http://www.mjuznews.com/zanimljivosti/zuta-sreda-ventilator-svadba-i-jack-daniels

Korak unazad – nedavno je objavljeno istraživanje po kome se na budžete za Internet oglašavanje u Srbiji troši svega 2,5% marketinških budžeta, a drugo istraživanje, koje doduše nije rađeno na validnom uzorku je pokazalo da više od pola ispitanih rukovodilaca kompanija smatra da je oglašavanje na svetskoj mreži najbitnije za njihovu budućnost, dok svega jedna desetina tih istih ljudi i postupa tako. Konačno, to ukrstimo sa podatkom da je po trećem istraživanju Internet drugi po redu najvažniji medij u Srbiji, i da ga pre koriste mlađi ljudi, sa fakultetskim obrazovanjem, iz gradskih sredina. Još samo dve činjenice, i neću više – u ukupnoj populaciji Internet svakodnevno koristi 36% stanovnika, dok ljudi svrstani u grupu “Digital Natives” (starosti 12-29 godine) svaki dan su na mreži u više od 68% slučajeva. Sve ovo je malo šizofreno – ljudi su na Internetu, firme misle da im je užasno bitno da se na njemu oglašavaju, a opet niko ne troši pare.

Odgovor može da bude u sadržaju, ili da koristimo popularni termin content. Ne mislim da je tako. Naprotiv – na Webu kod nas ćete naći više dobrog sadržaja nego u većini papirnih izdanja, a u određenim oblastima – javno informisanje, IT, zdravlje i sl, najjači brendovi su upravo na Webu. Onda, zabave radi ostaje da se pozabavimo formom.

Kako izgleda prosečan Web magazin kod nas – nažalost isto kao i papirni časopis: ima čvrstu strukturu, rubrike, tekstove koji se listaju od strane do strane. Prednost u odnosu na papir ima zahvaljujući pretraživaču. Autorima i urednicima je lakše jer ne moraju da brinu o ograničenom broju strana koji im je na raspolaganju, svi su obezbedili da čitaoci mogu da komentaršu tekstove, neki od njih i forume na kojima može da se vodi rasprava. Uglavnom pričamo o prenošenju modela sa papira na Web, sa automatizovanim načinom da srditi čitaoc može da zapljune autora, groupie da mu se divi, i mogućnost da “U među nama…” čitaoci dele svoja iskustva.

Danas kada skoro svi Web časopisi u zemlji sprovode neku reformu i redizajn,  čujem razmišljanja (što je ispravno) kako da iskoriste socijalne mreže, mikro blogging, kako odrade bolju SEO, kako da povećaju tzv klikabilnost i kako da e-marketerima daju bolju poziciju za njihove bannere. Neki od njih razmišljaju i kako da postave server koji će generisati lažni saobraćaj da bi se digao rejting, ali to je već neka druga priča. Međutim, nisam čuo da neko razmišlja o onome što je suština – a to je da je Web – Web! Dakle o pametnoj strukturi čiji su se zametci videli i pre Web-a na Gopheru u vreme cistog hyper teksta.

Prvo zašto bi Web časopis uopšte imao rubrike? Tag cloud sa recimo posebno izvojenim ključnim rečima koje se najčešće biraju je više nego dobar (ima i drugih rešenja). Nije ovo rupa na saksiji – taj koncept je predstavljen pre više godina. Ako imamo tekst u kome je recimo prikazan uticaj jabuka na zdravlje čoveka, taj tekst može da bude u rubrikama “zdravlje” i “sve o jabuci”. Ali nema razloga za tim na Webu. Poenta je da papirni magazin mora taj tekst da smesti u neku čvrstu formu, Web ne.

Ili drugi primier – recimo da imamo Web časopis o Automobilima, i recimo da u tom časopisu imamo test 10 aktuelnih gradskih automobila. Struktura tog teksta u papirnom časopisu bi bila da ima neki uvod na temu klase “gradski auto”, njenoj istoriji, zaokretima, bitnim karaktersitikama autića u vreme života u megapolisima, i nakon toga bi se pojavila neka tabela sa uporednim prikazom mašina koje su testirane, nakon čega bi usledio pojedinačni prikaz 10 vozila. Potpuno školski pristup. Kada se za godinu dana radi sledeći prikaz te klase, uvodni tekst će se copy&paste sa nekom aktuelizacijom, a ostalo Jovo nanovo. Kako bi to izgledalo na Webu kod nas? Nažalost isto kao i na papiru. Kako bi trebalo da izgleda na Webu? Pa recimo tako što će postojati teksto o klasi “gradski automobil” koji će imati permalink na tom Webu koji se nikada neće menjati. Kada se priča aktuelizuje, postojeći tekst će se menjati. Odatle će se ići na stranicu: „Pregled aktuelne ponude gradskih automobila“ koja će takoće biti permalink. Na njoj je recimo tabela sa aktuelnim podacima o modelima koji su u priči. Modeli iz tabele su takođe permalinkovi ka prikazima konkretnih automobila. Kada se pojavi novi model uz postojeće, biće dodat. Kada modeli postanu end-of-life i izađe nova generacija, u tabeli se menjaju modeli ali će uvek postojati “aktuelna ponuda”. Permalinkovi zasterelih modela ostaju, samo oni više u aktuelnoj ponudi, nego su u moru svih ikada prikazanih automobila. Ili na milion različitih tabela – automobili koje smo voleli, mali automobili kroz istoriju, mali automobili i sl. Nebo je granica. Web urednik, i/ili pametni CMS će imati posla da vodi računa o linkovima, ali dobija se struktura koja čitaoca mami da se kreće po stranicama, da se lako snalazi, da prilikom pretrage dobije tačno šta mu treba.

Da li je ovo sve što treba da se uradi da bi Web časopis bio Web. Nije. Ali to je priča za neki drugi put.

Sloboda koju Internet nudi ogleda se pre svega u gotovo neograničenom auditorijumu s jedne strane, i bezmalo nikakav trošak održavanja Web lokacije – štampani mediji su skupi zbog troška papira i štampe, radio i televizija zbog skupe opreme i nadoknade za frekvencije, a za Internet medij troškovi se svode na izradu sajta i održavanje. Još jedna pogodnost Interneta kao novog medija ogleda se u mogućnosti da se informacija plasira trenutno, i da ostaje dostupna koliko god da je potrebno (što na primer nije slučaj na radiju ili TV-u obzirom da se emitovani sadržaj ne može primiti nakon emitovanja kada god konzument poželi). Ne treba smetnuti s uma mogućnost interaktivnosti čitaoca i autora na Internetu kao ni multimedijalnost – jedini medij na kome možete čitati, slušati i gledati u isto vreme je zapravo Web.

Iz svih navedenih razloga na svetskoj mreži, gotovo kao pečurke nakon kiše, niknuli su najrazličitiji informativni sajtovi koji se bez ikakve greške mogu nazvati medijima. Blogovanje, ili auto-novinarstvo, forumi i poslednjih godina socijalne mreže među kojima prednjači Facebook postali su izvori informacija, često ispravnih i pravih, ali i kao sve, i ovaj vid komunikacije ubrzo je dobio i svoju „mračnu“ stranu. Za reč „izgovorenu“ na Internetu retko ko može da odgovara, prevashodno zbog često teškog utvrđivanja vlasništva nad sajtom. Kada se radi o socijalnim mrežama, korisnicima nije teško da se predstave lažnim identitetom, pa samim tim osećaju slobodu da izraze i stavove koje ne bi izrekli javno, ili makar ne u tako ekstremnom obliku.

Negativnih primera ima na pretek. Najsvežiji je verovatno grupa podrške na Facebooku osobi koja je napala Velimira Ilića u kojoj su izneti najoštriji stavovi i željenje što napadač nije naneo fatalne povrede Iliću. Policija je izjavila da pažljivo posmatra aktivnosti članova grupe, i priča se tu zaustavila. Brankici Stanković su pretili na sve moguće načine – preko Facebooka, Web lokacija ekstremističkih organizacija i foruma, i izgleda da se u ovom slučaju nazire sudski epilog. Na socijalnim mrežama mogu se pronaći i sadržaji u kojima se vređaju razne javne ličnosti, čak i oni koji više nisu živi. Forumi i komentari na sajtovima javnih glasila su, po oceni govornika sa nedavno održane tribine čija je tema bila: Kuda je otišlo novinarstvo u regionu nakon gašenja Feral Tribunea, navedeni kao izvor najgoreg „verbalnog smeća“ upravo zbog anonimnosti onih koji kritikuju ili se nadovezuju na tekstove autora čiji je identitet jasno poznat.

Da li je rešenje onda kontrola sadržaja na Internetu, koji je definitivno ostao jedini bastion slobode obzirom na sve veću auto-cenzuru medija iz najrazličitijih interesa (političkih, ekonomskih…)? Svakako da ne u potpunosti. Nordijske zemlje pokrenule su inicijativu da se zakoni koji se primenjuju na medije počnu primenjivati na sve one sajtove koji na bilo koji način igraju ulogu medija – od privatnih blogova koji informišu do neformalnih portala. Na nedavno održanoj 15. godišnjoj skupštini SEENPM-a (The South East European Network for Professionalization of Media) predstavnik Medija centra (ja – prim autora ) je predložio da bi ova mreža mogla da osnuje telo koje bi nadgledalo one sajtove koji žele da se bave informisanjem i izveštavalo o onima koji prekrše kodeks. Sajtovi bi mogli da dobiju „bedž“ da su sertifikovani i to obeležje bi nosili dok god se ponašaju u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, a u slučaju gubitka, telo SEENPM-a bi, ako je to potrebno ukazalo javnosti na eventualne sumnje u postojanje elemenata krivičnog dela.

