Srbija u slici

74.Prvenstvo Balkana u atletici

2021-06-30T12:17:00.002-07:00

Smederevska tvrđava je bila domaćin 74. Prvenstva Balkana za seniore i seniorke 26. i 27. juna 2021. godine. 19 zemalja članica Balkanske atletske federacije i preko 450 atletičara, trenera i oficijelnih lica okupili su se u Smederevu 26. juna u 15.30 časova.

Takodje, ovo je bilo poslednje takmičenje na kom su atletičari imali priliku da ispune normu ili povećaju svoje bodove na rang listi koja vodi na Olimpijske igre u Tokiju.

Zemlje učesnice: Albanija, Jermenija, Austrija, Azerbejdžan, Bosna I Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Grčka, Gruzija, Izrael, Makedonija, Moldavija, Crna Gora, Rumunija, Slovenija, Turska, Ukrajina, Srbija.

100 m Hurdles - W
Karin Strametz - Austria (9)
100 metara sa preponama - seniorke

200 m - M
Panagiotis Trivyzas - GRE -(4)
Cristian Nicusor Roiban - ROU - (8)

200 metara - seniori

800 m - M
Yervand Mkrtchyan - ARM - (7)

800 metara - seniori

800 m - M
Žan Rudolf - SLO - (1)
Mehmet Çelik - TUR - (2)
Christos Kotitsas - GRE - (3)

800 metara - seniori

1500 m - W
Orysia Demianiuk - UKR - (1)
Maja Pačarić - CRO - (2)

1500 metara - seniorke

5000 m - W
Meropi Panayiotou - CYP - (4)
Sümeye Erol - TUR - (7)

5000 metara - seniorke

3000 m - M
Nicolae Alexandru Soare - ROU - (1)

3000 metara - seniori

3000 m Steeple - M
Belmin Mrkanović - BIH - (4)
Lovro Nedeljković - CRO -(5)
Andrei Cristian Stefana - ROU - (3)
3000 metara stiplčez - seniori

4 x 400 m - W
Maja Gajić - SRB - (4)

4 x 400 metara štafeta - seniorke

4 x 400 m - W
Elpida-Ioanna Karkalatou - GRE - (2)

4 x 400 metara - seniorke

4 x 400 m - W

Gala Trajkovič, Maja Pogorevc - SLO - (1)
Korina Politi, Andrianna Ferra - GRE - (2)

4 x 400 metara -seniorke

Long Jump - W
Gizem Akgoz - TUR - (10)

Skok u dalj - seniorke

High Jump - W
Marija Vuković - MNE - (1)

Skok u vis - seniorke

High Jump - W
Daniela Stanciou - ROU - (2)

Skok u vis - seniorke

High Jump - W
Lia Apostolovski - SLO -(3)

Skok u vis - seniorke

High Jump - W
Ana Šimić - CRO - (4)
Skok u vis - seniorke

High Jump - W
Tatiana Gusin - GRE - (7)

Skok u vis - seniorke

High Jump - W
Angelina Topić - SRB - (10)

Skok u vis - seniorke

High Jump - W
Buse Savaskan - TUR - (14)
Skok u vis - seniorke

4 x 400 m - M
Miloš Marković, Aleksa Tomić, Miloš Radojković, Ivan Marković - SRB - (4)

štafeta 4 x 400 metara - seniori

Smederevo posle zalaska sunca

2021-03-31T10:14:00.002-07:00

Smederevska tvrđava posle zalaska sunca.

Pogled od strane jezavskog bedema prema zapadu.

Pogled na centar Smedereva od strane jezavskog bedema u sumrak.

Pogled na mali grad Smederevske tvrđave i Dunav u sumrak

Pogled na Smederevsku tvrđavu od strane jezavske kule. Ugao varoškog bedema i jezavskog bedema.

Atletska staza svojom veličinom dominira u Smederevskoj tvrđavi.

Pogled na centar Smedereva od strane varoškog bedema.

Smederevska gimnazija u suton, u pozadini se vidi crkva Sv. Đorđa.

