mesto gde soko sreće vuka - ŠAMANSKI DNEVNICI

Haiku

noreply@blogger.com (yzse) — Sat, 26 May 2012 08:01:00 +0000

Ljubav čeka

na putu

ka Kalenić pijaci.

Inicijacija

noreply@blogger.com (yzse) — Thu, 24 May 2012 08:01:00 +0000

Mnogi misle da moraju majstore višeg znanja tražiti ovde ili onde, da bi od njih dobili obaveštenja. Međutim, tačno je dvoje. Prvo, onaj ko ozbiljno teži za višim znanjem neće zazirati ni pred kakvim naporom ni zaprekom da traži nekog posvećenog, koji ga može uvesti u više tajne sveta. A sa druge strane, svakom treba da je jasno, da će pod bilo kakvim uslovima naći posvećenje, ako ima ozbiljnu i dostojnu težnju za saznanjem. Jer za sve posvećene postoji jedan prirodan zakon koji ih navodi, da nijednom čoveku koji to traži ne uskrate ono znanje koje mu pripada. No, postoji i jedan isto tako prirodan zakon koji kaže, da se nikome ne može pružiti nešto od tajnog znanja, ko za to nije pozvan. I posvećeni je utoliko savršeniji ukoliko strože uzima u obzir oba ova zakona.

...

Na ovom (drugom) stepenu posvećivanja sasvim naročito dolazi u obzir jedno čovekovo svojstvo, koje se sastoji u bezuslovno zdravoj i sigurnoj moći rasuđivanja. Na obrazovanju takvog rasuđivanja mora se nastojati već na svim ranijim stepenima; a na ovom se mora pokazati, da li kandidat njime raspolaže tako, da je on pogodan za pravu stazu saznanja. Tajni učenik može samo onda napredovati dalje, ako je sposoban da razlikuje iluziju, nebitne slike fantazija, praznoverice i sve vrste priviđenja, od istinske stvarnosti. A to je na višem stepenu postojanja u prvo vreme teže nego na nižem. Tu mora nestati svaka predrasuda, svako omiljeno mišljenje, u odnosu na stvari o kojima se ovde radi; a jedino i samo istina mora biti putokaz. Ovde mora čovek biti potpuno spreman da se odmah odrekne neke misli, nekog shvatanja, neke sklonosti, ako to traži logično mišljenje. Izvesnost se u višim svetovima postiže samo ako se nikada ne štedi vlastito mnjenje.

Ljudi sa načinom mišljenja sklonim fantastici, praznoverici, na tajnoj stazi ne mogu postizati nikakav napredak. Zaista tajni učenik treba da izbori jedno dragoceno dobro. Od njega se uklanjaju sve sumnje u više svetove. Oni se pred njegovim pogledima otkrivaju u svojim zakonima. Ali on ne može da izbori to dobro, sve dok dopušta da ga obmanjuju priviđenja i iluzije. Za njega bi bilo rđavo, ako bi njegov razum prožimala njegova fantazija, njegove predrasude. Sanjari i fantaste su za tajnu stazu isto tako nepogodni, kao i ličnosti sklone praznoverici. To sve ne može dovoljno da se naglasi. Jer u sanjariji, fantastici i praznoverici vrebaju najgori neprijatelji na putu ka saznanjima u višim svetovima. Ali pri tom niko ne treba ni da veruje da tajni učenik gubi poeziju života, sposobnosti za oduševljavanjem, stoga što nad kapijom koja vodi ka drugoj probi posvećenja stoje reči: "Sve predrasude moraju od tebe otpasti." i što na ulaznoj kapiji za prvu probu on već mora da čita: "Bez zdravog ljudskog razuma uzaludni su svi tvoji koraci".

Inicijacija - kako se stiču saznanja viših svetova
Rudolf Štajner

Lepotica

noreply@blogger.com (yzse) — Tue, 22 May 2012 08:01:00 +0000

Pomračenje Sunca - 20. maj 2012. ili solarna eklipsa u astrološkom i zdravorazumskom smislu

noreply@blogger.com (yzse) — Sat, 19 May 2012 08:01:00 +0000

Pre no što počnete da čitatate gomile spiritualnih naklapanja i "mož da bude, al' ne mora da znači" razmislite dobro o ovom snimku.

Solarna eklipsa 20. maja. 2012. je PARCIJALNA, dakle Mesec NEĆE biti u tačnoj liniji sa Zemljom, Suncem, Plejadama i usamljenim zanesenjacima koji će složno da kanališu kiše fotona, čekaju vanzemaljce i mole se da se konačno desi smak sveta, jer od svog života ionako ne znaju šta bi uradili. Ono što je problematično je da "kači" deo južnog Japana, ali koliko se to nas ovde konkretno tiče? I molim vas, ne nasedajte na budalaštine koje redom čitam kako ne smete da gledate u sunčev prsten tokom OVOG pomračenja, jer pod 1. prstena neće ni biti (eklipsa je PARCIJALNA, a ne TOTALNA) i pod 2. pomračenje na ovim koordinatama pada pred zoru. Sve i da hoćete i da ste baš, baš zapeli - nećete ga videti.

Ah, pardon, pošto svako pravilo ima izuzetak, ima ga i ovo. U slučaju da niste skrenuli levo od Albakurkija, nego da ste baš pogodili i da stojite postojano u sred srede Albakurkija moći ćete da vidite prsten Sunca u čijem centru je Mesec i to na neko kraće vreme... Ako je za neku utehu.

...I ionako najiskrenije, jedva čekam da se okonča ova godina i sve one gomile lažnih proroka i isfrustriranih šamanki smire hormone i počnu da se bave korisnijim poslovima, ako znaju i umeju... Mada, imajući u vidu jako dug period boravka Neptuna u Ribama i prediktujući da će ludilo ići "do daske" ne nadam se boljem ni u sledećoj godini.

Ok, a sada konkretno astronomski...

Solarna eklipsa 20. maja 2012. se javlja na 1. stepenu Blizanaca i naravno da će imati generalan uticaj na Blizance, ali i sve one kojima u karti ova eklipsa pravi neki aspekt sa radiks planetama ili vrhovima kuća.

Staza pomračenja počinje večeras u 22:06 UT (univerzalno vreme) u južnoj Kini. Zatim produžava do južnog Japana, 10 km severnije nalazi se Tokio i time je direktno izložen uticaju ovog pomračenja. Zatim staza ide preko Pacifika u trajanju od oko 2 sata, pa preko Aljaskanskih Aleutskih ostrva i antiumbra konačno dodiruje kopno u 01:23 UT 20. maja. Linija ide preko Kalifornije, centralne Nevade, južne Jute i severne Arizone. I konačno, u 01:34 UT stiže u čuveni Albakurki u Novom Meksiku i prizor, zamislite, traje epskih 4,5 minuta. A zatim produžava ka Teksasu da bi se i Sunce i Mesec mrdnuli dalje i tako nas uskratili raznih strahova i strašnih proročanstava.
Dakle cela trajektorija eklipse traje do 5 sati (od Kine do Amerike) i žao mi je, ali sa našim područjem nema baš mnogo veze, a eto ne prolazi ni pored piramida u Meksiku, Egiptu, Bosni, niti svim mogućim pozicijama potopljene Atlantide.
Znam, i meni je žao, proroci ostadoše bez posla, a to je uvek laka para.

A sada, pošto zbog toga zaista i čitate ovaj tekst i pitate se hoću li konačno o astrologiji ili ste izgubili dragoceno vreme svojih života učeći astronomiju, umesto da lajkujete po fejsglupu ili kucate poruke...

Evo, stiže astrološko parče priče:

Dakle, pomračenje Sunca ili Meseca nikada nije "loša stvar" i u svemiru ne postoji nešto što može da se definiše kao loša stvar. Ako to do sada niste primetili dozvolite mi da vas prosvetlim, sve u ovom univerzumu ima svoje trajanje. Rodi se, širi ili napreduje, zatim počne da skuplja ili stari i umire. I hvala Bogu na tome.

U tom smislu pomračenja označavaju događaje ili zone naših života gde se neka stara priča ili situacija gasi, prestaje da postoji i pojavljuje se nova.
Lunarne eklipse imaju uticaj nekoliko meseci u budućnost, a posledice solarnih osećamo nekoliko godina posle samog događaja. Koliko tačno dugo zavisi od vremena trajanja eklipse. Napr, ako ova eklipsa bude trajala 4,5 sata njene posledice po južnu Kinu, Japan i jugozapadnu obalu SAD trajaće oko 4,5 godine. U slučaju da je u pitanju lunarna eklipsa tojest pomračenje Meseca sve ove brojeve možete računati u mesecima, a ne godinama.

