Sitnice koje život znače

Sačuvajmo "Akademiju"!

dembitza — Sun, 09 Jan 2011 22:22:27 +0100

Klub “Akademija", verovatno najznačajniji noćni klub u Beogradu, od izuzetne važnosti za gradsku kulturu naše prestonice suočava se sa nestankom nakon 50 godina postojanja! Odlukom Privrednog suda u Beogradu, klub je 28. decembra 2010 dobio nalog za iseljenje, čime bi ova institucija velikog značaja za kulturu Beograda prestala da postoji.

...Peticija protiv zatvaranja kluba "Akademija" je na ovom linku:

http://www.petitiononline.com/AKDMBG/petition.html

Moderne fobije 4/4

dembitza — Sat, 08 Jan 2011 03:30:48 +0100

Ceterinfanophobia - strah od tuđe dece

(reč izvedena iz: ceter-drugi; infans-dete)

Ovaj povremeni strah napada celokupno društvo: one koji su sami, koji su u braku, one bez dece, one sa decom... Trebalo bi takođe reći kako nije moguće patiti od ceterinfanofobije zbog vlastite dece, ona su besprekorna i od njih ne treba strahovati. Od njih može da strahuje neko drugi. To je glavna osobina podvojenosti ceterinfanofobije: tuđa deca su nepristojna, vaša su samo živahna, tuđa deca nanose teške telesne povrede, vaša se samo vole igrati malo grublje. I tako dalje. Oni koji od ove fobije pate se često mogu prepoznati po ukočenom osmehu, koji nose poput oklopa protiv napadnog sedmogodišnjaka koji je upravo rekao nešto bolno i istinito o njima.

Parensophobia - Strah od roditeljstva

(reč izvedena iz: parens - roditelj)

Većina ljudi ne zna da ta fobija postoji dok ih same ne zadesi. Nekada se ne pojavi čak ni godinu dana nakon rođenja njihovog "malog anđela", a onda sasvim iznenada, BUM, i tu je. Uobičajene misli uključuju: "Čekaj malo, nisam dovoljno zreo/la da učinim pravu stvar za ovo malo stvorenje, nisam dovoljno razuman/na da ga čuvam od nevolje, nisam odrastao/la. Kao i kod većine bolesti, žene su joj daleko više dorasle nego muškarci. Žene misle: "Čudno" u trajanju od samo nekoliko sekundi i onda zaborave na to. Kod muškaraca se ta fobija često može zameniti i sa krizom srednjih godina, a zapravo nekad i jeste kriza srednjih godina. Klasični muški parensofob obično će svoju bebu u korpi pokušati nositi svuda sa sobo: u teretanu, prodavnice, kafiće, itd. Lekari ne znaju šta je to šta može da izleči parensofobiju. Sve što znaju jeste da se nešto dogodi i jednog dana je jednostavno nema.

Holusophobia - Strah od povrća

(reč izvedena iz: holus-povrće; diabolus-đavo)

Ova bolest obično počinje u detinjstvu i često je aktivira situacija u kojoj roditelji teraju dete da pojede pun tanjir hrane zelene boje. Ponekad ta zgoda može proći bezazleno. Međutim, ako je u pitanju povrće vrste holus diabolus (koje uključuje kupus, spanać, švedsku repu, itd) dete može ostati s dugoročnim, iako potencijalno izlečivim, slučajem holusofobije. Začuđujuće, holusofobija ne sprečava osobu da postane vegetarijanac. Zabeleženo je nekoliko slučajeva, često kod studenata, koji su izgleda preživljavali na dijeti od pomfrita (za većinu holusofoba krompiri se ne svrstavaju u povrće), pasulja i prepečenca.

