Kali

DA SE NE ZABORAVI

noreply@blogger.com (Kali) — Mon, 28 Jun 2010 15:12:00 +0000

Mislim da ce ovo biti poslednji post na ovom blogu. Niko mi nikada u zivotu nije rekao nesto toliko ruzno.

TOK

noreply@blogger.com (Kali) — Mon, 21 Jun 2010 07:23:00 +0000

Moje zelje su varljive. U zavisnosti od toga kako i koliko sam idem u zeljama linijama manjeg ili veceg otpora i uglavnom zelim ono cega se najmanje bojim, sto mi u datom trenutku izaziva malo ili nimalo munja i gromova u mojoj spontanoj i vrlo jakoj vizualizaciji stresa. Stoga, menjaju se iz dana u dan, ponekad i tokom istoga dana. Osim u par stvari vrlo sam nedosledna, pa i u zeljenju. Verujem da je to glavni razlog zbog cega se moje zelje ne ili prekasno ostvaruju. Ipak se tesim da moja duboko zakopana podsvest i istinska licnost znaju bolje od moje svesnosti i da me nepogresivo vode pravim putem. Sa druge strane, bojim se da ni u najdubljim delovima prave, zakopane strahovima sebe i dalje ne postoji nista osim straha. Da li je samo kriza ili trajno stanje tek smorila sam se na poslu za koji sam do pre nekoliko dana mislila da je najbolji moguci posao na svetu. Sada kad zazmurim vidim sasvim druge stvari. U stvari vidim samo jednu stvar, ostalo je forma.

Ovih dana sam prosto zaprepascena koliko su ljudi samocentricni, koliko su oni sami sebi, a onda nametnuto i drugima centar sveta i univerzuma, koliko je to JA izrazeno i jako, koliko ne ostavlja mesta za druge, koliko su bezobzirni u tom stajanju u sred svog ega i koliko nista drugo nije vazno osim njih samih i njihovih zivota, obaveza, potreba... I pitam se s obzirom toliko razliciti od mene kako uopste postoje, kako zive, kako razmisljaju, kako osecaju. I na kraju se pitam, majku mu, moze li se taj Ego nauciti, mogu li ja da naucim da budem egocentricna da bih se uopste snasla medju tim i tolikim egoima. Nije da ja do sada u svom zivotu nisam imala bas nikakva posla sa tudjim idejama samobitnosti, al moj svet funkcionise dijametrlno suprotno i uvek se iznenadim kad se susretnem sa egocentricnim bezobrazlukom i bezobzirnoscu. Jer to u mojim programima nacinja razmisljanja i ponasanja ne postoji kao opcija. Nikad. I sad se pod stare dane ucim da imam Ego veliki ko sam Univerzum. Da foliram da imam Ego i da razmisljam samo o sebi. I onda jos vise volim i postujem osobe koje umeju da stave i nekog drugog na to prvo mesto.

Mjenjam, mjenjam se. Vreme je da promenim jos nesto.

BEHIND EVERY BEAUTIFUL THING THERE'S BEEN SOME KIND OF PAIN

noreply@blogger.com (Kali) — Tue, 08 Jun 2010 14:52:00 +0000

Bila sam na Dylanu. Ja nisam nikakav fan. Nisam cak ni poznavalac lika i dela doticnog, osim onog najosnovnijeg. Verovatno bas zbog toga sam mogla puna dva sata da uzivam u koncetru neopterecena time kako pesme zvuce u originalu i zeljom da ih cujem bas takve da bih mogla da pevam i vristim naglas. Meni je gospodin Dylan priustio puna dva sata kompletnog uzivanja. Sa jezenjem u pojedinim trenucima, sa leptiricima u stomaku, sa suzama u ocima na pojedinim delovima i sa unutrasnjim vriskom tokom veceg dela konerta. Savrsen prateci bend, perfektni muzicari, od prvog do poslednjeg tona muzika koja je cisto uzivanje. Definitivno najbolji koncert na kom sam bila. Drugi po redu najjaci utisak. Zameraju mu na slaboj interakciji sa publikom, na tome sto nije pozeleo "Dobro vece, Beograde", sto se ni jednom toj publici nije ni obratio. Ja sam mu i to pribelezila kao jedan veliki plus. Nema umiljavanja, nema dodvoravanja, tu smo zbog muzike, sviraj, uzivaj. I to su uradili zaista maestralno, svirali su za sve pare. Sto se mene tice sasvim dovoljno. Dali su se muzici, a ne publici, a to i jeste bitno. On se smeskao povremeno. Mislim da je uzivao koliko i mi. Sasvim dovoljna interakcija, hemija. Ja sam povremeno zamisljala kako je prasio nekih cetrdeset godina ranije i da se nalazim na nekom takvom konertu, gde su devojke vristale i bacale mu odevne predmete na binu, gde je masa njihala i skakala u ekstazi... Bilo je na momente cudno slusati pesme nastale pre nego sto je moje postojanje uopste bilo u planu. Tako uzivo. Od coveka koji ih je pravio. Ja mu zameram sto nije svirao Just like a woman, i to samo zato sto je svirao na svim koncertima pre, i koncertu posle. I zato sto cela pesma malo vise od ostalih opisuje mene. Al je koncert bio toliko dobar da mu oprastam olako, s nadom da ce poziveti nepenzionisam bar toliko da ga cujem jos jednom. Ja sam izasla zaljubljena u sedamdesetogodisnjeg dekicu i nesto mladjeg gitaristu.