No, vratimo se temi. Ovogodišnja parcijalna solarna eklipsa na 1. stepenu Blizanaca će nam pokazati kako da pronađemo različite perspektive i načine komunikacije, kao i kako da istražujemo i učimo nova znanja. Ugasiće iluzije time što ćemo progledati "kroz" njih i konačno se opametiti. Par nedelja kasnije kada Jupiter stigne na stepen eklipse shvatićemo ono čuveno "ko zna zašto je to dobro" i sa osmehom se okrenuti pravim rešenjima.
Takođe, na osnovu svega gore navedenog donećemo važne odluke čije ćemo efekte izuzetno osetiti tokom avgusta i septembra. A s obzirom da se ovo pomračenje dešava taman pošto je Venera krenula retrogradno razmišljaćemo o povratcima, o starim i sadašnjim ljubavima i ono najvažnije, o onome što mi lično želimo, volimo i očekujemo od drugih. Konačno ćemo dobiti jako interesantne uvide gledajući druge ljude (od "jao, što si divan" do "jao, pa ti si bolestan, a meni je trebalo tri godine da shvatim da imaš bipolarni poremećaj"... i u tom smislu), naročito prijatelje ili rodbinu.

U toku ove eklipse Merkur je u konjunkciji sa Jupiterom, u kvinkuksu sa Saturnom i u polukvadratu sa Uranom, sa Marsom u triseptilu sa Uranom. A Venera i Mars su u ovoj situaciji veliki igrači. Venera i Merkur su u recepciji, a Merkur je "uvećan" Jupiterom. Sve u svemu, gde vam padaju sadašnje pozicije Venere i Jupitera tu očekujte kosmičko ili karmičko drmusanje.

Sledeća solarna eklipsa jeste TOTALNA i dešavaće se 13. i 14. novembra na 22. stepenu Škorpije, ali polako, hajde da prvo "preživimo" ovu.

Elem, po savetu internet proroka i proročica stanite mirno, dišite duboko i zamislite kako kiša fotona koja je putovala čak od Plejada samo ka vama ulazi u vašu krunsku čakru i puni vas plejadskim informacijama. Ove informacije znaju sve o svemu, samo što ne znaju ništa konkretno, te je moj savet da ovu kosmičku meditaciju nastavite tako što ćete podići ruke visoko ka nebu, pozdraviti ponovo odpomračeno Sunce, zatim ih pažljivo približiti glavi (zbog elektro-magnetnog zračenja), gde ćete ih u jednom brzom, elegantnom i koordinisanom pokretu približiti ušima.
Sledeći korak: uhvatite svoje uši i počnite da igrate.
I dok se smejete igrajući shvatite u mudrosti da sve ima svoj početak i svoj kraj.

Kako se pravi melem

noreply@blogger.com (yzse) — Fri, 18 May 2012 08:01:00 +0000

Po opštem pravilu rastopi se 30 grama pčelinjeg voska na vrlo laganoj vatri. Može da se koristi svinjska ili ovčija mast, mada sam ja upotrebila oko 30 grama kakao putera.

Na mrštenje na spomen svinjske, i uopšte životinjske masti, treba da vas podsetim da su se pomade oduvek pravile tako, s tim da su od "naprednih vremena" umesto ove komponente uvedeni produkti krekovanja nafte. Dakle, odlučite sami.
Zasićena masnoća je neophodna za procese u ćelijama i spolja i iznutra.

Ok, u rastopljenu zasićenu masnoću usuti malo ulja, lagano promešati i eventualno dodati kap dve nekog eteričnog ulja da zamiriše lepo.
I to je to.

Za ovaj melem sam koristila ulje nevena zbog regeneracije ožiljaka na koži i ulje ruzmarina zbog zatezanja i podmlađivanja. I to ulje nevena oko 15ml i ulje ruzmarina oko 10ml.
Nisam dodavala eterično ulje pošto sam htela da se držim homeopatskih principa da je manje više i da organizam, tojest baš koža, ne treba da se zamara dekodirajući šta od kog sastojka treba da preuzme.
Lepota je u jednostavnosti.

Obratiti pažnju:
Možete se zaluđivati kako pravite idealne meleme, no ako se ne pridržavate sledećih pravila bolje da ih niste ni pravili.
Dakle, ulje lekovite biljke koju koristite treba da bude napravljeno u najzasićenijoj mogućoj koncentraciji. Onaj ko vam je prodao ulje, na primer nevena, treba da zna koliko je suve ili sveže biljke stavio u koliko ulja.
Ako to ne zna - nema potrebe za daljim razgovorima.

Još važnije - morate znati šta je noseće ili bazno ulje, svejedno kupovali od travara na pijaci ili u apoteci.
Ako je biljka u sojinom ulju kao baznom ulju nemojte je kupovati.
Ako je biljka u kukuruznom ulju nemojte je kupovati.
I ovo isto važi za ulje kukuruznih klica, ulje semenki grožđa, standardno suncokretovo rafinisano ili nerafinisano ulje itd.

Za vašu upotrebu, za bilo kakvu upotrebu, potrebna vam je biljka u nerafinisanom maslinovom ulju, koja je u tačnoj koncentraciji "odležala" na Suncu u svetloj tegli određen broj nedelja, a zatim je proceđena i stavljena u tamnu staklenu bočicu.
Ako je stavljena u plastičnu - pišite propalo.
Potrebna vam je prava stvar, a ne kvaziestrogensko đubre.

I isto tako, krema ili klasična pomada nije isto što i melem u hemijskom smislu, ali melem može da se koristi sasvim slobodno i kao pomada. Ovaj moj recept ide sjajno i kao antirid, kao krema za lice, kao krema za telo i kao krema za brzo zarastanje rana i ožiljaka.
U tu svrhu može da se koristi i ulje lista gaveza (u melemu) i to se u svetu prodaje kao krema za lice za starije osobe, pošto su volatilne komponenete gaveza sposobne za dubinsku regeneraciju nekoliko slojeva ćelija kože istovremeno.

A evo kako to izgleda prilikom spravljanja u pčelinjem vosku.
Lako je, zar ne?

A Day at the Races (A Night in Opera)

noreply@blogger.com (yzse) — Wed, 16 May 2012 08:01:00 +0000

Bolidi su na stazi.
Spremni za trku.

A s obzirom da mi na obnovljenoj vozačkoj stoji da imam pravo da vozim i traktor i frezu da li će mi dozvoliti jedan krug, pitam se pitam...

Baš mi fali malo dete, fali mi glupiranje.
Jeste, i mazuckanje i gnjavuckanje.

Standardno i redovno

noreply@blogger.com (yzse) — Mon, 14 May 2012 08:01:00 +0000

-Samo malo... Ja treba da stanem iznad njega, a on će onda da me obori nogama i to tako što ću da unatraške direktno opalim kičmom?
Mora da se šališ?

Šalio se, ali nije dugo trajalo.
Sve dok mi nije doneo neke ogromne jastuke da specijalno stvorenje, sa specijalnim željama (ja) može estetski, lagano i po kičmu sigurno da tresne unazad.

U međuvremenu nije bilo pauze.

Oči kvazi predsednice srpske Vike.
I njen ubistveni lakat.

Low kick

Posle je proveravao da me nije zaključao u sali. Što i ne bi bila tako loša ideja, s obzirom da je bila subota popodne, a on bi se vratio u ponedeljak uveče.
Taman dovoljno vremena da pogasim telefone, da meditiram, vežbam padove i spavam.
Vodu sam imala, hranu nisam, ali je ionako trebalo da skinem kilo dve.

No posle urađenih samoubistvenih padova unazad, posle parternog prevrtanja i litara znoja, moj pogled je govorio sve.
Vraćam se kući na mlade krompiriće i pitu od višanja.
Dijeta ima da čeka sledeći vikend.

Mada... da sam znala da ću nedelju provesti u Urgentnom, i ponovo standardno i redovno u svojstvu pratnje, ipak bih izabrala da ostanem zaključana u dođou i prespavam dane.

I samo mene čeka

noreply@blogger.com (yzse) — Sat, 12 May 2012 08:01:00 +0000

Nije to bilo onda kad sam teglila 20 kila... i ostala živa.
I nije bilo ni kada smo Mili i ja po dogovoru pre dve nedelje odrađivale najvrhunskije najteži poljoprivredni posao, a to je - presađivanje korena drveta starog 5 godina, a bez povređivanja tog korena.

