Psihološko savetovalište Radica Ristić Stojilković

Zasto je igra bitna za deciji razvoj?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Sat, 21 Oct 2017 11:46:00 +0000

Igra je jedna od osnovnih potreba svakog deteta. Kroz igru dete upoznaje i sebe, ali i društvenu i fizičku sredinu u kojoj raste, uči i razvija se. U tekstu koji sledi, govorićemo o tome zašto je igra sa vršnjacima izuzetno značajna za razvoj i zdravo odrastanje svakog deteta.

Kako dete raste, tako raste i njegova potreba da se u igri nadju i druga deca. U igri sa vršnjacima ne samo da dete uživa, već je vršnjačka igra značajna i za sve druge aspekte njegovog razvoja. Ona ga uvodi u svet medjuljudskih odnosa, uči ga saradnji, strpljenju, odgovornosti, pravljenju kompromisa, kao i mnogim drugim veoma značajnim životnim veštinama. Igra sa vršnjacima, takođe, detetu pruža i osećaj pripadnosti, što je od neprocenjivog značaja za razvoj njegovog samopoštovanja.

Medjutim, u današnje vreme sve ređe vidjamo decu koja se bezbrižno igraju i druže u ulazima i dvorištima zgrada. Iz straha da to više nisu bezbedna mesta za igranje, ali i pod uticajem napredne tehnologije, TV stanica na kojima su crtani filmovi 24 sata dnevno, interneta, video igrica, deca sve više svog slobodnog vremena provode u kući ispred raznih ekrana – tableta, računara, TV prijemnika, mobilnih telefona. Igra sa vršnjacima, čini se, kao da ostaje u drugom planu.

Deca se radjaju s kapacitetom za igru, ali istraživanja pokazuju da se ovi kapaciteti pod uticajem načina života koji vodimo smanjuju. Sve manje je vršnjačke igre, kao i razvijanja odnosa bliskosti i poverenja medju decom. Često se dešava da se i mi odrasli vrlo lako umešamo u dečju igru zauzimajući ulogu sudije, procenjujući ‘’ko je prvi počeo’’, ‘’ko je u pravu, a ko nije’’. Na taj način uskraćujemo deci razvijanje veoma značajnih životnih veštine, a to su rešavanje konflikata, razvoj tolerancije, prihvatanja različitosti i drugačijih osećanja, stavova, mišljenja . Ukoliko sačekamo sa ishitrenim upadicama u njihove odnose, deca najčešće sama pronađu najadekvatniji način kako da izadju iz konfliktne situacije. Konflikt je vrsta komunikacije koja treba da bude sastavni deo učenja i odrastanja.

Organizacijom porodičnog života, tako da ostane bar par sati nedeljno za igru sa vršnjacima, naša deca će imati višestruku dobit. Za takvu vrstu igre, deci najčešće nisu potrebne ni skupocene igračke. Dovoljno će biti malo otvorenog prostora, prisećanje na tradicionalne igre i materijale kao što su ‘’Izmedju dve vatre’’, lastiš, klikeri, školica, koje svakako utiču na razvijanje, ne samo na socio-emocionalni, nego i intelektualni razvoj deteta.

Svake večeri radite na tome da budete srećniji - veoma jednostavno

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 04 Jul 2017 13:46:00 +0000

“Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita:

– Šta mislite koliko je teška ova caša?

– 50 gr…100 gr… 125 gr… – nagađali su studenti.

– Istina je u stvari da ni ja ne znam. i dok je NE izmerimo ne možemo biti sigurni – rekao je profesor. Ali ja sam hteo da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo nekoliko minuta?

– Ništa! – odgovoriše studenti.

– Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu ceo sat? – ponovo zapita profesor.

– Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.

– Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim ovako ceo jedan dan?

– Ruka će od takvog napora početi jako da vas boli, a moguće je da će vam se ukoćiti mišići, možda će vam se ruka čak i paralizovati. I vrlo je verovatno da ćete osetiti potrebu da hitno odete kod lekara.

– Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dešava, šta mislite da li se promenila težina čaše?

– Ne! – odgovoriše svi u glas.

– Pa šta je onda uzrok bolu u ruci i grčenju mišića?

Studenti se nađoše zbunjeni. Situacija je ličila na zagonetku i svi zdušno počeše da traže odgovor.

– Šta ja treba da uradim da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji?- nastavi profesor.

– PUSTITE ČAŠU! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.– Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor. – To isto se dešava i sa vašim problemima u životu i sa vašim teškim mislima.

– Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ničeg neispravnog ili pogrešnog. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osetićete se paralizovano, nećete biti u stanju da radite bilo šta drugo.

– Vrlo je važno da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i da izvodite zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana… Da ih “pustite da padnu” pre nego što utonete u san. Tako ćete sebi uštediti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi sveži, vedri i odmorni. Osećaćete da ste ispunjeni novom snagom i da s lakoćom prevazilazite sve životne izazove bez obzira u kakvoj se situaciji našli.”I zato:

PUSTITE CAŠU NA KRAJU SVAKOG DANA!

Dečiji strahovi

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Wed, 28 Jun 2017 11:16:00 +0000

STRAH JE česta emocija kod mališana, a oko druge i treće godine i najintenzivnija. Mališani se plaše svega i svačega, u zavisnosti od uzrasta, okruženja, vaspitanja... To je normalna faza u razvoju, a jedino što treba da vas zabrine je odsustvo straha. Međutim, važno je da znate kako treba da se ponašate i kako mališanima da pomognete da strahove prevaziđu.

Fizičke manifestacije straha lako su uočljive. Dete je napeto, ubrzano diše, promenjenog je glasa i kretanja, proširenih zenica.

Kada prepoznate takvu reakciju, nikada nemojte da vičete ili grdite dete, već saznajte šta ga je uplašilo. Deca se u različitim fazama razvoja plaše različitih stvari.

Od trećeg meseca bebe počnu da osećaju neprijatnost, dok pravi strahovi dolaze tek oko šestog meseca. Deca tada počinju da se plaše iznenadnih i jakih zvukova, nepoznatih ljudi, izmicanja podloge. Od osmog meseca kreće i strah od odvajanja koji vrhunac ima oko drugog rođendana.

Posle toga mališani se plaše životinja, vode, injekcije, zubara, visine, grmljavine... Od 3. do 4. godine dolaze i strahovi od mraka, likova iz mašte, vila, vampira, čudovišta, veštica, baba-roge. Razvoj mašte donosi i nove strahove, pa deca predškolskog uzrasta počinju da se plaše da ih neko ne ukrade, da provalnici ne uđu u kuću, da se ispod kreveta ne krije čudovište.

Često se događa i da se predškolci plaše da im se roditelji ne razbole ili da ne umru. Kako odrastaju, postaju svesni i realnih opasnosti, pa počinju da se plaše zemljotresa, poplava, saobraćaja, brze vožnje...

To su vrlo korisni, odnosno opravdani strahovi koji detetu pomažu da izbegne opasnosti. Ali, postoje i stečeni strahovi koji su posledica negativnog događaja ili iskustva, sa kojima mališani ponekad teško izlaze na kraj. Deca često preuzimaju i strahove od roditelja, pa ukoliko se, na primer, majka plaši insekata, velika je verovatnoća da će ih se bojati i dete.

U školskom uzrastu deca počinju da se plaše razvoda roditelja, smrti bližnjih, neuspeha... Strah i anksioznost nisu isto i da je jako važno za roditelje da uoče razliku. Naime, strah je odgovor na određenu situaciju, pa će, na primer, dete koje se plaši psa ustuknuti kada ugleda životinju, dok je anksioznost zabrinutost za nešto što se još nije dogodilo.

Manje, razvojne strahove, kao što su na primer od mraka ili vremenskih nepogoda, dete može lako da prevaziđe uz vašu pomoć. Možete recimo nacrtati tabelu u kojoj će dete svaki dan ucrtavati kakvo je vreme. Ako se dete plaše mraka zajedno palite i gasite svetlo, idite noću u šetnju. Stavite noćnu lampu u dečju sobu i ne insistirajte da spava bez svetla ili zatvara vrata.

Ukoliko se dete plaši čudovišta ispod kreveta, baba-roga ili vilenjaka iz ormana, nemojte mu se podsmevati. Deci su njihovi strahovi vrlo realni i upečatljivi, pa ukoliko vide da ih ne shvatate ozbiljno, to prilično može da naruši odnos poverenja između vas i deteta.

Možete da se dogovorite da jorgan bude "čaroban" i da ih štiti od svih čudovišta ili da će, na primer, ona pobeći ako varjačom prođete ispod kreveta ili iza ormana. Deca će verovati da ste ih "sredili" i mirno će spavati. Ako se dete probudi iz sna u suzama i uznemireno, utešite ga zagrljajem i poljupcima. Dajte mu omiljenu igračku ili ćebence i pričajte mu kako je bezbedno, jer ste pored njega.

Pomozite mu da shvati da iracionalna bića postoje samo u mašti i da ih se u stvarnom svetu ne treba plašiti jer ih nema. Velika je greška ono što mnogi roditelji rade - govoriti detetu da je veliko i da je sramota da se boji. Mališane treba podržati, ohrabriti i vrlo je verovatno da će strahovi spontano nestati. Ne smete zadirkivati i ismevati decu zato što se plaše, niti ih plašiti, odnosno ucenjivati strahom. Nikada nemojte da kažete, na primer, "ako ne budeš dobar ići ćeš kod doktora da dobiješ bocu". Nikada dete nemojte da gurate ka izvoru straha. To znači da ga nikada ne forsirate da pliva ako se boji vode, niti da ga terate da ugasi svetlo ako se plaši mraka. Takve reakcije samo će pojačati i ojačati strahove.

Pričajte sa mališanima, recite im da ste se i vi plašili kada ste bili mali, ali da ste to prevazišli. Igra može da bude vrlo efikasna. Ukoliko se, na primer, dete plaši lekara - igrajte se doktora, kupite pribor i vi budite pacijent. Suočavajte dete sa strahom postupno i budite strpljivi.

