Ozren je bio dečak koji je voleo da priča.

Pričao je o dinosaurusima za ručkom, o svemiru pred spavanje, o oblacima koji liče na zmajeve dok je sedeo na prozoru. Reči su iz njega tekle kao potok posle kiše — brzo i veselo.

Ali jednog jutra sve se promenilo.

Njegov prednji zub — kec, odlučio je da napusti ekipu usred školske užine.

Od toga dana Ozren je počeo da pokriva usta rukom kad god bi progovorio ili se nasmejao. U školi je nosio higijensku masku, iako je niko drugi nije nosio. Kad bi ga učiteljica prozvala, odgovarao bi kratko, tiho i mumlajući, gotovo bez otvaranja usta.

— Šta ti je? — pitao ga je drug Lazar.

— Ništa. Imam… alergiju na vazduh.

Te noći, dok je zubić čekao pod jastukom, Ozren je čak i u snu držao usne čvrsto stisnute. Negde oko dva ujutru osetio je kako mu neko naglo povlači ćebe.

— Aha! Našla sam te, tihi čoveče! — odjeknu glas, oštar i veseo kao zvuk trube.

Ozren otvori jedno oko.

Na njegovom noćnom ormariću sedela je devojčica — ili možda ipak devojka. Tako nekako. U svakom slučaju, sasvim sigurno nije bila neka tetka.

Izgledala je čudno, ali simpatično: kosa joj je bila raščupana kao da je upravo prošla kroz tornado. To je bila Miljana. Žvakala je žvaku koja je mirisala na šumske jagode i lupkala petom o ivicu noćnog stočića.

— Ti si… vila? — prošapta Ozren, pokrivajući usta rukom.

— Ja sam tvoja najgora noćna mora, ako planiraš da ćutiš celu noć — reče Miljana i nagnu se napred. — De, de, skloni tu ruku. Šta kriješ? Da nisi sakrio blago u ustima? Ili ti je možda izrasla surla?

— Imam rupu — priznao je on, jedva otvarajući usta. — Krezub sam. Izgledam šmešno.

Miljana prasnu u smeh, toliko glasno da su joj krila zatreperila.

— Smešno? Ozi, ti ne izgledaš smešno. Osim što ti malo duva promaja kroz zube. Izgledaš kao da si ugradio klima-uređaj u usta. Pa to je fantastično!

— Nije — promrmlja on, pocrvenevši. — Svi će da me zadirkuju. Evo, i ti mi se rugaš.

Miljana skoči sa stočića i poče da hoda po Ozijevoj sobi kao po modnoj pisti.

— Slušaj, kralju promaje. Znaš li ti kolika je prednost nemati taj zub? Možeš da piješ sok na slamčicu, a da jedva i zineš. Možeš da zviždiš kao lokomotiva. Hajde, reci: Slobodan skače preko stola.

— Neću — odbi on.

— Kaži. Naređujem ti! — reče ona tobože strogo, a oči joj se vragolasto zacakliše.

Ozren duboko uzdahnu i pokuša:

— Šlobodan škače preko štola.

Vazduh fijuknu kroz prazninu, a zvuk zaliči na pokvareni čajnik. Miljana se uhvati za stomak od smeha.

— Pa hit! Zvučiš kao šišmiš koji žuri na voz! Još jednom!

Ozren prvo htede da se naljuti, ali Miljanin smeh bio je toliko zarazan i toliko očigledno dobronameran da mu se ugao usana nehotice podiže.

— Vidi ga, počinje! — viknu Miljana, upirući prstom u njega. — To što pokušavaš da sakriješ zapravo je tvoja dozvola za ludiranje. Svako dete sa rupom u zubima automatski je član elitnog kluba Lepih Kreza.

— Stvarno postoji takav klub? — upita Ozren, prvi put zaboravivši da sakrije osmeh.

— Naravno da postoji. Samo što je strašno ekskluzivan. Nema ulaska bez promaje napred.

Ozren se nasmeja malo jače.

— Jesi li se i ti tako šalila sa drugom decom?

Miljana slegnu ramenima i namignu.

— Samo sa onima koji su dovoljno pametni da shvate šalu. Vidi, Ozrene… stid je kao onaj stari zub. Samo smeta dok ne ispadne. Kad ga više nema, u početku je malo čudno i duva promaja, ali posle shvatiš da je to mesto gde raste nešto veće i jače. A do tada? Do tada si ponosni vlasnik najbržeg izduvnog sistema u drugom dva.

Zavuče ruku pod jastuk, izvadi zubić i podiže ga prema mesečini. A onda, umesto da samo odleti, spusti mu na ćebe mali metalni bedž.

Na njemu je pisalo:

Zvanični zviždač kluba Lepih Kreza

— Ako te sutra neko pita zašto se smeješ — reče, spremajući se za poletanje kroz prozor — samo mu reci da proveravaš aerodinamiku. I nemoj više da nosiš tu groznu masku.

Ujutru se Ozren probudio sa bedžom u ruci.

Stao je pred ogledalo i, umesto da se namršti, namerno izgovori:

— Šest šištavih šišmiša šištalo je u šupi.

Ponovo fijuknu.

Bilo je urnebesno.

U školi ga je Lazar opet pogledao.

— Šta ti je to na majici? I gde ti je maska?

Ozren se osmehnu najšire što je mogao, pokazujući svoju klimu u punom sjaju.

— Maska mi kvari aerodinamiku, Lazo. Hoćeš da čuješ kako zvuči lokomotiva u preticanju?

Lazar ostade zatečen samo trenutak, a onda prasnu u smeh.

— Ajde.

Ozren duboko udahnu, zafijuka kroz svoj novi prednji otvor i proizvede takav zvuk da su se čak i dve devojčice iz prve klupe okrenule.

— Opaaa! — viknu Lazar. — Pa ti si stvarno lokomotiva!

Do velikog odmora već je pola odeljenja pokušavalo da izgovori: „Šest šištavih šišmiša šištalo je u šupi”, a učionica je zvučala kao da se u njoj pokvarilo nekoliko čajnika, jedna frula i dva ježa sa sinusima.

A negde sa grane obližnjeg drveta, vila Miljka, koja je žvakala žvaku, zadovoljno je prevrnula očima i zapisala u svoju beležnicu:

Ozren — kralj promaje — rešen.
Više se ne stidi.
Sada samo maltretira okolinu zviždanjem.

Moj posao je ovde završen.

