Pravni pogledi

Govor mržnje i slične protiv pravne radnje na društvenim mrežama

2014-04-10T22:48:00.000+02:00

Danas pročitah ovaj članak u Blicu: Da li i oni koji "lajkuju" poziv na nasilje mogu da odgovaraju?
Nakon ovog članka osetio sam potrebu da razjasnim neke stvari, i eventualno ovim tekstom utičem na svoje kolege koje donose odluke kod ovakvih dela (bilo da su ona krivična ili neke druge vrste).

Pre same materije valjalo bi pomenuti: objave na društvenim mrežama (postovi, twitovi i sl.) koji sadrže elemente govora mržnje (podsticanje na nasilje, zagovaranje diskriminacije...) su zabranjeni i njihovi autori podležu sankcionisanju. I ostali verbalni delikti se mogu učiniti putem društvenih mreža objavom.

Da bi se govorilo o pravnim posledicana neke radnje prvo je potrebno razumeti tu radnju. U ovom tekstu najviše bode oči shvatanje toga da je lajkovanje isto što i govor (javni iskaz). Like opcija na Facebooku jeste opcija za podržavanje određene objavljene stvari ali sama po sebi ne donosi ništa novo samom iskazu. I ako objave sa više lajkova imaju prioritet kod drugih korisnika društvenih mreža u prikazu, ova činjenica nije dostupna široj javnosti. Tj, javnost toga nije svesna. Dalje, podatak o tome ko je lajkovao je uglavnom otežano dostupan time što svako koga to zanima mora da klikne da bi dobio listu. Na nekim mrežama ova opcija čak i ne postoji. Takođe, svedoci smo toga da neki ljudi mahinalno klikću na ovu opciju. Takva pojava je vrlo laka jer da bi ste kliknuli na Like dugme Vi ne morate da pročitate objavu. Često su objave prikazane samo u skraćenom izdanju te se tako nešto lako može desiti.
Da sumiram, onaj koji lajkuje je samo neko ko je prisutan toj objavi (video ju je, može se uporediti sa čovekom koji na trgu sluša nekog ko čini govor mržnje) i jednim laganim gestom je pokazao da mu se ta objava sviđa. On je nikako ne prenosi dalje, niti je direktno čini nekome dostupnom. Takođe, na nekim mrežama ne postoji opcija "osuđujem" ili njoj slična već samo opcija podrške tj "sviđa mi se" (like).
Primena stava da se za takvu vrstu ponašanja može nekome suditi dovelo bi do brojnih problema u praksi. Postoji povećana mogućnost da nevini ljudi budu osuđeni.

Drugi deo ove vesti tiče se deljenja (share-ovanja, retweetovanja i sl.). Ovde je situacija već drugačija. U tekstu je već spomenuto da se uz samo deljenje može dodati komentar. Ali prvo da razjasnim šta je to. Na društvenim mrežama je moguće određenu objavu proslediti dalje svojim pratiocima (onima koji čitaju ono što vi stavljate na svom profilu) ili sa nekim drugim skupom ljudi u zavisnosti od vrste društvene mreže i njenog rada.
Ja bih deljenje podelio prvenstveno u dve grupe, na onu sa komentarom i onu bez komentara.
Kada nema komentara ja bih postavio pitanje da li postoji namera podrške ili osude glavnoj objavi kojom je učinjen govor mržnje. Ako se desi, na primer, da je objava podeljena sa grupom ljudi koji se profesionalno bave ljudskim pravima od strane nekog ko se takođe, makar amaterski, bavi ljudskim pravima onda to ne bi bio govor mržnje nego prosto deljenje informacija na stručnom nivou i to u sirovom obliku. Međutim, ako se ovakva poruka objavi u sredini gde ima onih koji tu objavu mogu prihvatiti i podleći njenom uticaju onda je tu situacija problematična. Ja bih tu u razmatranje uzeo i prethodne objave lica koje je podelilo spornu poruku jer neka lica nisu svesna domašaja takvih poruka.
Ukoliko postoji dodatni komentar uz deljenje onda je situacija znatno jasnija. Ako neko osuđuje taj akt onda ta osoba samo pomaže širenju svesti o lošem uticaju govora mržnje. Takve objave treba podržavati a ne sankcionisati. S druge strane, ako neko podržava spornu objavu takve osobe treba sankcionisati isto kao i one koje su autori originalne objave u kojoj postoje elementi govora mržnje.

