Мистакис Радио

Тин Ујевић - Запис на прагу

2017-02-18T04:15:00.001+01:00

Тин Ујевић - Запис на прагу

Ове пјесме то нисам ја, иако сам их ја написао.

Ови јауци, то нисам ја, премда сам их збиља уздисао.

Мој прави живот, ја сам само дисао.

Јер ја живим и кад пјесма умре. Ја живим и кад патња мине.

Има у мени немира драгог, а има и моје ширине.

Ја пуштам и другог да говори за ме.

А и сам говорим друге саме.

Ја не марим човјек бити ако сам умио људе боговски рећи.

О, ја.

Ја сам од себе и мањи и већи.

О, ја.

Мој други и мој трећи.

Ја не сањам о срећи. Но не сумњам о срећи.

Гле овог двојства и тројства мога:

има у мени тмине,

но има у мени и ведрине,

и моја дивна слога.

Kokot - Voda iz solitera (radio-edit)

2016-09-22T20:33:00.001+02:00

Орловача блуз

2016-06-04T01:19:00.001+02:00

Нема нас,

отишли су незнано куд они дивни ангели Врдника

што су појали са нама улицама Богом заштићеног Београда.

Нема нас,

појела нас ријека самољубља изгубљених битака скученог житија.

Нисмо умјели праштати,

па се „добитак“ пренио у следеће коло,

ово наше угашено, хладно, ником потребно.

Једног дана неће бити јесени, каприца,

слободне воље да залупимо вратима.

Нећемо моћи тјерати из срца,

остајемо без власти,

биће само помрчина састављена од погрешног хтијења овог лудог вијека.

Логика мрзи пјесника,

а ко ће те за то питати кад позове Орловача?

Они са најмањим чиновима ће се узвисити,

ти си у овом свијету највећа.

А и пјесници су дерани,

осјећајнији су од папирних новчаница,

замисли само ту дрскост!

Barba Vojo radio barski edit rmx: Oi Va Voi (feat. Ben Hassan) - D'ror yikra

2015-06-17T03:23:00.002+02:00

Mistakis radio predstavlja kao najavu dj nastupa barbe Voja Mistovića ovog ljeta:
Oi Va Voi (feat. Ben Hassan) - D'ror yikra (barba vojo radio barski edit)
Radio edit verzija miksovana u mistakisradio studiju jun 2015

ГОРЕ ОД СВАКЕ ЈЕРЕСИ - одговор протосинђелу Јовану

2015-05-04T01:10:00.000+02:00

На ниједну чињеницу из мојег прошлог текста О. Јован није дао контрааргумент, већ ме назвао лукавим, фанатиком, опасним по српски народ... Поред низа увреда (да ли се тако брани вјера о. Јоване?), само је на потоњу тезу о одлуци синода СПЦ о рашчињењу епископа Артемија покушао дати одговор, на који ћу даље у тексту одговорити.

Са канонске тачке гледишта, мој претходни текст је био сасвим довољан да сваки боготражитељ увиди како стоје ствари, и ту се налази рјешење: мој искључиви мотив је истина, док је мотив о.Јована апологија исповједања вјере епископа Артемија.

Но, кренимо редом.

У првом пасусу (а и даље на другом мјесту) о. Јован тврди да ја „покушавам одбранити старокалендарски раскол“. Ово је очигледна замјена теза да се замажу очи вјернима. Ко је о. Јоване направио раскол? Да ли новокалендарци увођењем папског календара и новотарија или старокалендарци који су остали вјерни ономе што су нам оставили Свети Оци? На Крстовдан 1925. године сам Бог је ријешио ту дилему појавом часног крста на небу, када су и полицајци, који су били послани од стране грчке државе да растуре молитвено сабрање вјерних, сви листом, пришли онима који су остали вјерни предању.
Ваши аргументи о. Јоване су у стилу коментара тадашњих новокалендараца на чудо: “Ето, заблудјели, Господ вам говори да је Крстовдан био прије тринаест дана“.

Истинска Православна Црква је одана Христу, она је вјерна Њему а не свјетским токовима и модернизму.

О. Јован ми спочитава неки хокус-покус датум од када СПЦ нема благодат, па када се увјерио да ја о одређеном датуму нисам ни говорио, позива ме да ја одредим тај датум када је од СПЦ одступила благодат! Тотални нонсенс.

Затим ме више пута у тексту пријављује г-дину Добрилу Дедеићу, предсједнику Српске Листе, наводећи да су моји ставови штетни по српски народ у Црној Гори и да су ми хипотезе лукаве. Него о. Јоване, да ли је штетније и лукавије казати народу истину да је Српска Православна Црква у пуном молитвеном општењу са монофизитима (а ви их називате дохалкидонцима, да не би увриједили своју браћу) који су осуђени на четвртом васељенском сабору и предати анатеми, или сакривати, као што радите ви, ту истину?

Да ли је штетније и лукавије ћутати о свему ономе што сам навео у прошлом тексту (а ви те истините факте нисте могли оспорити) или саопштити све те чињенице вјерном народу?

Нека о овоме пресуди народ.

„Спознајте истину и она ће вас ослободити“ каже Господ у Светом Писму, међутим, и поред очију и ушију ви не чујете и не видите.

На другом мјесту слиједи духовни харакири протосинђела Јована: "Питам се да ли Дедејић зна шта Мистовић заступа. То није нимало безазленије од екуменизма". Опет ме пријављује разредном старјешини.

Испада да истина, истинити аргументи (а ниједан аргумент о. Јован није побио) нису нимало безазленији од екуменизма. Чудна нека логика о. Јоване - значи, они који саслужују и молитвено опште са преко 360 ђавољих секти су вам браћа и пуни благодати, они који евхаристијски опште са Ватиканом и монофизитима су у истини, а они који не опште са јеретицима и неће да имају ништа са онима који потпадају под саборске анатеме су „фанатици“ који нису вриједни спомена, како ви то наглашавате. Да ли је, цијењени оче, анатема екуменизма Руске Православне Заграничне Цркве глас истине или глас лажи?

Ова горња тврдња О. Јована се не може подвести ни под термином „парадокс“ - јер се парадокс може и доказати.

Затим наводи следеће: „Евидентно је да је еп. Артемије наставио да живи учењем свог духовног оца (авва Јустин Поповић), а он је до дан-данас члан СПЦ, макар је и прогнан". Вама је евидентно поштовани протосинђеле, а народу није, да је епископ Артемије наставио учења авве Јустина. Да ли му је авва Јустин благословио боравак на богословским студијама у Регензбургу на католичком универзитету? Кад се то Истина Православља предавала у католичким школама? По правилима тих установа епископ Артемије се морао обавезно молити са „браћом“ католицима и причешћивати из исте чаше. Да ли се епископ Артемије покајао за ту издају вјере?

Долазимо и до јединог аргумента, из мојег прошлог текста, који је цијењени протосинђел Јован покушао оспорити, а тиче се одлука о рашчињењу епископа Артемија.

Цитирам: „Ту се јасно види и заблуда г. Мистовића. Да ли су све одлуке сабора око Атинагоре, који је врхунски екумениста, безаконе? Ако их све, ђутуре, одбацимо, јер је Атинагора јеретик-екумениста, онда морамо да одбацимо и одлуку која је донешена у његово време да је Козма Етолски светитељ Цркве Божије“.

Питам часног протосинђела Јована: ко је прославио Светог Козму Етолског? Да ли Бог или Атинагора? Можемо поставити и ово питање: Папа римски је у деветнаестом вијеку прославио Светог Ћирила и Светог Методија, да ли да прихватимо папу римског као благодатног?

Ви сматрате Атинагору православним? Атинагора је био масон 33. степена, а масонска доктрина се, по Алберту Пајку папи масонерије, заснива на чистоти луциферијанства. Ево и још једне историјске чињенице: 1948. године авионом Стејт Департмента Атинагора је слетио у Цариград и постао Васељески патријарх. А сахрањен је, мимо обичаја како се сахрањују васељенски патријарси, у запечаћеном ковчегу. Зашто?

Оно што ви исповједате О.Јоване је следеће: Као прво, у вашем тексту ви рушите догмат да је Црква Једна,Света, Саборна и Апостолска, јер по вама одлуке синода су у једном случају исправне, а у другом нису.

Тезом у задњем пасусу: „Дакле, селективно се и одлуке таквог сабора зараженог јересју прихватају или не. Оне које нису у сагласности са учењем Цркве се одбацују, а оне које су у сагласности се прихватају“ исповједате да се Црква дијели на здраве (исповједнике) и болесне (јеретике) и тако директно хулите на Духа Светог, јер Црква Христова не може бити болесна, њој је глава сами Бог. Шта има свјетлост са тамом?

И за крај погледајмо, још једном, безумље „благодатне“ СПЦ. Ваш „благодатни“ патријарх Иринеј је палио јеврејску менору, а ваш „благодатни“ епископ Иринеј Буловић је прослављао јудејски празник Ханука. Шта кажу у том случају апостолска правила? Изволите прочитати у књизи Никодима Милаша „Правила Православне Цркве са тумачењима“. Да вам олакшам, то су канони 64, 70 и 71.

Хоћемо ли и у овом случају чекати свеправославни сабор ако знамо да се на Велики Петак поцијепала завјеса у јудејском храму? Зар Господ није на Велики Понедјељак проклео бесплодну смокву која је оличење синагоге јудејске?

Да подсјетимо шта јудејска књига Талмуд говори о Господу Исусу Христу и Пресветој Богородици:

„Христос је син проститутке. Он је копиле“ (Токдош Јежу)

„Христос је био луда. Он је мађионичар. Он се зове Бен штада (син проститутке)“ (Талмуд, Сабат 104б)

„Христос је на једном ђубришту сахрањено псето“. (Сахар)

Талмуд о безгрешном зачећу Пресвете Богородице:

...“Он је тада рекао: Реци ми, од које врсте детета је твој син? Она је на то одговорила: Имала сам менструацију на дан кад сам се венчала, и муж ме је због тога напустио. Међутим, зао дух је дошао и спавао је са мном, и из тог односа ми се родио син“. (Цитат из расправе Кала 1б).

Поштовани протосинђеле, из вашег умовања се може закључити да ви не знате да постоји и небеска и земаљска Црква Христова, не знате просту и јасну чињеницу да је јеретик сам себе одсјекао и постао сува грана која се у огањ баца, не саборском одлуком, већ исповједањем јереси. Јеретик је моментално рашчињен од Небеске Цркве, од Христа Спаса, Светог Саве Србскога и свих Светих Срба. На Небу живе у вјечности, а ми на земљи у времену.

Зар вам ово није доказ зашто је изгубљено Свето Косово и да је српски народ духовно поробљен? Што каже Свети Лука Вукмановић: „Најгоре ропство је духовно ропство“.

И на крају, свима нама на наук, ријечи свјетилника Цркве Христове, Светог Марка Ефеског:

„Свједочанства западних учитеља нити прихватам нити признајем. Претпостављам да су она покварена, јер у стварима православне вјере не може бити компромиса“.

Са овим сматрам полемику завршеном сљедствено учењу светог апостола: „Човјека јеретика по првом и другом савјетовању клони се“.

Војо Мистовић

Први текст протосинђела Јована: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2015/04/16/luteranstvo/

Моје реаговање на његов текст: http://mistakisradio.blogspot.com/2015/04/procvat-luteranstva-reagovanje.html

Одговор протосинђела Јована: http://www.kmnovine.com/2015/04/lot.html

Реаговање поводом текста "Процват српског лутеранства" - ФБ странице Православље Живот Вечни

2015-04-17T04:52:00.001+02:00

ЦРКВА ХРИСТОВА И ЊЕНИ ПРОТИВНИЦИ КОЈИ ЈЕ НАПАДАЈУ,
ИКОНА ИЗ 17 ВИЈЕКА СА СВЕТЕ ГОРЕ, У ДОЊЕМ ДЕСНОМ УГЛУ
ЛАЖНИ ПРАВОСЛАВЦИ ЕКУМЕНИСТИ

Читава поставка текста, односно тезе коју брани аутор, је постављена на стакленим ногама. Он покушава примјере отпадања од Цркве Православне кроз вјекове пресликати, као идентичну ситуацију, на једну помјесну Цркву каква је СПЦ. Ми ћемо у даљем тексту образложити и доказати да је та теорија погрешна и не одсликава право стање ствари

Непотписани аутор као своју почетну тезу наводи да су сви проблеми у Српској Православној Цркви почели тзв. „демократизацијом цркве“ и то поткрепљује наводима о реформи богослужења.

Проблеми су почели много раније. Навешћемо да су богоборне атеистичке власти бирале следеће патријархе: Викентија Проданова, Германа Ђорића, Павла Стојчевића (нешто касније ћемо о избору потоњег Иринеја). Ти избори су у потпуној супротности са свештеним канонима Цркве Православне, поготово што је то урадила богоборна атеистичка власт, која се, како у Русији, тако касније и у Србији борила директно против Цркве Православне. Потчињавање унутрашње слободе Цркве земаљским богоборним властима у савременом Православљу се назива јерес сергијанизма, и као таквог су га анатемисале у Русији Руска Православна Црква која је сишла у катакомбе и Руска Загранична Црква која је основана у Сремским Карловцима код нас, чије духовне ауторитете Светог Јована Шангајског, Светог Филарета Вознесенског, Светог Теофана Полтавског, митрополита Аверкија, Антонија и осталих нико не може оспорити. Суштина сергијанизма је прављење лажне цркве која стоји под контролом безбожних комуниста.