Vodilo se računa o poštovanju domaće tradicije i o doslovno svakom detalju. U „Pošti Deda Mraza“ u Makenzijevoj ulici u Beogradu, kažu da je naročito izazovan zadatak bio kriranje lika Božića Bate koji je, počev od ere komunizma nakon II svetskog rata, postao pomalo zaboravljen i koji „živi“ samo u starim pričama i legendama. Jako je malo dostupnih podataka o njegovom izgledu i manirima a njegova slika ili ilustracija takoreći nigde ni ne postoji. Shodno ovome, zadatak kreiranja njegovog lika i karaktera bio je isuviše složen. Najpre se, kažu u „Pošti Deda Mraza“, pristupilo sistematičnom prikupljanju podataka o Božić Bati, ponajviše iz pisanih priča i legendi, dečjih pesmica u kojima „živi“ ovaj lik kao i usmenih predanja starijih ljudi iz ruralnih sredina naše zemlje. Sistematizacijom dobijenih podataka „kreiran“ je lik tj. opis Božića Bate po kome on nosi tamnu šubaru i kožni gunj (ogrtač) a na ramenu jutani džak pun raznih poklona: drvenih igračaka, pletenih prsluka, vunenih kapa i rukavica… ima na sebi opanke, bele vunene čarape, šal oko struka…

On je stariji čovek, takoreći deda, iako ga mnogi pogrešno, zbog imena tj nadimka (koji je takođe izuzetno karakterističan kod Srba), doživljavaju kao dečaka.

Nije ni slučajna ni namerna njegova relativna sličnost sa likom Deda Mraza: duga seda brada, džak prepun poklona… Ipak, naš Božić Bata nije gojazan kao njegov zapadnjački „kolega“, a odelo mu je u etno-nacionalnom kroju: Opanci „šiljkani“, karakteristične šumadijske tamnozelene čakšire, krajiške vunene čarape a motiv koji se provlači kao bitan detalj na njegovoj nošnji je prepoznatljiva Pirotska šara. Neizostavan detalj je i jedna od igračaka koja mu „viri“ iz džaka – truba.

Čast da konačno „stvori“ i vizualizuje lik Božića Bate pripala je poznatom domaćem umetniku i ilustratoru Branku Joviću koga mlađi naraštaji uglavnom znaju po ilustracijama iz svojih čitanki, Bukvara i sl.

Jović se istinski potrudio i nakon desetak „revizija“ i prilagođavanja svojih skica i crteža stvorio finalnu verziju lika Božića Bate koju vam ovde predstavljamo.

Dok još sedim na pesku jedne od plaža duž rive „Pet Danica“ i dok mi penušavi morski talasi udaraju u stopala a ja čekam da se namlađi deo moje „ekipe“ odomaći na plaži kako bih ja mogao da otrčim gore, uz skaline, prisećam se peha i razočarenja kada sam krajem februara, iz Beograda doleteo ovamo iz sa istim ciljem a potom naleteo na zamandaljene kapije obe ove tvrđave. Jednostavno, one su za javnost otvorene samo tokom sezone. Uz sve to, nad Herceg Novim su se tih dana nadvili neki teški oblaci a kiša je lila skoro bez prestanka, potpuno kontra izveštajima meteorologa.

Zamislite samo očaj jednog fotografa (upravo sam se prvi put u životu tako nazvao), koji je ovamo došao da snimi fotografije najsunčanijeg grada Jadrana. Mnogi, logikom vođeni umovi će se sada zapitati „pa gde si našao baš u februaru da tražiš sunce!?!“  Istina, ali to ne važi za Herceg Novi! Ovo je grad sa više od 200 sunčanih dana u godini. Znači, šanse da ovde „uhvatite“ sunce su pre-velike čak i u februaru kada je ovaj grad inače „okupan“ žutom bojom što sunca što cveta Mimoze. Tada se ovde održava i nešto nalik kominaciji festivala i karnevala pod imenom „Praznik Mimoze“ koga, osim sunca i cveta, krase i čuvene Hercegnovske mažoretkinje, duvački orkestri gradske muzike, trombonjeri, maškare i druge atrakcije.

Baš tada, kada su sve „zgode“ trebale da budu tu, ispred mog objektiva, malo šta je išlo kako treba. Kiša je „rasterala“ i ljude i sunce a ja sam očajan i pokisao stajao na skalinama čekajući da mi bar nešto interesantno uleti u kadar. Dobro, tu i tamo, sunce je na koji minut ipak uspevalo da se probije kroz oblake a ja sam u svakom tom trenutku bio u pripravnosti da „škljocnem“ i napravim relativno dobru fotku koju sam kasnije retuširao tako da je malo ko posumnjao da sam imao ovako loše uslove za rad.

Sada, gledajući u nebo, plašim se da sunce nije prejako i preoštro. Kada neko ima već dva loša iskustva u istom okruženju, plaši se i onog „trećeg zla“ koje se sujevernima obavezno događa.

A prvi „promašaj“ sa fotografisanjem Herceg Novog dogodio se još pre desetak godina kada sam poslednji put (ne računajući februarsko iskustvo) boravio u ovom gradu. Isto kao i sada, bio sam preponosan na svoj (tadašnji) novi fotoaparat sa kojim još nisam bio na „ti“ (i sada sam u istoj situaciji i proganja me isti strah) tako da sam u podešavanjima postavio opciju „S“ – superfine a ustvari je „S“ značilo small. Obzirom da je vreme prenosnih računara došlo tek kasnije, vrativši se kući, imao sam šta i da vidim: thumbnail-ove umesto slika visoke rezolucije.

OK, shvatam da su se stvorili uslovi da krenem u avanturu. Uzbuđenje se pojačava a adrenalin mi skače na kritični maksimum. U sebi mislim TREĆA SREĆA – NAJVEĆA… Trčim sve do Škvera odakle započinjem svoju foto turu po Herceg Novom.

Već sam na kraju Mula (lukobrana) odakle „puca“ fantastičan pogled na grad sa „krunom a vrhu“ – tvrđavom Španjola – jedinom koju sam zimus uspeo da „osvojim“. Konačno je iznad nje vedro plavo nebo i neću morati da „isecam“ sive oblake i umesto nih ubacujem neko „drugo“ nebo snimljene na drugom mestu. Fotomontaža mi jeste strast ali ne i u ovakvim prilikama.

Sada, pošto sam snimio sve te jarbole i živopisne scene gradske luke, trčeći se penjem tvrđavu Forte Mare da snimim luku i Škver „odozgo“. Baš ti kadrovi su mi zimus toliko nedostajali. Sećam se kako sam, sav u očaju, dok napolju rominja neka dosadna kiša, sedeo u apartmanu u pretraživao stock portale – tražio gde mogu da kupim takve fotke plašeći se da će poslodavac biti nezadovoljan. Na svu sreću, „kompezovao“ sam „Forte Mare“ vidikovcem kod Gradske kafane a „Kanli Kulu“ vidikovcem sa parkinga nekog zapuštenog restorana gore na magistrali.