Inace smo imali srece celo vece. Jedna selebriti licnost, koja mi je bila neka vrsta idola u nekom ranijem zivotu, nas je zamolila da nasa dobra sedista zamenimo sa njenim jos boljim da bi sedela sa prijateljima. Tako smo dobili verovatno najbolja mesta u celoj Areni. Odmah do prolaza da moze da se skokne po pivo i na mestu iza koga nema nikog pa moze da se sutane i djuska bez da te neko vuce za rukav i moli da sednes jer od tebe ne vidi binu. Bina se videla savrseno. On je povremeno bio okrenut nama, povremeno parteru. Zvuk je bio sasvim dobar.

Jos jedna stvar koja je ucinila da konert ima posebnu draz. Nikakav videobim, nikakvi spektali i trikovi, nikakve vizuelne atrakcije, ceo fokus je bio na bendu i muzici. A vibracije muzike je povremeno tako pomerala stolicu da si mogao celim telom da je osetis. Fizicki osetis.

Posebna zahvalnost vise nego ljubaznoj devojci za sankom koja je otvorila nebrojeno piva dok nije pronasla neko koje nece da peni, samo zato sto sam je zamolila.

Organizacija je bila sasvim ok, ne bih imala sta da im zamerim. Imam malu zamerku na publiku koja je dolazila bukvalno ceo koncert. Svirka je pocela pred polupraznom Arenom, a zavrsila se pred punom. Ljudi su dolazili cela dva sata. Tribine su sedele. Sa tribina se cinilo da je i parter mrtav prilicno, al citajuci izvestaje ljudi koji su bili dole izgleda da i nije bilo bas tako. Sto i nije cudo s obzirom na prosek godina publike. Ali su zato uzvici i aplauzi izmedju pesama bili stvarno gromoglasni.

Dva sata carolije. Bobe, hvala.

Just Like A Woman

Nobody feels any pain
Tonight as I stand inside the rain
Ev’rybody knows
That Baby’s got new clothes
But lately I see her ribbons and her bows
Have fallen from her curls
She takes just like a woman, yes, she does
She makes love just like a woman, yes, she does
And she aches just like a woman
But she breaks just like a little girl

Queen Mary, she’s my friend
Yes, I believe I’ll go see her again
Nobody has to guess
That Baby can’t be blessed
Till she sees finally that she’s like all the rest
With her fog, her amphetamine and her pearls
She takes just like a woman, yes, she does
She makes love just like a woman, yes, she does
And she aches just like a woman
But she breaks just like a little girl

It was raining from the first
And I was dying there of thirst
So I came in here
And your long-time curse hurts
But what’s worse
Is this pain in here
I can’t stay in here
Ain’t it clear that—

I just can’t fit
Yes, I believe it’s time for us to quit
When we meet again
Introduced as friends
Please don’t let on that you knew me when
I was hungry and it was your world
Ah, you fake just like a woman, yes, you do
You make love just like a woman, yes, you do
Then you ache just like a woman
But you break just like a little girl

SAN NA JAVI

noreply@blogger.com (Kali) — Wed, 14 Apr 2010 06:35:00 +0000

Posle gomile ruznih snova probudih se i ujedoh se. Dok sam terala ostatke i secanja i pokusavala da raspletem san od jave proguta me zelja. Odjednom sam postala svesna slike. Odjednom se posle mnogih dana pojavio Odgovor. Sve je pocelo juce jos, tacno znam u kom trenutku, u kom udahu i izdahu sam se otvorila za sebe, nastavilo se uvece na casu i rezultiralo odgovorom direktno iz stomaka. Ne smem ni da kazem sta zelim, bojim se da cu pokvariti sve do kraja. A na slici je bio On, cist, mirisljav, zakacen za zdrav nacin zivota kao nekad, zaljubljen u mene. Bila je i neka beba na toj slici, prica o njoj, tacnije. Bilo je sve svetlo i vedro. Nije bilo lekova, alkohola i droga. Bilo je sunce, med i mleko i priroda. I otvorila se dusa da primi i da. Ljubav. Odjednom mi se ucinilo sasvim moguce da zivimo uredno i cisto, da imamo male rituale, velike ideje i mnogo snage, odjednom je sve izgledalo tako realno i izvodljivo. Paradoksi nase veze su nestali na trenutak i sve je bilo toliko lepo da sam se plasila da osetim zelju. Odjednom je sve bilo u redu i radili smo poslove koje volimo i svega je bilo, sve je izgledalo reseno i lako. Bar jedan odgovor imam, sta je to sto ja zelim. A bice sta ce biti. Mozda ce paradoks pobediti. Mozda ce otici, mozda se vratiti, mozda ce ostati i ponavljati istoriju po ko zna koji put, a mozda ce slika postati java, mozda cemo gajiti paradajiz u basti u zadnjem delu dvorista, mozda ce trcati kucici okolo, mozda ce sa radoscu raditi, mozda cu i ja biti ok, mozda cu mahati sa praga sa stomakom do zuba i osmehom na licu i nedostajace mi cim izadje iz dvorista, mozda ce biti ova sreca, mozda neka druga, future's not ours to see, que sera, sera