Навешћемо да је Герман, којег су директно изабрали Слободан Пенезић Крцун и Добрица Ћосић (под будним оком Крста Лековића, вође вјерске УДБ-е), увео СПЦ у Свјетски Савез Цркава, те предсједавао том антихристовском организацијом.

Проблеми су, заиста, почели раније, што свједоче и авва Јустин Поповић, Свети Николај Велимировић, јеромонах Арсеније Тошовић и други духовни ауторитети.

Да не спомињемо да је погрешна пракса крштења, а крштење је темељ наше вјере, уведена још и прије другог свјетског рата. Тако да ауторова теза није тачна. Но, ово је само мали дјелић оног што се још дешавало кроз ту тужну историју...

Само кратко, у двије ријечи, ћемо се осврнути на пишчево образлагање суштине протестантизма. Зашто се он појавио баш код Германа, због чега је био у том народу погодно тле, а и саму суштину тог вјероисповједања, брилијантно је објаснио Ф.М. Достојевски у „Пишчевом дневнику“, и топло га препоручујем аутору јер ће, након читања, имати бољи увид у тај проблем.

Но, да видимо кога аутор сврстава у протестанте:

Аутор наводи на првом мјесту старокалендарце. Казује да старокалендарци од „тамо неке године“ одричу благодат СПЦ-у служећи се схоластиком Томе Аквинског, наиме да „одступање благодати еквивалентно је одступању од учења Цркве“. И као противтезу казује да „Моменат када је једна помесна црква коначно изгубила благодат и пала у јерес не зависи од академског сагледавања ствари, већ од реалног стања на терену“.

Као прво, не постоји ни једна старокалендарска Истинита Црква Православна која, прије свега, признаје учења Томе Аквинског или се са њима служи, већ своје вјероисповједне позиције темеље на Васељенским и помјесним саборима, на предању које нам оставише Свети Оци.

Да видимо какво је, заиста, стање на терену, те да докажемо да ауторова тврдња не стоји у истини.

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ ГАЗИ ПАПУ

Горе смо споменули неканоска постављања патријараха и јерес сергијанизма. 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и Папа римски Павле Шести су признали обострано свете тајне , те скинули и анатеме из 1054. године. Све то без повратка Ватикана на вјероисповједне позиције прије увођења „filioque“. СПЦ није због тога прекинула општење са васељенским патријархом, те саучествује у општењу са Ватиканом преко евхаристијског општења Цариградске патријаршије са Папом. О томе је писао Свети Филарет у својим „Посланицама туге“. Овдје нећемо наводити још безбројна саслуживања клирика и владика СПЦ са протестантима, англиканцима и осталим...

1996. године, у Шамбезију, Српска Православна Црква је потписала исти такав документ о унији са Ватиканом.

Нешто раније 1994. године у Баламанду, Српска Православна Црква је ушла у пуно евхаристијско општење са Монофизитском црквом ( а да се ови нису покајали за своје злославље), која је саборно анатемисана на Четвртом Васељенском Сабору. Монофизити, иначе, одричу двије Христове природе. Са монофизитским владиком саслуживао је и Јован Шумадијски у цркви на Аеродрому у Крагујевцу.

Свето писмо каже: „Ко се свеже са блудницом и сам је блудник“.

О саслуживању са новокалендарцима не треба трошити ријечи. Зар се Господ два пута родио на земљи, зар је два пута васкрснуо? О самом проблему новокалендарског раскола аутор може прочитати изузетан богословски текст, једног од највећих, ако не и највећег богословског ауторитета двадесетог вијека, духовника царске породице Романових, епископа Светог Теофана Полтавског.

Ево линк до тог текста: http://mistakisradio.blogspot.com/2015/03/sv-teofan-o-kalendaru.html

Наводити још и чланство у свејеретичком сабору нечастивих Свјетском Савезу Цркава, праксу наопаког крштења, може ли бити доста, да писац увиди да је стање на терену алармантно. И, да ли ту има благодати? О симонији и осталим преступљењима, је ли потребито говорити?

Да ли аутор зна кроз кога вјерни народ добија благодат? Добија је кроз епископе. Сам је навео 15. канон Константинопољског сабора, на којем темељи своју апологију епископа Артемија. Значи, ако је епископ јеретик, ако општи са јеретицима, ако је са њима у духовној свези, те благодати више нема. Па и сам 15. канон каже да су ти епископи, назовиепископи и назовиучитељи. Ако сви епископи кроз горенаведене непобитне доказе исто то раде, какав је закључак? Зашто је онда Свети апостол Павле казао: „Стојте чврсто и држите предања“? Због чега се тог предања, свих канона, нарочито 45. апостолског правила који говори о општењу са јеретицима, СПЦ некада држала, а сада се ова правила релативизују и тумаче по шмемановско-регензбуршкој концепцији која је заразила комплетну СПЦ, или по исповједању Амфилохијевом који потпуно негира Васељеснке саборе, и позива на повратак „ранохришћанске цркве“, а Црква Христова је иста од свог установљења и биће таква до краја свијета, јер је „врата пакла неће надвладати“.

Чувар благодати нису зидине, нити су чуда мјерило православности како аутор тврди, наводећи да је доста људи оздравило у СПЦ-у, а то је прилично смјела тврдња. И у католичкој цркви се дешавају чуда, и многи људи остављају гријех, чак се у појединим строгим манастирима бичују и строго посте, али шта вриједи када се не причешћују Истинском Крвљу и Тијелом Христовим, те самим тим не узрастају у истини, не обожују се? Као што наводи сами писац цитат из Светог Писма: Ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу. (Друга посленица св. ап. Павла Тимотеју 2.5)

Колико само исповједања има у СПЦ-у? Па, то се може лако провјерити и међу владикама и међу вјерним народом. Ту нема збора о саборности, свако вјерује како мисли.

Сама ФБ страница Православље Живот Вечни је писала да епископ Јован Ћулибрк припада „лазаристима“. Као што је општепознато „лазаристи“, масони, (а колико има владика СПЦ који су масони?) малтешки витезови и ини се клањају Луциферу. А Господ каже: Не може се служити и Богу и мамону.

Исповједање вјере (На ријечи апостола Петра: Ваистину, ти си Син Божији, Господ каже: Благословен си сине Јонин јер ти то не откри крв и тијело, него Отац мој Небески. Ти си Петар (стијена) и на том камену ћу назидати Цркву Своју) и апостолско прејемство су сигурни знаци гдје се данас налази Црква.

Прескочили смо још многе тезе у овом чланку, као нпр. о атеизму, да не би одузимали вријеме. Напокон, ко је изабрао потоњег патријарха Иринеја? Да ли можда Ватикан, као компромисно рјешење између Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића?

На крају, ако би аутор могао да одговори на једну чињеницу које мене збуњује.

Слажем се са писцем овог текста да су епископа Артемија безаконо уклонили, но, мени није јасно следеће. Ако Српска Православна Црква има пуноту благодати како тврди аутор ( јер Црква Христова не може бити раздјељена, као, једни су болесни - јеретици, а други су здрави - тако је хулио лажни старокалендарски епископ Кипријан Куцумбас) онда је свети синод одлуку донио Духом Светим и та се одлука мора поштовати, значи, епископ Артемије је сада обичан монах. Ако није, онда та црква не посједује благодат Божију (о томе говори и канон који је писац навео).

Ово реаговање није написано да би се подстакао свађалачки дух, већ, само и једино, у корист истине. Да нас све заједно помилује Васкрсли Господ наш Исус Христос.

Војо Мистовић

Војо Мистовић - Сербски homo politicus

2015-04-14T17:03:00.000+02:00

НИКОЛА ПАШИЋ

Да се све објасни политичарем можда је ово сад најпогоднији тренутак, јер смо толико обамрли, што би црмничка буквица рекла: утулили смо га као народ.

У протеклих стотињак година често дижемо велелепне споменике, баш онима, који су умјесто јабуке, увалили камен. „Увалити“ је постао синоним наше свакодневнице, то је најчешћа наша мисао, иако доста пута несвјесни, што би „комјутерска улица рекла“: по дифолту, чинимо најгнусније ствари.

Но, та гнусоба је распрострањена кроз сами ваздух. Земља је премрежена, а ми ухваћени.

Ето, какав може бити политичар из нашег сокака?

Српски политичар, маде ин либресе, опијен пењањем на друштвеној љествици, убијежден свакога дана да је мудрији и паметнији, и да непогрешиво води своју активност увијек, ил' да кажемо редовно, испостави народу рачун: нокаут и пад!

Извршили смо ми Срби подоста харакирија, помагали су нам и наши околни непријатељи нештедимице. Али има једна стара пјесма, од Слоба Ковачевића: „Сами себи ми смо криви“.

Хајдемо мало у историју.

Краљевина Србија је хитала у навечерје прве свјетске војне да потпише конкордат са Ватиканом, што би краљ Милан Обреновић рекао за бискупа Штросмајера: како би се „курталисала“ утицаја Аустроугарске. Ватикан је био изненађен на шта је све Србија пристајала под диригентском палицом Николе Пашића. Било је доста противних гласова у Србији, али се новинска пажња, (мада је боље рећи, цијело мњење) полако, али сигурно, везивала за ову тезу о „курталисању“. Глас Православне Цркве све се мање чуо. Гушила га је држава, тачније „homo politicus“.

Тадашње српске владе пуних тридесет година нису, осим општих уставних одредби, донијеле закон са којим би се заштитила Црква Православна и материјално и духовно (симфонија земаљске и духовне власти), те порадиле на њеном напретку. Црква Србинова је извојевала побједу и ослобођење од Турака. Она је била брана и штит српскога народа. „Кад смо с Богом јаки, ко ће против нас“?

Министар просвете и црквених дјела је образовао 1913. комисију која би испитала и проучила, те на крају, из политических разлога, порадила на склапању конкордата, и она је то сјајно учинила у правцу који је хтјела званична српска влада. Издвојено мишљење протојереја Стевана Веселиновића се није узимало у обзир.

Српски политичари се нијесу хтјели освртати иза себе, јер кад би се осврнули чули би исповједнички глас митрополита Михајла, па макар само ону једну реченицу да „без Српске Цркве и њене сагласности држава не може и не смије потписати конкордат“. Српска Православна Црква није имала ништа против да се нека конвенција или уговор потпише са Ватиканом, али никако на штету већинског православног народа.

Србија је дала и више него што је Ватикан тражио, о томе сликовито говори примјер мјешаних бракова. Раније, на предлоге бискупа Штросмајера да се васпитање дјеце у таквим браковима препусти слободној вољи супружника (а то није по католичким правилима) Србија је одговарала негативно, док је у новопеченом конкордату ту улогу препустила католичком супружнику.

Занемарио се и став надбискупа барског Николе Добречића, великог српског патриоте, да јурисдикцију над католицима у Србији преузме надбискупија барска. Такав предлог је дао и Весник Српске Цркве 1897. године, образлажући, између осталог, да би се тако Србија заштитила и од Аустроугарске и од прозелитске политике Ватикана.

О историјском праву барске надбискупије је писао и Никодим Милаш, чувени каноничар, поводом афере око Светојеронимског института у Риму (када је Ватикан све јужнословенске католике прогласио Хрватима).

Можемо нагласити и то да је Србија ратификовала, у лицу регента Александра, конкордат у јеку рата 1914, док је Ватикан то учинио тек 1915. године, и то под притиском Италије и Енглеске.

Рат је дао одговор на питања да ли је требало прихватити конкордат и до чега он доводи. Историја нам лијепо казује да су Турци заузели Цариград убрзо по паду тадашње Православне Цркве у унију са Ватиканом (унија у којој се Ватикан није вратио вјери апостола и светих отаца). Заједнички се саслуживало у храму Свете Софије.

То је био духовни компромис да би се заштитило земаљско Византијско Царство нечасним средствима, издајом своје вјере, издајом онога што су нам оставили оци и предање.

У виду неизбјежног страдања стигла је казна, који је у виду нокаута, или „флеша“ - што би рекла данашња улица, попио народ.

Аустроугарска монархија је била заштитница католичких интереса. Дубоко је Папа, у том периоду, био у сагласју са Царем у Бечу. Из пијетета према Папи, Цар никада није хтио посјетити револуционарну Италију. Али да би дошао у Ватикан мора доћи и у Рим, тако да аустроугарски суверен није предузимао никакве посјете.

Ватикан је и раније позивао Аустроугарску да казни Србију (поводом балканских ратова; историјска је чињеница да се католички клир молио прво за побједу турског оружја, а касније и бугарског, јер су Папи Бугари били мили због „стремљења унији са Ватиканом“), а сада је, због атентата у Сарајеву, био изричит да се то уради.