Isto razmatranje treba uzeti i kada su druga verbalna dela u pitanju a koja su učinjena putem društvenih mreža i sličnih internet aplikacija.

Krivični zakonik na ovu temu kaže:

Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti

Član 317

(1) Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno prinudom, zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem poruzi nacionalnih, etničkih ili verskih simbola, oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem spomenika, spomen-obeležja ili grobova,
učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.

(3) Ko delo iz st. 1. i 2. ovog člana vrši zloupotrebom položaja ili ovlašćenja ili ako je usled tih dela došlo do nereda, nasilja ili drugih teških posledica za zajednički život naroda, nacionalnih manjina ili etničkih grupa koje žive u Srbiji,
kazniće se za delo iz stava 1. zatvorom od jedne do osam godina, a za delo iz stava 2. zatvorom od dve do deset godina.

Rasna i druga diskriminacija

Član 387

(1) Ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane Srbije,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi.

(3) Ko širi ideje o superiornosti jedne rase nad drugom ili propagira rasnu mržnju ili podstiče na rasnu diskriminaciju,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(4) Ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(5) Ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lice zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od četiri godine zatvora,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Ugrožavanje sigurnosti

Član 138

(1) Ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica,
kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

(2) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema više lica ili ako je delo izazvalo uznemirenost građana ili druge teške posledice,
kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

(3) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima Vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja,
kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Klinika za radno pravo

2013-02-19T00:01:00.001+01:00

Klinika za radno pravo

Nakon nekoliko meseci rada na Radnoj klinici smatram da sam dužan da napišem par redova o samoj klinici.

Klinika za Radno pravo osnovana je pri Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu sa namerom da postigne dva cilja. Jedan cilj je praktičan rad svojih studenata i priprema za sutrašnji samostalan rad, pogotovu u advokaturi. Drugi cilj je pružiti pravnu pomoć iz oblasti radnog prava onima koji je na drugi način ne mogu dobiti. Prvobitno se klinika bavila samo diskriminacijom i zlostavljanjem na radu, međutim, danas se klinika bavi svim pravnim problemima vezanim za radni odnos.

Postupak Klinike teče ovako:

1. Popuni se zahtev za pružanje pravne pomoći koji se dobija na licu mesta

2. Pristupa se intervijuu koji traje 5-10 minuta. U intervijuu se razgovara sa studentima i advokatom pravne klinike. Ukoliko je problem prost moguće je dobiti odmah odgovor. Ukoliko nije, odgovor spremaju studenti za sledeći termin. Korisno je poneti sa sobom kopije svih dokumenata, praktično je i obavezno ukoliko se očekuje od klinike da sastavi neki podnesak ili kompleksnije mišljenje.

3. Ukoliko je to potrebno klinika itrađuje traženi podnesak.

Važna napomena, pomoć se pruža samo strankama koje nemaju advokata. Ukoliko postoji spor, ova činjenica se lako proverava.

Za opštija pitanja moguće je pomoć dobiti i slanjem samog pitanja na mail klinika.radno@pravnifakultet.rs

Moguće je i zakazati termin putem istog maila, s obzirom da ima gužve.

Najčešći problemi sa kojima se susrećemo su pitanja vezana za neisplaćene zarade, neuplaćene doprinose, rad na "crno", zlostavljanje na radu,...

Ukoliko imate pravnih problema vezanih za rad, toplo preporučujem Radnu kliniku.

Klinika se nalazi u ulici Goce Delčeva 36, Novi Beograd. Radi svakim četvrtkom od 17h do 18:30

Milan Dadasović

Regionalno pomirenje

2013-02-18T22:50:00.000+01:00

Krajem prošle godine, 2012, posetio sam seminar pod nazivom "Omladinski Ambasadori Pomirenja". Cilj seminara bio je, da se uz pomoć mladih ljudi, prenese poruka narodu Balkana da treba da se konačno prestane sa međusobnom mržnjom. Ja sam kao učesnik ovog seminara postao Ambasador pomirenja, i imam "zadatak" da prenesem svoja iskustva i znanja na druge zarad stabilizacije regiona.