DAJ NAM SUNCA

noreply@blogger.com (Kali) — Sat, 03 Apr 2010 07:12:00 +0000

mislim da su dve najvece zablude coveka ideje da postoji tako nesto kao apsolutna sloboda i bezuslovna ljubav. ne postoje takve stvari. osim u retkim, izuzetnim slucajevima svetaca i ludaka, kod nas obicnih smrtnika sve je to obicna iluzija, san o kome su nas lagali.

budim se uzasno ljuta. nesrecna i ljuta. frustrirana sam razvojem situacije na poslu. sa muzem sam mnogo blize razlazu i razvodu nego prihvatanju i zblizavanju. finansijski sam prsotina. prsotina sam i inace, malo mi popustaju veze sa realnoscu. navucena sam na ksalol i ne vidim kako cu se skinuti u narednom periodu. ne vidim uopste kako i koje cudo trba da se desi da moj zivot postane miran i srecan, da se probudim i nasmejem danu koji dolazi zahvalna sto sam otvorila oci. ne nalazim tacku mira iz koje mogu da delam. besna sam na muza, besna sam na poslodavca, besna sam na porodicu, besna sam na sebe, besna sam na ceo svet. i ne trebaju mi ni utehe ni podrske, treba mi par dana mira i samoce da se saberem, da se preracunam, da prelomim, da odlucim, da odgovorim, da pitam, da bivam, treba mi nesto da jasnije vidim sliku, emocije su mi u haosu, uragani koji se neobuzdano i stihijski smenjuju, nenormalne stvari. prsla sam. treba mi lepak.

...

noreply@blogger.com (Kali) — Sun, 28 Mar 2010 08:33:00 +0000

malo sam bolesna ovih dana. rastavljena od mozga ponekad imam strah da ce ljudi pomisliti da se drogiram i da sam zato cudna, a ne drogiram se, samo nisam normalna.

juce sam od umora propustila da cujem sustinu koja mi je bila pokusana reci: promena, promena, promena. jutros je kliknulo tek sta mi je receno.

onda sam lupala i brkala dane, juce, danas, sutra, ponedeljak, sve je jedan veliki i ruzan d(s)an. odgovora na lupetanje nije bilo. nisam drogirana majke mi, samo sam luda i umorna i spava mi se. bzvz.

i ta nepregledna praznina, kako pogledam u sebe nepregledna praznina i tuga bez dna. pokusavam da mislim na sve te lepe stvari, na posao, na to sto treba da uradim, na tetovazu, na ljude, na sebe, al davim se u praznini tuge ili tuzi praznine, u svakomm slucaju davim se u praznini, od tuge.

s predumisljajem ili ne zaboleo me stomak jutros.

trazeci odgovor pokusavam da se setim imena. kao da je bitno.

samo me ne pitaj nista. pusti me da cutim. kako bese?

SAMA

noreply@blogger.com (Kali) — Fri, 05 Mar 2010 18:07:00 +0000

U filmovima glavni junaci u ovakvim situacijama uvek imaju gde da odu. Ili negde ili kod nekog. Negde gde ce da sede dok ne svane i dok sve ne postane lako i jasno. Ili kod nekog ko ce da doda pice i nastavi da gleda tv. Gde je toplo i sigurno i mirno. Gde niko nece nista da pita, trazi i razgovara. Negde gde je nihovo The Mesto ili The Osoba. Jedina osoba sa kojom sam ja mogla da cutim o svacemu, pred kojom sam mogla da placem bez pitanja je mrtva. A ja jos uvek ne dozvoljavam sebi da razmisljam o tome. Samo mi mnogo nedostaje. Da razume sve dok cuti i gleda tv.

