Angry Birds... iliti po srpski: Popizdele Ptičurine

Ja sam uz tu igru, totalno neočekivano, naučio neke stvari o životu i uspehu. Možda naučio baš i nije najbolja reč, pre će biti da sam uvideo neke stvari koje sam čuo milion puta do sada, ali sam sada nekako sam došao do njih. Upozoravam vas, slede četiri klišea koja se sigurno, u manje ili više sličnom obliku, negde već čuli. Ja prvi ne bih čitao ovaj tekst. Ali, eto, kad nešto uvidiš sam, skontaš da i u tim klišeima ima neke istine, pa mi žao da to ne bacim na papir. Tj. blog.

Pa da krenemo…

1. Ako negde vidiš šansu, budi uporan do imbecilnosti!

Bilo je nivoa za koje sam skontao da ih mogu preći samo ako određenu ptičicu bacim pod tačno definisanim uglom da udari tačno u jednu tačku u koju treba. Udarac u to mesto, tačno i precizno, treba da izazove lančanu reakciju koja će mi pomoći da pređem ceo nivo. Međutim, teško je ubosti precizno jednu tačkicu. Nema veze. Ciljam, ciljam, cilja, pa i 20-30 puta ako treba resetovaću nivo samo da bi baš ta ptičica ubola baš tu tačku. Po teoriji verovatnoće, koliko god da loše ciljam, u nekom trenutku ću pogoditi tu tačku. Samo ako dovoljno veliki broj puta to pokušam. Nema to veze sa onim veruj u sebe tripovima, ovde je reč o najobičnijoj teoriji verovatnoće. Samo budi uporan.

2. Eksperimentišite, nekada se rešenje nalazi u nečemu što na prvi pogled nema veze s vezom

Kada pokušavamo da rešimo neki problem, vodimo se nekakvom logikom, tako? Ako nam, recimo, treba novac, nelogično je da čekamo da padne s neba, već ćemo se zaposliti, ili ćemo opljačkati banku, ili ćemo uraditi nešto treće za šta smo logički zaključili da treba da se uradi.

Ali, ne lezi vraže! Nedostatak informacija, loša intuicija ili izmenjena percepcija nas mogu navesti na zaključak da je neki postupak, koji nas može dovesti do rešenja problema, potpuno pogrešan i nelogičan. Dešavalo mi se da u Angry Birds pokušavam da pređem nivo na jedan način za koji nisam bio siguran da je onaj pravi, ali mi je delovalo tako. I pokušavao sam, i pokušavao, i pokušavao… I onda u trenutku očaja probam nešto drugo i – hop – neki na prvu loptu sumanut potez mi potpuno izmeni perspektivu gledanja na problem i rešenje mi se samo ukaže.

Najebaše prasci!

3. Sreća često vreba iz nekog ugla onda kada se najmanje nadaš

Verujem u sreću. Nisam od ljudi koji se oslanjaju na sreću, to je ravno samoubistvu, ali verujem u sreću, nadam se da će se neke stvari koje nemaju veze sa mnom sklopiti u moju korist. Dešavalo mi se tokom igranja Angry Birdsa da pokušavam prvom ptičicom da uradim nešto za šta sam siguran da je krucijalno za prelazak tog nivoa i, ako ne uspem njom to da uradim, restartujem nivo. I tako po više puta – ispalim iz praćke prvu ptičicu, promašim, restartujem nivo, ispalim ponovo prvu ptičicu, promašim, restartujem  nivo… A onda nekad, čisto iz dosade, ispalim prvu pitčicu, promašim, i, umesto da restartujem nivo, ispalim totalno nasumično i ostale ptičice… I gle, dešavalo se da tako pređem nivo, bez da sam imao nameru i očekivao to. Gotovo da mogu da tvrdim da sam te nivoe slučajno prelazio u trenucima kada mi to ni nije bila namera.

4. Razmišljajte out of the box

Razmišljajte o mogućnostima koje vam se pružaju. To što knjiga služi za čitanje, ne znači da tom istom knjigom ne možemo da podmetnemo monitor ako nam je suviše nizak. Stvari se mgou koristiti na različite načine koji nemaju veze sa njihovom namenom. U Angry Birds postoji bela ptica bombarderka. Ona ne služi za gađanje. Nju kad ispalite, ciljate da se ona nađe iznad nečega što želite da uništite, pa, kada se ona nađe u toj poziciji, kliknete, ptica snese ubitačno jaje-bombu, a onda sama se spiči izuzetno jako i brzo u vis, ode u nebesa i nemate nikakve koristi od nje.

Bombarderka

Ipak, bilo je situacija kada mi je odgovaralo da nešto što visi, nešto što ima prostora ispod sebe, udarim odozdo. Ja sam tada ciljao bombarderkom ispod toga, bacim je ispod mete, snesem jaje (koje će da udari u nešto totalno nebitno), ali se, umesto u nebesa, bombarderka spiči u nešto što sam ja želeo da udarim odozdo. Iskoristio sam tu ptičicu u svrhe u koje nije bila predviđena, ali sam samo nju mogao na taj način da iskoristim. Da sam o beloj bombarderki razmišljao kao o nečemu što služi isključivo za bacanje jaja-bombi, nikad mi ne bi palo na pamet da uradim to što sam uradio. Razmišljajte out of the box.

Obratimo pažnju na refren ove pesme:

Hej mostovi na Morači,
vi spajate rastavljene,
recite mi da l’ će sudba
sastaviti nju i mene?

Znači, u ovoj pesmi imamo dva lika – Pevača (očito nesrećno zaljubljenog) i Mostove, a, iako se ne pojavljuju u samoj pesmi, referenciraju se i Sudba i Ona koju Pevač voli. I situacija je sledeća: Pevač odlazi kod Mostova i konstatuje: “Znači tako, vi spajate rastavljene”. I to je skroz okej. Mostovi, spajanje razdvojenih, simbolika do jaja jasna. Možda Pevač to nije Mostovima zaista rekao, ali se to nalazi u pesmi kako bi se naglasilo da su 1) Mostovi eksperti za spajanje rastavljenih i, 2) da je Pevač svestan ekspertize Mostova.

