Novinarizmi!

[UPDATE] Informer u paralelnoj dimenziji, na izmišljenom koncertu

2014-06-26T12:49:00.005+02:00

Svi mi koji znamo kako se prave novine, znamo da se tekstovi spremaju do uveče, a da se onda štampaju i da su često dostupne isto veče (sutrašnji broj). Tako nekad ne mogu da čekaju da neki događaj počne, nego unapred napišu svoj „izveštaj sa lica mesta“. Tako se onda ponekad desi i da neki događaj silom prilika bude otkazan/pomeren, a da u novinama sutradan čitamo „izveštaj sa lica mesta“, pun utisaka novinara. Ko živi u Beogradu, zna da je sinoć bila oluja biblijskih razmera, a ko je hteo da ide na koncert Bilija Ajdola, zna da je isti pomeren na danas. No, novinarsku gromadu zvanu Informer to nije sprečilo da objavi izveštaj s koncerta koji nije održan. Doduše, samo u regionalnom izdanju.

Svima nam je valjda jasno da je Informer žuto smeće kao i svako drugo tabloidsko smeće, ali je lepo videti kad to pokažu na delu, ma šta g. Vučićević voleo da tvrdi po tviteru o svojoj drugačijosti. Jedno mu se barem može priznati - ponekad ume da prizna grešku:

Грубом техничком грешком у делу првог, регионалног тиража изашла је припрема текста о концерту Билија Ајдола. Извињавам се читаоцима...
— Dragan J. Vucicevic (@djvucicevic) June 26, 2014

[UPDATE] U međuvremenu se pojavila i verzija članka iz beogradskog izdanja.

Započeo sam ratnu prepisku s Tanjugom

2014-06-25T12:45:00.005+02:00

Jeste da mi je Tanjug jedna od stalnih meta, jeste da se kanim još od majskih poplava da pišem o njihovom tiker-sistemu i aferi „žuti gif“ i jeste da je i ova prepiska od pre skoro mesec dana, ali mora nekad, negde da se počne. Moj stav je sledeći: Tanjug je državna firma. Mi plaćamo Tanjug. Dakle, mi imamo pravo da zahtevamo od Tanjuga da svoj posao radi kako treba. Od prizivanja duhova, preko ekstremnih albanaca, raznih razbacivanja padežima, rodom i brojevima, do automatskog pretvaranja grupe suglasnika ch u ć (stari tiker sistem, pisaćemo o tome), Tanjug je već neko vreme rasadnik nepismenosti i apsurda. Situaciju još strašnijom čini činjenica da svi mediji koji su pretplaćeni na njihove usluge vesti s Tanjuga prenose bez ikakve redakcije, sređivanja, ispravljanja. Nekima je mrsko. Neki smatraju da nemaju pravo da diraju, jer je autor Tanjug (!). 2. juna bile su aktuelne vesti o novom hramu Albanske Pravoslavne Crkve... i Tanjug je tu malo nešto zabrljao u pisanju, a ja im napisah sledeći mail:

Poštovani,

već dva dana pratim u medijima vesti o osvećenju hrama u Tirani na kojima se kao izvor navodi Tanjug i ne mogu da se načudim zašto uporno "Vaskrsenja Hristovog" stavljate pod navodnike? Otkad se onaj kojem je posvećen hram stavlja pod navodnike? Da li možda pišete i Hram "Svetog Save", "Svetog Marka" itd? Stvarno ne mogu da se načudim. Vi kao državna agencija koju svi plaćamo bi trebalo malo više da se potrudite oko jezičke ispravnosti vesti koje puštate u javnost, kad već desk službe medija koji vas preuzimaju neće da ispravljaju ono što vi pogrešite.

Već duže vreme pratim greške koje konstantno pravite i objaviću jedno otvoreno pismo koje ću poslati i UNS (koji su zainteresovani i da ga objave, uzgred budi rečeno) i NUNS, i Vladi i medijima i vama naravno - od "prizivanja duhova" na otvaranju sabora, preko "ekstremnih Albanaca" pa do "Vaskrsenja Hristovog". Padeži i jezičke greške su odavno prevaziđene i tu pomoći definitivno nema, ali ovakvi faulovi su previše. Naročito za agenciju koju, podsećam, svi plaćamo.

Ne tako srdačan pozdrav,

Miljan Tanić

Na to sam dobio sledeći odgovor, ni manje ni više nego od jedne urednice:

Posstovani gospodine Tanichu,

Povodom Vassih zamerki upuchenih Tanjugu zbog pravopisnih gressaka, zzelim da Vam kazzem da ste Vi potpuno u pravu, ali slozzichete se, nadam se, da onaj ko radi taj i gressi. ZZelim, naime, da Vam kazzem da mi u zzelji da budemo ssto brzzi prirodno ccinimo gresske, ali i da se veoma trudimo da budemo i brzi i precizni i pismeni. Najccessche se, nazzalost, dessava da upravo ta brzina i preciznost idu na usstrb pismenosti.

Sve ovo samo potvrdjuje da kad Tanjug pogressi to je tako vidljivo, jer se gresske umnozzavaju possto, kao ssto i sami primechujete, niko ne te gresske ne ispravlja. Za nas to nije opravdanje, ali nam je vazzno da nas preuzimaju, kao i da nas, kao ssto je sluccaj sa Vama, prate. Zahvalni smo Vam s toga na primedbama i trudichemo se da gressaka ubuduche bude ssto manje. U nadi da chete imati razumevanja za ovo objassnjenje, srdaccno Vas pozdravljam

ZORICA NIKCEVIC, urednik

NOVINSKA AGENCIJA TANJUG

Dakle, da, Vi ste u pravu, ali eto, ko radi taj i greši i slične floskule. No, zbog same prirode ovog mejla i činjenice da je napisan tim prastarim tiker-sistemom, morao sam da odgovorim:

Poštovana gospođo Nikčević,

uz svo dužno poštovanje, i ovaj mejl koji ste mi poslali je nepismen. Odavno je prošlo vreme tikera i vreme je da Tanjug koristi naše dijakritike - dakle ne ss, ch, cch i kako je već sve bilo, nego lepo ć, č, ž... mislim da je krajnje neozbiljno pisati tako kako Tanjug piše (uključujući Vaš potpis). Podsetiću vas samo na problem koji me je i poneo da se obratim UNS - u sam početak poplavnog talasa, reklamirali ste (u nedostatku boljeg izraza) jednu dobrotvornu organizaciju (Srbi za Srbe) koja radi uglavnom u dijaspori, objavivši njihove račune u jednoj vesti na sajtu Tanjuga. Budući da Tanjug očigledno i dalje koristi stari tiker-sistem za pisanje naših dijakritika, sajt Vam je podešen tako da Vaš način pisanja automatski prebacuje u srpske dijakritike. Tako se desilo da je „CH“ u IBAN-kodu računa za uplatu iz Švajcarske (a znamo da je CH međunarodna skraćenica za Švajcarsku) na sajtu Tanjuga pretvoreno u „Ć“. Budući da tog dana Vlada Republike Srbije još nije bila objavila račune za uplatu iz inostranstva, neko ko je hteo da što pre (kao Vi što želite što pre) omogući ljudima u inostranstvu da šalju pomoć, pokupio je račune te organizacije s Vašeg sajta, uklopio ih na jednu sliku sa računima Crvenog Krsta i objavio na fejsbuku. Slika je počela da se širi, a onda su neki primetili to Ć i krenuli da viču kako se tu neko lažno predstavlja kao Crveni Krst (iako nigde uz te račune to nije ni pisalo). Bilo je dva ujutro, nazvao sam Vaš desk, dobio nekog ljubaznog čoveka, objasnio mu problem i na sajtu je ispravljeno. Ali - bilo je već kasno. Problematične slike se dočepao neko ko ima 12000 pratilaca na fejsbuku i onda - kako naši mediji danas funkcionišu - taj status o navodnim prevarantima dođe u novine i na portale velikih medija poput Kurira. Možemo mi da mislimo objektivno šta hoćemo o Kuriru, ali to je veoma čitan list. Isfrustriran činjenicom da se sve desilo samo zato što u Tanjugu neki urednik (ko već) pritisne OBJAVI pre nego što zapravo i pročita šta je napisano, nazvao sam ponovo Tanjug i zamolio da se ubuduće zaista obrati malo više pažnje. Dobio sam nekog vrlo neotesanog i nekulturnog urednika koji je zahtevao da zna ko sam ja, da li sam ja neka zvanična institucija ili ne. Vidite, ja radim u medijima, bio sam i urednik jedne radio-stanice. Ali, to je nebitno potpuno. Iz mog džepa se finansira Vaš rad, te stoga imam svako pravo kao građanin ove zemlje da od Tanjuga zahtevam da radi svoj posao kako treba. Inače, ne postoji brzina, ali ni teoretski, kojom Vi želite da radite i stoga pravite greške, a da možete da opravdate to što Tanjug Alchajmerovu bolest uporno šalje kao AlĆajmerovu bolest. Nikakva brzina ne može opravdati novinara koji tako nešto pusti u etar, a verujte mi, SVAKI PUT kad se pod Vas pominje Alchajmerova bolest, do medija koji su pretplaćeni na Tanjug, vest dođe u takvom obliku. Tu bar većina uključi mozak i ispravi. Evo, na ovom linku možete videti gde se sve pojavljuje reč „Alćajmerova“, zatim otvorite neku od vesti i pogledajte izvor i sve će Vam biti jasno. Mislim da je to jedan nivo neozbiljnosti koji jedva da priliči i žutoj štampi, a kamoli državnoj informativnoj agenciji.

