Poštovani,
posle osam godina postojanja bloga i skoro 1.500.000 Vaših poseta došao je kraj našeg druženja.
Od 06.jula 2017. godine sajt i blog zvanično prestaju sa radom.

Pokretanjem bloga želeo sam upoznati pre svega moje Ljubovijane u zemlji i inostranstvu sa nekim ljudima i nekim događajima iz naše prošlosti. Ideja da se ožive neke uspomene i sećanje naišla je na mnoga odobravanja i komentare od strane posetilaca bloga.

Neka sećanja, događaji i neke priče su ispričane. Ostalo je još mnogo neispričanih priča i sećanja za neke druge entuzijaste koji će sa više energije nastaviti gde sam ja stao.

Zahvaljujem se svim posetiocima koji su svojim predlozima, komentarima, deljenjem sadržaja i linkova dali veliki doprinos afirmaciji bloga..

Administrator sajta

Danas u 85-oj godini života i dalje sa ljubavlju priča o svom poslu i kaže da mu često nedostaje „druženje“ s makazama i češljem. Kao ženski frizer postao je ljubovijska institucija, bio je jedan od retkih muškaraca koji je frizirao žene. Mlađi naraštaji Ljubovije teško će pogoditi o kome se radi, a stariji pre svega žene odmah će reći da je to Pero frizer (Petar Gavrić-Pero).

Stari majstor dodaje, kako se nekad frizerski salon nije mogao otvoriti bez položenog majstorskog ispita i pet godina radnog staža. Danas, frizer može biti svako ko uzme makaze u ruke. Posledica toga je malo kvalitetnih majstora, nekvalitetan rad i sve veći broj mušterija sa uništenom kosom.

U ljubovijskoj siromašnoj porodici Luke i Leposave Gavrić rodio se 1930. godine najstariji sin Petar. Otac Luka, ćevabdžija imao je svoju radnju u centru Ljubovije kod današnjeg spomenika, a majka je bila domaćica. Pored Petra na svet su došli braća Nebojša i Pavle, te sestra Dana. Već sa 11 godina počinje da pomaže ocu u ćevabdžinici. Pekao je i raznosio naručene ćevape. Te ratne 1941. godine prilikom bombardovanja Ljubovije poginuli su mu braća, a sestra Dana je ranjena. U trenutku bombardovanja Petar je pomagao ocu u ćevabdžinici.

Sa 13 godina postaje šegrt kod frizera Duška Jovanovića koji je imao radnju u kući Svetislava Perića-Solingera. Posao šegrta bio je veoma naporan. Pored učenja zanata, morao je raditi sve druge poslove koje gazda naredi. To su ratne godine, godine okupacije i policijskog časa. Petar u ranim jutarnjim časovima kreće u radnju. Idući ulicom sa strahom naziva dobro jutro pospanom nemačkom stražaru, koji lenjo odmahne rukom mrmljajući sebi u bradu schnell, schnell (brzo, brzo). Morao je Petar otvoriti i pomesti radnju, te naložiti vatru pre dolaska gazde.

Gazda Duško poreklom iz Banje Koviljače odluči da se vrati u svoj rodni grad. Petar takođe želi da nastavi rad kod svog majstora u Koviljači ali umešala se UDBA¹. Vrši pritisak na oca Luku tražeći da Petar ostane u Ljuboviji i otvori svoju radnju. Bilo je ratno vreme, nije bilo moguće kupiti britvu, mašinicu za brijanje, žilet i berberin je potreban Ljuboviji. I tako sa 15 godina, bez alata za rad i zvanjem kalfe otvara Petar svoju prvu radnju.

Godine 1946. porodica Gavrić  postala je bogatija za još jednog člana porodice, rodio se Petrov brat Miroljub-Ćange.

Na mestu sadašnje zgrade PIO bila je prizemna kuća koja je imala berbersku radnju pok.Žabaljca i magacine Ljubinka Jokovića. Berberska radnja bila je prazna bez opreme. Pok.Dušan Vasić-vodeničar poklonio je Petru ovalno ogledalo iz svog kupatila, a Vukašin Stević-kolar napravio je drveni sto za alat. Majstorsku stolicu ostavio je gazda Duško pri odlasku u Banju Koviljaču. Tu Petar radi par godina, u tom periodu polaže majstorski ispit u Loznici, a onda prelazi u zadružni frizerski salon koji se nalazio u kući Đoke Tešića-Paradajza. U zadružnom salonu zadržava se kratko i odlazi 1948. godine u Užice. U Užicu radi sve do odlaska u vojsku 1950. godine.