Deca će lakše prevazići strahove ako u porodici vlada atmosfera ljubavi, poštovanja, emocionalne stabilnosti. Važno je da znate da ne smete biti previše zaštitnički nastrojeni, jer se samopouzdana deca lakše oslobađaju strahova. Dete treba da se oseća sigurno, ali nikako da bude potpuno oslonjeno na vas.

Da li praznicna depresija zaista postoji?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Fri, 14 Apr 2017 14:48:00 +0000

Tokom prazničnog perioda despresija vreba zbog raskoraka između prevelikih očekivanja i učinka. Protiv takvih osećanja treba se boriti druženjem, nesebičnim davanjem i pomaganjem bližnjima, čemu zapravo dani praznovanja i služe.

Uprkos činjenici da nas praznici čine veselima i ispunjenima, nije retkost da se upravo tada neki osećaju usamljeno, a u podvlačenju crte o ličnom uspehu, rezultat je često razočaranje. Postoje mehanizmi odbrane od loših emocija u tim danima i moguće je zadržati dobro raspoloženje.

Svaki praznik, bitan datum donosi često razmišljanja o tome šta je iza i ispred nas što često dovodi do psihološkog bilansiranja. Često smo nezadovoljni tim bilansima, jer očekujemo previše od datuma. Kada podvučemo crtu vidimo da se nije desilo ono što smo očekivali, i tada dolazi do neraspoloženja, gubitka volje, nesanice, razdražljivosti, tuge, sete.

Praksa pokazuje da su porodična praznična okupljanja često okidač da se posle dužeg oklevanja donese odluka o razvodu braka.

Ljudi su tokom praznika više usmereni jedni na druge i provode dosta vremena zajedno. Kada sve ono što je stavljeno pod tepih dođe u prvi plan dolazi do burnih dramatičnih situacija i donošenja velikih životnih odluka, koje nikad nisu dobre kad su ishitrene i impulsivne, pa treba sačekati da se mirne glave sprovedu.

Želje za velikom promenom treba da se izbegnu jer je upravo mehanizam magijskog očekivanja da će prazik doneti nešto novo uzročnik praznične depresije.

Očekivanja treba da budu da razumemo sebe, a ne da se svet promeni i namesti po našoj meri. To će pomoći da praznici proteknu onako kako treba, u veselju, raspoloženju, da se malo odmorimo. Možemo uvek da pomognemo ne samo materijalnim, već i emotivnim i psihološkim davanjem – volontiranjem, dobrotvornim radom, pomaganjem nekome pored sebe... Uvek treba pomoći. To dobar antidepresiv za svakoga.

Da li je vaše dete hiperaktivno?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Mon, 03 Apr 2017 20:11:00 +0000

Šta je hiperaktivnost i kako (na osnovu čega) roditelji mogu da znaju da li je njihovo dete hiperaktivno, odnosno da ima problem?

Ukoliko dete u količini i intenzitetu motoričke aktivnosti trajno odstupa od svojih vršnjaka, postoji mogućnost da se radi o hiperaktivnosti.

Hiperaktivnost je poremećaj nedostatka inhibicije ponašanja, preterane i situaciji neprilagođene aktivnosti i impulsivnosti. Drugim rečima hiperaktivnost je nesposobnost da se reguliše nivo aktivnosti u skladu sa zahtevima situacije.

Klasičan primer hiperaktivnog deteta je dete koje stalno žuri, počinje da radi zadatak pre nego što je dobilo uputstvo, “čačka” sve moguće predmete u svojoj blizini, lupka, kucka, klati nogama, klati se za stolom, skače s teme na temu, ne završava započeto, krevelji se, pravi višak pokreta bez potrebe, ne može da se skrasi na jednom mestu, ne može da zapamti i sledi uputstva koja su data, prekida vas, uskače u reč, lako odustaje i pre nego što proba da uradi nešto, brblja nešto samo sa sobom, ne promišlja ništa pre nego što kaže ili uradi pa često ispadne trapavo ili kaže nešto što je neprilagođeno situaciji itd.

Često žele da oni budu ti koji komanduju drugima iako zaostaju za vršnjacima u emotivnom razvoju. Nije retka ni pojava tikova, loš san ili mokrenje u krevet.

Osobe sa ADD-om bez hiperaktivnosti bi se mogle opisati kao “sanjari” ili “vanzemaljci”. Mnoge od ovih osoba su povučene, letargične, žive u svom svetu, sklone su dnevnom sanjarenju….Drugi ih mogu smatrati lenjima ili nezainteresovanima, ili misle o njima da su inteligentni sanjari ali “izgubljeni u vremenu i prostoru”. Deca sa ADD-om ne prave probleme kao ona hiperaktivna i impulsivna i zato njihovi problemi često bivaju otkriveni tek kasnije, kada dođe do izražaja njihov školski neuspeh. ADD je češći kod devojčica, koje su sklonije da budu dobre i poslušne i ne prave probleme kao deca sa ADHD-om, tako da se može desiti da problem ostane neprimećen. ADD deca su, za razliku od ADHD dece veoma senzitivne, anksiozne osobe sa niskim samopoštovanjem. Roditelji imaju potrebu da ih nekako “prodrmaju” , probude i podstaknu da daju nešto od sebe. Najčešće im dobro ide u oblasti umetnosti, muzike, sporta i sl. Tada se fokusiraju na ono što vole, a zapostavljaju obavezno gradivo.

Šta je ADHD, a šta ADD?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Mon, 03 Apr 2017 19:55:00 +0000

ADD i ADHD su skraćenice za Attention Deficit Disorder i Attention Deficit Hyperactivity Disorder.

Ovi termini se odnose na deficit pažnje sa ili bez hiperaktivnosti.

Deca sa ADD problemom ispoljavaju tri osnivne karakteristike u ponašanju:

1. Selektivna pažnja i memorija: Najčešće imaju dva ekstrema pažnje. Odlično mogu da se fokusiraju na nešto što je njima zanimljivo ili u situacijama koje su nove i interesantne (Najčešće nemaju veze sa školom. Uglavnom su u pitanju video igrice ili TV), ali imaju izrazito lošsu koncentraciju kada treba da obavljaju svakodnevne, posebno školske aktivnosti. Ovoj deci selektivna je i memorija. Od pročitanog teksta ona obično zapamte stvari koje većina dece ne zapamti, ali propuste da memorišu ono što drugi memorišu. Pamte ono što je njima interesantno, a ne ono što je potrebno da zapamte.

2. Rasejanost: Lako ih omete bilo koja spoljašnja stimulacija ili neka ideja koja nema veze sa zadatkom koji obavljaju.

3. Impulsivnost: Reaguje bez razmišljanja.

Kod dece sa ADHD problemom se dodaje i četvrta karakteristika, a to je hiperaktivnost. Hiperaktivnost je preterana aktivnost koja nije primerena situaciji.

Osim ovih osnovnih osobina deca sa ADD/ADHD - om su često i radoznala,osetljiva, trenutna osećanja dominiraju njihovim rasuđivanjem pa su sklona preteranom reagovanju, vođeni su momentom, često imaju loš rukopis, dosađuju se, imaju ekstremna kolebanja energije i radnih sposobnosti, zaboravni su, imaju loš osećaj za vreme, poneki su I egocentrični…

Uz ADD/ADHD idu često I drugi problemi u učenju kao i disleksija, disgrafija, diskalkulija…

Kod dece sa ADHD om ćemo najviše primećivati to da su nemirna i u konstantnom pokretu, međutim ono što je najbitnije je da ova deca imaju kratak period pažnje i da ne mogu ni na šta da se usredsredi. Ovde se ne radi o razvojnoj fazi koju će dete samo prerasti (Ukoliko se ne tretira adekvatno 70 odsto slučajeva ADD a ne nestaju odrastanjem, iako se hiperaktivnost smanjuje nakon puberteta), problem ne mora biti uzrokovan neuspešnim vaspitanjem, niti je znak da je dete jednostavno “loše”.

Često nam dolaze deca koja su okarakterisana kao bezobrazna, nevaspitana, nezahvalna, lenja itd. za koju se kasnije ispostavi da zapravo imaju ADHD ili ADD, odnosno da je poreklo njihovog “bezobrazluka” neurofiziološko i da ne mora da bude uvek posledica lošeg roditeljstva.

Osobe sa ADD/ADHD strukturom imaju određenu neurobiološku različitost, koja vodi ka tome da oni misle, ponašaju se i uče drugačije. Nema svako naporno ili zahtevno dete ADD. Deca mogu biti jednostavno drugačija, nekonvencionalna, neobična i bez dodeljivanja dijagnoze.

Da li je Vas brak u krizi?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Sun, 02 Apr 2017 19:31:00 +0000

Na dole navedene tvrdnje odgovorite sa da ili ne

1. generalno sam zainteresovan(a) za aktivnosti i interese partnera

2. redovno partneru pokazujem osećanja i poklanjam pažnju

3. imam na umu koliko moj partner čini moj život boljim

4. trudim se biti povezan(a) sa partnerom iako se on(ona) čini udaljen i distanciran(a)

5. osećam da sam partneru uvek na raspolaganju

6. nije mi teško biti saosećajan(na) prema partneru ako je u problemu i nevolji

7. razlikujem kada partner ima problem koji ga čini ljutim, nemirnim, nestrpljivim, razdražljivim itd. od toga kada je takav zbog mene i naših razmirica

8. verujem da je moj partner(ka) uspešan u onome što radi i što ga(je) interesuje

9. pružam podršku partneru(ki) u njegovom (njenom) ličnom rastu i unapređenju svojih znanja i veština

10. generalno mi se sviđaju stavovi partnera(ke) i kako pristupa stvarima

11. nikada ne bih učinio(la) ili zahtevao(la) od partnera(ke) nešto što je nepravedno

12. često me partner(ka) seksualno privlači

Zbir pozitivnih odgovora pomnožite sa 10 kako biste dobili bodove-

100-120 bodova

Odlično! Vaš brak ili veza je na pravom putu. Doživljavate sebe kao tolerantog, saosećajnog partnera i svom partneru(ki) pružate dovoljno podrške, ljubavi i pažnje.