Док је аустроугарска војска звјерски убијала, силовала, палила, жарила по Мачви, Пашић је слао депеше у Рим да наш посланик изричито нађе католике - југословене, да придобију Папу за јужнословенску идеју.

Побједа Србије претпоставља слом Аустроугарске монархије, и како је Папа могао бити за ту идеју? Он се, заиста, прилагодио стању послије првог свјетског рата, и роварио, изнутра рушио, не Југославију, већ сваку срећу и напредак српскога народа. То је мржња која се таложила вјековима, и њихови ударци, од 1054. до дана данашњег, нису престајали.

Пашић је имао информације из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Славоније, а и сама га је политичка историја његових претходника могла научити „одакле нама зли вјетар дува“.

Казаћемо и то да су Србију гледали као Пијемонт, као ослободитељку свих јужнословенских народа. Чак је и владика црногорски П.П.Његош био „заражен“ идејама југословенства бискупа Штросмајера, али је, ипак, био при ставу да „се прво Срби ослободе и уједине“ па потом све остало.

Поставља се логично питање (а историја нам је дала одговор) да ли би католички народи били сретнији у једној доминантно православној држави или у католичкој, и то у земљи заштитници католичанства Аустроугарској?

Не одричемо да је, поготово у Далмацији, доста Срба католика било за безусловно уједињење са Србијом, али остали католици нису стајали на трагу католичког проповједника из Цавтата Људевита Вулићевића (језуити су га два пута, срећом безуспјешно, покушали убити) који је у сјајном писму бискупу Штросмајеру објаснио праву природу ватиканске политике према Југословенима.

Вратимо се, за час, у старину; па и самим Хрватима, вољом Ватикана и њихове тадашње несретне властеле на Спљетском сабору, наметнут је латински језик у цркви, а народни(српски) је избачен из употребе.

Политика Николе Пашића и осталих тадашњих српских политичара се показала као изузетно погубна, што се дало видјети у данима који долазе. Трећину свог становништва Србија је дала за ослобођење. Ниједног Хрвата, Словенца, муслимана, Шиптара није процесуирала због стравичних ратних злочина, већ је све загрлила и пружила опроштај. Захвалност околних народа и сама њихова љубав се персонификовала у личности хрватског посланика који је у сред Београда, у скупштини, пљунуо и понизио српске жртве.

За некога је Никола Пашић био далековид и мудар. Но, резултати његове политике говоре довољно, дубоко су поразни за наш народ (да не би набрајали шта смо све добили уједињењем, споменућемо само Јасеновац).

Чини ми се да је занимање „политичар“ изузетно погубно за српски народ у цјелини, навластито јер су се сви, листом, одрекли Бога и Његовог промисла. Магијски опијени српски политичари, у протеклих сто и више година, директно су радили на штету и пропаст српског народа.

Ми, као народ, увијек ћемо падати на истом испиту, све док га не савладамо.

Свети Теофан - Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена

2015-03-13T03:02:00.001+01:00

Свети Теофан Бистров (1874-1940) архиепископ Полтавски и Перејеславски

КРАТКА КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРСКОМ РАЧУНАЊУ ВРЕМЕНА

Питање: Шта је то стари и нови календар којим се рачуна време?

Одговор: Стари календар је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен 1. Васељенским Сабором (325.године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт увођења новог „научног“ календара од стране Римокатоличке цркве у 16. веку при папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског календара, јер је то питање научно нерешиво.

Према томе, тај календар јесте симбол јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и разделења.

Докази: „Предања установљена ради нас су писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним“ (Алфавит, Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и Светих Отаца, свако издање)

„Чувајмо сва древна Предања установљена за нас писмено или усмено“... (Догмат 7. Васељенског Сабора)

„Мислим пак, да је по Светим Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања“ (Свети Василије Велики правило 92; упореди: исти, правило 91; 1. Кор. 11,2 ; Сол. 2,15 и 3,6).

Такође и сами свештени канони одлучно објављују себе „тврдим и ненарушивим“ (6. Васељенски Сабор правило 2), „неразоривим и непоколебљивим“ (7. Васељенски Сабор правило 1) и призивају „да се до сада изложена правила чувају“ (4. Васељенски Сабор правило 1).

Знаменити митрополит Петар Могила је изјавио „да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи противно црквеним канонима... тако је мислио и чинио јерарх, који је био најбољи украс Православне Цркве (Црквене Вести „Журнали заседања“... 1906. године бр. 21, стр. 1349-50)

Црква, да би остала Црква, по захтеву својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно и изражено у 2. правилу 6. Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.

Питање: Како треба да се односимо према старом и новом календару по свештеним правилима?

Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а од другог се у потпуности клонити.

Докази: “…јер ако почнемо порицати обичаје који су незаписани, казујући да они немају велику важност, намерно повређујемо и Јеванђеље у његовим основним предметима…” (Св. Василије Велики, правило 91). “Не смеју се уводити новотарије насупрот предању и црквеним правилима” (Алфавит). “…и да кажемо у најкраћем: желимо да у Цркви буде сачувано све што је у Цркви предато Светим Писмом и апостолским предањем” (Гангријски Сабор, правило 21. упореди правило 2. I Васељенског Сабора).

Питање: Да ли увођење новог календара има важан или неважан значај?

Одговор: Веома важан, а посебно у вези са Пасхалијом; и представља крајње безакоње и црквени раскол, који отуђује од општења и јединства са целом Црквом Христовом, који лишава благодати Светог Духа онога који колеба догматско јединство Цркве и подобно Арију раздире нешивени хитон Христов, то јест који свуда раздељује православне лишавајући их једномислија и раскида везу са црквеним свештеним предањем, те потпада под саборну осуду за презирање Предања - по горе наведеном догматском одређењу 7. Васељенског Сабора.

Докази: “Јеретицима су (древни Оци) називали оне који су се сасвим отуђили од вере; расколницима су називали оне који имају различита мишљења по неким црквеним предметима и питањима, а који допуштају могућност да буду поново приведени истини. Парасинагоге су зборови које чине непокорни свештеници или епископи или неуки (ненаучени) народ… и мада почетак поделе беше услед раскола, одступници од вере више нису на себи имали благодат Светог Духа, јер је те благодати нестало онда када се прекинуло прејемство; јер први који су се оделили постали су световњаци и више немају власти да крштавају, рукополажу, нити да другима предају благодат Духа Светог…” (Св. Василије Велики, правило 1).

Питање: Како, на основу правила, православни треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Православни са њима не смеју да имају никакво молитвено општење чак и пре њихове црквене осуде.

Докази: “Са јеретицима или расколницима не сме се молити” (Лаодикијског Сабора, правило 33).

Тумачење овог правила у грчкој Крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да се ми не смемо молити ни са јеретицима који греше у вери, ни са расколницима који не греше у православној вери, али су се оделили од Саборне Цркве због неких предања” (Упореди: Апостолско правило 45, 65; Лаодикијског Сабора, правило 6, 9, 32, 37; Епископа Тимотеја Александријског, правило 9).

Питање: Каква је казна, по црквеним правилима, за оне који се моле са новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Једнака осуда.

Докази: “Ако се неко заједно помоли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи.” (Апостолско правило 10).

“За молитву са одлученим подвргавају се или одлучењу, или свргнућу, или анатеми, како сами учесници молитве, тако и они који се са њима [учесницима] моле” (тумачење на 9. правило Картагенског Сабора - грчка Крмчија, стр. 252).

Питање: Да ли има дејство епитимија пастира-новокалендараца над православнима који им се не потчињавају и одвајају се од њих у молитвама?

Одговор: Нема никаквог дејства ни силе.

Докази: Оно што је речено у другој половини 15. правила Двократног сабора о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике. У тумачењу на 29 (38) правило Картагенског Сабора у Синтагми Матеја Властара у руском преводу (глва 17, стр. 56), пише: “…без опасности може да пренебрегне епитимију”.

Тумачење на 31. правило Светих Апостола у грчкој Крмчији (страна 19) наводи: “…они, који се одвајају од епископа пре саборне осуде, јер он јавно проповеда било коју јерес или злославље - такви не само да не подлежу епитимијама наведеним у 31. Апостолском и 15. Двократног сабора већ су и достојни части која приличи православнима”.

Питање: Да ли су пастири Православне Цркве износили посебне судове о календару а на основу горе наведених црквених правила?

Одговор: Изјашњавали су се много пута по поводу увођења новог римског календара - и то и на појединим скуповима и саборно.

Доказ за то састоји се пре свега у томе да је савременик римске реформе Васељенски патријарх Јеремија Други одмах после увођења новог римског рачунања времена 1582. године осудио исти са својим Синодом, као несагласно са Предањем Цркве. Следеће пак, године 1583. и при учешћу патријарха александријског Силвестра и јерусалимског Софронија он је сазвао Црквени Сабор. Тај Сабор је признао григоријански календар као несагласан са правилима Васељенске Цркве и са наредбама 1. Васељенског Сабора у поретку рачунања дана Свете Пасхе (Васкрса).

Као круна овог Сабора појавио се „Саборни Томос“ који изобличава неправилност и неприхватљивост римског календара од стране Православне Цркве и канонско саборно решење (Сигилион) од 20.11. 1583. године. У том Сигилиону сва три горе наведена патријарха са својим синодима позвали су православне да се чврсто и непоколебљиво, чак и до проливања крви, држе православног празничног календара и јулијанске Пасхалије, претећи нарушиоцима анатемом, одлучењем од Цркве Христове и Сабора верних.

То решење Константинопољског Сабора било је саопштено Васељенском посланицом свим источним Црквама: митрополиту Московском, Цркви Јонских острва, знаменитом борцу за Православље у западној Европи кнезу Константину Острошком, венецијанском властелину М. Доконти и папи Григорију 13. - главном кривцу за црквену смутњу и саблазан.

У то време, александријски патријарх Силвестар (1566-90 год.) је у окружној посланици православним хришћанима западне Европе говорио:

„Следујући Оцима и вођама нашим источним и западним, праведно је да дамо предност древном наспрам новог, јер је једном за свагда наређено од стране Православне Цркве да се не прима никаква уопште новотарија и да се не одступа ни од чега древног“.

У току три следећа века (17-19.в) огромни број Васељенских патријарха се одлучно исказивао против григоријанског календара и оцењујући га у духу саборне наредбе патријарха Јеремије Другог саветовали су православне да га избегавају.

Тако су, доле наведени патријарси: Кирил Први, који је био на Васељенском престолу шест пута, те је на крају од језуита и примио мученичку смрт 1639. године; Артемије Први од 1639. до 1644. године; Калиник Други од 1688. до 1693. и 1694. до 1702. године ; Пајсије Други 1726. до 1733. ; Кирил Пети од 1748. до 1757. године; Агатангел 1826. до 1830. године; Григорије Шести 1835. до 1840. и 1867-71. године; Антим Шести 1845. до 1848. и од 1853. до 1855. год; порицали су римски календар у духу патријарха Јеремије Другог, оцењујући га као новотарију и као непријатељски Православном Истоку.

Тако је на пример патријарх Калиник Други заједно са антиохијским патријархом Атанасијем (1686-1728.) објашњавао антиохијској пастви да је празновање Пасхе у једно време са Латињанима одрицање од наредбе Православне Цркве о постовима и примењивање устава Римске цркве, што је издаја Православља и одступање од светоотачких завета, те је погибељно за чеда Православне Цркве. Због тога сваки истинити хришћанин треба да буде чврст у чувању одредаба Православне Цркве и дужан да празнује Пасху (Васкрс) и све празничне дане и црквена времена која су сједињена са њом (Пасхом) по пракси Православног Истока а не злославног Запада који нам је стран у вери.

Подобно овој, па и са још већом претњом била је окружна посланица патријарха Кирила Петог (1756.) у којој се говори да онај који не следи небеског тајновидца Павла, а који је рекао у својој посланици Галатима: (види текст тог проклетства...)

Патријарх Агатангел је 1827. године одбацио предлог руских научника да се реформише црквени календар.

Патријарх Антим Шести 1848. године је заједно са другим источним патријарсима (александријским Јеротејем, антиохијским Методијем и јерусалимским Кирилом) у окружној посланици Једине, Саборне Цркве, упућеној свим православним хришћанима сведочио:

„Код нас ни патријарси, ни сабори никада нису могли да уведу ништа ново, због тога што је код нас чувар благочешћа само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да сачува своју веру непромењену и сагласну са вером својих Отаца (...), да држимо исповедање које смо добили од таквих мужествених људи - Светих Отаца, да одбацујемо сваку новотарију као наговор ђаволски, ...а ако би се на то (исповедање) било ко дрзнуо да устане или делом, или речју, или помишљу, такав се већ одрекао вере Христове, већ се добровољно подвргао вечној анатеми за хулу на Духа Светог - као да Он није савршено говорио у Светом Писму и на Васељенским Саборима.