Internet je definitivno u početku bio zamišljen kao klub džentlmena, i shodno tome nisu od početka pravljeni mehanizmi represije. Problem je što su u taj klub danas upali „bezobzirni“, i vreme je za skidanje rukavica kako bi se dobra ideja sa početka održala.

objavljeno na sajtu Medija centra Beograd 26. marta 2010. u okviru Newslettera

1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja ja kada sam pored tebe.
2. Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.
3. Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti želela, ne znači da nisi voljena celim njegovim bićem.
4. Pravi prijatelj je onaj koji te drži za ruku i dodiruje tvoje srce.
5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.
6. Nikad ne prestaj da se smeješ, čak ni kada si tužna. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.
7. Možeš biti samo jedna osoba na ovome svetu, ali za jednu osobu ti si ceo svet.
8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.
9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi pre nego što upoznaš pravog i na tome ćeš mu, kada se to bude desilo biti zahvalan.
10. Ne plači zato što se završilo, smej se zato što se dogodilo.
11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi opreznija.
12. Postani bolja osoba i budi sigurna da znaš ko si pre nego što sretneš nekoga novog, a nadaj se da ta osoba zna ko si ti.
13. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se dešavaju onda kada ih najmanje očekuješ.

– “Oprostite, možete li mi pomoći? Obećao sam jednom prijatelju da ću se naći sa njim, ali ne znam gde se nalazim.”

Žena mu odgovara:

“Nalazite se u balonu, otprilike 10 m iznad zemlje, 49 stepeni 28 minuta i 11 sekundi geografske širine, i 8 stepeni , 28 minuta i 58 sekundi geografske dužine.”

– “Vi ste sigurno inženjer” – kaže čovek u balonu.

– “Jesam”, potvrdi žena, “ali kako to znate?”

– “Pa, sve što ste mi rekli je tehnički korektno, ali ja nemam pojma šta da radim s tim informacijama, a činjenica je da još uvek ne znam gde sam. Otvoreno govoreći, niste mi bili od prevelike pomoći, samo ste mi produžili putovanje.”

Žena mu na to odgovori:

– “Vi sigurno radite u menadzmentu ! ”

– “Da”, odgovara čovjek iz balona “ali kako to Vi znate?”

– “Tja”, odgovara žena “niti znate gde ste, niti kuda idete. Dospeli ste na visoku poziciju pre svega pomoću velikog naduvavanja. Dali ste obećanje prijatelju, a da nemate pojma kako ćete ga održati, a očekujete od ljudi ispod vas da reše vas problem. Činjenica je da ste sada u istoj izgubljenoj poziciji kao i pre našeg susreta, ali sada nekako ispadne kao da sam ja kriva za to!”

Recimo da jedno veče u klubu sretnete opasnu cicu koja vam se dopada na prvi pogled. Ona progovara i idalje vam se sviđa. Vaša trenutna veza je jako loša i bliži joj se kraj. Odlučujete da pokušate da napravite korak ka toj novoj osobi, i rešavate se za pristup tipa “Imao sam očajnu vezu koja se završila pre par nedelja…”. Sve je OK za sada. Devojka iz kluba, posle te večeri prestaje da bude samo “strašno parče koje ste sreli” već postaje vaša saputnica. Za nju ste imali vezu koja se završila “par nedelja pre nego što ste je sreli” i na osnovu te laži ste izgradili odnos sa njom, a na jednu laž, leći će i druga i tako redom…

Možda se primer čini ludim, ali…

* ^* *

Posle večeri u klubu, u kome sam inače bio proglašen za počasni inventar, a vlasnik mi je čak obećao i specijalnu zlatnu inventarsku pločicu kakva se kače na nameštaj, put kojim sam se kotrljao je postao prilično OK. Tamara je zaista jedna od onih devojaka sa kojih ne možete lako da skinete pogled, a kada počne da priča, jako teško se možete pomeriti od nje. Ne mogu da kažem da sam se klasično zaljubio u nju, ali, u svakom slučaju ona je bila nešto posebno. Ma da ne tupim – otkinuo sam. I to totalno!

Bili smo kod nje, svirala je sjajna muzika. U sobi pored nas dvoje bio je i njen dalji poznanik. Umor me je polako savlađivao i ja sam, iako mi to nije običaj – barem ne pred publikom, stavio glavu u njeno krilo. Spustila je ruku na moje grudi i kažiprstom zakačila lančić koji mi je bio sakriven ispod košuje. Izvukala ga je i, ovlaš počela da se igra sa njime. Posle par trenutaka došla je do privezaka: krstića, faraonskog znaka besmrtnosti i detelina sa četiri lista. Pažljivo se zadubila u njih i sasvim ozbiljno rekla:

“Nedostajuti sidro koje znači vernost i srce u kome sam ja.”.

“Imam ja već jedno srce u kome si ti Tašo, a vernost je tako relativna…”, naravno to nisam izgovorio, tačnije izgovorio sam samo prvi deo toga. Sumnjao sam da vernost postoji uopšte, a bojao sam se da i ako postoji, ja nisam preterano spreman na nju. Barem ne sada.

Nastala je pauza. Pauza za njenog nesrećnog poznanika koji se našao u vakuumu. Pored njega su postojale dve osobe koje ga nisu primećivale. Ne namerno. To je samo bio onaj trenutak kada za bilo koga nema mesta osim za dvoje. Ustao je iz fotelje i nevešto rekao da je potpuno zaboravio da mora da ide na neki ručak. Ručak u devet sati uveče? Ma OK, prijatelju idi gde god ti se ide. Ne ljutimo se mi na tebe.

Dugo se nismo pomerali. Tišina je potpuno ispunila prostoriju. Odjednom me je upitala: “Odakle ti ovaj lančić?”.

Do pre osam, devet godina to pitanje mi je bilo omiljeno. Zahvaljujući odgovoru na njega uspevao sam da budem “misteriozan” pred onima koji su mi ga postavljali. U stvari, lančić sam dobio od majke za neku novu godinu zajedno sa krstićem, a faraonski privezak za božić od njene majke – dakle moje bake. A detelinu, detelinu sam dobio, kada mi je bilo pet godina, od Milice. Unuke najboljih prijatelja moje bake i deke. Devojčica nije živela u mom gradu, već u jednom velikom, lepom primorskom mestu koje se sada nalazi u inonstranstvu. Ja sam u nju onako, klinački bio ludo zaljubljen. Cela moja osnovna škola, još od prvog razreda znala je da mi je to “devojka”. I kako smo odrastali, tako je osećaj prve ljubavi polako, kako to već ide, nestajo, ali priča je ostajala. I tako je Milica postala velika misterija za mnoge moje drugare, simpatije, pa čak i devojke. U to vreme sam voleo da glumim ludilo. Verovao sam da takvo ponašanje donosi izvestan vid popularnosti koju sam tada želeo.  Treba biti oprezan sa željama. Neke od njih se mogu ostvariti…

Šta da ti kažem ljubavi, odakle mi? “Dobio sam ga za jednu novu godinu u kompletu sa privescima. Od tada ga ne skidam. Jednostavno deo je mene.”

Uskoro sam zaspao u njenom krilu. I ona je. Ujutro nismo mogli da hodamo koliko smo bili ukočeni, ali, sve jedno, osećaj je bio lep.

Sve u svemu, cela ta veza bila je jako simpatična i puna. Naravno dok je trajala. A prekinula se na izuzetno glup način – kada je i posao postao jedan deo nje. U stvari Tamara je poželela da radi tamo gde sam radio i ja, i uskoro je shvatila da taj posao i nije tako svetao. Ispunjen je lažima. Onda je razmišljala i razmišljala i jednog dana stvorila zaključak koji je glasio:

“Znaš, slušam te kako lažeš. Ne, nemam ja ništa protiv toga – u krajnjoj liniji za to si i plaćen… Ali ti to jako dobro radiš, i bojim se da više ne znam kada govoriš istinu, a kada lažeš. I zato, možda je bolje da se više ne viđamo.”

I nismo se videli do sada. Doduše ni sada se nismo videli – video sam je samo ja, i to u retrovizoru. U trenutku sam se pogubio pa nisam bio siguran da li auta, ili života?

Pre nešto više od šest meseci srede sam zamrzeo i to potpuno. Nisam ih podnosio, a do skora mi se dešavalo da sam tokom njih, poput osuđenika, odbrojavao svaki sat do kraja dana, a u ponoć sam priređivao malo slavlje – džin-tonik. Ni četvrtak nije Bog-zna-kakav dan, ali u odnosu na sredu sve je bolje!

Nisam se prevario. Oko 9 je zazvonio telefon i javila mi se Marija. Zvučala je pomalo nervozno, što je za nju bilo, prilično retko. Dešavalo joj se to samo onda kada se bojala svog sagovornika, ili onda kada je morala da ga zamoli nešto. Kada je razgovarala samnom mogao je samo da bude drugi slučaj. Potegla je žvaku negde od Bitke na Marici pa ju je vukle preko dana D sve do današnjih dana sa neminovnim pitanjima: “Kako si?”, “Šta ima novo?” i pri tome ih je uz malo promenjen red reči ponavljala par puta, iako mi je bilo sasvim jasno da je odgovor uopšte ne zanima. Posle dobrih tridesetak minuta praznog razgovora došli smo do “prave” teme:

“Vidiš, Veljku se pokvario auto, a sem toga on je na službenom putu. Hm… Ne znam da li znaš da smo nas dvoje već skoro osam meseci zajedno…”

E tu se već zapetljala. Baš tih proteklih osam meseci nije se javljala, nadajući se da neću saznati za tu šemu, ili ako već saznam da ću saznati od nekog drugog. Naravno, već prvog dana meni je sve bilo jasno i, moram priznati, svo to vreme sam se klackao od toga da mi je bilo krivo, do potpune ravnodušnosti…

Veljko, generalno, nije bio loš čovek. Znao sam ga prilično dugo. Svojevremeno, pre nekih par godina sarađivali smo zajedno na jednom projektu gde se pokazao ne samo kao sjajan stručnjak iz svoje oblasti, već i kao izvaredan poznaovaoc akustične gitare i priličnog broja songova svih žanrova, koji sjajno padaju u prvim satima nekog dana. U tih mesec dana, koliko smo boravili zajedno na terenu, on je bio jedina osoba koja ni u jednom trenutku nije pravila niakakve probleme. Naprotiv. Trudio se da ukloni i najmanju nesuglasicu koja se javljala na tom putovanju. Problem kod projekata koji se rade daleko od civilzacije, a koje rade ljudi iz civilizacije, je u tome što svakome nedostaje po nešto, i posle par dana čovek prestane da bude svestan tih nedostataka, i kod polovine (barem kako meni govori iskustvo) javi se opšta džangirzavost. E baš tu je Veljko ispao sjajan pufer. Posle puta, nisam ga viđao mnogo, ali kada bismo se sreli, uvek smo nalazili dovoljno vremena da se odgegamo do nekog kafića i popijemo dupli kratki espresso u maloj šolji i tonik sa puno leda. Tim prilikama, vodili smo konvencionalne razgovore na totalno nekonvencionalan način koji su mogli da traju i po par sati. Zato sam ga i gotivio…

Kada mi je jednog jutra doleteo vrabac na prozor i otcvrkutao pesmicu o nekom Veljku i nekoj Mariji, koje sam sasvim slučajno poznavao, počeo sam da se smejem od srca. Priča mi je, poznajući ih oboje, zvučala manje verovatno od one da ću kroz pet minuta naslediti deset milijardi dolara. Zvučalo mi je jednako kao da su se vučjak i lastavica spojili i izrodili gomilu male slatke dece.

