moždanih vijuga u detinjstvo i bezbrižna letovanja s "mother i father". Mada, roditelja se konkretno i ne sećam nešto posebno sa tih letovanja, ali drugara i drugarica, letnjih kao i većinu naših igara na moru, sećam se kristalno jasno.

Trpanj, Hrvatska. Kamenita plaža, ljudi koji govore malkice drugačije i stalno neko "ajme, meni" ili "ajme ćaća".

Preko puta plaže Hotel Faraon. Nisam mnogo znala o faraonima, ali zvučalo mi je baš veličanstveno. Veličanstveno sam se osećala i ja kad su mi mladi konobari i konobarice donosili kolač više posle večere. Mislim da su mi oči bile ovoooooolike kad su me jednom "tajno" odveli u salu prepunu kolača i rekli da biram koji ću. Ne sećam se koji sam kolač izbrala. Čudne su te selekcije koje mozak bira i skladišti kad si dete.
Kada nam dosadi na plaži, odlazile smo moja, sada bezimena, morska drugarica i ja u hotelski toalet, ali da bismo tamo pevale. Složile smo se da tamo nekako najbolje otpevamo pesme, kao da smo prave pevačice. Najglasnije smo pevale "Šuma peva, šuma blista, la-ku-ku-ku...."
Živeli smo u kući, u Trpnju sa velikim dvorištem u kojem je bilo dvadesetak nekih starih stolica iz bioskopa nekog. Raj za celovečernju zabavu. Sećam se da su bile braon boje.
I vraćali smo se u taj Trpanj, pa sigurno tri leta.
Trećeg leta, ne znam zašto, desetog dana, izabrala sam neki, ko zna zbog čega omiljen mi kamenčić. Zagledala ga, milovala prstima...i dalje se sećam njegove beličaste nijanse i nazirem duguljasti oblik.
Nije bio ništa posebno, ali nekako sam ga zavolela. I zamislila.
Super bi bilo da ga negde sačuvam i nađem ponovo sledeće godine.
Našla sam tajno mesto, u jednoj steni, taman za moj kamenčić. Smestila ga tamo, tamo negde. Veličanstveno, moćno bih nazvala osećaj koji me je preplavio tada.
-Ha, sada samo ja znam da ću se ovde vratiti i naći kamenčić.
Kao da je taj kamenčić postao neka vrsta mog tajnog drugara.
Nikada se više nismo vratili.
Tokom svih ovih godina nisam se setila ni kamenčića, ni Trpnja. do pre neku noć. Vrag mi nije dao mira. Odletim na sajt tog hotela. Urnebes hotel. Preuređen, sa nekim ogromnim bazenom u dvorištu. Prepoznala sam terasu na kojoj smo ručavali i jeli kolače. Od cene mi se zavrtelo u glavi.
Koje godine sam zapravo poslednji put letovala u Hrvatskoj?
I setih se. Bilo je leto 1989. godine. Gradac, sa školom. Uzbuđenje, letovanje prvi put sa društvom. Neka čudna upozorenja nastavnika da ne šetamo sami i da se ne udaljavamo mnogo od odmarališta zbog "situacije". Pojma nismo imali šta je ta situacija, ali nije nas mnogo ni zanimalo šta to oni pričaju.
I tamo smo imali letnje drugare. Njihovih imena se sećam. Bila su mi čudna. Sandro i Vedran.
Vedran je jednom dok smo plivali rekao Sandru "Vidiš sve ovo će biti samo naše, a i ono tamo tvoje će biti naše." Kad smo se vraćali s plaže, moja "best friend ever" me je pitala "E, jesi li čula ono što je Vedran pričao." "Jesam"...."Bas sam se naježila", rekla je.
Počele smo da shvatamo "situaciju". Sledeđe godine saznale smo da smo iz Srbije, a obe smo imale petice iz geografije.
Pitam se, sta li radi moj kamencic.

