Nektan Art

365 dana kreacije – XXXVIII – LIII dan

2017-07-07T04:22:00.002-07:00

38 – 53 dan / 10. maj – 06. jul 2017.

XXXVIII, XXXIX, XXXX, XXXXI, XXXXII, XXXXIII, XXXXIV, XXXXV, XXXXVI, XXXXVII, XXXXVIII, XXXXIX, L, LI, LII, LIII

06.jul – Spomenik umetnosti, SKC, Beograd

05.jul – Kosmička iniciacija, KC Nektan art, Pancevo

04. jul – Otvaranje kruga, Ljubav vera nada, Beograd

03. jul – Kosmički masturbator, KC Nektan art, Pančevo

02. jul – Eterični oblak, KC Nektan art, Pančevo

01. jul – Igra zalazećeg sunca, KC Nektan art, Pančevo

30. jun – Više se ne plašim, Urlik, Subotica

22. jun – Misfit, Nektan art, Belgrade Butoh Theater, Beograd

17. jun – Talasi, Dani Dunava, Pančevo

09. jun – Askei Kataskei, Festival DEV9T, Ciglana, Beograd

08.jun – Full moon rite, Belgrade Butoh Theater, Beograd

29. maj – Moon children, Kulturni centar Šabac

25. maj – Untouchable, Belgrade Butoh Theater, Beograd

16.maj – Holy Water, Ljubav vera nada, Beograd

12.maj – Forsaken, Belgrade Butoh Theater, Beograd

10. maj – Hecate’s sacred fire, KC Nektan art, Pančevo

Posle pauze u pisanju, i kraćih pauza između performansa vraćam se u igru. Naravno nadoknadicu izgubljene dane, tako da će projekat trajati duže od godinu dana. Ahhh, svašta se desilo za ovih mesec i po dana. Imali smo gosta iz Amerike, Adama Koana, divnog i inspirativnog Butoh igrača i učitelje. Dao nam je veliku inspiraciju, posebno meni. No, u sred svega toga sam se i razboleo. Dobio sam alergiju, i pao mi je imunitet i dalje se vraćam među žive. Tokom čitavog perioda dani su mi ispunjeni meditacijom i kontemplacijom. Ostavio sam alkohol, kafu, lošu i veštačku hranu, radim jogu i či gong svakodnevno, meditira, mantram, molim se, palim mirise i sveće bogovima i svecima, uzeo sam zavet celibata, i malo se izolovao. U tami svoje duše pronađoh spas. Pronašao sam univerzum skrivenih karaktera, mogućnosti, spoznaje. Idem dalje, želim da živim, želim da zagrlim čitav svet. Došao je kraj jedne ere, i početak je druge, početak je novih mogućnosti. Bio sam u Šapcu, Subotici, na festivalima i karnevalima, pokrenuo sam Butoh istraživačku grupu, i idemo dalje. Svaki dan, svaki sekund dišemo i zahvaljujemo tom trenutku, jer vreme ne postoji. Neć mnogo pisati o ovim performansima, ali ću postaviti slike. Hvala svima koli su me podržali u ovim performansima – Hvala Jeleni i Miciki, Hvala Miši i Kosti, Hvala Normi, Hvala Nini, Hvala Milici, Hvala Opštini Pančevo, Hvala Džezvi, Hvala Mimart teatru, Hvala ekipi iz Urlika na podršci i učešću. Možda sam nekoga zaboravio, oprostite mi na tome, mnogo je prošlo, hvala svima koji su biti tu u svakom momentu.

365 dana kreacije - XXXV, XXXVI i XXXVII

2017-05-10T07:15:00.000-07:00

Nedelja, 07.05.2017.

Alterego

Ovaj dan treba nazvati iskustvom za sebe. Išao sam na useljenje kod jedne prijateljice. Organizovala je takođe maskembal uz to. Odlučio sam da probudim skrivenu Animu koju ja zovem Mandragora specialno za ovu priliku. Mandragora je transilvanijske čarobnica koja je živela tridesetih godina dvadesetog veke osamljena u šumama Transilvanije. Ona je pripadala staroj lozi veštica koje su svoje znanje kombinovale spletom kultura koje su prolazile ovim prostorom. U njenom grimoaru su se nalazile razne rumunske i mađarske čarolije, srpsko – bugarski obredi i turske bajalice. Ona je sopstvenu moć dobijala od njene boginje Mume Paduri. Kada je drugi svetski rat nastupio ona je pristupila partizanskom pokretu. Vrlo brzo su je nacisti uhvatili i streljali. U poslednjem momentu bacila je prokletstvo da ukoliko se nacizam ponovo pojavi na svetu da će se ona vratiti. Mandagora je sveštenica koja sedi na pragu između svetova i predstavlja skriveni karakter kojeg sam ja spoznao u toku svog performansa Alhemijske priče u Berlinu. Naime Alhemijske Priče su predstavljale njeno ponovno rođenje i moju spoznaju nje same. Projekat koji sam kreirao jeste jedinstvena priča o putovanju ove čarobnice između svetova. Eto ona se ovog dana posebno ispoljila u susret punom mesecu koji je posvećen boginji Hekati, koju Vlasi i Rumuni zovu još i Muma Paduri.

Pojeli smo po delić magične čokolade. Jedno 2 sata se ništa nije dešavalo, verovatno dok nije stiglo do krvi. I samo u jednom momentu, u isto vreme krenuli smo na halucogeno putovanje. Smenjivala su se stanja od predinfarktnog, onda stanje u kojem sam osetio povezanost sa svima u prostoru i van njega. Mogao sam da vidim one nevidljive veze i shvatim misteriju praznog kruga i nirvane. Iz svake pore mog dela izlazio je božanstveni vatromet, a svaka ćelija na mom telu vozila se na ringišpilu menjajući maske svakim obrtajem. Bio sam sastavljen od milione mmalih plesača koji igraju svaki svoj jedinstveni ples uz muziku univerzuma. Sve se smenjivalo. Moj vid je goživeo multidimenzionalnost. Isto ono stanje koje mi u Butoh nazivamo stanje između, samo što je ovog puta osećaj bio barem deset puta jači. Pravo iskustvo.

U jednom trenutku krenuo sam da kanališem ljude, duhove, da izvodim performanse, poeziju. Znam da je to posebno iritiralo ljude oko mene, ali ja ne mogu da kontrolišem ovako nešto kada to radim jednom u 6 godina. Ovo iskustvo je bilo dovoljno za sledecih 10. Na kraju me je oblio strah da sam ispao budala pred drugima, što i jesan, prosto nisam mogao da kontrolišem. Znam da nisam nikoga povredio, ali da sam prikazao svoj skriveni i neukrotivi duh koji nije baš prijatan za posmatranje. No ja sam dobio jedan jedinstveni dar inspiracije, uvideo postojanje mnogih karaktera, mogućnosti i dimenzija za dalji rad...

Hvala Maji na podršci.

Ponedeljak, 08.05.2017.

Gnostic Prayer

Ovo je poslednji dan mog rada sa Klementom. Na žalost njegov boravak u Beogradu je istekao. Radili smo na rezonanci sa sopstvenim telesnim kanalima. Svaki put kad radimo ja zahtevam prvo zagrevanje zatim sam rad. U toku zagrevanja zakačio sam rukom moj laptop i razbio ga. Takva šteta mi baš sada nije trebala. Kako kažu stariji – mi siromašni ne moženo sebi priuštiti takve štete. Šta sad da radim – to je samo glupa mašina. Na žalost u ovom dobu sve što radimo zahteva tu tehnologiju, i nekako smo ko hendikepirani bez nje. Najgora stvar od svega je što je sva moja dokumentacija od prethodnih godinu i po dana u tom lap topu. Nadam se da će uspeti da je spasu. Stalno imam problem sa tom dokumentacijom. Previše radova radim, ne mogu da nađem ljude koji bi fotografisali i snimali, a da to čine iz čistog entuzijazma i podrške. Na žalost ne mogu da ih platim, jer ni sam nisam plaćen. I konstantno manjka te dokumentacije. Čak i one najgore organizacije na niskom nivou zahtevaju video zapis sada. Ja na žalost ne mogu baš da psotignem sve te zahteve. Moraću zbog ove štete da se stisnm baš. Otkazacu planirane aktivnosti u narednom periodu, i leto će mi biti u Beogradu veoma radno. Nema više trošenja.

Delić stanja od prethodnog dana me je još držao pa sam samo prihvatio taj osećaj da kreiram nove pokrete. Plesao sam u začaranom krugu dimenzija. Otvorio sam vrata svetova i kretao se uz vibraciju univerzuma do samog centra gde se nalazi velika kosmička mati.

Video sam Jeremya koji se upravo vratio sa puta. Od njega sam dobio tako predivan dar. Doneo mi je statuu boga Pana, jednog od mojih omiljenih bogova. Čim sam došao kući postavio sam ga na svoj oltar, na zasluženo mesto između boginja. Tako sam srećan što je veliki Pan pronašao put do mog malog svetilišta. Neka je sva slava Panu – Io Pan, Io Pan...

Dan se završio osećajem oslobađanja i velikom lekijom da živim u trenutku. Moji snovi i planovi za budući period su potpuno isčezli u momentu, sada mi ostaje samo trenutak sadašnjosti. Veliki planovi nisu za nas siromašne.

Hvala Jeremyu na podršci i divno daru.

Utorak, 09.05.2017.

Hecate’s Vigil

Tako svetao, važan i moćan dan. Pa da počnemo iz početka. Danas je dan posvećen Nrsimhadevu. Nrsimhadev je manifestacija Krišne koje je neustrašiv i moćan. Oblik je čovek sa glavom lava. Tu ga možemo povezati i sa Mitrinim oblikom Zurvanom. Ovde uviđamo paralelu između Mitra i Krišne. Mnogo više paralela imaju oni kao i sa Horusom, Orfejom... Nrsimhadev odagnava sve zle demone, kao što je uspeo da pobedi nepobedivog kralja demona Hiranjakasipu. U lili o pojavi Nrsimhade pojavljuje se dečak Pralada koji u sebi nosi savršenu veru i posvećenost prema gospodu. On bez obzira na torture stoički sve podnosi noseći veru da će ga gospod spasiti. Ta ista snaga pralade je meni dala snagu da ne potonem u ovim komplikovanim trenucima, i naravno i ovaj dan je bio ispunjen blagoslovima. Dan mi je počeo mantrom: Namaste Narasimhaya... Mantra koja donosi snagu i svim teškim trenucima, koja nas spašava od kandži zlih demona.

Pored ovog danas se obeležavao i međunarodni dan borbe protiv fašizma. Na neki načim opet se neko našao da bude antiprotivan proslavi ovog dana. Ja lično sada osuđujem bilo koju izjavu kvazi modernista. Ceo svet treba da poznaje ovaj deo u istoriji do zadnjeg detalja, da ga se stidi i plaši. Ne želimo da se ovako nešto ikada ponovi, a veoma je lako pokrenuti tu monstruoznost u čoveku. Setimo se svih onih nevinih žrtava koje su stradale zbog svoje nacionalne, verske, seksualne pripadnosti ili zbog svojih ubeđenja, ili su se pak našli na pogrešnom mestu. Setimo se svih svirepih i demonstim dešavanja, svih paklenih ideologija koje su dovele do toga da prepolovimo stanovništvo sveta. Neka se nikada više ne ponovi. Bogovi moćni – Gospode, Nrsimhadev, Krishna, Mitra, Horuse, Hekata, Artemida, Izida, Radharani, Isuse, Marijo, svi bogovi univerzuma blaoslovite srca ljudi da spoznaju nežnost i ljubav jedni za druge.

Došao sam po običaju u jelenin hram umetnosti i primejene duhovnosti, ali danas specialno kako bi smo proslavili pun mesec posvećen našoj zaštitnici i matroni Hekati. Radnja je bila puna žena. Boginja je privukla tolike ljude. Radili smo bez prestanka, bez stajanja ko na pokretnoj traci. Situacija se malo smirila. Jasmina je došla i onda smo odlučili da uradimo ritual. Okupili smo se, zapalili sveću boginji i izrekli molitvu: Veličanstvena Gospodarice Neba, Zemlje i Mora,Pomoću tvojih misterija Noći i Dana, Pomoću Svetlosti Meseca i Senke Sunca, Prizivam te, Gospodarice Života, smrti i ponovnog rođenja. Pojavi se sada iz kraljevstva senki da bi nahranila moju dušu I prosvetlila moj um, Trostruka Gospodarice tri puta, Preklinjem tebe koja nosiš Ključ, ospodarice Duša koje lutaju Noću, Da doneses svoju mudrost koja je među zvezdama, Da spustiš svoju zvezdanu vatru iz tame koja se nalazi između, Stvoriteljko Svetlosti! Boginjo Kraljevstva Senki! Kraljice koja nosiš Svetlo! Šapni sada svoje tajne! Donositeljko Vatre! Zemaljska! Kraljice Neba!... Mogli smo da osetimo energiju, prisutvost gospe – boginja nas uvek sluša, uvek sluša naše molitve. Još jedan dan nebrojenih blagoslova.

Hvala Pavlu na dokumentaciji.

365 dana kreacije - XXXIV dan

2017-05-07T03:17:00.003-07:00

Subota, 06.05.2017.

Blanc

Toliko inspirativan dan, toliko duboka meditacija. Istraživanje se nastavlja. Veći deo dana sam proveo u kući, osim kada sam izašao da na ulicama svog grada izvedem performans. Plesao sam za nekolicinu prolaznika koji su me gledali kao da nisam normalan. Čudan jedan grad. Vratio sam se kući i nastavio odmaranje. Dani su kišoviti i teški. Uznemirio me je jedan post na internetu. Postoji jedna grupa na internetu, grupa stranaca koji žive u Srbiji. Većina uopšte nisu stranci već gastarbajteri koji su se iz nekog razloga vratili. Primetio sam da je grupa puna mržnje za lokalnu kulturu i stanovništvo. Konstantno se kritikuje svako ponašanje i dešavanje bilo ono dobro ili loše, bilo ono univerzalno ili lokalno. Ali ovo posebno me je uznemirilo, a to je pitanje jezika. Svaka država i nacija na svetu imaju jezik i kulturu. Jezik je osnovno sredstvo ega u materijalnom svetu. Problem je nastao u tome što neki ne znaju jezik i ne žele da nauče lokalni. Gde god da sam putovao većina nije htela uošte da se trudi da priča Engleski, a ipak u mojoj zemlji sam primoran da pričan Engleski više nego Srpski. Nisam nacionalista jer potičem iz mešovite familije i verujem da sam samo biće, ali su me postavili na ovo parče zemlje i uvek ću biti obeležen time. U neka stara vremena ljude su ubijali zbog boje kože, znog nacionalne, verske i seksualne pripadnosti, i to vreme se može vratiti, ništa me ne može učiniti drugačijim. Danas ljudi grade neku mržnju prema svom poreklu. Znam da je jako loša situacija u zemlji, sve je nepravedno, država je katastrofa, narod je iz potrebe za preživljavanjem jako sebičan i tmuran, ali opet tu smo gde smo. Mnogi pokušavaju da odu iz zemlje. Mi smo narod koji gradi kulturu srama, i sve što činimo činimo iz sramote. Pored religije, kulturne zaostavštine, istorije, dostignuća, umetnisti, sada nas je sramota sopstvenih roditelja, prijatelja, pa i sopstvenog imena, pa i sebe samog. Možda zvuči kontradiktorno jer i sam se javno predstavljam pod polu pseudonimom, ali to je druga priča, mene nije sramota mog rođenog imena, samo je pitanje umetničkog prepoznavanja. Čovek nekad može imati više imena – rođeno ime, duhovno ime, magijsko ime, pseudonim, nadimak... Priča je o samom razlogu za promenu: dotični gospodin želi da promeni ime u Srbiji dodavajući slovo X koje ne postoji u tom obliku u Srbiji, kako bi bilo mnogo „internacionalnije“. Čitava rasprava je nastala kako je loš zakon i nije prilagođen potrebama stranaca. Otišlo je toliko daleko da su izjave monstruozne. Da je društvo ksenofobično, da primitivna kultura i ćirilični jezik blokira razvoj i tako dalje. Ovde se kači pitanje kulture. Kultura je sačinjena od jezika, duhovnosti, umetnosti i umetničkim formama i stvaralaštvom. Ubijemo li kulturu i umetnost uništili smo društvo. Ljudsko biće je društveno biće, onda kada izgubi sigurnost i pripadništvo, izgubio je nadu i izgubio je sebe. Izgleda da je plan prvo istrebiti male, globalizovati i potpuno ubiti moral svih dok ne postanu robovi i zombiji.

