Iako je samoubistvo kompleksan problem koji je teško predvideti, postoje određeni faktori za koje se smatra da doprinose riziku. Nejasno je na koji način određena interakcija ovih faktora dovodi do suicida, s obzirom da samoubistvu obično prethodi proces, koji počinje sa prolaznim suicidalnim mislima, zatim se razvija kroz mnogo konkretnije planove i suicidalne pokušaje. Efekat faktora rizika posmatra se u probabilističkom a ne determinističkom smislu.

Prethodni pokušaji samoubistva. Istorija pokušaja samoubistva je snažan i značajan prediktor narednih pokušaja. Iako postoji razlika između pokušaja samoubistva i samopovređivanja, istraživanja pokazuju da su mladi koji namerno sebi nanose fizičke povrede pod većim rizikom od samoubistva. Teško je napraviti razliku između samopovređivanja i ‘pravih’ pokušaja. Mladi ljudi često nemaju jasnu percepciju o tome koje metode dovode do kakvih efekata, tako da i samopovređivanje bez suicidalne namere često dovodi do smrti; dok pokušaji samoubistva često dovode do minimalnih povreda. Štaviše, postoje istraživanja koja pokazuju da mladi ljudi imaju iskrivljen pojam smrti, što se samo po sebi može uzeti kao poseban faktor rizika.

Samopovređivanje među mladim ljudima je češće nego što se misli, i retko zadobija pažnju zdravstvenih radnika. Posmatra se kao ozbiljan znak mentalnog rastrojstva.

Depresija. Depresija može biti povezana sa teškim psihološkim distresom, socijalnim povlačenjem, ćutljivošću, prekidanjem ličnih, porodičnih i društvenih odnosa, prestupništvom, niskim samopoštovanjem, drogama i alkoholom, poremećajima u ishrani i pokušajima samoubistva. Depresija kod mladih ljudi često prolazi nezapaženo, samim tim i bez adekvatnog tretmana, jer se pogrešno pretpostavlja da je u pitanju normalni adolescentski “acting out”.

Depresija je češća kod onih koji poseduju porodičnu istoriju depresije, anksiozni su, nisu u stanju da uspostave pozitivne društvene odnose, imaju poremećaj ponašanja, zloupotrebljavaju alkohol i droge, zabrinuti su o svojoj seksualnosti, ili prolaze kroz teške životne događaje kao što su zlostavljanje, porodična disharmonija, fizička, emocionalna ili seksualna zloupotreba.

Pored toga, određene okolnosti i iskustva u vezi sa gubitkom, deprivacijom ili neravnopravnošću (na primer, beskućnici, imigranti, zatvorenici), čine osobu podložnu depresiji.

Samim tim, rizik od samoubistva treba proceniti kod svakog ko pati od depresije. Međutim, pošto većina depresivnih osoba nikada ne pokuša samoubistvo, jasno je da i drugi faktori igraju važnu ulogu u uzročnosti suicidalnog ponašanja u depresiji.

Alkohol i droge. Mnoga istraživanja pokazuju veću stopu samoubistva kod alkoholičara i korisnika droge. Alkohol i bolesti zavisnosti često prethode suicidalnom ponašanju. Takve zloupotrebe mogu biti u vezi sa pokušajima samoubistva ili čak deo samog pokušaja.

Ovakvo ponašanje ne rezultira nužno suicidom. Većina korisnika ne pokušava da oduzme sebi život, ali zloupotreba supstanci povećava rizik u interakciji sa drugim faktorima. Procenjuje se da je zloupotreba supstanci prisutna kod četvrtine, a možda i polovine izvršenih samoubistava, dok intoksikacija alkoholom povećava rizik i do 90 puta.

Mnogi fiziološki, psihološki i sociološki efekti alkoholizma (kao što su razvod, prekid društvenih odnosa, otkaz, povećana impulsivnost, depresija) deluju kao precipitirajući faktori suicida. Zloupotreba supstanci utiče na moždane funkcije i smanjuje inhibiciju ponašanja. Afektivni poremećaji, posebno depresija, udružena sa alkoholizmom, nosi poseban rizik od samoubistva.

Sa starošću se povećava rizik od samoubistva povezan sa zavisnošću od alkohola.