Po povratku iz vojske Petar kratko radi u Užicu, a onda se vraća u Ljuboviju i otvara svoju radnju u kući Tome Radojičića (preko puta kafane br.3). Iako, posao nije loše išao zaključuje da se ne može dobro živeti samo od brijača i rešava da se usavršava. Po preporuci svog majstora iz Užica odlazi u Beograd gde radi kod poznatog frizera Pribislava Ljubojevića. Posle više meseci rada kod majstora Ljubojevića, vraća se i nastavlja svoj rad u kući Svetislava Perića-Solingera. Tu radi sve do kupovine lokala 1971. godine od braće Joković (Aco i Zoran). Objekat podiže na sprat i renovira. Frizerski salon sređuje po ugledu na salone u većim gradovima. Petar u svom salonu radi sve do odlaska u penziju.

Ceo svoj radni vek Petar je neprekidno radio na svom usavršavanju. Seminari su bili prilika za usavršavanje i druženje. Oni su ga naučili kreativnosti, ali i tome da neprestano mora učiti i trenirati. Sa seminarima je počeo prvo u slovenačkoj Narti u Ljubljani. A onda su sledili Budimpešta, Beč, Rim i Dizeldorf. Seminare je organizovala čuvena nemačka kozmetička kompanija Wella². Sa klubom frizera Jugoslavije išao je u Pariz i London.

„Ako sam želeo da budem najbolji, morao sam učiti od najboljih i sve što znam naučio sam od njih“- govori Petar.

Znanje koje je sticao godinama rado je delio sa svojim učenicima. Bilo mu je drago kada njegovi učenici sazru i otvore svoj frizerski salon. Mnogo je dobrih frizera prošlo kroz Perinu školu znanja a pomenućemo samo neke: Risto Vesić, radio je u Užicu gde je stekao penziju. U Šapcu radi majstor Živojin, takođe Petrov učenik. Bora Trijić, brat Rada Trijića-Trende radio je u Beogradu, sada je u penziji. Sa svim svojim učenicima je u dobrim odnosima.

 Petar je ostavio pečat na mnogim frizurama Ljubovijanki i Ljubovijana. Njiegove mušterije su dolazile iz Bratunca, Srebrenice, Zvornika, Loznice, Šapca, Valjeva, a bilo je i Sarajki. Poverenje mnogih žena sticao je kvalitetnim radom i prijatnim odnosom prema mušteriji.

Nije Petar zaboravio i na bračni život. Ženi se 1954. godine sa Marijom iz Valjeva. Iz tog braka su i dva sina Milorad (1956) i Nebojša (1957). Supruga Marija radi u Domu zdravlja Ljubovija sve do svoje smrti 1961. godine. Nekoliko godina kasnije upoznaje sadašnju suprugu Milanku, rodom iz Kostajnika kod Krupnja. Ona je radila na Velikom Majdanu, a dolazak u frizerski salon Petra Gavrića promeniće joj život. Simpatije su se 1964. godine pretvorile u brak. Milanka napušta posao na Velikom Majdanu i počinje da radi kod Petra. Bila mu je desna ruka u poslu. Iz tog braka rodio se sin Pavle 1966. godine.

„Frizerski posao je moja najveća ljubav. Drago mi je što imam svoje naslednike i što će se nastaviti i sačuvati tradicija u porodici Gavrić. Sin Nebojša je moj učenik i naslednik. Njegov rad je veoma kvalitetan i trudi se da zadovolji mušterije. I moj unuk Mihajilo, Nebojšin sin takođe je krenuo našim putem“.

Jednog dana Petar je morao postaviti sebi pitanje ne da li želi da radi, već da li to fizički još može. Prelomivši u sebi, posle 40 godina, 5 meseci i 29 dana rada ostavlja makaze i češalj i odlazi u penziju 2000-te godine.

„Živim penzionerski život sa suprugom Milankom. Moja radost su tri sina i sedmoro unučadi. Više se ne bavim svojom profesijom. Odlazim u frizerski salon više po navici da bi se sreo sa prijateljima, nekadašnjim mušterijama, da bih oživeo neka sećanja.“ Tako završava svoju životnu priču čuveni ljubovijski frizer Petar Gavrić-Pero, poznatiji kao Pero frizer.