Više informacija o organizatoru i samom projektu na http://ooo.org.rs/

Ono što je meni i ranije jasno padalo u oči jeste jedno masovno kršenje ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije u periodu od početka raspada Jugoslavije pa do danas. Naime, ne postoji ni jedan oružani sukob u kome se nečija prava ne krše. Tako smo bili svedoci brojnih strašnih scena poput paljenja kuća pa i čitavih sela, masovnih ubistava, genocida, rušenja crkava i drugih religijskih obeležja... Ovoj listi teško je odrediti kraj. Postavlja se pitanje šta nakon svega toga? Istoriju, na žalost, ne možemo izmeniti. Takođe ne možemo ni vratiti preko 100 000 stradalih u tim sukobima. Jasno je da tolika tuga i toliki bol ne mogu tek tako da se nadomeste. Jasno je i da godine života u prognanstvu ne mogu da se nadomeste lako. Ali niko i nije rekao da će proces pomirenja naroda sa Balkana biti lak. Ono što je bitno jeste to da je nama taj proces neophodan kako bi smo dostigli standard nekih zapadnih država i kako bi smo svi jednog dana bili znatno srećniji i kako bi brinuli o nekim stvarima koje su daleko manje strašne od nekog novog sukoba.

Sa stanovištva ljudskih prava pre svega treba poraditi na bezbednosti, da se spreče dalja stradanja. Ja lično smatram da je ovo posao za države kao i za međunarodnu zajednicu u onim delovima u kojima ona ima faktičku vlast. Na tom polju potrebno je suzbiti govor mržnje i stvoriti sistem u kome svaki agresor mora da odgovara za svoja dela. Ni jedna institucija ne sme popustiti ni najmanje pred huliganima i agresorima!

Paralelno sa ovim sprečavanjem nastajanja "novih rana" treba početi sa aktivnim lečenjem starih rana. Ovo se može postići na brojne načine i ni jedan način ne treba zanemariti. Porušena i oštećena imovina treba da se vrati u pređašnje stanje. Ovo nikako ne bi bio lak posao. Trebalo bi prvo popisati svu imovinu, utvrditi sa sigurnošću koje je to pređašnje stanje i zatim početi sa obnovama. Vraćanje imovine bi svakako smirilo tenzije. Za ovakav postupak bi bilo potrebno doneti brojna politička rešenja, a opterećenje budžeta bi bilo ogromno, s toga smatram da bi ovaj postupak dugo trajao ali da je OBAVEZAN. Tamo gde restitucija nije moguća, potrebno je nadoknaditi štetu na drugi način. A imajući u vidu to da se neki ne bi vraćali u mesto iz koga su proterani trebalo bi omogućiti i neki vid drugačije nadoknade. Ako postoji sumnja u Vama o ovome, razmislite samo da je Vama neko oduzeo ili spalio kuću. Zar ne bi bilo divno da Vam je neko sada vrati? Stoji to da je kuća neponovljiva, da vreme provedeno negde drugde ne može da se vrati.. Ali ultimativna pravda ne postoji kad su takve stvari u pitanju, ne možemo sve nadoknaditi, a ovo je svakako dobar korak.

Manje direktna pitanja:
Pored ovih navedenih pitanja, treba krenuti u jednu ozbiljnu sistemsku reformu državnog aparata. Treba učiniti sve što je moguće da građani svih vera, nacionalnosti,... imaju jednaka prava, jednak tretman. Svaki vid kršenja nekog ljudskog prava treba sprečiti. U smislu pomirenja ovo je bitno da se spreči i prema većinskom stanovništvu. Naime, ukoliko vi oštećujete većinsko stanovništvo, veća je šansa da se ono pobuni protiv manjinskog. Dakle, treba jednako postupati prema svima.

Jedno malo dalje pitanje je pitanje ekonomskog stanja u regionu. Ovo pitanje takođe zahteva poseban osvrt iz prostog razloga što glad i nemaština raspiruju svakakva loša dela. Kako stabilizacija bude tekla u pravom smeru tako će i ovo pitanje jednim delom samo da se rešava, i to i jeste jedan od bitnijih razloga za pomirenje i regionalnu saradnju. Zdrava okolina i atmosfera privlače i strane investicije koje su ovde nakon opšteg kolapsa privrede i te kako potrebne.