Moderne fobije 3/4

dembitza — Sat, 08 Jan 2011 03:18:35 +0100

Idemophobia - strah od pojavljivanja u istoj odeći

Napokon nešto za wannabe jet set - zamislite da vam se dogodi da ste u istoj haljini kao još neka devojka/žena. Nema goreg, je l' tako? Kažu kako je to gotovo sasvim ženski strah. Takođe, sve je uobičajeniji što se više penjete na društvenoj lestvici. Isto tako, to je često strah poznatih osoba, od kako su časopisi o slavnima počeli da se bave ocenjivanjem i predstavljanjem poznatih osoba i njihove odeće.

Indensophobia - strah da vam je zapelo nešto među zubima

Upravo ste na vrlo otmenom prijemu, odlično odeveni, sa sve biserima oko vrata. Pokušali ste da se nasmešite vinskoj čaši kako bi vidjeli svoj odraz. Pokušali ste domahivati svom partneru i pokazivati mu brzi, preterano rašireni osmeh, ali on je samo pomislio kako ste samo: a) pohotni, b) pijani ili c) oba. I tako krećete hrabro i gurnete prst u usta. Nema više kineskog kupusa koji trune onde, zaostao od jela. Izlečeni ste. Trenutak kada proverite stanje, izlečeni ste. Terapeutima je to poznato kao "princip Rod Stewart": Dok shvatite šta imate, više to nemate.

Moderne fobije 2/4

dembitza — Sat, 08 Jan 2011 03:00:04 +0100

Fortunophobia - Strah da će vaši brojevi biti izvučeni na lutriji ako ne uplatite listić

(reč izvedena iz: fortuna-sreća; bihebdomas - dva puta nedeljno)

To je okrutna fobija. Kao što i samo ime kaže (fortunofobija doslovno znači strah, fobija, od sreće, a ne kako se često prikazuje, strah, fobija od sudbine), postoji samo jedan delotvoran način njenog lečenja, a taj je korišćenjem recepta koji kaže: "Svake nedelje uplatiti lutriju". Stvarno nema druge nade. Možete pokušati s naglim odvikavanjem, te hrabro odbiti da igrate brojeve koje ste koristili poslednjih deset godina, na osnovu čudnog algoritma rođendana ukućana usađenih u vašem mozgu. Tokom jedne nedelje mogli bi biti izlečeni. Naravno, možete biti i "barska mušica"sa čašicom u ruci, koja će, bilo kog pijanca koji želi da sluša, zabavljati pričom o "nedelji kada niste igrali". Stvarno težak slučaj.

Diveruphobia - Strah od priznavanja istine

(reč izvedena iz: dicere - reći, verum - istina)

Svi smo mi u nekom trenutku odbili da priznamo da smo pogrešili, terajući sami sebe u slepu ulicu argumenata i odbijajući da prihvatimo jedini izlaz. To nije diverufobija. To je samo tvrdoglavost.

Prava diverufobija se ogleda u mnogo štetnijim navikama. Sredovečni muškarac, na primer, koji želi da izgleda mladoliko, nosi neprikladne marke i komade odeće i pokušava da koristi jezik ulice, pored toga što je potencijalni senekofob, ujedno je i diverufob. Državni ministri mogu da postanu diverufobni, često i pre nego što napuste dužnost. Onda kada čuju kako premijer u javnoj izjavi daje svoju "punu i bezuslovnu podršku", fobija počinje da deluje. Premijer se i dalje bori u očajničkom pokušaju da porekne, ili ponekad ponovo definiše, istinu o određenom problemu, povremeno čak koristeći svoju djecu ili familiju kao pozorišne rekvizite. Srećom, njihova diverufobija je obično privremena.