1-UDBA : Skraćenica za Upravu za državnu bezbednost koja je nastala 1946. godine
2-Wella : Vela je poznata nemačka kozmetička kompanija

Mileta Polić-Bata rođen je 26.09.1908. godine u Beogradu od oca Milorada, profesora i majke Drage, domaćice. Pravni fakultet završio je u Subotici 1936. godine. Prvo zaposlenje počinje kao apsolvent 1935. godine u Banskoj upravi Drinske banovine u Sarajevu gde ostaje do 1941. godine. Uz pomoć drugova sa kojima je radio biva prebačen u Srbiju, jer je po formiranju NDH (Nezavisna Država Hrvatska) bio na spisku za likvidaciju.

Dolaskom u Srbiju kao pravnik dekretom je raspoređen u sud u Kraljevu kao sudijski pripravnik, a 1942. godine takođe dekretom postavljen je za sudijskog pripravnika u Sreskom sudu u Ljuboviji. 31.12.1944. godine izabran je za predsednika Sreskog suda u Ljuboviji gde na dužnosti ostaje sve do smrti 30.08.1971. godine.

Nemoguće je o čoveku kao što je bio Bata izneti u jednom kratkom pisanju sve njegove karakteristike jer njegovo angažovanje na svim poljima zahteva mnogo, mnogo više, ali u kratkim crtama može se reći:

– kao pravnik vrlo cenjen i sposoban,
– kao sudija veoma pravičan,
– dobar poznavalac ljudi i njihovih naravi,
– kod suđenja nije gledao ko je i odakle je, za njega je bilo važno jesi li u pravu ili nisi,
– voleo je iskrenost i poštenje jer je i sam takav bio,
– po oslobođenju Ljubovije prvi je sekretar Sreskog narodnooslobodilačkog odbora i sekretar Komisije za utvrđivanje ratnih zločina,
– za predsednika suda postavljen je 1944. godine i na toj funkciji ostao je do kraja života,

Sve zadatke Bata je sa uspehom obavljao. On nije bio član partije po spisku, ali je po svojim stavovima i odlukama koje je sprovodio bio ravan najaktivnijim članovima partije i Saveza komunista. Zato je sekretar za pravosuđe Srbije opraštajući se od Bate prilikom njegove sahrane 01.09.1971. godine naglasio da je Bata spadao u red istaknutih pravnika u Srbiji, čije se mišljenje uvažavalo, a da je u Srbiji pa i u Jugoslaviji jedini pravnik koji je 27 godina bio predsednik suda i to u svom mestu.

Malo je ljudi kao Bata koji je dugi niz godina bio uspešan lovac i ribolovac. Lov i ribolov bili su njegova preokupacija u slobodnom vremenu. Još od rane mladosti kao student provodio je letnji raspust na Drini (u Vrhpolju kod Obrena Kneževića i Gračanici kod Svete Polića).

Lovom počinje baviti se odmah po zapošljavanju u Banskoj upravi Drinske banovine u Sarajevu. Kao lovac bio je poznat ne samo u našoj opštini, Republici nego i šire. Imao je prilike da se nađe u mnogim lovačkim društvima sa lovcima gde je uvek bio rado priman. Posle lova na terenima Tare, Sušice, Romanije, Cerovca i Papuka sa lovcima (kolegama) dugo je prepričavo priče o  događajima iz lova.

Kao ribolovac svaki dan i čas provodio je slobodno vreme na reci Drini. Ni niske temperature ispod nule nisu ga sprečile da krene u potragu za drinskom mladicom ili divljim patkama i guskama. Kada su ga 1951. godine pozvali na razgovor u Okružni sud u Titovom Užicu gde je trebao da pređe da radi i pitali ga za uslove i zahteve koje on postavlja, Bata je postavio samo jedan uslov:

„Omogućite da pored Užica teče reka Drina i dolazim da radim kod Vas“.

Iako, je Bata rođen u Beogradu on je po ocu poreklom Azbukovčanin (otac mu je iz Gračanice). Ovde je proveo najlepše godine života, formirao porodicu, službovao i završio život. Ostao je zauvek u Azbukovici koju je neizmerno voleo.

Na Skupštini lovačkog društva „Baurić“ 19.10.1975. godine doneta je Odluka da ovo lovačko društvo nosi ime „Mileta Polić-Bata“. Želja lovaca Azbukovice je bila da trajno sačuvaju uspomenu na lovca Batu i dugogodišnjeg predsednika društva.