Према томе, сви који уводе новотарије: па били они јеретици или расколници, добровољно се „обукоше у клетву као ризу“ (Пс.108.18), па макар то биле папе, макар клирици, макар и мирјани, чак и ангел с небеса да је - анатему да има!“

У сагласности са тим, а у току протекла три века од времена римске реформе календара, многи поглавари Цркава, као и патријарси, одбацивали су реформу календара (у Палестини, Сирији, Египту, на Кипру итд.), ограђујући своју паству путем посланица и писама у којима су им разјашњавали истински значај григоријанског календара, наглашавајући његову везу са целим низом новотарија измишљеним од стране папства.

Представници Православних аутокефалних Цркава (Константинопољске, Јерусалимске, Грчке, Руске, Српске, Бугарске, Румунске и Црногорске) 1902-1904. године званично су се изјаснили по питању реформи црквеног календара. Крајњи резултат по том питању је био у корист одбацивања календарске реформе, како по мотивима исповедништва, тако и због бојазни од црквених нереда који су могли да поколебају ауторитет Цркве.

Сверуски Црквени Цабор 1917-1918. године разматрао је питање о прилагођавању црквеном животу новог календара и о новом, могуће најбољем православном црквеном календару. После подробног претреса и испитивања овог предмета о проценама са црквеноканонске, научно-астрономске и техничке стране, тај је Сабор категорички доказао погубност сваког зближавања са грегоријанским календаром, дајући велику предност јулијанском. И као резултат свега, Сабор је решио да задржи стари календар црквеног рачунања времена (Минеј).

Руска Православна Црква је 1923. године поново потврдила решење тог Сабора од 1917/18. године и одбила да прими у црквену богослужбену праксу грегоријански календар, не обазирући се на заповедничка принуђавања богоборачке власти бољшевика који су је (РПЦ) држали у заточеништву. На то ју је подстакло не само решење патријарха Тихона са његовим Свештеним Синодом, већ такође и воља целокупног православног народа Русије који је категорички одбацио нови календар, а у чему се управо и изразило јединство целе Цркве у целокупној пуноћи њеног састава, како о томе и сведоче Источни Оци у већ поменутој посланици из 1848. године.

Према томе, руска Православна Црква, најмногобројнија од свих Православних Цркава а која садржи у себи практично 90 процената свих православних хришћана у целом свету, одлучно је одбацила нови календар.

И на крају, земаљско наслеђе Царице Небеске - Света Гора Атонска, као тврда ограда и светилник Православља, не обазирући се на многобројне покушаје од стране црквене и грађанске власти да их приволи на прелаз на григоријански календар, кроз своје најбоље представнике је одбацила ту противцрквену новотарију и до сада се непоколебљиво чува поредак празновања Свете Пасхе и целог православног црквеног календара (Минеја) уведеног од стране наших Богоносних Отаца.

Свети Игњатије Брјанчанинов - О немогућности спасења изван Цркве Христове

2015-03-06T05:47:00.000+01:00

Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху.

"Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог.

Казне - судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн. 6,28 - 29).

Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је - дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд ви гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала.

Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад.

Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством - вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела.

Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења. "Мислимо, дакле", говори свети апостол Павле, "да ће се човек оправдати вером без дела закона" (Римљ. 3, 28). "И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу" (Римљ. 3,22 - 24).

Ви ћете приговорити: " Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела - мртва". Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела пале природе наше. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога једи-нороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере.

Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе - од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца - недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуда га, с каквим правом, налазите, и препознајете код себе? Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима.

Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. А то што називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на нека-квом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се не-престано мења, онда ће он, као здрав, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством.

Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божјем? Није, него здрав разум показује ово.

Ах, ваш здрави разум!... Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божјем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божјем, које превазилази свако умовање, и свако поимање човеково недоступно је за њих. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи... кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!... Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово!

Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине - бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. То је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога.

То је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога.

Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити уму своме сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна сопствена самоизмишљања и скитања ума човечијег.Кажете: "Јеретици су такође хришћани". Откуд вам то?

Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства - богохулне јереси?

Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, - бешчашће, блиско идолопоклонству.

Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес - зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха - богохуљења. Ко прочита пажљиво "Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански.

Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу!

Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, - упорно се одржава у души њоме зараженој - и тешко је човеку исцељење од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима:

"Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу".

Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, а потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева је-рес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!...

Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. То лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, - само понеку разлику у обртима речи - тек толико!

Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу.

Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским - дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, ту је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек!

Како може Бог њему да ускрати спасење!... Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, а са учењем сатанским.

Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је - одрицање од Христа.

Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце).

Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин жи-вота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима - посредством Хришћанства.

В.Н.Врангел И.Њекрасову- О пјесми „Признаки жизни"

2015-02-10T03:07:00.002+01:00

Војо Мистовић: В.Н.Врангел И.Њекрасову- О пјесми „Признаки жизни"

Поштовани колега Њекрасов,

Прелази ми осмјех преко лица сјетивши се нашег сусрета у поезду. Путовали смо за Москву. Чини ми се да сам имао право избора не бих могао изабрати сроднију душу од Вас... Сјећам се наших московских дана у славјанским комитетима. Све то пролази кроз главу, прве јесење слике, ватрена љубав за родину, за братју Словене, Сербе надасве, житије дивног пријатељства које траје.

Али пјесма, Ваша пјесма мој добри пријатељу је та која је покренула мелодију у мојему духу. Први стих, тако упечатљив јер је истинит и пун духа (купили сте ме за сва времена):

Она долази у сновима као неочекивана верна незнанка,

лирика мекана, чиста, тријумфална.

И зато жели да те упије јер не жали себе, она, та опојна незнанка приноси себе на дар.

И тако виртуозно прелазите у пламен борбе унутрашње, Ви успјешно крманите бродом поред хридина, сликајући тако њежно, упечатљиво, на тренутке болно. Јер ту је описана сва срећа и туга, ту се кида, пада и устаје! Ту је нада скована у уму и човјек се придиже.

Жао ми је пријатељу јер смо мало слова размјенили о

нашем љубљеном Православљу.

Тако младалачка трећа строфа, јуност која буја кроз жиле, но, проничући у нит и дајући одгонетку: самољубље је гордост, а гордост је одсуство љубави, и ту је „шифра“ човјековог колебања. А ово је земља, планета на којој се све плаћа успут. Млади човјек тачније проникне у суштаство, старији се, ако су умртвили покајање, гуше у мору сумњивих нагодби са савјешћу, па је видик замућен, прљав од блата. У овом гордом вијеку помјерају се границе чудовишних хтјења, равнодушност је поробила срце већине зато се дешавају екстреми, а рјешење постоји, но човјек се разбија о стијење, али устаје, мислим да устаје са њежним напрезањем. То је младост писала! Изванредно, аквамарин...

Тако казује прави поета о љубави. Са пјесмом додирујете срце човјеку, а то није мала ствар. Сербски превод је топао нисам се ни бринуо, уосталом, Руси и Серби су једно срце, једна душа.

Приредили сте ми дивне дане и ноћи са Вашом поезијом, и искрено се радујем идеји да заједно посјетимо сербски Београд на прољеће. Думаћу о томе, вријеме нових бура неочекиваних догађаја у немирном свијету је пред нама...

Господ да вас помилује и сачува.

С дубоким поштовањем,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Света Русија постоји! (петнаесто писмо)

2015-02-09T11:34:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Нисам се тако дуго боље осјећао него за вријеме сусрета са Феђом Родионовичем (мада је запажену улогу одиграо и Петар Иванович). Читао нам је своја нова остварења, а уваженој публици ни ја нисам остао дужан. Појава оваквог човјека говори да Света Русија постоји, даје своје дивне плодове!

У тренуцима малодушности споменем се да ништа не може добро изаћи од овог рода који се одао пијанчењу, сладострашћу и свакојаким наказним стварима. То није појава од јуче, та се движенија нарочито оцртавају од ослобођења сељака. Да не говоримо о потпуном отуђењу виших слојева, о њиховом неразумјевању истог народа...

Сада би вриједило дискутовати и о самим Петровим реформама, али куда би то одвело ово писмо?

Опет, није ни све тако црно. Као што је Господ казао пророку Илији да постоји у Израиљу 7000 људи који нису приклонили кољена пред Ваалом, тако и Русија има своје скривене ризнице.

Уосталом, лако је кудити народ и сматрати га за бесловесну стоку, то је мисал и преузношење разних либерала, револуционара, отуђеног племства, лако је генерализовати, али онај који љуби види обје стране медаље.

Руски народ је купљен скупо, и неће тако лако пропасти. Удараће на њега зло са свих страна, али ће се Рус изборити јер вјерује у Христа. Он је његов идеал! Заповјести Господње ставља на престо своје душе, и најгори међу најгорим зна, ох, одлично зна и осјећа тај морални закон у себи.

Радо бих сада наставио плодоносни разговор нас тројице и на ову хартију, али зашто да Вас замарам, мада, чини ми се (колико се то може из овог усамљеништва) да некаква грозница, необјашњиво ишчекивање, дрма не само руски род већ читаво човјечанство. Сви су заокупљени великим темама!

Вријеме се убрзало те догађаји престижу једни друге, оно што је јуче било шокантно и неморално данас се прима уз просту равнодушност, и као да више никаква „обична“ бестијалност не може узбудити човјека, па се траже нова, још чудовишнија и неупоредиво гора од претходних.

Да ли се то откинуо точак историје па сада јуримо немилосрдно ка крају, оставивши Бога, заборављајући на Његова доброчинства, прије свега на његово дуготрпљење, хрлимо добрим намјерама ка прогресу и слави човјека, зидајући још једну Вавилонску кулу од које нећемо одустати пометњом језика, али која ће у ватри изгорјети.

И даље чекам Ваша писма. Заправо, мени више никаква писма не стижу, као да је то по неком договору који је недокучив. Вјероватно мора тако бити. Али, знате какво ме узбуђење хвата кад добијем Ваше писмо? Цијело моје биће обузме узбуђење заливено радошћу и окађено мирисним тамјаном љепоте.

У овим хладним данима суђено ми је ходити у душевном растројству и безнадежности (судија сам, по свој прилици, ја). Засијају понекад лијепи тренуци, али се све то брзо гаси.

Завршавам, завршавам писати јер ме опет сустиже главобоља. Напољу је толико хладно да је немогуће изаћи, јак сјеверни вјетар омета намјереније.

Божији ангели нека Вас закриле,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Игре сјенки (четрнаесто писмо)

2015-02-08T01:05:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Ових дана ми ријечи слабо иду. Опет сам се затворио у квартир, не излазим нигдје. Главобоље су се обновиле са старим питањима која се вуку из прошлости, а остала су нерјешена, или тако бар мислим.

Враћају се некорисна сјећања, један дио душе говори да их морам истјерати на чистину, други опет да бјежим одавде за Петроград и оставим све у пепелу заборава.

Читав мој живот овдје је врло неуредан, спавам по два, три часа, пробудим се, читам, опет легнем и све тако. Полковник Бездетко је донио кафу и могу Вам казати да прија. Понекад заустави главобоље. О дувану да Вам не причам, то више није задовољство, прелази у душегубну страст.

Роним у дубинама душе, поготово у постељи, јављају се неправде (и моје и туђе) и то јако боли и погађа. Ето, оно што сам писао Вама (о орачу који кад крене да оре не осврће се назад) нисам примјенио на самоме себи - па је нелажна она реченица: Љекару, излијечи се сам! Но, није толико стравично падати, али остати у блату, гледати равнодушно како идеал тоне, губи се и нестаје, не борити се то је, прије свега, тужније, ни вруће ни хладно, мораћу се послужити можда тешким, ал' праведнијим изразом, то је избљувано...

Та сјећања немају везе са покајним осјећањем, више су врисак очаја и по томе знам да долазе са оне друге стране. Слабост ме савлада, не могу се одупријети, зато самоћа, понекад, бива болна.

И хтио бих сада све то исправити, но, то је безумно дјело, тако сам опет разапет између двије мисли, двије идеје које ме прогоне, а можда је све наметнута дилема која нема везе са стварношћу. Умујем одвојен од свијета, па вјероватно не знам правилно расудити. Закопао сам се у прошлост или ми се све то чини?

Ви сте добро написали да ме је страх од љубави, да ме неко воли. Заправо, ја сам годинама ван било какве нормалности, тамо гдје сам тражио љубав нисам је могао добити, јер се увијек све сводило на себичност а не на саборност. То је, заправо, било понижавање личности, зато сам и себе закопао. Као да ми је неко одсјекао крила и више не могу летјети.

Не знам зашто људи у срцу гаје презир, због чега се одају неразумним осјећајима, мисле да су увијек у праву и човјека сматрају за обичну крпу. Због чега се воле преузносити над другим, истим таквим људским бићем који је икона Божија као и он сам? Зар их понекад не заболи срце, зар себе некада не ставе у такав положај, или, можда баш што су и били у таквом положају, сада, када је дошло њихово вријеме, покушавају надокнадити пропуштено. Свако ужива у својој „праведности“, умјесто да су захвални што су добили живот на дар, они, или себе сматрају изабранима, или нешто захтјевају тј. командују Провиђењу, или напросто пљују на живот.