Bogovi su nam dali razlike da se radujemo njima i učimo, a ne da se međusobno mrzimo. Ja volim da upoznajem ljude širom sveta, da čujem nešto novo, da naučim njihov jezik, kulturu, običaje i duhovnost. Neki običaji nisu baš moralni, i pripadaju nekom drugom vremenu, što ne znači da su svi takvi. Neki su pak toliko lepi da oslikavaju možda neki nadu za boljom budućnošću. Zapravo u čemu se oslikava uznemirenost. „Stranci“ koji žive u Srbiji često imaju prednosti i uticaj, pa tako se lokalni umetnici često stavljaju po strani, guraju, ne pruža im se šansa samo zato što su lokalni. I dalje se čini sve da se lokalna umetnost potisne i uništi. 1000 puta smo pozvali ljude iz te grupe na neko od naših umetničkih dešavanja, i niko se nikad nije pojavio. Kažu „Srpska“ umetnost ne valja, loša je i ne vredi podržavati, bolje da ne radimo. Imaju tu izjavu iako nisu ni videli šta radimo. Nisu većina ni krivi samo su izmanipulisani od strane drugih.

Da se razumemo ja ne mrzim strance, samo apelijem da se bilo koji vid mržnje zaustavi. Ne postoji razlika mi i oni. Svi smo mi, svi smo stanovnici materijalnog sveta. Niko od nas faktički ne možže biti vlasnik zemlje, mi smo vamo čuvari tog parčeta zemlje. Zemlja pripada sama sebi, ona je boginja majka, a mi kao razmažena deca nemamo pravo da svojatamo i naturamo sopstvenu dominaciju. Svi smo ljudska bića, svi smo bića koja diši, hrane se, vole... Najbolje je da delimo i da se podržamamo. Jer mi smo oni, i oni su mi. Iluzija je razdvojenost, jezik je iluzija. Sve je kreacija božanskog, sve je jedno veliko umetničko delo. Ljubav je rešenje!

Duhovnost prepoznaje apsolutnu ljubav. Velika ljubav, ljubav kao izvor svega, ljubav kao radikalno jedinstvo. Na ovom nivou ljubav je drugo ime za apsolutnu realnost, uzvišenu svest, Bramana, Boga, Božansko, Veliku Majku, Tao, Izvor, kosmičko srce... Apsolutna realnost predstavlja čisto postojanje, prisutna svugde i čini sve, urođenu svest, i sama je esencija zadovoljstva i ljubavi. Kao ta esencija Velika Ljubav je utkana u materijal od kojeg je napravljen univerzum, od koga je takođe sačinjeno i naše sopstvo. Neki od nas možemo u životiu videti samo male tračke te Velike Ljubavi – na primer sa našim partnerom, u prirodi, sa decom... Takva iskustva ostaju za života, barem u sećanjima, i osećanjima. U tim momentima vidimo jasno konekciju, koju zapravo imamo sa svim delovima univerzuma. Ova iskustva nam daju mogućnost da osetimo ono što imamo. Samo zastanite i prekinite sva ograničenja i iluzije i pogledajte svet kakav jeste, neraskidiv, ispunjen ljubavi od koje je sačinjen.

Blagoslovena neka su sva bića u ovom univerzumu.

365 dana kreacije - XXX, XXXI, XXXII, XXXIII dan

2017-05-06T10:07:00.002-07:00

Utorak, 02.05.2017.

End of the first chapter

Prošlo je prvih mesec dana performansa. Mislio sam da umišljam, ali sad sam definitivno potvrdio da me većina ignoriše eksplicitno. Inat je čudna stvar, ne znam gde da ga svrstam ali definitivno zauzima važno mesto u ljudskom duhovnom razvoju. Šta je pametno uraditi? Pustiti, ili menjati, ili šta? Ljudima nije nikako moguće ugoditi. Ako su odlučili, ne menjaju. Jednom su te žigosali za života.

Početak novog meseca sam obeležio u prirodi istražujući telesnu rezonanucu sa Klementom. Priroda nosi jaku energiju, toliku da ponekad ljudi nisu spremni za nju. Zanimljive su priče koje trava, koje zemlja mogu ispričati. Otišli smo u par u podnožju kalimegdana. Baš je bio prijatan dan, ali opet malo težak. Mislim da moje telo stalno najavljuje vremenske promene. Nemam bolove, samo neku težinu, manjak energije. I bio sam u pravu, uveče je kiša počela, pritisak se spusti. Osakatili smo zemlju, vreme se potpuno promenilo, nikada nije stabilno. Sada definitivno razumem zašto je ovo mesto raskršće svetova. Ovo je vrtlog energije koja je stalno promenljiva. U jednom danu možete videti sva četiri godišnja doba. Zaista je moć prilagoditi se ti brzim promenama. Kao da su sva vrata otvorena i duva promaja između svetova. Promaja između svetova. Kažu samo balkanci imaju strah od promaje. Naravno jer ovakve promaje ne postoje nigde na svetu. Političko, kulturno, verske promaje. Duva sa svih strana. Svi imamo duhovni facialis. Nema tog vitamina B koji nam može pomoći, još nisu pronašli. Kažu povećao se broj obolelih od kancera ovde. Priroda nas odbacuje.

Dobio sam dobru vest da idem za Grčku da nastupam. Kako ću to sad isfinansirati? Pitaju me da li mogu da tražim negde finansijsku pomoć? Ovde niko nikom ne pomaže, osim ako nema koristi od toga. Svako od nas grebe za preživljavanje. Ipak, moram da nađem načina, ovo je zaista odlična prilika. Prilika da plešem u hramovima bogova, baš ono što sam dugo želeo. Ništa, moliću za donacije svakog dana...

Bogovi pomozite mi sad.

Sreda, 03.05.2017.

The great commandment

„The great commandment, Shows the contempt, Between the world and their, Embarrassing pavement“

Počrlo je jedan sumoran i težak dan. Pritisak je tako nizak svi se krećemo kao zombiji, i svakog momenta je sve promenljivo. Kako mesec raste i puni se tako je svaki dan težak. Pre par godina u ovo neko vreme desile su se užasne poplave, potopi biblijskih razmera. Šta se sad sprema?

Spremao sam se onako sa pola snage boreći se sa niskim pritiskom, da idem na sastanak sa čovekom koji vodi jedan kulturni centar kako bi smo se dogovorili oko nastupa. Već par dana uzastopno se dogovaramo i on mi svaki dan otkazuje. Problem je što ja u životu imam i druge obaveze koje su mi mnogo bitne i koje svaki dan pomeram, skraćujem ili otkazujem. Čuli smo se i dogovorili, potvrdili sastanak. Par minuta pre nego što sam krenuo na autobus zvoni mi telefon i njegova žena mi javlja da otkazuje, opet, jer ima neizbežan sastanak. U tom momentu nisam mogao da se suzdržim i pukao sam. Nastavlja ona da joj pošaljem snimke svojih radova, biografiju i opis rada!!!??? Rekoh joj – da da znam ja kako se to završava. Koliko sam samo puta čuo to „pošaljite mail“. Pre par nedelja sam samo poslao snimke još jednom alternativnom kulturnom centru u Beogradu i posle maila ništa. No dotična gospođa mi odgovori na moju digresiju – ne dopada mi se vaš ton razgovora, nije profesionalan, da vas posavetujem ako želite da uspete u umetnosti morate da menjate ponašanje! Ponašanje? Posle 5 dana ispaljivanja i gubljenja mog dragocenog vremena ona meni kaže nije profesionalan ton razgovora. Ja ne kapiram kako ljudi misle da dobiju ljubaznost i pokornost kada tretiraju jedni druge kao đubrad, i protom ni ne uviđaju koliko njihovo ponašanje nije u redu. Izbaci me svaki put iz takra ta rečenica „nije profesionalno. Ma o čemu vi pričate, šta je BRE u Srbiji profesionalno? Ja radim konstantno za DŽABE, za prevoz, za pice, i svi očekuju spektakl, ljubazno obraćanje, foliranje... Ova je jedna mentalna penetracija konstantno. Ne razumem kako niko ne vidi svoje ponašanje. Grupa slepih i bezobraznih. No, zatvorih vrata i njima. Moja biografija i snimci se nalaze svugde na internetu dovoljno je samo da ukucate Marco Nektan i dobićete sve što vas interesuje. Problem je što nikoga ne interesuje da čita biografiju od 10 strana i da gleda nebrojene snimke već to je samo izgovor za odbijanje. Navikli smo da živimo u birokratiji i da maltretiramo jedni druge konstantno.

Sraća u nesreći, skočio mi je pritisak i povratio sam se među žive. Hvala joj na leku protiv niskog pritiska.

Otišao sam na klass sa Klementom. I dalje sam radio sa pola snage, ali smo pronašli vredan pokret na kojem mogu dalje da radim.

Sačekao sam da se ljudi sakupe pa sam ih pozvao da siđu da pogledaju moj performans. Baš mi je bilo teško, nisam baš zadovoljan sa izvedbom, izgleda da sam preterao sa izvođenjima i da ovog puta nisam izneo najbolje. Tegla sa donacijama je bila prazna. Ovaj dan bolje da sam prespavao, ali sutra je novi dan, nova nerviranja, novi stresovi.

Hvala Normi i Mariji na podršci i dokumentaciji.

Četvrtak, 04.05.2017.

Sandal Prayer

Ljudi nemaju moć nad nama, mi im dajemo tu moć. Vreme je teško i surovo ni jedan dogovor ne važi. Trening „živeti u trenutku“ eskalira svakog trenutka, budućnost definitivno ne postoji. Surovo, ali istinito.

U Jeleninoj radnji izveli smo ritual sandalovine. Zapalili smo miris sandalovog drveta i uputili želje dimu. Verovanje je da dim odnosi želje na nebo kako bi nam celestialna bića uslišila naše molitve. Vezali smo strune za grančice drveta na našem malom oltaru u čast velikog festivala. Zvono je otkucalo tri puta. Sve će biti kako treba. Sledeći je novi trenutak.

Ne govorimo više o budućnosti, budućnost je misterija i zabrana. Trening je počeo.

Ubrzo posle našeg malog rituala otišao sam u Džezvu na Normin performans. Šetao sam Beogrado i razmišljao kako je lep, kako su ljudi lepi. Svi su nezadovoljni, svi su nesrećni, i nema više povratka. Neprekidan tok patnje i međusobnog povređivanja. Duhovni rat upravo traje, ne vidi mu se kraj. Možda se svet i poredak promenio, možda agoniji nema kraja. Ovo je to, ovo je materijalni svet.

Ne razmišljajući i ja sam povredio ljude svojim rečima, svojim radom. Svaki postupak nekoga vređa, nekoga učini nesrećnim. Više retrogradni merkur nije odgovoran za to. Sami smo krivi, i svi smo krivi, i svi smo jedno u ovom trenutku. Dok pišem ovo čitav univerzum piše samnom. Možda sam već rekao, ali da ponovim, drevno verovanje kaže da svet koji vidimo našim očima je svet koji bog vidi. Stanimo za trenutak, isključimo misli i posmatrajmo tok kvalije sveta, vibraciju univerzuma, slušajmo. Čujem vriske, plač, agoniju, i svaki glas izgovara: DAJ MI, DAJ MI, DAJ MI..... Svi samo traže, niko se ne zahvaljuje za ono što ima, niko ne daje... Kada bi se čulo: HVALA TI, DOVOLJNO MI JE, EVO TI... Ove patnje ne bi bilo.

Performans je bio zanimljiv i inspirativan. Prijatelji su došli da podrže, a neki ljudi su se slučajno našli. Bio je to jedan mali susret svetova. Dobio sam realizaciju koliko reči nisu jezik duše, koliko naše misli kroz jezik jeste ego jeste agonija... Treba da prestanemo da govorimo i samo da slušamo, samo slušamo trenutak, samo sad živimo...

Hvala Jeleni na podršci.

Petak, 05.05.2017.

End of Beltaine

Beltaine je period neverovatnih promena, vreme jačanja svetlosti, vreme kada voda postaje toplija, vreme kada se priroda budi i jača, vreme toliko plodonosno da sve šta sada uradimo to će biti berićetno. Iako dalje učim da živim u momentu, ovo je momenat ispunjene ljubavi, momenat kada je svetlo jače od tame, kada solarni princip dominira.

Pitanje ljubavi se dalje promiče. Jedi pate za izgubljenom ljubavi, drugi tragaju za jednom. Jednom mi je Jelena u šali rekla da je bog dao jednu količinu ljubavi i da kada neko koristi i previše, drugi neće imati. Moramo da balansiramo, jer jednog momenta ni mi nećemo imati, ako uopšte imamo. Zapravo svi smo u ljubavi, svi smo jedno, delovi sistema. Ako jedan činilac sistema voli, svi volimo; njegovo zadovoljstvo se reflektuje na sve nas.

Onda kada izgubimo nekoga, kada taj neko ko nam je srcu drag ode krivimo sebe, zatim njega ili nekog trećeg. Niko nije kriv, to je samo tok stvari. Zamislimo da putujemo kolima, vozimo negde na željenu destinaciju. Prolazimo kroz razna sela i gradove, i u jednom trenutku moramo stati da se odmorimo. Stanemo u jedno malo selo i sednemo u lokalnu poslastičarnicu. Naručićemo limunadu i baklavu. Mmmm tako je sočno i slatko, sam božanski momenat uživanja dok jedemo tu divnu baklavu. Ipak moramo dalje, nemamo ni para da potrošimo na puno baklava, a i ako se prejedemo biće nam muka i spavaće nam se, a treba da vozimo. Teškom mukom moramo da ostavimo poslastičarnicu i sočnu baklavu i da idemo dalje. Naše konačno odredište je jedino važno, do tamo moramo stići, tamo nas čeka nešto veoma spektakularno.

Tako je i u ljubavi. Neke ljubavi, neki ljudi su samo slatka baklava na putu, ali je nužno da nastavimo svoje putovanje kada dođe vreme. Teško nam je kad prestane taj slatki trenutak, zato trebamo uživati i živeti u tom slatkom trenutku. Brzo će mo pojesti baklavu i moraćemo otići. Nije dobro patiti za prošlošću, to je prošlo, sada je sada, i to je jedino što imamo. I kad god se setimo bola zbog izgubljenog, trebamo se setiti cilja ka kojem idemo.

Prijatelj mi je rekao za 4 vrste ljubavi koje postoje pa sam rešio da pogledam koje su te 4 vrste, i pronašao sam. Prva se zove Eros. To je fizička ljubav. Zaljubljeni smo u spoljnu lepotu, u mirise, u dodire, i glas. Ta ljubav dolazi iznutra i vodi do seksa, iako nije sama seks. Ova ljubav je veoma zastupljena. Na žalost veza sa ovom ljubavlju nije održiva, samo je trenutna. Neki je pak smatraju požudom, i trenutnom radnjom. Ne kažem da je loša, ali nije održiva. Dobro je živeti u trenutku, ali svaki trenutak je poseban, kada prestane putujemo dalje.