Izvod iz sećanja Arsena Mihailovića lovca i bliskog prijatelja Bate sa Skupštine lovačkog društva održane 30.12.1988. godine u Ljuboviji.
Da bi ovaj tekst ugledao svetlost dana zahvalnost dugujem g-dinu Zoranu Mihailoviću.

Polako se približavamo VI gastro festivalu u Ljuboviji 11. maja 2013. godine. Obavljaju se završne pripreme oko organizacije i prihvata učesnika ove manifestacije. Priča o Ljubovijskom festivalu ne bi bila kompletna bez priče o našem sugrađaninu i idejnom tvorcu manifestacije Miloradu Aćimoviću-Aćimu.
Porodica Aćimović doselila se iz Drlača 1979. godine u Ljuboviju. U kući Mirka i Slobodanke rodio se 1978. godine sin Milorad a godinu dana kasnije i kći Dragana.

Sin Milorad pohađa osnovnu školu „Petar Vragolić“ u Ljuboviji a zatim srednju ekonomsku školu iz Valjeva, odeljenje Ljubovija, smer ugostitelj. Već tokom školovanja u srednjoj školi pokazuje interesovanje za kulinarstvo i razvoj turizma u našem kraju. U tom periodu upoznaje sa svojim idejama prof. Snežanu Štetić sa Fakulteta za turizam u Beogradu uz čiju pomoć radi radove vezane za razvoj turizma na Bobiji i Skobaljijadu na reci Drini.

Po završetku srednje škole upisuje Visoku hotelijersku školu u Beogradu. Tokom svog studiranja nastavlja uz podršku profesora sa radom na projektu pripreme prezentacije gastro festivala koji bi imao takmičarski karakter po sistemu eliminacija. Takmičari bi se takmičili u spravljanju riblje čorbe i drugih specijaliteta na licu mesta.

Sa svojim idejama i radovima upoznaje i predsednika privredno-turističke manifestacije u Privrednoj komori Srbije g-đu Milanku Cvetković. Na njeno insistiranje da Ljubovija osim Drinske regate mora da dobije još jednu manifestaciju, pristupa se pokretanju projekta gastro festivala u Ljuboviji. Uz podršku tadašnjeg predsednika TOLJ-a Dragoljuba Petrovića-Čala i Radmile Trijić krenulo se u pripremu I gastro festivala u Ljuboviji.
U medijsku promociju festa uključili su se i novinari Milojko Ivanović i Jugoslav Trijić.

I na kraju, ideja Milorada uz podršku ostalih pretočila se u I gastro festival, koji je održan jula meseca 2008. godine kod motela „Letnjikovac“ na obali reke Drine. Učešće je uzelo oko trideset ekipa i veliki broj pojedinaca iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

 Uz aktivno učešće u organizaciji gastro festivala, učešća na mnogim manifestacijama u zemlji i inostranstvu Milorad uspeva da završi Visoku hotelijersku školu i postane diplomirani menadžer gastronomije. Mnogi prepoznaju njegove veštine i talenat. Postaje član mnogih udruženja, odbora i asocijacija:

Predsednik GETEKS udruženja Srbije.
Sudija mnogih kulinarskih takmičenja u Srbiji.
Vlasnik licence za bavljenje seoskim turizmom.
Član asocijacije šefova kuvara Srbije.
Član reprezentacije Srbije u kuvarstvu.

Kao rezultat svog  predanog rada  i angažovanja su mnogobrojne pohvale i nagrade:

Plaketa „Turistička slagalica“-2008. godine,
III mesto na Balkanskom kulinarskom kupu u Beogradu sa srpskim specijalitetima,
I mesto u disciplini etno trpeze na gastro festivalu Bajina Bašta,
I mesto u spremanju riblje čorbe na takmičenju u Krupnju.

Milorad se i ove godine aktivno uključio u organizaciju predstojećeg gastro festivala. Svojim savetima, idejama i predlozima pokušava da pomogne opstanku ove manife-stacije. Ali, uspeh i opstanak ne zavisi samo od njegovog angažovanja:

• Smetaju mu česte promene direktora TOLJ-a koje stvaraju probleme u radu i pripremi manifestacije,
• Problem je mali iznos planiranih sredstava u budžetu za ovu manifestaciju i njenu promociju,
• Potrebno je po završetku ovog gastro festa početi sa planiranjem i pripremom sledećeg festa,
• Postojećoj manifestaciji treba priključiti nove discipline: priprema hrane uživo, brza priprema hrane itd.