I tako, sva u čudu, dočekuje me devojka koja naplaćuje ulaz na tvrđavu. Nije joj baš najjasnije čemu tolika žurba, ostavljajući joj dva evra koliko košta ulaznica, „bežim“ dalje. Kada sam konačno “izbio“ na vrh tvrđave osećao sam kao da mogu da poletim odande (samo kad bih imao nekog velikog zmaja ili paraglajder). Taj osećaj osvojenog terena je teško opisati. Na trenutak zaboravljam sve te objektive i razmišljam na koji način (osim selfijem) mogu da ovekovečim ovaj trenutak. To je ona potreba kakvu ima pas koje mora da zapiša ćoškove kako bi „zavladao“ teritorijom. Sad baš… kapiram…, ova tvrđava je već ionako dovoljno zapišana (na žalost ali baš tako deluje), a moj posao je da je predstavim u punom sjaju, kako blista…

Prisećam se sada trenutka kada sam pre par godina „osvojio“ čuvenu Solunsku Belu Kulu i na njoj razapeo svoju tj. ViaBalkans-ovu zastavu umesto grčke državne koja se tamo inače viori. Nije baš da sam rušio grčki suverenitet (skidao grčku zastavu sa jarbola) ali sam „hvatao“ ugao iz kog moja zastava biva dominantnija. Ali, sada ne slikam za ViaBalkans.com već za budući hotel u Herceg Novom: „JB apart & lounge“ a nemam ni zastavu, ni svoju ni njihovu :)

Neću dalje opisivati taj „čudnovati osjećaj“ koji opseda čoveka kada se popne na Forte Mare – baš namerno, „u inat“ onima koji neće da daju ta dva evra misleći da je „to grožđe zasigurno ionako kiselo“ tj. da tamo verovatno nema ništa spektakularno. Iskreno i nema ništa što čovek već negde nije video (bioskopsko platno i stotine tirkiznih stolica) ali je ipak prelepo sedeti sam u takvom bioskopu pod vedrim nebom i gledati u to prazno platno (i iza njega), zumirati, izoštravati, menjati objektive, smirivati ruku koja se trese od uzbuđenja (a ako ruka nije mirna, fotka nije dobra)…

Shvatih da je dovoljno, zacrtavam novi pravac – Kanli Kulu. Istrčavam sa tvrđave kao da sam štogod ukrao sa nje (npr. kamen sa Akropolja) uz jednako začuđen pogled one đevojke što naplaćuje ulaznice. Usput, u polu-trku, hvatam neke interesantne scene i ponavljam zimus odrađene kadrove (što je dobro kad već unapred znaš odakle je šta najbolje snimiti i kakvim objektivom) i u neko doba, opet sav zadihan prolazim kroz kapiju Kanli Kule – istu onu koju sam zimus nogom šutnuo besan što je zaključana. I tamo plaćam ista ona dva evra momku koji htede da bude ljubazan i da mi kaže nešto o tvrđavi zauzvrat za plaćenu ulaznicu ali ja, umišljen kako ionako o Kanli Kuli znam više i bolje nego o on, odlazim i sve što čujem je „budite pažljivi uz stepenice“… Da, pomislih, to svakome govoriš, čuo sam „Be careful“ koje si rekao onima ispred mene…

Kasnije sam se pokajao što sam u startu izignorisao ovog predusretljivog momka. Žao mi je što ga nisam pitao kako se zove da ga sada ovde spomenem i što nisam imao više vremena da razmenimo znanja o Kanli Kuli. Moć prvog utiska je nešto što čoveku često ne daje drugu priliku. Tako je, pre desetak godina, kada me je pusta znatiželja prvi put odvela na Kanli Kulu, pred mene nenadano iskočio neki dripac i dreknuo „KUDA!“ – „Dva evra!“. Sav zbunjen, htedoh da ga oteram u tri lepe ali nekako nisam…

Bilo je to jednog „ranog“ jutra kada sam se, samo sa fotoaparatom u ruci, iskrao iz apartmana na Belavisi (trg ispod tvrđave), dok je moja draga još spavala… Za Đavola, nisam imao ta dva evra niti sam znao da se ulaz plaća. Čak nisam ni znao da tu gore ima tvrđava već sam samo lutao bajkovitim i slikovitim uličicama okolo Belaviste tražeći inspiraciju za fotkanje. Rekoh mu, nemam dva evra ali OK, vraćam se. Krenuh nazad a Dripac mi reče da sam napravio prekršaj, da je video da sam slikao i da je slikanje (zarđale kapije tvrđave) dozvoljeno samo onome ko plati! I tako sam, evocirajući to ružno iskustvo, nekako očekivao tog istog Dripca da mu nabijem ta dva evra gde već… Zato sam onoliko izignorisao ovog ustvari cool tipa koji zasigurno nije onaj isti od pre deset godina.

Na Kanli Kuli sam snimio verovatno najlepše panorame Herceg Novog. To su iste one kompozicije koje možete da vidite na razglednicama i u zaglavljima brošura turoperatora kada opisuju Herceg Novi. Uvek je to ili pogled na stari grad sa Kanli Kule ili pak, čuvena Sahat Kula (simbol Herceg Novoga), sikana sa glavnog gradskog trga.

Dugo pre puta u Herceg Novi sam razmišljao odakle ja da snimim tu Sahat Kulu a da to ne bude samo još jedna od ko zna koliko hiljada razglednica i fotografija na Guglu koje sve liče kao jaje jajetu.

Skapiram, gledajući u mapu, da je pogled na Sahat Kulu zasigurno najmoćniji i najimpresivniji sa vrha Zapadne Kule – kule koja se nekako nalazi prekoputa tj. dijagonalno od Tore (tako se još naziva Sahat Kula). Istina, nije mi bilo jasno kako niko ranije nije došao na ovako genijalnu ideju. Odlučio sam – biću prvi! Sada shvatate moje uzbuđenje i ushićenost dok lutam po Kanli Kuli tražeći prolaz do Zapadne kule. Zađavola, nigde ga nema! Nema druge, moraću da potražim onog tipa da ga pitam. Pokaza mi gde je prolaz do tog bedema kojim se ide ka Zapadnoj kuli ali reče da je zaključan i neprohodan. Baš se vidi da je i njemu krivo zbog toga. Poče on priču kako je pokušavao, ali bezuspešno, da se i sam probije do Zapadne Kule sekući trnje pred sobom jer, reče, obožava tvrđave (kako je strava kad čovek radi posao koji voli).

Iskreno, ja se trnja i nebih plašio toliko koliko guštera, zmija i ostalih gmižućih reptila kojima je kamen obrastao u korov idealno stanište. Bilo kako bilo, strahota je da usred civilizacije i turističkog centra kakav je Herceg Novi, postoji nešto ovako zapušteno! Oni Dubrovčani bi sve to sredili i uzeli mi još dva evra za ulazak na još jednu tvrđavu. „Ko umije – njemu dvije“, reče lepo Vuk!