Postojanje detaljnog plana. Kao i kod svakog drugog cilja, što je plan više razrađen, veća je verovatnoća da će se sprovesti. Osoba u suicidalnoj krizi razmišlja o samoubistvu kao o cilju, rasterećenju od bola. Što je plan detaljniji, sa jasnom metodom, obezbeđenim sredstvima, mestom i vremenom samoubistva, verovatnije je da će doći do pokušaja.

Uticaj medija na samoubistvo. Način na koji mediji izveštavaju o samoubistvu povratno utiče na formiranje stavova. Tako samo izveštavanje može da ima negativan uticaj i podstakne na suicidalno ponašanje. Iz prethodno rečenog ne sledi da samoubistvo treba prećutkivati, već da je jako važno na koji način se o njemu izveštava. Negativan efekat se javlja pogotovo onda kada je jasno prikazan metod samoubistva i kada se dramatično izveštava, posebno kada su u pitanju poznate ličnosti. Negativan uticaj se povećava onda kada postoji sličnost između osobe koja je izvršila samoubistvo i posmatrača (po polu, uzrastu, nacionalnosti, i sl). Samoubistvo u medijima se obično simplifikuje i taj akt se pripisuje jednoznačnim uzrocima kao što su nepoložen ispit, finansijski krah, prekid značajnih veza, a prisustvo mentalnih bolesti se najčešće previđa. Kako bi se izbegli ovi negativni uticaji od koristi bi bili adekvatni priručnici i vodiči za medije.

(nastavlja se….)

Referenca:

Penev, G., B. Stanković (2009): “Sociokulturni kontekst suicidnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji”, Sociološki pregled, XLIII, 2, 155–184.

Počećemo sa mitovima o samoubistvu. Samoubistvo je, čini se, još uvek tabu tema, i prisutno je mnogo zabluda kada su u pitanju pojedinci pod rizikom, kako i zašto neko odluču da se ubije, kako prepoznati i pomoći onome ko namerava da se ubije. Nedostatak informacija onemogućava pojedinca da dobije adekvatnu vrstu pomoći. Informisanost će vam pomoći da sačuvate svoj ili život onog koga volite!

Mit: Ljudi koji pričaju o samoubistvu nikada se zaista ne ubiju!

Činjenica: Govoriti o samoubistvu zaista može biti poziv u pomoć. Većina ljudi svoje namere o samoubistvu indirektno ili direktno nekome saopštava. To može podrazumevati i nagoveštaj, pisanje mračne poezije, potenciranje priče o smrti i umiranju. Ukoliko osoba ne dobije adekvatan odgovor, misli mogu da pređu u akciju- pokušaj samoubistva. Zbog toga, svaka priča o samoubistvu se mora shvatiti vrlo ozbiljno. Ljude koji pričaju o samoubistvu treba podsticati da i dalje razgovaraju i potraže profesionalnu pomoć. Podatak: Od 10 osoba koje oduzmu sebi život, njih 8 je odavalo znake svojih namera!

Mit: Izbegavanje razgovora na temu samoubistva sprečiće suicid.

Činjenica: Važno je da se od suicida ne pravi tabu tema. Pažljivo i direktno pitanje o samoubistvu, daju osobi pod rizikom dozvolu da govori o svojim nevoljama, i pokazuje da postoji neko kome je stalo. Umesto da se oseća gore, osetiće olakšanje kada se temi priđe bez osuđivanja i sa brigom. Moglo bi čak i da spreči akciju i poveća šansu da potraži pomoć. Dakle, nikako sam razgovor ne može ubaciti nekome ideju o samoubistvu ako je pre toga nije bilo.

Mit: Pokušaj samoubistva je samo način da se privuče pažnja.

Činjenica: Sve suicidalne misli i ponašanja predstavljaju poziv u pomoć, i treba odgovoriti na njih i saslušati ih. Ne možemo da pravimo pretpostavke o namerama i moramo ih shvatiti ozbiljno. Svako ko je dovoljno uznemiren da govori ili pokuša da se ubije, zahteva profesionalnu pomoć. Činjenica da je osoba ranije pokušala da oduzme sebi život, trebalo bi da nas čini još pažljivijim u slušanju i savetovanju. Čak i ako je neko spreman da stavi svoj život na kocku kako bi zadobio našu pažnju, napravićemo manju grešku ukoliko ga shvatimo ozbiljno, nego ako mu pošaljemo poruku da mora uraditi nešto još drastičnije kako bismo ga konačno primetili.

