Samo ne od iste bolesti.

I samo nije mogla, nije smela, da u nastupu muke, besa, derta, razbija čaše i naručuje čočeci.

Eventualno je mogla da plače. I to krišom, da joj ne bi rekla da je luda, besna, razmažena.

Tako posmatraju žene. Odvajkad.

Prvo su male, slatke devojčice.

Onda uđe u pubertet, počnu da komentarišu šta joj raste i kojom brzinom, da joj divljaju hormoni kao da su je zli dusi spopali, ali nekako svi mirni, znaju da će proći, evo, čim se zaljubi, to jest – dok je neki ne smiri.. Okolo pričaju da se vidi kakva će žena biti, najčešće neka oštrokonđa i jadan onaj kojeg bude smotala.

S vremenom počinju da joj popuju sa  moranjima, takotrebanjima i sa red je, vreme je, muž pa deca, posao tu i tamo, ako ne bude umela da se uda, pa baš bude morala da radi.

Ne dozvoljavaju joj da živi sa pazi na dobar glas, da ti se preci ne prevrću u grobu, mere joj korake, dužinu suknje, dubinu dekoltea, broje muškarce, istovremeno joj govore – kad se udaš, što si živela, živela si. Uglavnom se trude da je slude, kako tvoja baba, kako tvoja majka, nisi ti najpametnija.

Onda se uda. Dobije decu. I onda joj saopšte da ona u stvari i nema život, da su joj život deca i muž, sve preko toga je nepristojno.

Iznad glave im leprša oreol disklajmera, nisu to oni izmislili, to je jednostavno tako. Bilo, jeste i biće.

I tad je nekako ostave na miru ako vide da je ispunila svoju unapred zacrtanu, društvenu i rodnu ulogu.

Do klimaksa.

I taman kad se ona opusti jer deca su postala „svoji ljudi“, muž prestao da izvoljeva, sve ređe mu se diže, sve ređe diže poklopce da vidi šta se kuva, kad hormoni počnu da idu u penziju i ona počne da se osmehuje, počnu da je isleđuju – kad joj je hladno, kad joj je toplo, kad je nervozna, mrzovoljna, kad sebi može da dozvoli da bude lenja, kad kaže – doručak je u frižideru, uopšte kad najzad shvati da je svoja na svome, svoja u sopstvenom životu, na sve što kaže, uradi i pretpostave da je pomislila, pitaju – jesi ti u klimaksu?! Usput napomenu šta žena u njenim godinama može i sme sebi da dozvoli. I da je najbolje da joj niko ne staje na senku iako su joj stajali na život, ceo njen život, kao pijani svat na šlep venčanice. Ako ih neko pita  kako je, odgovaraju – Ma eno je, u klimaksu. U nekom ludilu koje se na njih odražava kao da su u devetom krugu pakla. A taman su mislili da su s njom prošli sve krugove.

I počnu da joj daju savete kako da se izleči. Od klimaksa, Najnormalnije faze u životu žene, od nečega što uopšte nije bolest. Ubediće je da je bolesna. A da su zbog toga bolesni i svi oni ostali. Napomenu joj da joj telo više nije isto, da joj kosa više nije ista, da joj koža više nije ista, da ona nije ista, čime je počinila neoprostiv greh prema njima. Počnu da je posmatraju kao staru, istrošenu stvar koja im više nije potrebna, ali imaju neke uspomene pa im je prosto žao da je se oslobode.

Ona, izmučena od svih njih, skuva kafu, sedne, otvori novine specijalizovane za žene ili neki portal i šokira se kad shvati da je i industrija posmatra kao teško bolesnu. Ali izlečivu. Jer ako je u klimaksu, imaju za nju:

• recept za ravan stomak
• recept za suvoću vagine
• savet za nesanicu
• recept za podočnjake
• recept za proređenu kosu
• recept kako da povrati strast u krevetu
• savet za bore, kako da izgleda deset, dvadeset godina mlađa
• savet da se posveti sebi, najzad
• savet da uradi nešto što je celog života želela a za šta su je ubeđivali – šta će ti to, jesi luda, nije to za ženu u tvojim godinama
• savet kako da zavoli sebe
• savet kako da joj seks bude bolji od…
• i tako dalje i tako dalje…

Kako rekoh, pokušavaju da je izleče iako nije bolesna, iako je samo u novoj, najnolmalnijoj fazi života. Čitava industrija se udružila da joj objasni kolika je grešnica što je nabacila stomačić, bore, sede vlasi, da treba da se stide pred dvadesetotridesetogodišnjim devojkama, da se sekiraju što njihov otromboljeni, seksualno disfunkcionalni dečko od šezdeset i više zaslužuje mladu i zategnutu, jer on zaslužuje od kako se rodio i kako god da izgleda, a ona nije kako treba od kako se rodila i kako god da izgleda.

Ostavite žene na miru. Zajedno sa njihovim borama, kilogramima, nervozom i svim tim najnormalnijim pojavama koje proglašavate manama.

Dozvolite im da budu zadovoljne, taman da su svi oko njih nezadovoljni jer isti sami treba da se pobrinu za svoje životno zadovoljstvo.

Ako umeju, ofkors.

The post Bolna od kako se rodila appeared first on Mahlat.

Na dan oslobođenja Beograda 2013. godine, preminula je Jovanka Broz.

Trideset tru godine pre smrti, 27. jula  1980. godine, Jovanka je u spavaćici izvedena iz kuće u kojoj je živela, bez mogućnosti da ponese lične stvari, makar jednu fotografiju ili knjigu i odvedena u kućni pritvor.

Jovanki Broz su tog dana, kao najgorem zločincu, oduzeta ljudska prava i ova država, kako god da se zvala poslednjih trideset godina, ju je ubijala natenane, navodno bez predumišljaja. Ignorisala je, kao da ne postoji. U stvari, ova država ju je, kako god da se zvala, mrcvarila i mučila tri decenije.

Da je krajem sedamdesetih godina zaista izvela državni udar za šta su je optuživali, ili pokušala, bilo bi joj suđeno i bila bi osuđena. Imala bi dostojanstven život jednog zatvorenika, tri obroka i sat vremena šetnje dnevno. Ali jednog trenutka bi kaznu odslužila i izašla na svetlo dana. Sa ličnom kartom i danas tako popularnim ljudskim pravima, između ostalog i pravom na dostojanstven život.

Iz zatvora u kome je živela Jovanka je izlazila samo jednom godišnje da poseti Titov grob. Ostalih trista šezdeset četiri dana je gledala kroz prozor. Okrenut ka dvorištu. Okrenuta leđima ovom društvu. U prostoriji bez grejanja.

Jovanka je, da se ne lažemo danas, kao što se inače lažemo, bila tretirana kao kriminalac. Gori i od najgorih koje ova zemlja ima za izvoz. Bila je žrtva politike ove zemlje koja nikada nije znala šta će sa sobom. Zatvorena u samicu. Dedinjsku, doduše, što možda ublažava zločin.

Tu, pored nas, potpuno zaboravljena, živela je žena koja nije imala ličnu kartu, koja čak nije ni glasala, dok su lešinari raspravljali kome pripada ono na šta je kao udovica imala pravo. A nije imala pravo čak ni na penziju, isto kao udovica, jer njen počivši muž nije imao penziju.