Na trenutak sam se osetio kao onaj hrabri princ čija je misija da se probije kroz zaraslo trnje i žbunje do zamka u kojem će poljubiti Trnovu Ružicu… Ah da, trgnuh se, ovo je Zapadna Hercegnovska kula a ne Ružicin dvorac a moja draga (ona ista koja je onoga jutra pre deset godina „spavala“ dole na Belavisti, sve dok je nisam probudio poljupcem :), dok sam se ja „mačevao“ sa Dripcem na Kanli Kuli), sada me čeka dole na rivi… Definitivno odustajem od namere da snimim Sahat Kulu sa Zapadne Kule. Zahvaljujem se predusretljivom kustosu i odlazim. Trčeći, dakako!

Jurcam niz skaline preko Belaviste pa kroz Sahat Kulu na trg da snimim bar onu „stereotipnu“ fotku kad već ne mogu, kako sam zamislio, sa Zapadne kule i u tom momentu, dok jurcam niz skaline, podno Sahat kule setih se i zapitah: A ova kula!?! – Sigurno mogu da se popnem na nju i da sa nje slikam Zapadnu Kulu kad već ne mogu obrnuto.

Sahat kula je, obzirom da je baš ona simbol grada, restaurirana i „uglancana“. Definitivno se o njoj vodi mnogo brige (za razliku od svih ostalih fortifikacionih objekata u Herceg Novom). Bilo je to naglo kočenje u mestu (dobro da me inercija nije bacila niz stepenice) i okret nazad kroz gradsku (ili kulsku) kapiju. Videvši kuda se penje ka ulazu. Potrčah kad ono – opet ćorak! Opet zakatančena brava! (eh, glupi Hercegnovljani!). Od kombinacije besa, razočarenja i očaja, mahnuh rukom preko čela, kao da obrišem znoj i zakačih naočare za sunce za koje sam zaboravio da ih imam na glavi (u kosi, kad bih imao kosu). Odletešeone skroz dole ispod kule, na stepenice ispred gradskih vrata i razbiše se u param-parčad (bar sam tako mislio). Sračunah na brzinu štetu načinjenu lomljenjem novih naočara – najpre nominalnu a potom i stvarnu obzirom da su mi to omiljene, da mi savršeno „čuče“ i da su baš „brze“, da sam, samo zbog njih na zenice stavio ova dosadna sočiva koja i dalje, još više žuljaju, peku i smetaju… To se jednostavno naziva „duševna bol“!

Siđoh dole da pokupim stakliće i ostatke kad videh da su cele i da im nije ništa – baš ništa! Čak ni ogrebotina! Da li je to sreća ili kvalitet (zapamtite „Jaguar“), tek, i dalje nosim moje omiljene ’čale ali ne na očima nego na glavi. To je, kao, skroz fensi i odlično stoji ćelavim tipovima a, opet, neće svake da stoje na glatkoj (ćelavoj) glavi a da ne spadaju… Sav srećan zbog svega, reših odlučno, dosta je sa Herceg Novim i sa slikanjem! (za ovaj put).

Dosta je i sa dosadnim sočivima! Onako prljavim rukama vadim je*ena sočiva i bacam ih na ina ono isto mesto ispred Sahat Kule gde sam maločas zbacio naočare. (P.S. Šteta od bacanja sočiva je simbolična pošto su to ona za jednokratnu upotrebu. I još, sočiva su mala i skoro nevidljiva tako da ni oni što bi prigovorili da bacam đubre uokolo ne mogu da zinu…).

Dok stavljam naočare (dioptrijske) ugledah i čuh neku klapu četvorice „mornara“ koji pevajući neku skalinadu idu preko trga! TO! Uzviknuh! Baš vas tražim svo vreme! To je onaj isti trenutak kao kad mi (zimus) odjednom i neočekivano u kadar umarširaju mažoretkinje :) BINGO! Potrčah ka njima pa od njih… Stadoše oni u krug kao da otpevaju nešto (valjda je to deo scenarija – ali ne mogoše od mene) provučem se unutra (u kolo), kao neka dosadna muva zunzara. Gde god se mrdnu – ja za njima: škljoc, škljoc, škljoc… očekivao sam da će me onaj najkrupniji od njih zviznuti šakom i da ću pasti „kao muva“ ali se, srećom, suzdržao :)

Eto, to je to! Shvatam da sam upravo napisao prvi ovakav članak u životu. Tekst koji prati tok rasejanih misli jednog foto-puto-pisca. Možda se nekom čitaocu neće naročito dopasti ali ako ste došli do ovde, a niste odustali od čitanja, onda ste definitivno uporni :)

Hvala na strpljenju!

A sada možete da pročitate ozbiljan članak o Herceg Novom zbog kojeg sam putovao tamo :)

Koliko puta sam ovo govorio svojim klijentima koji su me „gnjavili“ nekim nebitnim (da, usuđujem se da kažem nebitnim) stvarima kao što su baneri, Flash animacije,  GIF „mrdalice“, Intro „zezalice“ i slične bespotrepštine koje, uzgred, samo odvlače pažnju sa sadržaja kojeg, na žalost, skoro pa i da nema.

„To ćemo na kraju, najpre da završimo sajt“, „Lako ćemo za to“, „Napisaće Zorka (sekretarica) nešto“…

Na žalost, mnogi ljudi uopšte ne shvataju značaj sadržaja veb lokacije (sajta). Mesecima, čak i godinama imaju gomilu „under construction“ stranica na sajtu a da im to uopšte ne smeta. Žele samo „sajt“  (šta god to značilo), žele „da budu prvi na Guglu“ („da im to nekako namestim“), ali sa čim?!
Sa „praznim“ veb stranicama to nikako nije moguće.

I generalno, na „domaćem“ vebu, manje-više, svuda je ista „krvna slika“. Dijagnoza: Anemija. Hronični nedostatak sadržaja.

Naravno, ima i onih koji odu u drugu krajnost pa „zaguše“ sajt prevelikom količinom sadržaja ali kakvog?! – U većini slučajeva „kradenog“ (copy/paste-ovanog), dosadnog, nerazumljivog…

Eh taj Gugl, kada bi on bio toliko glup, svaki „pametnjaković“ bi ga namagarčio.

„Google sve zna“ – postala je savremena uzrečica. Istina je. Uz njegovu pomoć ćete pronaći odgovor na sva moguća pitanja koja čoveku mogu da padnu na pamet ali, isto tako, zna i od koga ste i kada ukrali i koji sadržaj i prisvojili ga. Znaju i oni koji tragaju za informacijama. „Diskvalifikovaće“ svaku ponudu koju su negde već videli/pročitali. Čak i ako je neko „ukrao“ vaš tekst. I o ovome se mora voditi računa.
Dakle, sadržaj veb sajta MORA biti originalan.