Jopš jedan pogled na centar Smedereva, u prvom planu zgrada gimnazije, vidi se trg sa crkvom i sudom, pogled ka severu prema tvrđavi.

Početak Karađorđeve ulice i Trg republike, još jedan sniimak centra Smedereva.

Karađorđev dud, ulice 16. oktobar i Dimitrija Davidovića

Pogled na istočni deo Smedereva u suton.

Niz Karađorđevu ulicu pravo na zapad. Smederevo u suton.

Centar Smedereva, trg i crkva Sv. Georgija sa Dunavom u pozadini u sumrak.

Crkva Svete Trojice u Cerovcu

2021-03-02T01:24:00.002-08:00

Sanacija crkve u Cerovcu kod Smederevske Palanke

Februara 2020. godine, Vlada Srbije je donela:

Odluka o utvrđivanju Crkve Svete Trojice i stare škole

u Cerovcu za spomenik kulture

1. Crkva Svete Trojice i stara škola u Cerovcu, sa pokretnim stvarima koje su od posebnog kulturnog i istorijskog značaja, utvrđuje se za spomenik kulture.

2. Crkva Svete Trojice i stara škola u Cerovcu (u daljem tekstu: spomenik kulture), nalaze se na teritoriji opštine Smederevska Palanka, u selu Cerovac, u svojini Srpske pravoslavne crkve, Eparhije šumadijske – Crkvene opštine Cerovačke, na katastarskoj parceli broj 2663 K.O. Cerovac, u privatnoj svojini.

Spomenik kulture se nalazi u šumi na potezu Lipovac kod izvora Zmajevac. Selo Cerovac u oblasti Nekudim pominje se u srednjevekovnim poveljama despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, koji su ovde imali letnji dvor. Po predanju cerovačka crkva brvnara podignuta je 1822. godine na mestu gde se nalazio zbeg naroda u Prvom srpskom ustanku. Crkva je jednobrodna građevina sa polukružnom oltarskom apsidom u širini naosa na istočnoj strani i malim bočnim konhama. U prethodnim obnovama je promenjen izvorni izgled crkve brvnare, zidovi od talpi su sa spoljašnje strane obzidani ciglom i omalterisani, a sa unutrašnje strane su zakucane letvice preko talpi i u više slojeva je malterisana. Naos crkve proširen je malim bočnim konhama, a sa zapadne strane je produžen dodavanjem traveja. Priložnički zapisi na vratima hrama iz 1860. godine svedoče o jednoj od obnova. Krov na dve vode pokriven je biber crepom, a na apsidama je pocinkovani lim. Ispod postojećeg krova nad delom naosa sa oltarskom apsidom i bočnim konhama sačuvan je stariji krov sa šindrom. Unutrašnji prostor je zasveden poluobličastim svodom, a za časnu trpezu u oltaru sekundarno je upotrebljen nadgrobni spomenik. Visoka oltarska pregrada, bogato rezbarena i pozlaćena nosi ikone Dimitrija Posnikovića iz druge polovine XIX veka. U naosu crkve je 1922. godine postavljena spomen ploča sa imenima cerovčana poginulih u ratovima 1912–1919. godine. Pored crkve nalaze se stara škola i drvena zvonara koja je naknadno obzidana ciglom. Stara škola predstavlja adaptiranu crkvenu kuću sa sačuvanom starom odžaklijom. Građena je u bondručnom sistemu sa ispunom od čatme, na temeljima od kamena. Pravougaone je osnove sa centralno postavljenim tremom iz koga se ulazi u dve manje bočne prostorije i jednu veliku. Služila je kao škola u periodu 1840–1860. godine. U porti se nalazi veći broj grobova, od kojih su najstariji usađenici iz 1825. i 1826. godine. O značaju i starosti spomenika kulture svedoči i veliki broj starih i vrednih bogoslužbenih knjiga i predmeta. Ovaj kompleks narodnog graditeljstva predstavlja karakterističnu celinu za Šumadiju u prvoj polovini XIX veka i svedoči o njenom duhovnom i prosvetnom razvoju.