Ono što zbunjuje je za koj kurac krasni onda Pevač pita Mostove: “E, šta misliš, je l’ će Sudba da spoji ponovo Nju i mene, a?”. Mislim, otkud sad Sudba u celoj priči? Zar nisu Mostovi ti čija je specijalnost da spajaju razdvojene? To je kao kada biste otišli kod frizera i rekli mu: “E, ti me do jaja dobro šišaš, a, kao što vidiš, malo sam zapustio ovaj žbun na glavi, pa me insteresuje tvoje mišljenje – da li će automehaničar Cane uspeti da mi lepo skrati šiške i izvuče pramenove?” Wtf? Mislite o tome…

Elem, krenimo redom…

Novi posao

Kao što su mnogi već saznali od mene samog (irl, tviter, fejsbuk…), promenio sam posao. Mada sam radio i ranije, ali ovo mi je prvi pravi posao. Kad kažem pravi, mislim da radim 8h, samo radnim danima, da ne radim od kuće i da sam prijavljen. Osim prijavljivanja, sve ostale karakteristike pravog spoal sam nalazio i ranije, ali ne u isto vreme na istom poslu. A ovo što sam sada prijavljen je meni zaista velika stvar. Otvorio sam radnu knjižicu, sam se sebi brinem o zdravstvenom, moći ću da dižem kredite, ako mi dune, ide staž… Neke od tih stvari objektivno nemaju pravu vrdnost sada, ali činjenica da su “tu negde” je za mene veoma bitna. Recimo, neću već sutra da dignem kredit za kola, ali sama činjenica da to sada mogu prija.

Zaposlio sam se u Mozzartu kao Java programer. Znate za Mozzart, one kladionice… Ne znam za vas, ali dok nisam došao u priliku da se pre par godina upoznam sa time šta je zaista ta kompanija, bio sam u fazonu – “Pf, kladionice, big deal.” A zapravo reč je o kompaniji koja… neću da pričam o celoj kompaniji kao kompaniji, ono što je meni bitno (i što većina i verovatno ne zna) je da u Mozzartu postoji poprilično veliki programerski tim koji konstantno održava i razvija kompanijiski infomracioni sistem. Mnogo dobra prilika za sticanje iskustva. Na stranu što su uslovi za rad fantastični, ekipa na poslu je super… Ma, prezadovoljan sam, ne želim da pričam previše, ima da se ureknem

Novo morsko prase

Kao što sam obećao ranije kupio sam novo morsko prase. Priča sa Đoletom je imala tužan epilog… doduše, ne toliko tužno koliko sam se ja raspizdeo u dotičnom tekstu, ali tih dana sam bio u emotivnom kurcu, poslednje što mi je trebalo da umre ta životinjica. Kako god, pre mesec i koji dan preko u moj stan se uselio Mustafa. Ili, uselila, pošto je ženkica, ali je ranije odlučeno da se novo prasence zove Mustafa, šta ja tu mogu što je novo prasence ženka. A i ne buni se.

Naravno, pala su poređenja sa Đoletom. Prvo, ovo prasence je mnogo lepše. Prepametno je. Previše plašljivo. Ne piški i kaki baš gde stigne (za razliku od Đoleta), pa ga puštam da se šeta po stanu. Sad, to što ne piški i ne kaki baš gde stigne je otišlo u jedan drugi ekstrem. Piški u ćošku kaveza u kojem voli da boravi, pa često kija. I to mi se ne sviđa. Posebno zato što je kilav i bolešljiv. došao mi je sa nekim manjim kožnim oboljenjem, ali je to preboleo. Jedno vreme je slinavio kao nenormalan, ali je i to preboleo. Valjda zato što ga hranim svežim voćem i povrćem, umesto onim fabričkim zrnevljem. Ima slabe zadnje nožice. Generalno je slabije prasence, ali sam se pomirio sa time da možda neće doživeti duboku starost. Ja ću se truditi da mu bude što lepše dok je živ. Možda čak i zvučim i depresivno, ali baš naprotiv – želim da se “družim” i uživam sa njim što više mogu

Novi blog

CRI Domains

Pa dobro, nije baš nov, više je izmenjena tema, preomenjen hosting, ali za malo da bude i ceo blog nov. Naime, hosting i domen kod Oriona (ex SezamPro hosting) su mi istekli pre nekih mesec dana, u sred moje frke oko menjanja poslova, skupljanja para za kiriju i sl. Bilo je povuci-potegni, Torbica mi je uleteo sa besplatnim domenom (i njemu zato neizmerno hvala), a ja sam prešao na Adria Hosting. Ranije sam razmišljao da se prebacim kod njih zato što ih bije odlčna reputacija… Tu su bile neke peripetije oko plaćanja, odustva novca, odsustva posla, ali se na kraju sve super završilo.

Mada je bilo peripetija sa Orionom. U trenutku kada mi je istekao hosting, nisam kod sebe imao bekapovane, ni fajlove, ni bazu bloga. Pošaljem im mejl i pitam ih na koji način mogu da pristupim serveru samo da pokupim svoje prnje… i odgovorili su mi da ta usluga košta 2500 dinara… Zbun totalni. Sve ostale hosting kompanije ti to dozvoljavaju najmanje mesec dana po isteku hostinga. I ja se već pomirio sa time kako ću da dižem novi blog od nule, kad me je nešto pokopkalo i ja im poslao mejl o tome kako je to bezobrazluk, kako nemam nameru da ćutim o tome, kako je sramota da nigde na sajtu ne stoji da se to naplaćuje… Vrlo brzo mi je stigao odgovor u kojem nije bilo ni “izvinjavamo se”, ni “ko te jebe”, ni ništa, već samo podaci za pristup svom “privremeno odsuspendovanom nalogu”. Lepa reč i gvozdena vrata otvara, posebno ako je ta lepa reč malo podviknuta.