Za kraj bih napomenuo da je cilj ovog teksta isključivo da podstakne čitaoce na razmišljanje o regionalnom pomirenju i prednostima tog postupka. Ni pod kojim slučajem se ne bih bavio nekim političkim pitanjima i statusnim pitanjima, to je na političarima da reše. Ono što je za nas bitno jeste to da sa susedima moramo sarađivati, i da nam to samo može koristi jednog dana, u suprotnom bićemo poput škorpije i kornjače iz pripovetke, samo ćemo jedni druge sputavati i tako zajedno tonuti.

E sad, predlažem da svako od nas napravi po neki mali doprinos ovom postupku, to je ono što svi mi možemo uraditi i ne mora da košta ama baš ništa. Podržite ovu ideju makar i anonimno, osudite neki zločin svoga naroda, podržite ovaj ili neki drugi tekst svojim komentarom ili "share-om". Najgore što možete da učinite je ništa!

Milan Dadasović

Pravna strana kloniranja

2011-12-16T23:32:00.002+01:00

Evo jednog rada kojeg sam pisao prošle godine za predmet Medicinsko pravo. Mentorka mi je bila prof. dr Violeta Beširević .

Pojam i vrste ljudskog kloniranja

Kloniranje čoveka je proces kojim se kompletna DNK jednog čoveka unosi u jajnu celiju sto dalje dovodi do nastanka embriona sa identičnim DNK kodom. Tako nastali embrion je je u potpunosti isti kao i svaki drugi embrion. Razlika je u tome što nosi DNK materijal samo jedne osobe umesto od dve. Ovakav proces se dešava i u prirodi u vidu jednojajčanih blizanaca koji nastaju kada se oplođena jajna ćelija podeli po prvi put tako da od nje nastanu dve zasebne ćelije. To što embrion ima isti DNK ne znači da će biti identičan onome od koga je uzet DNK. Okolina mnogo utiče na razvoj ljudskog bića. Kloniranje ljudskog bića delimo na dve vrste koje se razlikuju po sudbini dobijenog „materijala“. Te vrste su:

Reproduktivno kloniranje

Reproduktivno kloniranje služi kao zamena prirodnog reproduktivnog procesa. Ovakvim kloniranjem nastaje dete koje ima identičnu DNK kao roditelj. Praktično tako nastalo dete ima jednog roditelja i/ili surogat majku (u zavisnosti da li donator DNK materijala i nosi dete ili ne). Dakle, svrha ovakvog kloniranja je da nastane novi život – čovek.

Terapeutsko kloniranje

Kod terapeutskog kloniranja isto nastaje embrion ali se embrion ne razvija dalje nego se njegove matične ćelije vade i koriste za lečenje. Ovakav tip lečenja predstavlja novinu i stručnjaci smatraju da bi se na taj način mogle izlečiti mnoge bolesti. Takođe, ovakvim se kloniranjem može doći do potpune rgeneracije nervnog tkiva.

Istorijat kloniranja

Metoda kloniranja, transfera nukleusa u enukleisanu ovocitu, prvi put je uspešno primenjena 1952, godine, kada su Bringgs i King uspeli da kloniraju žabu upotrebom embrionalnih blastomera kao donora nukleusa. Kasnije je Gordon (1962) kloniranjem odraslog Xenopusa [1] transferomnukleusa dobijenog iz epitelne ćelije creva punoglavca, pokazao da i diferentovane ćelije imaju potencijal za reprogramiranje. Prvi neuspeo pokušaj kloniranja sisara izveo je Bromhall 1975, godine, transplatacijom nukleusa u ovocitu zamorca, ali su miša uspešno klonirali Mc Gath i Solter Solter, 1983, unošenjem pronukleusa jednog zigota u drugi enukleisani zigo. Godine 1986, Willadsen i saradnici uspeli su da kloniraju živo jagnje upotrebom nukleusa blastomera dobijenih iz embriona u staduijumu 8-16 ćelija i enukleisane ovocite u metafazi II mejotičke deobe. Na sličan način dobijeni su goveče 1987, (Robi i saradnici), i prase 1989, godine (Prather i saradnici). Pokazano je da su ESĆ najbolji donori nukleusa za kloniranje, tako da je upotrebom ovih ćelija klonirano tele 1994, godine (Sims i First), a potom i miš 1999, godine (Wakazama i saradnici).