Ето, и ја се ропски враћам тим удесима (мада је наступило вријеме да прескочим страшну границу) баш као прави роб (можда борац ал' се не види), мислећи да добра мисао, праведна идеја, може раскравити нечије сердце. Не, не иде то тако, праштање јесте лијек, и слобода избора такође, можда бих моју птицу требао пустити на слободу; јер ко сам ја да одлучујем о њеној слободи баш кад је толико навалила да хоће изаћи.

Љубав је чудесна јер се бори до задње капи крви, тако дивна, свеукупна врлина људске душе која сјаји нетварно, срце јој даје откуцаје и плијени раздрагана, мила, врућа!

Видјети цијелу слику, то је суштина....А сада смо у загонетки, не видимо каква је заиста небеска стварност. Кад сердце воли све су битке добијене, кад сердцем гледаш, онда сердцем дишеш, збориш, бориш се, молиш... Онда се и птица жели вратити.

Очекујем Феђу Родионовича Афиногенова, чини ми се звијезду у успону нове мисли руске књижевности. Полковнику је данас рођендан па ће донијети кримско црвено вино; да пробесједимо и читамо нова дјела која, хтјели ми то или не (лако је казати јер смо заточници), наду доносе.

Пишите, немојте заостајати кнегињице, не, ја Вас не прекоријевам, само благо чезнем за Вашим писмима.

Да Вас топла ријеч сердца занавијек прати,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Ф.М. Достојевски - Парадоксалист

2015-02-06T11:41:00.001+01:00

Да кажем нешто о рату и гласовима о рату. Имам једног познаника који је парадоксалист. Одавно га познајем. То је сасвим непознат човек и чудног је карактера: он је сањар. О њему ћу, свакако, рећи нешто више. Али сада сам се сетио како је једном, има томе већ неколико година, почео са мном да расправља о рату. Бранио је рат уопште, и то, можда, једино због парадокса. Рећи ћу само да је „цивилно лице“ и најмирољубивији и најдобродушнији човек који може постојати на свету и код нас у Петрограду.

- То је сулуда мисао - говорио је између осталог - да је рат бич човечанства - То је, напротив, најкориснија ствар. Само је једна врста рата мрска и заиста погубна: то је међусобни, братоубилачки рат. Он умртвљује и деморалише државу, увек сувише дуго траје и од њега народ подивља на читава столећа. Али политички, међународни рат користан је у сваком погледу, те је апсолутно неопходан.

- Али, забога, народ иде против другог народа, људи убијају једни друге, шта је ту неопходно?

- Све, и то у највећој могућој мери. Али, пре свега, лаж је да људи иду да се убијају: то никада није у првом плану. Ово је нешто сасвим друго. Нема узвишеније идеје од жртвовања сопственог живота у одбрани сопствене браће и своје отаџбине или чак једноставно у одбрани интереса своје отаџбине. Човечанство не може да живи без великодушних идеја, и ја чак сумњам да човечанство управо зато и воли рат да би учествовало у великодушној идеји. Ту је у питању потреба.

- Та зар човечанство воли рат?

- Него? Ко је за време рата малодушан? Баш напротив, сви су осокољени, сви су одмах расположени и нема ни трага од уобичајене апатије или досаде, као у мирно време. А затим, кад се рат заврши, како људи воле да га се присећају, чак и у случају пораза! Ине верујте када сви, при сусрету за време рата, говоре један другом, климајући главом: „Каква невоља, шта смо доччекали!“ Све је то реда ради. Напротив, у души се сви радују. Знате, веома је тешко отворено исказати неке идеје, сви ће рећи - звер, назадњак, осудиће човека; тога се људи боје. Нико се не усуђује да хвали рат.

- Али ви говорите о великодушним идејама, о очовечавању. Зар нема великодушних идеја без рата? Управо је обрнуто, за њихов развој повољнији је мир.

- Апсолутно је супротно, апсолутно обрнуто. Великодушност нестаје у периодима дуготрајног мира, а уместо ње се јавља цинизам, равнодушност, досада и много онога што се назива пакосним подсмехом, и то због испразне забаве, а не због потребе. Са сигурношћу се може рећи да дуготрајни мир чини људе суровима. За време дуготрајног мира социјална преимућства увек прелазе на страну свега онога што је човечанству зло и грубо, најпре на страну богатства и капитала. Част, човекољубље, самопожртвовање се поштују, још се цене, високо се котирају непосредно после рата, али што дуже траје мир, све ове дивне, великодушне особине бледе, вену, умртвљују се, а богатство и похлепа обузимају све. На крају остаје само лицемерје - лицемерје части, самопожртвовање по дужности, па ће, вероватно, и даље бити поштовани, упркос цинизму, али само на речима, форме ради. Праве части неће бити, остаће само формуле. А формуле части су смрт за част. Дуготрајни мир изазива апатију, ниске мисли, разврат, отупљује осећања. Уживања не постају истанчанија, већ грубља. Безобзирно богатство не може да ужива у великодушности, већ тражи скромнија уживања, она која су ближа ствари, то јест најдиректније задовољавање плоти. Уживања постају путена. Сластољубље изазива сладострашће, а сладострашће је увек грубо. Никако не можете ово негирати јер се не може негирати најважнија чињеница, а то је да социјална превага за време дуготрајног мира на крају увек прелази на страну безобзирног богатства.

- Али наука, уметност, зар се оне могу развијати у току рата, а то су велике и великодушне идеје.

- Овде вас чекам. Наука и уметност се управо развијају увек у првом периоду после рата. Рат их обнавља, освежава, побуђује, снажи мисао и даје им подстрек. А у току дуготрајног мира, напротив, и наука се гаси. Ван сваке је сумње да бављење науком захтева великодушност, чак самопрегор. Али хоће ли се много научника одупрети овој рак-рани мира? Лажна част, самољубље, сластољубље и њих захватају. Победите, рецимо, такву страст као што је завист: она је груба и банална, али ће продрети и у најплеменитију душу научника. И он ће пожелети да учествује у општој раскоши, у сјају. Шта је тријумф неког научног открића према тријумфу богатства, ако научно откриће није тако ефектно као што је, рецимо, откриће планете Нептун. Хоће ли остати много правих трудбеника, шта мислите? Напротив, и они ће пожелети славу, па ће се у науци појавити шарлатанство, трка за ефектом, а понајвише утилитаризам, јер ће сви пожелети и богатство. У уметности је иста ствар: иста оваква трка за ефектом, за некаквом префињеношћу. Једноставне, разумљиве, великодушне и здраве идеје неће више бити у моди: биће потребно нешто много скромније; биће потребне намештене страсти. Мало-помало, изгубиће се осећање мере и хармоније, појавиће се девијације осећања и страсти, такозвана префињеност осећања која је, у ствари, само њихова груба варијанта. Ето, овоме се увек уметност покорава пред крај дуготрајног периода мира. Кад на свету не би било рата, уметност би заувек умукла. Рат, борба - дали су најбоље идеје у уметности. Погледајте трагедију, статуе: Корнејев Хорације, Аполон Белведерски који побеђује чудовиште...

- А Мадоне, а хришћанство?

- И хришћанство признаје рат и прориче да мач неће нестати док траје света: то је врло карактеристично и изненађујуће. Ван сумње је да оно у вишем, моралном смислу, одбацује рат и проповеда братољубље. Ја ћу се сам први радовати када се мачеви претопе у плугове. Али питање је када ће до овога доћи? И треба ли сада претапати мачеве у плугове? Овакав мир је свагда и свугде гори од рата, толико гори да је чак неморално подржавати га: нема шта да се поштује, уопште нема шта да се чува, срамота је и банално то чувати. Разноврсна и груба уживања рађају леност, а ова рађа робове. Да би се робови одржали у ропском положају, треба им одузети слободну вољу и могућност просвећивања. Ма какав човек био, чак и најхуманији, потребан му је роб. Рећи ћу још и то да се у периоду мира рађају кукавичлук и непоштење. Човек је по својој природи страшно склон кукавичлуку и безочности и он то врло добро зна. Ето зашто, можда, он тако жели рат и тако воли рат: осећа да је у њему лек. Рат развија братску љубав и сједињује народе.

- Како то сједињује народе?

- Тиме што их нагони да се међусобно поштују. Рат освежава људе. Човекољубље се највише развија на бојишту. Невероватна је чињеница да рат мање озлојеђује људе него мир. Нека политичка увреда у миру, неки безочан уговор, политички притисак, надмени захтев - какве нам је постављала Европа 1863. године - озлојеђује много више од праве битке. Сетите се да ли смо мрзели Французе и Енглезе за време кримског рата? Напротив, као да смо се зближили, као да смо се ородили са њима. Интересовало нас је њихово мишљење о нашој храбрости, били смо благи према заробљеницима; наши официри и војници су за време примирја одлазили до предстража и само што се нису грлили са непријатељима, чак су и вотку заједно пили. Русија је о овоме са задовољством читала у новинама, што нам није сметало да се сјајно боримо. Развијао се витешки дух. О материјалним невољама које доноси рат нећу да говорим: ко не зна за закониту појаву да после рата све оживљава. Економске снаге земље се удесетостручују, као кад олујни облак донесе обилну кишу исушеној земљи. Пострадалима у рату одмах сви помажу, док у миру читави крајеви могу умирати од глади пре него што се ми наканима да дамо три рубље.

- Али зар за време рата не пати највише народ, зар он није изложен разарању и неминовним тешкоћама које су много веће од оних којима су изложени виши друштвени слојеви?

- Можда, али то је привремено; зато добија много више него што губи. Рат управо у народу оставља најбоље и најпозитивније последице. Чак и најхуманији човек ипак сматра да је изнад човека из народа. Ко у наше време мери људе хришћанским мерилима? Мери се према џепу, власти, моћи - то људи из народа одлично све знају. Није у питању завист, ту се јавља неко страшно осећање моралне неједнакости које је врло увредљиво за народ. Колико год ослобађали сељаке и писали законе, неједнакост људи се у овом друштву неће уништити. Једини лек је рат, истина палијативан, краткотрајан, али за народ пријатан. Рат подиже дух народа и његову свест о сопственом достојанству. Рат изједначује све у току битке и мири господара и роба кроз највишу манифестацију људског достојанства - кроз жртвовање живота за општу ствар, за све, за отаџбину. Зар ви мислите да маса, чак она најзаосталија маса сељака и сиротиње, не осећа потребу да активно испољи великодушна осећања? А како маса у миру може да испољи своју великодушност и људско достојанство? Ми и на појединачна испољавања великодушности у народу гледамо тако да их једва примећујемо, понекад са осмехом неповерења, понекад просто са неверицом, а понекад и са подозрењем. А кад и поверујемо у хероизам неког појединца, одмах дигнемо буку као да је у питању нешто необично. И онда испада чуђење и наше похвале личе на презир. За време рата све ово само по себи нестаје и долази до потпуне једнакости у хероизму. Проливена крв је важна ствар. Узајамни подвиг великодушности рађа најчвршћу везу између неједнаких сталежа. Спахија и сељак, борећи се заједно дванаесте године, били су један другоме ближи него у своме селу, на имању. Рат је за масу повод да поштује себе, то зато народ и воли рат: он о рату пева песме, после њега дуго слуша легенде и приче о њему...проливена крв је важна ствар! Да, рат је у наше време неопходан; без рата би свет пропао или би се, у најмању руку, претворио у некакву слуз, у некакву гадну слаботињу заражену ранама...

Ја сам, разуме се, престао да се расправљам. Са сањарима се не може расправљати. Али, ипак, постоји једна чудна ствар: сада људи почињу да расправљају и отпочињу разговоре о стварима за које би се рекло да су одавно решене и предате забораву.

Сада се све то поново извлачи. И, што је најважније, ово се свуда догађа.

Пишчев дневник - часопис „Грађанин“, април 1876. године

©сва права задржана

Житије Свете Ксеније Петроградске

2015-02-06T01:31:00.000+01:00

Тропар, глас 7

Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.

Кондак, Глас 3.

Данас светло ликује град Светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксениоа, налазе утеху, јер си ти граду овом похвала и утврђење.

Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.

Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.

Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.

Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.

Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг.

То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија.

Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.

Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу.

Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“.

Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.

Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна.

Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.

Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.

Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.

Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.

Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије.

Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава.

Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве.

Свету Ксенију Петроградску је канонизовала Руска Православна Црква Загранична под председатељством Светог Филарета Вознесенског.

Господе, молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов даруј свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин.

Шарл Бодлер - Албатрос

2015-02-04T17:08:00.000+01:00

Докони морнари од забаве лове

често албатросе, силне морске птице,

на путу немарне, тихе пратилице

лађа што над љутим вртлозима плове.

На даске од крова спусте их спутане.

Краљеви азура, невешти, збуњени,

белим и огромним крилима скуњени

машу к'о веслима на обе стране.

Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан,

крилати се путник бори с оковима;

с луле један морнар дува му дим гадан

у кљун, други му се руга скоковима.

Том кнезу облака и песник је сличан;

он се с буром дружи, муњом поји очи,

али на тлу спутан и земљи невичан,

дивовска му крила сметају да крочи.