E ako je nešto fizički teško onda je to.
Obigravati oko korena, dubiti rupu, paziti na žile, razgovarati sa dotičnim drvetom, pa ga malo cimati, pa se drati na dete da pazi kako radi sa motikom, pa trčati u garažu po lopatu, pa se preznojavati, pa deda za babu, a baba za repu, ali neće da mrdne... i tako dva sata sve dok se lokalna dva viteza nisu smilovala da nam pomognu. Nisu više mogli da nas gledaju kroz prozor, a ni da slušaju naše visprene dosetke.

Elem, Mili za mene, ja za Sašu, on za Vlatka i iščupasmo. Posle je lakši deo jednačine bio otkopati novu rupu, ali na dobrom mestu i tu ga smestiti. Kiša nam je savršeno odgovarala tih dana.
A inače cela ova radna akcija pokrenuta je zbog blentavog deda Slavka koji sadi drveće redom na svakom idiotski-najidiotskijem mestu.

E ako mi tog dana nije pukla kičma nikada neće. U stvari, tako sam bar mislila...

Dakle, nije bilo ni tog dana. Bilo je posle par nedelja intenzivnog stresa sa svih strana.
Osvanula je nedelja. Lepo sam sve odradila, spakovala se i otišla u šumu. Pa red veranja po gelenderu, red balansiranja na istom, pa pet minuta divljenja samoj sebi kako to mogu da izvedem, pa penjanje i provlačenje kroz štangle, pa trčanje na brvnu, pa či gong u mojoj svetloj dvorani, pa istraživanje biljaka pre no što ih pokose, pa provera kako cveta pasiji trn kog ću obrati za par meseci i napraviti najsavršeniju kremu za lice, pa levo desno... i ostatak dana.
U ponedeljak nisam mogla da ustanem iz kreveta. To jest ustala sam videvši sve zvezde, mahnula i Hedi Lamar. Sakralni deo kičme mi se pretvorio u pakleni plamen, a svaki pokret, pa i glavom, dovodio je do efekta vulkanske erupcije bola.

Mili je naravno, puna mog znanja, samo konstatovala dok me je preskakala na podu:
-Šta je, nema seksa, a?
-Molim te, ne gađaj me mojim dijagnozama, uspela sam da otplačem dok sam pokušavala da se pomerim. -Ovo je od greške u či gongu.

...Mada nisam baš bila sigurna.

I pošto je danima trebalo da uradim to i to, pa to i to... sada više ništa nije bilo hitno.
Samo sam ležala po cele dane.
Na podu.
Na onim drvenim merdevinama za kičmu.
Na krevetu sa jastukom ispod zadnjice.
Na stolici bočno ponovo sa jastukom ispod kičme dok mi glava i noge vise sa svake strane.

Samo ležanje i samo sati ispred mene.

U jednom momentu više nisam mogla da slušam ni Patrika sa Oneradionetworka, samo tišina.
I samo ležanje.

I onda mi je došlo.
Da li je fantazija, ili je animus, ili je izfantazirani animus, tek počela sam da izmišljam svog idealnog mužjaka.

Prvo sam se obračunala sa pogrešnim modelima. Onog bipolarnog agresivnog sam presekla motornom testerom, pa sam ga iskomadala sjekirom, pa sam ga ispolivala kiselinom. Pa je šuštao dugo dok se nije pretvorio u dim.

Onda se pojavio preosetljivi. Mislila sam da je to taj, ali zamalo. Smorio me je.
Završio je u kontejneru uredno spakovan u kese.

I onda ništa.
Ležanje.
Ponovo.
Satima.

U jednom pogrešnom okretu kroz sve zvezde konačno sam ga ugledala.
Normalan.
Fin.
Ma, normalan.
Moj.

Prvo me je odveo na plesno veče, onda sam ja njega vodila na sladoled (podelili smo jedan, to je bilo zabavnije), šetali smo. Sutradan me je izmasirao. Uveče sam zaspala tako što me je držao u zagrljaju.
Ne razgovaramo, ja ne mogu. Reči me zamaraju.
Samo hodamo, ili samo sedimo.
I za sada je sasvim dovoljno.

I posle nešto razmišljam sve tako ležeći na podu...
Ako je tu, u mojoj glavi, u mom polju, ako već postoji negde u meni, da li to onda znači da se na nekom kraju grada, na nekom kraju sveta, galaksije, atomi reorjentišu, sklapaju u njegovo telo, njegov mentalni sklop, stvaraju ga u nekom jutru, a onda mu unatraške ispisuju istoriju da sve izgleda kao da je realno, kao da je redovno stvoreno?

Da li on postoji?

Jututunska juhahaha

noreply@blogger.com (yzse) — Thu, 10 May 2012 08:01:00 +0000

U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!

Jovan Jovanović Zmaj
1865.

Prim.blog.: Neke istine su večne

Život 16

noreply@blogger.com (yzse) — Tue, 08 May 2012 08:01:00 +0000

Moj novi ljubimac.
Zove se Svetozar.

Sambucus nigra

noreply@blogger.com (yzse) — Sun, 06 May 2012 08:01:00 +0000

Ispričala je kako je davno dobila grupicu devojaka, starijih maloletnih delikvenata za obuku. Predali su ih njoj pošto više nisu znali šta bi sa njima.
I bilo je tada ili nikada više.

U slučaju da ponove nešto iz svog reperotara bile bi poslate u prave zatvore, verovatno do kraja života.

Kaže da su bile strašne. Ubogaljeno strašne.
Dilovanja, ubistva, radile su noževima kao filipinke. Sporo su kapirale bilo šta što nije u vezi sa njihovim "preživljavajućim" refleksima.

Ona kaže da je u njima videla decu. Samo na smrt isprepadanu i odvojenu od svoje prave prirode. Nisu bile žene, samo imitacije muškaraca.

I tako ih je vodala, objašnjavala, učila da kuvaju.
Da operu kosu, da se kupaju.
Da čuvaju guske, da hodaju iza koza.

Danima.

A onda kada su i naučile par stvari setila se da im u šumi pokaže biljku kojoj mogu da kažu sve što im leži na duši i da dobiju odgovore na sva pitanja.

Jer sa zovom se najlakše razgovara.

Razmišljam o toj priči u onom mikro šumarku između Idee i Rode.
Razmišljam o toj priči u svim gradskim zavučenim mikro šumarcima.

Tu između dva hipermarketa pronašla sam jednu, baš iza oraha. Počela je sa cvetanjem, vrlo stidljivo za sada.
Odmah smo se sprijateljile.

Kako sam i mogla da zaboravim na to? Zelena dama, večita pratnja svih veštica. Donosi se prilikom porađanja žene, donosi se prilikom umiranja.

Miriše božanstveno, ali na daljinu.
Malo bliže počinje da smrdi.
Zato je i oprašuju muve, pčele vrlo malo.

Koristimo je u laboratoriji prilikom spravljanja biljnog Kamena.
Koristimo je stalno.
Vežbamo pogled na njoj. Onaj pogled - ti hraniš mene, ja hranim tebe.

U početku joj nisu verovale.
Daj ne seri i slične rečenice.
I posle par dana, kako je rekla, odjednom su se sve izgubile. Par sati kasnije je otišla u šumu da ih traži.

I našla ih je.

Svaka je pronašla svoju zovu, sedela je ispred nje i pričala.
Svoju priču, svoj bedni, mali život.
Krv i suze.

Sklonila se, kaže, nije htela da prisluškuje.
Da ometa.

Nekako, tu u tom mikro šumarku, počela sam da razmišljam šta bih ja mogla da joj kažem. Koju bih joj svoju priču ispričala? I kakav bi onda sok potekao iz nje?
Menstrum koji znači prelaz, smrt i život istovremeno.
Sve ono što je ušlo u mene i sve ono što je izašlo kroz sve ove godine.
I da li bi onda zelena gradska ostrvca jednog prolećnog jutra zamirisala na moj život?
Da li bi se onda podigao vetar i odneo miris ka brdima?

Ili tražim previše?

Znao čovek

noreply@blogger.com (yzse) — Fri, 04 May 2012 08:01:00 +0000

Ako lekar, naime, bude poznavao promene godišnjih doba, izlazak i zalazak zvezda, kao i okolnosti pod kojima se zbiva svaka od tih pojava, unapred će znati prirodu nastupajuće godine. Razmatranjem tih pitanja, kao i prethodnim izučavanjem idealnih vremenskih prilika (kairos), lekar će posedovati istinsko znanje o svakom pojedinom slučaju, imaće odličan uspeh u postizanju zdravlja i puno napredovati u svojoj veštini.