Spomenik kulture je s obzirom na svoje kulturno-istorijske i graditeljske vrednosti od posebnog kulturnog i istorijskog značaja.

3. Zaštićena okolina spomenika kulture obuhvata katastarske parcele br. 2661, 2662, 2663, 2664, 2665 i 2668 K.O. Cerovac u svojini SPC, Pravoslavne eparhije Šumadijske, Crkvene opštine Cerovačke, sa pripadajućim delom Crkvenog potoka na katastarskoj parceli broj 1693.

7. Ova odluka stupa na snagu osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

5 broj 633-1808/2020

U Beogradu, 27. februara 2020. godine

Vlada, Predsednik, Ana Brnabić, s.r.

Cerovačka crkva brvnara, po predanju, podignuta je 1822. godine na mestu gde je u Prvom srpskom ustanku bio zbeg naroda. Napravljena je na četveromeđi sela Cerovac, Ratari, Bašin i Kloka. Izvorni izgled crkve brvnare je promenjen kada su zidovi od talpi spolje ozidani ciglom i omalterisani, a iznutra u više slojeva malterisani preko letvica zakucanij u talpe. Priložnički zapisi na zapadnim i severnim vratima svedoče o obnovi hrama 1860. godine.

U susret obeležavanju dva veka cerovačkog hrama, RZZS je izradio projekat sanacije, konzervacije i prezentacije kompleksa crkve Sv. Trojice u Cerovcu kojim je konkurisao za projekat u oblasti zaštite nepokretnoog kulturnog nasleđa. Prva faza je obuhvatila sanaciju krova i zamenu kompletnkog krovnog pokrivača. Izrađena je nova krovna konstrukcija od hrastove građe, kompletan krov je pokriven biber crepom, postavljeni su novi oluci od pocinkovanog lima, izvršena sanacija i zaštita postojećih krstova od kovanog gvožđa.

Prilikom istraživačkih radova na crkvi, otkriven je delimično sačuvan stariji krov pokriven šindrom. Ovaj krov sakriven je ispod postojećeg krova pokrivenog biber crepom, pa je sanacija obuhvatila i proveru i restauraciju starog krova, koji je očišćen i premazan sredstvom za impregnaciju i zaštićen od insekata. Krajem 2019. godine, fugimacija kompletne crkve radi zaštite od delovanjainsekata i gljivica.

Radove na sanaciji krova crkve, izvodilo je preduzeće “Tasić Mitre” doo iz Smedereva tokom avgusta i septembra meseca.

Završeni su i slikarsko konzervatorski i restauratorski radovi na ikonostasu crkve Svete Trojice u Cerovcu kod Smederevske Palanke, objavio je danas RZZS. Ikone na ikonostasu su rad Dimitrija Posnikovića iz šezdesetih godina 19. veka, a njihova obnova finansirana je sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Ikone su demontirane i odnete u Beograd u atelje restauratora, a za to vreme je stara istrulela greda temeljača zamenjena zdravom hrastovom impregniranom gredom.

Dimitrije Posniković je rođen u Osjeku 1813. godine. Koliko je Posniković učio slikarstvo i gde, ne može sa sigurnošću da se utvrdi. Postoji članak nekog Laze Bogdanovića u kome piše da je bio učenik Dimitrija Avramovića i da je naslikao ikone za Svetosavski dom u Beogradu. Ovim ikonama se davno izgubio svaki trag. Ipak, Dimitrijeva unuka je pomenula da je njen deda slikao ikone u Sabornoj crkvi u Beogradu. Kako je Sabornu crkvu slikao Dimitrije Avramović nije isključena činjenica da je sa sobom doveo Posnikovića, ili ga je naknadno pozvao iz Sremskih Karlovaca u Beograd. Ipak, ovo su samo pretpostavke, a tačan odgovor na pitanje danas može da da samo upoređevanje radova jednog i drugog umetnika.