Ispod 100 bodova

Trebali biste unaprediti određene aspekte vašeg partnerskog odnosa. Postoje problemi koji zahtevaju pažnju i vreme kako biste ih rešili! Javite se psihologu kako biste unapredili Vaš partnerski odnos!

Spasite dete od gojaznosti!

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Thu, 30 Mar 2017 16:23:00 +0000

Gojaznost je poslednjih decenija postala značajan zdravstveni problem dece i mladih i predmet sve većeg interesovanja psihologa. Postoji veliki broj definicija gojaznosti, a najopštija je da gojaznost predstavlja preveliku količinu masnog tkiva u organizmu. Osnovni uzrok gojaznosti je, kako se obično navodi, disproporcija između unosa i potrošnje energije. Međutim, česti neuspesi terapije fokusirane samo na otklanjanju disekvilibrijuma ova dva faktora ukazuju na uticaj i nekih drugih činilaca. Nasleđe je jedan od faktora koji ima snažan uticaj na pojavu gojaznosti.

Gojaznost dece i adolescenata u Srbiji, kao i u većini zemalja u tranziciji, poslednjih godina poprima epidemijske razmere. Prema podacima Ministarstva zdravlja u Srbiji je u 2006. godini bilo 11,6% umereno gojazne i 6,4% gojazne dece i adolescenata, što je za 3,4%, odnosno za 2.0%, više nego u 2000. godini. Treba istaći da je u Istočnoj Srbiji procenat gojazne dece i adolescenata znatno veći nego u ostalim područjima Srbije, što se povezuje sa slabijom ekonomskom razvijenošću ovog regiona. Činjenica da je petina dece i adolescenata u Srbiji umereno gojazna i gojazna nalaže mobilizaciju čitave zajednice u razvijanju i unapređivanju organizovanih programa prevencije gojaznosti na primarnom nivou zdravstvene zaštite i edukaciju u pravcu poželjnih nutritivnih navika i zdravog stila života. Istraživanje nutritivnih navika mladih u Srbiji ukazuje na široku rasprostranjenost nepravilnih obrazaca vezanih za ishranu (preskakanje užina, nedovoljna konzumacija mleka, voća i povrća, konzumacija hleba od belog brašna, nedovoljna konzumacija ribe i drugo).

Slobodno vreme deca i mladi u Srbiji najčešće provode u aktivnostima vezanim za sedenje (gledanje televizije, pisanje domaćih zadataka, slušanje muzike i sl.), dok se samo jedna četvrtina ispitanika bavi sportom. Pored toga, značajan procenat dece i omladine izbegava obavezne časove fi zičkog vaspitanja u školi. Navedene činjenice zahtevaju adekvatnije programe podsticanja zdravog stila života i pozitivnih navika vezanih za fi zičku aktivnost. Pored poznatih somatskih posledica gojaznosti i njenih komplikacija, ne treba zanemariti kompleksne psihološke i socijalne aspekte gojaznosti dece i adolescenata. Nepovoljna slika o izgledu sopstvenog tela predstavlja veliki problem u adolescentnom periodu jer je zaokupljenost izgledom univerzalna pojava među adolescentima sa bitnim uticajem na osećaj samopoštovanja, koje je kod gojaznih na nižem nivou, naročito kod devojaka. Takođe, uočena je češća pojava anksioznosti i depresije kod odraslih žena koje su u adolescentnom periodu bile gojazne. Gojazna deca u adolescentnom i odraslom dobu češće koriste duvan, alkohol i druge psihoaktivne supstance, podložnija su promiskuitetu, poremećajima ishrane, samopovređivanju i samoubistvu. Socijalno okruženje gojazne osobe često smatra lenjim, nespretnim i nesnalažljivim, a gojazna deca i adolescenti su često izloženi verbalnoj i fi zičkoj agresiji vršnjaka i često postoji strah od socijalnog odbacivanja i neprihvatanja. Socijalna izolacija produbljuje psihološke probleme što indukuje unošenje većih količina hrane da bi se ublažila neprijatna osećanja i tako se zatvara začarani krug. Ovakva stigmatizacija u detinjstvu i adolescenciji ima dugoročne posledice i odrasle osobe koji su bili gojazni u detinjstvu i adolescentnom dobu imaju niži nivo obrazovanja, često su diskriminisani na radnom mestu i ređe stupaju u brak. Uticaj psihosocijalnih aspekata gojaznosti na kvalitet života je veoma značajan i kod adolescenata, verovatno, važniji i od rizika somatskih komplikacija gojaznosti. Gojaznost je, takođe, povezana sa nizom socijalnih problema.

Gojaznost je pandemija XXI veka i njen značaj je najveći kod najmlađeg stanovništva. Konstantan porast broja gojazne dece i adolescenata u našoj zemlji zahteva zalaganje ne samo zdravstvene struke nego čitave zajednice na ranoj prevenciji gojaznosti i njenih posledica. Potrebno je kreiranje savremenih modela edukacije o pravilnim nutritivnim navikama i zdravom životu, ne samo u populaciji dece i adolescenata već i u njihovom porodičnom i školskom okruženju.

Kreirajmo prave izbore!

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Mon, 27 Mar 2017 20:12:00 +0000

Kada učenik ne zna koju srednju školu da upiše ili se dvoumi između više želja, pomaže profesionalna orijentacija.

Koju srednju školu upisati, glavna je tema razgovora osmaka i njihovih roditelja. Svi koji su jednom prošli taj period znaju koliko on može da bude stresan i koliko je teško doneti ovu odluku a ne pogrešiti.

Kada deca znaju čime žele da se bave, onda i roditelji imaju brigu manje. Međutim, to često nije slučaj, pa dete ili baš ne zna šta bi ili je neodlučno jer ima više želja. U takvim situacijama od velike pomoći može da bude profesionalna orijentacija.

ŠTA JE PROFESIONALNA ORIJENTACIJA

Profesionalna pomoć, kada je rec o profesionalnoj orijentaciji, zapravo se sastoji iz tri dela: psiho-testa, savetovanja i profesionalnog informisanja.

Profesionalna orijentacija daje odgovore na mnoga pitanja koja muče budućeg srednjoškolca, pa će posle testa učeniku biti jasnije:

• koje poslove bi mogao uspešno da obavlja

• koje njegove sposobnosti, potrebe i interesovanja taj posao zadovoljava

• koliko je spreman da „grize“, tj. da se bori za svoje ciljeve

• da li je lider, timski ili solo igrač

• ima li tremu od javnog nastupa

• da li je otvorena ili zatvorena ličnost, te da li je shodno tome bolje da se opredeli za posao koji zahteva više komunikacije ili za poslove u kojima preterana komunikacija nije neophodna

• koju školu i koji smer treba da upiše da bi se školovao za taj posao

• ima li te škole u njegovom gradu, da li se traže posebni zdravstveni uslovi

• ako nije moguće upisati željenu školu, šta je alternativa.

Kad vas uhvati panika...

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Sun, 26 Mar 2017 18:44:00 +0000

NAPAD panike osobe koje su ga nekada doživele opisuju kao jedno od najneprijatnijih iskustava u životu. Može da se razvije bilo kad i bilo gde, najčešće bez prethodnog upozorenja. Često se dešava na mestima gde boravi mnogo ljudi, u gužvi, saobraćaju.

U trenucima trajanja paničnog napada osoba je preplavljena intenzivnim osećajem straha i uznemirenosti koji započinje naglo i bez vidljivog povoda ili uzroka. Može da se javi osećaj gubitka kontrole, straha od smrti ili ludila. Nakon paničnog napada, karakteristično je, razvija se osećaj stalnog straha i iščekivanja ponovnog napada.

Glavni simptomi paničnog poremećaja su intenzivan osećaj straha i uznemirenosti, a praćeni su brojnim telesnim simptomima kao što je ubrzano lupanje srca, pojačano znojenje, osećanje groznice ili drhtavica, nedostatak vazduha ili gušenje, bol i neprijatnost u levoj polovini grudnog koša, osećaj pretećeg infarkta srca. Takođe, mogu da se jave mučnina ili neprijatnost u stomaku, retka stolica, osećanje vrtoglavice ili nestabilnosti, praznine u glavi, osećaj pretećeg šloga, osećanje promena u okolini ili sopstvenom telu.

* Koji još telesni simptomi mogu da prate napad panike?

Pacijenti mogu da imaju i strah od smrti, gubljenja razuma ili činjenja nekontrolisanog postupka, osećanje utrnulosti, žmaraca ili oduzimanja ekstremiteta, osećanje vreline ili hladnoće, knedle u grlu, nesiguran hod, osećanje pogoršanja vida i sluha... U toku jednog napada panike osoba, naravno, ne doživljava sve ove simtome.

* Šta je zapravo panični poremećaj?

Panični poremećaj se karakteriše napadima straha koji nastaju bez jasnog povoda, iznenada i praćeni su mnogobrojnim telesnim simptomima. Napadi straha nisu uslovljeni situacijama koje su opasne po život, a ni prisustvom drugih psihijatrijskih ili telesnih oboljenja. Smatra se da se javlja kod oko dva odsto odraslih, češće kod žena. Prvi napadi panike obično se javljaju između 18. i 25. godine, a može da ih isprovocira stresna situacija (alergijska reakcija, ujed psa, saobraćajni udes) ili neka nova životna situacija (zaposlenje, preseljenje, trudnoća). Trajanje poremećaja je različito, od nekoliko meseci do nekoliko godina.