Živela je, kako je jednom izjavila, iz inata.

Medijski lešinari su se iživljavali nad njenom sudbinom i citirali njene navodne izjave. Ali znate već, mediji odavno ne znaju šta je moral.

Sahranjena je u Kući cveća. Bio je to čin rehabilitacije.

Žene koja trideset godina nije imala ljudska prava. Osuđenice bez dokaza i bez presude. Ponižene. Dostojanstvene.

I to je sve što bi o celom slučaju bilo ko trebalo da napiše.

Jovanka Broz sahranjena uz taktove pesme Bella ciao, pesme slabih i potlačenih, što je bila njena poslednja želja. Ako ste se pitali zašto je želela da je sa ovog sveta isprate taktovi baš ove pesme, odgovor možete samo da naslutite.

Odgovor možda, ali samo možda, leži u tome što je Jovanka Broz bila partizanka a ova pesma koja je danas jedna od najpopularnijih pesama otpora, postala je popularna dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata, u vreme Jovankinih najlepših dana kada je kao supruga Josipa Broza Tita dočekivala strane delegacije i tadašnju zemlju, koja je imala ugled koji danas ne možemo da zamislimo, predstavljala u svetu.

The post Oprosti Jovanka appeared first on Mahlat.

Kad odem kod lekara bilo koje vrste, obavezno mi preporučuju melatonin, kad pitam zbog čega, onako, da bolje spavam iako me nisu pitali imam li problema sa spavanjem. Dakle, moja menopauza je puna tuđih podrazumevanja i prema mojoj menopauzi se ponašaju kao da je hronična bolest, a ne sasvim prirodan period života. I treba da prespavam život dok ne prođe.

Ja sam žena u postmenopauzi. Moji jajnici su atrofirali, prestali da rade. Samim tim, ne proizvode udarnički ona dva čuvena hormona – estrogen i progesteron. Nedostatak estrogena može, a i ne mora, izazvati bol i suvoću vagine, da prostite što je pominjem (pomenuću još par puta pa računajte da je ovo „da prostite“ za sve), ali i poremećaje sna i raspoloženja. Svakoj ženi u postmenopauzi će lečiti taj poremećaj sna, recimo, melatoninom i poremećaje raspoloženja nekim sedativima i niko, nijedan lekar, neće joj „lečiti“ vaginu. Kao što rekoh, ne računaju da je ženama u menopauzi vagina potrebna – sram te bilo, idi pravi unucima krofne!

Da utvrdimo gradivo – postmenopauza je normalna promena, nije patologija ili neka nesrećna kob koja nas je zadesila. U menopauzi žena ne treba samo da spava kao medved koji se uplašio svoje senke. Imamo vaginu i koristimo je. I to je koristimo nikad rasterećenije jer se više ne bojimo trudnoće, ne natežemo se s nekim nedokazanim oko sigurnog seksa – paziću, jel ti to meni ne veruješ, ako se prevarimo pa mu poverujemo, ne pijemo tablete za dan posle, mozak nas više ne boli. A kad te tokom seksa ne boli mozak, seks je bolji, majke mi. Slobodno se prekrstite.

Ja sam žena u postmenopauzi koja je pročitala milon tekstova specijalno pisanih za žene – kako da ga zadovoljiš, kako da ga izludiš, kako da učiniš da vidi udaljene galaksije, kako da provališ da li voli neiskusne ili iskusne pa da se shodno tome i ponašaš da mu slučajno ne padne, šta ćeš posle, šta da radiš ako mu je mali, kako da preživiš ako mu je veliki, kako da ga tešiš ako zakaže (nikako da kažeš – svakome može da se desi, da se ne šlogira) i nisam pročitala ni stoti deo tekstova namenjenih intimnoj nezi tokom celog života, a naročito u zrelom dobu, odnosno menopauzi i postmenopauzi.

Pre mnogo godina, kad je kod nas bilo moguće kupiti par vrsta sapuna, šampon od koprive i kamilice i nijedan gel za tuširanje, kupila sam u Italiji specijalan tečni sapun za intimno pranje. Gledali me ovde ko da sam sumanuta – šta, bre, izmišljaš, opereš to sapunom! O PH vrednosti kože se nije govorilo, a o PH vrednosti vagine da ne govorim. A što se vaginalne PH tiče, svaki poremećaj vrednosti izaziva iritaciju, peckanje, svrab i krči put infekcijama. I sad, ako ne znate ništa o tome, kao što onda nismo imale pojma, jedino što pomislite i odmah počnete da se davite u panici je da ste zaradile neku polnu bolest. Dok raščivijate, presednu vam i život i seks.

E, sad jedna priča iz ženskih ćaskanja. Najžešće vreme pandemije, nema putovanja, partneri koji su živeli odvojeno morali su da čekaju vakcinu da bi se videli i imali seks. I jedna moja prijateljica, isto u postmenopauzi, konačno dočeka vakcinu, a samim tim i priliku da otputuje kod svog partnera. Ode i da malo bogatstvo za sredstva za negu i regeneraciju vagine – „Da je malo ponegujem pre nego što otputujem.“ Po onoj – vidiš s kakvim se predznanjem ide u kafanu – jel vidite s kakvim predznanjem treba da se pripremite za seks posle iks meseci da vas ne bi bolela vagina, a njega glava.

Sve vam ovo ispričah jer nema ko drugi i jer se na tržištu pojavila mala kolekcija me&she za intimnu negu – Moisturizer gel krem, Yogurt prebiotic gel krem i Seven herbs za intimno pranje. Probale ja i moja vagina.

Ako koristite tečnosti za ispiranje usta koje daju svežinu dahu, da možete ko Mister Bin da se poklonite kraljici, posle upotrebe ovih gelova, osećaj je isti, samo vaginalno.

Ovi proizvodi su namenjeni ženama svih uzrasta, ali sam ja bacila akcenat na nas za koje  misle da im to nije potrebno i da je sramotno. A i da ne treba o tome da pričamo.

Neki marketinški stručnjak bi rekao – osvežite svoju vaginu.

Ja bih rekla – volite svoju vaginu, ko će, ako nećete vi.

Ako volite nju, volite sebe, volite svoje godine, volite svoj život.

The post Me and she appeared first on Mahlat.

Ono što pokušavate da uradite meni, svim ženama mojih godina, da nam osporite glasan smeh, radost, ludiranje, kraću suknju i dublji dekolte jer vas vređaju naše naborane kože, naši obrazi, dupe i sise koji sasvim prirodno streme na dole a ne u vis, da nam osporite nadu, planove, greške, poraze, radoznalost, radost, to što pokušavate da nas svojim zluradim komentarima pretvorite u babe kojima jedino priliči da sede ispod neke kruške i broje sa koje strane prolazi više ljudi, predstavlja samo jedno –

postavljanje temelja diskriminaciji koju ćete doživeti kad budete došle u naše godine. Stereotipi u koje nas kalupite će vas sačekati, nema šanse da neće.