Mit: Suicidalne osobe imaju jasnu nameru da umru. 

Činjenica: Većina ljudi koji pokušaju samoubistvo nemaju jasnu predstavu o tome da li žele da umru ili da žive. Većina želi da živi bolje i srećnije, ali im je potrebno olakšanje od intenzivnog emocionalnog bola koji proživljavaju. Ukoliko bi neko imao jasan cilj da želi da umre, ne bi komunicirao svoj bol drugima. Pričajući o bolu, oni zapravo žele da dođu do pomoći kako bi olakšali svoj emotivni bol. Svih dvadesetdevetoro ljudi koji su preživeli pokušaj samoubistva skokom sa Golden Gate mosta u San Francisku, izjavilo je da su zažalili zbog tog čina već onog trenutka kada su skočili.

Mit: Poboljšanje nakon krize znači da je rizik od suicida nestao.

Činjenica: Nagla pozitivna promena raspoloženja može značiti dve stvari: osoba je donela odluku da želi da nastavi da živi, ili samo deluje mirno jer je razrešila dilemu pitanja života ili smrti u korist smrti. Donošenje odluke čini da izgleda srećnije i mirnije. Na primer, depresivna osoba usled nedostatka energije nije mogla da ostvari svoje planove. Kako se nivo energije i aktivnosti povećava, povećava se i mogućnost da najzad oduzme sebi život. Zbog toga je važno da oni koji se brinu o ovim osobama budu oprezni i obrate pažnju na druge indikatore koji ukazuju na crne misle, kao na primer pisanje testamenta ili poklanjanje ličnih stvari. Najveći broj suicida se dešava u roku od tri meseca od “poboljšanja”.

Mit: Suicid se dešava bez upozorenja.

Činjenica: Istraživanja pokazuju da je osam od deset ljudi dalo upozorenje o svojoj nameri. Problem je što se ovi znakovi ne prepoznaju. Suicidalne osobe šalju brojne znakove za uzbunu.

Mit: Suicid je nasledan i prema tome, neizbežan. 

Činjenica: Suicid nije nasledan. To je individualni obrazac ponašanja. Međutim, jedno samoubistvo u porodici može dovesti do drugih. Smatra se da je to zbog toga što i ostali članovi porodice prihvataju samoubistvo kao rešenje emocionalnih problema. Osoba koja veruje da je samoubistvo nasledno, a u porodičnoj istoriji postoje ljudi koji su oduzeli sebi život, pod većim je rizikom. Takve ljude treba podsetiti da postoje i druge alternative, i da mogu da izaberu da svoje suicidalne misli ne sprovedu u delo.

Mit: Sve suicidalne osobe su mentalno bolesne. “Normalni” ljudi ne razmišljaju o samoubistvu.

Činjenica: Misli o samoubistvu nisu neuobičajene i mogu se desiti svakome od nas. Ljudi koji vide samoubistvo kao opciju, proživljavaju emocionalnu bol i duboko su nesrećni. Iako mentalne bolesti kao što su bipolarni poremećaj, depresija i šizofrenija, mogu biti povezane sa suicidalnim mislima i ponašanjima, ne živi svako ko razmišlja o samoubistvu sa mentalnom bolešću.

Mit: Kada čovek odluči da izvrši samoubistvo, ne možemo ništa uraditi da ga sprečimo.

Činjenica: Suicidalna kriza je više vapaj za pomoć nego želja za smrću. Jedan deo osobe želi da umre, drugi želi da živi. Uz adekvatnu pomoć, možemo je ohrabriti prema životu. Ukoliko osoba dobije pomoć, manje je verovatno da će doći do pokušaja. Suicidalna kriza može biti kratkog veka. Kako biste zaštitili osobu tokom tog vremena budite sa njom, slušajte ih, ohrabrujte.

Mit: Najveći broj samoubistava izazvan je jednim konkretnim događajem.

Činjenica: Osoba koja razmišlja o samoubistvu obično se oseća loše duži vremenski period, a neki događaj u takvom stanju može da bude okidač za drastičnu reakciju.

Mit: Sve suicidalne mlade osobe su depresivne.

Činjenica: Iako je depresija često povezana sa suicidalnim mislima, nisu svi mladi ljudi koji razmišljaju o samoubistvu nužno depresivni.