Druga vrsta je Phileo. Ako je Eros telesna ljubav, onda je Phileo duhovna. Ova ljubav se ispoljava u društvenoj sferi. Ona se često ispoljava među prijateljima. Kada ljudi nađu zajednički „jezik“, kada se međusobno razumeju onda se ova ljubav javlja. To je prijateljska, odnosno duhovna ljubav.

Treću vrstu čini Agape. Mnogi bi tumačili ovo na razne načine, ali ja smatramo ovo bezuslovnom ljubavlju. Ovo je ljubav za koju bi smo se žrtvovali, za koju ne tražimo razlog niti nešto za uzvrat. To je često roditeljska ljubav jer je bez ega, nesebična, ljubav koju samo roditelj bezuslovno pruža detetu. Kada se takva ljubav pojavi u drugom smislu onda je ona snažna i jaka i božanska. Drevni pesnik i prorok Orfej je rekao „žena je božanstvenija od muškarca, jer voleti nekog znači zaboraviti na sebe, a samo žena pruža takvu božansku ljubav“. Prenesimo ovu žensku ljubav u Agape, ljubav koja nije blokirana egom. Teško je stvoriti, ali nije nemoguća.

I najzad, četvrta je Storge. Ovo je ljubav prema društvu, porodici, svetu, filantropija... Ovu ljubav nosimo rođenjem i vremenom. Zamo da postoji kada smo povređeni i razočarani ponašanjem drugih ljudi. Povređeni smo samo zato što nosimo ljubav prema njima, što su nas razočarali.

Na posletku najbitnije je ljubav koju nosimo, a ne ljubav koja nam je uzvraćena. Ništa nije drugo bitno, bitno je ono što je u nama, to je naše.

Hvala Normi i Klementu na podršci.

365 dana kreacije - XXIX dan

2017-05-02T02:59:00.001-07:00

Ponedeljak, 01.05.2017.

Beltaine

Kako čaroban dan, kako magičan dan. Sunce se vratilo, leto počinje, neka je sreća u vazduhu. Sve je magično, svaki zalogaj hrane ima poseban ukus, kao da sama voda koju pijemo isceljuje. Kada bi smo svi uživali i ovom moćnom prazniku.

Skupili smo se, Norma, Klement i ja i upustili u posebna istraživanja rezonance sopstvenih tela. Plesali smo celovitost, istraživali univerzalnost sopstva i kako možemo plesati sa tim. Bogovi su uslišili molitve od prethodnog dana. Kako blagosloven dan. Ja mnogo volim Beltaine. Kažu da sama reč znači božije vatre. Vatre koje su u nama, vatre sreće, ljubavi i strasti. Na žalost već godinama nemam prave i istinske kompanjine koji mogu samnom proslaviti ovaj sveti dan kako mu dolikuje uz sve drevne počasti i paganske rituale. Ali ipak nekako ispem nešto da uradim.

Posle klassa, Norma i ja smo se uputili u podnožje kalemegdana. Naišli smo na jedno volšebno drvo. Izgledalo je kao čovek, i bilo je poluoštećeno, ipak grane su i dalje rađale. Kako je priroda magična, ništa je ne može zaustaviti, sve je živo, život je večan, bez kraja, samo se neprekidno transformiše iz jednog oblika u drugi. Vezali smo želje za grane drveta. Poželeo sam ljubav i vezao crvenu strunu a nisam ni primetio kako vezujem dve grane zajedno, to je bio dobar znak, možda će bogovi da mi usliše i ovu molitvu. Nastavili smo dalje do ušća dve reke, jer kažu reke niko ne rastavi, a raskršće vodi na sve strane. Popeli smo se na jedno uzvišenje gde su imigranti ležali, no ipak smo odlučili tu da budemo. Podigao sam ešarpu da param vetar i plesao sam, Norma je svirala karatale. Bilo je tako moćno, grlio sam vetar, nebo i reke. Moć je podignuta. Sreća svetu.

Vratili smo se do Džezve i popili jedno pivo u čast ovog praznika. Ostatak dana je otvorilo mnoga pitanja i vizije. There is always more then one truth! Najveće zlo se uvek čini od iluzivnog straha od zla. Na posletku mi smo sami sebi zlo. Naša refleksija u ogledalu je osoba koje se najviše trebamo plašiti. Bez straha čovek je slobodan.

Bogovi se uvek igraju sa nama. Život je igra, predstava, zabava... Zato trebamo naučiti tekst, naučiti korake i pravila i pružiti maksimum svog talenta i sijati na pozornici i biti zvezda. Život je zabava na koju smo svi pozvani i u kojoj svi trebamo uživati.

Hvala Normi na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - XXVIII dan

2017-05-01T02:25:00.000-07:00

Nedelja, 30.04.2017.

Walpurgisnacht

Dan uoči 1. maja. Dan za koji su dravni Kelti verovali da počinje leto, da počinje topli i svetli deo godine. Dan kada je moć najjača, kada su sve biljke lekovite. Noć uoči tog svetog praznika germanski narodi su slavili kao valpurdijska noć ili noć veštica. Verovalo se da se ove noći veštice skupljaju u svoje vrzino kolo, da igraju, piju i jedu, orgijaju raskalašno i bahato, da paraju vazduh svojim letovima, da slave povratak moći. I zaista se oseća moć u vazduhu. Pronašao sam nešto što sam mislio da sam izgubio, pronašao sam želju, odnosno želje. Čovek koji nema želje došao je do kraja puta, i tako sam mislio, ali eto želje su se vratile opet. Neverovatne mogućnosti su se pojavile od samog jutra. Mogućnosti za rad, sve dok ja ne guram i ne sili, sve dok u jeku najveće želje ne pustim. To je magijski ritual – kada nešto snažno želimo, i maštamo o tome, i guramo da nam se ispuni, a ono se neda nikako, i onda u nekom trenutku samo izdahnemo i odustanemo i tada u tom trenutku se ispuni. Zapravo svo vreme smo skupljali eneriju, moć fokusirajući na ono što želimo, i u trenutku našeg puštanja smo poslali energiju kako bi nam to došlo, to je pravi magijski ritual. Kažu da je ovaj period najmoćniji povrh naše unutrašnje moći, sve što poželimo sada se manifestuje. I ovog dana performans je bio jednak ritualu. Prva faza jeste bila pročišćenje – istuširao sam se spirajući sve negativno, sve stresove i pritiske vodom, zatim okadio zmajevom krvlju i zapalio sveću da dimom i vatrom pročistim energiju i vazduh za velika dela. Spremio sam slatku rižu sa voćem i začinima da proslavim ovaj sveti dan.

Nastavio sam sa poslom, bez obzira na sam ritual. Kontaktirao sam neke ljude sa Balkana koji organizuju radionice i dešavanja na butoh sceni, i dobio neverovatnu blokadu. Kažu, možeš doći na radionicu. Jedna butoh radionica nije ni malo jeftina, a prošao sam ih toliko. Umoran sam od toga, najgora stvar što me izgleda ovde nikada neće prihvatiti niti mi dopustiti da radim. Koliko god da se trudim, da radim svaki dan kao što sam počeo, ja ću uvek biti iz Srbije, i nikada neću imati mogućnost, nikada. To je karma roditi se ovde i biti obeležen za život. Sada u doba liberalnosti, ta liberalnost je toliko lažna i površna ljudi i dalje skrivaju tu nacionalnu mržnju koja je ukorenjena u DNK iz nekog razloga. Nacije su se uvek međusobno mrzele, zavidele jedna drugoj, pogušavale da nametnu superiornost. Imam utisam da nema nacije na planeti koja podržava Srbe. Obeleženi smo, mogu da lažen i negiram, uvek ću biti odavde, i uvek će mi to biti problem. Nema izlaza. Najgore od svega, srbe najviše mrze drugi srbi. Mogu da nastupam i radim 24 sata, da imam bezbroj radova, oni mi nikada neće dati šansu. Možda se ipak neko prevari.

Uvek se nekako ta nada promakne na kraju. Kažu kada su se svi horori izmigoljili iz Pandorine kutije i zlo sve proširilo svetom na dnu kutije je ostala nada jedina koja nije ni pokušala da izađe. Kažu da samo ona može vratiti svo zlo nazad u kutiju.

Odao sam počast bogovima i precima i uputijo molitve na dimu sandalovine i poslao u nebesa, pa nek festival leta počne.

Hvala moćnim bogovima na blagoslovima.

365 dana kreacije - XXVII dan

2017-04-30T08:11:00.002-07:00

Subota, 29.04.2017.

Black Saturday

The world is devastating place. Umetnik koji pati, koji nosi dubok bol jedini stvara jake i moćne radove. Talenat je blagoslov, ali zvanje i dar i prokletstvo. Umetnik retko nađe sreću. Čak i kada je nađe on pronalazi neki tihu patnju u njoj strepeći od onoga što se može desiti. Patimo zbog ljubavi, zbog ne uzvraćene želje, zbog slomljenog srca. Patimo zbog toga što nas drugi ne razumeju, što ne podržavaju naš razuzdani duh, naš boemski život. Jedina sreća jeste u strasti inspiracije, u stvaralaštvu. Kad se vatra ugasi, tuga počinje ponovo. I tako uvek. Umetnik vodi ljubav sa sopstvenim muzama, i sam sebi lomi srce kako mi stvorio majstorsko delo.

Našao sam se sa Klementom kako bismo eksperimentisali sa pokreto i izveli improvizovani performans. Toliko mnogo mogućnosti. Gravitacija je čudesna stvar. Naše telo je veoma lako, ali magnetna sila nas uvek nekako vraća dole. Kako poželimo da letimo, tako odmah padnemo na tlo. Gravitacija je osnovni pokret, pokret pokušaja osolobađanja.

Zaboravljamo stalno da nismo odvojeni, da smo deo svega što nas okružuje i što nas čini. Sve je deo nas i svi su deo nas. Mi smo jedno, mi smo sistem. Nema mesta sebičnosti, ali ipak nađamo način da budemo. Mogo me muči to pitanje, zašto postoji tolika sujeta, tolika sebičnost u ljudima? Svakog dana se ponavlja iznova i iznova. Plašim se da se ne ogrešim o nekoga, da nekoga ne povredim, da ne budem sebičan, a kako se okrenem svi drugi to čine. Svi očekuju nešto za uzvrat. Problem je što ja očekujem, što ja želi da imam nešto.

Hronično sam umoran. Puno puno stresa, puno nerviranja. Ne mogu sebe da zaštitim, a opet taj stres čini dosta lošeg mom telu. Kad mene počne da boli uvo, biće to jako strašno, onda mi nije stalno nidočega.

Posmatram kako se ljudi ponašaju na našoj sceni – uvek smo fokusirani na institucializaciju, na zabranjivanje. Kroz istoriju uvek pokušavamo nekako da drugima nešto zabranimo. I to se stalno ponavlja. Što smo toliko opterećeni? Valjda zato što se plašimo da će nam nešto uzeti, da ćeo ostati bez mogućnosti. Pa ako ne mogu ja, ne može niko. Da budem iskren i meni je često palo sve to na pamet. Mnogo više boli onog koji se tako ponaša nego onog kojeg zabranjuju. Pametan ignoriše zabrane. Niko nam ništa ne može zabraniti. Trebamo da budemo srećni što umetnik nešto stvara, a ne da ga sputavamo i zabranjujemo, negiramo i obespravljujemo.

Moj manifest – umetnik treba da bude istinski slobodan! Sloboda je zakon!

Kasnije otišao sam na neki sastanak – moram da pronađem mesta gde ću da nastupam ovih godinu dana. Baš je teško, ne da mi se da bilo šta rezervišem, mnogo je teška komunikacija. Svako ko otvori neki prostor ponaša se kao da ima apsolutnu vlast, umesto da bezuslovno podiže kulturu jer od toga dobijamo svi. Sastanak je bio fin, držim fige da će se tako nastaviti. Nego nešto čudno mi je privuklo pažnju – dogovor je da se naredni put nađamo da utanačimo u nekoj kafani, na neutralnom mestu. Za to sam čuo ranije. Malo mi nije jasan taj koncept. Saznaću za par dana.

Na putu do autobuda naišai sam na mrtvog goluba sa rupom na grudima – neko mu je isčupao srce. Kakav monstruozan prizor. Dan pre toga čitao sam o tome da Vlasi u svojoj ljubavnoj magiji koriste golubičije srce. Koja koincidencija ili ne?! Da li je neko u sred Beograda isčupao golubu srce i ostavio ga na sred ulice. Golubica bez srca na sred ulice. U ovoj groteski još pronalazim inspiraciju. Još jedan dan bez dokumentacije na žalost.

Hvala ulicama Beograda na podršci.

365 dana kreacije - XXV i XXVI dan

2017-04-29T02:22:00.000-07:00

Četvrtak, 27.04.2017.

Interactive Improvisation

Dan je najduži kad jutro počne blagoslovima. Uz jutarnji ritual ispijanja kafe spontano mi se motala mantra u glavi: Jaya Radha Girivaradhari... Moja najomiljenija mantra. Opisuje lepotu uzvušenog božanskog para i iskazuje neizmernu, bezuslovnu božansku ljubav. Svaki ton mantre je vibracija kosmosa. Čitav univerzum kluče u ljubavi uzvišene boginje.

Zvršavao sam pripreme za taj dan i regularno proveravao šta se dešava na internetu, i zapade mi jedan citat: I do not believe in miracles, I rely on them – Jogi Bahajan. Svakog dana stižu mi ovakve poruke, baš one koje su mi potrebne. Jutarnji ritual i poruka – tako počije blagosloven dan.

Našao sam se sa Evom da obiđem prodavnice polovne odeće u nadi da ćemo naći nešto zanimljivo što će mo iskoristiti kao kostim. Prošli smo tonu radnji, zapravo nije ni malo jeftino, i ništa našli nismo. Premorilo me je šetanje po suncu, ali i razočaralo. Kako je teško bilo šta uraditi ovde, gotovo nemoguće.

Razočaran što nisam ništa pronašao, našao sam se na trgu sa Vanjom, mojom starom drugaricom i umetnicom sa kojom sam davno radio performanse. Vanja sada živi u Kanadi, a i ja sam malo izašao iz tog svog društva, iako mi sve to mnogo nedostaje. Lepo smo se ispričali, falilo mi je to, i žao mi je bilo što ona već odlazi. Svima nedostaje svoj dom, prijatelji, neko bolje vreme. Svako vreme se čini bolji. Ipak živimo danas, sada, ovog trenutka, i to je najvažnije. Prošlost je prošla, a budućnost se nije ni desila.

Došlo je vreme za naš nastup. Nekako je atmosfera globalno melanholična, i ma koliko ja gurao neki entuzijazam, baš mi nekako ne polazi za rukom. Izveo sam nešto što nisam probao do sada – improvizaciju na butoh principima i direktnu interakciju sa publikom. Veoma teško i naporno. Skakanje između svetova. Kako je vreme prolazilo stovrila se nova dimenzija gledanja. Ritual je eskalirao, isceljenje je počelo. Neko je nakon izvedbe rekao – pa ovo je grupna terapija. Eksperiment je uspeo. Sad nastoji da se razvija ova praksa, nešto što se mnogi ne usuđuju da rade, ali eto ja sam gurnut u to, i zahvalan sam.

Hvala Kosti, Sanji, Goranu, Jeremy i Dunji na podršci i dokumentaciji.

Petak, 28.04.2017.