Sve vam po spisku zbog onog glupog pitanja – Kako se osećaš sad kad si baka? Svakako se ne osećam kao baka svih vas. A ne znam ni šta znači to – osećati se kao baka. To je samo titula. Nisu mi izrasli ni rogovi ni rep. Ništa se nije promenilo. Isto psujem, isto jedem, isto pijem, isto radim sve ostalo, samo sam bogatija. Samo se raširila moja ljubav, kao lepeza.

Sve vam po spisku zbog onoga kad se žalim, kad mi nisu sve koze na broju, a neke vi prokomentarišete -’ajde, molim te, imaš toliko godina, ko još u tim godinama… pa šta god. Pa ja. I mnoge. Godine ne ubijaju želje i osećanja. I nikad nisu. Samo su vašim majkama i babama zabranjivali da ih ispoljavaju pa mislite da s godinama starimo i iznutra. Niko ne stari iznutra, neke samo nateraju da istrule.

Sve vam po spisku zbog pitanja – a da možeš da vratiš godine, da li bi drugačije, da li bi promenila, da li bi bila toliko pametna da, odnosno vidovita, da sedneš kad vidiš da ćeš pasti. Ne bih promenila ništa. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude, do najgorih sranja. I sve je dragoceno. Nikada nisam znala kad ću i gde pasti, nego sam se strmeknula koliko sam visoka i široka. Ustala, pustila par suza, stresla prašinu, previla rane i nastavila dalje.

Isto je sa pitanjem o kajanju. To kad me pitate da li se zbog nečega kajem je uglavnom ono zbog čega biste se vi kajale jer se nikada ne možemo kajati zbog istog. A kajanje je jedna teška i neizlečiva bolest. Situacije i vreme se ne mogu vratiti. Koje god sranje da sam napravila, oprostila sam sebi.

Sve vam po spisku što nam zbog naših godina osporavate ono što vi mislite da je život. Život ponajmanje čine zategnuto dupe, čvrste sise, ravan stomak i odsustvo bora oko usana i očiju. I da ne zaboravim – nemanje celulita. Život nije – ostani mlada, čvrsta, zategnuta i poželjna. Mnogo je više od toga. Ne možete gledati sebe samo kroz to koliko vas žele muškarci jer muškarci su samo deo života, ne postojite zbog njih.

Postoji jedna bitka koju gubite u samom startu, pre nego što ste je i počele, u trenutku kad ste rođene. To je bitka protiv starenja. Možete očajnički da pokušavate da zaustavite vreme, ono će ipak prolaziti, prvo će cureti, pa teći, pa ličiti na rečni brzak.

To što smo starije od vas ne znači da treba da sedimo i gledamo kako vi živite, vi koje uglavnom ne znate ništa o životu. I što je žalosnije, ne pokušavate ni da naučite, ne puštate da vam se dešava život, a to podrazumeva bukvalno sve i svašta, da letite pa da puzite, da se smejete pa plačete, da budete voljene pa ostavljene, da volite pa ostavljate, budete srećne pa tužne, doživljavate uspehe pa poraze, gurate pa odustajete, borite se pa predajete, život je sve ono što vas uče da nije. Život nije biti mlada i lepa, botoksirati se, operisati, hijaluronisati i filtrirati. Živpt nije gledati samo svoje interese, ne trpeti nikoga, ne tolerisati ništa, ne biti ponekad nezadovoljna i nesrećna, samo se smejati. I tome vas uče. To je zatvor u kojem živite, vi ste samo žrtve industrije koja zarađuje na vama.

Znate li da je ejdžizam, ono čemu posvećujem svoj rođendanski post, češći od seksizma i rasizma.

Znate li da su istraživanja pokazala da filtere na društvenim mrežama procentualno mnogo više koriste one koje nazivaju devojkama u cvetu mladosti nego mi žene koje po istim tim devojkama venu. Mi poštujemo i volimo naše bore, vi ne poštujete i ne volite svoju mladost, ni sebe. I nećete se nikada voleti jer će ovi koji vam podmeću da niste savršene kakve morate da budete pronalaziti nove i nove načine da zarađuju na vama. Mi smo sve različite iako nas vi vidite samo kao skup bora, ako nas uopšte pogledate, a vi ste sve iste. Sa istim sisama, istim obrvama, istim ustima, istim noktima. I sve  se nadate da će se pojaviti onaj ko će videti koliko ste posebne. Kako da neće, što bi rekao Arsen – Nije lako bubamarcu, bubamarinom muškarcu, između tolikih bubamara, istih boja, istih šara, naći koja je njegova Mara…

Sve vam po spisku kad god pročitam da je neka žena ljubomorna na vas. Na šta ljubomorna? Šta vi to jeste ili šta to imate što svaka starija žena od vas nije bila ili nije imala? Tamo gde ste vi sada, mi smo već bile, lepo se provele i nastavile dalje.

Bože zdravlja, ovde gde smo mi, stići ćete i vi. I onda ćete shvatiti kako je ljuštura jedno, a ono važnije  – suština, nešto sasvim drugo. I kako godine mnogo više traga ostavljaju spolja nego unutra, iznutra, suštinski. Shvatićete da starost nije bolest.

Možda i nećete shvatiti, šta znam, mene nisu učili da na starije gledam s prezirom i da se grozim starenja. Šta znam, vi ste novija generacija, noviji model žena, možda ćete se do kraja grčevito boriti da budete samo roba čija je vrednost tolika koliko je poželjna muškarcima. Možda nikada sebe nećete poštovati. Možda ćete zauvek misliti da su žene mojih godina postale aseksualna bića na koje muškarci više ne obraćaju pažnju. Možda ćete zauvek biti žrtve ejdžizma. Možda zaista u pedesetim, šezdesetim… nećete imati seks jer ćete se stideti sopstvenog tela.

Ovo nije tugovanka.

Kad god neka od vas diskredituje nas starije zbog godina, pomislim –

ma, sve ti po spisku. Prođi me se sa svojom glupošću i zlobom.

Kad god se to desi, preplavi me talas sažaljenja.

Danas sam napunila šezdeset godina.

The post Svima vam sve po spisku appeared first on Mahlat.

Sve ostale preglede, izuzev analize krvi, obavljam na privatnim klinikama i u prvatnim ordinacijama, jer, evo, petu godinu ne uspevam da dobijem termin u nekom Domu zdravlja. Nema. Da biste dobili termin, morate, recimo, prvog utorka u mesecu da budete ranom zorom u ordinaciji svog izabranog lekara, a dobiti taj termin je ravno nemogućem jer termin kod lekara opšte prakse dobijete kad ima, a ne kada je vama potrebno. Dakle, privatno.