Јабуке и Нјујорк

2015-06-26T01:05:00.002+02:00

Негде тамо 1992. или '93. седела сам са другарицом (препознаће се сигурно у овој причи) у центру МЗ Филип Кљајић. То је као неки мали трг који никада није заживео, баш преко пута мале пијаце и бившег -ПКБ-а, нешто касније места за смештај избеглица из Босне и Хрватске. Волеле смо да седимо ту јер су у том делу насеља улична светла била некако јача него у остатку насеља. На том месту, осећале смо се боље, Бога питај зашто, вероватно само због тог светла. Причале смо нешто, у фазону "Како ли је у Њујорку? Замисли нас у Њујорку... " и радовале се тој идеји. Није то била стварна жеља да одемо у Њујорк, мада зашто не. Идеја Њујорк је била удах O2, и вађење из бедака.
И деловало је. Баш је деловало.
Обасјане светлима централног дела Бреснице, устајале смо орне са клупице и кренуле у шпартање улицама драгог нам родног краја у којима смо увек наилазиле на "другаре", веселе, сјебане, шашаве, наше од најранијег детињства. И вече би добијало свој ток.
Неколико месеци касније нисмо могле да уживамо у светлима предграђа јер су почеле рестрикције струје. Није више била битна јачина светла, само нека га има.
Две наредне деценије, пролазила сам поред тог малог трга не осврћући се уопште. Знам само да су ту вечито неки контејнери смрдљиви и увек чини ми се пуни због близине мале пијаце. Некадашњи ПКБ није више ПКБ, а није више ни принудни смештај за избеглице. Нисам баш загледала, али чини ми се да те просторије зврје празне или су празне само у мојој глави. На самом тргу нема више спомен обележја Филипу Кљајићу, а шта је натурено уместо тога не знам и кад мало боље размислим не желим да знам.
У међувремену сам постала политиколог и кад премијер најави ванредну конференцију за новинаре баш се припремим да је одгледам јер сматрам да се нешто битно догодило.
Спава ми се. Ноћни сам тип, али ми се увек придрема негде око седам увече. Борим се да не преспавам конференцију. Дремнем мало и будим се у заказано време да нам се обрати.
Сазнајем да су нам јавне финансије добре као наше јабуке.
- Океј, остани кул, кажем себи. Ово је вероватно увод за нешто што следи као повод за конференцију, ванредну. Још мало трућања о томе како смо премашили свачија очекивања и тако то трајуцка.
Кад се прешло на спољну, тј. регионалну политику, смучише ми се и јабуке и Њујорк. Заклао ножем, вадио очи нису баш реченице које се помињу на конференцији која иде уживо, нарочито ако узмемо у обзир да премијер у ствари изговара речи сведока у дотичном случају који уз још неке сличне страхоте подгрева балканизацију. Не разумем зашто је морало све то поименце наглашавати, у два наврата. Ни трунке поштовања према тим несрећним жртвама. Хајде ми из деведесетих, ми смо навикли на свашта, али ова нова деца, деца оне деце који су били тинејџери деведесетих и који се наканише да постану родитељи, нису баш навикли да им чика са телевизије прича такве ствари. Кад ме је погледао упитним погледом, рекох му само: "Не слушај га. Безобразан је."
"Како се зове ?"
"Вучић."

После, подели човек јабуке новинарима. Недокучив гест здравој логици. Рекао је да су наше јавне финансије као наше јабуке, а онда је поделио те јабуке, што би требало да значи да он поклања наше јавне финансије коме хоће из ког год хоће разлога, али најчешће у тренутку кад ти није ни до чега, а понајмање до јела. Талентат за метафоре, нема му се шта приговорити.

Сетих се моје другарице из епа о Њујорку. Можда бисмо могле да седнемо опет испод неке бандере и маштамо. И онако смо можда и она и ја те вечери отишле најдаље него икад раније и даље него што ћемо икад отићи.

Nacionalni bezobrazuk finoće

2014-03-16T09:19:00.000+01:00

Znate onaj osećaj kad vam je nešto "na vrh jezika" ili kad vam se čini da ste nešto zaboravili, a ne znate šta. E, tako nekako, tj. takva osećanja me muče, pa evo, već više od mesec dana. Indikativno je to, (da se tako sofisticirano izrazim) što su ti osećaji počeli da se javljaju kod mene baš negde na početku ove naturene nam kampanje. I ne bi to bio toliki problem, prebaciš program, ili još bolje "loše programe, isključis trajno" što rekose Darkwoodi, dakle, ne bi to bio toliki problem da moj lični utisak koji je opsedao moju glavu ovih dana jeste da mi tu nešto baš, baš, smeta.

Nije to ni "parada kiča", smešnih akcija, praznih govora....čak ni nepogrešiv osecaj da ONI misle da smo najblaže rečeno svi mi "od dole" pali s Marsa, nego to je do sada, bar za mene neviđeni nacionalni bezobrazluk.