Shadow Child

Probudio sam se još umorniji nego šro sam legao – bolovi u mišićima, u delovima koje ne mogu da lociram, svašta sam sinoć radio sa telom. Veći deo dana sam proveo kući istražujući i planirajući naredni period. Beltaine je blizu, još dva dana. I naravno poruka je došla i danas: More they hate me, more I dance! To mi je dalo baš snagu da zapnem još više. Pa ja volim ovo da radim, zato to i radim.

Nije se mnogo toga dešavalo. U kući je zategnuta situacija, planira se svadba i svi su nervozni. Uvek zaboravimo da je to ustvari srećna okolnost i vreme da se veselimo, a ne da se svađamo i budemo pod tenzijom. Moji nisu ni svesni da za nepunih 5 meseci njihova ćerka odlazi od kuće i da je neće mnogo viđati, i umesto da u sreći provedi zaedničko vreme oni se svađaju oko novca. Meni je problem kako da nabavim sad novac i za svadbu, i za seminar, ali i za svoj život. Svaki dan donosi nešto novo, pa će mi bogovi i poslati.

Čuo sam se sa dragim prijateljem iz Meksika. Oni rade sve bez para u želji da narodu priže ono najdragocenije, umetnost. Kako bih voleo da sam sa njima i da stvaram. Možda se to i desi uskoro. Sve jedno sad moram da planiram kako da zaradim. Pa ja radim svakog dana, valjda će doći.

Izašao sam na ulicu svog rodnog grada i ponovo zaigrao ples deteta senki. Ja sam dete senki, skriven, tajanstven, drugačiji. Do sada su mislili da sam čudan i uvrnut, sad tek mi nema povratka. Senka se kreće, to sam ja, uvrnuti. Na žalost dokumentacije ponovo nema.

Uspeo sam da izbegnem svađa i proveo dan u relaksaciji. Odluka je pala – samo plešem, bez opterećenja, ništa drugo nije bitno!

Hvala mirisu moje ulice na podršci.

365 dana kreacije - XXIV dan

2017-04-27T02:12:00.000-07:00

Sreda, 26.04.2017.

In love with devil

“...it is weak and silly to say you cannot bear what it is your fate to be required to bear.” - Charlotte Brontë, Jane Eyre

Jedan od onih dana koji se izgleda kao da se nikada neće završiti. Otvaraju se mnoga vrata i poglavlja, dok se druga zatvaraju, a neka stara zatvorena opet otvaraju. Moje oči sve više vide sve, i moje uši sve više čuju sve. Iako i dalje nosim teskobu nepravde, čula su mi sve jača, mnogo jače mogu predvideti dešavanja. Novo shvatanje je da intuicija ne postoji već da sami mi prizivamo to. Hmmm. Zovite me primitivnim, ja u to ne verujem. Držim se dobre stare intuicije, telepatije, levitacije, zmajeva, vila, vampira... Čarolija ne prestaje. Ako ne dolazite sa savršenom ljubavlju i savršenim poverenjem niste dobrodošli u moj svet!

Održao sam divan klass sa Normom i jednim mladim igračem iz Strazbura koji samo posećuje Beograd, a izrazio je želju da dođe na klass. Drago mi je da nekome ko želi darujem nešto. Samnom je lako, samo pitaj i pokaži mi želju, dobićeš. Ja nisam nimalo sebičan, bar za ono što imam. Budi prijatelj i fer. Mada učim da ne očekujem niodkoga ništa. Za sve što pružeim možda 10% dobijem nazad, ali nema veze, jednom će doći u nekom drugom obliku. Energija kruži i protiče, nemože biti uništena, samo transformisana.

Klass smo završili i otišao sam da pozdravim Maharaja. Samo na trenutak sam došao da ga vidim poslednji put jer uveče odlazi za Litvaniju. Prostor je bio pun ljudi. Baš divno. Nekako su svi delili neku lepu energiju. To Maharaj zrači, on je pravi svetac, toliko blizak bogu. Došao sam na 5 minuta i nisam žele da idem. Znao sam da me napolju čeka surovi materijalni svet, koja budala bi se vraćala tome kada si u prisustvu božanskom. No, damoni svakodnevnice zahtevaju da idem. Eto to je nada, vidim nadu opet. Nada je ono saznanje da ipak nečeg ima izvan.

Propešačio sam mračne ulice savamale, na svakom ćošku me je čekao neki čudni imigrant koji je tražio nešto. Devedesetih su se tuda muvale prostitutke i narko dileri, sada izbeglice. Ovi su nudili, a ovi pak u očaju traže nešto. Ovde je nada transformisana, ona je očaj. U samo par trenutaka video sam i raj i pakao. Ipak je istina da je sve na zemlji, u ovom slučaju u istoj ulici. Stigao sam do Ben Akibe i „Vašara Taštine“ koji se tu odigravao. Uvek mi je neprijatno kad dolazim tamo, i pomalo negativno. Ne volim da idem tamo, baš ne volim. Sve se brzo odigralo, iz nekog razloga bacio me je da odradim iako nikoga nije interesovala moja poezija, doduše nikoga ne interesuje ništa tamo. Svako dođe odradi ode. Kao da drugi ne postoje. O kvalitetu ne želi ni da komentarišem. U Srbiji je najvažnije da imaš samopouzdanja i da si siguran u sebe, šta i kako radiš nije baš bitno. Ja sam od onih koji nemaju samopouzdanja. Jedna kritika zna da me slomi, a ovako ignorisanje me povredi baš. Ne razumem zašto bih dolazio više ako nema poente moje prisustvo.

Otvorio sam svoje srce baš. Izneo veoma intimnu poeziju, i nikoga nije bilo briga. Sad ću ovde objaviti, pa će pročitati onaj kojeg zanima:

In depth

In depth of my black heart

I search for your forbidden face

And on the far distant

You teach me how to cry again

My bitter curse is stronger than life

I see you but I cannot talk

I am mute; there is no voice, no more

Just cold and heavy breath of repentance

The king of lilies, your ordeal is so bright

Brighter then I can watch for I am the sinner

The dark demon, fallen angel, evil witch

Forgive me my king…

Zaljubljen u đavola

Video sam svog gospoda

samo na trenutak

i zaljubih se

a on nestade u dobinama pakla

Poslušaj me gospodaru odbačenih

Pali anđele krvavih krila

Poslušaj me o ti prinče prognanih duša

što lutaju u agoniji

Poljubac je tvoj pomračio sve staze u mom srcu

Poljubi me još jednom o prokleti kralju

Nudim ti moju dušu

samo da još jednom osetim tvoje otrovne usne

Ti đavole andjeoskih očiju

ti koji čezneš za ljubavlju

ja ti se predajem bezuslovno

ja ti se predajem potpuno...

Obeležio si telo moje svojim dodirima

podario si mi veliku moć sinistralnih veštica

tvoje čisto zlo sad struji mojom crnom krvlju

a ja samo želim tebi da služim, da te volim

poljubi me još jednom o mračni među najmračnijima

dodirni me svojim krvavim rukama

pij toplu krv sa mojih usana

dajem ti se da umrem u tvom zagrljaju...

Ja ne znam da volim nikoga kao što volim tebe

Nikada me niko neće voleti kao što me ti voliš

I sečem vene i krvarim do poslednje kapi

samo da ti dokažam da te volim do kraja...

Rekao si mi da sam lep

Rekao si mi da sam lep

Poljubio si me

Dodirnuo si me

I više te nisam video

Sreo sam starog ljubavnika

Rekao mi je da sam lep

Ali on nije ti

I sve što je lepo mora da umre

Sreo sam bivseg udvarača

Rekao mi je da sam lep

I da ne trebam lose stvari da činim sebi

Ali sve što je lepo mora da umre

Video sam dragog prijatelja

Rekao mi je da sam lep

Da sam bio lep dok si me ljubio

Ali sve što je lepo mora da nestane

Sanjao sam te

Rekao si mi da sam lep i poljubio me

Probudio sam se

Sve što je lepo umrlo je

Posle mog kraha nastup su imalu Misa, Kole i Ljuba. Njih su još neki i slušali, u svakom slučaju su se oni barem zabavili, i bilo je baš lepo. Sišli samo svi dole da pogledamo evin film, a sala se ispraznila. Već drugi put njoj se to dešava, veoma nepravedno. Film je bio baš lep, poetski i intiman. Uživao sam i dobio ogromnu inspiraciju, želim sa njom da uradim jedan film, radićemo na tome ubrzo. Radujem se baš.

Stigao sam kući pun inspiracije. Moji su sedeli i raspravljali o sestrinoj svadbi. Samo smo došli k sebi u jednom trenutku i shvatili da ona odlazi u drugu kuću, i da neće biti sa neme, i svi su počeli da plaču. Baš je bio emotivni trenutak kada smo shvatili da smo odrasli, da se sve menja, da je život u nekoj sredini. Dan je protekao pun emocija. Kao božanstvena komedija, putovao sam kroz svetove.

Pred sam kraj čitao sam poeziju na internetu, interesovalo me je vojvođansko stvaralašvo. Naišao sam na pesme Jovana Jovanovića Zmaja. Neke pesme za koje nisam ni znao. Verovatno su posvećene njegovoj umrloj ženi i deci. Pesme su duboko emotivne i tužne. Nastavio sam da čitam i plakao. Osetio sam neku srećnu tugu u sebi. Neka prijatnost, emotivnost i tugu. Posebno osećanje, posebna qualia. Stoji samo da istražujem šta je to? Možda neki poseban oblik nade. Videćemo.

Hvala Jeleni Aranđelović na dokumentaciji i svim divnim ljudima i prijateljima na podršci.

365 dana kreacije - XXII i XXIII dan

2017-04-26T02:48:00.001-07:00

Ponedeljak, 24.04.2017.

Waning Cresent

Mesec je u opadanju. Već se ne vidi na noćnom nebu. Ponedeljak je, a čini se kao da je nedelja. Dani su tako teški. Vreme je nestabilno, nit je hladno, nit je toplo. Slabo spavam. Nemam mnogo energije ni volje. Nastupio je i retrogradni merkur i retrogradni pluton. U gradu se neprestano dešavaju protesti tako da je sve blokirano, i jedini način da stignete negde jeste da idete peške što oduzima mnogo vremena. U svetu se dešava politički haos, teroristički napadi. Bože, da li je ovo pakao? Ljudi oko mene su u nekom čudnom bezvoljnom raspoloženju. Pomalo me opterećuju neke situacije. Kao i uvek pokušavam da transcendiram u odnosu na sve, valjda će jednom proći. Tragam za mestima koji mogu da podrže moj projekat i koje mogu da bukiram za svaki dan u nedelji. Samo da uspem, biće sve lako.

Danas sam našao vreme uprkos performansu da vidim opet Sadhu Maharaja. Neverovatno je biti u prisustvu jednog sveca i njegovih posvećenika, sam bog je prisutan sa nama. Ušao sam baš na bajan, obred kada se pevaju molitvene pesme. Draga Aditi je vodila prvi bajan. Tako jedna magična atmosfera, zaista prijatna, transcedentna u odnosu na spoljni svet. Zatim je usledilo predavanje. Jedna od poruka je bila: Ne osuđuju, ne sudi drugima. Kako to teško pada svima nama. Naravno da svako ima svoj svet, svoj život i to je njegova stvar, ali nekad neke stvari utiču na druge. Opet trebamo da se podsetimo da je njegovo ponašanje njegova stvar i da ne osuđujemo. Kada nam se desi nepravda, teško je ne obraćati pažnju. Ipak kad uspemo zaista je neverovatan oslobađajući osećaj. Svaki put kada bi smo sudili postajali bi smo robovi situacije, zatim bi usledio stres, očaj... Na posletku sve je nepotrebno. Najpametnije je da gledamo svoja posla. Naša karma je naša odgovornost.

Blagosloven otišao sam iz kuće gde je bilo predavanje na Arkabarku kako bi se susreo sa Aditi, koju nisam dugo video. Krenuo sam kroz šumu-park na ušću na Novom Beogradu, potez pokraj muzeja savremene umetnosti, odnosno zgrade koja bi trebala biti. Sve je mračno i čudno ko iz nekog trilera. Ja sam se šetam šumom na Novom Beogradu. Izađoh nekako, preživeo sam. Niti sam bio ubijen, niti silovan, dobro je.

Arka barka je nešto nestvarno – splav, hostel gde Aditi drži jogu. Došao sam malo ranije oni su još uvek imali čas. Samo sam sedeo na terasi i posmatrao voljeni Dunav. Kako je magičan, noć je pa izgleda kao da ispred mene teče nebeski svog pun zvezda, refleksila u vodi. Kao da se univerzum ukazuje pred mojim očima. Ono što je gore, tako je i dole. Svako od nas je refleksija čitavog univerzuma. I da se vratimo na lekciju Maharaja – ako smo mi refleksija jedni drugih, svaka naša osuda jeste osuda nas samih, ako sudimo drugima, sudimo sebi; njihove greške su naše greške i zbog toga nas čine neprijatnima.

Hvala Maharaju, Kunđabiharini i univerzumu na divnim blagoslovima.

Utorak, 25.04.2017.

Robigalias dark moon

Mesec se uopšte ne vidi na nebu. Luna danas spava, jedini dan u mesecu. Kažu da je danas jedini dan kada sva čarolija sveta prestaje, samo jedan dan. Danas se podsećamo da je fantazija bitna, da su mašta i vera u našem životu jako bitne jer one održavaju čarroliju. Danas čistimo, danas spiramo sve negativno u našim životima.

Tako je i bilo. Stigao sam u beogradski hram bele veštice, divni jelenin dućan. Popili smo kafu sa gocom i uživali u crnoj čokoladi. Jelena mi se požalila na prevaru koju mora da trpi od strane nekih drugih ljudi. I teško je pustiti takve stvari, nije prijatno u koži prevarenog. I dalje je sve to na štetu tog nekog ko radi takve stvari. Ali danas se čistimo tih demona i senki. Otišla je goca i stigla je jedna divna devojka sa kojom smo upravo pričali o svim čarolijama ovog sveta. Kako magični ljudi posvećuju ovaj prostor. I eto u našem razgovoru pojavila se ona nada o kojoj sad upravo razmišljam. Nada je uvek tu kada je ljudima najpotrebnija, i nada je uvek poslednja koja umire. Nada živi na kraju sveta. Polako spoznajem nadu, dug će to put biti.

Spremili smo se za performans. Ovog puta fokusirao sam se na naš mali olatar posvećen veličanstvenoj boginji. Otkucalo je zvono, okadili smo žalfijom i izrekao sam poslednju psalmu: 1 Hvalite Boga u svetinji Njegovoj, hvalite Ga na tvrdji slave Njegove.
2 Hvalite Ga prema sili Njegovoj, hvalite Ga prema visokom veličanstvu Njegovom.
3 Hvalite Ga uz glas trubni, hvalite Ga uz psaltir i gusle.
4 Hvalite Ga s bubnjem i veseljem, hvalite Ga uz žice i organ.
5 Hvalite Ga uz jasne kimvale, hvalite Ga uz kimvale gromovne.
6 Sve što diše neka hvali Gospoda! Aliluja!

Zahvalili smo se božanstvu ovom psalmom. Ne moramo uvek tražiti neštno, nekad se samo zahvaljujemo za darove, samo živimo u trenutku SADA.

Opet je utorak i opet su se umetnici susreli. Bilo je prijatno veče i neki neobavezan razgovor, malo smo se i šalili, šala mi baš nedostaje. Stigao sam kući kasno i seo da pogledam video koji je Maja spremila sa mog performansa od pre 2 nedelje. Video je bio savršen, a što je najbolje oduševljen sam svojom izvedbom takođe. Shvatih da ovaj projekat ipak ide u nekom dobrom pravcu. Već sviće 24. dan i svaki dan je čaroban na svoj način.