Moderne fobije 1/4

dembitza — Sat, 08 Jan 2011 02:25:37 +0100

Depoconchophobia - Strah od spuštanja telefonske slušalice

(reč izvedena iz: deponere - spustit, concha - školjka)

Zahvaljujući telefonskim sekretaricama, depokonhofobija je retka. Taj nemilosrdan užas prikiva žrtve za slušalicu, učinkovitije čak i od automatske linije za pomoć. Depokonhofobi strahuju da osoba koju zovu može odgovoriti bilo kada, uprkos činjenici da je telefon zvonio beskrajno dugo. I tako oni strahuju da spuste slušalicu. Mnogi čuju sablasne odgovore, uvereni da je neko podigao slušalicu odmah nakon što su oni spustili. Istog trenutka je vraćaju na uho uz optimističan "Halo". Poseban tip je Daveyjeva depokonhofobija: strah od spuštanja slušalice dok ste na čekanju (naziv je dobila po čoveku koji je prvi otkrio bolest kada je 1972. godine ostao na čekanju na telefonskim informacijama preko tri godine).

Hronični bolesnici neće staviti morsku školjku na uho iz straha da će ih more staviti na čekanje, te im se ubrzo javiti. Depoconchophobia je pridruženi strah, uobičajen među korisnicima mobitela, da niste stisnuli dugme za završetak poziva. Bolesnici će brzo otrpeti nekoliko minuta tišine, ućutkavajući sve na vidiku pre nego budu uvereni kako je sigurno nastaviti sa razgovorom.

Donoculophobia - Strah od gledanja u oči

(reč izvedena iz: donare-dati; oculus-oko; scuola-škola; foetere-smrdeti; male-loš; muntius-novosti)

Samo mali deo društva doživi donokulofobiju u najčistijem obliku, kao jednostavan, neobjašnjiv strah od gledanja u oči, usled kojeg "bolesnik" zuri u strop dok razgovara s nekim, ili alternativno, stalno pretražuje pogledom pod, kao da je izgubio nešto. Ipak, u većini slučajeva, donokulofob pati od blažeg oblika bolesti. Oni koji pate od oblika donoculophobia foetia plaše se gledanja u oči zbog odvratnog smrada kojeg su upravo stvorili. Pacijenti koji boluju od donoculophobia malnuntije muče se jer su nositelji loših viesti. Schola donoculophobi strahuju od gledanja nastavnika u oči. Gledanje u oči podseća nastavnika na njihovo postojanje, a nakon toga i na njihovu dostupnost za odgovaranje na naredno pitanje. Nema nikakve sličnosti s okuviafobijom.

Drugarski savet

dembitza — Fri, 07 Jan 2011 21:21:50 +0100

Savet koji uglavnom nema nikakve veze sa Vašim problemom.

Slučaj 1
Ilinka: Ne mogu više! Imam 27 godina, sve moje vršnjakinje imaju veze duge i po 5 godina. Plašim se, postaću usedelica. Da sam probirljiva, nisam, i sama znaš kakav je bio Dejan, da sam ružna, nisam, nisam ni glupa...
Jovanka: Ma samo ti to odjebi. I nikad nemoj da dozvoliš muškarcu da te povredi!
Ilinka:???

Slučaj 2
Srđan: Brat mi je bolestan, stalno se trese, ne može više kašiku da drži pravilno. Kad ga pitam kako mu je, on kaže da mu je dobro. Plašim se onog najgoreg...
Jovan: E brate, aj nemoj da brineš. Idemo sutra u Micinu kafanu! Će da bidne veselje, biće desetoro mrtvih! Ima se olešimo k'o stoka, možda i jebeš nešto!
Srđan:???