Kod odlaska na snimanje u privatne klinike ili ordinacije najmanji problem je platiti. Dajem novac na toliko gluposti koje život znače, mogu i na ono što zaista znači život. Problem je u –

• pregleda vas lekar koji tog dana ima slobodno pre podne ili popodne ili ceo dan u matičnoj ustanovi jer većina klinika nema specijaliste u stalnom radnom odnosu, to su uglavnom lekari iz državnnih ustanova. Oni umeju da kasne jer zabole ih. I na kraju, uglavnom vas pregleda drugi iako ste tražili onog prvog, to jest – istog koji je obavio prethodni pregled. Iako imate zakazan termin, čekanje ume da se oduži i oduži, i umesto da slušate muziku koja će vam odvući misli da – piški mi se, da li da piškim ili da se upiškim i šta onda jer bešika mora da vam bude puna, vi sve vreme na monitorima gledate i slušate reklamu za tu istu kliniku u koju ste već došli. U krug i u grug. Kao u ludačkoj kutiji. Kinesko mučenje, bukvalno. Za to vreme niko vas ne obavesti – lekar kasni, zaglavio se u saobraćaju, umro mu deda, nešto tako. Sedi i čekaj počastvovana što uopšte tu sediš. Kad se najzad susretnete sa lekarom, on uglavnom ima stav – ja sam bog, ne razgovaram sa sitnom boranijom. A ja, boranija, ipak smatram da mora da progovori i insistiram da progovori do granice da kažem – platila sam i da pričaš, sve ti na svetu;
• svaki put objašnjavam da je nešto što imam na levom bubregu urođeno i genetski;
• nijedan od nalaza ne ulazi direktno, automatski i po difoltu u moj zdravstveni karton je državne i privatne ustanove nisu uvezane;
• kad odete na pregled u privatnu kliniku, iako je sve u redu, posumnjaće na sve i svašta i predložiće vam da kad želite, ako želite, kad budete mogli, obavite neki od pregleda, imaju suuuuper kolegu, stručnjaka. Onda kako vam volja, ako želite, kad želite i kad možete;
• poslednje privatno snimanje – rekla mi – vidim da Vam se proredila kosa. Nikad mi ni oči ni kosu pre tog susreta nije videla. Kažem – nije, moja kosa je takva. A, ne, ne, mora da je štitna žlezda, da uradim analize i obavezno tu, u apoteci pored da kupim melatonin. Šta će mi? Pa štitna, ovo, ono, da bolje spavam. Niti me pitala kako spavam. Zaobiđem apoteku pored sve misleći – ne učestvujem u vašim dilovima. ’ebo te melatonin!

Zbog svega ovoga, ja želim da obavljam preglede kod svog izabranog ginekologa, radiologa, bilo kog specijaliste u nekoj državnoj ustanovi koji će mi reći – vidim da smo prošli put to i to, pa šta god. To je nemoguće.

I opet zbog svega ovoga sa sobom, kad idem kod lekara, vučem skoro ceo registrator papira i papira.

Jedina beneficija koju imam je da ne plaćam participaciju na lekove. Koliko plaćam preglede, ta participacija je ništa. More, kupovaću lekove, daj mi lekara!

Ja sam onkološki pacijent. U stalnoj opasnosti da dođe do recidiva bolesti, zbog toga i imam kontrole i ne da nemam predloženi takozvani „brzi prolaz“ kroz zdravstveni sistem, nego ga nemam uopšte. Sve u svemu, hoću prolaz kroz zdravstveni sistem. U prilog tome, htela sam da prođem kroz zdravstveni sistem s nekim pregledom, zasela sam i redom zvala institucije gde se taj pregled obavlja s namerom da ga platim, samo da mi ga urade. Ne može. Može samo ako sam strani državljanin, što nisam.

Ako niste shvatili, zdravstveni sistem u Srbiji je na aparatima za održavanje života, pitanje je trenutka kad će taj aparat biti isključen o čemu nas niko neće obavestiti jer bi to značilo da nema onog silnog novca koji se uzima građanima za taj isti sistem.

U tom jedvadišućem sistemu, malopre sam pogledala – samo par podataka – na ugradnu proteze kuka trenutno čeka 2.593 pacijenta od kojih je ovaj 2593. zakazan za 23.1.2033. godine! Na VMA za CT glave trenutno čeka 22 pacijenta od kojih je poslednji zakazan za 3.11. ove godine, od aprila do septembra nema nijednog zakazanog pregleda, a onda od septembra do tog 3. novembra nijednog. Pošto sam ja laik, mogu samo da mislim da ne znam šta da mislim. Na CT abdomena, opet na VMA, čeka 72 pacijenta, poslednji zakazan za 24.11.2023. Od jula do novembra nijedan zakazan pregled, opet ne znam šta da mislim i tako dalje i tako dalje, to možete i sami da vidite.

RTS je prošle godine objavila da na neku od intervencija u Srbiji čeka oko 60.000 pacijenata. Nije problem čekati, problem je dočekati. Jer vreme za lečenje, bilo koje lečenje, je najvažnije.

Danas je World cancer day ili Svetski dan karcinoma. Ili borbe protiv karcinoma. Najčešći karcinomi su – karcinom dojke, karcinom grlića materice, prostate, kolorektalni i jetre. Sve to treba otkriti i lečiti. Statistika na globalnom nivou kaže da je 2020. godine zabeleženo 19,3 miliona novih slučajeva raka, skoro pa pandemija, od čega je 10 miliona smrtnih slučajeva.

U Srbiji godišnje od neke vrste kancera oboli oko 40.000 ljudi od kojih oko 30.000 ne dobije bitku. Po smrtnosti od kancera smo vodeći u Evropi jer ekonomski tigar nije i zdravstveni tigar i jer je za narod mnogo važnije da ima nacionalni stadion u Donjem Mudojevcu.

Kako kažu –

Ko smo mi?

Srbi!

Šta želimo?

Nacionalni stadion!

Ministarka zdravllja nedavno iskritikova mlađe kolege, niko, bokte, neće u Zvornik, svi hoće u Beograd. Ministarko, sestro slatka i ako ih izvezete u Zvornik, ja tamo neću moći na pregled jer sam državljanka Srbije, a ne Bosne i Hercegovine. Ili ću tamo moći kao strana državljanka pre nego ovde?

Studio?

The post Muke po onkološkim pacijentima appeared first on Mahlat.

Desilo se da su se žene pobunile, dobile neka prava, ali i dalje, do dana današnjeg je ostalo da žena mora da bude fina, ljubazna, dobra kuvarica, smerna supruga, šta god da radi majčinski nastrojena, nikad da ne zaboravi da joj je osnovna uloga majčinstvo. Do dana današnjeg se na odlučne, ambiciozne žene, sve ono što su muškarci, gleda ispo oka, ako već moraju da rade, da se ne guraju u poslove stvorene za muškarce, zna se šta je za žene. One koje su se ipak izborile da se bave poslovima koji su rezervisani za muškarce su kurve ako su lepe, do pozicije su stigle preko kreveta, ako nisu baš lepe, onda su oštrokonđe, veštice, nejebane i nedojebane. I jedno i drugo su odraz dubokog, iskonskog nepoštovanja prema ženama. I jedno i drugo vređa žene. I jedno i drugo predstavljaju nasilje prema ženama, jer nasilje nije samo udarac. Uvreda dostojanstva je nasilje.