Hvala Jeleni Popović na dokumentaciji i podršci.

365 dana kreacije - XXI dan

2017-04-24T03:52:00.000-07:00

Nedelja, 23.04.2017.

Day after mysteries

Nema kraja. Srećan kraj je samo trenutak posle kog ipak nešto sledi. Budućnost je misterija, skrivena, nepoznata. Čovek u svojoj prirodi nosi strah od nepoznatog, i tek kada odgonetne misteriju, strah nestaje. Kroz vreme, ljudi su pokušavali da nađu metod kako da otkriju budućnost, i tako stvorili mantičke veštine ili divinaciju. Divinacija nosi u svojoj reči divine što znači božansko. Divinacija je metoda komuniciranja sa božanskim, sa bogovima spolja i unutar nas, podizanje naše svesti do najuzvišenijih sfera. A da li ima najuzvišenije, ili je sve neprekidan tok, bez kraja? Kad jedno nestane, drugi se rodi. Zapravo sve je transformacija. Kako napredujemo dalje, transcendiramo do božanskog stanja. Uzdižamo se ili padamo do najnižeg oblika. U životu moguće su takve transformacije. Čovek je sposoban da u jednom trnutku bude divlja, beskrupulozna zver, a u drugom da bude nesebičan i skromni svetac. Sve jeste kao što treba da bude. U tome leže misterije. Sve što umre biće preporođeno, sve što padne podićiće se ponovo. Mi dolazimo iz kreacije i u kreaciju se ponovo vraćamo kako bismo bilo opet kreirani. Mi smo kreacija i mi kreiramo. Budućnost ne postoji. Ona se nije još desila. Može se ostvariti na bezbroj načina. Ništa nije nemoguće.

Misterije nam otvaraju vrata ka unutrašnjoj tami koja nije ni loša ni zla, ona je skrivena. Ljudi se plaše tame i mraka beš zato što je ne poznaju, što je to u njihovoj prirodi. Moj odgovor na misterije jeste upravo to – rizikuj, uđi u nepoznato, otkrivaj, i čuda će se desiti.

Dobio sam neverovatnu viziju i inspiraciju projekta kojeg tek trebam da razvijam, a ni sam nisam siguran odakle da počnem. Evo prva stanica je skrivena unutrašnja tama. Putovanje u najmračnije delove duše, duboko duboko gde leži čista nada. Nada je arhetip duboko u nama koja je najneotkrivenija. Iako je skrivena duboko u tami, ona nije konačna, ona je samo baklja koja nam daje mogućnost da putujemo dalje u još mračnije dubine. Opet, nada je možda sredstvo, možda kraj projekta kojeg želim tek da radim. Sada postavljam pitanje nade: Ko je nada? Šta ona želi? Koji su njeni ciljevi?

Znam jedno, a to je da je ona ženskog pola. U meni poznatim jezicima kada govorimo o nadi govorimo u ženskom rodu. Često ženama daju ime Nada, Hope, Esperanza... Znači to je jedna žena, svetla, koja sija poput baklje i osvetljava put u mračnom unutrašnjem svetu. Ona je optimistična i nasmejana, nepokolebljiva... A opet kažemo da Nadu možemo ubiti. Ona nije večna. A da li i ona može da se transformiše? Šta se rodi kada ubijemo nadu? Očaj, bes, bezosećajnost, bahatost... Sada je moj cilj da upoznam Nadu i naučim njen ples u tami. Kako se ona transformiše, kako ona umire i ponovo se rađa... Kreacija je počela sa rađanjem.

Hvala Nadi na inspiraciji i što postoji.

365 dana kreacije - XIX i XX dan

2017-04-23T07:48:00.000-07:00

Petak, 21.04.2017.

Libation for the mysteries

Vratila se zima, ili neka hibridna kombinacija zime i jeseni. Hladno je i sumorno. Dan za pripremu za velike misterija. Ne znam šta to fascinantno pronalazim u tami i ovom sumornom dobu. Čak i kiša i vlaga mi ne smetaju. Raspoloženje svih ostalih je na ivici. Tmurno je nebo, tmurna su srca. Vreme je da se ne izlazi iz kuće. Sve izgleda kao netflixova serija, melanholično i tmurno. Izgleda da ova globalna manipulacija baš utiče neverovatno. Zašto ja sve to posmatram sastrane, i pomalo me iritira ovakvo stanje. Ovo je mesto gde umiru snovi. Opet se otkazuju svi planovi i dogovori. Došlo je vreme da računamo da posle svakog suncanog dana ide kiša. Nemojte se previše smejati, plakaćete sutra. I ostale narodne mudrosti. Nikome se posebno ne živi, ne diše. Baš je sumorno u umovima ljudi. Suicidna atmosfera. Doba patnje, doba melanholije, doba bola. Ali zašto? Nedobijam ni jedan odgovor. Činimi se da šta god uradim neće valjati. Kako da me ne proguta svo to sivilo?

Nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i lijući joj nalive, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim, jer bejasmo siti hleba i beše nam dobro i zlo ne viđasmo. – Jeremija 44:17

Libacije ili nalivi kako se u ovom citatu navodi predstavljale su žrtvene ponude bogovima na oltaru u vidu procipanja neke tečnosti. Libacije su posebno prisutne kod rimljana i tračana. Predposlednji dan Eleusinskih misterija kada se bogovima prinosila žrtva. Žrtva je simbolično odricanje od nečega zarad viših ciljeva. Tako se i ovde postavlja pitanje odricanja. Odricanje od posebno vrednih stvari, od onoga što nam ne čini loše. Ponoviću citat od prethodnog dana: Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Darujemo slobodu kako bismo naučili bezuslovno da volimo. Voleti, to je samo po sebi pokret, proces, čin, momenat. I ništa više nije bitno. Uzvraćena ili ne uzvraćena ljubav nije naša stvar, nije naša odgovornost. Važno je dok mi volimo, dok šaljemo ljubav svetu.

Izgleda da ovom svetu manjka snage, a ljubavi gotovo da nema. Zakopana je u slojevima sivila i bezvoljnosti, očaja i mizerije. Čak je i tuga za nečim besmislicama deo čitavog zakopavanja. Sahranili smo žive duše, prokleli ih na put u pakao bez povratka. Ovo je materijalni svet, svet dualnosti gde se nasumično smejemo i plačemo, i cilj nam je da sve to prevaziđamo. Dokle god se držimo sivila, nećemo napredovati...

Hvala sivom danu na inspiraciji.

Subota, 22.04.2017.

Eleusinian Mysteries II

Ne volim da ustajem rano ujutru. Istočnjačka učenja kažu da treba ustati pre pet i provesti vreme u meditaciji, i vredno započeti dan. Naš zapadnjački, moderni život iziskuje mnogo toga. Legneš kasno, radiš ceo dan, nerviraš se, stalno si pod stresom, presijom, boriš se za svoj život, za svoje ideale, i na kraju najslađe je kada zagrliš svoj krevet. Nisam sastavio ni 5 sati sna iako me je čekao važan dan, dan konačnih misterija. Spremio sam se i otišao sam da se nađem sa ekipom koja snima film u kojem ja učestvujem. Snimali su moje putovanje u tramvaju. Nikada se ne vozim tramvajam, pomalo me i plaše one stare krntije, ili će se zapaliti, ili će jedan deo ostati negde usput. Snimli su me naslonjenog na poslednji prozor. Sunce je pržilo kroz prozor, iako se je od sunca krijem jer imam reakcije na koži, ipak sam ćutao i prilagodio se. Trajalo je sat vremena, mnoge stvari smo ponavljali, nikako da stignemo do Džezve. Čak i sam ulazak je bio prices koji se snimao.

Najzad smo seli, naručili kafu i krenuo je uskoro intervju. Usporio sam svoje misli, i krenuli smo. Intervju je bio prilično prijatan, naravno opet smo morali neke stvari ponavljati. Dotakli smo bezbroj tema koje su veoma zanimljive. Danima se promiče priča publike: kako animirati publiku? kako ostvariti interakciju? kako privući ljude? ko je publika? kako im se dodvoriti? Interakcija, interakcija, interakcija... Stalno se ponavlja ista stvar. Pa zašto imamo toliku potrebu za jeftinom i površnom zabavom? Samo je dovoljno prepustiti se!

Ekipa filma je stvarno divna, neočekivano, i nadam se da će i sam film ispasti dobro. Probaću da isključim svoj ego, i da se prepustim. Mislim da će mi dosta značiti ta saradnja. Na stranu sve, zahvalan sam za iskustvo.

Snimali su me dok se zagrevam, šminkam i pripremam. Ponestajalo nam je vremena. Šminka je prvi put zakazala ko baksuz. Doneo sam nemačku šminku, a kvalitet je jako loš. Izgleda da trebam da se držim mojih kineza. Nisam imao drugog izlaza. I naravno neko se našao pametan da mi kaže – zašto nisi probao šminuku, znao bi da je loša pa bi uzeo novu. Nemam para, zato i nema više šminkanja. Jedna šminka me košta 40 eura, a baš mi se ne da da zaradim u poslednje vreme. Ovde ipak šminka nije najbitnija, iako bi sve izgledalo bolje. Misterije su počele. Iskustvo je bilo čudno. Borba između svesnog i podsvesnog. Putovanje u podzemni svet i ples sa duhovima mrtvih... Jedno novo iskustvo iako je treće izvođenje. Bilo je intenzivno i veoma teško. Kraj. Ušao sam u proces izlaženja iz stanja, uvek sam u tim momentima najosetljiviji. Ljudi ne mare za tim. Nemam ja prava da budem takav, svako ima svoje probleme i što bi se bilo ko povinuo meni. Hmmm!? Treba mi asistent / menadžer / producent pod hitno, nemam snage za spoljne faktore. Odmah sam bio povređen, smisleno ili ne, ali trebam da rešim to pitanje jednom zauvek, ovako baš ne ide, posebno zbog ovog projekta.

Snimateljska ekipa je otišla dalje u neko novo pozorište. Ivana i ja smo sišli da vidimo to novo pozorište. Interesantno je, videćemo još šta će biti. I putovanje se završilo.

Došao sam kući oprao sam svu boju. Prst na nozi me je užasno boleo, imao sam žulj i urasli nokat, ali sestra mi je sredila. Bili su to teški bolovi, kao da mi seku palac, sad sam sve preživeo. Ovaj dan je bio baš dug.

Hvala Mayi Reef, Džezvi i ekipi Vicea na podršci, saradnji, dokumentaciji, domaćinstvu...

365 dana kreacije - XVII i XVIII dan

2017-04-21T09:30:00.001-07:00

Sreda, 19.04.2017.

Day before Eleusinian Mysteries

Razmišljam o kreaciji i nekako nabasam na pesme Bodlera. Koliko se umetnici iz drugih epoha ne razlikuju od nas danas. Bolest, siromaštvo i tuga. Umetnik kanališe tu bol sveta, oseća plač hiljade bića u isto vreme, i gladuje. Gladan je i hrane i inspiracije. Ponekad nemamo ni sredstva da nešto stvorimo. Kažu ovo je moderno doba koje iziskuje moderne tehnologije, spektakl; ako ne možeš to da ispuniš nemoj se baviti umetnošću. Koliko samo prkosim tom modernom dobu. Verujem da je samo sopstveno telo i duh potrebno da se kreira umetnost. Treba biti vredan i posvećen, uprkos svemu što drugi iziskivali od nas. I DON’T CARE! Pravom cvetu je potrebna divljina da može cvetati, tako i pravom umetniku je potrebna sloboda da može stvarati. Ipak, mi, jedni drugima uskraćujemo tu slobodu bez ikakvog razloga.

Otišao sam na klas koji se nije održao, ali sam sedeo i razgovarao sa Jeremyjem o smislu ljubavi i veze. Koliko mi očekujemo od svog partnera, a koliko su očekivanja uopšte potrebna? Uvek pokušavamo da tražimo mnogo detalja od drugih, u suštini uskraćujemo slobodu za sve čudesne stvari koje nam se mogu desiti. Ne kraju ćemo i dobiti ono što očekujemo, ali uvek nešto izostavimo, i sve padne u vodu. Uvek smo nezadovoljni. Nikada se ne pitamo koliko nismo ustari zadovoljni sa samim sobom. Ljubav jeste suština svega postojećeg, ali je retko ko zapravo spozna. Ona je bog, sveprisutvna, uzvišena sila kreacije, a opet toliko personalna i živa da je se treba tretirati kao i svaku drugu osobu, s poštovanjem.

Došlo je vreme da izvođenje počne. Veliku odgovornost imam prema misterijama. One su tajne i svete. Priča bezuslovne ljubavi i strasti, ali i gubitka. Prepurtili smo se iprovizaciji uz malo ograničenja u formi. I sve je plovilo. Ipak na kraju nam je nedostajalo još vremena. Odjekivalo je pitanje gubitka nečega što nam je najdragocenije. Sve što je lepo mora da umre. Zapravo sve umire, transformiše se, i ponovo se rodi u nekom drugom obliku. I opet iznova, drugačije, promenjenije, evoluirano. U tome i leži tajna misterija, otkrivena samo posvećenima. Misterija transformacije. Ako volimo nekoga ili nešto, trebamo pustiti da idu. Ako su pravi vratiće nam se, ako se ne vrate, nisu za nas. Ali uvek se nešto vrati. Ako darujemo ljubav, dobićemo ljubav za uzvrat. Možda ne od iste osobe, ali od druge sigurno. Prepoznajemo tračke svetlosti srodne duše u drugima, i prepustimo im svoje srce, i oni ga odbiju, samo zato da očiste put našoj pravoj ljubavi koja tek treba doći.

Bdenje je kompletirano. Misterije mogu početi.

Hvala Jeremyju na dokumentaciji i podršci i Normi na učešću i kreaciji.

Četvrtak, 20.04.2017.

Eleusinian Mysteries

Bez kafe se ne počinje dan. Počeo sam redovan jutarnji ritual: stavim vodu da provri dok operem zube i umijem se, zatim napravim nes kafu sa sojinim mlekom i dve kašičice žutog šećera. Kafa i flašica vode su pored mene. Uključim kompijuter da odgovorim na mailove kad ono haos. Chat se samo pali – 5 chatova u isto vreme i gomilu drame. Jedni umiru, drugi mene hoće da sahrane, treći traže potvrdu mog prijateljstva, a ja još nisam ni gucnuo kafu. Pomislih – bože ubime sad, ili ću da zapalim kompijuter. Šta li je sad? Nekako popih tu kafu i za trenutak se bura smirila. Otišao sam na sastanak rano. Koliko sam samo izgubio entuzijazna, posebno kad me dočeka neki metuzalem stariji od biblije da mi glumi osobu od autoriteta. Ja nemam autoritet, ja sam slobodan umetnik, ja nikome ne odgovaram. Kako sam doživeo moralni šamar tako sam istog momenta izleteo iz memljive knjižare na ulicu. Svratio sam do mojih divnih gotičara. Kako su mi nedostajali. Kako mi sve ono crno, sinistralna muzika i sarkazam nedostaje. Zašto sam sebe zakopao ovim ružičastim svetom, nekad se pitam... Ovo beše adrenalinska inekcija, mala doza gotičarenja. Znam da se više tamo ne mogu vratiti, vrata tog sveta su mi zauvek zatvorena, sve dok je kraljica živa, a i ja sam već mator. Matori gotičari ne nose šminku, to je prirodan ten... Dimirije mi je otvorio tarot i rekao neke zanimljive stvari. U budućnosti me čeka još puno neprilika i prepreka. Ah, pa to je samo još jedan novi dan.