Ako bi se nekom učinilo da ovo spada u meteorologiju, taj bi, posle zrelog razmišljanja, uvideo da doprinos astronomije medicinskoj nauci nije nipošto beznačajan, već, naprotiv, veoma značajan. Čovekove bolesti, kao i njegovi probavni organi sa godišnjim dobima, naime, doživljavaju promene.

Vazduh, voda, tlo
Kanon medicine

Hipokrat

Brza i lagana voćna torta

noreply@blogger.com (yzse) — Wed, 02 May 2012 08:01:00 +0000

Potrebni sastojci su:

- kutija Plazma ili sličnog keksa, može samleveni, ali je bolje kada je grubo samleven (sa malo većim komadićima)
- otprilike 2 kašike šećera
- dve kisele pavlake
- dva šlaga ili pakovanje slatke pavlake
- razno voće

Vreme pripreme - minuti su u pitanju

Umutiti keks, kiselu pavlaku i šećer (po potrebi dodati još) i to je baza ili kora torte. Ostaviti malo keksa za posipanje.
Zatim na ovu koru stavljati red šlaga (tojest pavlake), voće i "poprašiti" keksom. I tako dok se sastojci ne potroše.
Savet: izabrati kiselkasto voće da preseče ukus bazne kore.

Ovde imamo jedno pakovanje šumskog voća i jedan (u kući preostao) kivi i sasvim je OK.
Štaviše, toliko je OK da sam počela sa konzumacijom pre fotografisanja.
Ali jednom se živi.

I na moje - da želim da se okanem slatkiša, prijateljica mi je iskreno poželela da nikada ne uspem.
Želja za slatkim je želja za životom.

I ništa pametnije odavno nisam čula.
Te odoh da nastavim gde sam stala.

Izbori u Srbiji maj 2012.

noreply@blogger.com (yzse) — Mon, 30 Apr 2012 08:01:00 +0000

Počela sam da pišem vrlo ozbiljan, gorak i izuzetno nekulturan tekst, i sve obrisala.

Zašto mi je potrebno da mi ponovo neko zazvoni na vrata, pita me kako sam, a onda mi onako sasvim slučajno napomene da uvek zna gde je moje dete?

Ima u Orvelovoj '84. ona jako dobra rečenica - da "oni" uvek precizno znaju šta je to čega se svako od nas užasava.

Na izbore ću izaći.
Neću crtati.
Neću prekrštavati papir.

Za nekih dvadesetak godina očekujem da će generacije mladih Kineza rođenih ovde preuzeti kontrolu i početi sa korektnim upravljanjem državom.
Samo što će tada za mene biti kasno.

U međuvremenu kopaću na svaki način da izađem iz ove zemlje. I ako ne uspem ja, uspeće moje dete.

Neka se spasi bar jedna od nas.

I neka ode i ne osvrće se.

P.S. Zahvaljujem se uredništvu Blica, koje je svojom bedno jeftinom kampanjom protiv Nikolića, a za Tadića, uticalo na to da između katastrofalnih lica i partija na listiću moj glas ode Tomi.

31. Alhemičarsko dostignuće novog doba

noreply@blogger.com (yzse) — Fri, 27 Apr 2012 08:01:00 +0000

Dejvid Hadson je treća generacija farmera iz Arizone, što bi i ostao da ga život nije naterao da se bavi hemijom i fizikom i posle višedecenijske potrage nagradio najvećim otkrićem transmutacije hemijskih elemenata.

Zemljište u Arizoni gde je Hadson porodično nasledio imanje bilo je vrlo posno i naravno malo isplatljivo za uzgoj bilo koje kulture. Glavni problem koji je njegova porodica imala bio je preveliki procenat natrijuma zbog čega su iz obližnjeg rudnika u cisternama dovozili sumpornu kiselinu i injektirali je u zemljište u tačno određenoj srazmeri. Pošto je opšte poznato da je Arizona područje sa izuzetno malo padavina, iza cisterni sa supornom kiselinom išao je traktor sa ugrađenim sistemom za navodnjavanje. I kako je voda izlivana po zemljištu odmah posle kiseline radnici i Hadsonova porodica su mogli da posmatraju kako sve iza njih izgleda kao da ključa. U tim trenucima stvarao se natrijumsulfid koji bi voda razređivala i odnosila. Za to vreme su morali da vode računa pošto imaju i dosta kalcijumkarbonata u zemljištu i da će time oboriti PH vrednost tla i da nijedna biljka neće moći da raste - da koriste supstancu koja će stabilizovati PH tla.

U potrazi za pravom supstancom i stalnim nadgledanjem zemljišta Dejvid Hadson je stalno nailazio na mineralne naslage nepoznatog porekla. U to doba nije znao ama baš ništa o hemiji, samo onoliko koliko je mogao da pročita u poljoprivrednim časopisima, ali je posle nekog vremena shvatio da on zapravo i nema zemljište već sprašeni stenski, tojest mineralni materijal. Zato mu je palo na pamet da uzme uzorak da ga pomeša sa kiselinom i dobio je crnu tečnu frakciju. Ovu frakciju su izlili na novine i ostavili na Suncu da se suši. I kako je počela da se suši – eksplodirala je.

Kako nešto što je bazično metal može da eksplodira pitali su se svi. Ne znajući praktično su izveli prve stepene alhemičarske faze nigredo. Eksperiment su ponovili ovog puta u metalnom buretu koje se razletelo na sve strane od jačine reakcije. Ono što su primetili ovog puta nije bila samo eksplozija već i implozija materjala, što je nemoguće po sadašnjim zakonima fizike u takvim uslovima. Treći put su u sred svega postavili grafitnu olovku i kada se reakcija desila olovka je ostala netaknuta, dok je grafit u njoj nestao. Sada su tek bili u šoku. Izvanredno svetlosno zračenje, ekstremno oslobađanje toplote, ali bez gasa. To sve nije moglo da se objasni. Zato je Hadson uzeo uzorak svog zemljišta i odneo ga u lokalnu laboratoriju na analizu. Analizu koja je samo potvrdila da se radi o kombinaciji gvožđa, silicijuma i aluminijuma. U redu, ali ova kombinacija metala ne može da eksplodira zar ne?, pitao ih je Hadson sada potpuno sluđen. I hemičari su to potvrdili. Sledeće mesece proveo je raspitujući se ko je najveći stručnjak za analizu metala i pronašao je takvu osobu na Univerzitetu Kornel, i ne samo osobu već i vrlo preciznu i komplikovanu aparaturu. Rezultat je potvrdio da se radi o gvožđu, silicijumu i aluminijumu. Ali Hadson je ostao pri zdravorazumskom rezonu da metali ne eksplodiraju. Zato su uzorak odneli u susednu laboratoriju gde su ga očistili od bukvalno svih tragova gvožđa, silicijuma i alumijuma. I opet je nešto ostalo. Analiza je ovog puta pokazala da ne postoji ništa, da nema apsorbcije ili emisije, što je za hemijsko-metaluršku, pa i svaku običnu analizu nemoguća stvar. Hadson se razočaran vratio u Arizonu gde je sam nastavio metalurške eksperimente. Ono što je bilo čudno je da dok je otapao uzorak svog tla u olovnoj posudi sam uzorak bi probio dno posude. Teže od olova?, postavilo se novo pitanje. Ako bi ubacli zlato i srebro u osnovnu supstancu ona bi te metale „apsobovala“ i više nijednim postupkom nisu uspevali da ih vrate, kao da ih je pojela.

Ovo je samo rezultovalo raspravama između Hadsona i nebrojenih hemičara po najboljim laboratorijama. U pitanju su bile kasne sedamdesete godine prošlog veka i Hadson je bio svestan da mu je potrebna daleko preciznija spektroskopska mašina, što je i pronašao u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj koja je bila najbolja po pitanju metalurgije u tom trenutku. Teorijski Rusija je imala najbolje ideje i Hadson je uspeo da nagovori ljude u nemačkoj laboratoriji da primene ruski napredni postupak. Prvih 15 sekundi mašina je očitavala... pogađate već – gvožđe, silicijum i aluminijum sa retkim tragovima kalcijuma, titanijuma i to je bilo to. Ali dalje očitavanje je pokazivalo da postoji materija, ali da je „ništa“. U 70-oj sekundi, baš kako je knjiga Sovjetske akademije nauka i pisala, odjednom se pojavio paladijum, zatim platina, osmijum, pa rodijum, i iridijum. Mašina je ovo očitavala u tačnim razmacima spaljivanja uzorka i emisije elektrona baš kao što je i čuvena knjiga najavljivala. Eksperiment je ponavljan mesec dana i rezultati su ostajali isti.