И. Некрасов - Признаки жизни (са српским преводом)

2015-02-02T15:30:00.000+01:00

Она приходит в снах нежданной верной незнакомкой,

Стремится поглотить, другим не оставляя даже шанса,

Готова не жалеть себя, но рвется там, где тонко,

И, слов не говоря, поет в мечтаниях романсы.

Ей дерзость и кураж близки, реальны, подконтрольны,

Но борются два семени, друг друга исключающих сигнала,

Нельзя совсем вдали, а ближе так порою больно,

Доводит до кондиции и пробуешь начать сначала.

За ложь в итоге платишь жизнью или здравием,

Несешься по путям ночным в опасном окружении,

И жаждешь отыскать чего-то больше, чем тщеславие,

В осколки разбиваясь с нежным напряжением.

Знакови живота

Она долази у сновима као неочекивана верна незнанка,

Стреми да те упије, другима не дајући шансу,

Она не жали себе, али где jе танко ту се кида,

И, ћутећи, пева романсе у машти.

Дрскост и храброст су јој присни, стварни и потчињени,

Али, боре се два семена, два сигнала која се потиру,

Не може сасвим далеко, а близу је, понекад, тако болно,

Доведе до краја и покушаваш почети изнова.

Коначно плаћаш за лаж животом или здрављем,

Јуриш ноћним путевима у опасном друштву,

И чезнеш да пронађеш нешто веће од славољубља,

Разбијајући се у парампарчад с нежним напрезањем.

Војо Мистовић - Барски дан (Прича о једној дјевојчици)

2015-02-01T05:26:00.000+01:00

Један барски дан може бити пун изненађења, лијеп, радостан. Постоји и тужан барски дан, а може бити и обичан, личити на серију дана који су као јаје јајету истовјетни, уопштено говорећи више је истих него различитих барских дана! Поготово када зима окује, или кад се југо зацари па пошаље своју војску облака која се улогори између Сутормана, Лисиња, Румије, Волујице и плавога, опростите, сивога мора, прозори се тада затворе и завјесе навуку, слушајући олуке како звоне, заробљава нас туга и лови сан.

Ја ћу овдје кратко описати један зимски барски дан. Не, нећу овим комјутерским пером описивати таласе мора, јужину, низак притисак, влагу, кишу по улицама, причаћу о ономе што је заблистало и што се са правом може назвати и дан и свјетло и разлог среће, то је једна дјевојчица!

На први поглед, казали би многи, то је обична дјевојчица, дијете к'о дијете, ма, господо имамо ми много таквих дјевојчица, погледајте вртић, не знаш која је љепша од љепше....Јесте господо, али ова дјевојчица је данас направила велико дјело, а опет, сва је некако посебна и драга!

Она има златну косу, и њен деда каже када она зијева: „Јао, па ова ће мала да ме прогута“, има небески осмјех анђела и недоумицу: Гдје је био Крцко Орашчић када је тата био мали?

Она има ту моћ да развеје и отклони све бриге овога свијета, да проблеме великих, једноставно и лако, испрати напоље и закључа за њима врата, она је разлог живота, пјесма Богу, а сва је тако мала, у сами џеп би стала!

Њен тата и ја, видјевши се послије дуго времена, ширили смо једра приче која би могла трајати данима, спомињали драге пријатеље и прошла времена, озбиљно (како то умију старији!) и са тугом зборили о људским удесима и страдањима, а она, она нас је својим цвркутом сваког трена враћала на стазу рајску, и у овом кишном дану створила Сунце, чисто плаво небо, мирисе цвијећа, безброј боја, пјесму, ту дивну поезију дјечије душе.

О да! Ми смо се играли жмурке (она је бројала од једанаест до петнаест док сам се незграпно крио!), сакривала се испод стола како би „забринула“ тату, јер га је „оставила“ и отишла у вртић!

Возили смо се и аутом, сва храбра премјестила се са својег дјечјег сједишта на средину и објавила нам храбри подвиг! Казала је тати: Појачај музику, а сама је најљепша мелодија што се замислити може!

Ех, ех, подсјећају ме господа: па које је то велико дјело направила? Моја господо, зар ово није велико дјело? Нема везе ако то нисте чули, чујте сада!

Та, малецка, предивна дјевојчица, Божији дар какав се само замислити може, ведрином и љубављу је озарила душу, вратила молитву, учврстила вјеру, поклонила наду, посијала доброту, позвала на добра дјела, да, и малим потезом кичице подигла овај пали свијет. Ведрину је, ноншалантно, даровала и ево, не силази осмјех са лица, тајно испод стола (мада је и њен тата видио!) додала смисао живота и љубав за читав Божији свијет.

Браво, браво – кличу господа, ето и њима осмјех на лицима - ал' кажи нам нешто и о њеном тати.

Господо моја, па зар вам није о њему довољно рекла она, та дивна дјевојчица која ће заувијек, као звијезда на небу, сијати!

Иван А. Иљин - О теоријама завере против православних народа (и шире)

2015-01-30T09:07:00.000+01:00

Малограђанства и дилетантизма морамо се апсолутно клонити: јер оно не отвара очи за спасоносно разумевање и, самим тим, за лечење, него напротив, завезује нам очи. Оно умирује ум и распирује страст, умирује не путем схватања, него путем лошег сурогата. Управо су такви сви уобичајени емигрантски разговори о томе да је револуција просто резултат завере, свеједно чије (једни веле енглеске, други немачке, трећи јеврејске. Масони кажу католичке, католици кажу масонске). Одатле: светом управљају завереници, свесилни, свемогући, који све вуку за нос. А нама остаје да јурцамо за последицама њихових поступака и да их, разобличавајући их, региструјемо – свуда подозревајући језуиту, масона, Јеврејина, Енглеза или Немца.

Тог вулгарног и демагошког приступа ја се сасвим одричем. Уопште не због тога што мислим да језуити и масони не утичу на догађаје. Не, они несумњиво утичу – једни на једну, други на другу страну, најчешће сасвим супротну. Него се одричем зато што то није објашњење, него тобожње објашњење. То није позивање на узрок, него на једну од пројава узрока. Оно човека онесвешћује ударцем по његовој манији гоњења (а она у заметку постоји у сваком од нас). Она вара човека, сугеришући му да је он тобоже нешто схватио мада је он уствари одведен у тамно ћоше и онесвешћен ударцем по темену. И ако је икад постао неспособан да схвата било шта о узроцима, то се десило управо после ове операције која га је помутила. То би било исто као када би се болест тумачила бактеријама које су се покварено договориле да је изазову, а уз то су свемоћне, након чега остаје само да се све дезинфикује и да се дрхти да можда на столњаку, шпорету, бунди, који нису дезинфиковани има на милијарде бактерија. Али бактерије нису узрок болести, оне су само њени изазивачи. Разлог је у организму, његовој слабости, његовом функционалном растројству. Бактериолошка анализа није дијагноза, дијагноза је дијагноза болесног организма. То је лажан задатак – јурити свуда са лупом и микроскопом и претварати физиологију и терапеутику у лов на бактерије (за то је неопходна санитарија – и то учена и искусна санитарија, то јест суптилан рад полиције, а не дилетантска и незналачка граја о свемоћи бактерија).

Речју: позивање на свемоћне, тајне и покварене организације – ништа не објашњава. Оно прецењује снагу завера човечанских, и сугерише страх, не дајући познање. Јер – а то је главно – стихија живота је ирационална и невероватно сложена, а деловање завереника је ипак – људско деловање, деловање људске намере и самовоље. Живот се креће по тајанственим и сложеним законима природе – материјалне, психолошке, социјалне, привредне. Ако су језуита, масон, Јеврејин и Енглез у нечему јаки, они су јаки пре свега по томе што су проучили те законе, и зато их могу успешно користити на своју корист – они знају законе људских страсти и слабости, законе власти, берзе и тржишта. Ти закони су заложени у природу. Они су доступни свима, па и нама. Зашто их ми не користимо тако вешто? Управо зато што уопште ништа не мислимо, или мислимо о томе да је сав проблем у туђој завери. Ми смо као покварени и лењи пастири, који нити умеју да пасу овце, нити умеју да их шишају. И све несреће своје непостојаности, сопственог незнања, сопствене неумешности, бескарактерности и нечасности – сваљујемо на заверу вукова из шуме. И сваки пут кад се деси несрећа због наше колебљивости – потежемо објашњење о злој интриги подлих завереника. Сваки пут кад се појави опасност да ће људи видети нашу ружну њушку – почињемо да беснимо против огледала, које је зло, магијско и тајанствено. Стари сељачки метод – на ђавола све сваљивати: “Ја сам вам зналац, искусан, поштен, трезвен, али ми ђаво везује руке и ноге!” “Ђавоља работа”, “везује”, “води”. То демагошко позивање на ђавољу силу ја категорички одбијам. То није објашњење него збуњивање. То није пут према снази и победи, није кретање по линији највећег отпора, него пут према слабости и поразу, кретање по линији најмањег отпора.

И на крају још једна реч: значи ли то да ја поричем деловање и утицај језуита, масона, Енглеза и Јевреја у току рата и револуције? Не значи. Значи ли то да ја поричем сврсисходност и неопходност научног истраживања њихове делатности? Не, не значи! Шта ја поричем?

1. Компилаторско брбљање о томе из друге и треће руке, ненаучно и демагошко.

2. Могућност да се тиме објасне узроци светске и руске револуције.

3. Корист за руску националну ствар ако било ко почне да саморазобличавање замењује – тобожњим разобличавањима туђег злочинаштва, почиње да замењује озбиљну дијагнозу – бактериолошком манијом гоњења (“ти си бактерија, он је микроб, свуда су бацили!”, “ти си језуита, он је масон, они су илуминати!” – и после свега: “Само сам ја праведник, који све то разобличава!”).

Војо Мистовић - У наопаком затворништву (писмо тринаесто)

2015-01-29T22:32:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Кажете да „ми не видимо ствари онакве какве оне јесу, већ какви смо ми“. У нашем случају сложићу се са првим дијелом реченице, јер заиста, ја у овој тужној самоћи (гдје очекујем да ме „поведе“ било какав догађај) рањеног сердца (а за то нисте криви Ви) и под великим притиском главобоље вјероватно гријешим у одређеним питањима, и не видим ствари какве оне, ваистину, јесу. Уз то можемо додати и ову раздвојеност, и на крају крајева (можда и на почетку почетака) слабо познавање Вас као личности.

Али, Вас заиста не гледам кроз призму своје душе, јер да тако посматрам сигурно бих Вас одгурнуо, јер је моја душа пећина разбојничка, неспремна за било какво добро.

Ми не можемо знати све, поготово најскривеније ризнице сердца. Сматрам да човјек није коначно утемељен ни у добру ни у злу, већ има слободу како ће делати. И патња, ах та патња. Наш народ је судбински везан за патњу. Она је дио његовог битија, и ја као дио мојег љубљеног народа носим је у себи. Ја је љубим (ох, многи би открили душевну болест у мојим ријечима) и кад сам најсретнији опет тражим, макар, дјелић патње, како би та иста радост била потпуна!

Можда ту можемо тражити узроке за мој недолазак у Петроград. Можда нисам достојан Ваше пажње и љубави, јер у овоме часу не умијем узвратити истом мјером (можда никада и нисам знао љубити).

Ваше сердце гори, осјећам то, док је моје уморно, прегажено прошлим догађајима о којима знате доста. У праву сте када кажете да је мој ум закржљао, да не користим своје таленте на прави начин, и то јесте трагедија. У супротном случају био бих поштовани члан људске заједнице, слушао бих аплаузе, и вјероватно бих био бољи човјек него што сам сада.

Од самог погледа на мене разбојника плачу Небеса.

Истина је и то да од самога себе не видим друге људе. Самољубље и самоуништење су мој залог у души. Цијепа се душа, а ја задовољство тражим у наопаком затворништву, далеко од људи, уз чај и проклети дуван, окружен књигама, тешким сновима, и погледом на џаду која не води никуд.

Немојте ми замјерити ако сам „преоштро“ донио суд о неким питањима, схватићете и Ви једнога дана да у тим мојим ријечима нема осуде, мржње, одбацивања...

Пала је ноћ, крајњим напором ћу себе натјерати да прошетам до обале и надишем се свјежег ваздуха. Писаћу Вам и даље, јер ме разговор са Вама држи лабавим концима да не паднем у дубљу провалију.

Вама је тешко, но љекови за такво стање се не налазе код мене. Они су у Вама. Када их пронађете, прихватићете ме онаквог какав ваистину јесам. Искрено, као што ни ја Вас, тако и Ви мене не познајете довољно.

У мојим сте мислима,

Искрено Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Отишао је још један поезд за Петроград (дванаесто писмо)

2015-01-29T10:54:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Мислим да се вртимо у круг по питању љубави. Заиста, у Вашем претходном писму има изузетних мисли које грију душу. Но, увијек се враћате на питање времена које се своди на принцип узимања-давања. Ја тај принцип не признајем, јер он негира саму идеју љубави. Ако већ „губимо“ вријеме са ко зна каквим људима, у испразним разговорима, у путовању из мјеста у мјесто, онда је боље да се затворимо у неки манастир и посветимо покајању! То је најсветија људска дужност, очистити срце.