Kako sam izašao iz crnog raja nastavi se drama, rasprave i pravdanja. Razumem da mnogi umetnici drže svoj nivo, da ne prihvataju kompromise za svoj rad i ja to podržavam i cenim. Pitanje je onda da li sam ja dobar umetnik ako prihvatam kompromise. Ja baš prihvatam kompromise, moj čitav život je kompromis. Plašim se ako ne prihvatim uslove da neću ni raditi nigde. Praktično i ne radim nigde, čega se onda plašim. Opet pitanje ljubavi. Već me puno puno ljudi mrzi, umoran sam da iznova stvaram nove neprijatelje. Umoran sam veoma. Neka jutra se budim sa osećajem kao da sam pregažena mačka. Čitavo telo me boli, i nemam volju nizačim. Mrzi me da dišem. Ipak nekako preguram dan, i iznova.

Došla je Norma i počeli smo da se spremamo za nastup. Prve misterije se spremaju da se ostvare. Bogami ceo prostor je bio pun. Slavimo veličanstvenu boginju Demetru i njeno putovanje po svetu i u dubine podzemlja kako bi pronašla svoju ćerku. Ipak je bilo kasno, Persefona je pojela nar iz podzemlja i više se nikad ne može vratiti. Zemlja je prestala da rađa, svetom je nastupila glad i beda. Bogovi ipak odlučiše da naprave kompromis i dopuste da se persefona vrati na zemlju na 6 meseci. Opet taj prokleti kompromis. Ko sam ja onda da se bunim kad i bogovi prihvataju kompromise. Možda sam i ja bog, možda sam ja persefona.

Sve je prošlo spektakularno i do kraja dana sve se dovelo u red. Rodila se nova inspiracija. Potrebno je da skupim 200 eura kako bih otišao da vidim majstora, pa sam odlučio da za svaki moj nastup tražim donaciju od ljudi, valjda ću nešto skupiti, valjda ću naći način da preživim. Pomozite, igraću za vas!

Saznah još jednu informaciju – pa danas je počeo retrogradni pluton. O veliki bogovi, pa imali kraja? Kažu da on donosi veliki uspeh, ali da je put prepun prepreka. Per asper ad astra. Šta je pa novo.

Hvala bogovima neba i zemlje, hvala Danijeli Vučković, Jeremy Lecerfu i Normi Ferreiri na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - XVI dan

2017-04-18T15:38:00.000-07:00

Ponedeljak, 17.04.2017.

The rite of Luna

Polako se spremamo za Eleustinske misterije. Svaki od ovih obreda jeste priprema za misterije. Obred Lune je bio poseban. Danas je drugi dan uskrsa ili kako ga u narodu zovu beli ponedeljak, i bio je svetao. Ponedeljak je dan posvećen mesecu, lunedi kako ga Italijani zovu. U drevna vremena verovalo se da mesec vlada emocijama, tajnama, psihom, dubinom duše... I ovaj performans odnosno molitvu mesecu izveo sam pomalo teško, ali kao da je trajao čitav dan.

Danas smo dočekali jednog neverovatnog čoveka. Jedan sadu, svetac iz indije danas je došao da nas poseti. Upoznao sam ga prošle godine i sada se susrećemo opet. Samo prisustvo njegovo pročišćuje dušu. Svaka njegova reč se sama manifestuje.

Govorio je o čistoj božanskoj ljubavi. Takva ljubav je bezuslovna i konačna. Kažu da se bog manifestuje u srcima svih bića u univerzumu, i samim tim trebamo voleti čitav univerzum ispunjeni strašću to je naš cilj i način da se izdignemo iznad materijalnog sveta iluzija, koje donose samo patnju. Jednu zanimljivu stvar je naglasio – ako plačemo za iluzijom iluzija će nas snaći, ako plačemo za božanskom ljubavlju ljubav će nam biti uzvraćena. Ovo plakanje se nije odnosilo na tugu već na suze ekstaze.

Ovo svetu manjka strasti i poštovanja, filantropske ljubavi. Zato i nemamo duhovnosti, duboko smo zaronili u iluziju i gorko patimo svakog momenta. Giving others the freedom to be stupid is one of the most important and hardest steps to take in spiritual progress. Conveniently the opportunity to take that step is all around us every day. - Thaddeus Golas Teško je ne osuđivati druge koji čine nešto loše ili pogrešno, ali oni su u iluziji, treba naučiti to i stalno ponavljati. Zato ljubav treba biti bezuslovna za sva živa bića. Poslati svu ljubav i ne očekivati ništa. Dokle god očekujemo tada i patimo.

Igrajući butoh naučio sam da je čitav svet lep takav kakav jeste. Bića predstavljaju čiste duše zarobljene u oklopu materijalnog, iluzija. Kada zaronimo u dubine pronaćićemo pravo lice i izdići se iz sveta dualnosti, sveta dobrog i lošeg. Dobro i loše ne postoji, sve je lepo jer je božanska tvar, umetničko delo. Igramo i volimo u trenutku ma kakav taj trenutak bio, jer on traje večno.

Hvala veličanstvenom Sadhu Maharaju što nas je blagoslovio svojim prisustvom.

365 dana kreacije - XV dan

2017-04-17T03:06:00.001-07:00

Nedelja, 16.04.2017.

Holy rites of sun

Iznenađensam činjenicom da su ljudi ove godivne antiprotivni svemu. U decembru i januaru sam uvredio neke ljude samo zato što sam im čestitao božić. Navodno obrazloženje jeste da je porodica precenjena i da nema potrebe za lažnim slavljem, i da ja nemam pravo da im to naturam na nos time što ću im čestitati. To se nastavlja i sada za uskrs, atmosfera je globalno kao da su svi postali radikalni protestanti.

Ja volim praznike zato što nas podsećaju na proslavu života i promena u prirodi. Vreme kada smo slobodni da posvetimo vreme bližnjima bili oni naša porodica ili prijatelji, ili generalno podeliti ljubav sa nekim. Šta ja znam, ja želim da budem srećan, a slavlja me čine srećnim. I na to mnogi postavljaju, pa zašto mora taj dan, zašto to nije svaki dan? Pa zašto nije?

U drevna vremena ljudi su uviđali posebnost određenih dana, kada je energija vremena posebna u odnosu na ostatak godine. Neki periodi su predstavljaju promene, pa se ritualnim putem sve menjalo. Mi smo i dalje bića prirode, a sama spoznaja važnosti ovih dana nam daje moć da se pripremimo. Npr. uskrs je period početka prleća kada menjamo sve iz zimskog u letnje. Neki proslavljaju proleće neki uskrs. Poenta je radovanja, življenja u trenutku. No, nije bitno, kažu svet je u progresu, pa možda i to odbacivanje duhovnosti je progres.

Danas sam performans posvetio suncu, njegovom rađanju i jačanju. Iako je kiša padaja, snaga sunca je bija posebna. Nedelja je dan sunca i prethodi performansu koji ću izvesti ove nedelje, a inspirisan je upravo drevnim misterijama. U prošlom veku grupa templara u Britaniji je napisala scenario za okultnu predstavu Eleustinski obredi. Scenario je sastavljen od obreda sunca, meseca, marsa, merkura, jupitera, venere i saturna. Za svaki dan u nedelji. Tako pratim dane i obrede. Cilj je biti svestan kvaliteta u nama na koje utiču te posebne planete. U antičko doba to su bili veliki bogovi Olimpa. Sunce nam daje svetlost i snagu, vitamin D. Svetlost isceljuje naše telo i naš duh.

Duhovnost je bitan deo mog života, ali i same umetnosti. U njemu pronalazim inspiraciju, a lično mislim da je i ovom svetu potrebno više duhovnosti. Možda je loša predstava o duhovnosti ono što odvraća ljude, što ih tera da negiraju sve što je vezano za isto. Umetnost kao takva ima ulogu da oplemeni ljudki duh, iako možda umetnik to negira. Zato slavimo umetnost danas!

Hvala mojoj sestri Gorani na pordšci i dokumentaciji!

365 dana kreacije - XIV dan

2017-04-16T07:38:00.002-07:00

Subota, 15.04.2017.

Secret rite of saturn

Obaj obred – performans bio je intimno izvođenje za posebnu odabranu publiku pa sam u obavezi da ostavim ovaj performans u tajnosti, shodno tome nisam u mogućnosti da iznesem ni jedan detalj. Neki bi rekli da ovakvo izvođenje nije legitimno, ali to pitanje je relativni. Ako savremena avantgardna umetnost ruši pravila ustaljenog meinstrima i klasicistickih zakona onda te stvari nisu bitne. Kao što je butoh u stvaranju negirao sva dosadašnja pravila poput izvođenje u pozorištu na bini, izvođenje na distanci od publike i sl. Susrećemo se takođe sa jednim jako bitnim problemom današnjice da umetnik mora biti sam svoj menadžer. Pored redovnog svakodnevnog višesatnog treninga i istraživanja, i svakodnevnih životnih obaveza, poput kuvanja, pranja, spremanja, primoran sam da pozivam ljude na svoja dešavanja, da reklamiram, iako sam mnogima dosadan zbog toga, da šetam po gradu i tražim i molim mesta za izvođenje, da skupljam novac za kostim i/ili čak da pravim kostim, i naravno da pregovaram i ražim način da preživim. Naravno to javnos ne zanima, i u neku ruku i ne treba. Treba da ih zanima moje izvođenje. Proces stvaranja do izvođenja je mučan i težak, sad zamislite svakodnevno izvođenje, 24 sata je malo. Već godinama intervjuišem ljude i raspitujem se za potencijalne osobe koje bi radile poseo producenta – menadžera, ali bezuspešno. Pa i ovim putem apelujem.

No ovakvih performansa će biti, kao i onih kojima nije moguća dokumentacija. Na žalost svi smo dovedeni do takvih situacija. Da bi umetnik učestvovao na festivalu ili u nekom prostoru mora obezbediti sveže snimke svojih radova, kao i bogatu biografiju i portfolio, iako niko to ne želi da čita i gleda. Pa pošto su kriterijumi bili previše laki neki su uveli pravilo da radovi ne smeju biti stariji od 6 meseci, zatim čak i do mesec dana, što znači da se od umetnika ošekuje da izbaci rad svakog meseca. Tu sam došao na ideju da radim ovaj rad, ovde ima radova svakog dana. No, granice se pomeraju: negde je neophodno da se radovi dokumentiju prvo u vidu fotografije, a sada i u vidu videa. Neki traže delove performansa, a većina čak i ceo. Pa pošto ni to nije bilo dovoljno zahteva se visoka produkcija samog videa. Tu nije kraj, nov zahtev je da se umetnik poznaje lično kako bi mu se možda bukirao prostor negde za godinu dana da izvede taj rad koji je poslao u vidu visoko kvalitetnog videa pre godinu dana, stim sto rad ne sme biti stariji od mesec dana. Iako ovo nije naravno izvodljivo, zahteva se pored ličnog poznanstva da se umetnik bolje upozna. Ne završava se onim staromodnim da umetnik mora da spava sa nekim, da barem, tako bi bilo lakše i kraj mučenja. Novi detalj je da se „sudije“ pozovu na živo izvođenje u visokoj produkciji kako bi se lično uverili u kvalitet i verodostojnost.

Na kraju kada dođete do svog termina i prostora, prostor zahteva da vi sami pozivate publiku, čak u zemljama gde ne poznajete nigde nikoga, da sami producirate i na kraju izvodite. A publika je različito teška od grada do grada, od država do države. Zahtevaju blizinu ili daljinu rastojanja u odnosu na izvođača. zahtevaju interakciju ili ne, zahtevaju efekte, skupe kostime, preciznost i istreniranost, izdržljivost, relativnu dužinu trajanja...

I tako bez kraja pravila. Umetniku se ne dopišta da slobodno stvara svoj rad iz čiste inspiracije, već da se prilagođava zahtevima. Ni ovde nije kraj. Da bi umetnik upak preživeo i priuštio i produkciju i bilo šta mora da konkuriše kod fondova za novčanu pomoć koja u većini slučajeva ne pokriva honorar, tako da umetnik gladuje i živi na ulici. Zahtevi za rad jesu da delo uključuje rad sa nacionalnim, verskim, seksualnim, rodnim manjinama, decu, starce, edukaciju, podežavanje ili nipodaštavanje poretka, da se prilagođava smetskoj temi te godine ma koliko ona bila nebulozna.

I da zaključimo, umetnik ni jednog momenta nije slobodan da stvara svoje delo, već mora da se prilagođava svim tezama i pravilima društva kako bi preživeo.

E da, ja ne ispunjavam ni jedno pravilo. Ne želim nikome da se prilagođavam niti da se povinujem zahtevima. Ovaj rad traga za konačnom slobodom stvaranja. Nedostatak hrane nazivam postom, nošenje stare odeće kostimom, spavanje na ulici performansom. I kada tako posmatram stvari lakše mi je, teško je ugoditi ovom društvu, ja želim da budem slobodan, bez pravila i ograničenja. prihvatite ili ne.

Hvala bogovima što su mi pružili život.

365 dana kreacije - XIII dan

2017-04-15T04:01:00.002-07:00

Petak 14.04.2017.

The Rite of Venus

Ja se opet izvinjavam zbog pravopisnih nepravilnosti u mom pisanju na ovom blogu. Znam da to nekim ljudima jako smeta i bode oči. Nema načina da opravdam to ali sta da radim. Danas je trinaesti dan rada i do sada sam više kritika nego podrška dobio. Još jednom se izvinjavam na nepravilnostima, ali pored mnogo obaveza uhvatim ovih par minuta da napišem i nemam vremena da lektorišem. Nekad mi stvarno znači mala podrška, poslata ljubav i lepa reč, nije mi prijatno da konstantno slušam kako ništa ne valja što radim.Razumem da mnogi nisu imali loše namere kada su iznosili kritiku, ali meni ipak više znači podrška. Svakako neću odustati od ovog podviga uprkos svemu. Hvala.

Pričamo o opraštanju, kako? Teško, ali moguće. Dobro je oprostiti, oproštaj osobađa našu dušu. Neko i ne misli da je pogrešio, i da mu oproštaj treba. Oproštaj treba nama. Da bi smo oprostili trebamo želeti sve najbolje osobi kojoj opraštamo. Da se molimo za njega, da želimo dobro, sreću i uspeh i njemu i njemu bližnjima. Samo tako možemo osloboditi našu dušu. Sada vas molim za oproštaj zbog nesavršenosti mojih radova – poželite mi sreću i uspeh i podržite ovo moje putovanje. Pokažite mi da pratite, da čitate. To će mi puno značiti. Svi ovi tekstovi će na kraju biti ispravljeni i objavljeni. Imajte malo strpljenja samnom.

Ipak je ovo poslednji dan intenzivnog retrogradnog merkura, komunikacija je u velikom haosu.

Mnogo inspekcija ima i ne smeta smo moje pisanje, izgleda da smeta moje citavo postojanja. Ne interesuju me ogovaranja, ali priča da iza mog rada stoji skrivena namera i sinistralni planovi je zaista zastarela. Urbana legenda o meni kao satanisti, hmm, zasto neko misli da me to vređa, ne mogu to da shvatim ozbiljno. Jos jednom – rečenisa „ne možeš ti“ je notorna glupost, naravno da mogu, pa makar me ponovo tukli, cenzurisali ili šta već. Ko ne želi da gleda nek okrene glavi.

Posetio sam Fijuk sajam sa Majom, malo smo se promuvali po gradu pa otišli na kirtan. Uživao sam u kirtanu. Kao da me je postepeno uvodio u trans. Obred venere išao je iz srca spontano inspirisan Zaar ritualom. Manjka mi opet dokumentacije, ali i to sam unapred najavio. Ovaj dan me je podstakao da razmišljam o ljubavi. I milijardu pitanja se otvaraju. Ni na jedno nemam odgovor, ali barem imam novu inspiraiciju.

Hvala svima na pažnji i Mayi Reef na fotografiji.