Poznato je da su danas sačuvani njegovi kompletni zidni živopisi u pet crkava, a delimično još u dve. Posnikovićevi ikonostasi do sada su pronađeni u 10 crkava, a delovi ikonostasa, pojedinačno ikone i drugi radovi ikonopisanja još u 10 crkava. U Srbiju je došao pre 1848 godine, a atelje mu je bio na Kosančićevom vencu u Beogradu. Naslikao je veliki broj ikona, a zbog poslova je često putovao u unutrašnjost Srbije.

Ikonostas je svoj konačan izgled dobio početkom 2021. godine. Radove je obavila grupa izvođača, Umetnička radionica "Rest Art" Beograd i Granit Liješće doo Sremska Mitrovica. Vrednost radova je iznosila 3 650 000 dinara.

Za 2021. godinu je predviđen rad na sanaciji fasade crkve.

Autor fotografija Darko Veselinović

Fotografije je dozvoljeno da delite, umnožavate u svakom mediju ili formatu, za svaku namenu, čak i komercijalnu. Davalac licence nije ovlašćen da opozove ove slobode dok se pridržavate uslova licence.

Za veće formate od izloženih, kontaktirajte autora.

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NoDerivatives 4.0 International License.

GIMNAZIJA U SMEDEREVU

2021-02-23T03:01:00.001-08:00

GIMNAZIJA U SMEDEREVU 1904. - 2021.

Zgrada u kojoj se danas nalazi gimnazija je podignuta 1904.god. po projektu arhitekte Milorada Ruvidića. Veliki dobrotvor Smedereva Dimitrije Dina Mančić (1827-1882) zaveštao je testamentom deo svoga imanja sa kafanom zv. „Markićeva“ za podizanje Gimnazije smederevske. Testamentalni uslov izgradnje, bio je da se na zgradu stavi natpis „da je istu gimnaziju podigao on Dina za spomen njegov i njegove žene Ljubice“. Ovaj natpis je postavljen tek 2020. godine po završetku sanacije i rekonstrukcije objekta koji su započeti januara 2019. godine.

Ova zgrada je proširenjem i adaptacijom 1933/34.god. dobila današnji izgled, sa osnovom u obliku ćiriličnog slova P. Locirana je u centru grada i predstavlja jedno od najlepših zdanja građenih početkom XX veka u Smederevu. Oblikovana je u duhu akademizma, sa stilskom obradom i elementima neorenesanse i klasicizma. Kao arhitektonsko ostvarenje je vrlo značajna jer je odraz srednjoevropskih strujanja u arhitekturi s kraja XIX veka. Građena je simetrično, sa naglašenim centralnim delom i masivnom razuđenom atikom iznad krovnog venca. Zgrada je zidana od tvrdog materijala, opekom starog formata u krečnom malteru. Debljina zidova je od 45 do 60 cm. Krov je složene konstrukcije, pokriven biber crepom.

Od izvornog objekta skladnih i elegantnih proporcija (sa naglašenim ugaonim rizalitima), koncepcijski zasnovanog na doslednoj primeni principa pune simetrije i rustično obrađenim prizemljem, iznad koga je sprat bogato dekorisan vučenom i livenom plastikom izvedenom u duhu klasicizma, do danas je ostalo sačuvano samo krilo u Ulici Save Nemanjića. Tokom dogradnje velikog obima izvedene 1934-1935. godine, izgradnjom još jednog krila, masivnog centralnog rizalita sa glavnim ulazom i svečanom salom na spratu, i u skladu sa tim, uvođenjem nove-glavne ose simetrije, suštinski je promenjena izvorna funkcionalna koncepcija objekta. Neoklasicistički izveden, teški rizalit sa naglašenim stubovima i pseudobaroknom atikom ukrašenom muškom i ženskom figurom u poluležećem položaju, na antički način izvedenim, postao je glavna arhitektonska dominanta zgrade. Primena načela akademizma, ogleda se u doslednoj primeni strogog ritma i pravilnoj smeni punog i praznog, na objektu u celosti.