Par dana kasnije, shvatio sam da je sve moguće (sem da ja nasledim deset milki dolara), i izuzev lošeg osećaja vezanog za moju pogrešnu procenu, ništa više mi nije smetalo. I tako je već veza, ili čudan odnos, ni sam nisam siguran šta je bolje reći, između Marije i mene postjao sve slabiji i, u krajnjoj liniji i bio je red da se vrati tamo odakle je i potekao – poznanstvo. Realno, najbolje rešenje je bilo da se taj odnos vratio i na korak pre poznanstva, pre susreta, ali OK – ja sam pička i nisam sposoban da tako nešto sprovedem u delo.

“Da, znam za tebe i Veljka. Reci slobodno šta mogu da učinim za tebe?”

Hladan ton ove rečenice učinio je da se još više oseća zbunjenom. Ako je postojalo išta na svetu šta Maki nije volela to je bila nesigurnost i svi njeni modaliteti. Bila je to devojka, ili žena (uvek sam bio u dilemi u koju kategoriju da je svrstam) koja je na svoje dve predivno građene noge tačno znala kojim putem krenuti i kako njime ići da bi se na što bolji način došlo do cilja. Zbunjenost joj je bila strana ali joj se ipak, premda veoma retko, dešavala.

“E sada, Veljkov auto je pokvaren. O Bože, pa to sam ti već rekla. Hm…”

“Lepa, ne znamo se mi od juče – gukni slobodno šta mogu da uradim za tebe.”

“Ti si tako ljubazan. Pa ne znam da li bi ti bilo teško da me odvezeš do Zlatibora, do moje kuće tamo. U stvari ja te ne bih molila za tako nešto, ali stvar je prilično važna. Imam gomilu stvari nezgodnih za transport, a i ja i one moramo biti tamo do podneva. Jednostavno moramo.”

Pričala bi ona i dalje tu tužnu pričicu i verovatno ni sama ne bi znala koliko se vrti u krug da je nisam isekao sa veoma hladnim glasom:

“Nema problema. Reci mi samo tačno vreme kada želiš da budeš tamo, ili još bolje, pošto znaš koliko nam treba do tamo, reci kada želiš da dođem po tebe.”

Put do te kućice na Zlatnom Boru mi je bio jako poznat i dešavalo se, da smo ga ranije, nas dvoje, i po nekoliko puta u toku nedelje prelazili. Njen vikend zamak bio je kao kućica u ceveću, a umesto trave oko nje nalazili su se borovi. U kilometarskom krugu nije bilo ničega, a sam enterijer je bio izuzetno ukusno i skladno namešten. Dve sobice, kupatilo i kuhinjica, skromnom ali skladnom toplinom su nas radno uvek primale.

“Ako ti nije problem, čekaću te oko devet ispred moje zgrade.”

“OK. Vidimo se oko devet.”

Razgovor se nastavio kurtuazno, još par minuta nakon čega smo se pozdravili. Pokušavao sam da skontam šta je tako važno i nezgodno za transport, a pri tome mora stići do podneva na Zlatibor. Lomio sam mozak tim “teškim” problemom skoro čitav dan, naravno ne konstantno, i konačno nisam došao do odgovora. Sreda, kao sreda nije mogla doneti ništa lepo i naslućivao sam da ću biti neprijatno iznenađen sutra u 12 ili 9 zavisi kako se podele karte, ali to sam pripisivao paranoji. Ostatak dana jurcao sam opterećen gomilom posla, ili da se ne lažemo, izmislio sam taj naramak stvari kako bih lakše podneo moj omiljeni dan. Palo je veče i, na sreću oko 9 sam zaspao i slatko sanjao sve do 7 sledećeg dana kada sam se sam probudio pristojno odmoran.

Kafa, tuš i kuliranje obeležili su narednih sati i nešto, zašta, ne želim da se hvalim, ali treba biti umetnik. Onda sam se obukao, seo u auto i otišao po Mariju. Po običaju kasnila je par minuta i izgledala je prilično smešno sa gomilom torbetina što u rukama, što obešenim na ramena i jednom preko vrata. Izleteo sam iz auta da joj pomognem, i iznenadio sam se lakoćom tih paketa. Glomaznost im je bila tolika da su samo dve torbe stale u gepek, a tri smo, na jedvite jade poređali na zadnje sedište. Pustio sam muziku i laganim tempom krenuo ka cilju. Razgovor je ubrzo zamro, a muzika je postala glasnija, i slobodno se može reći da smo celim putem ćutali. Odgovarala mi je tišina jer sam moga da se prepustim mislima, i izbegnem otrovnost koja bi mogla da iscuri iz mene tokom priče sa njom.

Stigli smo na vreme. Čim mi je kuća ušla u vidokrug bilo mi je jasno da je neko u njoj. Razdragano me je zamolila da zasviram, što sam i uradio. Nakon par trenutaka otvorila su se vrata kroz koja je provirio Veljko.

“Znaš danas mu je rođendan, a on se rodio tačno u podne. Baš sam srećan što SAM uspela da stignem na vreme!”

Izletela je iz kola, i uletela mu pravo u zagrljaj, tako da su oboje skliznuli u kuću. Udahnuo sam duboko, izdahnuo, i to ponovio par puta, parkirao auto, i polako izneo torbetine što iz kabine što iz gepeka, i još sporije uneo ih u kuću.

“Nisi trebao da se mučiš! Izneli bi ih mi”, rekla mi je pritrčavajući da mi pomogne. Ošamario sam je.  Pogledom. Spustio sam torbe, prišao Veljku i čestitao mu što sam srdačnije mogao:

“Srećan rođendan prijatelju. Blago tebi što ga dočekuješ ovde, a ne recimo na nekom službenom putu!”.

Zagrlili smo se srdačno, i pri tom zahvatu sam krajem levog oka snimio uplašenu Mariju kako stavlja prst na usta. Rešio sam da odćutim jer sam znao da bi Veljku preselo kada bi čuo za podvalu, a pri tome čovek mi je delovao iskreno srećan što me vidi. U krajnjoj liniji nije bio on kriv, a krivca bez povređivanja njega nisam mogao da oglobim. Ručali smo zajedno, mada je meni želudac bio u grlu od besa, i uskoro sam iscenirao haos koji me čeka te večeri, pozdravio se i zapalio kući. Kako sam krenuo da vozim zaurlao sam: “AAAAAAAAAAAAA. Kurvo, droljo, kučko! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA”. Nije mi bilo lakše od toga.

Posle sat i nešto sedeo sam u istoj onoj pozi u kojoj sam proveo jutru i pokušavao da se vratim u raspoloženje koje sam imao tada. Nisam znao da li sam više iznerviran pričom o službenom putu ili važnom teretu, koji je ustvari bio sastavljen od tri torte i gomile sitnih kulinarskih perverzija koje je ona zaista znala da pravi. Smirio sam se srećan što je, barem neko toga dana bio obradovan, i što sam još jednom sebi dokazao, da neke žene tačno znaju kako da hodaju da bi stigle na pravo mesto. Pitao sam se samo da li je jučerašnja nesigurnost samo bila dobra odrađena dramska uloga.

Uskoro mi ni to nije bilo bitno, jer mi je u ruci stajala šolja sa kafom, a u pozadini su se začuli prvi taktovi pesme “Retko te viđam sa devojkama…” u izvođenju jedinih Idola u koje sam verovao, što je bilo sasvim dovoljno, da utonem u prividnu smirenost pevušeći lead vokal.