Cenim da je to nova društvena pojava i polažem autoska prava na nju, ako ikad bude uvrštena u udžbenike na FPN-u.
Kakva idealna sinhronizacija bezobrazluka "od gore" i "od dole''.Logika odnosa je vrlo prosta u toj pojavi. Na nivou starije vaspitne grupe u vrtićima (verujte sigurna sam da je taj nivo zrelosti u pitanju).
Ne zaboravimo ko je prvi počeo. Ko je počeo? To svi znamo.
A zasto su počeli tj. raspisali izbore (ups, kršim li ja to ćutnju) hahahaha, ma kakva ćutnja, to je sinonim za injekciju za umirenje koja traje dva do tri dana. Znači, raspisali su izbore da bismo im rekli: - Da, da, dobro je to što radite i samo nastavite tako dalje.
By the way, ako je to cilj, a znamo da nije, preveliki je to luksuz za moj ukus....pa to su mogli da im kažu i njihovi novinari, analitičari i naravno članovi.
Ako je razlog raspisivanja izbora to što ih je do sada ipak nešto kočilo, a sada nakon izbora po onoj krilatici "svom snagom" kreću dalje, ostadosmo uskraćeni za odgovor na pitanje "Pa dobro, šta vas je to kočilo kad tek sad krećete svom snagom"? Razmišljam, razmišljam i čini mi se da niko ne reče ništa o tome ko ili šta ih je kočilo. Dobro, da ne sitničarimo dalje. Ostali subjekti u društvenoj pojavi "Nacionalni bezobrazluk" manje više su poznati. Po logici stvari, sve su to kočničari,,, jer ako ovi ovoliki nisu mogli svom snagom onda je jasno da su svi ostali kočnicari. I crveni, i žuti, i ljubičasti, kao i neke nijanse izmedju žute i plave itd, itd. Ali ne, ne, ne ...ova kampanja je bilo toliko fina da je meni bilo muka od tolike političke finoće. Niko nikoga nije optuživao, svi su pričali samo ili pretežno o sebi, a najviše o nama, najmasovnijem delu Nacionalnog bezobrazluka.
Otvarali su nam spavljive okice objašnjavajući šta nam treba i šta ćemo dobiti. I nje to bezobrazluk. Bezobrazluk je sto su prvi počeli oni koji nam nude kako kažu isto što i do sada, samo malo će udariti po jačini svega toga što već imamo, i ovi drugi koji su se hvatali za po neku stvar koju iz dobro obaveštenih izvora još niko od ostalih nije pomenuo pa će nam mahati ili vraćanjem para koje su inače naše, tj. onih sa boljim platama, ili nam decu stvarno, ali sad stvarno školovati o trošku države i tako neke pesmice.
Slučajni prolaznik bi po sadržini kampanje rekao "Blago državi sa ovakvim političkim figurinama...niko ne želi da se promeni, svi su toliko dobri da nude sve ono što su do sada radili". Ipak, nešto mi tu smrdi. Na stranu to što nisu ubedljivi, nije bitno, mi ćemo im i dalje verovati. Čudna je ta ljubav izmedju naroda i političara. Nego, moj lični utisak je to što su svi od reda, ćutke prihvatili i na silu odradili tu kratku kampanju. Loša gluma, kazaće neko. Ne bih se složila. Pa makar svi znamo kakav je glumački kapacitet ovih naših političara. Prosto je bezobrazno koliko se nisu potrudili oko ove kampanje, Bezobrazno je što se u vazduhu oseća koliko je svima njima muka od ovih izbora, a niko ni da zucne o tome. I još pozivaju nas da dodjemo i mi malo da se igramo sa njima. Što se više nas igra, njima će biti bolje, to razumem. Ali kako ćemo sad svi mi da se igramo, a njima je muka od igre koju su sami započeli. Jedino oni najsnažniji se baš zabavljaju. Mada, počeše i oni nešto da nas zovu na sva usta. A mi, mi, šta uradismo? Potpisivasmo te sigurne glasove, učestvovasmo u anketama, da bi nas procenili, pogledasmo po neku emisiju da vidimo da l ima nešto da se čuje. Ne čusmo ništa. Uzećemo one nesrećno odštampane papiriće, otići bezvoljno na ta birališta, opcrtaćemo malo indiga oko neke cifre, doći kući. Oni senzibilniji osećaće se siromašnije nego ikad, jer će pomisliti kako eto ostadoše i bez ono malo duha na koji su računali, a biće i onih srećnih kojima se igra baš svidja i koji jedva čekaju šta dalje, koji su sledeći zadaci....mada zaboraviće brzo sve to i nastaviti neku svoju igru. Najlakše je sa njima, ali nešto mi se čini da takve ljude ne uzimaju za ozbiljno ni oni klinci iz vrtića. Ali dobro, mislimo da ih mnogo ima, a to je u stvari manje od pola (ali blizu polovine) od manje od polovine. Eto, to je ta cifra koje se neki plaše, neki se pozivaju na tu cifru kao na Sveto pismo. E, kad se oduzme ta manje od pola od manje od polovine ljudi koji su po godinama dovoljno odrasli da glasaju, ostaje onaj poveći ostatak koji se tako bolno ne čuje, i kriv je što se ne čuje, i kriv je jer ne zna na koju će stranu, i kriv je što se ranije nije bunio, i kriv je jer učestvuje u Nacionalnom bezobrazluku kao njegov najmasovniji deo. Kriv je što nema svoju figurinu, kriv je jer je većina, a nema za koga da glasa, kriv je jer je isti kao i oni koji će danas biti srećni i zadovoljni i naravno snažniji, jer odigraće igru, a osećaj krivice se neće smanjiti ni u ponedeljak kad iz ovog odvratnog vrtića ode u pravi vrtić gde rastu neki budući krivci da pokupi dete. Nepodnošljiv osećaj krivice je možda jedino što ćemo ostaviti u nasledstvo nasim vrtićlijama. . Eto, kad bolje razmislim, ostaviću i ja svom detetu taj osećaj krivice što nismo uradili ništa pametno, ni dobro, nismo uredili društvo, tj.državu iako je svrha države zaštita pojedinca, a ne obrnuto, ali ostaviću mu u amanet i priču o sebi, njegovoj pametnoj mamici. I da, naučiću ga da voli Aristotela, Platona, Kanta, Froma, Svetozara Markovića, Crnjanskog, Branka Miljkovica, Milana Mladenovića. Ako to uspe biće dobar čovek, znam.