Pozdrav,

Miljan Tanić

I tako ću sada stalno, kad god primetim nešto, jer je očigledno da nekome neće pasti na pamet da radi svoj posao kako treba (dakle ne bolje, ne više nego što treba, nego baš kako treba) sve dok ga neko ne vuče za rukav. Biće ovoga još.

Blic i njegovi kolaboracionisti

2014-05-30T02:03:00.001+02:00

Večeras je na Blicovom sajtu osvanula sledeća vest:

Tim povodom, obraćam se novinaru M.M.V (bez tačke).

Dragi/a M.M.V,

hvala na urgentnom obaveštenju o zdravlju Džordža Majkla. Verujem da ti se u žaru želje da nas, tvoje čitaoce koji po ceo dan sedimo pred Blicovim portalom i čekamo nove vesti, obavestiš o tragičnom događaju voljenog nam britanskog brata Grka Džordža Majkla, omaklo, pa si negaciju glagola „zaobilaziti“ u trećem licu jednine indikativa prezenta napisao/la spojeno, umesto, kao što Gramatika zapoveda, odvojeno. Ako nisi razumeo/la šta sam hteo da kažem, a što je vrlo verovatno, ako uzmemo u obzir gde radiš, piše se „ne zaobilazi“.

Drugo, ne verujem da je proizvod žara, nego pre nekog podsvesnog problema, činjenica da si napisao/la „kolaborirao“ umesto „kolabirao“. Znam, teško je raditi pod švapskom čizmom usred Beograda, čovek se naprosto oseća kao kolaboracionista, dođe mu da doživi kolaps, zar ne? Ali ne brini, mi, verni čitaoci, imamo razumevanja, jer naposletku, to što ti i tvoje kolege škrabate kao da ste juče krenuli u specijalnu školu za lečenje terminalne disleksije, nama ni iz džepa, ni u džep. Bojim se samo da bi se crne Švabe za koje morate da radite itekako zanimale za vašu aljkavost/nesposobnost - veruj mi, njima je svejedno da li si nesposoban ili lenj.

Tvoj Miljan.

Da li treba „doterivati“ ono što pričaju političari? (deo prvi)

2014-05-30T01:46:00.000+02:00

Ovo je jedna tema o kojoj se u mom medijskom krugu povremeno diskutuje. Da li, dakle, za novin(ar)ske izveštaje ono što političari kažu, a što je često konfuzno, nema ni početak ni kraj, u suštini ne znači ništa, ili ponekad zapravo znači, ali su oni napravili lapsus, treba ispravljati/ulepšavati/sređivati? Deluje mi da većina novinara kod nas jednodušno misli da je odgovor na ovo pitanje „ne“. Ja, budući da ne volim političare, nekada, kada je jasno da je lapsus, pomislim da treba, a nekada, kada mislim da i treba da ispadnu glupi, pomislim da ne treba. I evo prvog primera koji ću izdvojiti za serijal tekstova na ovu temu. U ovoj vesti, B92 je napisao sledeće, citirajući Borislava Stefanovića:

"Postavlja se pitanje da li gospodin Mali i dalje treba da je gradonačelnik posle takvog gafa? Da li Goran Vesić treba da ostane na mestu gradskog menadžera kada je rekao da su ljudi koji su isterani zbog poplave iz kuća u hotelu na Slaviji napravili štetu od 100.000 evra, a hotel to demantovao pa su ih preneli u Krnjaču", naveo je Stefanović.

Dakle, očigledni gaf koji je sâm Stefanović napravio je upotreba glagola „preneti“ umesto „prevesti“ ili nekog sličnog. Gospodine Stefanoviću, preneti znači preneti i samo to, dakle uprtiti ih i odneti.

No, ono što su novinari B92 mogli (a nisu umeli verovatno) da učine, jeste da ponegde stave poneki zarez (za one koji ne znaju šta je to, vi to verovatno zovete zapeta), recimo negde u predelu „ljudi koji su isterani zbog poplave iz kuća u hotelu na Slaviji“ - ja ovde vidim samo „kuća u hotelu na Slaviji“ i nije mi ništa jasno. Prvo me zbuni ovo „isterani“ a onda kuće u hotelu na Slaviji. Ne morate sad da mi pišete šta je pisac hteo da kaže, ja vam samo govorim kako to izgleda kad nema zareza.

Negacije, zamenice, red reči, kome je to još potrebno?

2014-05-29T14:50:00.002+02:00

Danas su „Blic“ i „24 sata“ (tj „Blic“ je preneo da su „24 sata“ pisala, iako su ista firma... o toj temi prenošenja ćemo jednom posebno pisati) objavili vest kako je ugrožen gradski prevoz, da grad nema novca za privatnike i kako isti od 2. juna neće voziti.

U prvoj rečenici piše „Svih 416 autobusa... neće najverovatnije izaći na ulice...“ Osim što nije dobro napisati „svi“ kada se misli „nijedan“, ponovo, kao i mnogo puta, ne valja ni red reči u rečenici. Naime, ispravno, razumljivo, onako kako normalno govorimo, rečenica bi glasila: „Nijedan od 416 autobusa privatnih prevoznika najverovatnije neće izaći na ulice...“ Dakle: negaciju i glagol ne odvajati nepotrebno, jer nastaje dodatna konfuzija u ionako konfuzno napisanoj rečenici.

Znam da mnogi listovi imaju lektore. Znam da su mnogi novinari valjda završili neku školu. No, ponekad se stvarno pitam - da li su ti ljudi uopšte išta čitali u toj školi, da li su učili neki domaći jezik, da li oni uopšte govore? Jer, ko još govori ovako kako oni pišu? Da li, kada pišu, čuju u glavi kako to zvuči? Da li, kada napišu, pročitaju još jednom i vide šta su napisali? Nešto imam osećaj da na ta pitanja nikad nećemo dobiti odgovore.

Nove visine srBskog novinarstva ili Zašto Vučić nije dao ostavku?