U našem duboko pogubljenom i poremećenom društvu dostojanstvo žena je ugroženo do krajnjih granica. Ako radimo, ako ne radimo, ako treba deci plaćati alimentaciju, ako rađamo više nego što je neko zamislio, ako ne rađamo, ako ne želimo da rodimo, ako ne možemo da rodimo, takve bi izbrisali gumicom kao Brana strašnog lava. Ako ćutimo, ako govorimo, ako smo u braku – našle ovcu za šišanje, ako živimo same – samožive i kurve, naravno, ako šetamo pse – bolje da štamo decu ili unučiće i tako dalje i tako dalje i tako dalje…

Rađale su se generacije i generacije muškaraca i očigledno se niko ozbiljno nije pozabavio time da treba da poštuju žene. A da bi muškarci poštovali žene, sve žene, treba prvo da poštuju svoje majke jer ja u nepoštovanju žena prvenstveno vidim nepoštovanje majke. Da bi sin poštovao majku je zadatak oca. Prvo oca. Začaran krug, jer oca niko nije učio da poštuje majku, a majka njegovog sina nije njegova majka.

Pre neku godinu prevozu mama i sin od 4, 5 godina. Urla na nju zato što mu nešto nije kupila, sve vreme je nazivajući kurvom koja će videti svog boga kad bude rekao ocu. I tako počinje. Zamislite u kakvog muškarca raste dete koje svakodnevno sluša da mu je majka kurva. I tako je naziva.

Majka kurva.

Devojka kurva.

Žena kurva.

Ćerka kurva isto kao majka.

Sin kuronja.

Muškarci ne poštuju žene, samim tim ne shvataju da je njihovo ponašanje prema ženama, prema bilo kojoj ženi, od vitalnog značaja za to kako će se njihovi sinovi ponašati prema ženama. Nepoštovanje prema ženama prenose s kolena na koleno kao junačku pesmu. Usmenim putem kao u vreme kad su svi bili nepismeni pa svako dodavao po nešto.

Nepoštovanje je uvod u nasilje.

Mušarci, očevi su uzor svojim sinovima. Jednako u poštovanju ili nepoštovanju. Ono što govore ili rade gradi stavove i uverenja njihovih sinova i na kraju ponašanje. Jer, znate, ako se kaže – kakva majka, takva ćerka, mora se reći i kakav otac, takav sin.

Tri takva sina su u Trsteniku duboko povredili dostojanstvo jedne žene koja im je nastavnica, povredili su njen integritet.

Ta žena može da im bude majka kao što je majka dečaku kojem su poslali snimak sa neverbalnom porukom – vidi šta smo uradili tvojoj mami, ha, ha.

I tako sam se vratila na početak, ono da žena nikada ne zaboravi šta je njena glavna uloga – majčinstvo. Šta god da rade, žene to nikad ne zaborave. Čak ni one koje prodaju svoje telo, mnoge ga prodaju da bi od te prodaje othranile decu.

Muškarci su kroz istoriju tako udesili da su oni ti koji stvaraju život.Toliko su udesili da su bile potrebne decenije da im se objasni da su oni biološki odgovorni za pol deteta. Toliko je žena koje su propatile i prošle najstrašnije muke što su im rodile „popišulje“, a ne sinčine. Toliko su udesili da su bile potrebne decenije da im se objasni da žena ne ostaje u drugom stanju ne zbog toga što je „jalova“, već često zbog toga što su oni „jalovi“. U međuvremenu hiljade i hiljade žena su prošle mučilište da bi ostale u drugom stanju, a da niko nije smeo da pomene – možda je problem u tebi. Kako uopšte u muškarcu može da bude problem?

Muškarci su tako udesili da je potpuno zanemareno da se od trenutka začeća u ženi vrši čudesan proces organogeneze onoga što će jednog dana izaći kao dete, prazan list papira u koji oni, eto, istorijskom nesrećom, ucrtavaju gadosti prema ženama. Do pre pojave ultrazvuka, devet meseci je buduća majka drhtala da li će njena beba imati sve prstiće. O ostalom da ne govorim.

A onda bi jednog dana legla na porođajni sto i imala osećaj da se raspada, da joj se cepa utroba, a u tom bolnom procesu rađanja novog života, uloga većine muškaraca je bila da budu strpljivi i da se potom, kad sve bude gotovo, napiju. Ako se nisu napili čekajući.

I onda uče sinove da su žene bezvredna, niža bića prema kojima mogu da se ponašaju kako im dune.

Samo zbog te činjenice da nam se utroba cepala dok smo vas rađale trebalo bi da nas poštujete više od boga jer vas nije stvorio on, nego smo vas rodile mi.

Da ima pravde na ovom svetu svakome od vas bi dodelio po jedan kamen u bubregu veličine klikera koji biste morali da izbacite kroz svoj cenjeni penis pa da možda, samo možda ukapirate šta je rađanje.

Samo zbog činjenice da nije nas ne bi bilo nikoga od vas, treba da kleknete i zamolite nas da vam oprostimo.

Da ne pominjem sve ostalo. Da ne pominjem. Jer nije da ne znate, znate.

Duboko, duboko prezirem očeve trojice mlađanih muškaraca koji su ono uradili svojoj nastavnici, njihovim majkama izjavljujem duboko, duboko saučešće. Ovaj post je inspirisan time.

I na kraju – nije sve onako kako vam se servira na televiziji, već je –

„Sloboda se ne sastoji u tome da se sve radi bez pravila, već, naprotiv, u odlučnosti da se postupa u skladu sa priznatim moralnim normama.“ – Kant

The post Statistkinje u kukuruzu appeared first on Mahlat.

I tako svako malo na društvenim mrežama neko zavapi kako će nešto da objasni detetu, uglavnom nešto što se kosi sa njegovim vaspitanjem, pravoslavljem, seksualnim opredeljenjem, kad najave prajd, kad muškarac nosi roze čarape, najviše cvile kako će detetu objasniti zašto se dva muškarca ljube na ulici i ovo me fascinira jer, evo, sto godina imam i još nisam videla ta dva muškarca. A i da jesam, ponašala bih se isto kao i kad se ljubi strejt par, prošla i pomislila kako je ljubav divna.

Elem, da se zaključiti da oni koji detetu kako otvori oči gurnu tablet u ruke da na miru popiju kafu, umesto u park, vode ga u igraonicu da se socijalizuje iako se celo prepodne socijalizovalo u vrtiću, čiju decu čuvaju babe jer su oni mrtvi umorni, rade, bokte, govore pusti me na miru, nemoj da si dosadan, a ima jedna ovde blizu mene koja svako malo urla na dete – crkla dabogda i kad sam te rodila! – imaju taj veliki problem kako da objasne detetu da svet nije onakav kako oni misle da treba da bude. Isti, jednobojan, nezanimljiv. Odmah znate da neće ni pokušati da izgovore kao ono dete – „različitost je lijepa“, nego će ga ubeđivati da je svaka različitost atak na njegov život i sve što uz to ide.

Ja bih, da mene neko pita kako nešto da objasni detetu, rekla – nemoj kumim te ništa da mu objašnjavaš, sve su mu već objasnili YouTube i TikTok.