ORMES

Sledeći korak je bila neutronska aktivacija. Za tu svrhu mu je poslužila najsavremenija laboratorija u Londonu koja je radila direktne analize protona i neutrona elemenata. Uzorak je u čuvenoj 70-toj sekundi pokazao retke metale nabrojane iznad u tekstu, ali u ogromnoj koncentraciji. Čuveni afrički rudnik tog doba je iz utrobe Zemlje eksploatisao rudu sa ovim sastojcima, ali je Hadsonov uzorak imao 75 puta veću koncentraciju. Sada su naučnici imali geološko neslaganje.
Sledeće tri godine Hadson će provesti uz najbolju američku laboratoriju tog doba gde će naučnici zblanuto shvatiti da rodijum koji su ekstraktovali kao rodijum i izveli nad njim seriju analiza u poslednjoj prestaje da bude rodijum i postaje gvožđe. Ali i to gvožđe u toku nekog hemičarskog koraka provere takođe prestaje da bude gvožđe i postaje alumijum...

U sledećem slučaju rodijum je postao ugljenik, pa danima nije bilo ničeg, pa se rodijum ponovo pojavio. Od Hadsona se u ovom trenutku tražilo da patentira svoj „pronalazak“ je je rodijum daleko skuplji od zlata na svetskom tržištu. I tako su u martu 1988. godine patentirani orbitalno reorganizovani monoatomski elementi, skraćeno ORMES ili ormus. I desio se najveći pomak u hemiji kada su shvatili da je Mendeljejev periodni sistem elemenata samo dvodimenzionalni prikaz kosmosa, da zapravo ovaj sistem ima tri dimenzije i da tamo daleko iza tabele postoji nešto što je osnova svakog elementa i što u zavisnosti od uslova sredine transmutira. Čudesno otkriće ako uzmemo u obzir da su u pitanju niskotemperaturne nuklearne reakcije, što se ni u jednoj od najsavremenijih laboratorija fizike nije uspelo.

Alhemičarski Dejvid Hadson je i ne znajući otkrio „so metala“, ako se sećate osnovnog alhemičarskog trojstva – so, sumpor i živa. Ova „so“ povećava svoju atomsku masu prilikom oksidacije i čak se u nekim kombinacijama sa vodonikom ponaša kao čuveni mistični atoeter grofa od Sen Žermena.

Već u očajanju Hadson je sa svojim radnicima iznajmio najbolju mašinu termografski metrički analizator na kome su izveli serije svih mogućih eksperimenata koji su im padali na pamet. Zagrevali su i hladili uzorak desetine puta, uopšte ne znajući da u stvari rade Opus Magnum. U početnim trenucima supstanca bi isparila, pa bi se kondenzovala, pa bi bila teža od olova, a onda u nebrojeno ponovljenom postupku prosto bi nestala, pa bi se opet pojavila, pa bi poletela u vis i sa sobom ponela celu zatvorenu posudu koja je zapravo i bila retorta, a što bi se na aparaturi pokazalo kao negativno očitana težina. I uz to zagrejana supstanaca je pokazivala superprovodljivost.

Kasnija istraživanja po pitanju fizike su pokazala da u zavisnosti od frekvencije ovi ormes atomi pokazuju ili ne pokazuju elektrone, kao da elektroni tuneliraju kroz dimenzije menjajući tako prostor/vreme. I isto tako sama supstanca ume da emituje svetlost, bukvalno kao tečnu svetlost i to brzinom zvuka, a da unutar nje u tom trenutku uopšte ne postoji elektricitet. A kada supstanca počne da emituje elektro-magnetno polje, to polje se apsolutno ne ponaša uobičajeno. Nema južni i severni pol, nema polove uopšte, a ima obrtni moment, i ako se približi nekom drugom polju bukvalno ga „pojede“. Kvantni fenomen. A zbog ovih osobina Hadson je imao ozbiljne probleme sa Američkim ministarstvom odbrane prilikom patentiranja.

Do 1993. urađena su opširna geološka, fizička i hemijska istraživanja, osnovana je kompanija sa rudnikom ove „supstance“, a Hadson je tek od 1994. dobio državnu dozvolu da javno govori o svemu. Zanimljiv detalj je da je od svog ujaka 1992. dobio knjigu o alhemiji, i to od ujaka koji ga je jedva naterao da je pročita. I da shvati da ima alhemičarsko belo praškasto „zlato“, zlatno staklo i baš ono zlato koje se spominje vezano za hebrejsko Drvo života, ono što daje život. Posle decenija trčanja po svetskim laboratorijama, sticanja vrhunskog znanja iz fizike, hemije i elektro-tehnike Dejvid Hadson je počeo da se smeje. Trebalo je da bude običan siromašni farmer iz Arizone, a postao je i ne znajući najveći alhemičar ovog doba.

Danas su ORMES zlato, srebro i ostali elementi široko poznati. ORMES zlato se prodaje preko Interneta i pored toga što su se pojavile kopije Hadsonov proizvod je najkvalitetniji i najsigurniji. Uz dalja eksperimentisanja po pitanju proizvodnih tehnologija ORMES je danas najpoznatiji kao prehrambeni suplement za različita teška oboljenja gde pokazuje izuzetne rezultate.

So metala smo, čini se, konačno pronašli. Sada nas čekaju još dva koraka do stvaranja Kamena mudrosti to jest univerzalnog leka i hrane besmrtnika. I iako se serijal tekstova ovde završava alhemija kao neuništivi feniks doživljava nove inkarnacije i nove vrhunce.

Shamrock diaries 17 - Milton Erikson

noreply@blogger.com (yzse) — Wed, 25 Apr 2012 08:01:00 +0000

Počela sam da je spominjem dan ranije, još u toku šamanizma. I kako smo radili bilo šta što ima veze sa lečenjem ja bih stalno upadala sa onim "a šta da radim sa trudnom ženom", "kako da povedem trudnu ženu". Nekako je trudna žena bila etalon za svaki mogući slučaj sa kojim bi mogli da se sretnemo.

I Mila se pojavila. Skoro gola, naoružana cigaretom i trudna do zuba.

U početku sam je gledala kao čudo, ali smo par sati kasnije pronašle zajednički jezik.

I provele smo i sate i dane zajedno.
Učeći uvođenje u trans.

A "trans je prirodna pojava", rekao veliki Erikson.

Mislila sam, onako iskreno, umreću od dosade, ali i to je trajalo dok nije počeo da nam priča Eriksonov život. Njegovu borbu da preživi, presudu da sada kada više ne može da bude farmer postane lekar i onaj događaj koji...

Džo je bio seoski đilkoš, lopov, maltretirač i sve redom. I tako je dan ranije iz seoskog magacina nestalo puno stvari, svi su sve znali, a Džo se pravio blesav sedeći ispred lokalne birtije i ispijajući pivo.
Erikson je bio klinac u tom trenutku, samo jedan u gomili koja je Džoa zainteresovano posmatrala iz daljine.

A onda naravno, tamo u daljini na putu se ukazala Irma, seoska lepotica. Jedrila je ponosno, isijavala zadovoljstvo i očaravajući miris trava i Džo se kao po komadi ukočio i zablentavio pravo u nju.

Onda se predomišljao, skupljao hrabrost i konačno odlučio u momentu kada se ona približila. Skočio je sa stolice i u tri koraka našao ispred nje. A onda je zamuckujući pozvao na subotnju igranku.

Irma je za trenutak razmislila, pogledala ga pravo u oči i odgovorila:
-Samo ako se budeš ponašao kao džentlmen.

Nedelju dana kasnije Džo se zaposlio na farmi njenog oca, zatim je zbog svog vrednog rada i savršenog osećaja za organizaciju postao glavni čovek, a godinu dana kasnije Erikson je vitlao sa ostalim klincima na njegovoj svadbi sa dotičnom Irmom.

Džo nije bio ni svestan da je Eriksonu dao prvi metodološki princip - prava rečenica u pravom trenutku čini čudo.

A mi smo posle x sati čoporativno otišli na ručak u nešto što je samo spolja izgledalo kao Džoova birtija, no (advokatska preporuka, a to je debela preporuka) hrana je bila ne savršena, već taman po Eriksonovoj metodici.
Revanš, da ne zaboravim.

Posle vežbanje prisajedinjenja pozi, disocijacije, traženja indikatora transa,..., utilizacije i povratka..., pa proces završetka.

Ovde mi se savršeno nacrtala manipulacija glasom, pa smo vrlo brzo počeli da analiziramo političare. Neki od njih su eriksonovski majstori.