Nova godina umesto epiloga

Nije mi bila ova godina savršena. Čak i završetak ove godine, iako ima mnogo pozivitnih stvari, nije baš savršen. Ali ja sam zadovoljan, osećam nekakvu uzlaznu liniju.

Svim onim nadmenim drkošima koji stalno kukaju kako im je muka od čestitanja novih godina i sl, s obzirom da verovatno nemaju naviku da se nadaju i teže boljem i lepšem, želim usraniju godinu nego što je bila 2010.

Svima ostalima želim mnogo sreće, ljubavi, lepih trenutaka, mnogo onih sitnica koje život čine potpunim, uspeha u poslu, želim vam da se osećate ispunjeno i zadovoljno, želim vam, ne previše, ali sasvim dovoljno novca za sve lepo do čega se jedino novcem može doći.

Srećni vam bili Nova godina i Božić

Naprotiv, ovo je mali muzički vremeplov. Ne, ne vraćam vas u Srednji vek, Tama nema veze sa time. Barem ne u ovom slučaju. Vraćam vas u period moje srednje škole, u godinu 2003.

Pojavili su se iznenada. I svuda. Na radiju smo ih prepoznavali po uvrnutom vokalu. Na televiziji smo ih prepoznavali po tome što su bili obučeni kao kreteni. Pozitivni, blesavi i otkačeni i zvali su se The Darkness!

Smatram da po pitanju umetnosti, mode ili “lajfstajla” ne treba veličati prošlost nad sadašnjošću, uvek je bilo đubreta, ali uvek je postojao i neki kvalitet, samo je trebalo zagrebati ispod površine. Pa opet, po pitanju muzike poprilično živim u prošlosti. Volim rokenrol. Ili hard-rok. Granice su klimave. Volim i mnoge njegove derivate, ali volim i čist, obični rokenrol. Danas (što će reći – poslednjih 15ak godina) ga je malo teže naći, barem meni. Postoje danas bendovi koje svrstavaju u indie-rock ili brit-pop ili tako nešto, oni su dosta bliski tome, ali meni su ti bendovi odbojni. Svi nekako odašilju miks mi-smo-tako-alternativni i volim-sve-što-vole-mladi atmosfere. Volim mnogo bendova nastalih u poslendih 15 godina. Rammstein, System of a Down, slovenačku Siddhartu, da ne spominjem neke odlične power i black/goth metal bendove… Ali čistog roka nije bilo.

A onda se pojavio The Darkness – bend koji ni po čemu nije bio nov, originalan, revolucionaran. Gitarski rok u stilu 80-tih. Vokal i retke, vrlo kratke horske deonice koje su podećale na Fredija i Queen. Basista koji nosi kratku kosu, brkove i maramu oko glave. Stajling koji je mešavina glam-roka, Stivena Tajlera i odrpane cirkuske atrakcije. Pa opet, pojavili su se iznenada, napravili bum i, isto tako iznenada, nestali. Bili su, ne one hit wonder, nego one album wonder; skoro svaka pesma sa prvog albuma im je bila hit. Ne umem da objasnim taj fenomen. Valjda ljudi generalno zaista vole takvu muziku, ali većina sluša ono što im se servira danas, nisi dovoljno kul ako ne slušaš nešto što danas “svi slušaju”. Izgleda da je The Darkness uspeo da taj neki stariji, čisti r’n'r zvuk teleportuje u današnjicu, pa da svi uživaju u toj muzici.

Izdali su oni i drugi album 2005, ali on je već bio slabiji. Pročula se samo jedna pesma odatle i nestali su. Nisam istraživao ništa o njima, ne znam da li su se posvađali, da li je svako krenuo svojim putem, nemam blage veze šta se sa njima danas dešava ali bih zaista voleo kada bi se vratili. Ako ništa drugo, da današnjim klincima pokažu šta je muzika.

Krajem srednje i po upisu fakulteta se malo utanjilo po tom pitanju. Razlozi su brojni. Nekako sam posle 18. rođendana upao u suficit sa knjigama, a deficit sa vremenom. Kada sam upisao fakultet, dobili smo jednog studenta u porodici, što ume da lupa šamare kućnom budžetu. Last, but not the least, u Beogradu sam otkrio čari kupovanja polovnih knjiga. Uporedite neko savrmeno izdanje Dostojevskog i izdanje iz 1960-i-neke koje sam kupio kod uličnog prodavca na Vračaru – na ulici je knjiga bezobrazno jeftina, a brazilion puta kvalitetnijeg poveza i koričenja, bubašvabe bi nadživela.

Sve jedno, nisam dozvoljavao da Sajmovi prolaze bez mene. Makar dve knjige samo kupio, na Sajam mora da se ode. Tako sam i ove godine otišao na Sajam, planski, da kupim samo četiri knjige omražene mi Lagune. Zašto baš četiri? Nisam lupio taj broj tek tako, nego je Laguna u poslednje vreme izdala četiri knjige koje moram da posedujem, pa makar crk’o. So, here they are…