Strčao sam niz stepenice, prišao mom autu, na zadnje sedište bacio obe torbe, pri čemu sam ranije iz one sa dokumentima izvadio “banke” i stvaio ih na glavu. Ušao sam i upalio motor… Kretao sam na put, zbog koga sam bio srećan, iako mi je delovao beznačajnim. Fora je bila u tome što sam ga osećao kao uvertira nečemu što tek dolazi. Nečemu velikom…

Predamnom je bila vožnja od oko dva sata i želeo sam na odredište da stignem pre nego što zvezda upeče…

Put je bio lagan, kao i moje šofiranje. Misli su mi pasle, tu odmah uz drum, sa lokalnim kravama i ovcama. Ubrzo, povaćanje gustine biciklista i automobila, ukazalo mi je da sam stigao na odredište. Našao sam hlad ispred kuće u kojoj je živeo moj domaćin u narednih pet dana, i parkirao alfu. Prišao sam kapiji i pozvonio. Otvorio je vrata. Izljubili smo se onako, prostodušno, prijateljski. Uz par prigodnih reči odšetali smo nazad do kola, pokupili moj prtljag, i zatim uleteli u njegovo dvorište, pa pravo do kućice, koja je bila središte poseda. Unutrašnjost je bila jednostavna i čista. Mirisala je na izuzetan ženski parfem i odisala prisustvom uredne i odmerene ženske osobe. Uvalio sam se u fotelju, dok je Milan i dalje stajao kod vrata prateći me pogledom. Nasmešio se onako, pravo iz dubine duše i rekao: “Pa jebem mu sunce! Zar jer moralo ovoliko da prođe da bih te ponovo video. E stvarno si skot. Mislim ne skot, ali… Ma znaš našta mislim…”

Poslepodne, pa sve do pola noći, proveli smo u pričanju o prošlosti, o budučnosti i ko zna o kojim još stvarima. To su one priče koje vas, dok ih izgovarate, čine delimiučno srećnim, delimično tužnim, a kada prestanete sa pripovedanjem osećate se prilično izmorenim i praznim…

Kada je otkucala ponoć Miki je predložio da odemo do centra varoši. Tamo sam se upoznao sa još dvojcom njegovih prijatelja i tako, pojačani za dva totalno pozitivna ludaka, krenuli smo da “haramo” centrom. Ubrzo smo se uvalili u lokalnu pivnicu i počelo je ono prijatno polu-zezanje.

Posmatrao sam mog prijatelja. Poznaovao sam ga iz našeg gimnazijskog vremena, kao mirnog, stidljivog i pomalo uplašenog dečačića koga su svi ismevali. On tada i sada definitivno nije bio isti. Imao je svoj drugi, na prvi pogled savršeni, identitet, po mojoj proceni sjajnu devojku, ili možda čak i ženu, i definitivno dobre ljude oko sebe. Nadao sam se da ću je uskoro upoznati… Na osnovu parfema iz kuće i higijene cele prostorije pokušao sam da je zamislim…

Zora je stigla, i uskoro smo završili u krevetima. Negde oko podneva probudili smo se i otišli do lokalnog jezera na plivanje. Kompltna tišina i opuštanje krasili su taj dan. U suton sam ga upitao kada ću imati priliku da upoznam njegovu bolju polovinu, na šta mi je rekao da će se to desiti uskoro. Dan za danom su se nizali, i kao kvatro-kampanela smo provodili noći, kao duet dane, i konačno je stigla nedelja. Oprostili smo se i otpratio me je do kola. Upalio sam motor. Sagnuo se i naslonio na vrata čiji je prozor bio otvoren. Imao je suze u očima.

“Želeo si da je upoznaš? Zanm. I ja bih voleo da to možeš. Nažalost nje više nema u mom životu, a u znak sećanja prskam njen omiljeni parfem svako jutro po kući.”

Pomislio sam da je i Milan jedan od onih koji pati od sindroma “bivše” i taman kada sam bio spreman da izustim reči utehe, dodao je:

“Nje, ne samo da više nema u mom životu, već je nema ni u jednom. Umrla je prošle godine.”

Dum… Osećao sam se tako tresnutim da iako sam želeo da izađem iz kola, nisam imao snage.

“Kreni sada, nema ničega što bi mogao da kažeš a da ima svrhe. Javi mi se kada budeš stigao.”

Još par trenutaka sam blejao u prazno, a onda izgovorio: “Vidimo se uskoro ponovo prijatelju”, i krenuo. Za manje od sat vremena bio sam u svom domu. Glava mi je bila prazna i razmišljao sam kako da potisnem mrak iz nje. Bilo bi najjednostavnije spustiti je nekome u krilo i zaplakati. I upravo sam to i uradio.

(napisano prilično davno)

Onda, tek što se pojavila na tržištu, u moj život je ušla sada prastara Garmin eTrax Vista C (btw taj koji mi ju je maznuo nedavno biće uhvaćen potpisujem). Uređaj je imao skromnu memoriju za karte (ako me sećanje dobro služi oko 27 MB), podržavao je rutabilne karte, ali moj prvi susret sa njim je bio bez mapa koje podržavaju rutiranje. Prvo “putovanje” u Zagreb bilo je traumatično (naravno zbog neposedovanja rutabilnih karata), i moje uporne želje da aparat radi upravo to. Par meseci kasnije Vista je briljirala. Sa kolegom sam putovao na CeBIT, preko Franfurta gde smo uzeli rent-a-car. Spravica nas je potpuno savršeno sprovela kroz komplikovanu mrežu nemačkih autobanova od aerodroma u Frakfurtu do stana u Hannoveru bez i jedne greške. Vistine mogućnosti za navigaciju, odnosno konfor korišćenja, bile su za današnje uslove skromne. Naime ona nema glasovnu pomoć, ekran joj je mali i nije osetljiv na dodir. Kada dođe vreme za neku “akciju” na putu samo zapišti i tada je potrebno pogledati na ekran skicu za skretanje – isto kao i na današnjim uređajima, ali nećete čuti “za 400 metara skrenite levo”. Ipak i kao takva učinila je da se potpuno zaljubim(o) u ovu tehnologiju. Bilo je jasno da je GPS-u stiglo vreme, iako ako ne grešim te 2005. godine navigacioni uređaji još uvek nisu bili tako česti. O koliko se retkoj spravici radilo u to vreme svedoči i činjenica da sam pri odlasku iz Frankfurta na aerodromskoj kontroli imao solidnih problema sa obezbeđenjem kojima je nosač za Vistu (teško podnožje punjeno peskom) na rengenu delovalo kao plastični eksploziv.

Po povratku u Beograd krenuo sam u nabavku nekog ozbiljnijeg  auto-uređaja  i hteo da sam da kupim Garmin StreetPilota 510c (mislim da je to bila oznaka), ali na sreću nije ga bilo i u moje ruke je par meseci kasnije stigao sada vremešni Garmin Nuvi 300 koga ne verujem da ću u skorije vreme menjati (posebno sada sa dokupljenim TMC modulom). Sa njim sam proputovao sigrno preko 15.000 km po Evropi i o navigacionim uređajima što se danas koriste mogu samo da kažem reči hvale. Kao neko ko se jako dugo bavi praćenjem tehnologije, mogu slobodno da kažem da je GPS u kolima jedna od retkih stvari koja me je iskreno oduševila poslednjih godina kao suštinski tehnološki proboj.

Vremenom su se  pojavljivali brojni GPS uređaji različitih proizvođača, naravno i novi modeli Garmina i sve što mogu da kažem je da nisam video ništa revolucionarno što bi me nagnalo da zamenim svog starog Nuvija. Nakon velikog broja testiranih modela moj utisak je da je Garmin suvereni vladar navigacionih prostora. U prilog ovome verovatno govori i da sam nakon već pomenute krađe stare Viste C, kupio Garmin Vistu HCx, novu iteraciju starog modela, koja se razlikuje samo po tome što prima memorijsku karticu. I dalje ima stari ne previše konforni interfejs, ali njeno vodootporno kućište, barometarski visinomer, pravi kompas je čini odličnom za moje offroad avanture, i kačenje na motocikl.

I taman kada sam mislio da je sa ovim tipom navigacije sve viđeno, odnosno da ću imati prilike samo da se sretnem sa većim i lepšim ekranima i raznoraznim realno ne tako potrebnim dodacima, TMC je stigao u moj život (upravo onda kada sam išao da kupim Vistu HCx). Traffic Message Channel prima informacije preko FM talasa o stanju na putevima – zakrčenjima, nesrećama, radovima kao i drugim relevantnim informacijama i sve puteve kategoriše kao normalne, ili u tri gradacije problematične. Te podatke ubacuje u kalkulacije rute, ili po potrebi u toku vožnje GPS uređaj predlaže izmenu rute. Ovo je potpuno savršeno u slučaju da se na putu dogodi nešto nepredviđeno, ili da je na vašoj putanji neka gadost – na primer “konstrukcioni” radovi i slično. U praksi, na mom poslednjem putovanju kroz Austriju TMC me je spasao zaglavljivanja od preko 4 sata (kako sam čuo preko TA-a na RDS-u nešto kasnije) na autoputu A4. Naravno da bi TMC radio kako treba potrebno je da imate risiver (eksterni ili integrisani u GPS uređaj), da mapa podržava TMC informacije, i naravno, da zemlja u kojoj ste emituje ove podatke. Za sada sam siguran da sistem radi u Mađarskoj i Austriji. Verujem da je i u ostataku “normalne” Evrope ista situacija.  Znam da mi, pogađate, nemamo TMC iako Infoteamova SCG Route mapa podržava rad sa ovim modulom.

TMC je zaista uspeo da me oduševi. Još jedan tehnološki proboj koji je zaista nešto malo, a veliko!

What makes Me Me and You You?

This is the question that is at the heart of the genetic puzzle. It is also central to our exploration of blood types. The key is genetic heritage – the story line of your life. Even though you are living in the 21st century, you share a common bond with your ancestors. The genetic information that resulted in their particular characteristics has been passed on to you.People who are B blood type have a different set of characteristics than people who are Type O or Type A – they are susceptible to different diseases, they should eat different foods and exercise in a completely different manner. Some believe that personality is influenced by blood type! Dr. D’Adamo, author of the best selling books Eat Right for Your and Live Right for Your Type, among others, gives us a blueprint for living in his books. Read on to learn more about the Type O individual.

The Blood Type O Individualized Lifestyle

Why are some people plagued by poor health while others seem to live healthy, vital lives even late in life? Does blood type influence personality? A single drop of blood contains a biochemical make up as unique as your fingerprint. Your blood type is a key to unlocking the secrets to your biochemical individuality. Foods and supplements contain lectins that interact with your cells depending on your blood type. This explains why some nutrients which are beneficial to one blood type, may be harmful to the cells of another. Dr. Peter D’Adamo, the author of the best selling books Eat Right for Your Type and Live Right for Your Type gives Type O’s some tips on leading a healthy lifestyle.