Jagnje, dinosaurus i makovo zrno

2013-05-06T00:47:00.001+02:00

I evo, sada kada slavimo velike praznike mi, ''klinci'' iz sedamdeset i neke ne mogu, a da se ne zapitam šta li ovo radimo?
Prisećamo se osećaja raznih iz detinjstva... jasne, kristalno jasne slike proslava vrzmaju se po glavama upravo tokom velikih dana, prazničnih. I šećkaju se tako pritajeno, iritirajuće jasne i živopisne po onim delovima mozgova koji su još sposobni da emituju informacije po našim organizmima. Mirišljave, živopisne informacije stizu do nervnih završetaka, zakukuljenih tamo negde, vešto zaturenih... Lutale su te slike i danas, na Uskrs po mom telu, dolazile do ruku, nogu...Nisu se pretvarale u reči jer reših da ne smaram danas. Moji prijatelji pretvorili su ih u recenice. Zaplivale su u elektronskom svetu, našem svetu za govor i razmšljanje.
Ne kažem da se svi tako čvrsto drže detinjstva. Ima i onih velikih, odraslih igrača ove balkanske igre na sreću. Da, ima i takvih, ali čini mi se, ako me moj delić mozga ne vara, mnogo je više nas, autsajdera, razmaženih derišta koji nikako da sačekaju bus na pravoj stanici. I čekali smo tako neku dvadesetiticu, pa trideseticu, a sada i četrdeseticu. Hm, nešto mi miriše da i ona ide u pogrešnom smeru.
Ma ulazim, baš me briga, vozikaću se još malo, baš da vidim gde ide ovaj bus...
Zbunjujuća su ova naša deca...Trčkaraju i oni tu oko nas i živi su dokaz koliko dugo i mi trčkaramo. Drugačije i ne bismo ponekad, ali samo ponekad postajali svesni da smo mi odavno tu...ali ko će jos i o tome da razmišlja.
Bitno je da se sećamo dana kada smo važili za potencijale, hi, hi, hi...
Sećam se nastavnika iz matematike koji me je savetovao da upišem matematičku gimnaziju, a ne jezičku koju sam upisala jer ću se kako je rekao ''posle jezičke gimnazije sigurno odmah udati''. Taj proračun, pored svih ostalih perfektno tačnih pokazao se kao netačan. Mada, kad razmislim, ko zna, retko je grešio taj divni nastavnik...Možda sam jedno vreme i bila udata, a da to nisam ni znala. Jer (i namerno počinjem rečenicu sa ''jer'') bila sam mala. I sad sam mala, mala, manja od makovog zrna, ali i dalje sam kapacitet...hi,hi,hi naravno na stanici nekoj sve bleđoj i bleđoj, čini mi se u nedođiji...na putnom pravcu ka hm, nedefinisanom položaju levog centra.
I tako, slavimo mi Uskrs 2013. Cirkus u mojoj večitoj oazi sigurnosti, jedinom mestu za koje mogu da kažem da je moje, a nije moje već mojih roditelja. I pečemo jagnje...prvi pokušaj u mom i u zivotu mojih roditelja da tako nešto uradimo. Svima je bilo najblaže rečeno čudno sve to. Zamerke je imao jedino moj maleni koji je bio siguran da je u pitanju dinosaurus, a ne jagnje.
I sedeli smo, sedeli, sedeli, sedeli dok nismo počeli da jedemo. I ništa spektakularno, ali bilo je lepo, vedro, nasmejano, praznično...ali ne kristalno jasno. Prošetali su mojom glavom svi oni koji su u medjuvremenu napustili naše društvo. Oni koji nisu više tu, vladaju mojim mislima uvek pritajeno i na tren se pojavi neka pomisao na njih, brzo nestane i ponovo dodje. I tako me vrate na onaj osećaj ''kad sam bila mala''
I zapitah se...Čekaj, čekaj ''Kad sam BILA mala''. Au...Koliko li sam sada mala, kad sam tada, tako bistrih misli bila mala. Šta li je sada ovo?
Ima li nešto manje od tog famoznog makovog zrna? Kolike li su Lajbnicove monade... kako bih se slatko zavukla u jednu...pa da posmatram svet iz onih njenih očiju.

Ma, DOSTA! Rekoh sebi glasno, tako glasno da niko ne čuje. Moram da se vaspitavam kad niko drugi neće.
Opasni smo mi iz sedamdeset i neke. Opako čuvamo tajne. Ne govorimo nikome da smo mali, mali i da nam treba podviknuti s vremena na vreme. I zato ja rekoh DOSTA. I odmah mi se učini da je ipak trebalo da kažem jedno duuugo ''MUUUUUU'' (što je dobronameran savet mog profesora s faksa. '' "Kad nemate pojma šta biste rekli kažite jedno duže ''MUUUUU...'' umesto da pričate prazne priče'', govorio je.

I tako počeše da se bore moje DOSTA i moje MUUUUU, i vrti se dinosaurus na ražnju.
I evo šta sam ja, večiti potencijal odlučila.

Od danas mi se neće vući po policama knjige koje nisam pročitala do kraja jer se plašim da živim bez njih i jer se plašim kraja, u svakom smislu.
Od danas neću brinuti o tome da li ću se makar još jednom u životu popeti na Akropolj...
I stadoh, odmah se uplaših.
Osećaj mi govori da su moje odluke detinjaste.

- Hajde, čik pridji onoj tamo knjizi...Ha,ha,ha, sutra kažeš?
- Ma nemoj. Hajde sada. Čik.
- A kada ćes to da odeš na Akropolj, potencijalu? Ha, ha, ha...Da, da..Only in your dreams!

E, evo je tridesetosmica. Do you need a drive? Neka, sačekaću još malo.

Ma sta ja pricam. Koga čekam, gde ću...

Zamirisa dinosaurus.
Raduje mu se moje dete.

I trebalo je skupiti snage i reći tada ''Ma, bitno je gde ću njega odvesti''.
Trebalo je malo slagati sebe, sakriti monade u džep i reći to glasno u sebi.

Ipak sam dozvolila da očigledna istina obasja moje biće.
Istina je da on sada zna kuda ide, kao i ja što sam znala kada sam bila mala, ali veća od makovog zrna.

I kakve veze imaju Uskrs, knjige i Akropolj?