NE VIDIM IZLAZ

noreply@blogger.com (Kali) — Mon, 01 Mar 2010 08:35:00 +0000

zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem

zivot ne bi trebalo ovoliko dugo i stalno da bude ovoliko tezak

SVE SAM TEME DOTAKO, NISTA NISAM REKO

noreply@blogger.com (Kali) — Wed, 24 Feb 2010 08:38:00 +0000

Evoluirala sam. U stvari sam degradirala, ali se vezbam u 'tralala-pozitivna-sam-ja-sve-je-super-zivot-je-lep-sve-ce-biti-bas-kako-treba' stavu, pa u duhu samoafirmacije, samoproklamacije, samoreklamacije, ovaj samoreklamiranja i slicno to se sad zove evoluirala sam. Skinula sam se s blogova, fejsbuka i nekih kvaziintelektualnih, kvazielitnih foruma i uopste svih mesta na mrezi koja sam posecivala, a imala su izvestan Sadrzaj i sad se urnebesno zabavljam na jednom punokrvno zenskom forumu, koga necu ovde da reklamiram jer mi zesce ide na klitoris uredjivacka politika. A otisla sam tamo da se lepo informisem o nekim kozmetickim preparatima pre no sto bacim pare koje jos nisam zaradila, al mi djavo, citaj dosada, nisu dali mira pa sam pocela da citam prvo intimne ispovesti i probleme, a zatim neselektivno sta mi dodje pod misa. Prvo me je izludjivala kolicina estrogena i perja na jednom mestu, nisam mogla da boravim duze od par minuta na tom mestu bez osecaja gadjenja i mucnine, al nisam ja samo mazohista, ja sam uporni mazohista pa sam vezbala. I sad se urnebesno zabavljam. Majko moja, kakve sve gluposti mozes pronaci i procitati na jednom mestu, kakvih sve idiotluka i kretenizama, debiliteta i misljenja. I onda shvatis koliko je u stvari tvoj svet, koliko god bio saren i raznovrstan, u stvari uzan i mali, selektivan, koliko u svom realnom zivotu privlacis slicno sebi pa se ne sreces sa toliko mnogo drugih svetova, potpuno razlicitih od tvog. I tako, malo provociram tamo, malo se smejem, malo nerviram, mnogo gubim vreme. Urnebesno je zabavno kad skontas da neko moze da misli nesto sto tebi ili bilo kome koga poznajes nikada ne bi palo na pamet. Bolje je i od smokve. Na koju me je pre par dana podsetilo, al ne mogu da me ubijes da se setim ni svog nika, a o pasvordu i da ne govorimo. Godine su prosle...

Nego, procitala sam danas da dosada ubija. Bukvalno. Kao naucna istrazivanja i sve to dokazali da ljudi koji se dosadjuju krace zive. Ako je to istina nije mi ostalo jos mnogo i bolje je da to vreme sto dosadnije iskoristim.

Nema nista od FEST-a ove godine. A toliko sam se nadala. Toliko ceznjivo prolazila pored Doma sindikata secajuci se. Dodzavola. Smrc. A nisam jos gledala ni Avatara. Prikazuje li se to jos uvek negde uopste?

Pitao me pre neki dan u svadji znam li sta uopste znaci "vaginalna manipulacija". Evo citam sad, edukujem se na tu temu i umirem od smeha. Iz nekih razloga koje necu da podelim sa vama.

Nego, evo, ova slika i ova recenica su obelezile moje leto trideseto, i, uopste, sumiraju sve to sto ja mislim o starenju i godinama koje slede:

there are no ugly women, only poor women

A jednom mozda i napisem neki ozbiljan post...

POST BEZ VEZE

noreply@blogger.com (Kali) — Sat, 20 Feb 2010 08:52:00 +0000

Bila sam namerila da obrisem ovaj blog, tacnije da obrisem tekstove i privedem ga drugoj svrsi tj. nameni. Al sam se predomislila. Iz vise razloga. Ostace ovaj ovde ovakav kakav jeste, lican i prilican, a za tu drugu namenu pravim drugi.

Nego, otkrila sam Limundo. Navukla sam se najstrasnije. I sebe i svoje bliznje. Urnebesno je smesno kad kupis dobru majcicu za 10, i fenomenalnu haljinicu za 11 rsd. A mozes i da se otarasis svog nepotrebnog krsa. I radi adrenalin. I ima svega cega mozes da se setis. Tako da ako me nema u rl, tamo sam, igram se na Limundu.

A u rl toliko stvari ceka da se ja uozbiljim i prestanem sa prokrastinacijom...

PSOVKA

noreply@blogger.com (Kali) — Thu, 18 Feb 2010 06:25:00 +0000

ja bih samo malo da zivim. il da umrem. ovo stanje izmedju je tesko sranje.