The Type O Profile

Type O was the first blood type, the type O ancestral prototype was a canny, aggressive predator. Aspects of the Type O profile remain essential in every society even to this day – leadership, extroversion, energy and focus are among their best traits. Type O’s can be powerful and productive, however, when stressed Type O’s response can be one of anger, hyperactivity, and impulsivity. When Type O wiring gets crossed, as a result of a poor diet, lack of exercise, unhealthy behaviors or elevated stress levels, Type O’s are more vulnerable to negative metabolic effects, including insulin resistance, sluggish thyroid activity, and weight gain. When you customize your life to Type O’s strengths you can reap the benefits of your ancestry. Your genetic inheritance offers you the opportunity to be strong, lean, productive, long-lived and optimistic.

What Makes You Unique

As a Blood Type O you may be predisposed to certain illnesses, such as ulcers and thyroid disorders. In the 1950’s it was discovered that Type O’s had about twice the instances of ulcers of all kinds than the other blood types. These findings have been replicated many times since then. Type O’s tend to have low levels of thyroid hormone and often exhibit insufficient levels of iodine, a chemical element whose sole purpose is thyroid hormone regulation. This causes many side effects such as weight gain, fluid retention and fatigue. Dr. D’Adamo does not recommend iodine supplements, rather a diet rich in saltwater fish and kelp to help regulate the thyroid gland. Bladder Wrack is also an excellent nutrient for type O’s. This herb, actually a seaweed, is very effective as an aid to weight control for Type O’s. “The fucose in bladder wrack seems to help normalize the sluggish metabolic rate and produce weight loss in Type O’s,” says Dr. D’Adamo.

Type O’s also have a higher level of stomach acid than the other blood types, which often results in stomach irritation and ulcers. Dr. D’Adamo recommends a licorice preparation called DGL (de glycyrrhizinated licorice) which can reduce discomfort and aid healing. DGL protects the stomach lining in addition to protecting it from stomach acids. Avoid crude licorice preparations as they contain a component of the plant which can cause elevated blood pressure. This component has been removed in DGL. Dr. D’Adamo also recommends Mastic Gum and Bismuth to soothe Type O’s common and even frequent tummy troubles.

Type O Personality?

In Japan, blood type has long been associated with personality type. You might well be asked your blood type on a job interview! In an independent study of 45 MBA students, Type O’s most often described themselves in ways related to the following characteristics; responsible, decisive, organized, objective, rule-conscious, and practical. Both male and female Type O’s reported a higher percentage of the mesomorphic body type when compared to controls. Interestingly, Type O’s also scored significantly higher than the rest in “sensing” – using the 5 senses to gather information, and in the sensing-thinking combination, indicating that they are more detail and fact oriented, logical, precise and orderly. “I believe that the tendency to sense and get facts right stems from the inbred hunter-gatherer need to observe and accurately assess the environment in order to insure survival.” Says D’Adamo.

Manage Your Type O Stress

The legacy of your Type O ancestry causes an immediate “fight or flight” response in people of this blood type. However, this finely tuned response to stress, so vital in early Type O’s, is not always so beneficial in modern times. The Type O response can cause bouts of excessive anger, temper tantrums, hyperactivity and even create a severe enough chemical imbalance to bring about a manic episode. Since there is a powerful, synergistic relationship between the release of dopamine and feelings of reward, Type O is more vulnerable to destructive behaviors when overly tired, depressed or bored. These can include gambling, sensation seeking, risk taking, substance abuse and impulsivity. To avoid becoming overstressed, Dr. D’Adamo recommends following the Type O diet, which focuses on lean, organic meats, vegetables and fruits and avoid wheat and dairy which can be triggers for digestive and health issues in Type O. Additionally, he suggests that Type O’s avoid caffeine and alcohol. Caffeine can be particularly harmful because of its tendency to raise adrenaline and noradrenaline, which are already high for Type O’s.

Energize – The Essential Exercise Component

Type O’s benefit tremendously from brisk regular exercise that taxes the cardiovascular and muscular skeletal system. But the benefit derived surpasses the goal of physical fitness. Type O also derives the benefit of a well timed chemical release system. The act of physical exercise releases a swarm of neurotransmitter activity that acts as a tonic for the entire system. The Type O who exercises regularly also has a better emotional response. You are more emotionally balanced as a result of well regulated, efficient chemical transport system. More than any other blood type, O’s rely on physical exercise to maintain physical health and emotional balance. Dr. D’Adamo suggests that Type O’s engage in regular physical activity three to four times per week. For best results, engage in aerobic activity for thirty to forty five minutes at least four times per week. If you are easily bored, choose two or three different exercises and vary your routine.

Live Right!

In addition to exercising and eating foods that are Right For Your Type, here are a few key lifestyle strategies for Type O individuals:Develop clear plans for goals and tasks – annual, monthly, weekly, daily to avoid impulsivity. Make lifestyle changes gradually, rather than trying to tackle everything at once.

• Eat all meals, even snacks, seated at a table.
• Chew slowly and put your fork down between bites of food.
• Avoid making big decisions or spending money when stressed.
• Do something physical when you feel anxious.
• Engage in thirty to forty five minutes of aerobic exercise at least four times per week.
• When you crave a pleasure releasing-substance (alcohol, tobacco, sugar), do something physical.

Dr. D’Adamo recommends that Type O, “Approach this program as a long term strategy. This is not a short term goal, rather a lifestyle that you adapt for a lifetime of health and well being. There is no doubt that there is a connection between the mind and the body. The knowledge that we can do something to change our genetic destiny is powerful.”

“…jedan. Valjda će uspeti da se probudi.”
“Ne shavatam kako mogu ovako da nas potrpaju, ko stoku”, izgovorio je ženski glas tipične prepotentne beogradske babe.
“Gospođo, umirite se. Sigurno je neverovatan broj ljudi u istoj situaciji kakva je naša”, ponovo sam prepoznao glas od malopre.
“Da li se probudio ovaj poslednji?” iz daljine je kao viknula žena koja se jedva čula.

Osetio sam ponovo ljuljanje i podrhtavanje. Shvatio sam da moram da vidim ko su neznanci oko mene. Provirio sam kroz očne kapke. Mutno je. Ispred mene je nešto nalik zidu. Ležao sam na jako neudobnom i uskom, teško je reći krevetu. Da sam pao sa kreveta, ne bi bilo toliko usko. Mada, ako sam se skotrljao na stranu na kojoj je krevet bio blizu zida, možda sam se nekako zaglavio tu. Ipak, nešto je govorilo da se nisam obreo u takvoj situaciji. Otvorio sam oči još malo. Pogledao sam nagore, gde sam očekivao da ću videti plafon. Da bi to uspeo, iskrenuo sam vrat bez pomeranja tela, i to je prilično bolelo. Plafon je bio jako blizu. Zapravo ne toliko blizu, ali svakako ne daleko koliko bi se dalo očekivati. OK. Definitnvo moram da se okrenem na leđa da bi shvatio šta se tačno dešava i gde sam. Prevrnuo sam se i shvatio da sam na nekom čvrstom ležaju preko puta koga je još jedan i da na njemu sede stariji gospodin, gospođa srednjih godina sa uništenom trajnom frizurom i prenaglašenom šminkom, i ribica u iscepanim farmerkama, kratke kose, u nekoj majčici koja je držala ruke na čelu. Ležaj na kome su sedeli njih troje je bio neočekivano blizu.

“Otvorio je oči! Otvorio je oči!”, zaurlala je gospođa.
“Odlično, svi ste dakle dobro”, dobacio je ženski glas iz daljine.
“Jeste li dobro mladiću”, nagao se nad mene stariji gospodin.

Ponovo se slika na kratko zamutila. Postao sam svestan tupog bola u glavi. I dalje se ljuljalo, i ceo osećaj jako skučenog prostora, glavobolje, vazduha koji nije bio najsvežiji bio je neprijatan. Da, bilo mi je muka.

“Gde sam”, izgovorio sam, a da nisam ni znao da će se to desiti.
“U kolima hitne pomoći. Pokupili smo vas na Slaviji. Ležali ste na ulici”, rekao je stariji gospodin. “Znate, svi smo mi kolabirali danas negde u gradu, a ova hitna pomoć skuplja sve koji su joj na trasi. Ja sam eto pao na Kalimegdanu, gospođa na Terazijama, devojka kod Beograđanke, a Vi na Slaviji. I eto, sada stižemo u urgentni centar.”

“Nećemo se previše zadržavati Mladene, nemamo previše prateće dokumentacije za ove ljude”, ponovo se oglasio ženski glas iz daljine. To je bila Teodora Spajić, lekar urgentne medicine u drugoj smeni hitne pomoći. Sedela je na suvozačkom mestu kombija. Pored nje bio je Mladen Mitrović, tehničar koga je to jutro ostavila devojka. Mirko Gavrić je vozio godinama za službu 94, i nadao se skoroj penziji. Teodora je s vremena na vreme bacala pogled kroz otvor na pregradnom zidu između dela za vozača i njegove saputnike i “putničkog dela” kombija i bila je veoma nervozna što kriši sve protokole i dozvoljava da se pacijenti voze bez nje, ali jednostavno za nju nije bilo mesta pozadi. Nije bila srećna što je sa Mirkom i Mladenom. Osećala je da je obojca energetski uništavaju, ali to nije znala kako, i nije bila sigurna da energetsko uništavanje uopšte postoji. Želela je da joj prođe smena bez i jednog smrtnog slučaja, i to je bilo jedino što ju je zaista okupiralo tog dana. Noć pre toga sanjala je mnogo ružno i bojala se svega. Smrti posebno.

Hteo sam da kažem hvala, ali u tom trenutku su se otvorila zadnja vrata kombija i pozvali su nas da izađemo. Iznenađujuće sam lako ustao i samo se malo zateturao kada sam izlazio iz kombija. Ušli smo u prijemno odeljenje urgentnog centra gde su nas histerične sestre smestile u stolice.