Mit: Ukoliko mi neko traži da njihove planove i misli o samoubistvu sačuvam kao tajnu, moram da se držim obećanja.

Činjenica: Izbegavajte ovakve paktove: ishod može biti fatalan. Ukoliko postoji šansa da se neko povredi, poverljivost se ne može održati- morate podeliti ovu informaciju sa nekim. Objasnite osobi da celu priču shvatate veoma ozbiljno i da to ne može ostati tajna. Morate da kažete drugima kako bi se pronašla adekvatna pomoć. Naravno nećete reći bilo kome, niti ikome ko ne treba da zna.

Novi matematički model širenja glasina.

Kako da prepoznate psihopatu.

10 stvari koje treba da znate o vezama.

Ukoliko prestanete sa pušenjem, možete da unapredite svoju ličnost (tako kažu…).

Slavoj Žižek: braća Marx kao ego, id, i superego.

Da, i konji mogu dobiti dijagnozu opsesivno-kompulsivnog poremećaja..

Malo o prevarama, nije da već ovo nismo znali, ali sada je i empirijski potvrđeno. Šta najviše smeta muškarcima a šta ženama kada se suoče sa prevarom u vezi?

Sindrom Alise u zemlji čuda.

Članak na stranici National Geographic o tinejdzerima, riziku i razvoju mozga.

Miris ludila: članak koji govori o tome da šizofreničari imaju poseban miris koji bi možda mogao objasniti uzroke poremećaja.

O dečjem samozadovoljavanju: “Kada se govori o dječjem samozadovoljavanju, većina odraslih isprva reagira osmijehom, ali zapravo često osjećaju nelagodu i sram što to njihova djeca čine ili što vide drugu djecu da to čine.”

Jeste znali da je jedan asteroid dobio ime po Vilhelmu Vuntu? Pročitajte više o tome ovde.

Zbog čega su visoko-funkcionalni autistični pojedinci skloni ateizmu i agnosticizmu?

Neuropsihološko čitanje pesme “Don’t worry, be happy“.

64 ispitanika (prosečne starosti od 28 godina) gledalo je scene preuzete iz sledećih filmova: The Shining (scena u kojoj se dečak igra u hodniku), Tha Champ (dečakov otac umire nakon što je pretučen u ringu) i When Harry met Sally (scena u kojoj Sally glumi orgazam u kafiću). Ispitanici su ocenjivali u kojoj meri su se tokom gledanja osećali odsečeno od realnog, fizičkog sveta kao i koliko su bili uživljeni u film. Takođe su ocenjivali i koliko su uživali u svakoj prikazanoj sceni.

Polovina ispitanika koji su imali visoke skorove na skali neuroticizma, uživili su se u sve tri scene- tužnu, strašnu i srećnu, u poređenju sa ispitanicima koji su dobijali niske skorove. Jedno od mogućih objašnjenja može biti da neurotičari obično imaju visoko reaktivan simpatički nervni sistem, što ih čini osetljivim na stimuluse iz spoljašnje sredine.

Neurotičnim ispitanicima su se svidele tužne i strašne scene, ali su više uživali u smešnoj. Implikacija je da uživljavanje umanjuje uživanje, ali nažalost, ova hipoteza nije testirana.

Teorijski je ovaj nalaz važan zbog toga što medijski stručnjaci veruju da veće uživljavanje u film uvek vodi i do većeg uživanja. Kako kažu istraživači, njihovi rezultati su u suprotnosti sa ovom pretpostavkom. Neurotičari su se više uživeli u film, ali su manje uživali od osoba koje su postigle niže skorove na skali neuroticizma. Pretpostavljamo da je za njih, osećaj pripadanja tom strašnom ili tužnom svetu, negativno iskustvo, što je dovelo do smanjenog uživanja.

Izgleda da vaše ime ima mnogo veći uticaj nego što mislite. U istraživanju objavljenom u januaru, istraživači su otkrili da “brzina kojom ljudi stiču određene stvari, korelira sa prvim slovom prezimena (u slučaju udatih žena, misli se na devojačko prezime)”. Kada je reč o kupovini robe, to znači da ljudi čije prezime počinje slovom bliže kraju pisma, stiču stvari brže nego ljudi čije prezime počinje slovom sa početka pisma (alfabeta). Ovaj efekat se zove “Efekat prezimena”, i prepotpostavlja se da je uzrok u detinjstvu naučena struktura redosleda. Kako kažu, “oni čije prezime počinje slovom sa kraja alfabeta, uvek su na kraju reda, pa moraju da kompenzuju tako što reaguju brzo na mogućnost sticanja.”