PAKAO, KRUG 2010

noreply@blogger.com (Kali) — Wed, 17 Feb 2010 10:04:00 +0000

SUBOTA

"volim te najvise na svetu, trebas mi, vise ne znam sta da radim, ti si mi sve, mi smo mi sve, evo obecavam od sutra prestacu"

NEDELJA

"jesam, uradio sam, ali samo malo, prakticno se ne racuna, bezbacajno, glupo je sto sam to uradio, molim te oprosti mi, necu vise, evo obecavam od sutra prestajem"

PONEDELJAK

"molim te, preklinjem te evo samo jos danas, samo jos danas da uradim to i od sutra prestajem, kunem se, casna rec, svega mi na svetu, samo jos danas, poslednji put i od sutra prestajem."

UTORAK

"ti si promiskuitetna kurva koja me ne razume, evo sad cu da uradim, hoces sad da uradim, e bas cu uraditi, e bas hocu da uradim, sta ces sad, e bas cu da uradim"

ne radis to nekom koga volis. sevaju flesbekovi iz proslosti. tresem se. muka mi je. ne mogu da jedem. ne zelim da zivim. lezim i pokusavam snagom misli da nateram plafon da se sruci na mene i ubije me. vucem se ulicom kao drogirani pretuceni mrtvac. nemam snage. ne mogu da preguram dan bez sake pilula koje mi jedu mozak. razmisljam koliko je tih malih oblastih sipaticnih slatkisa dovoljno za konacni mir. da li bi to posle svih ostalih smrti dokrajcilo moju majku.

"trebas mi, molim te, preklinjem te, ovo je prekretnica, jedan od najbitnijih perioda u mom zivotu, svakog dana moram da izadjem iz kreveta odem na posao i dam nesto tim ljudima, to nesto treba da bude vedro i mirno, a ja u sebi nemam nista osim zelje da smrt jebeno konacno dodje i razresi ovu situaciju, potreban si mi, potreban mi je mir molim te molim te molim te molim te" ponavljam u prazno

opet flesbekovi iz proslosti. kako sam prezivela. kako sam ostala. zasto zasto zasto?

dodjavola, ako sam vec mrtva i razbijena unutra skroz zasto me ne ubijes lepo i fizicki?

zasto nisam imala snage? zasto je strah veci?

mrtva sam, nema u meni vere, nema u meni volje, nema u meni niceg osm zelje za jos jednom dozom tableta koja ce me odvesti u bolesne snove.

"cuvaj me, cuvaj me", molila sam

"povredjuje me, povredjuje me", vristala sam

ni trunke nagona za samoodrzanjem, ni trunke samopostovanja, ni trunke razume, samo praznina koja vristi "smrt kao olaksanje" i konacno kad se sve pomeri i skloni ostanje njeno velicanstvo STRAH.

PITANJE

noreply@blogger.com (Kali) — Thu, 11 Feb 2010 13:31:00 +0000

"Moj vam je savet da, sto pre ukapirate da niste vlasnik osobe sa kojom ste u braku ili vezi bice vam mnogo lakse u zivotu. Svako ima pravo da radi sta god hoce a vase je da prihvatite ili ne."

Naleteh danas na ovu recenicu, cisto da me podseti. Sve je vec receno.

CEKICEM PO GLAVI

noreply@blogger.com (Kali) — Wed, 10 Feb 2010 09:41:00 +0000

Pronaslo me jutros nesto sto nije trebalo da me pronadje. Neko ko mozda nije umeo predano da voli, al je umeo da peva o tome. Ko je mozda umeo i previse da voli, ali samo na kratko. A ima li drugacije ljubavi od trenutne i nije li svaka konacna?

On je prelomio. Ja se jos borim sa sobom i prelamam. Upala sam ovih dana u raspravu jednu. Koja me podstakla da mnogo razmisljam. Ja, veciti borac za apsolutnu slobodu, fanaticni glasnogovornik Slobode, nasla sam se ponovo u jebenoj 'nikad ne reci nikad' sitaciji gde ne mogu da prihvatim apsolutnu slobodu drugog. I imam uzasan problem sa tim. Licni. Filozofski. Idejni. Pricipijelni. Emotivni. I imam na dve strane da prelomim: ili cu prihvatiti potpuno njega i njegovo pravo na slobodu, ali cu onda vratiti i svoju bezkrupuloznu i bezobzirnu slobodu koje sam izabrala da se odreknem jer sam verovala da je on taj, ili necu moci da prihvatim i ostavicu ga. A on ne razume. Nece da razume.
Gledala sam ga sinoc kako spava. Koliko sam ga volela. Kakva je to ljubav bila i sta je sve obacavala. I toliko dugo sam zelela uprkos svemu da verujem da je on taj. Juce sam shvatila da je bio u pravu. Ja volim iluziju za koju sam se tako cvrsto vezala. Ja volim proslost. Ja volim ono sto je moglo ili ono sto bi moglo da bude. Ja volim ono sto smo trebali da postanemo, a ne ovo sto smo postali. Ja ne volim njega, bar ne onako kako treba da se voli neko, potpuno, totalno, bezuslovno, cisto, sirom otvorenih ociju i duse.