* U koje sve poremećaje nelečena panika može da preraste?

U podlozi paničnog poremećaja nema telesne bolesti. Međutim, zbog pridruženih telesnih simptoma u toku napada većina pacijenata je uverena da ima neku ozbiljnu bolest ili zdravstveni problem. Ukoliko se panični poremećaj ne prepozna, pacijent prolazi kroz razne preglede i dijagnostičke procedure. Ovime ne samo da se ne otkrivaju pravi razlozi tegoba, nego se kod samog pacijenta izaziva dodatan osećaj nerazumevanja, nepoverenja i straha. Nisu retki slučajevi da se pacijent godinama "vrti u krug" od specijaliste do specijaliste. Iako prave telesne bolesti nema, panični napadi su vrlo stvarni i vrlo traumatični za pojedinca, opisani često kao najgore iskustvo u životu. Nakon samog napada osoba često zapada u stanje depresije i bespomoćnosti. Smanjuju se samostalni izlasci, druženja sa prijateljima, putovanja.

* Kako pomoći osobi sa paničnim poremećajem?

Napadi panike se najbolje leče - znanjem. Znanjem o tome šta nam se dešava. Iako su simptomi napada neprijatni, izgledaju dramatično i mogu veoma da uplaše i pacijenta i okolinu, to je ipak samo napad panike. Ništa od toga što osoba oseća da će joj se desiti, npr. infarkt srca, pad u nesvest, neće se zaista desiti, jer u osnovi nije telesna bolest. I to je ono što je dobro, jer je osoba telesno zdrava. Dakle, sve je na nivou osećaja.

* Šta osoba može sama da uradi u toku napada?

Protiv paničnog napada se ne treba boriti - u tom ratu panika obavezno pobeđuje. Napad treba prihvatiti kao nešto što je došlo i proći će bez posledica. Prvo i osnovno je prepoznati da se razvija napad panike. Tada ne treba zauzeti katastrofičan stav - o ne, evo ga opet i šta ću sada, da li će mi se desiti... i svojim strahom hraniti napad. Mnogo je bolje reći sebi - evo ga opet, proći će, i ja ću biti dobro.

* Da li može nešto kokretno da pomogne u tim trenucima?

Treba zauzeti aktivan stav i uraditi nešto što će skrenuti misli: umijte se hladnom vodom, istuširajte se, pustite omiljenu muziku, plešite uz nju, pozovite nekog telefonom i pričajte o svemu i svačemu, samo ne o svojoj panici, izađite napolje, trčite, popnite se stepenicama do vrha solitera, uzmite usisivač u ruke. Skrenite misli omiljenom knjigom, ukrštenim rečima, domaćim iz matematike, prepisivanjem novog recepta.

* Može li nekako disanjem da se umiri napad panike?

U napadu panike udisaji postaju plići, a disanje ubrzano. Treba se koncentrisati da disanje bude mirno i svaki udah i izdah potpun. Usmeravanje misli na disanje delotvorno ih odvraća od "katastrofičnog scenarija". Ponavljajte sebi da je to samo napad panike i ništa više, proći će bez posledica kao i svaki put do sada i ubuduće. Samo nemojte da sedite i sami svojim mislima da hranite strah.

* Kako treba okolina da reaguje?

Postupcima treba da pomogne osobi da prihvati da je to napad panike koji je došao i proći će bez posledica. Da joj pomogne da uradi nešto da skrene misli: izađu u šetnju, razgovaraju o prijatnim temama. Dobar savet je pomoći osobi da svoje misli usmeri na pravilno disanje. Ono što nikako ne treba uraditi je vidno se uznemiriti, davati predloge da se zove Hitna pomoć, glasno razmišljati o tome šta bi sve moglo strašno da se desi.

Ko je kriv za samoubistvo?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Thu, 23 Mar 2017 11:59:00 +0000

Gotovo da nema dana da se ne susretnemo sa vešću da je neko sebi oduzeo život. Šta to čoveka natera da se suprotstavi nagonu za samoodržanjem i „podigne ruku na sebe“?

Mnogi će odmah reći – nemaština i beznađe koji, istini za volju, u poslednje dve decenije ne napuštaju Srbiju. Razlog je međutim mnogo dublji i dalji od materijalne spoljašnjosti.

Ne dižu ruku na sebe samo ljudi na rubu egzistencije.Razlog treba tražiti u društvenim prilikama, porodici i u nama samima.

Zabluda je da se ljudima koji pokazuju simptome depresije i nagoveštavaju želju za smrću treba pristupati „strogo i otrežnjujuće“.

Osobi koja je u depresiji, očaju i beznađu nikada ne smete uputiti reči „tvoj problem nije veliki“ ili „nezahvalan si za ono što imaš“ i slično.

Čovek se na samoubistvo ne odlučuje u trenutku, već o tome razmišlja dugo, ponekad i mesecima. Sve to vreme on je uplašen, očajan, bezvoljan. Iskren razgovor s njim, koji bi mu pružio podršku i nakon kojeg bi osetio da postoji neko ko razume njegove probleme, mogao bi da ga odgovori od ideje da sebi oduzme život.

Činjenica je da joj uglavnom ne možete ni rešiti problem, ali joj vašim prisustvom i bezuslovnom podrškom možete dati volju za životom.

Morate naglašavati vašem bližnjem da ste tu za njega. To je izuzetno važno! On mora imati poverenje da ga vi nećete napustiti i da nije sam na svetu. Sve vreme je problem u tome, što beznađe proističe iz osećaja usamljenosti, čak i kada ona nije realna.

Znaci upozorenja

Direktne ili indirektne najave samoubistva (bliskim prijateljima, slanjem SMS-a, porukama na društvenim mrežama)
Nagle promene u raspoloženju i ponašanju
Upadljivo poklanjanje ličnih stvari
Prolazak kroz krizu, traume (smrt bliske osobe, gubitak posla, pogoršanje zdravlja, raskid ljubavne veze, zlostavljanje, neželjena selidba)
Bes, ljutnja, agresija, želja za osvetom
Izolacija, povlačenje od drugih
Rizično ponašanje (izazivanje sudbine)
Konzumiranje alkohola i droge
Prethodni pokušaji samoubistva

U tome koliko ćete glasno odgovoriti na tuđe tihe pozive u pomoć, ogleda se veličina nas kao ljudi. Dokažimo da možemo biti veliki.

Psihološko savetovalište Niš

psiholog Radica Ristić Stojilković

062/873-44-74

Ne potcenjujte skriveni vapaj!

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Thu, 23 Mar 2017 10:52:00 +0000

Kako roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete depresivno i kada treba da zatraže stručnu pomoć, koliko je uopšte razvijena njihova svest o psihičkim poremećajima njihovih naslednika?

Depresija kod dece i adolescenata pominje se još u sedamnaestom veku, mada je dvadeseti obeležen mišljenjem da deca ne mogu da budu depresivna, i zato je ova bolest dugo vremena zanemarivana i neprepoznata kao dijagnostička kategorija. Od sedamdesetih godina prošlog veka zaključeno je da se depresija može pojaviti tokom detinjstva i adolescencije. Ovaj poremećaj sve više se prepoznaje kod mladih, a podaci govore da je depresija vodeći uzrok smrti u uzrastu 11-24 godine.

Više od 90 odsto pokušaja suicida u ovoj dobi direktno se dovodi u vezu sa depresivnim poremećajem, odnosno zloupotrebom psihoaktivnih supstanci.

Postoje specifičnosti depresije dece i mladih, čemu roditelji i lekari moraju da posvete naročitu pažnju: iritabilnost (nervoza), problemi u socijalnim relacijama dece s vršnjacima,roditeljima, nastavnicima, trenerima, izbegavanje igre i drugih oblika zabave, česte glavobolje i bolovi u stomaku, jer saopštavanje da telo boli ide lakše nego da duša boli, žalbe da su glupi i da nisu popularni (smanjeno samopoštovanje) i nagli pad uspeha u školi.

Depresivni adolescent nikad ne traži empatiju okoline. Ponekad pokazuje mrzovolju, dosadu, gubitak interesovanja, opsednutost izgledom ili strah od teških oboljenja. Nepodnošljivo im je da budu bespomoćni, pa zato vrlo retko imaju klasične simptome depresije: plačljivost, gubitak apetita ili nesanicu. Kao dominantan mehanizam odbrane koriste takozvani "acting - out" (postaju agresivni, besni, ljutiti...)

Iako je klinička slika depresije kod dece i mladih slična odraslim, postoje neke suštinske razlike koje se mogu smatrati posledicom fizičkog, emocionalnog, kognitivnog i socijalnog razvojnog stupnja. Tako npr. umesto izraženog osećaja depresije, deca mogu imati izraženiju labilnost raspoloženja, naglašenu agresivnost, nisku toleranciju na frustraciju, izlive besa po tipu temper tantrume( plakanje, vrištanje, udaranje), somatske tegobe i/ili socijalno povlačenje.

Podaci pokazuju da 40-90 odsto mladih s depresijom ima još neki psihijatrijski poremećaj. Najčešće dijagnoze su anksiozni poremećaji ponašanja, hiperkinetski poremećaj s poremećajem pažnje i zloupotreba psihoaktivnih supstanci.

Među stručnjacima vlada mišljenje da je broj suicida kod mladih relativno podcenjen, a jedan od glavnih razloga je stigmatizacija. Faktori rizika ovakvog ponašanja su prethodni pokušaji samoubistva, depresivnost, osećanje beznadežnosti, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, alkoholizam, seksualna zloupotreba, mentalni poremećaji, društvena izolacija, samoubistvo u porodici ili među prijateljima, negativne životne okolnosti, problemi s kontrolom besa, nisko samopoštovanje, školski neuspeh, homoseksualnost, problemi identiteta, porodični problemi, problemi učenja i mnogi drugi.