Oni koji misle da će „namagarčiti“ Gugla tako što će mu „servirati“ preveliku količinu teksta krcatog ključnim rečma i frazama da bi ih on što bolje rangirao u rezultatima pretrage će, naravno, namagarčiti ponajpre sebe. Evo zašto:

Jedan moj klijent je svojevremeno imao samo jedan cilj. Biti prvi na Guglu! Tada će sve, mislio je, biti lako i lepo. „Posao ima da ide kao po loju…“

Bavio se nekakvim, nazovi SEO optimizacijama (tzv. „crne“ optimizacije) i sl., i u nekom momentu je i bio „prvi“ (za koje ključne reči i fraze, to je vrlo upitno i diskutabilno) ali od „obećanog“ posla i blagostanja nebi ništa osim propasti čitavog biznisa. U čemu je problem?! Upravo u toj „SEO optimizaciji “ (Search Engine Optimization) koja je postala opšta opsesija svih koji išta očekuju od svoje veb lokacije.

Tekst na stranicama je zvučao odprilike ovako:

„Mi smo najbolji servis za X zato što smo servis za X od poverenja. Servisiramo X-eve već pet godina i naš servis za X ima dugu tradiciju.
Servisiranje i popravka X-eva je naša osnovna delatnost. Naš servis za X je najekspeditivniji u pružanju usluga servisiranja X-eva…“

„X“ je, naravno, ključna reč ili fraza!

SEO optimizacija

SEO je optimizacija za robote (Googlebot – Google-ov robot tzv. „Spider“ koji periodično posećuje vaš sajt i prikuplja infotmacije tj. SADRŽAJ, analizira ga i  na osnovu njega rangira vaše stranice u rezultatima pretrage). Dakle, SEO je optimizacija za programe i algoritme.

A šta je HEO optimizacija?!

HEO – Human Engine Optimization ili, neki vole da kažu i Human Eye Optimization je optimizacija za čoveka (kupca ili korisnika usluga) i njegovo „ljudsko oko“. Važno je shvatiti da veb sajt pravimo za potrošače (glasače, posetioce… kome god…) a ne za Google-ove robote „pauke“.

Kada kupac dođe na vaš veb sajt tada otpočinje bitka za prodaju/kupovinu. Tu sadržaj ima odlučujuću ulogu i MORA da bude kreiran i napisan u odnosu na njega – kupca a ne u odnosu na robota.

Postavlja se logično pitanje koji procenat ljudi koji ciljano dođu na vaš veb sajt se odluči da kupi vaš proizvod ili uslugu? Nikako nije isto ako dnevno imate 10.000 posetilaca koji su „zalutali“ na neku vašu veb stranicu i na njoj se zadržali manje od 30 sekundi (znači „pobegli“ su) ili je na istu došlo sve ga 10 posetilaca, zadržalo se na njoj duže od 5 min. od čega je troje donelo odluku da kupi vaš proizvod ili uslugu ili da sarađuje sa vama.

Ukoliko na sajtu postoji mogućnost kupovine ili rezervacije, „završili ste posao“ iako niste „prvi na Guglu“ (šta god to značilo).

Često sam nailazio i na „ozbiljne“ veb sajtove (bar im ime ili firma koja stoji iza njega tako zvuči), koji su potpuno „anemični“ ili, kako bi se to u urbanom žargonu reklo „mlaki“. Količina sadržaja je minimalna a njegova „snaga“ u svakom smislu nemoćna (da ubedi bilo robota, bilo čoveka – bilo da rangira, bilo da kupi). Razlog tome je to što je počesto jedina osoba u toj kompaniji kojoj je dozvolu pristupa sajtu veb dizajner. Upravo je on najveći problem! Njegova glavna preokupacija je izgled i vizuelna dopadljivost sajta kao i njegove funkcionalne i tehnološke karakteristike poput navigacije, pretrage, vidžeta, gadžeta, plug-in-ova i ostalih dodataka, „čistoće“ koda i sl. Sadržaj tj. pisanje to mu je uglavnom nepoznanica. A tek da ne govorim o terminima „copywriting“, pisanje za veb, public relations, veb novinarstvo i sl.

Viđao sam i komercijalne sajtove sa „ozbiljnim“ tekstovima, uredno potpisanim od strane raznoraznih profesora fundamentalnih nauka, dr-ova, mr-ova i akademika… Respect! Ali prisetimo se većine svojih udžbenika sa fakulteta. Isuviše ozbiljan, preširok i naučni pristup. Kakve to veze ima sa prodajom, marketingom, odnosima sa potrošačima ili odnosima sa javnošću?

Da ne govorim o „tonama“ sajtova sa neažurnim i vremenski obesmišljenim sadržajem… Zaključujem, bar 60% domaćeg veba čine krš i trash sajtovi. Užas besmisla!

Šta nam je činiti?!

Za početak, shvatite da forma ne zamenjuje suštinu. Kada to shvatite, rešili ste veliki deo svog problema – znate u čemu je problem.

Druga važna stvar koju treba da shvatite jeste da posetioci na vaš veb sajt dolaze ISKLJUČIVO u potrazi za informacijama. Dakle, vaš sajt MORA da bude informativan i bogat korisnim sadržajem.

Vizuelna dopadljivost sajta (veb dizajn) i sadržaja na njemu je na drugom mestu. To nikako ne znači da je nebitna. „Drugo mesto“ je izuzetno važna pozicija te joj je potrebno posvetiti izuzetno mnogo truda i kreativnosti ali vizuelna dopadljivost kao kategorija nikako ne sme da zameni mesto sa informativnošću kao prvom kategorijom.

Kako ja mogu da pomognem?

U značajnoj meri ali samo i isključivo ako mi je tema interesantna a poslodavac simpatičan u smislu da nam se podudaraju mišljenja i stavovi. Ne podnosim stroge poslodavce koji „treniraju strogoću“, hoće sve odmah i, ako je moguće besplatno…

Ipak, prethodnom rečenicom nisam želeo da rasteram sve oko sebe već smo one koji se u njoj prepoznaju. Kontaktirajte me, dogovorićemo sastanak a za dalje ćemo videti nakon njega. Ništa nas ne obavezuje a, u svakom slučaju, služiće razmeni iskustava na obostranu korist i zadovoljstvo.

Miroslav Bronzić
miroslav@bronzic.com
063/370-427

Vašoj pažnji preporučujem srodne članke i tekstove:

Copywriting – pisanje tekstova za web

Šta je Copywriting

Dete koje dobije ovo pismo obično biva u neverici, iznenađeno i presrećno. Pismo je pravi dokaz da Deda Mraz zaista postoji i teško je ne poverovati u to.

Pismo detetu, ustvari, šalju roditelji ili drugi rođaci (najčešće tetke, bake i deke…) preko aplikacije na portalu www.pismodedamraza.rs gde popunjavaju elektronski formular u kome navode ime deteta, pohvale za dete kao i poklone koje nameravaju da mu kupe tj. koje je dete poželelo. Osim ovih podataka, neophodno je dostaviti i poštansku adresu na koju pismo od Deda Mraza treba da stigne… Nekoliko dana potom ili tačno na datum koji izaberete u vaše poštansko sanduče stiže pravo pravcato poštansko pismo sa Severnog pola. Zamislite samo reakciju deteta na koga je adresirano!