Korišćenje kultivisanih ćelija kao donora nukelusa za kloniranje, uključujući i kultivisanje somatske ćelije, značajno je unapredilo proceduru NT. U julu 1995, godine, klonirana je živa ovca iz kultivisanih embrionalnih ćelija (Campbell i saradnici 1996, godine). Konačno, upotrebom kultivisanih adultnih somatskih ćelija kao donora nukleusa, klonirana je legendarna ovca Doli 1996,, godine (Wilmut i saradnici 1997. Godine). [2]

Prednosti i rizici kloniranja

Svrha i mogući doprinos terapeutskog kloniranja

Glavni argument u korist terapeutskog kloniranja jeste taj da bi takvo kloniranje moglo da smanji patnju i reši zdravstvene probleme. U ljudskom organizmu postoje tkiva koja se ne regenerišu u opšte ili kojima treba dug vremenski period da se regenerišu. Nervna tkiva nemaju sposobnost regeneracije. Tu terapeutsko kloniranje stupa na snagu, naime, matične ćelije koje se dobijaju kloniranjem (ne diferencirane ćelije) mogu da se diferenciraju tako da postanu nervne ćelije. Ovakvi eksperimenti su obavljani do sad na životinjama i pokazali su veoma zanimljive rezultate. Ovakav tretman bi jednog dana mogao da rešava posledice povrede kičmene moždine.

Možda još značajniji razlog za terapeutsko kloniranje predstavlja potencijalna mogućnost proizvodnje organa. Naime, u svetu postoji veliki problem crnog tržišta organa. Razne kriminalne grupe ubijaju ili sakate ljude i vade im organe kako bi ih prodali onima koji su ti organi potrebni a koji su spremni da ih plate. Ovaj problem je nastao zato što je potražnja za ljudskim organima velika a ponuda daleko manja. Pored toga ima dosta ljudi koji su spremni da izvoje pravo bogatstvo kako bi ozdravili, a isto tako ima onih koji bi za takvo jedno bogatstvo ubili. Pored problema ponude i potražnje javlja se i problem adekvatnosti organa. Naime, postoji velika šansa da presađeni organ bude odbačen ili čak da osoba kojoj je presađen organ umre od posledica transplatacije organa. Ovaj problem bi mogao da nestane uz pomoć terapeutskog kloniranja. Gore pomenute matične ćelije bi mogle da oforme novi organ koji bi imao identičnu DNK strukturu i koji bi predstavljao daleko manji rizik po domaćina. Takođe, tom metodom bi se mogao proizvesti neograničen broj organa.

Najteži oblik terapeutskog kloniranja bi bio proizvodnja čitavog tela ili jednog dela tela donora DNK za potrebe transplatacije. U ovom slučaju telo bi se držalo u vegetativnom stanju. Kloniranje u ovu svrhu je najkontraverznije i sadrži najviše etičkih problema.

Kloniranje u reproduktivne svrhe

Kloniranje u reproduktivne svrhe, za razliku od kloniranja u terapeutske svrhe nema mnogo pozitivnih argumenata. Po mojim saznanjima, jedina moguća prednost se ogleda u budućim napredcima medicine koji bi podrazumevali mogućnost potomka homoseksualnih parova i uticanje na izgled, pol i druge osobine deteta. Ali ovakvi zahvati pokreću čitav niz novih etičkih, pravnih i moalnih pitanja.

Rizici kloniranja

Kloniranje sa sobom nosi i brojne mane i rizike. Sam proces kloniranja je veoma neefikasan. Potrebno je i čak i preko 100 pokušaja da bi se dobio embrion. U testiranjima na životinjama čak 90% embriona nije uspelo da se razvije u odraslu jedinku. Pored ovih problema postoji i taj da DNK vremenom propada i degradira se. Prirodni proces reprodukcije živog bića kombinuje 2 DNKa materijala i nadoknađuje nedostatke čime postiže kompletnu novu DNK.

Američki naučnici su 2002. Godine došli do zaključka nakon istraživanja na deset hiljada uzoraka ćelija jetre kloniranih miševa da oko 4% genoma ne funkcioniše kako treba. Ovaj problem ne prave mutacije na tim ćelijama već ih proizvode nepravilne funkcije aktivacije tih delova DNK.