Preuzeto sa http://vukajlija.com/

Podsetnik

dembitza — Thu, 06 Jan 2011 10:57:42 +0100

Podsetnik na važne stvari (koje svi znamo negde duboko u sebi)

Pijte dovoljno vode.
Doručkujte kao kralj, ručajte kao sluga, a večerajte kao prosjak.
Jedite što više hrane koja raste na drveću i biljkama, a što manje industrijski proizvedene.
Živite s 3 E: Energija - Entuzijazam – Empatija
Nađite vremena za meditaciju.
Što više se igrajte.
Pročitajte više knjiga nego što ste prethodnoj godini
Sedite u tišini barem 10 minuta dnevno.
Spavajte po 7 sati.
Hodajte 10-30 minuta svaki dan. I smešite se dok hodate :)
Nemojte upoređivati svoj život s drugima. Nemate pojma o čemu se zapravo radi na njihovom putovanju.
Nemojte imati negativne misli ili stvari koje ne možete kontrolisati. Umesto toga, uložite svoju energiju u pozitivni sadašnji trenutak.
Nemojte činiti previše. Ne prelazite svoje granice.
Nemojte biti previše ozbiljni.
Ne bacajte svoju dragocenu energiju na tračeve.
Sanjajte više dok ste budni.
Zavist je gubitak vremena. Već imate sve što vam je potrebno.
Zaboravite pitanja iz prošlosti. Ne podsećajte svoga partnera na njegove/njene greške iz prošlosti. To će upropastiti vašu sreću.
Život je prekratak da bismo gubili vreme na mržnju. Nemojte mrzeti druge.
Pomirite se sa svojom prošlosti, da ne pokvari sadašnjost.
Niko nije zadužen za vašu sreću, osim vas samih.
Shvatite da je život škola, a vi ste ovde kako bi učili. Problemi su jednostavno deo nastavnog plana, pojavljuju se i nestaju, ali lekcije koje naučite trajaće će tokom čitavog života.
Smešite se i smejte se što više!
Ne morate pobediti u svakoj raspravi. Složite se da se ne slažete...
Često komunicirajte sa članovima svoje porodice.
Svaki dan dajte nešto dobro drugima.
Oprostite svima za sve, te naposletku oprostite samom sebi!
Provedite vreme s ljudima starijim od 70 i mlađim od 6 godina.
Svaki dan pokušajte nasmešiti barem tri osobe.
Ono što drugi misle o vama nije vaša briga.
Vaš posao se neće brinuti o vama kad ste bolesni, ali vaši prijatelji hoće. Ostanite u kontaktu.
Učinite pravu stvar!
Oslobodite se svega što nije korisno, lepo ili ne donosi radost.
Ljubav leči sve.
Koliko god situacija bila dobra ili loša, promeniće se...
Bez obzira na to kako se osjećate - ustanite, obucite se i izađite.
Najbolje tek dolazi...
Kada se probudite živi ujutro, zahvalite Bogu za to.
Vaša unutrašnja "bit" uvek je srećna. Dakle, budite srećni!

"Pronađeni patuljci u Sahari"

dembitza — Tue, 04 Jan 2011 21:13:44 +0100

" ...a ko ih je pronašao i kako izgledaju saznaćete uz tekst koji sledi...

Oči prave mitove

Kako nastaju urbani mitovi? Verujem da ste u pojedinim tekstovima rubrike našli dosta takvih objašnjenja, posebno onih u vezi sa konkretnim primerima – pojedinim, navedenim urbanim legendama. Ljudi vole da prepričavaju zanimljive storije, čak toliko vole da kao „osoba koja priča“ budu u centru pažnje da su spremni na sve ne bi li doživeli trenutak da „svi sa pažnjom gledaju u njih i slušaju ono što govore“. Ponekad se ta „spremnost na sve“ ogleda u izmišljanju priča, dopunjavanju istih koje su čuli ili „pumpanju“ postojećih novim detaljima-začinima.

Ponekad je to nepotrebno. Jednostavno, oči ugledaju neki neobičan kadar iz života, mašta postane „ključ motora“, a mozak proradi kao „motor za urbane mitove“.