Utilizacija je tako moćan koncept, a toliko prirodan.

No, veče pre toga je radio na celoj grupi, čisto da nam pokaže kako ćemo grupno ući u trans a da i ne primetimo. I uspeo je, na svima osim meni.
Sećam se da je prva rečenica bila - Sada možete izabrati da obratite pažnju na moje reči, a možete izabrati i da ne obratite. I za mene je to bio jasan signal da pogledam stanje svojih noktiju i zanoktica, da se setim Mili i priupitam da li je uradila teoriju, i matematiku i hemiju, ili će i to da me sačeka kada se vratim kući.
I kako sam podigla pogled shvatila sam da su svi obeznanjeni.
Aha, na meni ne radi, razmišljala sam gledajući u pod i nadajući se da me nije primetio.
Ali me jeste primetio.

Sledeće veče kada je trebalo da se uradi individualna seansa pogledao me je i nasmejao se - Hajde da pokušamo sa tobom.
-Hajde, odgovorila sam.
I počeli smo.

Samo je govorio, dok je moj zadatak bio da gledam u dugme na ketleru tamo na pomoćnom stolu. Tu je finta, stiglo mi je do mozga. I namerno sam se opirala, ali ne zadugo. Više nisam mogla da izdržim i sa zadovoljstvom sam ga poslušala kada mi je sugerisao da mogu da zatvorim oči.

Jedan deo moje svesti je bio tu, ali sve ostalo nije. I taj jedan deo svesti je bio apsolutno prisutan kada me je ostavio u transu i objašnjavao svima ostalima šta se dešava u meni.
A kako je počeo da me vraća posumnjala sam da ću ikada izaći iz tog stanja. 3,2,1, sve je bilo toliko blizu, sve osim mojih moždanih funkcija. No, na 1 otvorih oči i povratih se sebi.
Par minuta kasnije bila sam ona stara.

Sledeći eksperimentalni kunić je izabran, ali od svih stručnijih kojima sam bila okružena niko se nije usudio ni da pokuša. A tamo gde se pametan plaši da kroči, budala srlja. Ja sam preuzela kormilo.

Uvela sam je vrlo lako i potpuno neočekivano, a onda mi je mozak stao.

Iskreno, meni je bio lako. Mene je vodio profesor sa višedecenijskim iskustvom, a njoj sam morala da se poklonim što mi se tako olako prepustila. Nisam smela da napravim grešku.
I nisam znala šta je "njen problem", osim onih trenutaka kada smo se družile po pauzama. I tu u tim trenucima stravičnim brzinama tražila sam ključ. I pronašla ga.

Ako sam i zabrljala samu metodologiju, razmišljala sam, ako već ne mogu da se setim šta da radim, a imam osobu u transu, pa hajde da joj...
I tačno sam to i uradila.

Negde na pola postupka krajem oka videla sam da mi se prepustila i žena, psihijatar po profesiji, vrlo zainteresovana za ono što znam. Ok, sada vodim dve, budala koja je gigantskim koracima brljivo gazala po umovima se okuražila.
A profesor me je pustio da idem do kraja.

Uradila sam ceo proces i zajedno ih vratila. I vladao je muk.

Pola minuta kasnije bila sam obasuta prijavama novih klijenata koje sam glatko odbila sprdajući se da su moje usluge previše skupe za njih. On se nasmejao, a onda mi je vrlo pažljivo i sistematično poređao greške. A onda sam na te snimljene greške ja dodala moj spisak. Odlično smo se razumeli.

Ali je priznao da ga zaista zanima moj način rada.

Ostatak večeri do duboko u noć proveli smo pričajući o Šaubergeru, o Rudolfu Štajneru, o Laponiji, Inuitima, Čukotki, Kamčatki...

Poželela sam da moj život krene kao njegov. Da odem negde na dve nedelje, a da ostanem dvadeset godina.
Poželela sam takav život. Ne isti, sličan, ali moj.

Dok sam ga ispraćala u noć.

Obećali smo da ćemo se ponovo sresti.
Tada kada Veliki Voron odluči.

Umetnost svakako

noreply@blogger.com (yzse) — Sun, 22 Apr 2012 08:01:00 +0000

Baš je lepo što te podsećam na te stihove.
Ali, ne hvala.

Tamo negde u toku ovog ledenog februara spazila sam na ulici momka kako, valjda je bio dan zaljubljenih, nosi jedan izmrzli ljiljan uvezan ružičastom trakom.
Mislim da odavno ništa lepše nisam videla.

Poželela sam isti takav.
Od nekog kome značim.

Ne, ne, sve je ok. Ja imam problem sa tim kako srpskim mužjacima treba po nekoliko godina da shvate koga vole i ko im znači.
I taj problem nameravam i da rešim.
Ali ne ovde.

Hvala i na pitanju. Svi smo dobro. Danas smo u streljani ceo dan. Inače, glancam boken i spremam se za sezonu na otvorenom.
A kada odložim mač - tada sam žensko.

I strastveno volim ono što je moje.
Samo moje.

Naročito vreme.

I ne odgovaram na sms poruke i mejlove.

Život 15

noreply@blogger.com (yzse) — Thu, 19 Apr 2012 08:01:00 +0000

paprike...

i krastavci.

Nadamo se bogatoj berbi.

Shamrock diaries 16 - Fazno stanje svesti

noreply@blogger.com (yzse) — Mon, 16 Apr 2012 08:01:00 +0000

On skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.

-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!

Ja zurim.
Zurim u svoje šake.

Prvo smo radili regulaciju. Čokir zmije do prostora Velikog Vorona. I ako zamisliš iz čokira medveda manifestuje se u čokiru tigra.
Posle disanje čangaja.

Sve kao uvod u putovanje.

Razmišljala sam o gradskim stanicama na kojima stojim i čekam. O popodnevima na autoputu.
O Suncu tamo, u onom pravcu.

O 18-tici koja nikako ne stiže iz pravca Novog Beograda, a viđam je stalno kad god čekam 46 ili 55.

Zurila sam u svoje šake. I ništa se nije dešavalo.

Pitala sam ga za lulu. Rekao mi je da ne zaboravim da kupim mrežicu koja ide na dno.
Kakvu crnu mrežicu, pa ja tu tehnologiju pojma nemam.
Ali jednog dana vidim sebe kao mudru babetinu sa sve smrdljivom lulom međ zubima i kesom biljaka za dimljenje.
Posle smo pričali o crvenoj muhomorki i programu koji ona ubacuje u svest.
Meni to liči na čod.
Njemu čod liči na to.

-To je starije od svega, pa zamisli i od čoda.

A onda se uozbiljio. Uneo mi se u lice i pripretio da nikada ne zaboravim - ako knjiga tvrdi nešto, a biljka mi kaže suprotno - treba da verujem biljci. Ne postoji autoritet veći od nje po pitanju herbalizma.

-A za animalizam...

-Pitaj svoje pratioce, smeje se on. Vidim da imaš jakog sivog vuka uz sebe.
-To svako zna, prevrćem očima, pa i oni koji ne treba. Pogotovo oni.

-Imaš i jaku zmiju... odozdo.
-To mi je od dede, konstatujem.

Bleki i ja se sledeće veče u sparingu dogledamo ispod rukavica. Razrađuje strategiju kako da mi smakne ruke i odvali me vezanim kroše-aperkatom. Čitam ga kao otvorenu knjigu.
Ja gledam njegove oči.
Dišem čangaja.

Gledam mu oči.
Fiksiram.
Dišem čangaja.

Iza mene se podiže zmija.
Dišem čangaja.

Sve se magli na desetak sekundi.
Bleki pada.

Glavni dotrčava, meri mu puls, gleda ka meni, pa ponovo ka njemu.
-Nisam ga ni dodirnula, kažem mu.
-Nije, Kej se ubacuje, ja sam gledao. Veštica...

Sledeće jutro stojim na Slaviji. Možda je pola osam, možda je sedam. Sunce je jako.
Stojim.

-Otkotrljaš se iz tela, to je sve. Bitno je samo da si spremna ujutru odmah po buđenju. Nema otvaranja očiju, ništa. Prvi tračak svesti i izlaz.

-Kako da znam da sam u faznom stanju, da nisam u bardou?
-Ako si u fazi vratićeš se.
-I telo treba da mi je na sigurnom dok se ne vratim? Zbog oštećenja...
-U kakvim ti to ratnim uslovima živiš da stalno postavljaš takva pitanja?