Sada ovako na trenutak malo veća, mogu samo da kažem, hvala Bogu pa ovaj tekst nikada neće biti obavezna literatura nikome. Niko neće morati ni da tumači šta je sve ovde smućkano i poslato u elktronski svet. A nije da ne bih volela.

I eto, opet postadoh mala, mala, toliko mala da mi dodje da se sad spremim i odem u ''školsko''.
Ovo poslednje razumeće samo oni rodjeni sedamdeset i neke u nedodjiji i koji me dobro vide i kada sam manja od tog glupog makovog zrna.
Jedno znam, moje žvrljotine su im svima drage.

Nedovrsena prica ili ''e, jebi ga''

2013-01-09T00:52:00.000+01:00

Nedovrsena prica ili ''e, jebi ga''

Kada su tu, tu su, kada ih nema, tako dugo i bolno ih nema...

     Jurcala sam za svojim malim dvogodisnjakom, prosle godine negde bas u ovo vreme. Lazem. Bilo je to u novembru, slavio se Djurdjic, u kuci koju od malena smatram svojom drugom kucom. I svaka slava licila je na Ivkovu, Nije joj bilo kraja, a cesto ni pocetka.
   Izmaknuti od gomile gostiju, pricali smo. Njegova omiljena tema koja je uvek uspevala da ga oraspolozi. Vojska. Mozda nije slucajno jer i ime koje je nosio bilo je poslveceno slavljenu vojske ili vojnistva. Bio je od onih neposlusnih u svemu, pa cak i u toj strogoj vojnoj disciplini. Ipak, te noci poceo je da prica pricu koju do tada nisam cula.
   A bilo ih je dosta. meni najmilija je ona koja je vezana za dan kada sam rodjena. Kada su tada mladom vojniku na odsluzenju vojnog roka u Sloveniji javili za rodjenje male Ivane, slavilo se do zore u kafanama nekog tamo slovenackog mestasca. Hm, uvek mi je bilo drago da slusam tu pricu. I pred kraj price zavrsnicu autora ''Mislili su da mi se rodila cerka". Ko zna, mozda zato, uvek neka briga vezana za mene isijavala je iz njegove duse.
   A bila je opasna, opasnija da ne moze biti.
   Cas dobra, plemenita, puna razumevanja, cas preterano tvrdoglava, ostra. Nije se znalo kad ce koja strana isplivati. Uvek van svih proseka, uvek mimo ostalih, uvek drugacije od drugih.
Stavovi potkovani suvom logikom kojoj ni ja (utrenirani filozof) nisam mogla da pariram, a oni koji zive bez filozofskog treniranja mislili su da su u debatama sa ''slovenacko-sumadisjkim'' vojnikom pobedili jer su rekli ono sto svaki normalan covek misli. A sto to nema veze sa logikom nije bitno. Tako sse zivi i tako je pametnije. I cesto su i stvarno svi ostali izgledali pametnije. Bili su obrijani, imali zdravstvenu knjizicu, jeli tri puta dnevno. On je najcesce bio neobrijan, pusio drinu i gledao kroz prozor vrata sa svoje fotelje. A ideje su samo navirale. Mi ostali, vecito uplaseni od svega i svacega ili smo odobravali ili cutali. Ima i onih koji se nisu slagali sa njegovim idejama. Nije im bilo lako, ali oni su ga najvise i impresionirali.
Jedna od tih ideja je i razvijanje posla na sumarickom jezeru. Pomislih, ma ko ce tamo da kupuje bilo sta. Gde sad na jezero? Sta prica? Sada vidim da je i to bila dobra ideja. Mada nerealizovana, kao i mnoge druge. Bilo je i onih uspesnih i realizovanih, kako kaze moj ju-n-ak toliko uspesnih da me plase. Da, plasio ga je uspeh u poslu. ''Ne volim sto me 'oce pare. To nije dobro. ''
    ''Pilko, daj jos jedno pivo'' je recenica koju kad izgovorim u sebi, uspevam da ga se setim u potpunosti. Ponekad mislim da smo ga svi po malo razmazili. Nase dete od 60 godina. Mog ju-n-aka.
   I sada cesto sedim u tom delu sobe, bacim pogled u pravcu u kom je on gledao svakoga dana, godinama. Pokusavam da shvatim, kako je taj, sasvim obican vidik, dvoriste, ulica i kuca preko puta bio dovoljan da ne mrdajuci preterano, bude u toku sa svim desavanjima, cak i da nazre kako se mi, njegovi rodjaci osecamo u situacijama koje su nas snasle. Sad moj ju-n-ak kao da lici na andjela. Volimo da mislimo tako o dragim osobama. Mozda i stvarno u svakom od nas cuci po neki andjeo. Negde ga ima vise, negde manje. Nekad ga ljudi osete, nekad ne. Moj ju-n-ak je bio izmedju crnog i belog. Bio je sve, ali ne siv. Crna nijansa najcrnjeg, i bela koja zasenjuje i oci i misli.
Najbolji trenuci...Hm, kad vam On zatreba. Osmehnuce se i dati celog sebe. Obicno ljudi koji pomazu drugima to cine uz neki makar i minimalan osecaj nadmoci. U ovom slucaju toga nije bilo. Obozavao je da ...Ma kao da zivne kad je nekome potrebna njegova pomoc. I obavezno uz neku foru, ja bih rekla frajersku. Da frajer je moj ju-n-ak.
   Taj frajer je dobro crtao. Tehnicki dobro i precizno. U vojsci je vec i pre zakletve bio u pritvoru, ostalo mi je nejasno zbog cega tacno. Verovatno nije bilo za moje usi.
Pomogao je u crtanju nekih tehnikalija vojnickih, pa je od pritvorenika, zatvorenika, sta li vec, dobio rapidograf i crtao sve i svasta u vojsci i provodio se dobro. To sam uspela da cujem dok sam jurcala za malim dvogodisnjakom na ''Ivkovoj slavi'' 2011. Nije je ispricao do kraja. Mislim da ima jos nesto bas zanimljivo i da je to bio samo uvod, ali ostace neispricana.
   Cesto mislim na to, na tu pricu.
Odglumili smo poslednji razgovor. Cucala sam pored njega i kao ozbiljno smo pricali kako se ophode medicinske sestre prema njemu. Bio je bas pricljiv. Ispricao je kako je odrzao bukvicu jednoj ''starijoj'' koja se pravi vazna, a nije promenila rukavice kada je prisla njegovoj postelji. Polunasmejani smo o tome pricali. Bilo je tiho i cudno. Licilo je na njega, ali mozda i nije. Ili mozda ja nisam bila ja, jer sam znala ono sto on tada nije znao. Da mozda polsednji put pricamo. Na svu srecu nismo. Potrajalo je jos koji dan. Dovoljno da kaze nekoliko recenica koje su ON, a za koje bi me verovatno ''umlatio'' kada bi znao da bih ih javno podelila sa svima. Recicu samo da su dovoljno ostre, bezobrazne, licne i upecatljive kakav je bio i on.
   Imao je i neke koje je koristio kad bi se zezao. Oni koji ga znaju setice se i boje njegovog glasa kada cuju reci ''zgebe, pilko, strava, mlogo (kao mnogo),e, jebi ga, ne znas ti nista, dajko, caro''.
   A cara, cara je posebna prica.
I ode on. Jebi ga. Bas nedostaje.