Uporedno pravna regulativa kloniranja

Evropska Unija

Pravna situacija je posebno kompleksna u Evropi, gde se svaka zemlja u ovim pitanjima rukovodi nacionalnim propisima i regionalnim aktima donetim od strane Evropske unije. Budući da postoje duboke socijalne i političke razlike među zemljama, koje delom proizilaze iz kulturnih i religijskih razlika, nije iznenađujuće što je upravo rad na neophodnoj regulativi i mogućoj harmonizaciji izbio na površinu. Legislativne inicijative upućuju na dva glavna pitanja. Prvo, da li proizvodnja ili korišćenje ljudskih embriona u toku istraživanja ugrožava ljudsko dostojanstvo, i drugo, može li terapijsko kloniranje voditi komercijalizaciji ljudskih jajašca ili embriona?[3]

Najpoznatiji dokument u ovoj oblasti na kome je dugo radio i koji je usvojio Savet Evrope jeste Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini (1997). Konvencija teži da učini pravi balans između ljudskog dostjanstva i naučnih unapređenja i ide korak dalje u nuđenju zašite putem zabranjivanja nekih specifičnih medicinskih intervencija. Konvencija je usmerena na to da interes svakoga ljudskog bića stavlja ispred interesa društva.[4] Ovaj interes se jedino zaboilazi kada je u pitanju interes javnog zdravlja. Konvencijom se zabranjuje kreiranje embriona u istraživačke svrhe (član 13).

U Engleskoj, koja prednjači u ovoj oblasti, još 1990, godine donet je Zakon o humanoj fertilizaciji i embriologiji koji je stvorio dobar regulatorni okvir za licenciranje prakse istraživanja ljudskih embriona.[5] Kuća Lordova se 2001. Godine izjasnila u korist biomedicinskog istraživanja u korist kloniranja u terapeutske svrhe i napravila je razliku između kloniranja u reproduktivne svrhe i kloniranja u terapeutske svrhe.

Holandija ima nešto drugačiju situaciju. Naime, 2002. Godine je donet Zakon kojim se zabranjuje proizvodnja emrbiona koji su sami sebi cilj. Takodje se zabranjuju kloniranje u reproduktivne svrhe tako što zakon kaže da je zabranjeno proizvoditi genetski identičnu individuu, ukrštanje životinje i čoveka i selekcije pola. Međutim, moguće je ipak proizvesti embrion in vitro ako je to neophodno za napredovanje medicine u cilju lečenja neplodnosti, veštačkoj reprodukciji, naslednim i genitalnim oboljenjima ili u transplatacionoj medicini.

Grčka nema poseban zakon ali je organ zadužen za regulisanje stavova o zdravlju doneo odluku po kojoj se zabranjuje kloniranje i po kojoj se zabranjuju intervencije na embrionu posle 14. Dana od začeća.

Republika Irska u potpunosti zabranjuje bilo kakvu intervenciju nad embrionom i ustavnom odredbom garantuje pravnu sposobnost nerođenog deteta.

Švajcarska takođe zabranjuje bilo kakvu intervenciju nad embrionom i zabranjuje diranje u genetski kod i manipulaciju istim. Ali se očekuje da će u neko dogledno vreme ta odredba biti revidirana.

Sjedinjene Amričke Države

Sjedinjene Američke Države su donele „Human Cloning Prohibition Act of 2001“ . Tim aktom se zabranjuje kloniranje. Takođe se zabranjuje i uvoženje embriona kao i izvoženje istih. Senat je predvideo kaznu od milion dolara kao i zatvorsku kaznu od 10 godina. Međutim, ovim aktom se ne zabranjuje istraživanje na životinjama, proizvodnja ljudskih organa, istraživanja u vezi sa DNK uključujući i umetanje DNK u ćelije.[6]

Ujedninjene Nacije

U Ujedinjenim Nacijama se dugo vodila rasprava o mogućem donošenju međunarodnog sporazuma o zabrani kloniranja. Konačno, 2005, godine je donet je Lisabonski sporazum kojim se zabranjuje kloniranje čoveka. Ovaj dokument se odnosi na zabranu reproduktivnog kloniranja.