Bleki leži na podu sa otvorenim očima, fiksiran pogled. U nesvesti je. Ja klečim kraj njega, nežno mu uzimam glavu u krilo.
-Biće sve u redu. Za par minuta vratiće se u normalu.

-Ne znam kako da vam to objasnim najkraće, ali verujte mi, živim u ratnim uslovima.

Stojim na Slaviji već poduže vreme. Nema trola. Nijedne. Razmišljam o tome kada je pravo vreme da krenem u prve berbe. I kako da znam da nisam na nečijem zemljištu, da me ne pojuri seljak. Možda bi bilo najbolje da idem u brda, ali onda moram da dobavim neke karte i gps, i sklopim celu strategiju, korak po korak.
Vidim kako neka velika ptica kruži nad trgom. Ne razumem šta bi to toliko moglo da je zanima ispod mreže kablova, ali gledam dalje. Pola minuta kasnije ptica se spušta u centar na glavu spomenika. Gleda me, a onda širi krila.

Imam znak, zurim u svoje šake.

-Kada si u fazi pitaš. Prosto pitaš ono što te interesuje, ali...
-Uvek ima "ali", kolutam očima.
-Moraš da uradiš proveru. Taj neko, bazično produkt tvoje svesti ili produkt univerzalne svesti, ako bismo hteli da budemo precizniji, ili svesti koja prožima sve dimenzije, može i da se šali sa tobom.
-Zašto bi se neko šalio ako pitam ozbiljne stvari?
-Ne znam, on se zagonetno smeška, pitaj svoju svest.

Prsti na rukama mi izrastaju kao pipci, onda se otvaraju kao cvetovi, pa se rasipaju u sitan svetlucavi prah. Sada, mislim, sada pre no što se vratim u telo.

-Reci mi šta da joj dam?

Gigantska orlušina u sred srede Slavije prestaje sa mahanjem i krivi glavu u jednu stranu.

-Molim te, kako da joj pomognem?

-Daj joj uplandicu x folium, ne officinale radix, ceo trg se trese od tog kreštavo gromkog glasa.

-Sine Brutuse, pa zar i ti na latinskom?!

-...Uplandica x folium, glas se gubi u pojačavajućoj grmljavini.

Ogroman talas se kotrlja iz pravca Makenzijeve i znam da ne mogu da pobegnem. Dok podiže automobile i čupa bandere znam. Brojim. Četiri - sećam se svog tela, tri - talas se opasno približava, dva - udah, jedan - bam.

Vraćena sam u telo.

Stojim na autoputu već pola sata u čekanju autobusa. Bogte, kako sam ovo uspela da izvedem u sred bela dana, pitam se zabezeknuto.

To veče posle treninga on skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.

Ja zurim.
Zurim u svoje šake.

-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!
-Da li si ti normalan? Hoćeš da pogineš?, vezujem se i gledam ga dok se on okreće na drugu stranu i uključuje u srednju traku.
-Pravo da ti kažem, bilo mi te žao večeras. Kako su te svi gledali... kao da si neko čudo.

Ćutim.

-Taj tvoj šamanizam, je l' te to stvarno udara?
-Pravo da ja tebi kažem, sada samo mogu da budem u veštičijoj fazi. Šamanizam nastupa tek kada prestanem da imam mogućnost da rađam decu.
-Je li?, on se smeška. -Ja sam uvek mislio da su veštice jako interesantne.
-Mhm, zatvaram prozor dok moj veliki sivi vuk pokušava da se u trku ubaci unutra.
-Pa... pričaj mi malo o tome. Je l' igraš gola kad je pun Mesec?
-Zavisi od toga sa kim igram.

I dok ulazimo u Gazelu vidim pozadi kako se sivi transformiše u sokola i uzleće za nama.

Dovoljno blizu, a dovoljno daleko.
Tačno u pravi čas.

Dok dišem čangaja.

Subotom u bloku 70

noreply@blogger.com (yzse) — Thu, 12 Apr 2012 08:01:00 +0000

Dolazim jednom mesečno.
Popodne, onda kada sam pošteđena treninga.

Sedim na klupi.

Kada imam para kupim nešto da jedem.
Kada nemam onda nemam.

I onda samo sedim.

Shamrock diaries 15 - grleno

noreply@blogger.com (yzse) — Tue, 10 Apr 2012 08:01:00 +0000

Sunce, hajde da živimo u Tuvi.

Ja ću da radim na kopovima kobalta, a ti ćeš da svako jutro unosiš izmet jaka za grejanje.
Živećemo u superluksuznom šatoru sa najnovijim modelom moskviča iz '79. parkiranim ispred.

Popodne kada se vratim, pa izvadim akumulator iz kola i unesem ga u naš topli i podloženi dom, smejaćemo se dok ručamo zajedno i pijemo čaj.

Kuvaćeš ti odličan čaj od jakovog maslaca, samo što ću tu i tamo morati da vadim pokoju čupu dlake iz šoljice.

Uveče ćeš ti na jednom mestu da propovedaš budizam, a ja ću šamanizam preko puta.
Pa ćemo se takmičiti koja može jače i bogatije grleno da peva.

Ujutru ćemo zajedno vući akumulator do kola.

A vikendom ćemo obilaziti Altajsku i Podsibirsku oblast.

Sunce, hajde da živimo u Tuvi.

Tri palme na otoku sreće

noreply@blogger.com (yzse) — Sat, 07 Apr 2012 08:01:00 +0000

Špansko-turska serija

noreply@blogger.com (yzse) — Thu, 05 Apr 2012 08:01:00 +0000

Rekao mi je da se to dešava kada su u pitanju velike ljubavi.
Besmrtne.

Jedan ode, samo se prekine i to je to.
Onaj drugi ga voli večno.

Ovde u ovoj verziji.
Ovoj sezoni serijala.

I uvek.

Pre neko veče sam igrala glavnu žensku ulogu u nemačkoj seriji.
Učili smo preuzimanje taoca bez oružja.
Pokupiš prvu ili još bolje najbitniju osobu u okruženju i koristiš je kao štit da izađeš u slobodu ili da promeniš uslove pregovora.

Bilo je crvenih ruku, dislociranih kukova i udavljenih vratova.
Lepo je bilo igrati Urlike Majnhof.
Ali Andreasa Baadera, mog Andreasa još nisam pronašla.
Na sahranu nisam otišla.

Besmrtne ljubavi moraju da se prekinu.
To je prosto pravilo.

Zamlaćujući se hipnozama raznih vrsta shvatila sam neke teško shvatljive stvari. Isključiš deo svesti, pa taj deo svesti više ne registruje neke stvari ili osobe u okruženju. One su za nju providne.
A onda...

Ne, nemam ništa protiv sahrana za one koji vole takve stvari.
Samo ja tamo ne idem. Dosadno je i gubljenje vremena.

Par dana ranije srela sam ga u jurnjavi po VMA. Treba mi lekarski pregled za ppl, klasa II. I u sred sklapanja finansijske konstrukcije i u sred kombinovanja gde da idem na simulator srela sam ga.
Bio je u civilu.
A i bio je tu.

Trebalo je da je negde tamo, jugoistočna Azija ili već ko zna gde, ali bio je tu.

Nisam pitala, nikada to ne radim.
Žurila sam.

Serija u nastanku?
Ne, sve manje verujem u nju. Ali sam odlazeći odlučila jednu stvar. Kada se pojavi moj muškarac on će znati da sam ja njegova žena. Biće mu jasno kao dan. I neće me ganjati nekim usranim pričama, neće se folirati, niti predomišljati. I nikako me neće maltretirati da mu gledam horoskop. Boleće ga briga za horoskop, ja ću biti njegov horoskop i gotova stvar.
Kada se pojavi moj muškarac - znaće. Sve će znati. I neće oklevati, neće prestati, neće stati, gađaće u pravu metu iz svih raspoloživih oružja.

Ali ne mora da bude besmrtna ljubav. Uopšte nije potrebno.
Neka bude neka sitna, mala i topla i da traje.
Ma, neka bude ogromna i neka traje.

Ona je mogla da izdrži besmrtnu ljubav tolike decenije.
Ja nemam snage za to.

Videla sam je skoro, na igralištu ispred zgrade. Prvi prolećni dani, ja jurcam kao ćurka da dobavim najjeftiniju staklenu aparaturu za parnu destilaciju, razgledam šta je izašlo iz zemlje na svetlost, preslišavam se (i na latinskom)... A ona sedi i gleda me.
Dobacila sam joj poljubac i produžila.

Odlično je izgledala za nekog ko je godinu dana ranije jedva preživeo moždani udar.