2014-05-28T15:04:00.002+02:00

Sećate li se vremena kad ste/smo optuživali Đilasa kako drži sve žive i nežive medije i kontroliše šta se sme napisati a šta ne sme? Kladim se da biste danas voleli da se to vreme vrati, jer tada nije bilo ovako strašno... zar ne? Informer i Kurir se naprosto utrkuju ko će Vođi dublje da se zavuče (sve uz njegov blagoglagoljivi i smirenoumni blagoslov/dopuštenje) i u tom procesu izbacuju u elektronsko-papirni etar priče dostojne bar jednog celog serijala Top Liste Nadrealista. Danas nije ništa drugačiji dan. Kurir nam je poklonio ovaj članak za užinu. Dakle, da sumiramo, Vođu je neki policajac zvao u subotu rano ujutro (nije ga probudio, Vođa uvek radi, piše neke nove programe) da mu kaže kako je njegov (Vođin, ne policajčev) maloletni sin D. V. pretukao poznatog (odraslog) golmana V. S. Vođa A. V. u tom trenutku spreman odmah da podnese ostavku na mesto P. V. i to uživo na TVP. No ne lezi vraže, Vođa zahteva da se sve ispita i ispostavi se da je golmana pretukao ipak neki D. K. Ipak je neki drugi Kurčić.

Ono što nama kao naivnim čitaocima ostaje da ponesemo sa sobom, da nas proganja u noćima dok mi spavamo, a Vođa radi jesu pitanja...

Pitanje broj jedan: Zašto bi premijer ostavku čitao na Pinku?

Moguć odgovor: Zato što RTS neće da prekine reprizu Selo gori a baba se češlja zbog njega.

Pitanje broj dva: Zašto je kao autor teksta potpisana „Ekipa kurira“?

Odgovor: Jer ovako nešto genijalno ne može da napiše jedan čovek sam. Bar ne onaj koji radi u Kuriru. Moja mačka može sama, doduše.

Pitanje broj tri: Kako to da je odmah seo da piše ostavku, a nije se čuo ni sa sinom (koliko znamo), niti je na neki drugi način (za koji je, kao što znamo, potrebno vremena) proverio informaciju? Nego odmah seo da piše ostavku?
Odgovor: Jer je on budućnost u koju verujemo.

Pitanje broj četiri: Zašto me ovaj tekst podseća na onaj vic?

Odgovor: Koji vic?
Br. četiri: Dolazi mali ciga iz škole i kaže: „Tatko, umalo da dobijem peticu danas!“ - „Kako umalo?“, pita otac. „Lepo“, kaže mali. „Dobio onaj što sedi pored mene!“

Odgovor: A, pa tako nekako.

Pitanje na koje nema odgovora: Šta će maloletna osoba u to doba na splavu?

Već vidim kako Pink sprema novu seriju: Dosije V.

I za kraj pitanje - ko još „pada“ na ovakve članke? Padaju čitaoci Kurira... kojih je nažalost MNOGO. Kad god se ujutro vozim autobusom i ljudi oko mene (uglavnom stariji, oni koji najredovnije glasaju na izborima) čitaju novine, svi čitaju Kurir. Ili Informer. Ili neku sličnu „novinu“.

U lice cenzuri

2014-05-24T21:01:00.002+02:00

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana” i portal „Teleprompter”, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica” nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

Akuzativ
Aleksandar Sekulić - 2389
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović - Piskaralo
Anita Mitić
Biljana - Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Bozóki Antal
Bozóki Antal (hon)lapja
Ch3d4 (Vojislav Bajakić)
Constrictoria Boa
CRZ Blog
cult - B92 blog
Danubius forum
Dario Hajrić - Sistem i lom
Dejan Pešić
DJ Ivica
Dokona popadija
Dopisi iz Diznilenda
Đorđe Bojović
Džunglica
Edis Đerlek
Euterpaspeaks
FCBK
Ivana Ćirković - Organ Vlasti
Ivy Jbte
Iz glave radio
Izvan kuhinje
Jelica Rogić
Just Bloggin'
Kriza identiteta
Leksikon YU mitologije
Liceulice
Logaritam
Loose Ends in Economics
Luka Božović
Mahlat
Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Mesec, suncokret i ostale priče
Milica Čalija - blog
Milja Lukić
Miloš Đajić
Miloš Sečujski - B92 blog
Mojporrtal.org
Mr Black
Ne verujem u muk istine
Nebojša Knežević - yzmaya
Negoslava’s Blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas - blog
Nikola Kolja Krstić
Novi Sad 2020
Novinarizmi
Novosadsko ubrojčavanje
Od svega po malo
Osmi dan
Ostavite Teslu na miru
Pagankawebshtizza
Panonska revija ludosti
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pavle Mihajlović - Tržišno rešenje
Pećko pivo
Peščanik
Politiks tejps
Popovsko Dokonisanje
Prešlicavanje
Pressburger Csaba
Pressburger Csaba
RainDog po treći put među blogerima
Random Code and Beauty of Organic Entities
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sandra Simonović
Sara Radojković
Savesna
Spookyludila
Staša Koprivica - 100 lisica
Strahinja Krstić
Troblog
Urošević Ladislav - koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista
Vazda nešto
Veličković::Blog
Velimir Mladenović - B92 blog
Vladan Slavković - Kraljevo online
VladanBa's Blog
Vladimir Greblaher - Zovitemeishmael
Vladimir Milutinović - Dvogled
Whatever… Nevermind
While Sleepwalking…
Žarka Radoja - Kontrapress
Žarko Ptiček
Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije
Centar za praktičnu politiku
Centrar za marginu
Fondacija Dokukino
Građanske inicijative
Kuća ljudskih prava i demokratije
Mreža za političku odgovornost
Share Fondacija / Share Defense
Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović
Aleksandar Atanasijević
Aleksandar Jovičić
Aleksandar Kezić
Aleksandar Kokotović
Aleksandar Lučić
Aleksandar Stanojković
Aleksandar Živadinović Ćupas
Aleksandra Anokić
Aleksandra Đerić
Aleksandra Jensen
Aleksandra Sokolović
Aleksandra Tomić
Ana Bellotti
Ana Čiča
Ana Kerečki
Ana Manić
Ana Marković
Ana Petrović
Anđela Milivojević
Anica Spasić
Biljana Kovačević
Biljana Kukić
Biljana Marinković
Biljana Mladenović
Biljana Stepanov
Bojan Cvejić
Bojan Radović
Bojana Jevtović
Bojana Miković
Bojana Selaković
Boris Bašić
Boris Lučić
Boris Sijerković
Boško Hadžić
Branislava Nestorov
Branka Dobrić
Dalibor Stojičić
Dana Selaković
Danica Nikolić
Danijel Milošević
Danijela Pejatović
Danijela Rafailović
Danijela Ranković
Danijela Tasić
Darko Vlahović
Dejan Košanin
Dejana Stevkovski
Denis Lazetić
Dijana Hinić
Dimitrije Petković
Đorđe Mančev
Đorđe Trikoš
Dragan Popović
Dragana Kostadinović
Dragana Pećo
Dragana Zlatičanin
Dražen Zacero
Dubravka Nikolić
Dubravka Velat
Dunja Lazić
Đurđa Đukić
Dušica Petrović
Duško Jerkov
Dževid Sadović
Edita Miftari
Emina Kovačević
Filip Perić
Fismir Jahiu
Goran Zarić
Gordana Šajinović
Irina Zahar Hinrichs
Iva Jović
Ivan Lukić
Ivan Popović
Ivan Stanojević
Ivan Stevanović
Ivan Tot
Ivan Vlajić
Ivana Jakovljev
Ivana Mirčetić
Jasmina Lazić
Jasmina Milojević
Jasmina Radovanović
Jelena Jovanović
Jelena Kandić
Jelena Milojković
Jelena Paligorić
Jelena Petrović
Jelena Radanović
Jelena Simić
Jelena Stević
Jelena Tot
Jelisaveta Manojlović
Jelisaveta Mikulić
Jovana Gligorijević
Jovana Jakovljević
Jovana Kolarić
Jovana Pavlović
Jovana Polić
Jovana Prusina
Jovana Radovanović
Jovana Sikimić
Jovana Tripunović
Jovana Vujičić
Jovana Vukić
Katarina Tadić
Ksenija Stojanović
Lav Kozakijević
Lazar Marjanović
Lazar Milovanović
Leopold Rollinger
Ljiljana Bukvić
Ljubica Turudić
Ljubomir Medaković
Luka Rajić
Maja Mićić
Maja Stojanović
Maja Vasić-Nikolić
Maja Vrtarić
Marija Avramović
Marija Đelić
Marija Janković
Marija Maša Bojičić
Marija Milosavljević
Marija Penezić
Marija Radovanović
Marija Stanojčić
Marija Vukosavljević
Marijana Toma
Marina Andromarta Bogojević
Marina Ristanović
Marina Stamenković
Marina Ugrinić
Marko Bogunović
Marko Mitrović
Marko Vidojković
Mašan Minić
Mikaela Smičković
Milan Cvijić
Milan Đukić
Milana Ninković
Milanče Milosavljević
Milena Dragićević
Milica Jovanović
Milica Stojanović
Miljenko Dereta
Milomir Sekulić
Miloranka Ilić
Miloš Avramović
Miloš Dašić
Miloš Janković
Miloš MIhajlović
Miloš Nikolić
Miloš S. Nikolić
Mina Ilić
Mirjana Drašković-Ivica
Mirjana Miočinović
Mirko Rudić
Miroslava Marjanović
Mladen Manojlović
Momir Pejatović
Nada Likar
Natalija Marjanović
Nataša Agbaba
Nataša Mijatović
Nataša Nikolić
Nataša Robulović
Nebojša G. Mirković
Nenad Nikolić
Nenad Vukadinović
Nikola Adžić
Nikola Ristić
Nikola Tomić
Nina Savić
Ognjen Đerić
Olga Gligorović
Peđa Mitrović
Petar Tančić
Radina Vučetić
Radmilo Marković
Rajma Isljami
Ratko Femić
Robert Čoban
Sandra Popović
Sanja Jović
Sanja Zrnić
Sara Dereta
Saška Karamarković
Selma Lazović
Slavica Slatinac
Slavica Stojanović
Slobodan Joksimović
Slobodan Srdić
Snežana Čongradin
Snežana Marković
Sofija Mandić
Sofija Marjanović
Srđan Dinčić
Stefan Aleksić
Stefan Ćorić
Stefan Jovanović
Stefan Šparavalo
Stevan Đekić
Stevan Ristić
Tatjana Radunović
Teodora Tomić
Uroš Jovanović
Vanesa Nikolić
Veljko Radunović
Veselin Nasufović
Vesna Đukanović
Vesna Mićanović
Vesna Miletić
Vesna Pešić
Vesna Vasiljević
Višnja Filipović
Vladimir Marović
Vladimir Stojanović
Vukan Simonović
Vukašin Obradović
Žarko Canić
Žarko Ogrizović
Zdravko Janković
Željka Pantelić
Zoran B. Nikolić
Zorica Filipović
Zorica Šćepanović