Gospodin i gospođa iz moje grupe žustro su raspravljali. Zapravo gospođa je blazirano gestikulirala dok joj je gospodin nešto objašnjavao. Ribica je nezainteresovano sedela i gledala u pod. Nije delovalo da joj je loše. Ostali ljudi u toj prostoriji su delovali manje-više slično nama. Zbunjeno i/ili rezignirano. Posmatranje prisutnih omela mi je misao da ne znam gde mi je novčanik i mobilni telefon. Opipao sam prednji džep na košulji gde je trebao da bude mobilni, a zatim i džep od farmerki gde bi trebao da je novčanik i oba su bila prazna. Prišao sam pultu gde je stajala matora sestra i najljubaznijim glasom koji sam mogao da isfoliram upitao:

“Izvinite draga gospođo, da li su moji novčanik i mobilni telefon kod Vas?”.

Pogledala me je preko naočara predrkano, i očito je želela da me odjebe najkraćim mogućim postupkom, ali joj boja mog glasa i kez od uveta do uveta nisu dozvolili da tako odreaguje.

“Jesu. Tako nalažu propisi!”
“Da li Vam ne bi bilo teško, da mi ih molim Vas date samo da nešto proverim. Zaista ću Vam biti mnogo zahvalan.”
“Nije po porpisu! Ali, evo ti. Ali da vratiš!”
“Naravno gospođo, puno Vam hvala na Vašoj ljubaznosti!”

Davno sam shvatio da nadrkane ljude relativno lako možeš razoružati komunikacijom u kojoj oni shvataju da su bitni, da ih ti poštuješ. Da su glavni. Kada im tako pristupiš jednostavno gube želju da budu onakvi kakvi jesu. Svako voli da u očima drugog vidi svoju lepotu, svoju dobrotu, svoju “glavnost”. I kada prilaziš nepoznatoj životinji, važno je da joj pokažeš da joj nisi pretnja, da nisi prevelik za nju, da izgube osećaj ugoženosti. Naravno, ovo pada u vodu kada su u čoporu. Kako životinje, tako i ljudi…

Pružila mi je levom rukom novčanik i mobilni sa njim. Uzeo sam i otišao do stolice koja mi je ranije bila određena. Onda sam se upitao za koji kurac sedim tu, ustao i krenuo ka vratima. Sestra je povikala:

“Ej, gde ćeš bre! Nismo ti još uzeli podatke. Nije te lekar pregledao. Ne možeš da ideš!”
“Vidite da mogu”, bile su zadnje reče koje je od mene tada čula Jorgovanka Ismailović, viša medicinska sestra zaposlena u Urgentom centru u Beogradu već 32 godine.

(objavljeno na FB-u utorak, 12. maja 2009. u 16:07)

Ovo je navodno istinit dogadjaj i odgovor na testu iz hemije na Univerzitetu u Beogradu. Odgovor jednog od studenata je bio toliko “dubok”, da je profesor odlučio da ga podeli sa svojim kolegama preko interneta.

Pitanje: “Da li je pakao ezoterman (predaje toplotu) ili endoterman (absorbuje toplotu)?”

Većina studenata je napisala svoje pretpostavke na osnovu Bojlovog zakona (gasovi se hlade kad se sire i zagrevaju kad se skupljaju) ili neku drugu varijantu …

Jedan od studenata je napisao sledeće:

“Prvo moramo znati zapreminu u koju duše ulaze u pakao i izlaze iz njega. Smatram da odmah možemo pretpostaviti, da duša koja jednom ude u pakao više ne izlazi. Znači, broj duša se povećava. Da bi dobili ideju o tome koliko je u paklu duša, osvrnimo se na različite vere koje danas postoje na svetu. Većina tih vera tvrdi, da onaj ko nije pripadnik bas te odredjene veroispovesti ide u pakao. Dakle, zakljucak je da će sve duše završiti u paklu. Ako tome dodamo odnos nataliteta i mortaliteta, možemo očekivati da broj duša eksponencionalno raste. Dakle, obratimo pažnju na odnos promene zapremine pakla, jer prema Bojlovom zakonu za zadržavanje istog pritiska i toplote zapremina mora rasti proporcionalno sa brojem pristiglih duša. To nam pruža 2 mogucnosti:

1) Ako se zapremina pakla povecava manje od potrebnog prosecnog broja duša koje stignu u pakao, toplota i pritisak pakla ce toliko porasti da ce pakao eksplodirati.

2) Ako se pakao širi brže od proseka koji mu je potreban da primi sve duše, toplota i pritisak ce toliko opasti da ce se pakao smrznuti.

Koja od mogucnosti je ispravna? Ako uzmemo u obzir izjavu, koju je kategoricki iznela Milica sa cetvrte godine, a koja glasi:

“Pre ce se pakao smrznuti nego što cu ja sa tobom da spavam”
i s obzirom na to da je samnom spavala juce, mora biti ispravna teorija br. 2, dakle pakao je sigurno egzoterman i smrznuo se. Zakljucak ovog izlaganja je, da ako je pakao smrznut, ne prima više duše i preostalo je samo nebo, što je dokaz postojanja Boga, a to objašnjava i zašto je Milica sinoć vikala:

“Ah moj Bože!”

Ovaj student tehnologije je jedini dobio 10.

Za smeštaj preporučujem Hotel Grand – posebno ako je cilj putovanja potpuni hedonizam. Grand je zaista u dobrom stanju, odlično održavan i s pravom nosi četiri zvezdice. Hrana u hotelu je korektna – veoma raznovrsna, no pomalo “dosadnog” ukusa. U svakom slučaju prihvatljiva.

Osoblje je ljubazno, hotel je veoma čist. Cena polupansiona u dvokrevetnoj sobi po osobi, zavisno od doba godine, varira od oko 32-33 do 40-42 evra, a za jednokrevetnu sobu desetak evra više. Ako putujete solo, na peglanje mozga (moj naziv za dan-dva čitanja na terasi i šetanja po planini) zahtevajte sobu s francuskim ležajem jer ako to ne pomenete, kao jednokrevetnu možete lako dobiti sobu sa dva kreveta. Orjentacije radi – CocaCola u hotelu košta 150 dinara, dakle nešto više nego u Beogradu. Savet je da flaširanu vodu ponesete iz Beograda – ako idete kolima, to nije nikakav problem.

Letnja temperaturana razlika između Beograda i Kopaonika je oko 15 stepeni. U ovom trenutku ovde je 31 stepen, a na planini 19. Kada je pre nekoliko nedelja kod nas mereno 44-45, gore je bilo 28. Noći su veoma hladne. Idealne za spavanje.

Zato, ako vam je dosta vrućine – moj topao (ili hladan) savet glasi: pravac na Kopaonik.

Televizor je HDTV ready, što znači da će kada se BluRay i HD-DVD plejer odomaće poslužiti svrsi. Moguće je da će pre toga biti upotrebljavan uz satelitski risiver sa adekvatnim programom.

Slika mu je zaista dobra, ali postoji par “slabih tačaka”. Prva je tjuner – naime pri promeni kanala čeka se oko sekund ipo na sledeći, a brzo šetanje po listi programa deluje da je praktično nemoguće. Na Sony televizorima, pritiskom na taster OK dobija se spisak kanala, a skrolovanje po njima ne uzrokuje menjanje sve do potvrde tasterom OK na odabranom. Na ovom Samsungu, kada se uđe u listu kanala, svako šetanje po njoj uzrokuje promenu (na koju se čeka sekund ipo). Jedina “prečica” je page up/page down koji skroluje po devet kanala na listi, ali na stranici od devet, svako pomeranje dovodi i do promene kanala (i naravno čekanje na izmenu). Za mene je ovo prilično frustrirajuće jer je Sony kanale menjao gotovo trenutno – a lako krstarenje listom lepo uređenih kanala je takođe bilo veoma brzi način da se stigne do grupacije npr. muzičkih ili sportskih kanala. Samsungov razvojni tim očito je smatrao da pamćenje brojeva kanala neće biti problem korisnicima.

Druga mana, ako se tako može nazvati, je zapravo pre marketinška “prevara”. Naime za ovaj model je navedeno da poseduje Picture in Picture opciju sa jednim tjuenrom. To bi trebalo da znači da, dok na primer gledate film sa DVD-a, možete da otvorite prozorčić sa nekim TV kanalom i čekate početak omiljenog programa. Međutim na ovom modelu to nije slučaj – PIP mu radi samo za HDMI i VGA ulaz i to ga čini praktično neupotrebljivim u mom slučaju.

Iako sam malo razočaran ovim manama, ipak nisam nezadovoljan kupovinom – dobio sam dovoljno veliki ekran za gledanje TV-a sa zaista odličnom slikom.

Sa novim albumom “U nebranom grožđu” koji se ovih dana promoviše veoma kvalitetno snimljenim spotom za numeru “Kolena”, Kristina podseća na to kako dobar POP treba da zvuči – muzički i produkciono savršen, sa dobrim aranžmanom koji daje osećaj punog zvuka. Retki su domaći albumi koje sam spreman da u potpunosti odslušam više puta u celini – a ovaj je baš takav. “U nebranom grožđu” su za svaku preporuku. 

Procedura je krajnje jednostavna. U imeniku svog telefona osoba koja želi da se “igra” ove igre pravi kontak u čije ime upisuje reč “Toothing?” i upisuje svoj broj mobilnog telefona. Zatim preko bluetooth konekcije tako napravljeni kontakt šalje drugim dostupnim telefonima koji se čine zanimljivim. Ukoliko je osoba zainteresovana, ona preko SMS-a odgovara i u prepisci koja sledi ugovara se lokacija (najčešće javni toalet) i stupa se u akciju. Vremenom su razvijene i različite aplikacije za razne telefone što omogućavaju da direktno iz menija programa pokrenete potencijalnu zabavu ove vrste.

Toothing je u svojim ranim danima nosio još i naziv “bluejacking” što je jasna asocijacija na akciju koja sledi. Po nekim navodima prvi slučaj ovog socijalnog fenomena dogodio se izvesnom Jonu koji je još poznat pod nadimkom “Toothy Toothing” (autor je prvog vodiča za toothing na Webu) nakon što ga je na ovaj način startovala devojka u Londonskom metrou. Nakon kraćeg flertovanju ona je predložila kratak susret u obližnjem WC-u. On je taj susret opisao kao potpuno neromantičan i isključivo seksualan uz napomenu da tokom odnosa gotovo ni jedna reč nije izgovorena. Jon procenjuje da je tootherska zajednica narasla na više desetina hiljada pripadnika.