U toj španskoj seriji ona pola veka živi bez njega. Gaji decu, gaji unučiće, gaji tuđu decu. Blaga kao plavo nebo, dobra kao hleb.
Sitna, mala žena.

Da ona nije posadila jelku pre trideset godina naš blesavi gavran ne bi preživeo onu godinu dok je bio povređen.
Da nje nije bilo mačke bi stradale.
Da nje nije bilo ne bi bilo ni kolača.
Da nje nije bilo sa kim bi Mili analizirala Šeherezadu i potresala se zbog zabranjenih istambulskih ljubavi.

Nema žaljenja, nemam za čim da žalim.
Sahrane izbegavam.

U trenutku prelaska u bardo deo svesti koji je bio ukinut u toku "materjalnog" života ponovo se aktivira i tada se na "onoj strani" vide svi oni važni, svi oni voljeni.
Nikada nisu ni odlazili, nikada nisu napuštali scenu... serijala.

I ako su oni zapravo samo projekcije stvarnih osoba koje su postojale, ako nisu "stvarni", ako su oni "stvarni" otišli dalje da realizuju sledeće karme, možda je i ona projekcija mog sveta u toku trajanja ovog univerzuma?
Možda sam ja samo njena projekcija?

A možda smo svi ipak samo jedno, u različitim nivoima postojanja, u različitim stepenima svesti.

U različitim tkanjima.

U večerašnjoj epizodi latino serije ja biram nekog usput u danseriji i igram salsu. Onda se okrećem i vidim nju ...i njega kako igraju uz mene.

I vidim sve moje brkate pretke i njihove divlje i pitome žene. I sve one za kojima sam bacila grumen zemlje, i one koje sam mrzela, i one za kojima sam isplakala oči.
I sve realnosti u kojima stvaram, održavam i rušim. U kojima kreiram milione života i opsenih prizora.
U kojima se udaljavaju i vraćaju u mene.
U tkanje.

I blagoslovim sve svoje bivše, sve stare i tužne ljubavi.
Mahnem im svima.
I samo igram.

U nekoj besmrtnoj seriji iz ove sezone.
(Na programu večeras tačno u 20:00h.)

No me ames para estar
en tierra, quiero alzar el
vuelo, con
tu gran amor por el azul del cielo..

Presence

noreply@blogger.com (yzse) — Sat, 31 Mar 2012 08:01:00 +0000

Kada slikam ne mogu da pišem. Prosto ne umem.
Prebacim mozak na "onaj" operativni sistem i potečem na drugačiji način.

Ali mogu da se sećam.

Krov koji smo overili više puta.

To više ne može da se ponovi, sve je zaključano.

Nova lica.

Neki će postati prijatelji.

Simon zvani Sajmon i njegove devojke iz ekipe, i ekipa iz Južne Afrike.

Gaston je rođen istog dana kao i ja, ali u Meksiku.

Iskreno, napravila sam njesra. Smučila mi se neka opšta priča "sve je dozvoljeno i sve je umetnost" i izvela sam performans u sred srede predavanja jedne jako dobre i fine žene, a onda ištancovala dva Endija od školske gline na pauzi za ručak.

Vojin je tada svečano izjavio da bi ih želeo u zelenoj i zlatnoj boji (nemoj da je baš sve u onoj čuvenoj kombinaciji "roze sa zelenim zvezdicama"), te mu je želja i ispunjena.

Njesra jeste njesra...

...pa je izazvana lančana reakcija.

A pošto kapiram kao dinosaurus sramota me je bilo negde početkom 2010.
Samo 6 godina kasnije.

Pretpostavljam da se i ona u tom trenutku setila svega i oprostila mi.
Ona je Hajdegera umela da pročita bolje.

Nedelju dana kasnije na istom mestu, a prilikom otvaranja Oktobarskog salona (taj je bio za pamćenje, što sa potonjim nije bio slučaj) ušla sam u salu i shvatila da smo mi bili mala deca za etablirane umetnike.
Samo što se nisu poubijali.
Sa čuđenjem sam gledala u Bojšana, mog prethodnog producenta, koji je bljuvao vatru iz poslednjeg reda.

Razumela sam ga, ali sam razumela i kuratorku, čuvenu poljsku istoričarku umetnosti, kada se okrenula pogledala me i očajnički upitala - Have you got a lighter?
-I have all you need, široko sam se osmehnula, a onda smo istrčale napolje da se žena nadiše nikotina i kiseonika i dane dušom.

...Elem, Sajmon je poželeo da radi u panduraciji i da se nosi sa domaćim strahovima.

U pauzama je, pošto je iz magacina izvukao neka kolica, vozao Mili po svim salama u krug. I na svakih dva minuta mogla sam da ih registrujem kako proleću, a sve vreme da čujem njen smeh i vrisku. Zvučna kontrola, znala sam da je sve u redu dok odmotavam kabl sa bušilice i pretim Vojinu da ću mu popraviti zube ako ne zatvori usta.

Mili prase nije htela da propusti ni jedan jedini dan, kakav vrtić, kakvi bakrači, život je bio tu uz moje moleraje.

Sada se smeje kada vidi kako je bila mala. I onda se seti kako nisam izlazila iz radničkih kombinezona i kako je mrzela kada se šetam tako po kraju.

I naravno, sa punim pravom je uvrtela sebi u glavu da je i ona učesnik. I shodno očekivanjima njeni radovi su postavljeni uz nas matore.

A pošto smo svaki dan mučeni po 4-6 sati da gledamo filmove u sali neki performansi su bili čisto uživanje.
Pogotovo za nas koji smo pravili brodiće.

A onda dočekasmo i novi otirač od prefarbanih klikera.

I sjajne ljude iz Tirane, Sofije i Singapura.

Nisam ni sumnjala da će otirač završiti svoju karijeru u momentu kada baš moje dete pretrči oko njega.

Ali onda je ova verzija proglašena za bolju i svečano zatvaranje (ne otvaranje) se nastavilo.
(Mili u njenoj sada suludoj, a onda najlepšoj haljinici i ja bez radničkih gaća.)

A zbog Spartaka sam u poslednji čas morala da menjam zid, ali mi nije bilo žao.
Uz njega su savršeno zvučale naše kombinacije bugarskog i srpskog, da bi se na kraju okanuli ćorava posla i pričali na engleskom.

Njegova izvedba i Nikolino planinarenje uz sims da ga zalepi.
A i moji urlici deci na platou da ovo ne smeju da rade kod kuće.

Da, neki dani provedeni uz sjajne ljude.
Nešto što ne želim da zaboravim.

Život 14 - onaj koji izmiče

noreply@blogger.com (yzse) — Thu, 29 Mar 2012 08:01:00 +0000

Ministarstvo obrazovanja republike Srbije je najavilo "Nacrt strategije obrazovanja".

Posle samo 12 godina vladavine iste ekipe.

Na moje pitanje:

-Šta ste radili proteklih 12 godina, da tek sada donosite "nacrt strategije", a ne strategiju, i ne akcione korake? I da to ne zaliči slučajno na "Strategiju borbe protiv siromaštva" donetu tamo davne 2005. ili 2006., koja by the way nije ni "strategija" već spisak želja i nada (i budalaština),

dobila sam odgovor:

-Razovarali smo, snimali na terenu, pa smo razgovarali, imali okrugle stolove, pa smo... Gospođo, ne razumete, mi nemamo dovoljno ljudi na terenu, ne dozvoljavaju nam da ih zaposlimo, nemamo kadrove...

-Nemate dovoljno zaposlenih državnih kadrova u državi koja ima stanovnika manje od polovine jednog Njujorka. Države toliko bedno male da može da se očisti, organizuje i prosperira u toku od par meseci?
NEMATE DOVOLJNO DRŽAVNOG KADRA u jednoj banana republičici?

I SADA ste se setili, SADA pred IZBORE da donosite nazovi nacrt obrazovanja u Srba? "Ne lipši magarče kraj zelene trave."

Koliko će Vam godina i decenija biti potrebno da konačno obrazovanje dovedete u pristojan red, pre no što se deca međusobno dosiluju, doiživljavaju i konačno poubijaju svi do poslednjeg?

50, možda 100?

Na drugoj strani uvređena tišina.

Zabole me za njen ego, za ministarstvo i za nesposobnost saradnje sa pravosuđem i policijom.

Deca nam rastu brže od "nacrta".

Što jeste šteta jer taj papir ne može da se upotrebi ni kao toalet papir, isto kao i onaj koji je potrošen za "Pravilnik postupanja u školama".

Ako vam nije žao dece, da li vam je makar žao posečenih šuma?