Teri Pračet – Poslednji kontinent

Ko zna ko je Teri Pračet, super. Ko ne zna, neka me cima, pojasniću mu

Poslednji kontinent

Nova knjiga iz serijala o Disksvetu. Rinsvind je centar ove priče. I parodiranje Australije, koliko sam ukapirao. O Pračetu i njegovom pisanju ne želim da razglabam. Ja njega smatram genijalcem, ali ako bih vam pričao zbog čega, pričao bih vam nešto što bi vam i svaki njegov fan rekao. Zato neću pirčati sad o tome, već o nekim drugim stvarima koje su mi strašno simpatične kod njega, ne toliko kao pisca, koliko kao, hm, nazovimo to načinom izdavanja njegovih knjiga. Pračet je skriboman. Izdaje samo o Disksvetu barem jednu knjigu godišnje, a pored toga piše i neke druge stvari. Pa opet, to je jedini skriboman kojeg čitam, kod kojeg sam prepoznao kvalitet. I ne znam zašto, ali simpatične su mi njegove knjige onako fizički, “pod ruku”. Podsećaju me na ona BIGZ-ova džepna izdanja od pre 20 ili 30 godina. A i, iz nekog meni neobjašnjivog razloga, uvek su me na neki slatkast način fascinirale naređane gomile “džepnih” knjiga. Znate onako – poređane na polici, sve od istog pisca, isti format, ista veličina, naslovne strane ilustrovane u istom fazonu. Ali avaj, u poslednje vreme nema takvih skribomanskih serijala, a da vrede išta. Ima, nailazio sam na Star Wars romane i na nesrećnog Salvatorea sa njegovim DnD džepnim romanima, ali o kvalitetu tih dela ne želim da pričam. Zapravo ne mogu. Nemaju ga. Ali Pračet je pisac koji je to uspeo. Imam na polici naslagano jedno 80cm njegovih knjiga koje sam brižljivo i ponosno, jednu po jednu, godinama skupljao, tj. kupovao i čitao.

Loiz Mekmaster Bižol – Barajar

Barajar

Barajar je roman, nastavak romana pod imenom Krhotine časti. Reč je o spejs-operi. Za neupućene, onako laički objašnjeno, spejs-opera je podžanr naučne fantastike u kojoj imate svemir, svemirske brodove, bitke, gomilu različitih planeta, ratove i sl. Zamislite Zvezdane staze i to je to. Iako ima nekoliko sjajnih primera koji to opovrgavaju, spejs-opere spadaju tradicionalno u najslabije podžanrove epske fantasitke. (Reč “opera” u nazivu žanra slobodno shvatite na isti način kako je shvatate i u izrazu “sapunska opera”) Krhotine časti su opravdale tu predrasudu. Daleko od toga da je roman loš, nečitljiv i sl. Ako se izuzmu određeni špansko-serijski momenti (šovinista u meni sad kaže: pa naravno kada je pisac žensko), prvi deo je bio poprilično zabavan i lak za čitanje. Ali to je to, nema tu ničeg revolucionarnog ili über-kvalitetnog. Ovo je samo za ljubitelje žanra.

Goran Skrobonja – Čovek koji je ubio Teslu

Čovek koji je ubio Teslu

Nenenene, čekajte, čekajte! Ovo nije knjiga o Tesli i vanzemaljcima, o Tesli i astralnim ravnima, o Tesli i atomskoj bombi… Ne čitam ja te baljezgarije, ljudi, ovo je roman. I to roman koji i te kako obećava! Čuli ste za altenrativnu istoriju? To su vam podžanr naučne fantastike (a postoji i (nadri)nauka sa tim nazivom) koja se bavi šta-bi-bilo-kad-bi-bilo pitanjima. Šta bi bilo da je Hitler pobedio, šta bi bilo da Karlo Martel nije zaustavio proboj Arapa preko Pirineja, šta bi bilo da nije bilo Sarajevskog atentata, da Cezar nije ubijen, da Đinđić nije ubijen, da nije nastalo hrišćanstvo, da su Vikinzi nastavili sa kolonizacijom Amerike… Ovaj roman je smešten u alternativni svet gde su se s prelaza iz XVIII u XIX vek rusko-turski odnosi i dešavanja u vezi sa Napoleonom dešavala drugačije nego u našem svetu. To se, raznim geopolitičkim i diplomatskim mehanizmima odrazilo na srpske ustanke protiv Turaka tako što je Srbija na kraju postala nezavisna pod vođstvom Stevana Sinđelića, koji je istovremeno postao začetnik nove srpske kraljevske loze. Radnja samog romana se odvija na prelazu iz XIX u XX vek i prvih decenija XX veka. Srbijom dugo i suvereno vlada kralj Stevan III Sinđelić, kralj koji je doneo Srbiji veliki prosperitet. Između ostalog, uložio je mnogo državnog novca u mladog i perspektivnog naučnika koji se zvao Nikola Tesla. On je, umesto u Americi (kao u našem svetu) svoja istraživanja i rad sprovodio u Srbiji. Sa potpuno odrešenom kesom uspeo je da napravi takav industrijski centar od Šumadije da bi ekvivalent toga danas bila nekakva “Silikonska dolina na kvadrat”. Logično, Srbija je tu jedna od industrijski najjačih država u svetu. A izvan Srbije i dalje se, na manje ili više sličan način kao što se desilo u našem svetu, podgreva situacija i rastu tenzije koje su kulminirale u vidu Prvog svetskog rata (koji se, u svetu ovog romana, dešava nekoliko godina kasnije). To je okruženje u koje je smeštena radnja ovog romana, a pored Tesle i njegovog ubice pojavljuju se i mnoge stvarne ličnosti, kao što su Branislav Nušić, Jovan Skerlić, Apis ili Lazar Komaričić. Roman je izdat krajem leta i već je dostigao drugo izdanje. Najbolje da pogledate zvanični sajt romana da biste skontali šmek i atmosferu koju bi trebalo cela ova knjiga da ima.