Milorad trenutno radi u restoranu „Que Pasa“ u Beogradu. Želja mu je da otvori svoj restoran, gde bi plasirao tradicionalnu srpsku kuhinju na moderan način. Planira učestvovanje na domaćim i međunarodnim takmičenjima.

„Partija zove“, tako je naglašeno u službenom dopisu koji je stigao sa zahtevom da moj otac započne službovanje u Ljuboviji. Te 1952. godine moj otac dolazi u Ljuboviju da radi kao državni službenik. Ostavlja svoje selo, svoj dom, zatalasane brežuljke i žitna polja pored reke Drine. Setno baca pogled na Drinu i prašnjav put (džadu) koji se pruža ispod rodne kuće sluteći da mu više povratka nema.

Sa svojom suprugom iz roditeljskog doma odlazi u podstanare noseći drveni vojnički kofer. U početku živi u jednoj prostoriji koja je bila kuhinja i spavaća soba, u kojoj se nalazio sto sa četiri stolice, kredenac, u ćošku šporet i pored njega lavor a tu je i beli metalni žičani krevet.

U takav dom je 1953. godine roda donela sreću porodici Petrović. Stigla je lepa vest, rodio se sin naslednik na radost roditelja. Lakše će se podnositi ovaj podstanarski život i nemaština.

Otac svakog jutra odlazi na posao, majka domaćica radi kućne poslove i vodi brigu o meni. A ja ne znajući za probleme svojih roditelja, bezbrižan i nestašan rastem.

Vrlo rano sam pokazao interesovanje za očeve knjige i novine koje je donosio svaki dan vraćajući se sa posla. Bez pitanja uzimao sam knjige i listao ih, bolje reći gužvao listove a posle toga sam bio kritikovan i lupan. Dosađivao sam pitanjima: „šta je ovo, a šta je ovo?“. Otac bi odgovarao: slovo „a“ pa slovo „m“ da bi me se otarasio, a ja vredno pamtio.

Već sa 5 godina uzimao sam očeve novine, list „Borba“ i bežao pod sto. Raširivši ih na podu počinjao sam da čitam najčešće naslove sa što većim slovima. Čitao sam reči i sklapao rečenice preznojavajući se ispod stola dok me otac nije vraćao u stvarnost tražeći novine natrag.

Kada je otac bio odmoran i dobro raspoložen uz svetlost lampe na gas u poluosvetljenoj sobi čitao je majci i meni o mitskim junacima iz stare Grčke. Ja preplašen i šćućuren uz majku pažljivo sam slušao očevo čitanje. Nisam mnogo razumeo od onoga šta je otac čitao ali sam preživljavao sve sudbine tih junaka posmatrajući lice svoje majke koje je čas bilo veselo, nasmejano a posle toga tužno sa ponekom suzom.

Pošto su sve žene političara i službenika u Ljuboviji u to vreme bile domaćice (žene sa sela), višak svog slobodnog vremena provodile su uz kafu sa prijateljicama tračareći, dok su im se deca igrala. Tako je i moja majka u istoj ulici imala svoju dobru prijateljicu sa kojom je često kafenisala i tračarila. Ta prijateljica imala je sina i kćerku  koji su od mene bili stariji pet godina i već su išli u školu. Od njih sam slušao priče o velikoj beloj zgradi na brdu iznad varoši koja se zove škola, sa puno vesele dece. U školi postoje učionice i klupe u kojima oni sede i slušaju svoju učiteljicu kako lepo priča i peva.

Slušam priče, maštam, fantaziram.

A onda odjednom počinjem da dosađujem ocu i majci: „Hoću u školu!“, „hoću u školuuuuu!“. Uzaludna su objašnjenja oca i majke da sam još mali i da ću jednog dana ići u školu. „Ja hoću sada, odmah i gotovo“. „Ja znam da čitam, šta su oni bolji od mene?“- govorio sam.

Otac to shvata kao moje trenutne detinjarije, proćiće me to. Majka koja sa mnom provodi veći deo vremena ne može da sluša moje svakodnevne zahteve i kuknjavu. Uz kaficu jada se svojoj prijateljici a ova nalazi spasonosno rešenje. „Poslaćemo ga u školu sa mojim sinom, neka ide 10-ak dana, pa će odustati“, kaže komšinica. Ona uspeva da ubedi svog sina da me povede u školu.