Postoji i Deda Mraz za iznajmljivanje

Deda Mraz dolazi na kućnu adresu. Deda Mraz na Vašem pragu je nesvakidašnji događaj. Zamislite samo reakciju svoje dece kada ga ugledaju… Međutim, postoje dva problema vezana za organizovanje ovakvog događaja a to su uverljivost lika Deda Mraza i cena usluge iznajmljivanja Deda Mraza.

Naš Deda Mraz nema problem sa autentičnošću kako u pogledu kostima tako i u pogledu komunikativnosti i pristupa deci. Dobar Deda Mraz će učvrstiti veru svakog deteta u stvarno postojanje ovog lika. Prema psihološkim teorijama, deca prestaju da veruju u Deda mraza odprilike u sdmoj godini (ali se i dalje pretvaraju da veruju). Važno je znati i kako sa njima izaći na kraj :)

I dvojica Beketovih junaka iz „drame apsurda“, Vladimir i Estragon, su se načekali svog spasenja, Godoa, ali on nije došao…

Potreba da napišem ovaj članak mi se javila pre neki dan kada sam, na Fejsbuku,  učestvovao u raspravi nastaloj kao reakcija na oglas koji sam postavio na ovoj društvenoj mreži u okviru propagandne kampanje za upis u Školu knjigovodstva.

Napisao sam da je knjigovođa jedno od najtraženijih i najplaćenijih zanimanja u Srbiji i da je to zanimanje pritom društveno ugledno i poštovano. To je problem!

Dakle, morao sam da branim svoju tvrdnju o traženim i plaćenim poslovima. Na žalost, po mnogima, takvi uopšte ne postoje…

Priznajem, ja sam formulisao ovu „spornu“ rečenicu za koju neki (možda i mnogi) misle da ih lažem.

Prezentovao sam zvanične statistike i podatke koje sam godinama prikupljao iz različitih izvora među kojima volim da istaknem NSZ – Nacionalnu službu za zapošljavanje, Zavod za statistiku, portal „Infostud“, „Forbes“ i sl. i, istina, komercijalno ih usmerio u korist svog posla.

Po navedenim statistikama, istraživanjima i zaključcima, uopšteno, grupa zanimanja koju čine knjigovođe / računovođe, revizori i finansijski savetnici su, skoro uvek (u 95% slučajeva) među prvih pet na top listama najtraženijih i najplaćenijih zanimanja u Srbiji, regionu, Evropi…

Ako nije među prvih pet onda je, 100%, i uvek, među prvih deset na rang listi a pritom nikada nije na kraju ili začelju liste. U najvećoj većini slučajeva, grupa zanimanja o kojoj govorim (knjigovođe i srodni) su na drugom mestu, odmah iza kojekakvih „raznih sorti“ programera tj. grupe zanimanja vezanih za IT, web i sl.

Zašto se pojedini bune i burno reaguju na „glasno“ iznošenje ovih statistika?

Kratak odgovor – zato što im ne odgovaraju i ne prijaju.

Interesantno je da su to, gotovo uvek, oni koji se nikada nisu snašli za posao ili se nisu ostvarili u svojoj profesiji. Žao mi je zbog njih. Možda su pogrešili profesiju, možda nisu uspeli da se snađu ili, možda nisu hteli da se snađu!

Mnogi čekaju posao godinama i živi su dokaz za svoje tvrdnje. Izvesna gospođa (koja je nakon mog odgovora izbrisala svoj komentar) mi je napisala baš to: osam godina čeka posao u svojoj struci. Dakle, posla nema.

Istina! Posao se ne može dočekati, posao se mora pronaći.

Istok Pavlović je u Politici napisao odličan članak „Čekači posla“. Obavezno ga pročitajte celog a ja ovde navodim samo deo zaključka u kom kaže:

„Na kraju, „čekam posao” može da ima još jednu konotaciju, a to je „čekam dobru priliku”, što je negde između traženja i čekanja. Podrazumeva traženje, ali i odbijanje svake ponude za posao koja nema početnu platu od 1.000 evra i rukovodeće mesto. U suštini, i ova varijanta „čekanja posla” je kontraproduktivna, jer onaj ko zaista vredi vrlo brzo dogura do visoke plate, koliko god da je nisko počeo. Naravno, u normalnoj firmi.

„Čekači posla” najčešće će vam izneti racionalne razloge za svoje čekanje. Navodiće vam masu primera kako su tamo ili ovamo preko veze primili onoga ili ovoga, i kako drugačije ne može. Odličan izgovor za pasivnost. Kada im navedete kontraprimer, da se neko javio na konkurs i dobio posao, reći će vam „eh, to ti misliš, pa i tamo je sve namešteno, znam ja…”

Vratimo se sada na naslov ovog članka „Čekajući posao, Čekajući Godoa“:
Mnogima će, čekajući i ništa ne preduzimajući, proći čitava večnost, baš kao i Beketovim glavnim junacima. Čekajući spasenje, ova dvojica lupetaju bezvezne i prazne priče samo da im prođe vreme. Čitava situacija se pretvara u apsurd a čekanje u dosađvanje…

Pavlović, koga sam već citirao, kaže da se „Čekanje posla uglavnom radi tako što se igra pasijans na kompjuteru, ispijaju kafe uz prazne priče i bleji na „Fejsbuku”, a onda, kada posao dođe, sve to isto nastavlja se na radnom mestu.“

Ovakvo ponašanje „čekača posla“ je apsurdno i besmisleno. Pravdanje kako „za Rajka nema kape“, kako nema posla, kako su svi poslodavci prevaranti i sl. je presipanje iz prznog u šuplje (pošto „iz šupljeg u prazno“ i ima neke logike).

„Čekači Godoa“ su se uzalud nadali da će ih on pronaći i da će ih izvući iz besmisla u kome životare umesto da su se pokrenuli i preokrenuli ceo svet u svoju korist.

Čini mi se da, kada današnjim Vladimirima i Estragonima spomenem posao koji lako može da se nađe i da se na njemu lepo zaradi, sipam so na živu ranu. Toliko ih iritiram da moraju da reaguju po principu „napad je najbolja odbrana“.

Mnogi će logično zaključiti kako sve ovo radim (reklamiram Školu knjigovodstva) iz ličnog interesa i kako bi sebi pribavio materijalnu korist. To je istina! Istina je, međutim, i da je ova Škola organizovala desetine besplatnnih predavanja na temu pronalaženja zaposlenja – „Korak do posla“ kao i seriju besplatnih predavanja na temu pokretanja ličnog biznisa – kurs preduzetništva „Poslovni start“. I ovo sam, takođe, reklamirao na isti način i, isto tako, i to sam radio (i radim) iz ličnog interesa a on se drugim rečima zove entuzijazam. I za to svoje zadovoljstvo „zloupotrebljavam“ sirote Vladimire i Estragone koji od ovih predavanja (naročito od „Korak-a do posla“) beže kao Đavo od krsta pa mi na predavanjima polovinu ljudi čine oni koji rade i zarađuju a hoće još više i još bolje. Neko će, znam, zaključiti da su prokleti i nezajažljivi.