http://www.covekkojijeubioteslu.rs/

Dejan Stojiljković – Konstantinovo raskršće

Konstantinovo raskršće

Rimski car Konstantin, prvi imperator koji je prešao u Hrišćanstvo i proglasio ga zvaničnom carskom religijom, rođen je u Naisusu. Otprilike nekih 17 vekova kasnije, dok saveznici Srbije bombarduju Srbiju da bi isterali Nemce, u tom gradu, tada već poznatom pod imenom Niš, sreće se gupa od nekoliko totalno različitih ljudi. Četnika, partizana, nemačkih plemića ili oficira na sve strane. Svi su došli tu u poteri za čuvenom relikvijom koja je u direktnoj vezi sa Isusom Hristom. Neko iz svojih ličnih razloga, neko po direktnom nalogu Hitlera, za koga je opšte poznato da se zanosio okultnim. Mračna priča, puna mistike, kopanja po prošlosti, različitih relikvija… Osećam da će ovo biti neka mešavine Indijane Džonsa i filmova u kojima se tepaju partizani i četnici, samo dosta inteligentnije. Ono što me je posebno oduševilo je to što sam ubo posebno, tvrdo koričeno i šiveno izdanje. Jebote! Da mi je neko rekao da će Laguna ikada odštampati neku knjigu tako da verujem da će potrajati i do mojih unuka, bio bih ubeđen da su nenormalno male šanse da se to desi, a i ako se desi, onda bi to bila ona Jelena Bačić Alimpić, ili tako neka bljuvotina od knjige. Plus što to posebno izdanje ima i apendiks sačinjen od realnih fotografija i tekstova koji se odnose na različite stvari koje su obrađene u ovoj knjizi. Grejt.

http://www.konstantinovoraskrsce.com/

Svanuo je veliki dan. Na današnji dan pre tačno 100 godina svrgnut je poslednji vladar iz dinastije Komunjara koja je 50 godina vladala ovim prostorima. Taj dan je veoma bitan u našoj novijoj istoriji jer je posle toga konačno počelo lagano da sviće, kako Srbiji, tako i svim državama nastalim njenim rasparčavanjem.

Na Dnenviku 4 u 14h smo mogli uživo da čujemo podpredsendika naše hunte kako se zahvaljuje svim zemljama sveta koje su nam čestitale ovaj veliki praznik. Najsrdačniju čestitku smo dobili od PanAmeričke nacije, mada se nisu štedeli ni u čestitkama Reujedinjene Velike Arabije i Svahili-Bantu konfederacije. Od prijateljske Lige Azijata smo, umesto čestitke, dobili na poklon dve tone plastičnih hemisjkih olovaka i tri šlepera plišanih igračkica koje sviraju midi melodije kad ih pritisneš po stomaku. Diplomate iz Evro-Azijske Unije nam čestitaju i poručuju da smo gotovo spremni da budemo priznati kao njihovi zvanični vazali. Samo još treba da pošaljemo na Bubanj Otok ostatak opozicionih frakcija koje se klanjaju mitskom srpskom junaku Ratku the Slayer-u.

Za razliku od velikih svetskih sila, naše najbliže komšije se baš i nisu proslavile. Doduše, kancelar Banata nam se pravda kako je poslao pismom zvaničnu čestitku, ali izgleda da je poštanski dirižabl nestao iznad Pančevačkog trougla. (Inače, čuo sam govorkanja da je konačno razrešena misterija masovnih nestanaka dirižabala iznad Pančevačkog trougla. Spominju da to može da ima veze sa nekakvom radijacijom. Naravno, da bi se to istražilo treba poslati ekspediciju u te predele, a pre toga treba i podići kredit od Međunarodnog monetarnog fonda kako bismo kupili jedan polovan Gajgerov brojač.)

Veliki kalif Sandžaka nam nije poslao čestitku, niti se oglasio. U toku su izbori u Sandžaku, pa je zauzet pripremama da opet bude izabran za velikog kalifa. Takođe se niko ni od predstavnika Vlaške vudu-republike nije oglasio, ali niko od njih to nije ni očekivao. Od kako su počeli da tvrde kako su stekli nezavisnost posle Druge timočke bune, prekinuli su svaki diplomatski odnos sa Srbijom.

Jedini od komšija ko se oglasio je Stefan Radoš III Bajić, veliki župan Šumadije i Zapadnog Pomoravlja. On nam je baš onako srdačno čestitao i poslao je, kao znak prijateljstva, našem predsedniku, generalisimusu Tadiji, flašu domaće gljivovače. (Da ne bude zabune – ta rakija nije pravljena od pečurki, nego su genetskim inženjeringom u Zapadnom Pomoravlju stvorili novu sortu šljive kombinujući je sa kozjom balegom, pa otuda naziv: govno + šljiva = gljiva).

Kneza od Srema nema svrhe spominjati. Srbija i Srem su decenijama na ivici rata zbog spornih teritorija. Srem, koji je uporan u tome kako polaže “vekovno pravo” na Zemun tvrdi kako se drevni Zemun prostirao do ruševina Kružnog Toka na Beogradu 2.0 (nekada poznatog pod imenom Novi Beograd), a svi naši istoričari se slažu da se Zemun, u najgorem mogućem slučaju, jedva prostirao do Tošinog Bunara. A znam ja te Sremce, pokvareni su oni, ‘oće da nas pobiju tako što će da nam uzmu Tošin Bunar iz koga se napaja pola Srbije vodom, ma i više od pola Srbije, ljudi skoro do Voždovca koriste vodu iz tog bunara.

Od malo daljih i ne direktnih komšija, oglasio se Milodrk Duduk i ponovio je kako će naše dve države ostvariti vekovnu težnju i sajediniti se jednog dana, samo dok Srbija ponovo izađe na Drinu. Baš lepo od njega što nam pruža podršku.

U svakom slučaju, možda smo okruženi drkadžijama na Balkanu, ali ja mislim da je bitnije to što su velike svetske sile uz nas.
Na pravom smo putu.
Srećan vam svima Peti oktobar!

Ili spadate u one koji nisu zadovoljni?
U one koji su svesni da večito kaskamo za razvijenim svetom?
U one koji primećuju da se kod nas na sva zvona uvode “nove” tehnologije koje razvijene zemlje uveliko napuštaju?
U one koji shvataju da ulazimo u saveze i dogovore iz kojih polako izlaze i sami osnivači?