Preksinoć je bilo drugo polufinalno veće Eurosonga i ako ste gledali, kao i uve, tu su se na sceni pojavljivali našminkani muškarci, pa obučeni kako manifestacija zahteva, pa s pokretima koji su ’nako, našem narodu feminizirani i odamah se digla buka – kako ja to detetu da objasnim. Kako će, mučen roditeljstvom, da objasni detetu ono što ga nije ni pitalo.

Pa bih ja da pitam, kako objasne detetu –

tate:

• da mu je majka lenja krava
• da proklinje dan kad se oženio
• kad ga savetuje da se nikada ne oženi
• da mu je ona druga baba glupa
• da mu je glupa učiteljica
• da mu je glup šef i da ga mrzi
• kad, nedobog, udare mamu
• kad kažu da su sve žene kurve
• kad psuju u saobraćaju
• kad ogovaraju od kuma do brata, a naročito njegovu ženu
• kad prisluškuju komšije
• kad kažu – nemam
• kad istresaju nos na ulici
• vrše malu nuždu gde stignu, samo okrenu svetu leđa
• bacaju smeće gde stignu
• zašto nisu uradili ništa da im ostave bar malo bolju zemlju od ove
• zašto ih ništa ne interesuje
• kako detetu objasne – glup si, nesposoban si, ista si ona tvoja majka

i tako dalje…

Mame:

• kako objasne da stalno vape da im dete kaže hvala što si me rodila
• da je tata nesposobnjaković, svi se snašli samo on ne
• da je tata kurvar i pijandura
• kako su žive kad im je dete iskidalo živce, pojelo džigericu i uopšte uništilo život
• zašto nisu bile pametne u onim situacijama – eh, da sam bila pametna, ja bih sad…
• zašto ostaju u brakovima koji se sastoje od vrištanja, svađa, optužbi, ćutanja jer odgovor zbog tebe/vas nije odgovor nego bezočna laž
• zašto su stalno umorne
• zašto ogovaraju najbolje drugarice i njihove muževe
• zašto ih ne uče da se druže sa decom sa posebnim potrebama, već ih uče da ih se klone kao da su to neke zarazne bolesti
• zašto ih uče da se rugaju i podsmevaju drugoj deci i…

uglavnom sve isto kao tate.

E, kad im to sve objasne, mogu da pređu na to zašto muškarac nosi roze čarape, zašto se dve čike ljube, zašto su „pederi“ neviđena opasnost po njegov život, veru, opstanak, veća nego globalno zagrevanje, prvo mesto u svetu po zagađenosti, veća nego reke deponije, veća nego što im u nasleđe ostavljaju poharanu i pokradenu zemlju dok su oni ćutali i gledali svoja posla plašeći se i da zidovi čuju.

Kad im objasne zašto poste, idu u crkvu, krste se kad prođu pored nje, a ne preksrte se kad lažu, klevetaju i mrze, tad mogu da se pozabave drugima.

Kad im objasne kako, gde i zbog čega su izgubili moral, naročito ako su jedna od javnih ličnosti koje kad slušate pomislite da bi laž trebalo da bude kažnjena doživotnom robijom jer postoje mnogo opasne laži, e tad mogu da se pozabave različitostima.

Dotle, svima koji postavljaju pitanje – a kako ja to sutra detetu da objasnim. Ništa se ne objašnjava sutra, nego danas.

I idite da vam to neko pogleda.

The post A kako ću ja to da objasnim detetu appeared first on Mahlat.

Kad sam prerasla lutke i počela da osluškujem to što pričaju žene uz kafu, ponavljajući – Eh, da mi je ova pamet… mislila sam – gospodebože, da li je moguće da su sve to dozvoljavale, da su se toliko toga odricale, da li je moguće da su bile toliko glupe.

Jer sam bila mlada i glupa. A mislila sam da sam najpametnija na svetu, kako mladost inače misli.

Ja pripadam onoj generaciji koju su još uvek pokušavali da drže u stegama – smerna supruga i dobra majka, što je podrazumevalo milion žrtvi i odricanja, ali sam jedna od onih srećnica koju je majka sve vreme, vaspitavajući, oslobađala tih lanaca jer je dobro znala kako je živeti sa tilm lancima u koje je nju njena majka okivala. I svi okolo. U koje ju je majka okivala uglavnom zbog svih okolo. Da ne pukne bruka, da nema repove, da je ne ogovaraju jer znate već, nekada žene nisu imale pravo na život kakav su želele, morale su da žive onako kako su drugi mislili da treba.

Moja majka je imala devetnaest godina kad je pobegla za mog oca, znate ono – izašla i više se nije vratila kući. Nikada mi nije rekla da je želela da se oslobodi, ali, srećom, jeste se oslobodila. Ona je mom ocu u startu razbilaja moranja, takotrebanja, ja sam muško, gledaj ovamo, gledaj tamo, nemoj ja ovo, nemoj ja ono, kad ja kažem, uopšte nije dozvoljavala da to uhvati maha. Jer, kao što znate, to kad uhvati, ne pušta. Umesto da moj otac vaspita nju, vaspitala je ona njega. Nije da se nije povremeno bunio, ne kad je ona u pitanju, ja sam bila problem – ne daj joj, ne dozvoljavaj joj, ne puštaj je… ali bi ga brzo prošlo.

I da se vratim na – Eh da mi je ova pamet, a one godine…

Nekada…

• momak nije smeo da je isprati do kuće da je ne ogovara komšiluk
• morala je da uđe nevina u brak, da joj muž bude prvi, jedini i poslednji
• nije smela da „šeta ulicu“ nego lepo da sedi u kući, u kući uvek ima šta da se radi
• uvek je moralo da bude sve pod konac, skuvano, zategnuto, čisto, uštirkano
• muž, pazite – prvo muž i deca su ogledalo žene, oni moraju da budu čisti, ispeglani, zalizani, ona – ako ostane snage, vremena i novca
• njegovu mamu je morala da naziva mamom, a tatu tatom
• kod svoje mame, ako je imala sreće da je ima, mogla je kad on dozvoli, tako kod brata, tako kod rodbine
• kad je izvede, jednom u sto godina, nije smela da gleda levo, desno i okolo već samo „u pikslu“
• nije smela da ima za prijatelja muškarca
• on je određivao sa kojom od žena sme da se druži, koja je kurva, a koja nije
• za sve neuspehe dece je ona bila kriva – „imaš samo jedan posao, da vaspitaš decu, ni to nisi uspela…“
• za sve njegove neuspehe, ona je bila kriva
• nije smela da bude pametna, ima ko je pametan
• da „ne laje“, odnosno – da nema mišljenje, ima ko će da misli
• ako je udari, da ćuti i trpi
• ako je neprekidno udara, da ćuti i trpi, da kaže da je pala dok je prala prozore, da trpi sve zbog dece, da trpi sve da ne pukne bruka
• morala je da zna da nigde nije bolje…

Morala je da zna da joj je ovo gore sudbina. Zamislite da vam neko odredi pravila i kaže – to ti je sudbina samo zbog toga što si se rodila bez penisa.

Morala je da nikada ne sazna šta je život.

Da čeka da umre pa da je se niko ne postidi.

Da ponekad moli boga da umre, a bog je neće.