Не, ја не могу гледати као Ви на „вријеме“. Не дајем сам себи опроштај за бесциљно траћење сопственог живота, већ напротив, али не желим гајити било какав однос по том принципу.

„Драги Максиме Семјоновичу поклонила сам Вам вријеме, очекујем да ова три сата узвратите следећом приликом када изволите доћи у наш дом“- рече грофица Смоленскаја. Максим Семјонович се наклони, уписа обавезу, пресрећан што ће имати прилику узвратити љубав истом мјером.

Видите како то испразно изгледа. Са овим ћу закључити тему.

Главобоље су се вратиле, па ћу се са крајњим напором осврнути само на један ваш пасус, цитирам:

Не волиш ти неког због њега, него због себе. Дајући жени љубав, не можете јој узети слободу. Не да не можете, него никако не смијете. Ако се усудите и дрзнете то да учините, ви сте у старту изгубили и њу и сву њену љубав. Неће вас вољети, можда ће вас се бојати, можда ће дрхтати пред вама и вашим гласом, али не из страсти него из страха. Биће као птица у кавезу, којој дајете храну и воду, а узимате јој небо. Вама ће то бити љубав, а да ли ће то бити и њој? Не, неће. Неће, јер љубав је највећа слобода која постоји. За љубав морате дати љубав, само тако и никако другачије. У Господу су двоје једно, ту нема подјеле, на њега и њу. Љубав није ствар па да је купујете, она нема цијену. Љубав нас чини живима, не тргујте са њом, живите је!

Опет се враћамо на „себичну улогу своју“; ако је смисао да волим „због себе“ каква ми је онда плата (пошто казујете да не тргујем, већ да живим)? Да ли је то суштаство љубави, било какве љубави? Зар то није себичност и одузимање слободе вољеном бићу? Вољети „због себе“ уопште није љубав, то је себичност, прије бих рекао нискост! Правилно казујете да су у Господу двоје једно; ако је тако, пустите принципе око за око, зуб за зуб, то је кнегињице стари завјет, то је вријеме неповратно прошло! Сама поставка да „за љубав морате дати љубав" руши љубав, све што је под морањем нити је слобода, нити је љубав. Управо Ви са тим „морањем“ стављате љубав у сферу трговине, за коју сам ја оптужен!

Питање саме слободе потпуно другачије доживљавамо. Ви не знате да женска слобода најјасније сија у извршавању Божијих заповјести. Но, очигледно доживљавате заповјест „да је муж глава жени“ као неки тлачитељски однос у коме је жена робиња, „птица у кавезу“ и томе слично. У том Божијему промислу жена налази своје право мјесто, сврху и испуњење. Морате се, већ једном, помирити са тим да је Адам старији од Еве, да је жена „слабији сасуд“. Јер ваше виђење женске слободе неповратно ставља жену у ланце и окива је.

Поштовањем заповјести се долази до праве љубави и слободе.

Ви се никада нећете покорити своме мужу, јер Ви увијек морате изгурати своје! За Вас договор (не наметање рјешења) је недопустив, ако не бива онако како сте Ви замислили. Зато рачунате вријеме, због тога „дај ми-даћу ти“, због тога сте, на крају крајева, сами. Не желите да се покорите. Као и у Еви, и у Вама је револуција, зато умујете тако погрешно о слободи, јер није слобода оно за шта је Ви сматрате.

Главобоља је све јача и заиста немам снаге одговарати на још нека становишта из Вашег писма. Све ме ово прилично растужило. Вјерујте, не градим себе праведником, моја душа је пуна свакојаког смрада и отрова, мој жизн је велико безумље, али да нема свјетла истине неповратно бих био изгубљен. Зато је сиромаштво диван лијек, глад такође. Смирава, очишћује, окрепљује, и човјек може, помоћу те медицине, назријети себе у каквој-таквој истини (далеко сам од чистог духовног расуђивања, али се двери истине, ипак, мало отварају. Она је болна, али даје мир). Ту гордост излази наглавачке кроз окно.

Отишао је још један поезд за Петроград. Његова сирена ме подсјетила на давно желаније.

Ангели Божији нека Вас закриле,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - О закону љубави (једанаесто писмо)

2015-01-28T07:31:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Примио сам Ваше потоње писмо. Очигледно је да ме нисте у потпуности разумјели. О овој теми већ сам писао у претходним писмима (сјећате се када сам спомињао монаха који је трчао за лоповима), али ни она, изгледа, нису схваћена на прави начин. То, нипошто, не значи да између нас постоји зид неразумјевања, већ, као што сте добро примјетили, свако има своје виђење љубави.

У наставку те реченице сте написали: ... и то је добро јер смо сви индивидуе за себе, добро је јер бар знамо шта желимо и чему се надамо. Са овим наставком никако се не бих могао сложити. Ево и зашто, Господ Бог је сваког човјека створио, и даље ствара (у садејству са људима – ето колика је част човјекова које нисмо свјесни у потпуности) као личност непоновљиву. Хајде да је назовемо индивидуом како сте се Ви изразили, али драга кнегињице ми нисмо створени за себе, управо супротно, створени смо за заједничарење, за саборност. Сјетите се моје мисли из претходног писма о „себичној улози својој“. Сјетите се ријечи светог апостола Павла: Не живим више ја, већ Христос у мени! Ето у једној реченици цијелог закона љубави.

Јер тражећи наш ситни циљ, из видокруга нам нестаје суштаство, и онда остајемо без оба, јер нема првог без другог. Кад стремимо другоме тј. Христовом закону љубави Бог, који је шчедар, нам даје и оно шта ми иштемо – али га не даје онако како смо ми замислили, јер је тај наш циљ, уопштено говорећи, себичан, већ нам га даје у пуноти. Ми се не трудимо у Славу Божију, већ се трудимо за нашу славу, и због тога пропадају све наде, не добијамо љубав, зато смо и разочарани у људе и у оно што нам се дешава. Онај који дела у Славу Божију, тај љуби све, не тражи славу људску. Зар не знате да има бракова у којима су супружници, послије првог заљубљеног заноса, охладили сердца једно према другом, али да трудом, трпљењем, смирењем, молитвом једног од супружника (или обоје, свеједно) су стали на пут љубави, те се створила тајанствена свјаза (боље рећи: повратила) јер је Христос посреди њих. И ту више нема „индивидуа“! Зар није брак света тајна?

Ви пишете: „Кажете, да не волите дуге конверзације, како онда упознати особу према којој осјећамо неку емоцију? Воли се оно што се познаје и познаје се оно што се воли. Може ли се нацртати љубав? Могу ли се емоције писати и брисати? Тражити љубав је сулудо, она се сама деси или се не деси. Ако мене питате, рећи ћу Вам да се љубав може само осјетити. Могу се ријечи у реченице склапати, могу се о љубави и писати пјесме, ал' пером и ријечима, вољети се не може и не смије“.

Драга кнегињо, Ви сте моју тврдњу истргли из једног и ставили у други оквир. То је, на жалост, знак да нисте схватили на прави начин моје ријечи. Не ликујем, ал' зар вријеме није показало да је моја ријеч из прошлога писма истинита? (Тамо се радило о темељу, о обећањима, и о намјеренију)

Но, да одговорим и у вашем контексту. Зар је „дуга конверзација“ гарантовано боља за познање човјека од краће, сажетије? Зар је „конверзација“ сама по себи гарант било каквог упознавања? Познајемо ли ми сами себе довољно? Па, сами сте рекли да Ви видите у мени неке врлине које ја сам нисам свјестан.

Написао сам у прошлом писму „да се љубав осваја“. Зар то није нека врста потраге? Чекајући да се нешто деси или не деси ми себе стављамо у равнодушан положај, постајемо ни врући ни хладни, и као такви сами себе изопштавамо из саме идеје љубави, а камоли заједничарења у љубави.

Потоња реченица у цитираном пасусу је на мене оставила поразан утисак. Кажете, ал' пером и ријечима, вољети се не може и не смије. Зар Вама ја да објашњавам да је друго лице Свете Тројице, Господ и Бог наш Исус Христос, Ријеч Божија? Да је Господ ријечју створио све? Зар ми нисмо словесна бића? Зар ми нисмо, на крају крајева, Словени? Јесу ли ова наша писма својеврсна љубав? Знате ли колико је Пушкин крварио док је писао? Да ли су његове поеме без љубави? Је ли перо светих апостола било лишено љубави? Зар нису те „ријечи воде живе“ које је Господ дао кроз њих, сама љубав?

Како је Ваша горња тврдња далеко од оног што сте написали у истом писму, цитирам: Љубав се у срцу рађа и само из њега долази. Љубав није обавеза и није морање, љубав је слобода и смисао живота. Кнегињице, из Вашег текста се види да сте на распећу, да сте у својеврсној борби. То је добро, јер се само у борби може избрусити истина која нам је свима пријеко потребна.

(О Вашој реченици: Воли се оно што се познаје и познаје се оно што се воли, писаћу другом приликом.)

Читао сам више пута следеће Ваше реченице: Постоје жене које су нечије и постоји Она која је своја. Њу не можеш да поседујеш јер љубав није само узимање него је и давање.

Постоје жене које су слободне и постоји Она која је сама по себи слобода. Њу не можеш и не смијеш везати за себе. Она је као вјетар, осјетиш све, али га не можеш везати и не можеш му мијењати правац. Она је правда и повјерење. Постоје жене за које се умире и постоји Она за коју се живи.

Добра моја Јелена Андрејевна, ове ријечи ни сама Клара Цеткин (или Роза Луксембург) не би боље срочила! Из њих извире тај „први неспоразум“ који се догодио у рају, и та вјечита тежња да жена, без обзира на Истину, буде глава. Или да, макар, буде равноправна! Но, чим постане „равноправна“ (по женскоме умовању), она ваистину постаје глава! И ето нереда! Муж је глава жени, то је закон који је установио Бог, и важиће до другог и славног доласка Сина Божијег (Јер у вјечности нит' се жене нит' удају, већ живе као ангели Божији на небу).

Наравно, људи у своме безумљу могу прогласити „равноправност“ (а то ће бити почетак краја), људи могу прогласити, на крају крајева, и да нема Бога, ал' то не мијења чињеницу да Он постоји.

Ви постављате „Ону“ за идеал, постављате је на пиједестал правде, слободе и повјерења! „Она“ постаје идол за који се живи! По Вама „Она“ је испред свега, изнад саме истине! Па зар то није гордост драга моја кнегињице? Зар гордост није одсуство љубави?

Па самом тврдњом да је „она своја“ потирете Ваше ријечи да „љубав није само узимање него је и давање“ (Љубав је кнегињице дар Божији! Џабе сте је добили, џабе је дајте! Узимање се не спомиње – то је хладна рационалистичка поставка „узми-даји“ западних прелесних умовања).

Реците ми, зашто би човјеку требала жена коју „не можеш и не смијеш везати за себе“ ? Ова реченица устаје против установе брака, против Божијег закона, као и сав пасус уосталом. Видим кнегињо да су и до Вас допрла либерална, социјалистичка, „напредна“ умовања.

Зар би Господ васпоставио такав поредак у коме је жена понижена, попљувана, робиња? Заборављате да је Господ љубав, и да је у епитимији коју је наложио због нашега преступљенија опет љубав и старање за своје створење? Но, канда је овај „напредни вијек“ мудрији од самог Створитеља.

Ево због чега се свијет ближи крају, због тих и таквих стремљења сердца, а та стремљења свакако нису љубав, већ нашаптавања мрзитеља рода људског који је својим безбожним идејама затровао свијет. Ми сигурно клизимо ка пропасти, и пристиже невоља каква није била на земљи. У Едему је змија казала прародитељима:„Бићете као богови", па су они повјеровали, а сада, сада ми неопозиво тврдимо да смо богови!

Кнегиње, мој први брак је пропао због таквог себичног стремљења које нема везе са нашим народним духом, са нашим слатким православљем, са истинским суштаством односа двоје људи, односа којег је Света Русија гајила вјековима!

Таква мисао уништава и уништаваће породицу, и нека нам је свима Бог на помоћи.

Завршавам ово писаније док се у прозору огледа зора која ће, најављујући нови дан, недвосмислено потврдити Божије старање о нама.

Нека нам Господ да мудрости, и Вама и мени, да како избјегнемо лукаве замке, напредујући и омекшавајући своје сердце, љубећи једни друге онако како је заповиједио.

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Тражимо љубав! (десето писмо)

2015-01-26T09:22:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Тражимо, тражимо правду свуда око нас, гдје се изгубила та правда? Жедни смо правде, дајте нам је! Сви одреда тако кличемо, апсолутно убјеждени у сопствену истинитост, јер за Бога милога, наша идеја је најпреча, наши су путеви најравнији, наш циљ је изнад свега!

Душом хрлећи као у неки бездан, зар тако не запостављамо ближње своје, одмотавајући из најљепшег паковања себичну улогу своју, представљајући је као сасвим нову? Можда је у основи свега неповјерење? Како ћемо онда вјеровати једни другима ако зидамо на том темељу непостојаности? Чему онда узвишене ријечи, разговори, теме, чему онда и сама нада да ћемо се једног дана гледати лицем у лице, кад је та нада у почетку накриво насађена?