Da li ste primetili da je Srbija kroz istoriju večito 50, 100, 200 ili 500 godina IZA razvijenog sveta?
A da li ste se zapitali šta bi bilo da je obrnuto?
Da li ste se zapitali kako bi bilo kada bismo mi bili lideri u promenama, inovacijama i napretku društva?
Da li ste se zapitali da li je to uopšte moguće da se desi?

Vašim pitanjima je došao kraj!

Ljudsko društvo se u poslednjih 100000 godina konstantno menjalo. Od primitivnog praistorijskog društva koje je iznedrilo robovlasničko društvo, pa preko feudalnog društva i manufakturnog kapitalizma danas smo došli do savremenih imperijalističkih, islamsko-fundamentalističkih, demokratskih i komunističkih društava. Sve te promene su se dešavale spontano, paralelno sa razvojem nauke, tehnologije i filozofske misli o društvu i čoveku kao pojedincu u okviru njega.

Istorija nas uči da su narodi i države koje su prve prihvatale promene i nove tipove uređenja postajale svetske sile. Lideri u napretku i razvoju! Da li je moguće predpostaviti kakvo nas društvo čeka u budućnosti? Da li je moguće na osnovu tih pretpostavki određeno društvo veštački prebaciti na novi stupanj razvijenosti, i time ga načini svetskim liderom? Naravno!

Pa kako?

Razmislite malo. Kuda ide ovaj svet? Sa sporim ali sigurnim obnavljanjem Hladnog rata? Sa poludelim talibanima? Sa uništavanjem Amazonije? Sa nafnitm mrljama? Sa Iranom i Severnom Korejom puštenim s lanca?

Budimo realni – svet se raspada. Budućnost je izvesna: Za nekoliko decenija ceo svet će biti jedno uništeno postapokaliptično društvo!

PA ŠTA ČEKAMO?

Zar opet treba da čekamo da nam Ameri i Rusi kroje politiku? Zar da eci-peci-pec metodom određujemo i strepimo ko će prvi roknuti nuklearku, Pakistan ili Izrael? Zar da gledamo kako industrijski razvijene zemlje uništavaju svoje šume, kao da mi nemamo svoje za uništavanje?

Svi znamo kuda to vodi…

BUDUĆNOST JE U POSTAPOKALIPSI!

Stoga, mi srpski postapokalipsisti ovim putem objavljujemo osnivanje nove stranke:

SPAS – Srpska PostApokaliptična Stranka!

Dosta su drugi nama krojili politiku, uređenje i razvoj! Vreme je da se Srbija digne iz pepela i ceo svet povede u izvesnu i definitivnu budućnost!

Ne želimo laži demokratskog društva!
Ne želimo porobljavanje komunističkog društva!
Ne želimo obećane nam 72 device fundamentalističkog društva!

Vreme je za postapokaliptično društvo!!!

Za društvo u kojem zaista opstaju samo oni najjači i najsposobniji!
Za društvo u kojem su svi jednaki, bez obzira na pol, boju kože, seksualno opredeljenje, broj nogu i veličinu glave!
Za društvo u kojem ne moraš da razmišljaš da li je povrće u tvojoj bašti radioaktivno jer znaš da je nemoguće da nije!

Glasajte za SPAS da Srbiju povedemo u budućnost pre svih ostalih!

U SPAS-u je spas!

Đole faca!

Jutros, kada sam se probudio, moje morsko prase Đole je umrlo. Ali baš tako, Đole nije umro u toku noći, nego kada sam ja ustao. Probudio sam se i video sam ga kako leži u svojoj kućici okrenut na bok, bespomoćan. Iako je mrdao malo nožicama, najviše mu se po očima videlo da je živ, ali da se strašno muči. Pipnem ga, on skiči i trza nožicama, jadničak. Trčim u kupatilo da se malo upristojim i da se obučem… a kroz glavu mi prolazi činjenica kako jedina veterinarska stanica u Smederevu ume da leči jedino kučiće i koze… i dok sam se vratio, Đole je bio mrtav…

Lagao bih ako ne bih rekao da ceo dan malo, malo pa se rasplačem k’o najveća pizda. Strašno je koliko čovek može da se veže za 100 grama krzna i mesa. Ne, Đole nije moj ljubimac godinama. Ja sam Đoleta imao svega dva meseca. Možda je to poražavajuće: životinja koja živi 5, 6 godina normalno, a može i 9, 10 uz pravilno staranje, meni je ta životinja živela dva meseca. Jebena dva meseca. Samog sebe bih zgazio. Neposredno pre i posle kupovine Đolca sam proveo sate i sate na netu čitajući o morskim prasićima, upoznavajući ih, vodeći računa o tome da Đole ima što je savršenije moguće uslove. Jedino što mi pada na pamet kao mogući uzrok smrti je temperatura. Dva dana ranije sam došao u Smederevo i, pošto ću biti tu sledeća dva ili tri meseca, naravno da ću i njega da donesem iz BG. Ovde je znatno toplije, i znam da oni više vole hladnije nego toplije okruženje, ali on je do sinoć bio podjednako živahan. I samo je iznenada umro. Neočekivano.

Ovako je Đole grickao jabuku iz moje ruke...

Pre dva meseca se desila jedna mala prekretnica u mom životu. Prestao sam da živim sa cimerima. Iako sam bio odlučio da ne nalazim stalno zapošljenje dok ne završim faks, pogazio sam to. Zaposlio sam se i počeo samostalan i delom nezavistan život sa tada tri ispita do kraja fakulteta. Kao baš mali sam imao neke ribice i papagaje, ali to je više bio neka klinačka fora nego što sam zaista želeo životinju koju ću da volim, koju ću da pazim i za koju ću da budem tu i kad njoj treba, a ne samo kad meni dune da se zezam s njom. Kasnije, kad smo se doselili za Smederevo i ja skontao šta bi značilo imati ljubimca, bilo smo podstanari i moja majka zbog toga nije dozvoljavala kučiće ili mačke u kući. Ali pre dva meseca, kad sam ostao sam u studentskom stančiću u Beogradu, skontao sam da ne postoji nikakva prepreka da uzmem sebi nekog paRcova, ja da njega hranim, a on meni da zvecka, gricka i šuška iza leđa dok radim za kompom. Umesto da kupim kavez za njega, kupio sam lesonit i letvice i iskoristio svoje nisam-stručnjak-ali-želim-da-naučim znanje stolarije i napravio mu kavez-kućicu.