Sama škola je osnovana 1871. godine kao Realčica i radila je u prostorijama načelstva. Kasnije je Opština Gimnaziji ustupila zgradu koja je svojevremeno bila namenjena „Gornjoj“ osnovnoj školi koja je tu radila do 1929. Otvaranjem pune gimnazije i stalnim povećanjem broja učenika ponovo je nastao problem nedovoljnog školskog prostora. Gimnazija je tada koristila učionice Osnovne škole (gde je danas Gimnazija) i neke adaptirane prostore u drugim zgradama, pa je Opština odlučila da za Gimnaziju gradi novu zgradu. Formiran je posebni Fond i prikupljena sredstva, ali se s gradnjom odugovlačilo i na kraju odustalo. Banska uprava je 1930. za potrebe Gimnazije otkupila zgradu tadašnje Osnovne škole i od braće Rašića kupila susedno imanje čime je prošireno školsko dvorište i obezbeđen prostor za dogradnju novih učionica. Doziđivanje je završeno tek 1935.

Za vreme okupacije u II svetskom ratu, već na početku, zgradu Gimnazije su za svoje potrebe zauzeli Nemci a škola je radila u prostorijama Osnovne škole i nekim privatnim zgradama. Tada su učinjene i velike promene u sastavu nastavnika: neki raniji profesori su odvedeni u zarobljeništvo, drugi otpušteni iz službe. Te prve okupacione godine učenici su imali samo 44 radnih dana. Eksplozija municije u Tvrđavi znatno je oštetila i zgradu Gimnazije. Učenici i nastavnici nastojali su da iz ruševina iznesu i na sigurno sklone pojedine predmete iz školskih zbirki. Mnogi učenici starijih razreda su tada mobilisani u Nacionalnu službu rada.

Gimnazijska zgrada je za nastavu osposobljena tek za početak školske 1943/44. ali dva meseca kasnije u Gimnaziji je formirana bolnica za ranjenike a učenici su nastavu pohađali u prostorijama Okružnog suda i sali bioskopa. Odeljenja su bila spojena, imali su smanjen broj časova a jedanput mesečno učenici su dobijali pitanja a u martu polagali ispite. Aprila 1944. počela je redovna nastava ali ubrzo se dogodilo savezničko bombardovanje Smedereva pa je škola ponovo prekinula rad. Pri kraju rata Nemci su prilikom povlačenja iz besa zapalili zgradu Gimnazije kada je izgorelo jedno krilo i centralni deo zgrade.

Zgrada Gimnazije je popravljena tek za školsku 1947/48, kada je počela normalizacija nastavnog rada i drugih obrazovnih, društvenih, kulturnih i sportskih aktivnosti učenika. Sledeća rekonstrukcija zgrade je obavljena 1971. godine i posle toga 2019. godine.

Projekat renoviranja Gimnazije Smederevo praktično je započet 2016. sanacijom velelepne svečane sale koja je bila devastirana, za šta se škola obratila Kancelariji za lokalni ekonomski razvoj. Potom se priča širila na energetsku efikasnost, fiskulturnu salu i školsko dvorište, a onda je grad podržao ideju za kompletnu adaptaciju i s tim projektom aplicirao kod Kancelarije za javna ulaganja, koja je opredelila oko 1,4 miliona evra.

Zamenjene su sve instalacije, mokri čvorovi, podovi, kompletna stolarija, ceo krov sa hidroizolacijom, restaurirana fasada, sređena fiskulturna sala sa svlačionicama, uključujući i školsko dvorište, okrečena cela škola, zamenjen kotao i još mnogo detalja. Kompletna rekonstrukcija jedne od najstarijih srpskih škola povratila je nekadašnju lepotu ovog zdanja, jer se težilo ka očuvanju autentičnosti, pogotovo na fasadi i stolariji. Urađeno je i nešto novo – u dvorištu škole, osim zamene svih podnih ploča i betoniranja terena, napravljen je jedinstveni atrijum s tribinama.

Autor fotografija Darko Veselinović

Za veće formate od izloženih, kontaktirajte autora.