Trajanje depresivnog poremećaja kod mladih traje od jednog do dva meseca, odnosno osam meseci u kliničkoj populaciji. I mada se većina oporavi nakon prve depresivne epizode, studije pokazuje da se bolest pogoršava u prve dve godine između 20-60 odsto, odnosno do 70 odsto posle pet godina. Zato je neophodno na vreme reagovati, obratiti pažnju na ponašanje, pažljivo pronaći način da otvorite nežnu dečju dušu ili potražite pomoć stručnjaka.

Roditelji, uglavnom, relativno kasno reaguju, pogotovo kada je reč o mladima u ranoj adolescenciji (period od 12-15 godine) jer neobično ponašanje obično vezuju za pubertet i biološke promene. Postaju svesni tek kada dođe do dramatične promene ponašanja, kada dete jako popusti u školi, ili kada na telu primete ožiljke od samopovređivanja. Na žalost, vrlo česte lične ispovesti deteta da im nije dobro, da im ništa ne prija, da nemaju zajednički jezik ni s kim u okruženju, roditelji ne shvate ozbiljno i jednostavno to pripisuju njihovom uzrastu.

Psihološko savetovalište Niš

psiholog Radica Ristić Stojilković

062/873-44-74

Kako da se odbranimo od stresa?

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Wed, 21 Dec 2016 15:01:00 +0000

Prilikom svakog stresa narušava se psihička i fizička ravnoteža u organizmu; organizam se puni emocijama i nervnom napetošću, koja raste i akumulira se ukoliko se stres ne ukloni (to liči na ekspres lonac pod pritiskom). Ako nađemo ventil i smanjimo tu napetost i pritisak, lakše se možemo vratiti u svoju uobičajenu ravnotežu.

Dokle god je čovek u stanju da se vrati u svoju uobičajenu psiho-fizičku ravnotežu posle neke traume, odnosno događaja, koji naruši tu ravnotežu, ostaće zdrav. Zbog toga je važno da se što pre smirimo, opustimo i na taj način vratimo narušenu harmoniju u samom sebi.

Psihološko savetovalište Niš

psiholog Radica Ristić Stojilković

062/873-44-74

Da li sam depresivan/na? Upitnik za procenu depresije

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Wed, 21 Dec 2016 14:33:00 +0000

Upitnik sadrži dvadeset grupa konstatacija (obeleženih brojevima od 1 do 20) koje se odnose na naše zdravlje. Pri ispunjavanju upitnika treba odabrati samo jednu ponuđenu konstataciju, od nekoliko koje se nude (a,b,c,d…). Svakoj konstataciji odgovara određeni broj poena.

	poeni
1 a. Nisam razdražljiviji nego inače b. Brže se razljutim nego inače c. Stalno sam razdražljiv d. Sve što me obično ljutilo uopšte me se više ne tiče	_ 0 1 2 3
2 a. Nisam naročito nezadovoljan u životu b. Većinom mi je dosadno u životu c. Više me ništa ne raduje kao pre d. Uopšte mi više ništa ne čini zadovoljstvo e. Ničim nisam zadovoljan (sa svime sam nezadovoljan)	_ 0 1 1 2 3
3 a. Nisam naročito pesimističan ili obeshrabren u pogledu svoje budućnosti b. Obeshrabren sam u pogledu svoje budućnosti c. Mislim da nemam šta da očekujem u budućnosti d. Mislim da se više nikad neću osloboditi svojih briga e. Mislim da moja budućnost izgleda beznadežno i da se moj položaj neće poboljšati	_ 0 1 2 2 3
4 a. Nisam tužan, ni potišten b. Potišten sam duže od 2 nedelje, ili: tužan sam duže od 2 nedelje c. Stalno sam potišten, ili: uvek sam tužan i ne mogu protiv toga ništa da učinim d. Toliko sam tužan ili nesrećan da mi to nanosi bol e. Toliko sam tužan ili nesrećan da to više ne mogu izdržati	_ 0 1 2 2 3
5 a. Nemam osećaj da sam neuspešan b. Imam osećaj da sam neuspešan više nego drugi ljudi c. Mislim da sam ostvario malo onoga što ima smisla ili vrednosti d. Kada posmatram svoj život ne vidim ništa osim promašaje e. Mislim da sam sasvim neuspešan	_ 0 1 2 2 3
6 a. Spavam isto tako dobro kao i obično b. Previše spavam c. Imam teškoće da zaspim d. Ujutro se budim umorniji nego inače e. Budim se 1-2 sata ranije nego inače i teško ponovo zaspim f. Ne mogu da zaspim tokom većeg dela noći g. Svakog jutra se vrlo rano budim i ne mogu da spavam više od 5 sati	_ 0 1 1 1 2 3 3
7 a. Moj apetit nije lošiji nego obično b. Previše jedem c. Nemam više tako dobar apetit kao obično d. Moj apetit je sada mnogo lošiji e. Više uopšte nemam apetit	_ 0 1 1 2 3
8 a. Nisam izgubio na težini b. Izgubio sam na težini više od 2 kg. c. Izgubio sam na težini više od 4 kg. d. Izgubio sam na težini više od 7 kg.	_ 0 1 2 3
9 a. Radim lako kao i pre b. Potreban mi je dodatan napor da se latim nekog posla c. Ne radim više tako dobro kao obično d. Teško mi je da se prihvatim bilo kakvog posla e. Nesposoban sam da obavim i najmanji posao	_ 0 1 1 2 3
10 a. Nisam primetio nikakvu promenu u mojim seksualnim interesima b. Interesujem se za seks manje nego obično c. Mnogo manje me zanima seks d. Izgubio sam svaki interes za seks	_ 0 1 2 3
11 a. Moje zdravlje me ne zaokuplja više nego obično b. Veoma me zaokupljaju razne telesne tegobe c. Moje telesne tegobe me toliko uznemiravaju da teško mogu da mislim na bilo šta drugo d. Moje telesne tegobe me potpuno zaokupljaju	_ 0 1 2 3
12 a. Ne osećam se naročito krivim b. Vrlo često smatram sebe lošim ili bezvrednim c. Osećam se krivim d. Gotovo uvek smatram sebe lošim ili bezvrednim e. Smatram sebe vrlo lošim ili bezvrednim	_ 0 1 2 2 3
13 a. Nisam razočaran sobom b. Razočaran sam samim sobom c. Ne sviđam se samom sebi d. Ne podnosim samog sebe e. Mrzim samog sebe	_ 0 1 1 2 2
14 a. Nemam utisak da sam gori od drugih ljudi b. Vodim računa o sopstvenim zabludama i manama c. Prebacujem sebi za sve što nije u redu d. Mislim da imam mnogo ružnih mana	_ 0 1 2 2
15 a. Ne plačem više nego obično b. Plačem češće nego obično c. Plačem sada skoro sve vreme i ne mogu prestati da plačem d. Čak i kad bih hteo, sada više ne mogu da plačem kao što sam mogao ranije	_ 0 1 2 3
16 a. Nisam izgubio interes za druge ljude b. Interesujem se manje nego obično za druge ljude c. Izgubio sam gotovo sav interes za druge ljude i malo s njima saosećam d. Izgubio sam sav interes za druge ljude, potpuno sam ravnodušan prema njima	_ 0 1 2 3
17 a. Mogu se odlučiti za nešto isto tako lako kao i obično b. Sada imam manje samopouzdanja i pokušavam da izbegnem donošenje odluka c. Više uopšte ne mogu doneti odluku a da mi pritom neko ne pomogne d. Više uopšte ne mogu doneti nikakvu odluku	_ 0 1 2 3
18 a. Ne izgledam lošije nego obično b. Bojim se da izgledam ostarelo ili neugledno c. Čini mi se da u sve većoj meri izgledam ostarelo ili neugledno d. Imam utisak da delujem odvratno	_ 0 1 2 3
19 a. Nemam utisak da zaslužujem kaznu b. Verujem da bi mi se moglo dogoditi nešto loše c. Imam utisak da ću sada ili uskoro biti kažnjen d. Mislim da zaslužujem da budem kažnjen e. Želim da budem kažnjen	_ 0 1 2 3 3
20 a. Ne pomišljam da dignem ruku na sebe b. Ponekad pomislim da ću dići ruku na sebe, ali to neću učiniti c. Mislim da bi bilo bolje da sam mrtav d. Imam tačne planove kako da počinim samoubistvo e. Mislim da bi za moju porodicu bilo bolje da sam mrtav f. Ubio bih se kad bih mogao	_ 0 1 2 2 2 3

Nakon ispunjavanja upitnika treba sabrati sve poene.
Rezultati, koji se dobiju sabiranjem svih poena, su samo orijentacioni i ne mogu zameniti detaljan psihijatrijski pregled:
Zbir od 0-3 poena – verovatno niste depresivni
Zbir od 4-9 poena – možda proživljavate laku depresiju
Zbir od 10-16 poena – verovatno imate laku depresiju
Zbir od 17-29 poena – verovatno imate srednje tešku (umerenu) depresiju
Zbir od 30-39 poena – verovatno imate tešku depresiju
Zbir preko 40 poena – verovatno imate vrlo tešku depresiju

Napomena: S obzirom da je ovo upitnik koji samo orijentaciono ukazuje na prisustvo ili odsustvo depresije, ne treba da se uplašite čak ni ako je vaš zbir poena vrlo velik. Osim toga, danas se i mnoge vrlo teške depresije mogu lečiti ambulantno.
Ukoliko posle ispunjavanja upitnika želite da zakažete pregled (razgovor) u našoj ordinaciji, dobro bi bilo da odštampate ispunjeni upitnik i ponesete ga sa sobom.