Nadmenost neznanja ili Ivo, Iva i druge zavrzlame

2013-12-11T10:20:00.001+01:00

Preksinoć mi je jedna drugarica rekla da imam problem u komunikaciji, da su svi koji se ne slažu sa mnom debili i da ljude bezveze vređam i da sve to izgleda infantilno. Razmislio sam i napisao joj da mi uopšte ne smeta da se neko ne slaže sa mnom kada postoji prostor za lično mišljenje, ali da me nervira „nadmenost neznanja“ - ono kad neko objektivno nije u pravu, a uporno jaše po svom i još popuje drugima. I kao što to obično biva, već sutradan (dakle juče), imao sam priliku i da to pokažem na delu.

Mnogi od vas su verovatno čitali ovo pismo, upućeno Željku Mitroviću. Ceo fejs se tad digao na noge da hrabru novinarku potapše po ramenu. Priznajem, i ja sam bio jedan od njih. Dodao sam je čak među prijatelje. No, juče sam imao prilično neprijatnu prepisku s njom u vezi s jednom meni vrlo bliskom temom, a koja upravo pokazuje ono što sam naveo gore - nadmenost neznanja. Ja se ne sećam slučaja da je neki novinar kod nas (ili političar, kad smo kod toga) nekad izašao i rekao „jeste, pogrešio sam, izvinite“. Imao sam često i priliku da moram da branim svoje jezičke komentare od diskreditovanja na osnovu toga što sam izBosne. Jer, pobogu, šta mi Bosanci znamo o jeziku? No, znate, ima nas budala koji se sećamo i šta smo učili u školi. Dakle, o čemu govorim sad? Juče je bila 52. godišnjica svečanosti na kojoj je Ivi Andriću uručena Nobelova nagrada za književnost. Tim povodom, oglasila se već pomenuta novinarka, a ja nisam mogao da joj ne odgovorim. Primetićete da se svojski trudim sve vreme da se ne razgoropadim. Status i diskusiju možete videti na ovom linku, a evo i slikom, za slučaj da nekad misteriozno nestane:

Dakle, dovoljna referenca njoj, koja eto nije bežala s časova, nisu ni Klajn, ni Pravopis, ni Gramatika, ni geografsko poreklo piščevo i moje - standardno, tipično novinarski: ja ZNAM. Iako nas uče da su novinari „univerzalne neznalice“, naši novinari se ne bi složili s tim.

Za neverne Tome, evo šta kaže Klajn na tu temu (Rečnik jezičkih nedoumica, 12. izdanje) - odrednica „Ivo“:

„Ive Andrića, Ivi Andriću, Ivin, običnije nego Iva, Ivu, Ivov; v. -o (IMENA)“

Pod „-o (IMENA)“: Dvosložna muška imena na -o s dugouzlaznim akcentom, npr. Pero, Ivo, Simo, Vojo, Vlado, Zuko, Kiro itd. mogu imati dvojaku promenu: kao imenice m. roda (od Pera, daj to Peru, Perov) i kao imenice na -a (od Pere, daj to Peri, Perin).

Rečnik uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske kaže: „Perin (prema Pera i Pero, gen. Pere), Perov (prema Pero, gen. Pera); Ivin (prema prema Iva i Ivo, gen. Ive), Ivov (prema Ivo, gen. Iva).

I konačno, udžbenik iz kojeg nas je većina učila u srednjoj školi barem, Gramatika srpskoga jezika, Beograd 2000 (autori Ž. Stanojčić i Lj. Popović), tačka 178v: „Imenice muškog roda koje s nominativnom na -o sa dugouzlaznim akcentom, osim prve promene (Pero, Pera, Peru...), mogu imati u zavisnim padežima i promenu po III vrsti imenica: Pero, Pere, Peri...“

Dakle, kome Klajn nije dovoljan, ima barem druga dva izvora, valjda relevantna. Bar su dovoljno relevantna za nastavu u školama i na fakultetima. Novinarima poput Milene Petković izgleda nisu, no se još i sprdaju s tim.

Pred zaključak: Kod nas uBosni (odakle je Andrić, ne zaboravite, da naglasim još jednom, čisto da se zna) žensko ime Iva zaista takoreći ne postoji. Bar nije postojalo kada sam ja bio dete, a kamoli kada je rođen Andrić. Tamo nikome ne bi palo na pamet da pomisli da se govori o nekakvoj Ivi, naročito kada je u kombinaciji s prezimenom u „muškom“ padežu. Pored toga zaista mislim da bi bilo lepo da neko ko hoće da popuje na neku temu, i to još javno, prvo uzme i prouči malo to o čemu popuje. Ili ako pogreši (a svi grešimo), da prihvati grešku. Ili da se ima u vidu da se srpski jezik ne govori samo u sopstvenom selu, nego i malo šire, a da je norma prilagođena ne sopstvenom selu, nego tom „malo šire“. Takođe, ako već popuješ o jeziku, piši ga bar ispravno (mani se „ošišane latinice“, pazi na interpunkciju i gramatiku). Znam, tražim previše (šta se sve tek može čuti iz usta studenata i nekih profesora na nekim katedrama na Filološkom fakultetu u Beogradu, ajoj).