Više od 70 odsto svih informacija koje dobijamo u toku dana su one koje registruje čulo vida. I, ako je ono „spremno da nas prevari“ jer mi to čak i želimo u podsvesti, onda je stvorena sjajna atmosfera za nastanak urbanih legendi. Uostalom i „kretanje Sunca oko Zemlje“ viđeno očima je vekovima stvaralo mnoge legende, čak veoma bitne za istoriju civilizacije. Fotografije koje vam prilažemo uz ovaj uvod sigurno su dobri primeri kako jedan nesvakidašnji kadar iz života (u ovim slučajevima uhvaćen putem foto-aparata) može da bude početak odlične urbane legende. Možda fale samo naslovi istih. Da pokušamo:

„Muškarac uhvatio svetlosnu munju“,

„Špijuni prerušeni u kipove“,

„Dečkić sa pet piša“,

„Čovek bez glave“,

„Lutka iz izloga iznenada oživela“,

„Poštanska marka kao šifra za napad na Bliznakinje“...

(fotografije su preuzete sa više prezentacija na webu) "

Dača Kocjan, Dačine urbane legende
(http://www.nadlanu.com/Dynamic/Novosti,intCategoryID,367.html)

Oblak u bermudama

dembitza — Tue, 04 Jan 2011 20:56:08 +0100

Ko se seća radio emisija Ozon i Oblak u bermudama!? :) Može li neko ko zna o čemu se radi da se ne seća?!

Oblak u bermudama, Vukajlija: „Radio emisija koja je nekad bila prava mera "urbanog smisla za humor", permanentno je ostavila trag na alternativnoj gradskoj omladini i onima koji se tako osećaju. Sada je mirođija svake priče o "dobrim starim vremenima". Tokom studentskog protesta emitovala se na Radio Indexu - Beogradu pod oblake, na čini mi se 17 spratu Beograđanke.
Najupečatljiviji delovi Oblaka su kultni voditelj Dača Kocjan, Klub Ljubitelja Pustih Ostrva, kratke priče, opuštena ekipa i prokleto dobra atmosfera.“

Ozon, Vukajlija: „Kultna radio emisija 80-tih godina prošlog veka Beograda 202. Išla u terminu nedeljom uveče, prepoznatljiva po pismima slušalaca nazvanim "poruke lične prirode". Preteča Vukajlije, samo što je pošta putovala po 7 dana. Prvo mesto u kome su ljudi potpisani nadimcima odvaljivali svakakve gluposti i mesto gde se po prvi put čula mnogo prepisivana rečenica "prošla si kroz moje srce k'o krava kroz kukuruz". Najjači lik te emisije je bio SOM KAPITALAC. „

Samo čekam da prođe

dembitza — Tue, 04 Jan 2011 01:25:15 +0100

Danas mi baš ništa nije držalo pažnju... Ma, nije samo danas... i juče je bilo tako. Nisam mogla ni da slušam šta mi se govori. Kao da sam imala neku vrstu otpora prema svemu. Ne pamtim dokonije i besmislenije dane! A, možda je to tako pošto sam zaboravila kako uopšte i izgleda imati par slobodnih dana! Nije valjda da sam baš toliko zaboravila... Dobro, nije sad ni toliko važno da li sam ovaj svoj mini odmor definisala i shvatila kao pružanje otpora prema svemu. Ako je tako, znači samo da mi je odmor bio neophodan i da ću čila i vesela krenuti u nove radne pobede, čim se završi... Na svu sreću, vidi mu se kraj. Sve će biti gotovo i pre nego što počnem da uživam u pružanju otpora... i/ili pre nego što preraste u nekakav bunt. Nego, ni to nije važno. Nešto drugo pokušavam sebi da objasnim.

Kažu (pričaju, savetuju, mudruju) da ne treba da radimo ono prema čemu imamo otpor (iz mnogo nekih razloga, ali sreća i osećaj zadovoljstva su nekako kljucni). E, sad, šta je tu poenta priče? Da li svim silama treba da se trudimo i taj otpor savladamo ili je dovoljno samo reći ja imam otpor i kraj?

..„..Gurni me blago da se vratim u stanje koje podstice krv da se popne u obraz...“..