Можда ми не пружамо руку једно другом, већ се мјесецима играмо. Ах, како бих волио да се играмо као дјеца, али не, ово је врста другачије игре, оне одрасле, која најчешће повређује обје стране.

Зато сам увијек против дугих, дугих разговора јер многоглагољивост породи ријечи које не стоје у истини. Не, ја не кажем да је то лаж, изречена у самом почетку, не. Више је то истинско намјереније, а вријеме га покаже као неистину. Зато не треба ни обећавати, јер нас наша природа, ах, та наша пала природа, врло лако превари. Обећања некако заморе, поготово у овом нашем случају.

Тражите љубав кнегињице моја, па ко то данас не тражи! Свима су уста пуна љубави.

Љубав се не добија калкулантством, љубав се задобија (можда је прикладнији израз „осваја“- оставићу оба) пруженом руком, а пружена рука то је већ хармонија духа. Рачунање је смртни непријатељ „Химне љубави“ светог апостола Павла.

И зато су на први поглед наше препреке отрцане, баналне, али само на први поглед. Ви кличете Ut ameris, ama! Зар та очекивана награда и наметнути императив узајамности могу бити предуслови било какве љубави? Љубав не очекује награду, јер да јој је то смисао негирала би саму себе, тј. више се не би звала љубав, већ би јој могли наћи неки прикладнији трговачки израз.

Рецимо да сам био најсрећнији када сам обијао туђе прагове, када ми је небо било покривач...Тада, о тада ја сам срео нелицемјерну човјечију љубав. Тај удес (који није био временски кратак, већ напротив) је мене научио, боље да се изразим: отворио ми једну стварност коју до тада нисам примјећивао. Видио сам да Бог и даље хода међу људима, љубав која сија у пуном сјају! Радостан, и дан данас радостан јер она постоји у нашем народу. Зато имам наду, имам и вјеру.

Ви данас путујете. Ово писмо ће Вас сачекати по повратку у Петроград. Сутра очекујем грофа Добровољског који је допутовао из иностранства. Провешћемо заједно дан, можда одемо и до Дебељцевих. Марина Фјодоровна прави одличан пунч, па да уз стомакоугодије претресамо европска збивања (Il est magnifique! – узвикнули би наши либерали).

У нади да ће Вам пут протећи без потешкоћа,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Војо Мистовић - Шта ће бити са нашом родином? (писмо девето)

2015-01-23T12:02:00.001+01:00

Драга моја Јелена Андрејевна,

Полковник Бездетко је донио неколико журнала из Москве и Петрограда. Ах, шта се све данас пише и објављује. Каква поплава свега и свачега! Не могу пронаћи праву ријеч, а думао сам цијелу ноћ како бих то назвао. Полако нас односи западњачка ријека. Боже, шта ће бити са нашом родином? Као и у граду К. ових дана, тако су се над нашом отаџбином навукли тамни облаци...Не, ово не може испасти на добро. Свуда мишљења, свуда рјешења, свуда покрети и преокрети, а у свему притајена мерзост према руском човјеку и Русији уопште.

То мржња покреће према свему руском, а најупорнији и најгласнији су управо Руси, и то они Руси који су изгубили сваки додир са народом. Они га презиру, не познају га, гледају га са висине и намећу му рјешења, и то каква рјешења! Од тих њихових идеја се јежи кожа, студен поробљава душу.

Свједоци смо једне пропале револуције. Пропала је, али ко нам може гарантовати да наши западни непријатељи неће опет зарити нож у руско срце, онај нож који покреће брата на брата... Писаћу, неизоставно ћу писати, борићу се пером колико могу, али шта ако буде таква прилика да ћу морати узети пушку и пуцати? Лако је било у нашем рату са Јапаном, гинули смо за матушку нашу, а за кога ћу гинути ако окренемо мач једни на друге? Московски и петроградски журнали су пуни тих мачева. Осјећа се крв у ваздуху, многи су је жељни.

Опростите ми мила моја кнегиње што сам Вашу пажњу усмјерио на ово питање. Још само кратко ћу писати о томе. Добио сам писмо од уваженог Трофима Гавриловича. Он ме позива да устанем у одбрану идеје панславизма за један петроградски часопис (он већ увелико полемише са извјесним кружоцима). Ваистину то је племенита идеја, премда сам суздржан према њој пратећи сву ову збрку која се дешава код нас. Европа је у котлу, у великом немиру. Мрачне силе припремају велика страдања. Не треба бити пророк, само треба гледати. Све те модерне и шик идеје које смо преузели полако нам се обијају о главу. Племству је плавља француска ријека или швајцарски поток од нашег Дона, Москве...Русија још увијек има снаге човјечанству понудити најплеменитију идеју и пружити му спас! Али ја дрхтим од ријечи Оца Јована које су истински пророчке (мада су сва пророчанства условна, сјетите се само пророка Јоне и Ниниве): Руско царство се клати, и пашће!

Хтио бих помоћи драгом Трофиму Гавриловичу јер је заточник једне племените идеје, и он гори за њу! Ја то знам, он је цијелог себе предао свесловенском удесу. Моја идеја је да прво спашавамо Русију, јер без матушке и Словени ће пропасти, то је толико извјесно и очигледно.

Моја многопоштована Јелена Андрејевна, одвеле су ме мисли у другом правцу, а ја биједник ни да питам како сте, да ли се веселите предстојећем путу за Москву...Знам да ми нећете замјерити, али ово писмо много говори о мојој себичности. Можда ће породити бојазан да Вам се нећу свецијело предати кад будем дошао, да ће ме однијети бура великих идеја и дешавања, бура мојег ништавног литерарног израза...Већ видим Вашу реакцију на моју потоњу ријеч и чујем Ваш уздах како стајете у одбрану мојег писанија. Заведе ме самокритика, али не заборавите, због ње је Пушкин наш највећи поета. Он се сурово обрачунавао са својим пјесмама, брусио их је, био немилосрдан према сопственом дјелу! Такав гениј нам треба у овим суморним данима, јер је он указао на пут, пут руске народне душе! Ако се одвојимо од народа неизоставно постајемо грана која се суши и у огањ баца. Али, добра моја, данашњи интелектуални нараштај не мари за Александра Сергејевича, и зато је моја душа тужна...

Пишите ми кад допутујете у Москву, пишите ми о свему. Занимају ме Ваши утисци. Увијек научим нешто ново из Ваших писама, и сваки пут се обрадујем тананости женске душе и осјећања. Само је велика љубав могла породити тако изврсног човјековог помоћника - дружбеницу, дати човјеку утјеху на овом пролазном земаљском шару. Зато кличем: Хвала ти Господе што си створио жену!

Хвала ти Господе и чувај моју Јелену Андрејевну.

Мила моја, управо долазе кнез Никшин и полковник Бездетко. Очекује ме изузетан патриотски разговор са њима (још јуче смо утаничили овај наш састанак). Не брините, вотку нећемо пити.

Неизоставно ћу писати и слати писма на Вашу московску адресу.

Ангели Божији нека Вас закриле,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел

Михаил Јурјевич Љермонтов - САН / МИСАО

2015-01-22T05:55:00.000+01:00

САН

У подневној јари, на тлу Дагестана,

Са метком сред груди ја затворих очи.

А све се још пуши дубока ми рана,

Док крв се из мене у капима точи.

Сам лежах у песку сред вреле долине;

Збијено ми стење у погледу сја:

Опрљило сунце руб жуте планине,

Па жеже и мене — но мртав сам ја.

И усних тад гозбу у родноме крају

Где радосно пламти у огњима цела;

Мед' женама младим, у цвећу и сјају,

Да весела прича о мени се прела.

Ал' једна је тамо ван прича тих била

И седела сама са мишљу дубоком,

И шта ли је само та лепојка снила,

Кад туга јој тако испуњава око;

Да, она је снила сад кут Дагестана,

Леш знани што лежи за пшеничном стазом:

Сред груди му дими и црни се рана,

А крв му се точи све хладнијим млазом.

МИСАО

Са тугом гледам живот нашег поколења!

Будућност му је празна, ил' се мутно сиви,

Под бременом од сумњи, мучних откровења,

У нераду ће оно старост да доживи.

Још колевка нас пребогато спаја

С очевим грешкама и кошмаром у глави,

Живот нас мучи већ, ко равни пут без краја,

Ко гошћење на туђој слави.

За зло и добро срамно равнодушним,

Пре боја, жеља за бој ће нам спласти;

Према опасности срамно малодушни,

И робље презрено смо испред власти.

Тако и сухи плод кад рано зрети почне,

Око, ни укус не радује нам, јадан,

Мед' цветовима виси ко сироче,

И час лепоте за њих - њему је час пада!

Исушили смо ум од науке бесплодне,

Кријући, ко да их од ближњих треба спасти,

Најлепше наде наше, гласове благородне

Неверовањем исмејаних страсти.

Једва се дотицасмо задовољства чаше,

Ал' снага младићка нам увену пре рока;

У сваком задовољству, ситости се плашећ,

Занавек остајасмо без најлепшег сока.

Нас снови уметности, песничка саздања

Не освајају својом слатком снагом;

Ми жудно чувамо остатке осећања -

Зарито шкртошћу и некорисно благо.

Ми тако мрзимо и волимо случајно,

Не жртвујућ за мржњу нити љубав, само,

У души осећамо нешто хладно тајно

И кад се ватри крви дамо.

Забаве предака нам сјајне душа неће,

Наивну развратност што иде са тим добом;

И журимо у гроб без славе и без среће,

Гледајућ с подсмехом за собом.

У суморној тој маси која се не памти

Без трага ћемо отићи са света бела,

Не бацивши у вечност ни мисао што пламти,

Ни генијално започетог дела.

И прах наш строгошћу ће судије и грађанина

Увредити потомак презриво, са једом,

Подсмехом горким превареног сина

Пропалом родитељу седом.

Војо Мистовић - Киша (осмо писмо)

2015-01-21T21:13:00.000+01:00

Поштована Јелена Андрејевна,

Овдје већ данима пада киша, оловно небо притиска душу и крик се често чује у осами, док кишне капи ударају по симсу.

Чувао сам се од вотке ових дана, али чим је полковник допутовао, пребирајући по његовим доживљајима, мало по мало испили смо боцу. Зато је данашњи дан страшан, празнина је обузела и тијело и душу, на површину излази (као и увијек у таквој прилици) стара заклетва: Не, ја више нећу пити! Али то није кајање, то је раскајање Јудино!

Не би се такав удес могао назвати потребом за алкохолом, чак ми се и гади његов вкус, већ потребом за бијегом. Тај бијег траје неколико сати и када се человјек пробуди из тог бунила схвати да је отишао уназад, да ту бијега није ни било, чак му се исти алкохол подсмијева и изругује те прави, од оног који је створен по слици и прилици Божијој, лутку чије конопце вуку нечисте силе.

Зато ме данас лове суморне мисли, и ја сам им се начисто предао. Једна од таквих је да не могу наћи смисао и сврху својег постојања. Следећа је: узалудност сопственог житија, онда, бљутавост сопствене личности...и све тако у круг.

Слушао сам кишу цијели дан и сјетио се дјетињства, оног осјећаја док напољу бијесни невријеме, дјетињег осјећаја сигурности топлог дома, заштите...Понекад се сјетим осмјеха мојих родитеља, када би ријетко, ох како је то било ријетко, сви заједно сјели за трпезом и ручали...Тада би сви били сретни. Давно прохујало вријеме...И заиста, заиста је таквих тренутака у мом животу било мало. Кад добро размислим, њих је било само у дјетињству.

Хтио сам Вам писати о киши, чак сам све то замислио као неки трактат! Духовна празнина је то спријечила, забрањивала ми ријечи, осујећивала мисао, тако да сам на крају пао као покошен.

Ударају громови у даљини, пала је ноћ и у души се, неопажено, увукао страх. Самоћа сада постаје несносна. Бројим минуте загледан у ништавило. Чудна је приморска зима, често, често подсјети на тугу јесени када се све гаси, привидно умире. Смрт је неминовност и свакога дана та лекција нам је пред очима. Вријеме пролази и ми са њим, а дјела, дјела су ништавна, вриједна презира. Ангели неће имати ништа на митарствима када буду бранили моју душу од бјесова. И то је вриједно плакања. Само што ја немам суза...

Господ ми није дао смерт у рату, и кад боље размислим то би било јефтино искупљење за мој рђави и недјелатни живот. У игри је и даље вријеме за покајање којег немарно трошим, а знам да и Божијем дуготрпљењу постоји конец.

Зато сте Ви моја утјеха поштована Јелена, јер је суштаство свјазе двоје људи да се буде бољи човјек, ту труд излази на видјело. Труду је потребита сила да га покрене, а та сила будите Ви, да гледајући Вас из овог мог понора почнем се пењати ка свјетлости.

Надање сте моје,

Вјерни Ваш,

Владимир Николајевич Врангел