Na netu se bez previše truda može naći dosta lokacija koje pokrivaju različita iskustva na ovu temu na različitim mestima diljem sveta.

Ono što je zanimljivo je da je ovaj “sport” u konzervativnoj Srbiji relativno retka pojava u punom smislu tog termina ako se izuzmu neka specifična mesta i posebni događaji. U poslednje vreme su međutim počela da provejavaju pričanja o platonskim upoznavanjima preko “plavog zuba” po kafićima i klubovima što naravno nije loše. Za početak…

NAPOMENA:

Ovaj blog post je iskorišten za pisanje uvodne reči u časopisu Mikro – PC World jul/avgust 2007. Uvodnu reč možete pročitati na adresi: http://www.mikro.co.yu/ser/casopis/tekst.php?id=7028

Čemu služi Robosapien? Apsolutno ničemu OK – zabavi koja je verovatno kratkotrajna, ali je sasvim izvesno da ćete na njega potrošiti nekoliko sati dok ga ne provalite u potpunosti, posebno što daljinska komanda zbog mnoštva dugmića i činjenice da svako dugme ima tri funkcije nije najintuitivniji kontroler sa kojime sam se susreo u životu. Moguće je programirati njegovo ponašanje na neku od akcija – dodir senozora na levoj ili desnoj strani tela ili zvuk, kao i akcije koje se aktiviraju preko komande i to naravo produžava vreme zabave.

Ipak, najsimpatičniji detalj je činjenica da čitava kampanja oko ove igračke ide sa sloganom “Spoj tehnologije i personalitija”. Ova potonja reč je toliko često korišćena u modnim krugovima za opis idealne manekenke – “bitan je izgled, ali i personaliti” da mi je Robosapien zbog činjenice da ga poseduje još draži

 Ono što me međutim užasava je način na koji je voditeljka Javnog servisa vodila program kako u kvalifikacijama, tako i u finalu. Način vođenja je bukvalno ličio na slušanje ogovaračke ekipe koja sedi u ćošku nekog kafića. Prve večeri, kako je voditeljki nervoza rasla jer nije bila sigurna da li će se Srbija kvalifikovati, upućivala je poluuvredljive komentare voditeljskom paru, da bi pred kraj pokušavala da bude duhovita. U finalnoj večeri je samo falilo da psuje one zemlje koje nisu glasale za “nas” (na sreću takvih nije bilo mnogo), da bi na kraju uz dahtanje u mikrofon koje je očito poruzrokovano uzbuđenjem koje nije umela da sakrije objasnila da mora da napusti vođenje programa da bi radila intervju. Kao neko ko je u medijima već 16 godina, ovo vidim kao više nego neprofesionalno. Naravno, Javni servis Srbije sigurno smatra da je posao odrađen mestralno za naše pare – mi plaćamo njihov rad. Ništa manje strašno je ponašanje privatnih stanica sa nacionalnim pokrivanjem koje su do samog kraja ćutalo o ovom takmičenju – verovatno zbog ljutnje što oni ne prenose ovaj događaj.

Ipak, još jednom čestitke timu koji je Molitvu doveo na prvo mesto evrovizijskog takmičenja. Retka je prilika da puna sala ljudi sa raznim zastavama evropskih zemalja skandria pozitivno Srbiji.

Verovatno su svi manje-više čuli za onaj vic kada zeka uđe u poslastičarnicu i pita: “Da li imate tortu od šargarepe?” Poslastičari kažu da nemaju, zaka se pojavljuje iz dana u dan i na kraju oni reše da je naprave. Kada se nakon toga zeka pojavi sa svojim pitanjem i dobije odgovor: “Da, imamo”, on im kaže: “Jel da da je blak.”

E pa ova Marina torta je sve samo ne bljak

Marin Carrot Cake

POTREBNO VAM JE:

• 250 mls ulja
• 250 g šećera
• 3 jaja
• 5 mls (1 kašičica) vanile
• 325 g brašna
• 8 g (1,5 kašičice) praška za pecivo
• 8 g (1,5 kašičice) sode bikarbone
• 8 g (1,5 kašičice) cimeta
• 3 g (0,5 kašičice) soli
• 500 g rendane šargarepe
• 125 g “Kiri” krem sira (može i bilo koji koji nije slan)
• 60 g putera
• 5 ml ekstrakta od vanile
• 250 g prah šećera

PRIPREMA:

Zagrejte rernu na 200 stepeni. Nauljite pleh.

Ulupatiti ulje i šećer zajedno i meštati dok ne postane svetlo i penasto. Dodati jaja, jedno po jedno, dobro umititi posle svakog dodavanja. Dodati Vanilu

Pomešati brašno, prašak za pecivo, sodu bikarbonu, cimet i so. Dodati masi. Dobro promešati.

Pomešati masu sa šargarom i sipati u pleh.

Peći 45-50 minuta na sredini rerne ili dok se ivice malo ne odvoje od zidova pleha. Kolač treba da se ohladi u plehu oko pola sata pre nego što se prebaci na tacnu.

Kada se ohladi premazati ga kremom od sira koji se priprema na sledeći način:

Umutiti krem sir, puter i vanilu. Postepeno dodavati šećer i mutiti dok ne postane penasto. Premazati preko kolača.

Kolač treba ostaviti u frižideru par sat pre serviranja.

Poslednjih meseci sam primetio da mi ukus Vrnjaca nije “onaj stari” ali sam na kraju sebe ubedio da sam se istripovao. Na kraju, u trenutku dosade sam proučio speicifikaciju na flaši u ustavnovio da je takozvani suvi ostatak vode koju sam upravo popio 743mg/l. To mi se nije uklapalo u staru sliku Vrnjaca za koje znam zasigurno da spadaju u kategoriju veoma “slanih” voda, a odlično se sećam i rasprave koju sam vodio sa asistenom pre mnogo godina na patofizi oko toga koja je voda najslanija u Srbiji – Knjaz ili Vrnjci. Epilog te rasprave je bio njegova pobeda i moje pamćenje da je suvi ostatak te vode svakako preko 1700mg/l.

Daljim njuškanjem naletim na sitan natpis Vrnjačka Banja / izvor Borjak i tu mi totalno zazvoni u glavi. Vrnjci koje ja volim potiču sasvim sigurno sa Rimskog izvora. Par dana kasnije u samoposluzi ne budem lenj i malo pronjuškam po flašama i shvatim da pod gotovo istovetnom etiketom (razlika je samo u natpisu Rimski izvor ili izvor Borjak) postoje dve vrste vode koje se dosta razlikuju po sastavu – u krajnjoj liniji jedna je umereno slana, druga veoma slana – ali je ključ svega da zapravo potrošači ne znaju ako se baš ne zainate da čitaju sitna slova šta kupuju.

Opet par dana kasnije, ne budem ja lenj i rešim da pozovem telefonski broj ispisan na boci kao “korisnički broj”. Javi se radnica centrale fabrike, koja me prebaci na službu prodaje. Piitam ja njih – zašto dve različite vode izgledaju skoro potpuno isto, i zašto vode sa Rimskog izvora gotovo da nema u prodaji u Beogradu i čovek mi kaže – imamo problem sa crpljenjem sa Rimskog izvora koji ćemo rešiti uskoro. OK. Ali zašto su gotovo iste flaše. Čovek odgovori: “A otkud ja to znam.”

Divno!

Na stranu što Rimski izvor ja volim da pijem – ali ovde je gotovo reč o prevari potršača, i to ne sasvim bezazlenoj. Ako recimo postoji srčani bolesnik koji pije Borjak i grešom počne da kupuje Rimski izvor – mogao bi da ima problema – više soli obično vodi ka višem krvnom pritisku. Ali čak i da ne gledam na to fatalistički, voda sa izvora Borjak se pojavila neprimetno. Pod istom etiketom kao i voda sa Rimskog izvora. Dva različita proizvoda u istom paketu. To nije sasvim pošteno. Siguran sam da kod nas postoji jako udruženje za zaštitu potrošača to ne bi prošlo lako i tiho. Ali sam takođe siguran da će kod nas ovo proći u potpunom miru i tišini.

POTREBNO VAM JE:

• 300g plodova mora (može miks, može samo školjke, može samo rakovi)
• 1 veća šolja za belu kafu pirinča sitnog zrna
• 2,5 do 2,8 veće šolje za belu kafu tečnosti od čega je 1/3 vino, a 2/3 voda
• 1 crni luk
• 200g šargarepe
• 100g celera
• ruzmarin svež ili sušen
• so, biber, maslinovo ulje

PRIPREMA:
Sitno iseckajte crni luk, šargarepu, celer. Propržiti na maslinovom ulju luk, dodati so, dodati šargarepu i celer i malo vode (ne iz pomenute mase tečnosti) i kada sve omekne dodati pirinač. U trenutku dodavanja pirinča potrebno je da “vatra” bude jaka. Dodati ruzmarin. Uz stalno mešanje propržiti pirinač tako da zrna postanu staklasta. Kada se to dogodi uliti 1/3 ukupne tečnosti (dakle vino) i smanjiti “vatru”. Mešati povremeno dok pirinač ne “popije” tečnost. Dodati sledeću trećinu tečnosti.  Kada i ona nestane, dodati poslednju količinu tečnosti, odleđene morske plodove i poklopiti. Ostaviti na najslabijoj “vatri” dok se pirinač ne skuva bez ikakvog mešanja. Na kraju dodati biber.

Napomene:
Količina tečnosti – da li je 2,5 ili 2,8 faktor množenja pre svega zavisi od vrste pirinča. Neka zrna traže više tečnosti. Ovaj rižoto generalno ispada dobro sa miksom plodova mora, dagnjama i vongolama. Rakovi za moji ukus više traže “crveni rižoto” o kome će možda jednom prilikom biti više reči.