Zaključak: Ja da sam urednik, od mene bi samo na račun nadmenosti i gramatike dobila otkaz, a ne platu. Znam, bezdušan sam.

Blic i geografija Srednje Zemlje

2013-12-06T10:16:00.000+01:00

Nakon priče o papi Franji i TolkEnu i 10 neverovatnih činjenica o nastavku Hobita, Blic se ponovo otisnuo u Srednju Zemlju... ali im ne ide baš. Nekako im eto nikako ne ide. Ovog puta su zabrljali u geografiji. Naime, planina s kojom porede ruski vulkan se ne zove Mordor, nego Planina Usuda ili Plamena Planina (u originalu Mount Doom). Mordor je oblast u kojoj se nalazi.

Ono što je ovog puta pak zanimljivo jeste činjenica da su administratori Blicovog sajta objavili komentare čitalaca koji im skreću pažnju na ovu grešku, i to iz dva razloga: obično ne objavljuju komentare onih koji ih kritikuju, i drugo - i pored pomenutih komentara, oni članak ne ispravljaju.

Ponovo Blic, ponovo Tolkin

2013-12-06T09:16:00.003+01:00

Posle debakla „TV Blic“ i priče o papi Franji i Tolkenu, nisam očekivao da ćemo već tako brzo imati slično zadovoljstvo u samom „glavnom“ Blicu. Poznato nam je odavno da naši novinari nisu baš vični dobrom (ili bar ispravnom) prevođenju priloga iz stranih medija, ali se Blic svojim novim poduhvatom (i ovih dana generalno, kao što ćemo videti) munjevito progurao na prvo mesto. Naime, u članku o „10 neverovatnih činjenica o nastavku Hobita“ SVE je neverovatno, počev od interpunkcije, pogrešnih prevoda, rodova, brojeva, padeža pa sve do mešanja valuta. Materijalne greške na sve strane (recimo patuljčica umesto vilovnjakinja), mozga nigde, i sve deluje kao da je novinar žurio da prevede ovaj članak Dejli mejla.

Članak čitajte na sopstvenu odgovornost.

Pornografija crne hronike I - 24 sata i smrt brata Save Miloševića

2013-12-06T08:21:00.000+01:00

Ovo je nešto o čemu sam hteo da pišem na Dopisima iz Diznilenda, ali svakako da mu je mesto i ovde. Iako viđam svakodnevno ovakve vesti po portalima i u novinama, tek sad sam odlučio da počnem da pišem i o tome, jer mislim da su prešli određenu granicu pukog izveštavanja o saobraćajnoj nesreći i prešli u oblast senzacionalizma.

Naime, 24 sata vest o pogibiji brata Save Miloševića, uz propratnu neprimerenu sliku (o toj temi ćemo posebno jednom) na svom fejsbuk-nalogu objavljuju uz reči „pogledajte detalje“. Prvo, zašto je posebno bitno što je poginuo brat Save Miloševića? Drugo, u redu, poginuo čovek, neka mu je laka crna zemlja. Ali - koja budala želi da čita još i DETALJE o tome? Kakve detalje? Šta me briga kojom brzinom je vozio i gde se tačno desilo i kako - desilo se, čovek je mrtav, kraj priče! Ono čega sam pak svestan i od čega mi se zapravo najviše plače jeste da većina njihovih čitalaca svakako žele da čuju detalje.

Slučaj pisma novinara Dušana Mašića novinarki Kurira povodom slučaja „Ognjanovići“ ili Cenzura u medijima u Srbiji, ma otkud to?!

2013-11-28T23:57:00.002+01:00

Danas je na sajtu B92 i još nekih medija objavljeno otvoreno pismo novinara Dušana Mašića (koji trenutno radi na BBC - zbog toga poređenja s BBC u pismu) upućeno novinarki Kurira Sanji Ilić, a povodom slučaja „Ognjanovići“, koji je ona „zakuvala“. Facebook je bukvalno eksplodirao od šerova tog pisma, a večeras na sajtovima B92 i portala Mondo to pismo međutim više ne možete naći. Nisam uspeo doći do razloga ovoj cenzuri - na kraju sam poslao poruku samom autoru i ukoliko dobijem odgovor, podeliću ga s vama (posredno sam saznao da B92 kao razlog navodi „menadžment“ a Mondo „Telekom“). A podeliću i pismo, jer sam - kao što mnogi znaju - principijelno protiv zabrane kritikovanja javnog rada. A dok mediji u Srbiji divljaju i truju nas sve mržnjom, gadostima i raznim glupostima koje su u drugim zemljama kažnjive, cenzori uklanjaju pisma kritike upućena bednim piskaralima. Aferim.

“Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca….ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.

I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,…. šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja…..tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.

U nadi da ću i to dočekati…

Srdačno
Dušan”

#onokad ne znamo razliku između pada i rušenja

2013-11-13T00:21:00.001+01:00

Kurir je u nedelju objavio sledeću vest:

Problem je, naravno, u naslovu, i kako reče Goran Skrobonja (parafraziram): „Pa što su ga rušili ako ne umeju kako treba!?“

Štampani trejleri

2013-11-13T00:00:00.001+01:00

Iako ovih dana skupljam energiju da se pozabavim temom naslova u novinama koji ili nemaju nikakve veze sa sadržajem teksta, ili su napisani tako da nemaš pojma o kojoj ličnosti pišu, te moraš da klikneš na link, odlučio sam da pre toga poklonim pažnju nečemu što primetih sasvim slučajno uzevši u ruke štampano izdanje „24 sata“. Naime, kao što verovatno već znate, na poslednjoj strani novina nalaze se vesti iz šou biznisa. A današnji „veliki članak“ bio je posvećen večerašnjoj epizodi X-Faktora, odnosno Luisovoj i Đoganijevoj ćerki. I sve to ne bi bilo tako strašno da nam novinar/ka potpisan/a kao „is“ na kraju teksta ne prepričava (bukvalno!) trejler/najavu večerašnje epizode koji je emitovan na TV i objavljen na youtube.

Pored Maje, na sceni ćemo videti i Marinelu Đogani, ćerku Đoleta i Slađe Đogani. Kristina Kovač će jednu od ove dve takmičarke pitati: "Kao ćerka poznatog tate moram da pitam da li ti to u ovom trenutku odmaže ili pomaže?"

Kiki će jednom takmičaru reći da je njegova interpretacija zvučala kao boks meč, dok će Željko steći utisak da takmičar još nije ni mutirao.

Željko i Kristina ponovo će se svađati oko toga da li takmičari treba da pevaju domaće ili pesme na engleskom, a pošto Željko jednog takmičara bude naterao da otpeva sevdalinku, Kristina će mu reći: "Željko, znači, treba te ubaciti u mašinicu za meso!"

A evo i video:

Pa eto tako, živelo nam „novinarstvo“!

TV Blic, Papa i Tolken ili Apoteoza gluposti

2013-10-25T18:24:00.003+02:00

TV Blic mi je jedan od omiljenih izvora novinarizama, ali do sada nikada ništa nisam napisao o glupostima koje oni objavljuju. Ne znam sad ni sam zašto - verovatno iz razloga što su to toliko fantastične gluposti da čovek nikako ne može da poveruje da je to prošlo jedan mozak, a kamoli da je neki urednik pogledao. A ima i toga da mi je mrsko da prekucavam to što oni pišu, budući da ih na internetu (hvala Bogu) nema. No, ovo što su danas objavili, to je ipak biser kakav treba čuvati za sve vekove, i u istoj je kategoriji sa Planetom Saruman. A igrom slučaja im je i tematika zajednička. Kaže ovako:

Papa Franja fan J.R.R. Tolkena

J.R.R. Tolken, koji je osvojio filmsku publiku svojim filmovima „Gospodar prstenova“ i „Hobit“, i još jednog fana, možda i najvažnijeg na svetu - papu Franju. Sveti otac je spomenuo Tolkena kao uticajnog pisca koga vredi čitati, i to tokom uskršnje molitve u Argentini. On je iskoristio i putovanje Sema i Frodoa da unište prsten kao savršenu paralelu borbe dobra i zla u svakodnevnom životu. Tolken je kazao da je veoma počašćen papinim rečima.