Zvuči po malo čudno, ali niz drugih istraživanja potvrđuje da naša imena nesvesno utiču na naše ponašanje. Istraživanje iz 2002. godine, pokazuje da imena utiču na donošenje bitnih odluka u životu, kao što je mesto stanovanja, izbor profesije, bračni partner. Kako Jonathan Haidt objašnjava:

Veća je verovatnoća da čovek po imenu Denis ili Denise postane zubar (engleski: dentist), u odnosu na ljude koji se drugačije zovu. Lorens i Lori češće postaju advokati (engleski: lawyers). Veća je verovatnoća da će Luis i Luiz živeti u Luizijani ili Sent Luisu, a Džordž ili Džordžina u Džordžiji. Veće su šanse da se venčaju ljudi čija imena slično zvuče ili bar dele inicijal.

Drugo istraživanje pokazalo je da ako se prezivate Anđelković, u proseku objavljujete više članaka i imate uspešniju karijeru nego ako se prezivate Zdravković (dakle u akademskom svetu, uspešniji ste što je inicijal prezimena bliži početku alfabeta).

Ovakvi i slični nalazi pokazuju koliko naš život diktiraju nesvesni uticaji, dnevno a i dugoročno. Ipak, svi ovi nalazi ne daju nam konzistentnu sliku. Efekat prezimena deluje u neskladu sa rezultatima o akademskom uspehu. Istraživanja nisu sasvim jasna.

Nesvesni uticaj imena je trenutno dobro dokumentovan- zaista je u pitanju nešto novo- ali naučnici još uvek pokušavaju da shvate i protumače ove rezultate. Imate li neku ideju?

Nazvati ih “bezobzirnim”, verovatno bi bilo korektno, bar što se tiče opisa ponašanja; ali to nije objašnjenje. Hronično kašnjenje možemo opisati na dva načina. Prvo bi bilo neka karakteristična crta ličnosti kojom bi se bilo zanimljivo pozabaviti na psihoterapiji, nešto “sočno” što ukazuje da ovaj fenomen ispunjava neku svrhu, bar nesvesno.

Naime, možda uživaju u pažnji koju dobijaju prilikom objašnjavanja šta ih je to ovog puta zadržalo (što izaziva simpatiju ili osmehe sa druge strane- bar od onih koji još uvek ne znaju da ih svaki put nešto navodno zadrži), a možda osećaju krivicu iz drugih razloga, pa im kašnjenje daje priliku da se izvine i zatraže oproštaj. Možda su jednostavno neosetljivi na efekat koje njihovo kašnjenje ima na druge, simptom neke egocentričnosti; stavljaju svoje potrebe i želje ispred drugih, i ne mogu da se stave na mesto drugoga, što bi možda bio preduslov da se potrude da stignu na vreme.

Ova objašnjenja se nikako ne odnose na one koji zaista osećaju neprijatnost zbog svog konstantnog kašnjenja. Teško da iz ovog ponašanja dobijaju neku korist ako recimo propuste avion ili ne stignu na događaj kojem su zaista želeli da prisustvuju. U ovom slučaju bi adekvatnije bilo drugo objašnjenje- nedostatak onoga što bi se moglo nazvati izvršno funkcionisanje.

Pokušajte da okrene pitanje: Kako se ostali ljudi obično ponašaju kada treba negde da stignu na vreme? Koje korake preduzimaju kako ne bi zakasnili? Pod jedan, često gledaju na sat, proveravaju vreme, posebno kada znaju da se dogovoreni momenat približava. Vrše procenu vremena koje im je potrebno da stignu do tamo u odnosu na vreme kada će morati da budu na određenom mestu. Razmisle koliko im je vremena potrebno da završe ono što trenutno rade i spreme se za ono što treba sledeće da urade. U skladu sa tim, prilagode svoje ponašanje, i kažu sebi: “Planirao sam da uradim X, ali mislim da neću imati vremena. Nije mi važno da to uradim u ovom trenutku, pa ću ostaviti za kasnije.” Ili: “Mislim da mogu da nastavim sa ovim, ali ću morati da pojačam tempo s obzirom da za pola sata treba da krenem.”