Secam se na pocetku, pitao me je, kad bi se desila nesreca i on ostao nepokretan da li bih ostala sa njim. Naravno, odgovorila sam bez razmisljanja. I u dobru i u zlu, kroz sve patnje, nesrece i bolesti, kroz sve rajske vrtove i siroka polja i vedre dane. I udala sam se za njega na vrhuncu bolesti, u najvecem zlu. I ostala sam, sve dok bolest nije zalecena. Ali ovo nije bolest. Ovo je... Ne znam ni ja sta je, al ne mogu vise da dozivljavam i prozivljavam svaki dan isti scenario pakla.

I u pravu je, ja nikada nisam bila sama, ja ne znam kako je to, to je jedan od mojih najvecih strahova. I ne znam kako da izdam nesto za sta sam se ceo zivot borila. I ne znam kako da prezivim i podnesem to sto boli.

PORAZ

noreply@blogger.com (Kali) — Fri, 05 Feb 2010 07:19:00 +0000

Jucerasnji dan je bio totalna katastrofa. Propast big time. Na licnom planu sam dozivela pravi debakl, sto se odrazilo i na fijasko na poslovnom planu. Izgubila sam taj rat i vreme je da se predam. Sasvim nevoljno su mi kroz glavu ovih dana prolazile slike nekih proslih dogadjaja i sve vreme nisam mogla da se otmem utisku kako sam ja sve to uopste prezivela. Dok traje to ludilo i bolest ne znam sta daje snagu, sad kad provrtim kroz glavu samo neke od tih ruznih uspomena pakla kroz koji smo prosli pitam se samo kako, kako, kako smo uspeli. I taman smo sve to ostavili da tone negde iza, da ne postoji vise u proslosti, taman sam pomislila kako je sve bilo vredno, kako je vredelo boriti se i preziveti sve to, kako sva ta patnja nije bila uzalud, kako je konacno prosla oluja i pojavilo se sunce, kako je sreca postala ponovo opipljiva i prisutna, kako smo uspeli da prezivimo i pobedimo, djavo je zamahnuo rukom jos jednom i pobedio. Porazena sam. I predajem se. Ne mogu vise da ratujem. Ne zelim vise da ratujem. Predajem se i priznajem poraz. Nisam spremna za to sto dolazi, sta god to bilo. Nisam bila spremna ni za ovo sto se desilo. Verovala sam da nece vise nikad.

Pa nek sam zena u najpogrdnijem znacenju te reci, ako govorim da me nesto povredjuje pa makar bilo toliko iracionalno kao nosenje teget carapa, ocekujem od coveka koji tvrdi da me voli da zbog mene prestane da ih nosi. Ne treba mu drugi razlog. Ne treba mu veci razlog.

Ne postoji sloboda bez odgovornosti kao sto ne postoji dobro bez zlog. Ne postoji sloboda bez cene koju moras da platis.

ZIVI I PUSTI DRUGE DA ZIVE

noreply@blogger.com (Kali) — Thu, 04 Feb 2010 11:42:00 +0000

Nikad necu nauciti da cutim. Da budem proracunata i manipulativna. Da ne pljusnem istinu koliko god razorna bila. I koliko god nepotrebna i besmislena. Osim u jednom slucaju gde lazem ko pas, bezkrupulozno i mnogo. Al taj odnos ionako podrazumeva lazi, tako da se ne racuna, jer ga nisam ni birala sama. Odnosi koje sama biram ne podnose laz. Iako je pametnije i bolje cutati. Ne, ja cu reci pa makar mi se i dvesta puta obilo o glavu, istrtljacu sve sto je u meni, potpuno svesna da je to bumerang koji ce se vratiti da me nokautira. Ja ne umem drugacije. Ja ne zelim drugacije. Ja ne verujem u drugacije.

Prvo pravilo je ne povrediti. Ako prekrsis pravilo prvo sve drugo postaje drugo. I dzaba sve neznosti i pokloni i trud, sve je to drugo u odnosu na prvo. Ako postujes pravilo prvo onda sve te druge stvari postaju bitne. Stvar perspektive. I osecanja.

Ima ta jedna uvreda na koju sam posebno osetljiva, posle koje se zavrsava sva prica i ostaje samo bes. Zato sto je laz. Ne, nisam je odavno cula, al, eto, ovih dana razmisljam o njoj. Zbog kompromisa. Zbog nejednakosti. Neravnoteze.

I umesto da se spremam i radujem, ja razmisljam i tugujem. Zamenila sam optimizam za pesimizam. Mnozina ispred jednine. Krade energiju. Mantram recenicu iz naslova. Borim se sa sobom. Konkretna povredjenost vs opsta ideja. Pravo na slobodu.