Tako to biva kad se posle naporne šetnje po tastaturi otkrije tuđ keks...

Nije voleo da jurca po sobi uopšte. Kad ga pustim, nabije se u neki ćošak i bleji. Ali je zato voleo da jurca po mom krevetu. Još ako preko bacim neko ćebe, on se nabije ispod njega i rovari. Kasnije je oktrio i ljubav prema igranju po mom radnom stolu. Tamo ima toliko interesantnih i zanimljivih stvari da se on na njemu oseća kao u zabavnom parku. Kao i svako prase, jeo je sve, mada je najviše voleo šargarepu i jabuke. Posle nekog vremena je počeo i iz ruke da mi jede. Kažu, to je znak privrženosti i to ne radi baš svako morsko prase. Čak je u jednom trenutku počeo da mi licka i gricka prste. Kad god ga držim ili su mu moji prsti na dohvat, on se proteže i pokušava da ih dohvati. Kažu na netu da se to može objasniti njihovom potrebom za solju, mada da se češće to smatra opet privrženosti gazdi. Tj njegovoj ruci, konkretno (morski prasci u zajednici jedne druge grickaju i lickaju, kao da se “trebe”, pa lickanje i grickanje ruke znači da ju je prihvatio kao jedinku sa kojom je u nekoj zajendici).

"Ćetir dana ćamim ćekajuć u lavoru" .. ali je zato posle dobio de-lux kućicu...

Mnogo je ružan osećaj. Još uvek mi u nozdrvama miris njegovog krzna koji se oseća na piljevinu i na slamu koju je tamanio. Kad god ustanem od stola da protegnem leđa, krenem ka njegovoj kućici. Navikao sam da, kad legnem na krevet ili pod da istegnem leđa od grbavljenja nad kompjuterom, stavim njega na grudi, pa se igramo. Ili ga stavim pored sebe, pa ga pustim zezam parčetom šargarepe za kojim on gegavo trčka kao da u životu nije ništa jeo.

Ne znam šta da radim. Moja želja za imanjem ljubimca nije nestala. Ali sad se opet bojim da se nekom novom prascu ne desi opet ovako nešto. Na stranu što ovo nije igračka. Pokvarila se stara, nema veze, bacim je u đubre i kupim novu. Pa Đole je Đole, nije tek tamo neka životinja. On je imao svoju malu ličnost, on je bio mali žderonja-seronja, svako sledeće bih samo upoređivao sa njime. Možda je to samo neki moj trip. Videću. Sačekaću jesen, da prođu vrućine, da se vratim u Beograd, da završim sa fakultetom.

Elem, već neko vreme je u toku akcija koja ima za cilj da se smeni ministar zdravstva, Tomica Milosavljević. Potpisuju se peticije, tvituje se o tome, pišu se blog postovi, vode se diskusije, prave FB grupe. I, u suštini, sve vreme ćutim, ne komentarišem ništa, ali pratim. Zašto?

Pa besmisleno mi je. Ne vidim cilj. Okej, imamo “lošeg ministra”, hajde da ga smenimo. Kako? Da na njegovo mesto dođe “dobri ministar”? Smena bilo čega/koga se vrši sa ciljem da nešto loše sklonimo i na njegovo mesto stavimo nešto dobro. Čekaj, ako hoćemo da smenimo Tomicu, je l’ to znači da je on jedini za smenjivanje? Pa nije. Tu je problem! Mi imamo problem u celom sistemu. I to veeeliki problem. Ne zato što treba sve ministre, poslanike i slične likove smeniti, nego zato što nemamo koga da stavimo na njihovo mesto. Nema veze. Smenićemo mi Tomicu, pa će na njegovo mesto doći Perica. Ostavićemo Pericu neko vreme u fotelji, da nam pokaže da je i on vreda smene, a za to vreme ćemo smeniti Ivicu, pa na njegovo mesto staviti Stevicu, pa ćemo smeniti Maricu i na njeno mesto staviti Anicu i tako u krug, dok ih sve ne smenimo jedanput i vratimo se do Perice koji sedi u Tomicinoj fotelji. Pa furamo drugi krug smenjivanja. Je l’ to ideja? o.O Je l’ se komarci ubijaju jedan po jedan, ili pustimo avion koji ih zapraši i sve pobije? Je l’ se žuti mravi ubijaju komad po komad, ili sipamo vrelu vodu na mravinjak?

Tužno je, ali ovakvo poređenje sa žutim mravima je na mestu. Devedesetih smo barem imali neku nadu. Znali smo da kad skinemo Velikog Tata-Slobu da će se ceo sistem urušiti jer je on taj koji drži konce. Danas nemamo takvu osobu. Danas imamo žute mrave. Ubijemo jednog, dođe još tri. Svi su, izdvojeni iz grupe, sitni, nebitni, nemoćni i jadni, ali u grupi funkcionišu savršeno. I to je njihova snaga kao oligarhije – svako je samo jedan zupčanik koji može biti smenjen bez bojazni da ceo mehanizam prestane da funkcioniše. Nisam od onih koji tvrde da je devedesetih bilo bolje, ne možemo mešati babe i žabe, ali je činjenica da su neke stvari sada teže. Tada smo imali brod u oluji; trese se, duvaju vetrovi, brod se ljulja, talasi nam pune palubu vodom, ali brod nekako stoji. Posle Petog oktobra je oluja stala. Došla je nova garnitura koja je počela da kofama izbacuje vodu sa palube. Ali istovremeno je, paralelno sa izbacivanjem vode sa palube, u potpalublju izbušila ogromnu rupu kroz koju ulazi još više vode nego što izbacuju. I sve izgleda super, “Vidite, izbacujemo vodu sa broda!”, a brod polako tone.