Australija

Australija je prvenstveno donela akt o zabrani svakog oblika kloniranja čoveka. Međutim, od decembra 2006, godine je moguće u nekim delovima te zemlje raditi na terapeutskom kloniranju uz poštovanje strogih odredbi.

Domaće zakonodavstvo

Domaće zakondavstvo na više načina vrši zabranu kloniranja. Krivični zakonik zabranjuje kloniranje i istraživanja u tom cilju članom 251 u stavu 2. Kodeks profesionalne etike zabranjuje reproduktivno kloniranje u članu 37. Taj isti kodeks dozvoljava intervencije na DNK ali samo u preventivne svrhe iz čega se može zaključiti da je biranje pola zabranjeno. Nadasve, Ustav Republike Srbije pod pravom na život zabranjuje reproduktivno kloniranje ljudi u članu 24.

Problemi Kloniranja i pravni razlozi

Proces kloniranja bi mogao dosta da pomogne poboljšanju zdravstvenog standarda. Međutim, koliko god da ima pozitivnih ishoda od takvog procesa ipak postoje valjani razlozi protiv. Pre nego što se dozvoli bilo koji oblik kloniranja treba regulisati pravni status embriona. Ako bi embrion imao pravnu sposobnost onda bi uživao i potpunu zaštitu od intervencija na njemu. Takav sistem, kao što smo gore mogli da vidimo, ima Republika Irska. Ukoliko ne damo pravnu sposobnost embrionu onda mesta za kloniranje ima. U svetu postoji jednoglasan stav da je reproduktivno kloniranje nemoralno. Takav akt bi bio igranje boga. Stvarati svog potomka u sopstvenom liku. Pored nemoralnosti postoji i neizbežan rizik od bolesti i defekata usled degradiranja DNK u čoveku.

Postoji i velika odbojnost u svetu prema novim tehnologijama. Ljudi su se od uvek plašili nepoznatog. A pravo služi zaštiti pojedinaca na teritoriji na kojoj ono deluje. S toga u onim sredinama u kojima postoji odbojnost prema kloniranju svake vrste nema ni mesta kloniranju u terapeutske svrhe. Ako bi bilo suprotno to bi povređivalo građane te sredine i dovodilo bi do čestih nemira koji bi doneli veću štetu od koristi koja bi potencijalno mogla da nastane od takvog istraživanja. Takođe se javlja i problem ljudskog dostojanstva. Kloniranje svakako utiče na ljudsko dostojanstvo i stoga treba jako pažljivo pristupiti i tom pitanju.

Postoji i opasnost od nastanka trgovine polnim ćelijama. Ovakva trgovina bi uveliko ugrozila kako zdravlje pojedinaca tako i bezbednost. Ilegalna trgovina bi mogla da odnese i živote. Takav problem već postoji u svetu zbog trgovine organima. Čak i kada bi se na bezbedan i legalan način masovnije uzimale polne ćelije i genetski materijal postoji problem moralnog aspekta takvog akta. Još se javlja i pitanje da li bi to trebalo da bude na volonterskom nivou ili bi za tako nešto mogla da postoji i naknada.

Moral i etika se javljaju i kod samog procesa. Da li je etično prekinuti razvoj embriona koji bi mogao da postane ljudska individua i iskoristiti embrionalne ćelije za medicinske zahvate. Da li je moralno započeti ljudski život da bi ga odmah potom prekinuli.

Zaključak

Pravnih razloga protiv kloniranja svakako da ima. Rizici od procesa kloniranja su veliki i mogli bi da imaju za posledicu velika stradanja i ljudsku patnju. Međutim, potreba za napretkom medicine polako nadvlađuje moralne i etičke principe pa se i pravo prilagođava tome. Ja lično smatram da se ne treba držati konzervativizma i da treba težiti stalnom napretku. Takođe smatram da bi u svako istraživanje trebalo oprezno da se ulazi kako bi se smanjile moguće negativne posledice. Konkretno za kloniranje treba izbeći monstruozna istraživanja poput onih koja su se izvodila u nacističkoj Nemačkoj. S toga kloniranje treba da bude strogo regulisano ali tako da ta regulativa ne koči istraživanje više od onoga što je optimalno potrebno.