Famozni krug dvojke, koga ova druga strana često sa gnušanjem uzima u usta jer tu žestoko gubi, je pravi primer kako se gube glasači. Pre više od pet nedelja počela je zamena asfaltnog trotoara u kraju kod Kalimegdana. Radovi su počeli bez ikakve najave, zatvaranjem ulice u kojoj se nalazi i tako pretesna žuta parking zona. Kada dođe vikend, nema nikakve šanse da stanari tu parkiraju – ekipa iz Bana zaposedne kraj samo tako. 150 parking mesta manje. Svako jutro u 7 vibracione bušilice. I subotom i nedeljom. I tako dve nedelje. Prašina leti na sve strane, ulica izgleda kao put kroz njivu. Onda je stigla ekipa koja je istovarila ploče za trotoar. I onda su nestali svi. Tri nedelje niko ništa ne radi. Ulica zatvorena, nema parkinga, nervoza ljudi raste. Tradicionalni glasači DS-a kažu – nikad više. To, po mojoj proceni znači da uglavnom neće izaći na izbore… A moglo je i drugačije. Moglo je da beogradske vlasti upute po jedno cirkularno pismo svakom stanaru “ugroženog kraja” u kome saopštavaju šta će se dešavati i u kom periodu. Da kažu da je to zbog toga što se čini da Beograd bude lepši. Da ponude alternativu za parkiranje tako što će “ugorženim” stanarima u datom periodu omogćiti parkiranje i u zelenoj i u crvenoj zoni. Takav potez ne bi koštao ništa, a puno bi značio.

Ključ priče je u tome da političari i javne službe građane tretiraju kao podanike, a ne shvataju da su zapravo oni u službi tih građana. I dok je tako bićemo tu gde jesmo. A nismo na lepom mestu 

POTREBNO VAM JE:

• kiseli kupus, jedna glavica oko 2kg
• tirolska plećka, komad od oko 1,2kg
• mesnata pančeta, komad oko 750gr
• kraški vrat, komad oko 500gr
• pirinač, šolja oko 1,5dl
• ljuta tucana paprika – sudžuk
• slatka mlevena paprika

PRIPREMA:

Kupus iseći na četiri dela, i svaku četvrtinu dobro iscediti tako da kada se žestoko stisne, više ništa ne curi iz njega. Nakon toga isceckati svaku četvrtinu na fine listiće. Pančetu i tirolsku plećku očistiti od kože i suvišne masnoće i iseckati na kockice. Kraški vrat takođe iseckati na kockice. Komad kože od pančete staviti na dno lonca za kuvanje pod pritiskom (Tefal Clypso, Zepter SynhroClick) tako da masnom stranom ide na dno – ovo je trik da ništa ne zagori. Zatim staviti bezmalo polovinu iseckanog kupusa, preko njega polovinu pančete, tirolske i vrata. Zatim posuti sudžukom i slatkom papirikom. Preko toga posuti polovinu ukupnog pirinča. Ponoviti ovo još jednom, sa time da na posle drugog sloja pirinča stavite još malo kupusa (zato je i bilo bezmalo polovina ). Naliti vodom i kuvati pod pritiskom barem sat ipo.

Krajnji rezultat je prilično dobar. Pirinač spreči previše tečnosti i previše masnoće, a dimljeno meso daje dobar šmek. 

No ponekada se stvarno pretera. Iz detinjstva me prati reklama za neki predpostavljam herbicid, pesticid ili šta već gde zemljoradnik šeta njivom a neko ga pita: “A muharike?”. Dobri domaćin odgovara: “Ne, ne prijatelju, ja sam se te napasti rešio.”

I iako nikada nisam saznao šta su Muharike (mada ako me to pitanje “muči” i danas propagandisti mogu da kažu da je reklama uspela), nekako kada god vidim užasnu reklamu setim se upravo te.

Pre neki dan gledajući TV naleteo sam na spot u kome se reklamira firma što menja i krpi stakla na automobilima. Debilizam spota je neviđen. Dok slušate produhovljeni glas koji vas upućuje u razloge zbog kojih ljudi krpe stakla kada napuknu – neki krpe zato što neće rupu, drugi zato što hoće bezbednost, a mudri i iz jednog i drugog razloga, gledate kako majstor maišinom prinosi novu šoferku Mercedesu A klase koji ima uredno već montirano staklo. Neverovatno mi je da neko baci novac u produkciju i emitovanje a da na tako banalnom mestu padne.

Jedino što još ostaje je prava pivska čaša. Njih zaista ima dosta vrsta, ali meni je nekako najdraži onaj tip koji se sreće u pubovima – sa proširenjem pred samim vrhom, nakon koga ponovo sledi suženje. I prilično dugo sam u Beogradu tragao za takvim čašama, i taman kada sam se spremao da odustanem i odložim njihovu nabavku za prvu sledeću prilku “napolju”, naišao sam na njih na poptuno neočekivanom mestu – u Super Veru na Novom Beogradu. Dakle, ako tragate za ovim tipom staklarije, sada znate gde ima šanse da potragu uspešno okončate.

Danas smo objavili vest u kojoj stoji: “U Australiji je formirano udruženje čiji je cilj da utiče na državne organe i saveznu vladu da predstave program koji će proizvođače računara naterati da recikliraju staru opremu. Udruženje, pod imenom Lets do IT Group, osnovao je konzorcijum zaštitnika prirode i pobornika reciklaže. Namera članova Udruženja je da prošire predloge vlade o recikliranju na IT opremu, uz obavezu vraćanja stare opreme prilikom kupovine nove, što za sada nije prihvaćeno… [dalje]”

Kada sam krenu ka kući, pored hipodroma sam primetio gomilu računara ostavljenih pored kontejnera. To je siguran znak da napredujemo!

Glavni problem je klasifikovanje pošte. Ako je pošiljalac nepoznat, a poruka dugačka, najverovatnije je da će biti obeležena sa Follow up zastavicom neke boje, i prebačena u folder “obavezno odgovoriti“. Svakim sledećim danom će se procedura ponavljati, i tako će taj nesrećni folder biti sve više krcat. Kada dođem do vremena da se pozabavim tim porukama, sva je prilika da ga neću imati toliko da zaista procesiram sve poruke. One dugačke, bez definisanih pasusa i jasnog subjecta ću preskočiti i ostaviti ih za kasnije. One će čekati na dnu liste sledeću priliku, a nakon mesec dana će biti jednostavno obrisane.

Sve ovo pišem kao savet onima koji žele da pošalju e-mai na adresu čoveka za koga se predpostavlja da prima dosta pošte – napišite jasan subject, poruku jasno sročite i dobro uobličite tako da ima barem dva pasusa i gledajte da njena dužina ne bude veća od 2/3 normalnog ekrana. Po svaku cenu izbegnite dužinu koja bi zahtevala skrolovanje poruke. Na taj način drastično povećavate šansu da vaša poruka zaista bude pročitana.

Freecom je ponudio relativno zanimljiv koncept. Kutija koja na sebi poseduje sve priključke za multimedijsko povezivanje – dakle tu su kompozitni i komponentni video izlaz, stereo izlaz, i koaksialni izlaz. Od ulaza tu su USB i naravno RJ-45 za mrežu. Uređaj se jako lepo snalazi u kretanju po lokalnoj mreži – u stanju je da uđe u svaki šerovatni direktorijum na vćem broju računara i da reprodukuje fajlove bez većih problema. Jedio se može desiti da ako puštate materijal sa šerovanog DVD-a ili CD-a dobije time-out ako drajvu treba duže vreme da krene. Model sa kojime sam se igrao imao je ugrađen disk od 80GB koji se lako menja jer se kućište otvara sa četiri zavrtnja a unutra se disk lagano spusti i priključi na IDE i napajanje. Ono što je čudno je da se na disk u uređaju ne može kopirati sadržaj preko mreže već isključivo putem USB veze kada se aparat ponaša kao klasični USB mass storage.

Sa titlovima se snalazi dobro – izbor fontova je ok, moze se raditi time kompezacija i pomeranje po ekranu, ali naša slova ne prikazuje kako treba. Ovo se verovatno može ili će se moći srediti u budućim firmware upgradeovima.

Mašina u radu je tiha. Na prednjoj masci su tri diodice – power, hdd i net. Tu je i veliki kružni žestoko plavo obojeni višesmerni taster – plava boja se na sreću može ugasiti. Daljinska komada poseduje sve komande koje se sreću na dvd/divx aparatima. Tanja je i korektne je izrade.

Da li Freecom Network Media Plajer 3.5 vredi para – rekao bih da da uz par sitnih zamerki. Nedostatak bilo kakavog displeja otežava navigaciju kada hoćete da slušate mpr3 bez paljenja TV-a. Činjenica da se ne može filovati fajlovima preko mreže takođe nervira. Ali sve u svemu mislim da nije loša kupovina, posebno što za sada ovde nećete naći ništa bolje. Model sa ugrađnih 80 GB bi trebalo da za krjanjeg kupca košta oko 240 evra.

To znači da kada je napolju 35 stepeni, u mogućnosti ste da sebi priuštite prijatnih 30. Šta bi čovek mogao više da poželi?

Sa druge strane nisam uspeo da shvatim kako se klime koriste zimi po tom uputstvu – da li je i tada pravilo da se maksimalno temperatura poveća za pet celzijusovih? Ako jeste – to bi omogućilo ugodnu temperaturu mžnjenja kada je napolju recimo -5. Na sreću, u Srbiji se retko klimatizeri koriste za grejanje pa ćete se u najhladnijim danima krčkati na 25. Zanimljivo je da se tada klima-mudrijaši ne oglašavaju sa zahtevom da se temperatura koriguje kako slabašni organziam ne bi doživeo šok prelaska sa 25 na -10.

Sve u svemu ja sam za konstantu – 22 je super i kada je napolju -20 i kada je +40. A nisam usamljen