Dakle odakle čovek uopšte da počne, kako da se ne pitam otkud to da je toliko gluposti stalo na tako malo prostora, i kako da nije implodiralo sve? Da nas ne zaboli glava, navešćemo samo taksativno: Tolken, osvojio filmsku publiku svojim filmovima, fali glagol u prvoj „rečenici“, tokom uskršnje molitve u Argentini (nije jasno da li ga treba čitati inače, ili tokom molitve u Argentini), otkud im da se tek sad sete toga, Uskrs bio davno, zatim „Frodoa“ i na kraju Tolken koji je izgleda vaskrsao i pobrkao počašćen sa počastvovan. 73 reči, beskonačno mnogo gluposti. Zaustavite internet, zaustavite medije, TV Blic je pobedio.

Hvala Saški što mi je skrenula pažnju ♥

„Glupi bosanski navijači“ ili još gluplji novinari i urednici beogradskih medija

2013-10-18T20:36:00.001+02:00

Da, da, da, nisam se javljao neko vreme, imam mnogo (pametnijeg) posla, iako svakog dana naiđem na bar dve stvari vredne ovekovečenja i objavljivanja ovde. No, ponekad naiđe tako nešto zapanjujuće da naprosto ne mogu da ćutim. Ovog puta ću, osim ovog članka, morati da kontaktiram i redakcije RTS, Blica i B92 jer su prenele sledeću vest (dajem izvod sa RTS):

Босански навијачи погрешили државу

Пажња: Није Њуз нет. Група навијача фудбалске репрезентације БиХ купила авионске карте и уместо у Литванију отпутовала у Летонију. "Кад смо стигли тамо, видели смо ми све нека тишина, нема наших навијача нигде."
Невероватна авантура навијача репрезентације БиХ, који су уместо на историјски меч "змајева" у Литванију, отпутовали у Летонију.

Навијач фудбалске селекције БиХ, Харис Тресњо, кренуо је са групом пријатеља на утакмицу, али на њихову жалост, завршили су у погрешној држави. Харис, који је иначе шумар из Овчара, за портал vjesti.ba испричао је шта се догодило:
"Ја и мојих неколико јарана кренули смо на утакмицу да навијамо за Босну, али уместо у Литванији, ми смо завршили у Летонији. Зај**али смо се кад смо куповали карте за пут и нисмо приметили да идемо у криву државу. Кад смо стигли тамо, видели смо ми све нека тишина, нема наших навијача нигде", рекао је Тресњо за портал Vijesti.ba.
"Питали смо неке људе, на енглеском, где су сви и где се игра фудбалска утакмица. Испричали смо како смо дошли из БиХ да навијамо за наше, али су нам се само смејали и говорили да смо јако далеко од стадиона. Један млађи момак нам је онда дошао и објаснио како смо у погрешној држави и како се не игра у Летонији него у Литванији. Лутали смо још мало главним градом, да се уверимо", рекао је Харис.

Харис признаје да никад није разликовао те две земље - Литванију и Летонију - и како су били "љути на јарана који им је купио карте".
Али ипак, на крају су се добро провели и у Летонији. Пронашли су кафић који је преносио утакмицу Босне и Херцеговине и Литваније, и уз много тамошњег пива прославили успех репрезентације БиХ.
"Ову глупост памтићу сигурно до краја живота", завршио је Харис.

Ovu istovetnu vest preneli su i B92 i Blic (a verovatno i drugi mediji, no ja sam se zadržao na ovim najvećim i najčitanijim). RTS nas jedini upozorava da nije u pitanju njuz.net. Da, nije njuz.net - mnogo je gore. Vest je plasirao portal Vijesti.ba NAGLAŠAVAJUĆI pritom na kraju da je u pitanju šala i upućujući na portal ba.novosti24.net/ na kojem možete da napravite tako "vickaste" vesti - dovoljno je da ukucate nečije ime, prezime i zanimanje i gotovo.

Ja sam lično ovu vest s navijačima video već, a i bio žrtva nekoliko sličnih šala, tako da ja nisam baš merodavan da govorim da li neko treba da shvati da je to takva šala ili ne. No, svako iole obrazovan zna da se avionska karta ne kupuje za zemlju, nego za konkretan aerodrom. Dakle, ukoliko navijač ima kartu za utakmicu u Vilnjusu ili ukoliko planira da je kupi tamo, on kada kupuje avionsku kartu za Vilnjus, a ne za Litvaniju (što svakako ni ne može). I zar ne odiše ceo tekst naprosto jednom neverovatnošću koja svakog urednika/novinara treba da nagna da bar proveri na Google da li se to stvarno desilo? Da li je moguće da su mediji toliko pornografski željni senzacije da puštaju sve na svoje portale i u etar, bez ikakve provere? Iako me ništa ne iznanđuje, ja sam na kraju zapanjen. I nek se uvredi ko hoće, ali je sve jasnije da se novinari kod nas u novinarstvo i logiku razumeju k'o Mara u krivi kurac.
U normalnim zemljama za ovakve gafove se dobija otkaz.

Viša matematika za redakciju Blica...

2013-08-15T22:01:00.000+02:00

Znam da je matematika problem za mnoge đake u školama, pa se zbog iste posle mnogi odluče da nastave u društvenom, recimo novinarskom smeru. No neke osnovne stvari moramo da znamo u svim profesijama. Naime, Blic je danas na svom sajtu objavio članak u kojem pišu kako Pol Makartni želi da vrati prava na pesme Bitlsa koja mu je ispred nosa na aukciji svojevremeno oteo niko drugi do dvostruki partner u duetima, pokojni Majkl Džekson. Novinar/ka M.M.V (nije li grozno što se više ne potpisuju punim imenom i prezimenom?) nas obaveštava da je pomenuta aukcija bila 1978. godine, da bi pritom samo par redaka kasnije napisao/la da je aukcija bila pre 56 godina, te da zbog toga prava moraju da se vrate prvobitnom vlasniku. Znam, reći ćemo svi da je lapsus, ali zar niko više ne čita šta je napisao/la pre no što lupi enter/send/publish? I zar urednici stvarno više ništa ne čitaju?

Pošto očekujem da će videti moj komentar i ispraviti grešku (a nekako se potajno zlobnički nadam da je neće ispraviti), evo screenshot za svaki slučaj:

P.S.
Bilo mi je mrsko da odmah pišem i ovo, odnosno da istražujem, ali hvala Bogu na dragim koleginicama. Elem, aukcija je bila posle saradnje Džeksona i Makartnija (što je bilo početkom osamdesetih) - bila je 1985. Od tad do danas tek nije prošlo 56 godina.

Gradska geografija, Brankov most i Dunav

2013-05-29T14:35:00.000+02:00

Naravno da od novinara u Kuriru ne očekujemo bukvalno ništa (ne zato što volimo da nas iznenade, nego zato što znamo da nema smisla), ali mislim da je ovo jedan od najvećih bisera koji su se ikada pojavili u našem novinarstvu. Naime, Urednik je danas objavio ovo.

Šta čovek dakle može reći na ovo? Ili je žena Wonder Woman, ili u Kuriru još nisu došli do lekcije o gradskoj geografiji Beograda.

P.S. Za one koji i dalje ne znaju - ispod Brankovog mosta teče Sava.