Psihološko savetovalište Niš

psiholog Radica Ristić Stojilković

062/873-44-74

O meni

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 29 Nov 2016 13:56:00 +0000

Psiholog Radica Ristić Stojilković u okviru Edukativnog centra pruža usluge psihološkog savetovanja dece, odraslih i starih, psiholoških radionica, psihodijagnostike (testiranje inteligencije, testiranje ličnosti i profesionalne orijentacije) i psihoedukacije.

kontakt telefon: 062/873-44-74

kontakt e-mail: psiholoskosavetovalistenis@yahoo.com

Online savetovanje putem skype-a: psiholoskosavetovalistenis

U svom radu posebno se bavi sledećim područjima:

Anksiozni poremećaji (napadi panike, anksioznost, socijalna anksioznost, generalizovana anksioznost, opsesivno kompulsivni poremećaj, fobije)
Poremećaji raspoloženja (depresija)
Poremećaji u ishrani (anoreksija, bulimija, držanje dijete)
Somatomorfni poremećaj (preterana briga za sopstveno zdravlje, strah od smrti i sl.)
Bes (ljutnja, afekat i impulsivnost)
Poremećaji ličnosti
Bipolarni poremećaj
Problemi sa učenjem (koncentracija i pažnja, motivacija, radne navike)
Problemi u partnerskim odnosima (ljubomora, posesivnost, komunikacija, osećanje krivice, strah od odbacivanja, razvod)
Seksualne disfunkcije (erekcija, frigidnost, potencija...)
Poremećaji ponašanja (agresivnost, manipulacija, impulsivnost, problemi sa autoritetom, vršnjačko nasilje, laganje)
Porodični problemi (komunikacija, nasilje u porodici, alkoholizam)
Asertivnost
ADHD i ADD
Noćni strahovi
Noćno mokrenje
Tikovi
Agresivnost
Smetnje u komunikaciji i socijalizaciji
Nespretno dete
Povučeno dete

Edukacija:

Edukacija roditelja novorođenčadi, roditelja dece predškolskog i školskog uzrasta i roditelja adolescenata
Edukacija studenata
Priprema za javni nastup
Predbračno savetovalište
Škola roditeljstva
Psihoedukativne radionice za decu

Psihodijagnostika (psiho test):

Testiranje inteligencije kliničkim testovima
Testiranje ličnosti kliničkim testovima
Test profesionalne orijentacije

Ako ne mi, ko? Ako ne sad, kad?

Povučeno dete

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 29 Nov 2016 13:54:00 +0000

Povučena deca imaju problem sa uklapanjem u društvo vršnjaka. Zbog toga često imaju neprijatan osećaj usamljenosti. Ona se može podeliti na socijalnu i emocionalnu usamljenost.

Socijalna usamljenost se manifestuje kroz teškoće deteta da se priključi grupi vršnjaka, aemocionalna usamljenost se odnosi na nedostatak dobrih prijatelja i na osećaj djeteta da nije sposobno da uspostavi i održi odnos prijateljstva i bliskosti.

Psihoterapija pomaže detetu da formira pozitivnu sliku o sebi, da razvije socijalne veštine, da radi na rešavanju problema koji ga onemogućavaju da se druži i raduje stvarima kojima se raduju njegovi vršnjaci…

Hiperkineticki poremecaj

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 29 Nov 2016 13:35:00 +0000

Hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje je najčešći razvojni problem koji se javlja u detinjstvu. Premda simptomi ADHD-a mogu biti prisutni i kod dece uzrasta od 2-3 godine, dijagnoza se najčešće postavlja pri polasku u školu zbog većih zahteva školske sredine.

Simptomi obuhvataju:

nemogućnost obraćanja pažnje na detalje,
teškoće u održavanju pažnje u zadacima ili igri,
dete odaje utisak da ne sluša kada mu se direktno obraćate
ne uspeva da završi zadatke do kraja u školi
gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti,
lako mu/joj se skreće pažnja spoljašnjim stimulusima.

Simptomi impulsivnosti prisutni su:

ako dete mnogo priča,
daje odgovore i pre nego što je pitanje postavljeno,
ima teškoću da sačeka svoj red,
prekida drugog ili upada u reč, nameće se
klati stalno nogama,
meškolji se na sedištu,
napušta stolicu u situacijama u kojima se očekuje da dete sedi mirno,
trčkara, pentra se u situacijama kada je to neprihvatljivo
postoji stalna spremnost za akciju,
odaje utisak kao da je “uključen u struju”

Dijagnoza ADHD postavlja se na osnovu informacija dobijenih od roditelja, učitelja i pregledom deteta. Da bi se postavila dijagnoza simptomi moraju biti prisutni najmanje šest meseci, da se javljaju pre sedme godine života, da su prisutni u najmanje dva različita okruženja (npr. kod kuće i u školi) uz jasno postojanje dokaza o otežanom funkcionisanju u društvenoj, akademskoj i/ili profesionalnoj sferi života (loše slaganje sa vršnjacima, slabe ocene u školi).

Često se deca sa hiperkinetskim poremećajem tretiraju kao nevaspitana, tvrdoglava, agresivna, zbog čega deca sa ovim poremećajem mogu duboko da pate, da budu neshvaćena i neprihvaćena od strane svoje okoline.

Naravno da što ranije detektovanje, dijagnostikovanje i adekvatni tretman i terapija pružaju veće mogućnosti da se dete izleči ili da se smanje simptomi vaezani za ovaj poremećaj. Nelečeni hiperkinetski sindrom sa poremećajem pažnje se ispoljava neuspehom u školi, neprilagođenim ponašanjem i neuklapanjem u društvo.

U školi se takvo ponašanje ogleda u sledećem:

Počinje da radi zadatak pre nego što je i dobilo uputstvo
Gleda kako rade druga deca umesto da radi samo
Radi prebrzo i pravi nepotrebne greške, a ne greške vezane za neznanje
Na pitanja prebrzo odgovara, ne daje sebi dovoljno vremena da razmisli
Nije u stanju da zapamti uputstva, iako nema teškoća sa pamćenjem
Ima teškoće u organizovanju pismenih radova
Lako odustaje od novih zadataka, a da nije ni pokušalo da ih reši

Pristup tretmanu kod ovakvog poremećaja zahteva multidisciplinarni rad lekara, defektologa, vaspitača, pedagoga. Pristup svakom detetu je individualan i zahteva mnogo strpljenja, pažnje i bavljanja detetom. Ne postoji tretman koji bi u potpunosti u svakom slučaju rešio ovaj problem. Pristup i rezultati nisu isti kod svakog deteta.

Adaptacije koje mogu da se koriste u radu sa ovakvom decom su sledeće:

Pravljenje i poštovanje dnevnog rasporeda i zaduženja
Određivanje posebnog vremena za posebne zadatke
Po potrebi stvaranje mirnog prostora za rad
Pravilno raspoređivanje gradiva i česte pauze tokom rada
Dopunjavanje verbalnih instrukcija vizuelnim i pisanim uputstvima
Uputstva moraju biti jasna, kratka, detaljna govorna uputstva svoditi na minimum

Načela kojima se možete koristiti prilikom vaspitanja hiperaktivne dece:

Budite svesni prirode poremećaja – vaše dete nije bezobrazno ili tvrdoglavo, već neke aktivnosti naprosto nije u mogućnosti da uradi na način na koji to mogu druga deca
Češće dajte povratne informacije detetu
Više podstičite, manje kažnjavajte
Budite dosledni u svojim stavovima pri vaspitanju deteta

Prvi znakovi autizma

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 15 Nov 2016 10:20:00 +0000

Dete:

- ne ostvaruje kontakt očima (npr. kod hranjenja)

- ne uzvraća osmeh

- ne reaguje na svoje ime ili na glas bliske osobe

- ne prati pogledom predmet koji mu pokazujete

- ne koristi nikakve pokrete za komunikaciju

- ne započinje maženje niti reaguje na maženje

- ne imitira pokrete i izraze lica roditelja

- ne pokazuje interes ili sreću pri interakciji sa drugima

Kasniji znakovi autizma:

- nesposobnost stvaranja prijateljstva i bliskih odnosa

- nesposobnost igranja u društvu

- ponavljajuća ponašanja (npr. vrtenje u krug) i neuobičajena upotreba jezika (npr. vrištanje i čudni zvukovi)

- prevelika okupiranost određenim objektima i aktivnostima

- nemogućnost obavljanja nekih rutina

Test za dijagnostifikovanje anoreksije

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Mon, 14 Nov 2016 11:39:00 +0000

Bojiš se dobijanja na težini, mnogo paziš na unos kalorija ili ti se čini da je tvoj odnos sa hranom izvan kontrole? Osećaš se krivim/om i kažnjavaš se nakon jela? Izbegavaš pričati o hrani ili prisustvovati druženjima sa prijateljima i porodicom kako bi lakše održao/la svoj dnevni režim ishrane?

Možda si u riziku da razviješ poremećaj ishrane. Upravo reagovanje na vreme ti može pomoći.

Uradi ovaj test!

Test je preuzet iz knjige “Poremećaji ishrane”, autorke dr Danice Vidić (2003).

Anoreksija i bulimija

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Sun, 09 Oct 2016 16:35:00 +0000

Možda si u riziku da razviješ poremećaj ishrane. Upravo reagovanje na vreme ti može pomoći.

Podaci dosadašnjih istraživanja slažu se da je prosečni uzrast javljanja anoreksije 14 godina dok se bulimija javlja nešto kasnije (oko 18te godine).

Glavni oblici poremećaja ishrane su anoreksija nervosa i bulimija nervosa, iako je moguća i kombinacija ovih poremećaja.

Koje su osnovne karateristike ovih poremećaja?

Za anoreksiju nervosu je tipično:

odbijanje održavanja telesne težine koja je na ili nešto iznad minimalne težine za uzrast i visinu
izuzetan strah od dobijanja na težini ili od debljanja
poremećen način na koji se doživljava oblik i težina tela
preterani uticaj oblika i težine tela na samoprocenjivanje
amenoreja (odsustvo najmanje tri uzastopna menstruacijska ciklusa)

Česte posledice ove teške bolesti su gubitak menstrualnog ciklusa, zatvor stolice i bolovi u abdomenu, netolerancija hladnoće, bezvoljnost i gubitak energije. Moguć je i vrlo nizak krvni pritisak, suva koža i pojačana dlakavost na telu (sitne svetle dlačice). Kod nekih osoba koža postaje žuta.