Ja mislila nase, a ono partijsko

2011-11-29T04:00:00.003+01:00

Dvogodisnja deca dobro znaju koja jeste, a koja nije njihova igracka. Cesto, doduse posrnu za tudjom, ali u tom naizgled haoticnom decijem svetu ipak ima reda jer nekim cudcim nacinima i putevima ipak, svaka igracka dodje u ruke svog pravog i jedinog vlasnika. Eh, da je samo tako i na nasoj politickoj sceni.
Po mojoj racunicni, neke srpske politicke partije slave vec 21. rodjendan, Ima ih onih mladjih koji pune 11. ili 12. rodjendan. To je je, ako se ne varam, vec cetvrti ili peti razred. I njima ne zameram mnogo. Ali, zar je neobicno ocekivati makar obrise razumnog ponasanja? Pa, cini mi se da i najrazmazenije dete ne bi, recimo slavilo rodjendan u tudjoj kuci bez pristanka vlasnika. Mozda se i varam, ali ako i postoje takva deca, cinjenica je da su to izuzeci.
Opste je poznato da su politicarima funkcije "kao deca", tj, imaju ih neki jednu, neki dve, a ako uzmemo u obzir i njihova "strucna" angazovanja u raznim upravnim odborima, na fakultetima itd. lako se mozemo zabrojati. A decu, slozicete se, ne treba odvajati. Da bi izrasla u dobre, normalne ljude, potrebno je svakom od njih posvetiti dovoljno paznje. Svi mi koji imamo makar jedno dete znamo koliko je to tezak i zahtevan posao.
Jadni nasi politicari, nije im lako zadrzati zdrav razum, a jos manje popamtiti sta je cije. I ne bi bilo problema, da oni te svoje igracke dele i mesaju unutar svoje velike, harmonicne porodice. Ali, problem, bar za mene nastaje kada njihova deca, pomesaju loncice i ulaze u moj, tvoj, zatim, stan moje komsinice, drugarice, roditelja, prijatelja i u njima rade sta im je volja.
Mozda niste primetili, ali prosle nedelje, u prostorijama koje su vase setali su se, razgovarali o znacajnim temama, ugovarali neke buduce projekte, upravo niko drugi do najfotogenicniji nasi nam dragi (s pocetka teksta pomenuti) dvadesetjednogodisnji "omladinci" tj. mladi i malo stariji predstavnici politickih partija, tj. njihovi "roditelji".
Naime, omladina ZZS je u sali Skupstine grada organizovala tribinu o sportu, a omladina DS-a je u sali Sumadijskog upravnog okruga takodje organizovala tribinu, ali o borbi protiv nasilja nad zenama. Pitam se, da li ce sada i druge nam drage omladine (a do juce sam mislila da ih nema bas onoliko vrsta koliko ima politickih partija), recimo "naprednjacka" ili "ldp-ovska" omladina u istim prostorijama, takodje organizovati tribine. Zivo me interesuje kakav bi odgovor dobili kada bi nadleznim (Skupstina grada i Sumadijski upravni okrug) gradskim i regionalnim organima vlasti, nasi omladinci raznih vrsta uputili takav zahtev. Najiskrenije verujem da bi pomisao onog tamo citaca, tj.administrativnog pekara, hemicara, zavarivaca, vozaca, ukratko sluzbenika bila "Jesu li ovi ludi?"
Ma, ne, nisu ludi. Nisu luda deca, krivi su roditelji. Ali, dobro, blizi se kraj "skolske" godine. A na njihovu zalost, nastavnici smo mi, gradjani. Samo da umesto njih, ipak ne padnemo na ispitu mi sami. S imlozicete se, imamo velike rupe u znanju. Za pocetak, naucimo bar koje su igracke nase, a koje njihove. Bice lakse i njima da zapamte to tesko gradivo.
Uh, sta bi bilo da malo cesce gledam vesti, ali izgleda da je i jednom u 6 meseci sasvim dovoljno. Bar za moj zeludac.