Priznajem, baš sam zao i ciničan!

Šta znači „najtraženiji i najplaćeniji“?

Iskreno se nadam da niko nije pomislio i protumačio da to znači biti Madona ili Džordž Kluni. Govorimo o profesijama a, kao što znamo, većina pevača i glumaca (što su ovo dvoje spomenutih) niti su traženi niti su plaćeni. Najzad glumci i pevači ne spadaju u tražene i plaćene profesije. Madona i Kluni su uspešni pojedinci u svojoj branši a većina njihovih kolega izigrava dvorske lude ili tezgari po varoškim kafanama.

Da razjasnim, postoje zanimanja koja su tražena (prodavac u butiku ili marketu npr, pica majstor….), gde vrlo lako možete da pronađete posao ali za malu platu, a postoje i ona zanimanja koja su jako dobro plaćena (kontrolor leta npr., ali to zanimanje, u zemlji koja ima 1,5 aerodroma, nije baš tako traženo.).

Međutim, postoje i ona zanimanja koja su istovremeno i tražena i plaćena (a uz sve to i perspektivna, društveno ugledna i poštovana o čemu ću govoriti u tekstu ispod).

Prezentovao sam statistike upravo tih zanimanja: Onih koji relativno lako dolaze do posla za relativno dobru platu a još im je lakše, ako su išta preduzetni, da isti posao pokrenu sami (naravno, uz određene kompetencije i smelosti), bez poslodavca, koji im nije neophodan (kao već pomenutom kontroloru leta npr.). Najzad, budućnost je u tzv. „mikro biznisu“ (jedan čovek – jedna firma) ali o tome u nekom narednom članku.

I još, za bukvaliste, i za njih vredi ona narodna „Nema leba bez motike“ odnosno nema novca tj. plate bez truda, rada, znanja, kompetencija, produktivnosti, poštenja, komunikativnosti, smelosti…

Šta znači društveno ugledno i poštovano zanimanje?

Advokat je, npr., školski primer uglednog i poštovanog zanimanja. Lekar takođe. Lista uglednih i poštovanih zanimanja bi mogla da bude uistinu podugačka.

Nasuprot listi društveno uglednih, mogli bismo da napravimo i lisu zanimanja koja nisu društveno ugledna i poštovana. O ovim zanimanjima nije lako pisati i govoriti kako nekoga nebismo uvredili (savest) ali svi znamo da nabrojimo bar desetak takvih. Npr., kontrolor (kad već govorim o kontrolorima) u javnom gradskom prevozu. On (ili ona), ako ništa drugo, smetaju ljudima koji se voze jer ih prekidaju u razmišljanju, razgovoru, čitanju, slušanju muzike… Nećemo navoditi statistiku povreda na radu i napada na kontrolore u Beogradu.

Gde su knjigovođe? Na prvoj ili na drugoj listi?

Od knjigovođa zavise njihovi klijenti. Ako knjigovođa „odbije poslušnost“, klijent će biti u velikom problemu. Odatle, najgrublje rečeno, dolazi elementarno poštovanje, da ne kažem strahopoštovanje. Slično je i sa mnogim drugim profesijama, pa i već pomenutim advokatima i lekarima.

Međutim, ovo nije aspekt iz koga želim da posmatram i dokazujem svoju tvrdnju o društvenom ugledu i poštovanosti ovog zanimanja: Naime, knjigovođa je moćan da učini svom klijentu ono što on nebi mogao ili umeo da uradi sam. Knjigovođa, kao retko ko drugi, ume da posavetuje svog klijenta šta i kako da uradi da bi bolje poslovao ili platio manji porez (na pravdi Boga i po slovu Zakona, naravno.). Knjigovođa je tu da ga štiti i brani pred „napadom“ tržišnog ili finansijskog inspektora. Knjigovođa je, dakle, koristan i neophodan sa samim tim i poštovan.

S druge strane, realno, lepo je biti knjigovođa. On (ili ona) sedi u kancelariji, ima svoj sto, fotelju, računar… Rudar ima kramp i bušilicu. Kontrolor u GSP-u ima ono nešto što ne znam šta je…

Razlike su evidentne.

Šta ćete biti kad porastete, to je stvar Vašeg izbora. Pekar, lekar, apotekar… budite šta hoćete samo „budite“, nemojte da čekate. Godo sigurno neće doći, posao vas sigurno neće pronaći.

Na kraju, čika Jova Zmaj nas je još u drugom razredu osnovne škole školi učio:

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede stolar biti
Težak mu je svrdo.
Posle htede kovač biti
Gvoždje mu je tvrdo.
On je hteo i tkač biti
Kidaju se konci.
I lončar je hteo biti
Al mu smrde lonci.
Zatim htede krojač biti
Al ga igla bode.
Što god Gašan poče radit,
Sve natraške ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede pekar biti
Vrele su mu peći.
Gaša htede mesar biti
Al je teško seći.
Prohte mu se čizmar biti
Al udara čiris,
Još i ratar htede biti
Al mu smeta kiriš
Tad ćurčija htede biti
Opet igla bode
što god Gašan poče radit,
Sve sunovrat ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša j mnogo započinjo,
Al ni jedno ne dočinjo.
E tako su leta prošla
Gaši starost došla.
Sad gladuje i jauče,
Plače, viče, huče
„O mladosti, lepo doba,
Ludo li ti prodje,
Kuku, lele, tužan Gašo,
Do čega li dodje!“
Teško svakom koji ne zna
Rada i zanata,
Gladovanje, jadovanje
Neradu je plata.

Iluzorno je očekivati da novokreirani brend odmah to i postane u pravom smislu reči odnosno da stekne planiranu vrednost već sa prvim pojavljivanjem u javnosti. Brendovi imaju svoju manju ili veću vrednost.

Nemoguće je stvoriti brend preko noći. Brendiranje je dugotrajan proces koji zahteva dugoročno planiranje, ulaganje sredstava, energije, kreativnosti i originalnosti, brižno planiranje kanala promocije i distribucije i sl. su osnova za stvaranje „jakog“ brenda. Isto tako, brend može izgubiti na svojoj vrednosti ukoliko se zapostavi i zapusti na duži vremenski period.

Brend menadžment je ključna komponenta marketing menadžmenta.

Brendovi vrede onoliko koliko ih potrošači prihvataju i koliko emotivno reaguju na njih prilikom susreta sa njima. Brendovi se u svesti potrošača identifikuju sa očekivanom vrednošću, i kao takvi predstavljaju izraz „obećane“ vrednosti.

Brend je najznačajnija imovina preduzeća i najveća njegova vrednost. Ta teza je važna ne samo za proizvodna, nego i za uslužna preduzeća. Sve leži u reputaciji marke i kolektivnom znanju u kompaniji.