Za bulimiju nervosu je karakteristično:

prejedanje sa neodgovarajućim metodama sprečavanja porasta težine
povraćanje/sredstva za pražnjenje creva/ izgladnjivanje – oko 2x nedeljno u periodu od 3 meseca

Prejedanje se uglavnom odnosi na poslastice i visoko kaloričnu hranu i nastavlja se sve dok se osoba ne oseti neprijatno ili bolno punom; prejedanju tipično prethodi sniženo raspoloženje, stres u međuljudskim odnosima, jaka glad kao posledica dijete ili osećanja vezanim za telesnu težinu ili oblik tela.

Telesne posledice, kao posledica učestalog pražnjenja bilo koje vrste, uključuju nenormalnosti ravnoteže tečnosti i elektrolita. Prisutan je i gubitak želudačne kiseline povraćanjem, a čest je i proliv, kao posledica upotrebe sredstava za čišćenje creva (tzv. laksativi). Značajan je i trajan gubitak zubne gleđi, javljaju se ožiljci na spoljašnjoj površini ruke, neuredne menstruacije ili gubitak iste.

Poremećaji ishrane tipično se vezuju za ženski pol, sa odnosom 9 : 1 u korist ženskog pola. Muškarci čine samo 5-10% populacije koja traži tretman kod anoreksije nervose i 10-15% obolelih od bulimije nervose.

Rizični činioci za razvoj poremećaja ishrane

Na razvoj poremećaja ishrane utiče niz faktora. Pokazalo se da su osobe obolele od ovog poremećaja često perfekcionisti, kruti i nefleksibilni u svakodnevnom životu, niži nivo samopouzdanja i samopoštovanja. Takođe, teže se nose sa frustracijama u životu.

Osim uticaja osobina ličnosti, prisutan je i značaj porodičnih odnosa i porodične klime (ako postoji otvorena komunikacija, međusobno uvažavanje i poštovanje, pravo na privatnost i različitost…).

Snažan je uticaj vršnjaka upravo u periodu koji je najkritičniji za razvoj ovog poremećaja. Kulturalni pritisak za vitkošću i isticanje slike abnormalne mršavosti kao ideala ženske lepote od strane medija može stvarati veoma jak pritisak za mlade osobe jer one dobijaju na težini kada je ostali održavaju.

Prema nekim istraživanjima, i raniji ulazak u pubertet je rizik za razvoj depresivnog poremećaja i delikventnog ponašanja kao i pojačan rizik za razvoj negativne slike o sopstvenom telu, a onda i razvoj nekog od poremećaja ishrane.

Psihološko savetovalište Niš

psiholog Radica Ristić Stojilković

Asertivnost - Kako poboljšati komunikaciju u porodici

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Sun, 09 Oct 2016 12:36:00 +0000

Čest problem u komunikaciji je činjenica da ono što mislimo i govorimo nije isto kao ono što je druga osoba razumela. Uz to, često želimo drugoj osobi jasno reći šta želimo od nje, a to se završi međusobnim prebacivanju i izvlačenjem starih grešaka pa razgovor odluta od početne ideje, a neretko se završi i žustrom raspravom i svađom. Čini nam se da nas ta osoba stalno pogrešno razume, da ne želi da nas sasluša, da neće priznati da smo u pravu, a sa druge strane čujemo iste prigovore na svoj račun. Započeti razgovor, umesto dogovorom, završava se kao „ping-pong“ prebacivanje lopte sa jednog na drugog. Razloga za takav „scenario“ ima više, a jedan od njih je i način komunikacije, tj. način na koji govorimo to što želimo reći. Postoje određene tehnike komunikacije koje je moguće relativno lako naučiti, a koje mogu pozitivno uticati na ishode naših razgovora.

Tehnika komunikacije koja značajno doprinosi tome da nas druga osoba bolje „čuje“ i razume, a koja smanjuje mogućnost sukoba je tzv. JA PORUKA.

U govoru možemo razlikovati TI PORUKE i JA PORUKE. Ti poruke su usmerene na drugu osobu, govore o drugoj osobi, često etiketiraju drugu osobu po nekim njenim osobinama. Naglasak je na tome kakva je druga osoba – po našem mišljenju. Da bi bilo jasnije evo nekoliko primera TI PORUKA: „ Ti nikad ne izneseš smeće kada te zamolim.“, „Ti si smotana, nije sport za tebe.“, „Uvek kasniš iako sam ti rekao da moraš doći na vreme!“, „Brukaš me svojim glupostima pred prijateljima, kako te nije sramota?!“ „Kako baš ti uvek slučajno nešto razbiješ?!“, „Zašto uvek kasniš, šta misliš da si neka faca pa da te ja stalno čekam?!“… TI PORUKE slične su upiranju prsta u nekoga, optužuju. To niko ne voli i svi se osećaju napadnuto kad im nešto govorimo kroz TI PORUKE. Ljudi prirodno odgovaraju na napad, obično tako da se opravdavaju ili krenu u kontranapad ili se isključe i prekidaju komunikaciju. TI PORUKE tako često dovode do sukoba, prekida komunikacije i osećaja krivice koja negativno utiče na odnos.

Korišćenje JA PORUKA pomaže da ne idemo u napad već da asertivno komuniciramo, da iznesemo ono što nas muči vezano za ponašanje druge osobe i šta želimo. JA PORUKE povećavaju šansu da nas druga osoba čuje u potpunosti i povećava saradljivost druge osobe.

Kako izgledaju JA PORUKE?

JA PORUKA ima jasnu formu što nam pomaže da je relativno lako koristimo. Za početak moramo naučiti da govorimo o sebi, a ne o drugoj osobi i da preuzmemo odgovornost za ono što mi želimo. To se zove asertivna komunikacija – jasno se zauzimamo za svoju potrebu bez ugrožavanja druge osobe. Najteži deo je poznavati sebe, svoja osećanja i svoju potrebu, tj. ono što nama smeta, zbog čega nam to smeta i šta želimo od druge osobe. Naravno, može biti i pozitivna – pa je onda šta nam se sviđa, zbog čega – a šta želimo je onda dosta jasno.

Obrazac za JA PORUKE izgleda ovako:

Osećam se _________________________ (treba prepoznati kako se osećamo)

Kada ti _____________________________ (dati konkretan opis ponašanja, bez etiketa)

Zato što ____________________________ (zbog čega nam to ponašanje izaziva taj osećaj)

Zato želim (hoću, ne želim) ____________ (ne TI TREBAŠ, već JA želim, treba, hoću, neću…)

Kada pričamo sa manjom decom ja poruke moraju biti kratke i jasne, a kad pričamo sa adolescentima nije loše dodati i koju će oni korist imati od toga što sarađuju sa našom potrebom, odnosno ako urade to što mi želimo. JA PORUKA nije čarobni štapić, ona ne osigurava sradnju, ali povećava šansu saradnje i povećava šansu da obe strane tačno čuju šta ona druga strana želi, šta joj treba ili šta joj smeta.

Psihološko savetovalište Niš

psiholog Radica Ristić Stojilković

Naučite da se zalažete za sebe- Asertivnost

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Sun, 09 Oct 2016 08:40:00 +0000

ASERTIVNOST je veština aktivnog zalaganja za svoja prava bez ugrožavanja prava drugih ljudi. Uključuje fino (pre)poznavanje svojih osećanja, potreba i granica u odnosu na druge ljude i otvoreno i iskreno komuniciranje sa drugima.

Razumevanje asertivnosti je lakše kada razmotrimo i druga dva načina ponašanja u društvenim interakcijama, a to su agresivno i pasivno ponašanje.

Kod agresivnog ponašanja osoba se zalaže za svoja prava, bori se da ostvari ono što želi, a da pri tom obično ugrožava prava drugih. Drugi se zbog takvog ponašanja osećaju preplašeno ili ljuto pa često odlaze iz odnosa ili i sami postaju agresivni, tako da postoji velika mogućnost sukoba. Na kraju, osoba dobije ono što je u startu želela, ali joj dugoročno stradaju odnosi sa drugim ljudima.

Osobe koje se pasivno ponašanju se povlače iz mogućih sukoba, ne bore se za svoja prava i stavljaju potrebe i prava drugih ljudi ispred svojih. Odustaju od svojih potreba u želji da ne ugroze odnos i izbegnu sukob. Nažalost, zbog toga se često osećaju loše, iskorišćeno i jadno, a neretko zameraju drugima što više ne paze na njih, pa su ogorčeni na druge. Često im je lakše da u potpunosti napuste odnos, nego da se suoče i otvoreno kažu šta im smeta. Ipak, ni ovaj način ponašanja nije drag onima sa kojima su u odnosu. Drugi često imaju osećaj da moraju “hodati po jajima” jer im osoba neće reći kad joj nešto smeta pa moraju uvek paziti, katkad osećaju krivicu, a ne znaju gde su tačno pogrešili ili ih takvo ponašanje ljuti (“pa nek već jednom kaže što hoće”, “sam je kriv kad ih pušta da mu to rade”), tako da odnos opet trpi i postoji mogućnost sukoba ili prekida odnosa.

Najviše poštovanja kod drugih izaziva asertivno ponašanje.