I na kraju, morala je, a često se dešavalo, da se suoči sa prezirom svoje dece zbog kojih je sve trpela, šta će kad su joj rekli da tako mora, morala je da trpi taj prezir što ga nije napustila i sve ih spasla…

Zamislite to vrzino kolo…

I kako vam rekoh, ja sam često slušala o ovim tamnicama od života i mislila – gospode, kako su bile glupe.

Jer sam bila mlada i glupa.

Jer nisam shvatala kako se to tamničenje prenosi s generacije na generaciju, ko narodne pesme, da nisu imale šanse. Ne bi ih možda spaljivali kao veštice, ali bi im lomili kosti, zube i napravili još veći pakao od života.

Bila sam mlada i glupa jer da nisam, shvatila bih koliko je važno to što su posle decenija i decenija ipak uspele da izgovore to – Eh, da mi je ova pamet, a one godine.

I bila bih zahvalna.

Jer tek kad žena shvati u kakvom je zatvoru bila, tek kad shvati koliko je „bila glupa“, ona postaje bolja majka svojoj ćerki, kida lance koje je trebalo da nasledi ćerka, oslobađa je.

Oslobađa sve druge žene kojima kaže – Nemoj da budeš glupa kao ja, eh, da su mi ove godine, a ona pamet…

Šteta, kakva šteta što neke stvari čujemo pre nego što smo sposobni da ih razumemo.

Ja nisam ništa od svega morala. Ali sam se zbog onoga kako živim svoj život naslušala kritika onih koji nisu smeli da me savetuju, saveta od onih od kojih ih nisam tražila, osuda, prekih pogleda. I mnogima sam to prećutala jer nisam znala šta da kažem. Koštalo me suza i živaca, jedino što sam umela je da odem i da ne dozvolim da me takvi više dodirnu ni rečima ni bilo kako.

Jer sam bila mlada i glupa.

A da mi je ova pamet, a one godine, sad kad sam ja ta starija žena, sad kad znam da ne moram da budem ljubazna, da ne moram da se sklanjam pred tom neartikulisanom masom zvanom narod, svima bih im rekla –

Ma jedite, bre, govna!

I pušite đoku!

Kasno sam to počela da izgovaram.

Jer sam bila mlada i glupa.

The post Jer sam bila mlada i glupa appeared first on Mahlat.

Ovo me uvek izbezumljivalo. Čoveku u životu sve, ali baš sve treba da bude najvažnije. I svemu što želi i radi u trenutku kad želi i radi treba da se posveti maksimalno. Ne znam da li me razumete, ali kad se, recimo, zaljubim u neke cipele, pa na te cipele mislim tri dana, meni su te cipele najvažnije u životu. I da me neko pita, rekla bih – najvažnije su mi cipele u toj i toj radnji. A dete? Pa ne seri, majku mu, kakve veze moje dete ima s tim cipelama i neću ništa na ovom svetu da upoređujem sa svojim detetom, a ti nisi merodavan da me po tome meriš. I ja neću da živim tako što ću upoređivati cipele i dete, pa kao – ma koji će ti cipele, nisi stonoga, imaš dete, dosta ti je od života.

Sve mi ovo palo na pamet jutros kad mi uleteo naslov o tome šta će biti u trendu ove jeseni s imperatinim podnaslovom – Ovo morate da imate!

Ma šta mi reče!

A šta će se to desiti ako to ne budem imala?

Znači, kad ja kažem da su mi u određenom trenutku najvažnije neke cipele, proglasiće me budalom, ali će zato stalno da mi popuju šta treba da mi bude najvažnije i šta moram da imam da bih bila… šta, društveno prihvatljiva, u trendu, voljena…

I onda mi padne na pamet…

Od kako se rodimo pokušavaju da nas ukalupe u krute obrasce ponašanja – nije lepo ovo da misliš, nije lepo ono da kažeš, nije lepo onako da se ponašaš, ovako treba ovo, od tebe očeujemo to i to, na svako ne dopada mi se – nemaš ti pojma šta ti se dopada, na svako ne volim – mnogo ti znaš šta voliš, na svako želeo bih – ja najbolje znam šta je dobro za tebe. A ako ne bude tako, nećemo te voleti, ma neće te voleti niko!

I onda radiš ono što ti se ne radi, kao želiš ono što ne želiš, misliš što ne misliš samo zbog toga da bi te voleli. I mrziš sebe, a ne provaljuješ zbog čega.

Jednom sam pomenula – živela sam između dva roditelja – oca koji mi je do kraja svog života nabijao na nos da nisam ono što je on zamislio da treba da budem, sa prekorevajućim – ti si uvek radila samo šta si ti htela i majke koja je govorila da slušam samo sebe, svoje želje i uopšte ne slušam šta ko od mene očekuje. I koliko god da se držim njenih saveta, celog svog života trpim pritisak i znanih i neznanih kako treba, šta treba i kad treba. Pa ako nije tako, onda etikete – da sam luda, blesava, budala, na svoju ruku i slično.

Nije čudo, znate, što imamo napade panike, što smo anksiozni, što se osećamo nelagodno, kao da smo u nekoj tuđoj koži, s tolikim pritiscima, dobro smo i normalni jer nismo ni svesni trenutka kad je ono što smo postali, ono što radimo, vrlo često ceo naš život ono što su nam nametnuli, a ne ono što smo sami želeli.

I na kraju, znate onu našu reč za razvedenu ženu – raspuštenica. Ko puštena s lanca. Pa i jeste puštena s lanca, pa prodisala, počela da živi i neka je. Celog života radila kako su joj drugi rekli da treba, pa joj došlo iz dupeta u glavu, završio se taj najduži put na svetu i sad može da oblači šta hoće, misli i naopako, ide gde hoće, druži se s kim hoće, nema grižu savesti što voli sebe, kao da voleti sebe isključuje da voli i druge. Nema grižu savesti što je kupila cipele sebi, a ne detetu. Pa zovite je raspuštenicom! Problem je što vi to vezujete za – „ne silazi s one stvari“ – iako joj sveću ne držite, ali šta bi drugo raspuštenica radila nego skakutala s one na onu stvar, jelte. A i da skakuće, njena i isključivo njena stvar i nikome ne mora da polaže račune. I više ne mora među svima koji su joj bili nametnuti da se oseća kao da stoji u živom blatu.

Ne morate ništa.

Možete sve.

Budite sebi važni bar onoliko koliko vam govore da raznorazni ljudi, a naročito svetina, pojave i stvari da treba da vam budu važni.

I ne odgovarajte na glupa pitanja tipa – šta ti je najvažnije u životu.

Sve je najvažnije.

Jer ako nije, ako utripujete – samo mi je ovo važno, sve ostalo u svom životu sabotirate.

Je l’ vidite vi šta čoveku, to jest – ženi, to jest – meni padne na pamet zbog jednog glupavog naslova ovog još glupavijeg potrošačkog društva za koje ste samo potrošač, po cenu svega.

E, da, nemam pojma šta će biti u trendu ove jeseni, nisam pročitala, ne interesuje me.

U trendu je život. Kako ko misli da je najbolje.

(Foto u zaglavlju na naslovnici: ilmiomondolibero.it)

The post Ne morate ništa i možete sve čak i ako nije društveno prihvatljivo i bogougodno appeared first on Mahlat.