I dođe taj dan kada trebam da krenem u školu. Moj komšija ide u 3 razred i vodi mene „mrvicu“ od pet godina u školu. Na putu do škole drugari ga zapitkuju ko sam, i gde vodi tog klinca, je li lud a ja sav važan rastem, šepurim se kao paun među njima. Ispred škole vesela galama dece. „Au, koliko je dece na jednom mestu“. Zinuo sam i ne znam da zatvorim usta a pratnja puca od smeha. Pojavljuje se neka teta i čuje se neka klepetuša koju ja onako mali ne vidim (školsko zvono).

Ulazimo u veliku belu zgradu, komšija me uvodi u učionicu a mene uhvatio neki strah. Do malopre sam se kočoperio a sada sam manji od makovog zrna. Moj komšija i ja sedamo u zadnju klupu u redu u kome je katedra učiteljice. Meni ništa nije jasno, ja onako mali ne vidim se iz klupe ni kada stojim a šta ću videti kada sednu u klupe đaci ispred mene.

Graja i dečiji smeh  odjekuju u učionici očekujući dolazak ućiteljice i početak časa. Vrata se otvaraju a onda muk i tajac, zatim žamor. Ništa ne vidim iz klupe a onda me zaledio prodoran muški oštar glas: „Tišinaaa!“ orilo se učionicom. „Sedi doleee“, reče isti glas. Mušica da se čuje u letu. Svi su iznenađeni ugledavši učitelja koji je privremeno zamenio bolesnu učiteljicu.

Prvi čas je protekao u predavanju učitelja koji nije ustajao iza stola sve vreme časa a ja sam više bio pod klupom nego sedeći pored svog komšije. Kraj časa i pauzu koristim da osmotrim sve oko sebe sa svog mesta. Blenem po učionici da vidim čega sve ima. Tek sada vidim veliku crnu tablu, desno od nje do vrata peć-bubnjaru i pored nje drveni sanduk sa drvima. Levo od table neka manja tabla sa crnim i belim kuglicama. „To je računaljka“, objašnjavaju mi. Pod je od dasaka crnih kao gavran i mastan, kažu „olaisan“, nemam pojma šta to znači.

Počinje drugi čas na moju žalost, jer učitelj drži čas iz srpsko-hrvatskog jezika. Čujem ga priča nešto, piše po tabli, škripi kreda od pisanja. Krene u pauzi između pisanja par koraka između redova pa se vrati da opet nešto napiše i tako pola časa. A onda udaljen par koraka od table baca kredu ka tabli, briše ruke sunđerom, uzima veliku knjigu (dnevnik) uz reči: „A sada da vidimo šta vi znate?“.

Tišina, a onda se čulo ime mog komšije koji je skočio kao da je opržen. Usledilo je pitanje od strane učitelja na koje je moj komšija počeo da odgovara a onda odjednom stao. Da li nije znao dalje ili se zbunio, prepao, ne znam. Znam samo da je učitelj krenuo između redova ka mom komšiji i kada je došao do naše klupe stao je kao ukopan. Ugledao sam gromadu od čoveka koji je bio veći i od škole, sa gustim crnim brkovima kao Kraljević Marko, krupnog i oštrog nosa, iznenađen i namrgođen.

„Ko si ti mali?“, „Čiji si?“, „Kako se zoveš?“, „Ko te je doveo u školu?“, sledila su rafalno pitanja. Prepao sam se, zanemeo i briznuo u plač. Nisam ni čuo svog komšiju koji je rekao da me je on doveo. Video sam šamar koji je dobio komšija i čuo učiteljev glas: „Odmah vodi tog malog s časa kući“.

Išao je kući komšija crvenog obraza pokunjen a s njim i ja plačući.

Sutradan me majka ne znajući ništa pitala kada idem u školu a ja sam ljutito odbrusio: „Neću u školu“. Iznenadila se i ona i otac. Dete se zadovoljilo, mislili su. Bili su u zabludi sve dok komšinica nije došla na kafu i otkrila istinu. Kasnije me otac često zbog mojih nestašluka plašio rečima: „Ako ne budeš dobar, ideš u školu“.

Iako je prošlo više od pet decenija od tog događa, pamtim kao da se to desilo juče. Moj  komšija i ja odavno ne stanujemo u istoj ulici ali smo i dalje dobri prijatelji a njegov šamar i danas osećam na svom obrazu.