Razgovor za posao - ogledalo Srbije

2011-11-25T12:05:00.000+01:00

Posle skoro godinu dana trazenja posla, dodjoh i ja do popularno nazvanog, interjvjua za posao. Suvisno je reci, do razgovora sam stigla "preko veze".
Posao za koji sam konkurisala nema nikakve veze s mojim obrazovanjem, jos manje s mojim sposobnostima. Zato sam na brzinu i ne sa velikim zaljenjem pred razgovor za posao iz CV-ja obrisala svoje vestine "siroko poznavanje filozofije, istorije, politicke teorije, metodologije drustvenih nauka, marketinga, ekonomije, sposobnost organizovanja dinamicnih, kreativnih predavanja na temu drustvenih odnosa itd, da ne davim vise.
Zanimljivo je to...U principu, sa danasnjom tehnologijom potrebno je svega desetak sekundi da iz svog dosijea izbrisete sve ono sto vas odredjuje kao licnost, na papiru doduse, ali ipak...Volela bih da je bilo potrebno, makar minut...Eto, to bi bilo prihvatljivo.
Moji potencijalni poslodavci su privatnici, desetak godina mladji od mene, nasmejani, lepi i opusteni. Ipak, ne bih se menjala s njima, ne znam ni zasto, jednostavno ne bih. Mozda ne bih razmisljala o tome da li da kupim dve, tri ili cetiri pomorandze, ali...ipak ne bih. Ne bih nikome dala sve one trenutke ushicenja dok su se pred mojim ocima i mislima otvarala vrata anticke filozofije, velikih misli, humanih ideja o nacinima organizovanja drustva, rasprava o opstem dobru i greskama proslih vremena. Ne bih se odrekla ni predispitnih stresova, pa cak ni besa koji sam osecala zbog profesora-baksuza. Nikako se ne bih odrekla visokih ocena koje su u moj indeks upisivali najcenjeniji strucnjaci drustvenih i politickih nauka sa ovih prostora.
Medjutim, postavljeno je pitanje "Pomorandza ili nauka?" ili narodski i Sekspirovski receno "Biti ili ne biti?"
Na razgovor, tj. intervju za posao, dosle su jos tri devojke. Dve, fakultetski obrazovane (Ekonomija i Spanski jezik), a za trecu ne znam. Pomislih u sebi, da li su i one prepravljale CV. Bile smo nasmejane, zbunjene, ali ne i uplasene.
Odlazile smo na razgovor, jedna po jedna. Mladi poslodavci bili su prijatni. Nisu pripremili nikakve testove i druge gluposti. Razgovarali su opusteno, raspitivali se o nasem radnom iskustvu...Sve se zavrsilo sa "Javicemo Vam se".
Otisle smo svaka na svoju stranu, svaka sa svojim znanjima, dilemama i nadama.
Mozda neka od njih vec sedi na recepciji jednog hotela jer su upravo nju pozvali.
Iako je ovo jedini razgovor na koji sam pozvana posle brojnih prijava na konkursima za posao, posle svega, nisam sigurna da li mi se jedu pomorandze.

Decak koji smeta

2011-07-19T02:57:00.000+02:00

Obična popodnevna šetnja sa bebom i prijateljima. Naime, trebalo je da bude obična i zaboravljena narednih dana, ali... Mučio me je danima utisak koji se učaurio u mom polupraznom ili prepunom mozgu, ne znam već šta je od ta dva.

Čudan odsjaj sunčanih zraka u kome se tog dana, tiho i neprimetno, kupalo neugledno i jedino igralište za decu na području "iza nadvoznjaka" u Kragujevcu. To je ukratko slika koja je trebalo da ostane jedina asocijacija na prohladan julski dan. Ali, nije.

Veliki tobogan, tj. veliki sa stanovista moje bebe, srecom ili po necijem racionalnom planu, uradjen je po svim propisima. Ispod dela za spustanje klinaca ima peska...To je bila i jedina zanimacija moje male ljubavi, tako da sam konacno mogla da odahnem i opustim se cuceci pored njega i jednostavno ne radeci nista. Taj polutrans (nicim izazvan i neplaniran) trajao je nekoliko minuta. Kako to obicno biva, neko je zapoceo razgovor.

Fina, tiha i cini se kulturna zena srednjih godina. Dobro, nece mi biti naporno da pricam o uobicajenim stvarima, pomislih. Dovoljno su lepe sve ove boje dana, i Joca je dovoljno miran da me nista nece iznerviati ili smoriti.