Asertivna osoba će iskreno reći šta joj smeta, ali i šta joj se sviđa kod drugih, ona pazi da ne vređa osećanja drugih, ali i zahteva da se drugi prema njoj ponašaju s poštovanjem. Osnovni cilj asertivnog ponašanja je komunicirati, tako da asertivna osoba poštuje sebe, svoja osećanja, potrebe i granice ali i osećanja, potrebe i granice drugih ljudi. Drugima je sa njima lako, znaju na čemu su, ne moraju paziti na takvu osobu – jer znaju da ona sama pazi na sebe i znaju da takva osoba poštuje i njih. Jasno razgraničavanje odgovornosti i preuzimanje svoje odgovornosti takođe spada u asertivno ponašanje. Ovakva komunikacija smanjuje mogućnost sukoba i pospešuje njihovo adekvatno rešavanje, a odnosi su češće zadovoljavajući i uspešnije se održavaju.

Neka asertivna ponašanja su:
Primiti i dati kompliment (iskreno)
Tražiti pomoć ili informaciju koja nam je potrebna
Izraziti neslaganje s nečijim mišljenjem
Reći NE kad nešto ne želimo uraditi
Reći šta osoba oseća i šta misli
Prihvatiti različito mišljenje
Izviniti se ako je potrebno, priznati grešku
Govoriti pred grupom
Gledati u oči, govoriti tako da nas jasno čuju…

U komunikaciji nam može pomoći i tzv. ASERTIVNA PORUKA koja predstavlja jedan oblik aserivne komunikacije. U asertivnoj poruci ne iskazujemo samo svoja osećanja, potrebe i želje, već i pokazujemo razumevanje osećanja, potreba i želja druge osobe.

Enureza- Noćno mokrenje kod dece

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Thu, 06 Oct 2016 12:27:00 +0000

Primarna noćna enureza je česta kod dece i predstavlja značajan psihosocijalni problem, kako za decu, tako i za njihove roditelje.

Enureza je mokrenje bez kontrole svesti da se to čini. Odsustvo svesne kontrole stvara higijenske, psihološke i socijalne nevolje deci i roditeljima. Mokrenje jeste automatski, nagonski fiziološki čin ali se kroz proces učenja podređuje svesnoj kontroli i volji deteta.

Nakon rođenja pa sve do, otprilike druge godine, čin mokrenja se nevoljno ili automatizovano odvija. Od otprilike druge godine dete sve češće i sve jasnije postaje svesno svojih unutrašnjih doživljaja i spoljašnjih događaja:

potrebe za pražnjenjem bešike,
samog čina pražnjenja,
ugodnosti oslobađanja od napetosti,
higijenskih posledica ako se pražnjenje odvija na neodgovarajući način i
reakcija okoline na neadekvatno mokrenje.

Zahvaljujući toj svesti dete postepeno i polako stiče voljnu kontrolu nad jednim nevoljnim fiziološkim procesom.

Postoji više klasifikacija enureza. Prema periodu dana u kome se pojavljuje razlikujemo dnevno umokravanje koje se postavlja kao dijagnoza kod one dece koja su navršila bar 3 godine, a tokom budnog stanja se umokravaju. Enuresis nocturna ili noćna enureza se smatra poremećajem kod dece koja su navršila barem 5 godina. Pre ovih rokova smatra se da se radi o razvojnom fenomenu uspostavljanja kontrole, a ne o poremećaju. Ipak, i ove starosne odrednice nisu sasvim usklađene od autora do autora u zavisnosti od kriterijuma koje uzimaju za osnov. Neki smatraju da se o poremećaju kod dnevnog umokravanja ne radi sve do 5-6 godina, a kod noćnog sve do 6-7 godina. Oko 20% petogodišnjaka umokrava se noću, a oko 5% njih i posle dvanaest godina. Između druge i pete godine spontano uspostavlja kontrolu po 15% dece svake godine, što treba imati u vidu kod procena efekata eventualnog tretmana enureze u tom dobu. Kod nekih autora postoje dvojne norme u pogledu uzrasta od koga će se umokravanje smatrati poremećajem i to tako da su one za dečake nešto blaže. Druga klasifikacija enureza se odnosi na podatak o ranije uspostavljenoj kontroli. Primarna enureza označava da dete nikada nije uspostavilo kontrolu sfinktera, a sekundarna da je postojao izvestan period u kome se dete kontinuirano nije umokravalo. Za neke je taj period 6 meseci, a za druge godinu dana. Sekundarna enureza se često poistovećuje sa psihogenom pošto po pravilu nastupa posle nekih burnih emocionalnih događaja u životu deteta (separacija, rođenje novog deteta u porodici i sl.).

I dnevna i noćna enureza mogu biti primarne i sekundarne. U pogledu etiologije postoje brojna shvatanja o ovoj pojavi, tako da ona verovatno može nastati iz više različitih pojedinačnih uzroka koji jedan sa drugim ne moraju biti u vezi. Enurezu mogu uzrokovati npr. insuficijencija sfinktera mokraćne bešike, ali i neke hronične bolesti kao što je diabetes mellitus ili neke akutne urinarne infekcije. Neke studije su našle veći broj patoloških EEG nalaza kod enuretične dece, ali ovi rezultati nisu nedvosmisleno potvrđeni kao ni hipoteza o dubokom spavanju kao izvoru problema pošto se problem javlja i kod one dece koja imaju površan san. Ponavljani problemi sa kontrolom sfinktera u okviru jedne porodice kroz više generacija ukazuju na genetsku komponentu poremećaja, ali je još uvek mehanizam prenošenja sa jedne na drugu generaciju nepoznat. Nema dokaza za ideju da je problem umokravanja povezan sa strogoćom ili popustljivošću u obučavanju ili sa uzrastom u kome je ono počelo. Većina dece nema drugih pridruženih razvojnih poremećaja, a kada oni postoje nejasano je da li su posledica ili deo uzroka enureze. U nekim slučajevima enureza se pojavljuje u sklopu drugih razvojnih poremećaja kao njihov sastavni deo i tada ne predstavlja entitet sam za sebe.

Kada su u pitanju osobine ličnosti enuretične dece nema gotovo nikakve saglasnosti u tom pogledu. Za jedne je tipično da su enuretične devojčice takmičarski nastrojene, a dečaci pasivni i zavisni, za druge su i jedni i drugi plašljiviji u odnosu na opštu populaciju, treći tvrde da postoje tri vrste enuretične dece: razdražljiva, mrzovoljna i osvetoljubiva deca, četvrti enuretičnu decu dele na grupe pasivne dece, grupu dece koja se opiru zahtevima i grupu perverzne dece kojoj umokravanje predstavlja zadovoljstvo.

U životu deteta enureza može imati veoma različitu ulogu. Za jedne ona može biti reakcija na specifičnu traumu, za druge može biti primarni (i jedini) problem, za treće manifestacija ili znak nekog drugog poremećaja kao što je depresija ili poremećaj ponašanja.

Psihološko savetovalište Niš

Radica Ristić Stojilković

Grupno psihološko savetovanje

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 04 Oct 2016 19:01:00 +0000

Osim individualnih tretmana u Psihološkom savetovalištu Radica Ristić Stojilković sprovode se i grupni tretmani.

Grupni tretmani su kompleksni, ne samo zbog broja članova, već i zbog same dinamike unutar grupe. Ovi tretmani predstavljaju oblik psihosocijalnog rada u kome se, uz vođstvo psihologa, redovno sastaje mala grupa klijenata kako bi komunicirali i razgovarali o problemu.

U grupnom tretmanu, klijent (pojedinac) dobija mesto na kome može raditi na svom problemu uz podršku drugih. Na taj način dobija uvid u svoje misli i ponašanje, a osim toga, ovakav oblik rada izuzetno je koristan onima koji imaju poteškoća u međuljudskim odnosima, pre svega zbog iskustva socijalnih interakcija koje su osnovni deo grupnog tretmana.

Grupni tretman zahteva poštovanje privatnosti drugih članova grupe- imena članova i informacije koje oni iznose su poverljivi. Od članova grupe se ne traži da na sastancima govore ili otkrivaju intimne podatke o kojima ne žele govoriti.

Individualno psiholosko savetovanje

noreply@blogger.com (Radica Ristic Stojilkovic) — Tue, 04 Oct 2016 18:35:00 +0000

Individualno psihološko savetovanje će vam omogućiti da vidite da je promena koju želite već skrivena u vama.

Psihološko savetovalište Niš u okviru Edukativnog centra pruža sasvim novi i jedinstven način rada. Kroz učinkovito i dinamično psihološko savetovanje, koje je orijentisano ka cilju, prilagođeno potrebama svakog klijenta, poštujući etičke norme, psiholog pruža pomoć i podršku u suočavanju sa svim životnim zahtevima i problemima, kao i u njihovom rešavanju.

Psihološko savetovanje u Psihološko savetovalištu Radica Ristić Stojilković prilagođeno je svakom pojedinačno, kako bi u što kraćem vremenskom roku i u prijatnom okruženju uspeli da savladaju svoje životne prepreke, prihološke probleme i pronaći odgovore na što više ličnih pitanja.

Zajedničkim radom, psiholog i klijent, dolaze do zadatog cilja, a to je lični rast i razvoj i postizanje određenog kvaliteta življenja.

Psihološko savetovanje je neizbežno u današnjem modernom stilu života, a i potrebe za psihološkom podrškom su sve veće. Ono vam omogućava da na odgovarajući način razumete kako vi i drugi funkcionišete, što znači da ćete biti u mogućnosti da započnete jednostavne i trajne promene u svom životu. Prihvatanje psihološke pomoći u rešavanju trenutnih psiholoških teškoća i promena znači da ste usmereni na trajno rešenje, lični rast i razvoj, usvajanje novih veština, prevladavanje stresa i sl.

Psihološko savetovanje bavi se načinom vašeg razmišljanja, načinom na koji proživljavate svoja osećanja, perspektivama koje unosite u odnose sa ljudima koji su vam bitni i sl. Ono osvežava način na koji sagledavamo svoj život.

Naučno je dokazano da je nivo našeg životnog zadovoljstva kombinacija naših životnih aktivnosti koje sami biramo (40%), sredinskih faktora (15%) i genetike (45%). Naučite koristiti tih 40% i preuzmite kontrolu nad vašim životom!