Već duži niz godina imam isti problem sa ljudima, sa kojima se, doduše, nikada i ne raspravljam, koji ne znaju ništa ni o veri ni o običajima a misle da znaju štošta… Istina, ne znam ni ja mnogo pa smo unekoliko slični… Ipak, razlikujemo se u poimanju slave, vere i crkve.

Moje poimanje gorenavedenog je često drugačije ali je, verujem u to, suštinski ispravno. Tako krsnu slavu doživljavam kao dan posvećen svecu zaštitniku familije… A koji je to svetac?

Za one koji misle „da im je slava „sveti Aranđelovdan“ ili za one koji pak misle da se tog dana slavi „sveti Aranđel“, objasnih maločas u naslovu. Dakle:

Sabor Svetog Arhangela Mihaila
ARANĐELOVDAN
21/8. novembar

Aranđelovdan je dan koji je crkva posvetila u slavu svih anđela i prvog među njima, svetog arhangela Mihaila.

Anđeli (anđeo je  grčka reč i znači vesnik) su duhovna, bestelesna bića, izvršavaju Božji promisao, ima ih veoma mnogo i, prema hijerarhiji, podeljeni su u devet rangova ili činova. Anđeli se na ikonama uvek  slikaju  u ljudskom obliku kao mladi ljudi. Oni nemaju telesnih želja i briga kao ljudi pa večno ostaju mladi i lepi, a pošto lete gde ih Bog pošalje, na ikoni im se slikaju i krila. Svaki čovek  na dan krštenja dobije svog anđela, koji se naziva anđeo mirni, verni učitelj, čuvar duša i tela. Ti anđeli čuvaju čoveku život i zdravlje i paze da čovek, zbog svog neznanja i  nesmotrenosti ne napravi kakvu pogrešku. Obučeni su u belu odeću, plaštove, u znak čistote i  nevinosti. Najviši među anđelima su sedmorica arhanđela, među kojima je Mihailo, koji ima još i titulu arhistratiga, a po kojem je ovaj praznik dobio ime.

Na ikonama se arhangel Mihailo predstavlja sa krilima, u vojvodskoj odeždi, kao borac, sa mačem u jednoj i kantarom u drugoj ruci, jer, prema narodnom verovanju, on u času smrti uzima ljudsku dušu. Ovaj praznik ustanovljen je u četvrtom veku nove ere. Arhangel Mihailo, zaštitnik loze Nemanjića, jedna je od svetaca koji uživa veliko poštovanje  u našem narodu.

St Michael Archangel by Guido Reni

 Vas, vođe nebeskih vojski, mi nedostojni uvek molimo, da nas zaštitite svojim molitvama, kao zaklonom krila svoje bestelesne slave, čuvajući nas koji pred vama padamo i usrdno vapijemo: izbavite nas od beda kao vođe nebeskih sila.

[TROPAR, glas 4.]

Od davnina ljudi su praznovali anđele Božije, ali se često to izopačilo u njihovo obožavanje. Jeretici su ih ponekad tumačili kao bogove ili ih pak smatrali stvoriteljima čitavog vidljivog sveta. Na 4-5 godina pre Prvog vaseljenskog sabora održan je Laodikijski pomesni sabor i, svojim 35. pravilom, ustanovio ispravno poštovanje anđela. U vreme rimskog pape Silvestra i aleksandrijskog patrijarha Aleksandra ustanovljen je ovaj praznik arhistratiga Mihaila i ostalih sila nebeskih u novembru. Zašto baš u novembru? Novembar je zapravo deveti mesec od meseca marta, koji se smatra trenutkom stvaranja sveta. A deveti mesec posle marta uzet je zbog devet anđelskih činova koji su najpre stvoreni.

Sveti Dionisije Areopagit, učenik apostola Pavla, opisao je ovih devet činova u knjizi „O nebesnoj Jerarhiji“. U toj strogoj anđelskoj hijerarhiji, vojvoda anđelske vojske je arhistratig Mihail, jer je svojim delovanjem spasao mnoge anđele otpale od Boga, koje je Lucifer povukao sa sobom u propast. Među anđelima vlada savršena jednodušnost i stroga hijerarhija u poslušnosti nižih činova prema višim, a sveukupno svetoj Božijoj volji.

Svaki narod ima svog anđela hranitelja, a osim toga i svaki hrišćanin ima svoga anđela hranitelja. Treba se uvek sećati da ma šta mi činili, javno ili tajno, činimo u prisustvu svoga anđela hranitelja. A na dan Strašnoga Suda sabraće se mnoštvo anđela nebesnih svetih oko prestola Hristova, i pred svima njima objaviće se dela, reči i pomisli svakoga čoveka.

Da anđeli Božji neprekidno opšte sa ovim svetom, o tome svedoči Sv. pismo jasno i nepobitno. Koje iz Svetoga pisma, koje iz Svetoga predanja, Crkva pravoslavna doznala je imena sedmorice načalnika angelskih sila, i to: Mihaila, Gavrila, Rafaila, Urila, Salatila, Jegudila, Varahila (uz to neki spominju i osmog – Jeremila).

Mihail na jevrejskom jeziku znači: ko je kao Bog ili ko je ravan Bogu ? Sv. Mihail izobražava se još od prvih vremena hrišćanskih kao vojvoda, koji u desnoj ruci drži koplje, kojim potire Lucifera, satanu, a u levoj palmovu zelenu grančicu. Na vrh koplja ima platnenu traku sa crvenim krstom. Arhanđeo Mihail smatra se naročito čuvarem vere pravoslavne i borcem protiv jeresi verskih.

Sv. Gavrilo znači – muž Božiji ili krepost Božija. On je blagovestitelj tajni Božjih, naročito tajne bogoovaploćenja, i svih ostalih tajni, koje s onom stoje u vezi. Izobražava se: u desnoj ruci drži fenjer sa zapaljenom svećom unutra, a u levoj ogledalo od zelenog kamena jaspisa. Ogledalo označava premudrost Božiju, kao tajnu skrivenu.

Sv. Rafailo znači – isceljenje Božije, ili Bog iscelitelj (Tov. 3,17; 25,15). Izobražava se: desnom rukom vodi Toviju, koji nosi ribu uhvaćenu u reci Tigru, a u levoj drži lekarski alabastar.

Sv. Uril – oganj ili svetlost Božija (3. Jezdra 5,16). Izobražava se sa licem i očima pognutim, a ruke držeći na prsima kao na molitvi.

Sv. Jegudil – svetitelj Boga. Izobražava se: u desnoj ruci drži venac zlatan, a u levoj trostruki bič.

Sv. Varahil – blagoslov Božiji. Izobražava se: nosi u nedrima ruže bele.

Jeremil – uzvišenje Božije (3. Jezdra 4,36). Poštuje se kao vnušitelj i pobuditelj uzvišenih pomisli, koje čoveka uzdižu k Bogu.