Onog dana kad sam rešila da rodim tvoju mamu padao je gust sneg. Onog jutra kad si se ti rodila, pozvao me je tvoj tata i rekao:

• Jutros, taman kad je snijeg počeo da pada, postali ste baka.

Padao je snijeg na Zagreb.

Padao je sneg i na Beograd.

I u meni je počeo da pada sneg, a ako nešto lepo u meni može da počne da pada to je sneg, beo, čist, neugažen i neukaljan.

I ja sam tog trenutka zaboravila da govorim.

Kad budeš čitala ovu priču, već ćeš znati da većina priča za devojčice ima tužan početak i srećan kraj. Zato ja ovu priču počinjem od trenutka kad sam pomislila da je kraj. Od dijagnoze. Od karcinoma. Od straha. Da bi, kad završiš čitanje, znala koliko ima sreće na ovom svetu.

Poslednji put kad sam te videla ti si puzala. Danas, posle četiri meseca ti već hodaš, a ja još nisam imala tu čast da ti pružim ruku i da me povedeš u šetnju. Najveći strah koji imam je da te se neću nagledati i da neću stići da ti ispričam toliko priča

Bio je topao letnji dan. Izašla sam iz bolnice i gutajući suze otišla na groblje, tamo gde zauvek spava moja mama. Osamnaest godina ranije, bio je isto tako topao dan, moja mama je ispustila svoj poslednji izdah, umrla je od iste bolesti čiju dijagnozu sam nosila u džepu.

Najsrećniji dan u mom životu je bio dan kad sam rodila tvoju mamu. I danas pamtim svaki trenutak tog dana, njen prvi vrisak kojim je oglasila svetu da sam je rodila, susret sa njenim očima. Ljubav na prvi pogled.

Najtužniji dan u mom životu bio je dan kad je moja mama ispustila taj svoj izdah. I danas pamtim svaki trenutak tog dana, kako je od vrućine treperilo lišće, kako smo se svi nadali čudu. I sad sam, eto, stajala na mestu gde zauvek spava, gde sam konačno pustila suze i vratila se u onaj dan kad sam se osetila kao da sam sama u gustoj šumi u kojoj nema onog jedinog, čarobnog drveta iza koga mogu da se sakrijem dok sve što me plaši ne prođe. I od toga da te se neću nagledati, više sam se plašila što će moju ćerku, tvoju mamu, boleti isto kao i mene, što će osetiti tu istu prazninu koju nikada ništa više neće popuniti.

Videćeš jednog dana, ljudi mnogo vole da savetuju kad savet ne tražiš i pametuju u situacijama u kojima pamet uopšte nije potrebna. U životu postoji puno tih situacija kad ti pamet zaista nije potrrebna, samo treba da pustiš svoje srce da se raduje ili da tuguje. Tih dana sam mnogo plakala. Govorili su mi da ne plačem, da budem pametna, imam tvoju mamu. To je jedna od tih situacija kad ti nije potrebna pamet. Jednostavo sediš i plačeš. Hodaš i plačeš. Spavaš i plačeš. Plačeš šta god da radiš. Tuga je tuga, ne možeš tada biti pametan, niti je pametno ne odtugovati. Ćuti, ne plači, imaš dete, govorili su mi. I ja sam usred te neopisive tuge bila besna, da, imam tvoju mamu, volim je najviše na svetu, ali ja sam, isto tako, najviše na svetu volela moju mamu, samo nekom drugom ljubavlju i imam pravo da plačem kao ćerka. Nikada nisam upoređivala ljubavi. Nisam mogla samo tako da odlučim da neću biti tužna zbog toga što sam srećna jer imam tvoju mamu. To je tako nemoguće. Jer jesam bila najsrećnija na svetu i istovremeno najtužnija na svetu. U meni, u onome što zovu srcem, se otvorila jedna rupa i počela je mnogo da boli. Boli i danas, samo što sam u međuvremenu naučila da živim sa tim bolom. Tih prvih dana nisam umela.

Ni danas mi ne uspeva da razumem kako to ljudi misle da je dete može zameniti sve ostalo u životu i sve ostale ljude. Ne može. Jer u trenutku dok sam plakala, nisam bila samo mama jer se nisam ni rodila kao mama, bila sam istovremeno mala devojčica koja je ostala bez mame.

Onog dana kad sam mami saopštila da sam odlučila da rodim, isto sam plakala, malo zbog toga što sam osetila olakšanje, više zbog toga što sam postajala zaista odrasla i što viće  neću biti devojčica moje mame.

• Ti ćeš zauvek, koliko god godina budeš imala, i kad budeš bila mama, ostati moja devojčica, rekla je moja majka.

Imala sam trideset šest godina. Moja mama je imala isto toliko godina kad je ostala bez svoje mame. I sećam se, godinama kasnije, rekla mi je – Znaš, što godine više prolaze, sve mi više nedostaje. Što godine više prolaze, mama mi sve više nedostaje. Nekada mi je bila dosadna, zahtevna, postavljala mi je previše pitanja na koja nisam želela da joj dam odgovor, ponekad je previše pridikovala, radila je sve ono što sam ja radila tvojoj mami i što će ona raditi tebi, o, bože, zabadaće nos u život tebe koju je rodila i moraće da prođe mnogo, mnogo godina pre nego što budeš razumela da je to radila samo zbog toga da bi te zaštitila. Mame imaju tu potrebu da štite ćerke od mogućih opasnosti. Mame su režiseri najužasnijih filmova u svojim glavama šta bi njihovim ćerkama moglo da se desi samo ako se malo opuste, zato mame čak i kad spavaju jedno oko drže otvoreno. Ćerke to ne razumeju dok i same  ne postanu mame.

I tog dana, dok sam hodala ulicama noseći u tašni tu strašnu dijagnozu, to saznanje da u meni raste nešto što me može ubiti, bilo mi je neopisivo potrebno da je moja mama živa, da se sklupčam u njenom krilu, da me pomazi po kosi i uteši me da ništa nije tako strašno. Ali to je bilo nemoguće.

Pričaću ti o mnogim stvarima, običajima, verovanjima, praznoverjima i o ženskoj sudbini. Odmah da ti kažem – ženska sudbina ne postoji, tako je mene moja mama učila – da me u životu ne čeka ništa slično životu mojih baka, da ne pristajem ni na šta samo zato što sam žensko, da ne idem utabanim stazama na kojima nema iznenađenja. Ali svi ostali su mi spominjali tu žensku sudbinu. U srpskom narodu postoji izreka „Ne gine ti…“, to je zamena za „Suđeno ti je…“, samo zato što si žensko, ne gine ti cupkanje pored šporeta i kolevke, ćutanje, trpljenje, odricanje, moranje i tako treba, tako je tvoja majka, tako je tvoja baka, tako je majka tvoje bake. Ne mora se ništa. Jedino što nam je suđeno je rađanje i to samo zbog pola u kom smo rođene. A ni to ne moramo. Mi smo rađale iz ljubavi, jer smo želele.

Nastaviće se.

The post Priča za Mašu appeared first on Mahlat.