Čini se da oni koji hronično kasne, ovakve stvari ne rade. Moguće je da imaju tendenciju da se izgube i prepuste onome što trenutno rade, i ne shvate koliko je sati dok nije prekasno.

Možda je to neka vrsta inercije: Znaju koliko je sati, ali jednostavno ne prestanu sa trenutnim poslom bez obzira na to što im sat govori (da li neće ili ne mogu da prestanu? Teško je reći da li je u pitanju svestan izbor i da li su zaista odgovorni). Nedostaje im samodisciplina. Idu putem manjeg otpora, čiji je rezultat da uvek kasne gde god treba da idu.

Sledeći korak bi bio da se shvati kom pojedincu koje objašnjenje bolje odgovara. Iako sigurno postoji još različitih objašnjenja koje nismo pomenuli. Treba obratiti pažnju i na druge šablone ponašanja u njihovom životu. Ukoliko neko kasni jer je ravnodušan prema efektu koji taj čin ima na druge, sigurno deluje sebično i u nekim drugim prilikama. Osoba koja se oseća loše zbog kašnjenja, ali jednostavno ne može da uspostavi samokontrolu ponašanja, ima problem sa samokontrolom i u drugim situacijama- na primer, štedljivosti novca ili kontrolisanju ishrane.

I naravno, ne zaboravimo kašnjenje kao vid pasivno agresivnog ponašanja, ali to ćemo ostaviti za neku narednu priču.

Tri stvari su pogrešne u ovim izveštajima.

Pod jedan, pružaju nam nedovoljno uvida u psihološke fenomene. Često je osnovno otkriće aktivacija određenog dela mozga u momentu kada se psihološki fenomen događa. Kao da je neka vest otkriće da mozak ne spava tokom psihološke aktivnosti! Neuronauka često nudi deskripciju pre nego eksplanaciju. Proizvodi iluziju razumevanja. Samo mali deo je dovoljno detaljan da može da objasni ili pripomogne objašnjenju psiholoških pojava.

Pod dva, priča o zaljubljenom mozgu meša nivoe eksplanacije. Pojedinac vidi, zna i želi da vodi ljubav. Mozak ne. Ovakve stvari su psihološke, i ni na koji način nisu neuralne. Aktivnost mozga je neophodna za psihološke pojave, ali njegov odnos prema ovim pojavama je dosta složen.

Objašnjenje neuroloških pojava nije samo po sebi objašnjenje psiholoških pojava. Neurološki nivo ne može zameniti psihološki nivo. Nauka nije toliko jednostavna. Setimo se Džon Klizove parodije naučnog redukcionizma. 

Treća stvar, ovakva priča ima negativne posledice na nauku uopšte. Previše sredstava se dodeljuje nezreloj nauci pod pretpostavkom da razjašnjava psihologiju. Ideja da neuronauke mogu zameniti psihološko, ista je kao ideja koja je dovela do mišljenja da se sve psihičke bolesti mogu izlečiti lekovima.

Korelacije lokalizovane neuro aktivnosti i specifične psihološke pojave su itekako važne. Ali one samo stvaraju uslove za objašnjenje. Čisto opisne, ništa ne objašnjavaju.

Popularnost neuronauka proističe delom iz mišljenja da je psihologija manje zrela u odnosu na njih. Psihologija zaista jeste daleko od preciznost. Ali neuronaukama nedostaju važne činjenice.

U poslednje četiri decenije psihologija je sazrela kao nauka. Naslovne strane trebalo bi da puni psihologija percepcije. Naprednija je od mnogih bioloških nauka, uključujući neuronauke. To je prva nauka koja je objasnila psihološke procese sa matematičkom preciznošću u distinktivno psihološkim terminima.

Rigorozna nauka o umu počinje sa percepcijom, prvom izrazito psihološkom reprezentacijom. Sazrevanje ove nauke je jedno od najvažnijih intelektualnih dešavanja u poslednji pola veka. Psihološke nauke i nauke o mozgu rade jedne prema drugima. Od razumevanja njihove povezanosti zavisi razumevanje psihologije. Imamo strogu i preciznu psihologiju percepcije. Ona bi mogla da obezbedi model za dalja psihološka objašnjenja koji će biti bolji od bilo kog MRI prikaza, i reći: “gle, ljubav!”