TUZNI POST

noreply@blogger.com (Kali) — Tue, 02 Feb 2010 06:14:00 +0000

umorila sam se od pitanja sta to nije u redu sa mnom, zasto ljudi koje sam smatrala za prijatelje postaju otrovni ili se jednostavno ne javljaju, zasto ja nemam potrebu da se javim, zasto dolazi do kratkog spoja u komunikaciji, zasto neke reci ostaju bez odgovora, zasto meni ne idu ti medjuljudski odnosi, zasto ne mogu da iskuliram kada me neko razocara i povredi. od kad je mrtvi umro moj kapacitet za druge i njihova govna se drasticno smanjio. mnogo sam umorna od ljudi. i razocarana krajnje. osecam se apsolutno i potpuno sama na ovom svetu, nicije ruke ni reci nisu sigurne, danas ce da grle sutra ce da seku macevima, osecam se sama i usamljeno. i place mi se od toga. i ja bih da budem normalna.

HOCU DA BUDEM KOMUNALNI POLICAJAC

noreply@blogger.com (Kali) — Sat, 30 Jan 2010 06:59:00 +0000

mrzim ovu zemlju. ljudi su stoka. mnogo sam besna. hocu negde gde postoji normalno.

KRAJNJE JE VREME

noreply@blogger.com (Kali) — Fri, 29 Jan 2010 16:14:00 +0000

ja sam ozbiljno aokej. moram da se menjam.

HAJD OVO PRESKOCI

noreply@blogger.com (Kali) — Wed, 27 Jan 2010 15:54:00 +0000

cinjenica je da sam preplasena. na toliko mnogo nacina preplasena. na koju god rec naidjem na srpskom ili engleskom koja opisuje stanje straha i uplasenosti mogla bih da je upotrebim za sebe. mogla bih da napravim recnik reci koji opisuju to stanje. preplasena, uplasena, prestrasena, prestravljena, anksiozna, skamenjena od straha, zastrasena, naplasena, afraid, frightened, petrified, scared, terrified...sve sam to. gledam od jutros neke dobre i neke ne i anksioznost raste u meni. pitanja. sumnje. hocu li moci? treba li? da li? ocekivanja drugih iskacu, moja ocekivanja iskacu i sumnje, sumnje, sumnje. da li cu biti dobra? da li? da li? da li? muka mi je koliko se plasim. i sto se vise blizi sve mi je gore. bezim u neka sporedna interesovanja, bezim, kao sto uvek bezim u tim sitacijama, a ovaj put nemam gde da pobegnem. i da me covek pita zasto se toliko plasim ne bih znala da kazem. evo smesno mi sad.

ISTEKLO

noreply@blogger.com (Kali) — Mon, 25 Jan 2010 15:22:00 +0000

u trenutku samo iscuri iz mene i odjednom se srucim kao da mi je neko sve kosti povadio a onda mi jos bacio planinu na me i nestane zivota iz mene, volje, radosti, energije, nestane svega ostane samo slabost a ako zagrebem po njoj,a grebem isplivaju aveti repetitivne boli i razocaranja. i nije bitno koliko je meni bitno i sve ja to znam, al meni je vrlo bitno u ovom trenutku sadasnjem da se djavli ostave da spavaju tamo gde im je mesto. to za mene sada, u ovom trenutku ne pretstavlja to sto jeste, pretstavlja nesto drugo i koliko god se borila, racinalizovala, govorila sebi, umanjivala, smirivala kad djavola probudis prekasno je. i znam sta treba da uradim, isto sto i on, a ne mogu. zato sto meni to nije to, meni je to cela personifikacija proslosti, hocu li pobediti ja nju ili ona mene i koliko god svesno bila svesna nesvesno je jace. jako pogresan trenutak za sve to. ponekad uspem da kazem ok je, al kad se ponadam padnem u trenu i u sekundi sve istece iz mene ostane samo supljina. i vise ne znam, koliko je ozbiljno i stasno to sto me baci na drugi kraj svemira da lezeci cekam...nesto.

pateticna sam, bljutavo pateticna kad sam srecna, ogavno pateticna kad sam tuzna.