365 dana kreacije - XII dan

2017-04-14T04:41:00.001-07:00

Četvrtak, 13.04.2017.

Ultimate freedom

Svi smo mi deo jednog sistema univerzuma. Međusobno ovisimo jedni od drugih. Zajedno dišemo, zajedno smo srećni, zajedno tugujemo i zajedno umiremo. Sve što se jednom činiocu dešava direktno ili indirektno utiče na čitav sistem. Ali postoji iluzija odvojenosti. Svaki činilac je refleksija čitavog sistema. Npr. čovekov organizam je jedan sistem. Ćelije su činioci tog organizma. Kada ćelije odluče da spavaju na određeno vreme one postaju neakivne i zovemo ih ciste. Kada pak jedna grupa ćelija odluči da se odvoji od sistema i počne da funkcioniše zasebno, misleći da je posebna i individualna, ali i dalje koristi sistem ne dajući mu ništa dobro za uzvrat, ta grupa ćelija postaje tumor, i tome nema promene. Kao što rekoh svaki sistem je refleksija većeg. Tako i ljudsko društvo fnkcioniše na isti način. Ma koliko mi mislili sebično da naš život i ponašanje na utiče ninakoga, niti da tuđi životi i ponašanja ne utiču na nas, to je samo iluzija. Ja sam ti i ti si ja. Odgovorni smo jedni za druge. Ako jedan činilac pati, pati čitav univerzum. Nije moguće zatvoriti samo oči. Ciste su najpodložnije korupciji i pridruživanju tumorima. Možda grešim što se tiče nauke, ali želim predstaviti našu ulogu u društvu.

Osnovna jedinica tog društva je porodica. Ako nešto ne funkcioniše unutar te male zajednice, teško da će činioci te zajednice moći da funkcionišu van nje. Treba prvo očistiti sneg ispred svoje kuće. Danas je u mojoj kući puno snega. Niko nisakim ne razgovara, i atmosfera je učasno zategnuta. Ali ja ne razumem zašto. Ne znam zašto su svi u takvom raspoložanju, zašto smo tako nesrećni. Zbog para? Pare su iluzija. Ja nisam vlasnik ničega, i niko drugi nije vlasnik ničega. A onda kažu pa radio sam da zaradim. Svi radimo na održavanju sistema, na ovaj ili onaj način, to je naša uloga. Novac niti išta materijalno ne nosimo nigde posle smrti, samo svoju dušu. Zašto je onda to materijalno problem, ako je iluzija? Samo zato što je iluzija, što mislimo da vredi nečemu, da na je bitno. Ništa nije bitno. Trenutak je bitan u tom trenutku.

Nemam ništa novca i ne znam kako ću preživeti sledeći dan, a ja radim ovaj veliki projekat. I pored toga danas mi je prišao prosjak na ulici i ja mu dadoh 200 dinara. To je moja današnja povratna karta. I možda će popiti, možda će kupiti drogu, možda skuplja za makroa, a možda je stvarno gladan. Više nije bitno. Novac nije bitan. Nije moj. Sutra ću ja moliti za 200 dinara za hranu. Užasno sam gladan i umoran. Imamo osećaj kao da vlada anarhija u zemlji. Svi rade kako im se hoće, sebično i bahato. Biciklisti voze bicikl trotoarom, majka šeta bebu u kolicima po biciklističkoj stazi, pešaci prelaze na crveno, i svi histerišu. Nije ni čudi što u mojoj kući vlada depresija. Ajde da neko progovori nešto, ali ona vojvođanska tvrdoglavost i „bolej da cutimo“ sindrom je jako jako iritantan.

Probao sam da nađem nešto za kostim u second handeu, ali nema ničega i užasno su neljubazni. Odustao sam od potrage, pa šta bude, nije bitno, kad mi se nešto neda neda mi se. I opet imam pesmu u glavi: I am an anti-Christ, I am an anarchist, Don't know what I want, But I know how to get it, I want to destroy the passerby.

E da zaboravljam, pa najvažnija stvar je da su mi prihvatili rad na međunarodnom butoh festivalu u Čikagu. To je bas velika čast. Samo iz nekog razloga zaboravljam da se radujem.

Danas nisam mogao da ostvarim dokumentaciju. Trebalo je da održim predavanje, ali se pojavio samo jedan dečko, pa smo popričali o Butoh umetnosti. Nekada je dovoljna samo jedna osoba. Praznici su počeli, i verovatno će trajati još mesec dana. Nisam siguran da li će biti protesta tokom praznika, ili protestanti slave. Retrogradna faza merkura je sad najintenzivnija još dva dana, ali ludilo će trajati još par nedelja. Nekada dijagnoza umanjuje ludilo.

Hvala Jeremy Lecerfu na podršci.

365 dana kreacije - XI dan

2017-04-13T02:17:00.000-07:00

Sreda, 12.04.2017.

Day after Esbath

Svaki dan donosi novo razočarenje. Danas se volimo, sutra se mrzimo, danas može, sutra ne, danas smo prijatelji, sutra se ne poznajemo. Ali bukvalno danas sutra. Ljudi su postali jako nesigurni i nestabilni. Mišljenja im se menjaju više nego što menjaju čarape. Svaki dogovor i plan za projekat ove godine je propao na isti način. Samo oni projekti koje sam ja sam započeo i isplanirao da ću sam izneti su uspeli. Ja znam da je teško živeti u ovakvom svetu, ali šta bi se desilo kad bismo svi odustali – sveta ne bi bilo. Onog momenta kada smo poželeli da uđemo u svet umetnisti time smo prihvatili i veliku odgovornost. Umetnost ni jednog momenta ne može biti hobi. Društvo bez kulture ne postoji, ne održivo je, a kultura je satavljena od umetnosti, i glavnu ulogu u održavalju društva upravo ima umetnik. Društvo koje propada propada zbog nedostatka kulture. Zato postoji ogromna odgovornost. Ne bi nam bogovi dali talenat za džabe. Ništa u ovom univerzumu nije slučajno. Mi, ljudska bića, smo sebični i sebe prihvatamo zdravo za gotovo misleći da vodimo borbu za životom, i u toj borbi izgubimo sebe. No, nije bitno, ko neće ne mora. Ja više snage da ubeđujem ljude nemam. Ja odgovorno prihvatam svoju ulogu u društvu. I da pojasnimo društvo je zajednica zemljana, ne samo onih na Balkanu. Bez obzira gde se nalazimo, deo smo sistema univerzuma.

Dan je bio jako težak. I dalje se prilagođavamo proleću. Sopstveno biće nam je teško da nosimo, kao da nosimo čitav svet na sopstvenim plećima. Rado bi svi odustali, kao što uvek to svi činimo, ali neznamo od čega tačno.

Imali smo jedinstvenu prezentaciju Norminog ispitnog rada. Veoma zanimljivo delo. Nadamo se da će položiti, a potom i prezentovati publici u Beogradu. Posle klasa sam se pripremio da izvedem svoj performans u Džezvi. Sve je bilo spontano. Rasporedili smo jastuke i rekao sam Džeremiju da pozove ljude da gledaju. On je pozvao sve, dosta je bilo stranaca turista gore. Iznenadili su me. Neki lokalni likovi su istog trenutka kako su ušli tako i izašli, dok su svi stranci ostali. Odigrao sam onu kreaciju koja je izašla iz mene prethodne noći. Uživao sam u letu. Po završetku publika je istog momenta krenula da postavlja pitanja. To mi se nije nikada desilo. Ja ulazim u čudnovate situacije, obično su svi izvođači na distanci, ja sam uvek blizu publike da je sad sve eskaliralo u direktan kontakt. Neverovatno. I pored svega, „ovi lokalni“, nađu za shodno da me kritikuju. Lako je izolovati se, ja nemam taj luksuz. No, ovaj put nije ni bilo potrebno. Prišao mi je jeda Libanac i počeli smo diskusiju. Bila je veoma konstruktivna i lična, dosta emotivna. Ljudi su bili zahvalni. I ja sam zahvalan na iskustvu.

Pitaju me kada bi dobio šansu da živim ovaj život iz početka kakav bi život bio? Ne bih menjao ništa, moj život je fantastičan, blagosloven sam čudima i neverovatnim stvarima, kakve mnogi nisu ni doživeli sa svim parama koje imaju.

Pratila me je jedna pesma pri kraju dana: What have you done today to make you feel proud? Ponosan sam na svaki trenutak, na svaki dah, na svaki korak. Život je čudo nad čudima, nekima je ta privilegija na žalost uskraćena, zato svi koji imamo tu mogućnost treba da cenimo. Imamo odgovornost da živimo!

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - X dan

2017-04-12T04:05:00.001-07:00

Utorak, 11.04.2017.

Essence of creation

Pun mesec je. Svaki put kada je ovakav magičan dan, mesec daje neverovatnu energiju svemu na šta padne njegova svetlost. Ali ljudi to ne shvataju, pa su zato svi nervozni. No, ovaj dan nije bio samo nervozan. Saobraćaj u Beogradu je bio u haosu, grmelo je i sevalo toliko snažno da se zemlja tresla, a ljudi su bili izgubljeni, i pomalo ćudljivi.

Došao sam u magičnu radnju kod Jelene, svaki utorak me obraduje moj odlazak tamo. Tu dolaze čudnovati ljudi, ili pak pronađu svoju čudnovatost boraveći tamo. Jena nova tema se začela. Tema sramota našeg društva. Često ljudi ovde se stide svega, svesno ili ne svesno i plaše se da pokažu svoje pravo lice. Stide se svog porekla, tradicije, načina života, ishrane misleći da je zaostalo i necivilizovano. To čak prelazi u malo dublje sfere. Stide se i sopstvenih anomalija, neznanja, nedostataka, izgleda... Neko mi je skrenuo pažnju da često svi govorimo u konverzaciji „znam, znam“, čak i onda kad nemamo pojma o čemu je reč. Stidimo se da priznamo da ne znamo. Nismo samo mi krivi, i društvo je tako. Ako pak imamo hrabrosti da priznamo da ne znamo, onda nas izvređaju kao da smo nepismeni i neškolovani. Ta sramota je samo efekat potrebe da zaštitimo svoje emocije. Mene ništa nije sramota. Da li ste me videli? Da me je sramota ne bih bio ono što sam. No razumem zašto je sve onakvo kako jeste.

Dan je odmicao i došla je Norma. Izveli smo obred u Jeleninoj radnji u čast kosmičke majke stvaranja. Spustili smo svesnost božanskog. I zaista se osetila ta božanska prisutnost na kraju. Svi smo bili mirni i spokojni. Pravi blagoslov.

Izašli smo iz slavije, sačekali malo Ovena, ali prevoza nije bilo, grad je u totalnom haosu. Imamo osećaj kao da svemu ovome neće doći kraj, totalna anarhija. Pitam se da li mi možemo sve ovo priuštiti. I naravno na televiziji se priča o sektama opet. Atmosfera je baš kao 90tih. Da li se iza svega krije mnogo teža priča nego što smo uopšte svesni? Tako je kako je, izlaz je koban, ali nije nam još vreme.

Skoro sat vremena smo išli do Džezve. Miša nas je sam čekao, bar je bio prazan. Svi su kasniji. Došli su neki od prijatelja umetnika, ali niko novi. Pitao sam se zašto se ignoriše svaka moja inicijativa. Dosta mi je teskobe, i ne interesu je me odgovor. To nije moj problem. Drugi način organizovanja nije moguć. Ja nemam nikakvu pomoć ni u čemu. Podržavaju mi bliski ljudi i to me ispunjava. Čak i ovaj podvih je veoma izignorisan, i nije bitno. Baš me briga. Završiću godinu dana svakodnevnog rada i tih godinu dana će mnogi ignorisati.

Malo sam popio, iako nisam trebao. U poslednje vreme jako rezonujem sa svim toksinima. Kasnio sam na prevoz pa sam proleteo kroz dorćol. Stigao sam na autobus. Došao sam kući presvukao se i odjednom dobio inspiraciju. Drugi performans je počeo.

Plesao sam sat vremena u praku prolazeći hodnike i vrata moje kuće. Pokušao sam da budem tiši od noćne tišine. Ples u gluvo doba noći. Postao sam noćna tmina, utvara i senka koja teče zidovima stare kuće. Odjednom sve je nestalo i sve se pretvorilo u trenutak u ples senki. Verovatno je efekat alkohola, možda baš pozitivan. Jutro je raklo svoje. Zaželeo sam da zapamtim taj ples, i da ujutru je ples ostao u meni, telo je zapamtilo. Izvešću to u džezvi uveče.

Tražim nove prostore za dalje nastupe, pa neka mi bogovi pomognu.

Hvala Jeleni Popović i Normi Ferreiri na podršci, performansu i dokumentaciji.

365 dana kreacije - IX dan

2017-04-10T15:44:00.001-07:00

Ponedeljak, 10.04.2017.

Hollow II

Toliko inspiracije. Buta je prestala, i kao da je neko oslobodio zatvorene muze. Danas mi inspiracija samo navire. Od jutarnje kafe pišem sve ideje koje mi padaju na pamet. Gledao sam jedan divam butoh video u kome umetnik kaže: We are still alive and dancing is to give a gift to this world... that gives us energy to be alive. Mislim da je ovaj video oslobodio moje muze. Radovi su spremni za realizaciju.

Rzmišljao sam o diskusiji od prethodne noći – u jednom momentu ja sam izjavio da je veličina penisa u većini slučajeva parametar za veliciju ega. Na šta je moj prijatelj dao digrasiju da današnje društvo, današnji ljudi grade svoj ukus utemeljen na porno filmovima, odnosno na izgledu porno glumaca. Ova rečenica je odzvanjala u meni. Kada sagledam situacije, ljude, okolnosti dođem do zakljička da je sve zapravo istina. Muškarci se bilduju, čitavo telo im je istetovirano, ili su ćelavi ili imaju undercut, i uvek imaju neki besan stav, dok žene se farbaju u plavo, ugrađuju silikone... Mi smo preplavljeni porno glumcima. I sada se pitamo koliko je šta zapravo ljubav, koliko je požuda?

Prošla godina mi je bila u znaku tugovanja, ali i duhovnog razvijanja. Konstantno sam se borio sa pitanjem i pojmom ljubavi. Stalno su mi govorili da je ljubav među ljudima samo Kama, odnosno požuda, a da je jedina prava Prema, odnosno bezuslovna ljubav prema bogu. Bog se nalazi u srcima svih ljudi, zato ljubav ne zna za fizičku manifestaciju. Pitam se sada da lli sam ikada onda okusio pravu ljubav, da li sam u nekome nekad video božansko u očima, ili je sve bila požuda. A požuda nas ograničava, čini da se pretvorimo u divlje zveri, da se razvijamo... Ljudi su svašta spremni radi sopstvenog zadovoljenja. U Nemačkoj su čak prešli svaku granicu da su ušli u kanibalizam i nekrofiliju. Malo se plašim za sebe i svoje stavove... Sada sam u konfuziji. No i ovo pitanje se pretvorilo u inspiraciju. Only one you love, can hurt you! A da li je ljubav ona koja povređuje? Ljubav je čista esencija božanskog, ljubav ne povređuje samo požuda to može. Požuda je divlja vatra koja gori i onda izgori, i nema ničega. Strast iz ljubavi, je večna vatra bogova... Ja volim svoju umetnost, duboko i snažno.

U svakom slučaju, slučajno ili ne ceo dan mi je jedna mantra u glavi: Om Namo Narayanaya. Gospod Narayana je onaj koji pruža sigurno utočište. Možda mi baš sada to utočište treba.