Nepostojeće nepostojano „a“ i Njuz

2013-05-15T14:56:00.000+02:00

Da, da, da, svi mi volimo Njuz. No, u međuvremenu su postali dovoljno veliki i jaki da i od njih možemo očekivati neke standarde. Bar one najosnovnije. Danas je osvanuo i vrlo brzo se proširio članak „Počeli pregovori Brisela i Beograda da bar Mirna Radulović nastupi u finalu Eurosonga“, jer je tema aktuelna, a i lepo je napisan. No, jedan pasus glasi ovako:

Kako saznajemo u Briselu, glavni kamen spoticanja trenutno su kostimi naših devojki.

Genitiv množine od „devojka“ glasi „devojaka“, a ne „devojki“. Nemojte samo da se prevarite, genitiv množine je svakako „lopti“, a ne „lopata“.

Padeži i odnosne zamenice - nije to baš lako...

2013-05-14T19:15:00.001+02:00

Svi mi nekad imamo poteškoće da se snađemo sa rodom, brojem (da ne kažem brojOm) i padežom kada pišemo složene, dugačke rečenice, sa mnogo imenica raznih rodova, naročito ako treba da napišemo i neku zamenicu (pogotovo ako je odnosna). No, to je nešto što novinarima ne bi smelo da se dešava. Ali dešava se. I to redovno. Budući da sam poznat kokakoličar, svakako sam odmah kliknuo na link koji mi je „iskočio“ na fejsu, a koji tvrdi da je neki tamo čovek otkrio recept za koka-kolu. I šta vidim u prvoj rečenici odmah?

Amerikanac iz Džordžije, Klif Kladž tvrdi da je našao stari recept koji otkriva "tajnu" pića koji pije cela planeta, koka-kole.

Dakle, molim vas, on je otkrio recept pića KOJI pije cela planeta. Sad da ne pametujem previše, evo najkraće: piće je srednjeg roda, te akuzativ odnosne zamenice glasi „koje“, a ne „koji“. Ovu vest je, kao što možete videti na slici, objavio Mondo. I tu bismo priču mogli završiti. No, ja sam vest pročitao na portalu Nadlanu, koji ju je preneo s portala Mondo. I kao što svi mediji (ali bukvalno svi) u Srbiji uzmu vest od Tanjuga ili koje već agencije i „od a do ž“ ostave sve isto, uključujući i očigledne greške, tako je i ovog puta. No, to je tema o kojoj ćemo jednom posebno razgovarati - možda napravimo i neku anketu među medijima koji budu želeli da učestvuju. Na kraju, podsetićemo se jednog sličnog slučaja, koji po mom skromnom mišljenju nije dobio dovoljno pažnje.

Ma ko još da uči glavne gradove?!

2013-05-13T13:56:00.000+02:00

Ostajemo na temi iz prethodnog članka - Evrovizija. Tekst je od 1. maja, i ne bih ga primetio da mi jedan prijatelj nije skrenuo pažnju na njega. Sa „profesionalnih“ novinskih agencija i medijskih kuća prelazimo na Prvi srpski internet tabloid „Tračara“. Naime, u najavi da „Moje 3“ putuju u Švedsku, pomenuti sajt em švedsko Malmö transkribuje kao Malmo, em ga naziva glavnim gradom te zemlje.

Glavni gradovi nekolicine zemalja su večiti predmet zabune kod mnogih ljudi (Kanada, Australija, Turska, Brazil, vrlo često i SAD), ali Švedska na Tračarinu žalost ne spada u te zemlje.

Materijalne greške ili Srbija do Malmea

2013-05-13T13:37:00.003+02:00

Naši novinari nemaju običaj da proveravaju podatke koje koriste u svojim tekstovima. Verovatno im je mrsko da uključe Google, pogotovo kada treba sebe da predstavimo kao najbolje u nečemu. Tako je danas na nekolicini portala osvanuo tekst/najava za sutrašnje prvo polufinale Evrovizije, čiji je izvor Tanjug. Tekst većim delom korektan, sa standardnim greškama u padežima, nastalim redaktorskim zahvatima bez mozga (urednik ispravljao, sekao rečenice, prekrajao, a nije obraćao pažnju na padeže, standardna procedura), a isto tako su ga preneli svi ti portali, sa istim greškama. No, jedna greška me je posebno „žacnula“, pošto se ježim na prekomerno samohvalisanje imanentno našim medijima. Naime, jedan deo teksta glasi ovako:

Srbija je kao samostalna država prvi put nastupila na Pesmi Evrovizije 2007. godine u Finskoj i pobedila sa pesmom "Molitva" koju je izvela Marije Šerifović, ostvarivši rekord po broju poena koje je dobila (298).

Ovde osim što imamo grešku u padežu kod imena pevačice, imamo materijalnu grešku - laž - da je Srbija oborila rekord i imala 298 poena. Srbija je imala 268 poena. Prethodni rekord postavila je Finska 2006. godine, sa 292 poena. Rusija je u Beogradu 2008. godine imala 272 poena, rekord Finske je 2009. u Moskvi do kolena potukao Aleksandar Ribak sa 387 poena, Nemačka je naredne godine pobedila sa „samo“ 246 poena, Azerbejdžan je u Diseldorfu imao još manje - 221, dok je Švedska prošle godine ponovo okupila i publiku i žiri, ostvarivši 372 poena (a vrlo lako se moglo desiti da obore Ribakov rekord).

Nama koji pratimo Evroviziju malo bliže, a danas je za to zaista dovoljno „pretplatiti se“ na zvanični youtube-kanal ove manifestacije, pažnju privlači svakako i sledeći deo teksta:

Scena u Malme areni takođe će biti u obliku leptira, a organizatori su želeli da atmosfera bude intimnija i da u prvom planu bude muzika. Osnova glavne pozornice u areni biće kružnog oblika, sa pistom koja vodi do sporedne bine, na drugom kraju arene.

Sporedna bina, kao što se da videti na bilo kom snimku proba iz Malmea (ispod sam postavio probu Nemačke, jer je ona jedna od retkih zemalja koje koriste tu sporednu binu), nalazi se na kratkom rastojanju od glavne bine, i nikako nije na drugom kraju arene.

Dakle, kad se sve sabere i oduzme, vidimo da Tanjugovi novinari osim što nemaju lektora, ne koriste Google, a ni najjednostavniji izvor informacija - Vikipediju. Čovek da se zapita čemu onda jedna takva državna agencija.

Prevoj vokala ili Ponekad se desi čudo, al' zamalo...

2013-05-13T13:18:00.003+02:00

Bio sam danas na sajtu Tanjuga, tražeći jednu stvar, a naišao sam na ovo:

Pošto ih nisam dugo zvao, a znate već kako kažem da su oni rasadnik nepismenosti, uzmem telefon, okrenem ih i objasnim urednici da se kaže „Irinejem“, a ne „Irinejom“ i da bi čovek očekivao od novinara državne agencije da bar toliko zna, kad već nemaju lektora. Par minuta kasnije, na sajtu je ovo:

Eto, nekad i poslušaju glas iz mase.

P.S. Moje oči nisu što su nekad bile. Padež je ispravljen samo u naslovu, u tekstu i dalje piše „Irinejom“.

U sred srede

2013-05-10T13:59:00.000+02:00

Uglavnom imam utisak da novinari ne čitaju svoje tekstove. Ne čitaju ih ni urednici izgleda. Ili sam možda ja poremećen, ili patim od neke bolesti koja uzrokuje da odmah primetim svakakve gluposti koje normalnom čoveku promiču.

Imamo tekst o iminentnoj propasti ski-centra Brezovica. I evo šta tu piše u jednom pasusu:

Osim ovoga, prodat je jedan plac u centru Ski centra na kojem je naprvaljen parking prostor.