ZIKRA POST

noreply@blogger.com (Kali) — Sun, 24 Jan 2010 12:40:00 +0000

sve teze se sabiram. sve lakse oduzimam. sve brze tonem. sve sporije dizem. sve lakse zaboravljam. sve teze oprastam. sa krizom se borim iz dana u dan. nekad je porazim, nekad je pobedim, nekad je prevazidjem, nekad je prozivim, jos joj nisam popustila i prepustila se. lomi me. i sve manje znam. moja osecanja zbunjiva su. danas sam morala da secem da bih dosla do zakljucka. donelo je malo olaksanje. i novu krizu odmah posle. treba se izboriti sa vremenom i slikama, sa drugima, sa predstavama i senkama, sa sobom na koju sam navikla. i sto sam ja jaca jaca je i ona, i sto vise bezim brze me sustize i vuce da se vratim, sto vise idem napred jace me vuce nazad. kaze da me tek ceka vrhunac. kaze da ako pomislim da ludim da je u redu. kaze da ne zaboravim. a ja ni sa kim drugim ne mogu da pricam o tome, osecam se kao budala kad pricam o stvarima koje ni sama ne razumem. i je bio u pravu za dokolicu, to je jedna strana problema. da li zaista postoji i druga ili samo projektujem necu znati dok ovu ne prevazidjem i ne predjem na tu drugu.

jedva izdrzavam da se ne jedem. jos da prestanem i da se kidam.

KOMA

noreply@blogger.com (Kali) — Wed, 20 Jan 2010 08:37:00 +0000

Nepogresivo i bez izuzetka se desava da onoga trenutka kad se opustim i pomislim/kazem kako je zivot dobar sranja pocinju da se desavaju. Najlogicnije objasnjenje mi je da bi se sranje u svakom slucaju desilo, ali da ga ovako mnogo vise primecujem, mnogo mu veci znacaj dajem i mnogo gore izgleda nego da sam i inace u sranju pa se dogodi jos jedno. Ovako taman se jedva slabim i nenaviknutim rucicama odrzavam na vodi i glava nenaviknuta na pozitivne i lepe misli pomisli "o kako je lep pogled odavde" i "kako je svet lep" naidje talas i poklopi me. Drugacija je perspektiva nego kad se vec nalazim pod vodom, davim se zaokupljena losim mislima i naidje talas, necu ga ni primetiti. Sklonija sam da poverujem ovom objasnjenju nego da sve pripisem baksuzluku, nemanju srece, marfijevom zakonu, slucajnosti ili tako nekom drugom sujevernom pokusaju.

Elem, iz krize u krizu. Kao neko ko je navikao da ceo zivot i od dva plusa pravi minus jako mi je tesko da se promenim i ostanem kul i kad me zahvati novi talas sranja. Dovoljno mi je sto se borim tako junacki sa sobom, svako dodatno sranje me zakucava nekoliko koraka u nazad. Nekoliko jedva napravljenih koraka. Ma sve je to sranje. Danas sam depresivna.

KARMA

noreply@blogger.com (Kali) — Tue, 19 Jan 2010 11:51:00 +0000

Anonimnost je keva.

Izlazak iz anonimnosti je sranje.

Roditeljstvo je bolest. Vecma. Pitam se kako li cu izbeci svo to ludilo. Nadam se da o tome necu morati da razmisljam jos koju godinu.

Imam sise i dupe. I to je sranje. Ko misli da je to dobro i lepo zelim mu da mu isti porastu. Stvari koje sam kupila na decjem odeljenju za sebe vise ne mogu da obucem. Onom ko misli da je to super i sjajno imam samo jednu poruku: "Obrijacu te na spavanju, Debeli"

Zivot je lep i veseo. Prvog, tacnije drugog pocinjem da radim. I preplasena sam. To je normalno, al nije bas dobro. Isto toliko sam uzbudjena. I jedva cekam.

Stvari koje procitam na internetu me uglavom iznerviraju i skenjaju. To me cini ludom zato sto ih uopste citam i bavim se njima. Trebalo bi da prestanem.

Zarko bih zelela da dobijem sedmicu na lotou. Zato sto eto tako. Volela bih i onu nagradu. A nadam se da ce mi uleteti i karte za fest.

E da, zivot je urnebesan. I divan. I saren. I savrsen. I cudesan. I smeskam se. I licim na sebe.

DEMONI

noreply@blogger.com (Kali) — Sun, 03 Jan 2010 11:34:00 +0000

Praznicni dani odmora koji su trebali da budu laki i veseli pretvorili su se u totalnu suprotnost. Sreca i mir u novoj godini su potrajali ceo jedan dan. Posle toga sam shvatila da koliko god ja videla da je casa polupuna i koliko god govorila da je puno bolje nego sto je bilo neke stvari se nikada nece promeniti. Nikada, sta god uradila ili rekla necu biti na prvom mestu nekome ko je meni bio na prvom mestu i nikada za mene nece biti spreman sve da uradi, sta god ja cinila za njega. I neko koga volim najvise na svetu odlucio je da ne provede praznike sa mnom. I ja tu ne mogu nista da promenim. Jedino sto mogu je da prihvatim stvari kakve jesu i postavim se prema tome. Sto hrabrije i sto realnije.

I sad ostaje dilema koju nisam htela da vidim: da li sam spremna da ceo zivot budem na drugom mestu, iza necega sto mrzim najvise na svetu?

Sjebala sam se skroz, pustila sam crnoj rupi da me usisa, crna rupa mi je u grudima sad.