Interesantno je da od Petog oktobra ni jedan saziv vlade ili skupštine nije izdržao ceo mandat. Ne prođe dve godine, eto vanrednih izbora. A, opet, stalno se neki te isti ljudi motaju na vlasti. Oj, Srbijo, zemljo paradoksa među šljivama. I pred svake izbore se ponavlja ona čuvena mantra: “Ma samo da radikali ne dođu na vlast, pupupudalekobilonedajbože”. Pa nek dođu! Ako će nešto da prodrma ova dupeta užegla od sedenja u foteljama, to je dolazak narodnjaka/naprednjaka/radikala na vlast. Pola godine, godinu dana, ne treba više. A ne stalno da se glasa po principu manjeg zla.

(Moguća) smena jednog ministra neće tu ništa promeniti, ama baš ništa. Ono što može nešto promeniti je magični dolazak neke nove stranke ex machina koja će srediti stanje, dolazak nekog novog harizmatičnog vođe ili, ono što mi deluje najverovatnije, smena generacija i zaokret u politici, programu i načinu razmišljanja nekih stranaka. Ovo je vrlo verovatno. SPS je doživeo smenu generacija. Naprednjaci su blaža/evropejskija varijanta radikala. Ne kažem da su SPS ili SNS moj izbor, niti da su sada okej, već su to samo živi primeri da promene u nekom pravcu u okviru postojećih stranaka mogu da se dešavaju.

Sad, sve ovo je, u principu, manje-više svima poznato. Zašto smo se onda okomili na “jadnog” Tomicu, ako je on isti kao i svi ostali? Ako izuzmemo činjenicu da je njegov resor izuzetno bitan (“Da si ti nama živ i zdrav, a za ostalo ćemo lako”), njegova greška koja ga izdvaja od drugih nije ta da je bio “loš ministar”, kod nas je sintagma “loš ministar” običan pleonazam, svi su takvi; njegova greška je što to nije umeo da sakrije. Svi kradu, svi se bogate, svi lažu, ma svako od naših političara može bar 5 od 7 smrtnih grehova da stavi u svoj CV. Tomicina greška je što to nije uspeo da sakrije. Njegovi gresi su više nego očigledni. Čovek konstantno srlja iz afere u aferu. Ali jok, njegovo dupište je slepljeno sa foteljom. Ma neka siđe sa vlasti, a ako mu je komad nameštaja toliko prirastao za dupe, ovaj srce, neka ga ponese. Samo siđi. Stoko jedna beskrupulozna. Ako kojim slučajem ova akcija i uspe, ono što će vlast naučiti nije da treba da malo više brinu o svom narodu i izbornim obećanjima, već da treba malo bolje da kriju i lažu, da ih ne provalimo.

Ono što me je nagnalo da napišem tekst na ovu temu je način na koji se vodi ova akcija. Tj. nastup promotera ove akcije. Ne bih da pričam sad o tome, to je Slavko na svom blogu MNOGO bolje objasnio nego što bih ja ikada mogao. Nagnalo me je na ovaj tekst činjenica da sam se osetio prozvanim. Postoji gomila izjava, pre svega na Twitteru, čija je poruka: “Vama je lepo, čim ne podržavate ovu akciju”, “JA pokušavam da nešto promenim, a ti ne, čim ne podržavaš ovu akciju”, “Tebe boli dupe za ovu zemlju, čim ne podržavaš ovu akciju”… Bez zalaska u marketing i pr, ja sam se kao običan pojedinac našao uvređenim i prozvanim. Kao da jedini način da pomogneš svojoj zemlji jeste da podržiš smenu Tomice i da to napišeš na svom blogu. Ružan nastup, u namjanju ruku.

Ja sam po pitanju ove akcije uzdržan. Da, treba smeniti Tomicu. Isto kao i ostalu gamad koja se nakotila u državnom vrhu. Ali ako želiš revoluciju, osim što rušiš staru vlast, treba da imaš ideju koga želiš da postaviš kao novu vlast. Ja nemam ideju. I sumnjam da iko ima. Dajte mi jednu stranačku ličnost (ili nestranačku koju su stranke spremne da podrže) čija je struka medicina, za koga smatrate da će savesno obavljati svoju dužnost i podržaću ga. Skidanje nekoga sa vlasti nije rešenje, rešenje je naći nekoga ko će da odmeni tog skinutog.

Ne volim da bilo kome rušim Sneška. Posebno ako verujem u to da se radi iz najboljih namera, kao što je u ovom slučaju. A ni ne smatram da ja sada rušim nečijeg Sneška. Samo skrećem pažnju da se Sneško pravi od snega, a ne od blata.

I svaki dan kažem sebi: “Okej, kad završiš s poslom, idi kupi smoki, taman uz jednu, dve epizode Futurame ili South Parka, pred spavanje”

Ali malo sutra! Sve završavam sa poslom u nedoba (2, 3, 4h) i stalno sam u jebeš smoki fazonu.

Smoki

E pa nećeš više majci! Završio sad sa poslom oko 2:30 (noć!) i večeras promenim priču, pa rekoh sebi ovo: “Ima da ideš do pumpe (700m, jedino što radi u ovo doba) i da kupiš jebeni smoki, pa makar ga ispovraćao posle”. I bi tako. Osim povraćanja, naravno. Nabio sluške na uši, lepa rano-letnja noć, pjehe do pumpe po jednu kesicu smokija, natrag… I sad ću da hasam smoketa Divota!