   Decak kojeg je pazila ta zena, popeo se na tobogan. Kao i svaka zastitnicki nastrojena novopecena majka, uzurbano pilazim svojoj bebi, ne bih li je sklonila sa mesta na koje ce nasmejani decak neminovno doskociti pri spustu. Pritom, imam potrebu da objasnim mom decaku, Joci da ce se posle spustiti i on ako zeli.
   Recima -On slabo govori, prekinut je moj pokusaj uspostavljanja komunikacije sa nasmejanim crnokosim decakom koji se konacno spustio niz tobogan. ne znam zasto mi je bilo neprijatno. Nisam mogla to da znam unapred. Kao da me je bilo sramota jer moj mali dvogodisnji brbljivko ne zatvara usta, ponavljajuci, skoro savrseno dobro sve ono sto sam mu minut pre toga objasnjavala. Dobro, izvezbace, pa ce i on govoriti.
            Tesko da ce biti tako, rece lepuskasta zena za koju sam mislila da mu je majka, a ispostavilo se da je baka. Vec postidjena od gluposti svoje prethodne recenice, resih da vise nista ne komentarisem. Vise i ne znam da li sam rekla Bravo kada se spustio, cini mi se da jesam. Ono sto znam je da me je decak pogledao i nasmejao se. Izgledao je srecno. Laknulo mi je, ne znam ni sama zasto. Zasto ne bi bio srecan, na igralistu je, na toboganu. Pa i on je dete-na brzinu promislih sve to u dok je njegova baka vec pocela da prica o nekim drugim problemima svoje porodice. Brzo su me okupirale te price i poceh da mislim na ono sto ona prica. Odjednom, zena zabrinuto pogleda u daljinu i poce da doziva svog unuka koji je otrcao dvadesetak metara dalje, za grupicom vesele dece koja su se niotkuda pojavila kao prolecni leptirici. Pokusavali su da sutiraju loptu... Koliko sam mogla da vidim i skapiram, cini se da su hteli da se podele u dva tima. Decak sa tobogana je trckarao oko lopte i sutirao je, cas gore, cas dole. Deca su pocela da se nerviraju. Smeta im, rece zena i ubrzano krenu ka njima. Pozvala je decaka i nakon neoliko trenutaka videla sam da napustaju tu grupu dece.Vratili su se ponovo do nas. Objasnila mi je da on ide u specijalnu skolu. Pitala sam - Pa zar nije poceo taj projekat inkluzije, da svi idu zajedno u skole, cak i u vrtice. Rekla je - Ma kakvi, znas kolika ti veza treba za to.
       Otisli su ubrzo nakon toga. Gledala sam za njima. Decak je i dalje veselo trckarao. Radosni ritam njegovog skakutanja na tren me je osokolilo. I pomislih - Ne, nije tuzan iako ga ne prihvataju.
      Danas, skoro mesec dana nakon tog dogadjaja, ne znam, cini mi se da me njegov nevin osmeh rastuzuje. Rastuzuje me sto ne znam kako da postanemo bolji ljudi, bolje drustvo. Ne znam kako da naucimo nasu decu humanosti i dobroti. Ne znam kako da se svi potrudimo da sacuvamo osmehe decaka i devojcica koji "smetaju". Kako kad tamo nekim klincima on vec smeta, pa se bune kada on pridje da se igra? Kako kad mu je potrebna veza da bi se upisao u obicnu skolu?
     Za to vreme, moj maleni Joca je svojim rucicama ocistio ceo tobogan od peska. Pohvalila sam ga, poljubila i uzdahnula. A u stvari, pomislila sam "Odakle i kako da pocnem da te ucim..." U nadi da ce on biti od onih koji znaju da za svakoga ima mesta i da niko ko zeli da se igra ne smeta.

Kako sacuvati sebe?

2011-04-27T19:05:00.000+02:00

Kako sacuvati sebe? Kako ostati veran svojim principima i snovima? Kako se prisetiti snova? O cemu sam bese sanjala sa 15, 20, 25 godina. A sada, u 34-oj, i sa jednom dvogodisnjom bebom, sanjam samo o tome da nista ne sanjam i da me samo jednu noc niko ne probudi. Jesu li bebe bas stvarno tako naporne ili su napornije mame koje su postale mame, a nisu ostvarile svoje snove?
I sta cu uopste danas sa svim tim svojim snovima kojih sam se prisetila onog trenutka kada sam procitala blog svoje prijateljice koja je i ne sluteci, svojim recima vratila mene u svet snova i mastanja. Odakle da pocnem? Hocu li se uplasiti od tih zaboravljenih sanjarija?
Hoce li me uplasiti njihova snaga i velicina, njihova udaljenost od mene same ili ce me zaseniti njihova lepota? Hoce li me sopstveni snovi vratiti sebi, hocu li se naljutiti na samu sebe jer sam ih zaboravila?
Hoce li mi paralisati prste, pa necu vise biti u stanju da ovako zajapureno i uzbudjeno kucam po tastaturi?
Hoce li mi iko priteci u pomoc, ako se uplasim?
A, mozda nista, mozda bas nista od toga se nece desiti...Evo, cekam vec minut, dva, tri...Hm.

Nije tako strasno prisetiti se sebe, svojih ciljeva i misli. Nije strasno, ne boli...Ne boli kada sami vratite sjaj svojim ocima. Ne boli kada organizam zivne i kada svetloscu svoje duse osvetlite dremljivu sobu, i radni sto, i tastaturu. Ne boli ni kada neki davno zaboravljeni cilj izgovorite glasno posle toliko vremena. Ne samo da je bezbolno.
Ocaravujuce je!
I nisu bebe krive...
Bebe sanjaju mame.

A mame su lepe, ako i same znaju i smeju da sanjaju.