Dakle, plac je u centru centra. Znam da sad sitničarim (zapravo, ceo ovaj projekat je jedno veliko sitničarenje), ali majku mu, pa valjda ima i lepših načina da se nešto kaže. Recimo „u centru Ski kompleksa“ ili nešto tako. Ali ko će još da piše tekst i misli na stil?

Kad te balkanski novinar nakiti, šljaštiš kao ciganštura (Pridevi, ponavljanje, nepotrebne informacije, prvi deo)

2013-05-10T02:10:00.000+02:00

Ispričavam se svima koji se nalaze uvređeni naslovom ovog članka. No, naši novinari, verovatno podstaknuti vremenom kad su bili plaćeni po količini napisanih reči, imaju običaj da tekstove kite nepotrebnim ponavljanjem informacija, prekomernom upotrebom prideva i objašnjavanjem onoga što je po sebi jasno (a da pritom ono što je nejasno ni ne objasne). U nastavku ćemo se pozabaviti nekolicinom primera ove pojave, ovog puta izražene u tekstu kojim sam se bavio u onoj Ustanovi a i u prethodnom članku:

Mlada Beograđanka Sanja Beštić, režirala je pozorišnu predstavu „Tesla“ koji će premijerno biti izvedea 24. maja na čuvenom Brodveju u Njujorku.

Dakle - potpuno nevezano za činjenicu da verovatno i deca koja u Africi umiru od gladi znaju za Brodvej, naša novinarka ima potrebu da naglasi da je Brodvej čuven.

Prema rečima srpske rediteljke Sanje Beštić, “Tesla“će sigurno izazvati veliko interesovanje publike, jer se radi o jednom neobičnom i nesvakidašnjem geniju kakav je bio nobelovac srpskog porekla Nikola Tesla, o čijem će životu publici na premijeri, biti otkriveno mnoštvo nepoznatih činjenica.

Iako smo u uvodnom pasusu saznali da je gospođa Beštić Beograđanka, novinarka ima potrebu da nam već u sledećem pasusu saopšti da je ona srpska rediteljka. Ne znam, ja sam u prethodnom pasusu pomislio da je ona kuvarica, a vi? Nećemo u ovom članku obraćati pažnju na pogrešnu upotrebu navodnika, to ostavljamo za neki drugi put, kao i prekomerno korišćenje ustaljenih fraza (time ćemo se zapravo baviti baš uskoro). Potom nam objašnjava da se u predstavi radi o Nikoli Tesli, kao da to nismo već pretpostavili, a i eto, podseća nas da je to nobelovac (a nije nobelovac) srpskog porekla. Što mi naravno nismo znali, jer smo pretpostavili da je u pitanju neki Arapin, ili nešto slično egzotično, budući da nije na -ić.

Priča ove zanimljive pozorišne predstave, vrti se oko Teslinog doprinosa čovečanstvu, kao i nastojanje da spreči da Srbiju pogodi rat, ali je protkana i romantikom zbog naučnikove platonske ljubavi sa Katrinom Džonson, ženom njegovog najboljeg prijatelja.

Dakle, novinarka sedi u svojoj kancelariji u Beogradu i piše tekst o predstavi koja će biti izvedena u Njujorku, koju još niko nije video, ali ona zna da će biti zanimljiva. Usput primećujemo, na osnovu padeža reči „nastojanje“ da ne vlada složenim rečenicama, kao i da još nije naučila da se fraza „vrteti se oko“ koristi uvek sa genitivom, kako u glavnoj, tako i u zavisnim rečenicama.

Jednog od najvećih naučnika današnjice - Nikolu Teslu, igraju dvojica glumaca : mladog Teslu tumači Britanac Džejms Li Tejlor, koji neodoljivo liči na njega u periodu mladosti i poseduje harizmu kojom je Tesla plenio, dok je stari Tesla srpski glumac Željko Džek Dimić. Pored njih, u predstavi “Tesla” igra i sin slavnog fudbalera Predraga Mijatovića - Luka Mijatović, kome je rediteljka Sanja Beštić poverila čak četiri uloge, od kojih je jedna i lik Kralja Petra II.

Zatim nas ponovo podseća da je Tesla jedan od najvećih naučnika današnjice (iako smo na dovoljno velikom vremenskom rastojanju od Tesle da teško da možemo da kažemo „današnjica“, iako će neko zasigurno reći da je on i danas aktuelan, kao što jeste), a onda dolazimo do jedne posebno zanimljive boljke balkanskog novinara, a to je da se bavi nacionalnošću objekta svoje pažnje. Bitno je dakle da je prvi glumac Britanac, a drugi Srbin. Tom pojavom ćemo se takođe posebno baviti u naredno vreme. Novinarka svoju pažnju dalje usmerava na sina Peđe Mijatovića, podsećajući nas da je pomenuti promašivač penala - slavan. Pre toga nas ona još jednom podseća da je naslov predstave „Tesla“.

Rediteljku pozorišnog komada „Tesla“, Sanju Beštić, posebno je zanimao Teslin emigrantski period života u Americi i njegov dolazak sa 29 godina u „obećanu zemlju“. Prema njenim rečima, Tesla je bio gospodin koji je pripadao njujorškom kremu, a najbolji prijatelj bio mu je Mark Tven. Kako je objasnila Beštićeva, Nikolu Teslu doživljava kao skromnog čoveka koji nije mnogo mario za novac, pa je samim tim ceo koncept njenog komada „Tesla“ zasnovan na odnosu Tesle kao genija i čovečuljka Edisona, koji je po njenom mišljenju bio „ samo sposobni menadžer“.

U ovom odeljku nas još jednom podseća da je Sanja Beštić rediteljka, da i dalje čitamo o pozorišnom komadu, da se isti zove „Tesla“, koristeći u drugom delu rečenice sumnjiv red reči. Posle živopisnih informacija koje nam rediteljka saopštava, novinarka nas još jednom podseća na ime komada.

Rediteljka ove neobične predstave je mišljenja da je vanserijski naučnik Nikola Tesla po mnogima ostao neshvaćen, ali da je jedina istina da je i pored toga i dalje „najveći među najvećima“.

Ne znajući više kako da oslovi Beštićevu u tekstu, novinarka nas podseća još jednom da je ona rediteljka, a predstava ne samo da je zanimljiva, ona je i neobična (a ja vas podsećam da je niko još nije video, a naročito ne naša novinarka). Učimo takođe da Nikola Tesla ne samo da je jedan od najvećih naučnika današnjice, nego je i vanserijski. Potom dobijamo mutnjikavu konstrukciju da rediteljka misli da mnogi smatraju da je Tesla ostao neshvaćen. Ili je zapravo htela da kaže da mnogi ne shvataju Teslu. To je nešto što će nam ostati zauvek izgubljeno u komunikaciji novinarke i rediteljke (ako je komunikacija uopšte i postojala). No, ne brinimo, ona nam saopštava da je on i pored toga, dakle iako je neshvaćen, „najveći među najvećima“. Sad mi je zaista pao kamen sa srca.

Prema rečima rediteljke Sanje Beštić koja poslednjih godina vrlo uspešno ostvaruje svoje snove postavljajući pozorišne komade na Brodveju, publika koja joj najviše znači u životu a često nedostaje, upravo je beogradska publika.

I za kraj, nezaobilazno kićenje lokal-patriotizmom. Posle još jednog podsećanja da je zanimanje Sanje Beštić „rediteljka“, i posle informacije da vrlo uspešno postavlja pozorišne komade na Brodveju (da slučajno ne pomislimo da zapravo postavlja rekvizite na scenu), poentiramo nezaobilaznom činjenicom srpskog novinarstva, a to je „jebeš snove, beogradska publika je zakon“. U tom smislu mladoj srpskoj rediteljki Sanji Beštić koja na Brodveju postavlja pozorišni komad „Tesla“ o najvećem među najvećima, čuvenom nobelovcu srpskog porekla i vanserijskom naučniku Nikoli Tesli, želimo brz povratak u rodni grad i uspešan rad pred voljenom beogradskom publikom.