Literatura

1. Embriologija čoveka. Nikolić I, Rančić G, Radenković G, Lačković V, Todorović V, Mitić D.Medicinski fakultet, Niš, 2004.

2. http://www.ornl.gov/sci/techresources/Human_Genome/elsi/cloning.shtml

3. Strani pravni život (2005)

4. Pravi život (2003)

5. http://usgovinfo.about.com/library/bills/blhr2505.htm

6. http://en.wikipedia.org/wiki/Human_cloning#United_Nations

7. Pravni život (2006)

8. Krivični Zakonik Republike Srbije

9. Kodeks profesionalne etike lekarske komore Srbije

10. Ustav Republike Srbije

[1] Vrsta žabe - http://en.wikipedia.org/wiki/Xenopus

[2] Ivana Nikolić i dr. Autori – Embriologija Čoveka, 2004

[3] Dr Hajrija Mujović-Zornić, Evropske perspektive terapijskog kloniranja, Strani pravni život 1-2/2005

[4] ibidem

[5] ibidem

[6] http://usgovinfo.about.com/library/bills/blhr2505.htm

Ono što bih danas još mogao da dodam je to da bi se Srbiji i te kako isplatilo kada bi podržala istraživanja. Jajne ćelije sve jedno u velikom broju stradaju svakog meseca zašto ih ne iskoristiti za razvoj nauke? Dosta stranih kompanija bi kod nas mogle da naprave svoje centre za istraživanje, to je priliv novca plus radna mesta za naše biologe plus jednog dana bi smo mogli da budemo poznati po tome da je baš kod nas pronađen način da se naprave bubrezi i ostali organi koji su danas u velikom deficitu.

Radna klinika - za rešavanje problema zlostavljanja i diskriminacije na radu

2011-12-06T21:36:00.001+01:00

6. Oktobra tekuće godine počela je da radi Radna klinika Pravnog Fakulteta Univerziteta Union u Beogradu.

Klinika je osmišljena kao mesto gde će studenti imati mogućnost da uz profesore i advokate steknu radno iskustvo pružajući građanima BESPLATNU pravnu pomoć iz oblasti radnog prava. Ukoliko vas neko maltretira na poslu ili vas diskriminiše predlažem da se obratite klinici.
Uskoro sledi i duži tekst na ovu temu a do tada za sve informacije možete se obratiti Pravnom fakultetu UNION

GSP - Nove karte

2011-12-06T20:31:00.001+01:00

Nove GSP karte

Od xx.xx.2011. Godine Svi će morati da koriste nove GSP karte. Oni koji imaju stare karte moraju da ih potroše do naznačenog datuma ili da ih zamene za nove uz DOPLATU.

E sad, ja se kao pravnik pitam...
Karta koliko ja shvatam problematiku gradskog saobraćaja: karta predstavlja jedan ugovor između kupca i prevoznika. Vaša obaveza prema GSP se ispunjava u trenutku kupovine, a to je plaćanje cene prevoza. Obaveza GSP-a je da u skladu sa opštim uslovima poslovanja (takav dokument negde mora da postoji i trebao bi biti dostupan svim korisnicima usluga) prevozi one koji imaju kartu. Nigde ja nisam video (možda grešim) da negde piše koliko traje ta karta, tj. koji je rok za izvršenje obaveze GSP. Ukoliko ne postoji takva odredba, ja smatram da bi jednom kupljena karta trebala da traje dokle god ne zastari ta obaveza prema Zakonu o Obligacionim Odnosima.

Dakle, ako ste kupili kartu pre promene cene, GSP bi bio duzan da vam omoguci da vi svoju staru kartu iskoristite do isteka tog opsteg roka zastarelosti koji bi iz objektivnih razloga dokazivosti prakticno istekao nakon proteka opšteg roka zastarelosti potraživanja prema ZOO od dana uvođenja nove karte.

U prilog ovome ide i to da ste vi novac ranije predali te da je GSP ranije stekao sredstva koja je mogao da obrće. Banke daju sigurno bar 4% kamate, toliko je minimum i GSP mogao da profitira od novca koji ste Vi uložili.

Ovaj tekst je isuviše kasno stigao, ali u buduće ću se truditi da pišem članke na vreme.

Milan Dadasović