Imao sam prijatan Klas i na kratko video neke prijatelje i pozvao ih da siđu dole u budoar Džezva bara da za njih izvedem performans. Odigrao sam ples ništavila, ples ponovnog rođenja iz ničega, iz suve zemlje. Proleće već uveliko cveta, a mi se još uvek budimo iz zimske depresije. Zahvalan sam na divnoj publici sa kojom sam danas ovo podelio.

Po završetku seli smo samo na trenutak. Taj trenutak se pretvorio u buru, ali samo na trenutak. Koliko god pokušavali da pobegnemo od demona, oni će uvek sedeti nama iza leđa i piti limunadu. Ali samo na trenutak ovog puta, dato mi je da vidim neke ljude u pravom svetlu – to su bili moji anđeli čuvari, za koje san se ogrešio prethodno, ali sad sam video njihovu svetlost. Dokle god su oni uz mene, demoni mi ne mogu ništa.

Hvala Miodragu Kovačeviću i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - VIII dan

2017-04-09T16:59:00.003-07:00

Nedelja, 09.04.2017.

Hollow I

Prošla je prva nedelja projekta. Veoma složena i emotivna. Pomalo teška. Teško je počela i teško se završila. Prethodnu noć zaspao sam sa jednim citatom: “If all the world hated you and believed you wicked, while your own conscience approved of you and absolved you from guilt, you would not be without friends.” ― Charlotte Brontë, Jane Eyre. Čitav ovaj dan taj citat se promicao. Da li ja vidim svet ovaj pogrešno? U čemu je problem? Možda sam samo paranoičan? Ovo mora da prestane. Ove promene vremena su baš teške, meni teško padaju. Ne mogu da se samo izolujem.

Posle ručka sam rešio da napravim kolač od bundeve, da probam novi recept koji sam skinuo sa interneta. Volim da kuvam. Kuvanje je moja meditacija. Čini me srećnim kad kuvam za druge posebno, kad oni uživaju u tome, onda je meditacija baš delotvorna. Završio sam kolač, ali ga nisam ni probao, morao sam da idem.

Nešao sam se sa Ivanom i Budom i otišli smo do džezne. Konstantna priča, kako je teško nama umetnicima u ovom svetu. Uvek smo na granici, granici svega – društva, pameti, nerava, sreće, odustajanja... Da li umetnik može da bude srećan? Da li sme da bude srećan? Volim da postavljam pitanja, iako su me kritikovali kako je to loše u pisanoj formi. Pa, ja sam ipak performer, ne mogu da bežim od interakcije... Stigao je i Jeremy, Miša, Kosta i Maja i rešio sam da u sred Džezva bara odigram svoj performans za njih.

Izuo sam patike i čarape i uzeo svežu granu jorgovana. Jorgovan, tako divan cvet, srpski ljiljan. Jorgovan me uvek podseća na predivni ljubavni priči srednjovekovne kraljice Jelene Anžujske. Da li tako spektakularne ljubavi i dalje postoje? Ili je to samo mit. utonuo sam u svoju priču. Kako je dan bio težak, tako je i mene nešto kočilo u izvođenju, nešto nije bilo kako treba. Ipak sam dao sve od sebe da ispričan priču. Imao sam i partnera, malog pauka koji je plesao na grani jorgovana. Podelio sam svoj blagoslov sa svima i okupao se u njihovoj ljubavi. Zahvalan sam im na otvorenim srcima.

Zatim smo otišli da gledamo videa sa performansa. Pogledali smo par. Miša je podelio jednu intimnu priču. Veoma nežna poezija mladosti. Ivana je zatim podelila jedan stari rad koji me je posebno inspirisao i nadahnu. Ja ne verujem u kopiranje drugih umetnika, ali me je posebno inspirisala. Posle sam je pitao da li smem da isporistim njenu ideju. Razmisliću još o tome. Hvala joj na inspiraciji. Oh bože, kako sam ja bogat čovek, okružen sam tako kvalitetnim i talentovanim ljudima.

Na žalost teskoba još uvek traje, ali sada imam ideju kako da je se rešim. Inspirisan sam za novi performans.

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.

365 dana kreacije - VII dan

2017-04-08T14:53:00.001-07:00

Subota, 08.04.2017.

Listening to the sky

Zahvalan sam na ovom danu. Probudio sam se sa glavoboljom koja me je pratila čitavog dana. Izgleda da vremenske promene deluju na sve nas veoma intenzivno u poslednje vreme, ili pak sad tek osećam kako starim. Zaspao sam prethodne večeri sa rečenicom u mojoj glavi: Home, what a wonderfull word. Ova dva dana sam kući. Svaki put kad sam izolovan od ostatka sveta ja sam kući. Moja kuća je moje utočište, manastir, hram. Mesto gde mogu da se odmorim, da kontempliram, da meditira. Ovde se osećam najsigurnije. Ovo je drugi dan da izvodim performans u svom gradu, i potpuno je drugačije, nekako eterično. Jutro je započelo sa pesmom I need a hero, Bonnie Tyler. Nekada davno sam voleo da je slušam. Slučajno primetih jednu rečenicu koju nisam ranije, a koja mi je baš potrebna u ovom momentu: I would swear that there's someone somewhere Watching me. U životu sam ulazio u neke neverovatne situacije iz kojih nisam verovao da ću se izvući, ali ipak jesam. Neko me ipak čuva. Zahvalan sam na tome.

Posle ručka sam se uputio na mesto gde ću izvesti performans. Izabrao sam jedno specialno mesto na Pančevačkom keju. Ne znam kako bi ga nazvao, ali uvek me je impresioniralo. Na putu sam naišao na jedan grafi, odnosno reprodukciju jednog umetničkog dela na zidu. Bila je to čuvena slika japanskog impresioniste Katsushika Hokusai, poznata kao Veliki Talas. Divio dam se ovom delu. Mislim da se ga posmatrao jedno pola sata. Kao da je živo. Primetio sam male brodiće skrivene u talasima i sićušne ljude koji vire iz tih brodova. Kako je ovaj univerzum veliki, poput talasa, a čovem minijaturan, neprimetan. Pored ove slike na zidu su bila i neka druga dela. Na jednom posebno je stojao natpis: ... human rase is waz of course explotation of resourses and polution have lead to the extermination of people, but nature has survived.

Toliko toga sam želeo reći, ali misli su mi tako ne složene, da ću verovatno propustiti pola iskustva kojeg sam imao tokom dana. Prošao sam ceo grad. Čula su se zvona pravoslavne crkve. Danas vernici praznuju Lazarevu subotu i Vrbicu. Ljudi su šetali sa grančicana vrbe u kosi. Zanimljiv praznik, dan kada se slavi prvi biblijski vampir. S obzirom da se Srbija smatra kolevkom vampirizma, izgleda da je ovo najveći praznik. E pa vampiri srećan vam praznik.

Došao sam do mesta izvođenja. Shvatio sam koliko je spektakularno, i više nego što je bilo u mojoj glavi. Nalazi se na kraju tesline ulice, prekoputa trga mučenika, tačni statua svetog Jovana Nepomuka gleda u to mesto. Ovo je stara kapija grada, pored stare Weifertove pivare. To je formacija metalnih stubova. Niko ne zna zašto se tu nalazi. Najverovatnije da je to nekakav ostatak od vremena izgradnje silosa. No meni je izgledalo kao neki čudnovati hram. Stubovi podržavaju nebo, a između stubova se nalazi žrtvenik poput minijaturnig brdašca. Nebo je bilo tmurno i gusto, ali tačno iznad ovog mesta kao da se nalazila rupa na nebu. Skinuo sam jaknu i torbu i krenuo da rezonujem sa ovim mestom. Disao sam vetar. Ruke su mi postale krila, a vetar me je pokretao. Shvatio sam šta je brdski hod. Ovo mesto me je transportovalo u drugu dimenziju. Nalazio sam se na vrhu visoke planine gde duvaju vetrovi, u hramu neba. Ponudio sam telo na žrtveniku, i neka čudnovata sila zaposela je telo i ono je plesalo, plesalo molitve neba. Znao sam da plešem sa nebom. Kada bi ovaj momenat mogao da traje večno. Naravno dve gospođe su posmatrale moju igru. Prekinlo me je njihovo coktanje, verovatno su mislile da sam uvrnut ili lud. No, nisu daleko o istine, ali meni se sviđa moje ludilo, moja uvrnutost. Život je tako divan i magičan kada si uvrnut. Bilo je hladno pa mi se išlo u wc. Palo mi je na pamet kako psi obeležavaju svoju terotoriju pa sam odlučio da dodam malo Punka mom performansu. Obavio sam nuždu baš tu na tom mestu. Sada je to moje posebno mesti.

Vratio sam se kući i seo da pogledam jedan film. Film se zove I am Michael. Bio mi je veoma depresivan, ali i prosvetljujući. Ljudi u ovom materijalnom svetu ne znaju šta žele. Nisu sigurni u svoju ljubav, nemaju strasti, ne vide svoju budućnost, nisu sigurni u sopstvenu seksualnost, ne znaju ništa. Uvek sam se pitao kako to da sam ja siguran. I uvek sam dosledan svojim željama i strastima. Ne mogu ni da zamislim kako je biti nesiguran. Mora da je to razlog sveopštem strahu, nezadovoljstvu, besu. Istinski žalim, i molim se da svi oni koji su izgubljeni pronađu svoj put i budu srećni. Povrh svega jedna rečenica iz filma mi je bila posebna: Stop hatein, start loveing!

Hvala nebesima na božanskom plesu!

365 dana kreacije - VI dan

2017-04-07T14:36:00.001-07:00

Petak, 07.04. 2017.

At Crossroad

Danas nije padala kiša, danas je nebo jecalo. Depresivna apokalipsa se pretvorila u tugu noba i zemlje. Opet je hladno. Ustao sam pomalo mrzovoljan, ljut i ne zadovoljan, u glavi mi i dalje odjekuju momenti prethodne večeti. Pomalo je krivo i pivo, izgleda da više ne podnosim nikakav alkohol. Mnogo se toga nije dešavalo pre nego što sam se uputio na reku da izvedem svoj performans.
Inspirisan sam raskršćem. U tradiciji balkana veoma je jak kult raskršća. U drevna vremena predstavljao je mesto kulta magije, mrtvih, posebno boginje Hekate. Verovalo se da raskršće predstavlja dveri ka drugim svetovima, s obzirom da je mesto odakle se može krenuti na različite strane. Ali u ovom slučaju ja pričam o raskršću svetova unutar nas samih, unutar moje duše. Poneo sam darove silama prirode. Okačio sam minijaturne garlande na jedno drvo. Kiša se pojačavala, no ja sam ipak nastavio. Privukao sam pažnju jednog psa. Izgleda da mi se to često dešava, moji performansi privlače sile prirode, kao što je Orfej privlačio svojom muzikom. Zadivljen sam tom činjenicom. Na putu ka reci stajao je jedan spomenik u obliku srca sastavljen od cveća i minijaturnih ljudi. Tu sam odao poštovanje svim izgubljenim ljudima, i nastavio dalje. Blizu srca stojao je natpis: „Dozvoljeno šetanje pasa bez povodca“ – pa to je dolina slobode, znao sam da sam na pravom mestu. Blizu je bila reka. Što sam se više približavao kiša je postajala sve jača. Reka se veoma povukla, izgleda još malo kao potok. Prišao sam što bliža iako je bilo baš hladno i teško. Poslao sam svoje želje, požude i potrebe za ljubavlju u reku. Neka odu sve požude, ne treba mi više ništa. Čovek koji ne želi, on se i ne razičarava i ne pati. Kad prestanemo da se nadamo, onda smo slobodni. I kiša je prestala. Kako magičan momenat. Nebo i zamlja su moja publika, a ja sam ljubav, onaj koji je iztekao iz kosmičkog jajeta.
Krenuo sam ka kući i spontano sam počeo pevati: „Loka samasta sukino bavantu“ – neka bića svih svetova žive u ljubavi i slobodi. Šro sam dalje hodao to sam glasnije pevao. Nije me vise brigalo što me ljudi gledaju, ja pevam iz srca, pevam čitavom univerzumu. Pa eto imao sam i publiku... Sada se već lakše diše. Ne kajem se, srećan sam, pa sad šta bude neka bude, idemo dalje.

Hvala nebu i zemlji na poršci.

365 dana kreacije - V dan

2017-04-06T16:43:00.003-07:00

Četvrtak, 06.04.2017.

Wortless Being

Spektakularan dan. Nadamo se da se ovim drama zavrsila. Dan je počeo veoma dosadno, hladno i nekako napeto kišovito. Epidemija niskog pritiska. Na današnji dan 1941. Beograd su bombardovali nacisti i time je označen početak rata u tadašnjij Jugoslaviji. Odajmo poštovanje svim žrtvama nacizma u svetu. Održao sam fin kratak klas sa Jeremyjem, Normom i Marijom u Džezva baru. Brzo je došao i momenat nastupa.

Danas je bilo puno posetilaca. Ovaj nastup sam imao u beogradskom Butoh pozorištu, projektu Džezva bara zajedno samnom. Sledeći tradiciju predivne Mary Wigman, kao bake Butoh umetnosti, igrao sam bez muzike. Ovaj rad je nosio posebnu emotivnu notu. Posvetio sam ga dubokim sećanjima na horor 90tih. Mnogi se danas toga ne sećaju. Glad, rat, restrikcije struje i vode, siromaštvo, nemaština, nestašica, kriminal, mafija, kudnapovanja, prostitucija, droga, nasilje, strah, ludilo... Jednom rečju pakao. Ali smo to nekako preživeli. I onda se desilo sve štro se dešava sada. Miris je isti kao 90tih. Ja sam tada išao u školu. 8 godina svakog dana sam trpeo ponižavanja, zlostavljanja, batine. Od sramote nisam smeo da kažem roditeljima nikad. Pa i sad sam skupio hrabrosti da ovo napišem. U dobu kada pokušavamo da uvedemo Aleksin zakon, ja prepoznajem da sam ja bio Aleksa, nekada davno, ali ja sam preživeo. Zahvaljujući tom hororu stalno nosim strah, teskobu i bes u sebi. Danas kada pogledam one koji su me maltretirali, ne dešava se kao u američim filmovima da su oni obični propaliteti, oni su naprotiv veoma moćni i uspešni, imaju porodice, novac, kuće, poslove. Ja, ja sam i dalje uvrnuto stvorenje na ivici društva i egzistencije. Živim za sopstvenu strast, za umetnost, a to mnogima ne vredi ništa. Molim se svim bogovima da preživim dan, da me nahrane nekako, a ja i dalje radim. Danas se sećam žrtava holokausta, ali sećam se i onih 8 godina sopstvenog detinstva u jednom takvom holokaustu. Zahvalan sam bogovima što sam živ, svakog dana, svakog momenta. I pitam se koliko moj život vredi. Da li vredi? 100 dinara? S tim se ne mogu ni nahraniti. No, idemo dalje, sutra je novi dan.

Performans je uspeo. Ljudi su većinom zadovoljni. Neke osobe su me iznenadile svojim prisustvom. Duboko su povredili moja osećanja proteklih meseci i danas se bez reči pojave, na meni važan dan. Kao što rekoh, ovo je kraj agonije i sutra je novi dan. U glavi mi se vrti pesma EKVa „Neko nas posmatra, neko nas stalno gleda“. Kako je to jezivo. Strah, strah, strah.

Posle mog nastupa prikazivali smo Majin rad. Bio je duboko ličan i intiman, priča jedne tako nevine ljubavi. Na filmu deluje kao da bi trajala večno, tako puna sreće, ali na žalost realnost nije takva. Bio je ovo dan suočavanja. Tako divni ljudi oko mene. Srećan sam i zahvalan na ovom trenutku. Idemo dalje!

Hvala Mayi Reef i Jeremy Lecerfu na podršci i dokumentaciji.