This work is licensed under a Creative Commons Attribution-NoDerivatives 4.0 International License.

Živi su, nije smešno 2018

2020-09-20T13:05:00.000-07:00

Milica Piletić i Jovan Grujić

Živi su, nije smešno

Puls teatar Lazarevac i Regionalno pozorište Novi Pazar

Režija: Jovan Grujić

Uloge:

Jevrem Prokić: Darko Bjeković
Jerotije Pantić: Aleksandar Trmčić
Sreta Numera: Uglješa Spasojević
Jovica: Lazar Maksić
Ilija Vlah: Rifat Rifatović
Živka Popović: Jelena Cvijetić
Čeda Urošević: Mihailo Laptošević
Dr Ninković: Boba Stojimirović
Ivković: Dušan Živanić
Sarka: Ana Ćuk
Dara: Kristina Jevtović
Dana: Maja Jovanović

Premijera - 17. decembar 2018. godine

Komad «Živi su, nije smešno» koji potpisujem sa rediteljem i prijateljem Jovanom Grujićem, inspirisan je Nušićem, njegovim motivima, raskošnom galerijom likova i situacija, sasvim namerno i njegovim jezikom. Ipak, ovo je novi tekst koji traži odgovore na pitanja koje postavlja naše vreme i jedno od najvažnijih: Šta kao društvo ostavljamo svojoj deci ili šta danas radimo za sutra. Budućnost će nas s punim pravom jednog dana pitati gde smo mi bili juče i šta smo mi uradili?

Svako ko primećuje da se malo šta promenilo i da smo isti kako nas je Nušić video, neka se zapita da li se ništa nismo promenili pa se zato ništa nije promenilo ili se ništa nije promenilo, pa smo zato ostali isti?

Ovo prvo, ja bih odgovorila. Ono drugo je samo izgovor.

Milica Piletić

Velike ambicije, a nikakve sposobnosti. To je zaključak koji se nameće kada se pomisli na bilo koji od likova iz Nušićevih komedija. Uz nikakve sposobnosti dolazi i slabost karaktera. Uz slabost karaktera dolazi do moralnog posrnuća, a nakon toga pad uz podsmeh i osude društva, sramota, a zatim povlačenje. Bar je tako to bilo kod Nušića, koji, na žalost, nikad nije bio aktuelniji. To znači da još uvek nisu iskorenjeni problemi o kojima je pisao. Možda nikad i neće. Možda je to i nemoguće. Možda se nama samo tako čini. On je ukazivao na bolesti društva koje bi mogle da prerastu u epidemiju, na izvesne pojave sa margina, na ljude koji žele vrh piramide društvenog statusa. I ne biraju sredstva da tamo stignu: pohlepni, pohotni, samoljubivi, gramzivi, vlastoljubivi, željni slave i moći.

Inspirisani karakterima, biografijama likova i motivima iz Nušićevih komedija, usudili smo se da uđemo u avanturu stvaranja potpuno nove drame i predstave koja te likove izmešta u sasvim nove okolnosti. Pošli smo od ubeđenja da ti likovi žive i danas oko nas, da ih srećemo na ulici, u kući, na poslu, da živimo sa njima. Pitanje je kako mi reagujemo na njihove „ambicije“? Šta je sa društvenom osudom nekih pojava i da li postoji? Koliko je društvo postalo neosetljivo na ovakve pojave, a koliko „ambiciozni“ pojedinci na osude? Pitamo se šta smo iznedrili, a šta ćemo tek iznedriti?

Jovan Grujić

Šuplji kamen 2018

2020-09-20T10:32:00.001-07:00

Nikolaj Koljada

Šuplji kamen

UK Vuk Karadžić

Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Uloge:

Galina Sergejevna, 65 godina – Branka Petrić
Larisa Sergejevna, 65 godina – Ljiljana Stjepanović
Vera Sergejevna, 60 godina – Rada Đuričin
Igor Petrovič, 70 godina – Milan Lane Gutović
Natalija, 40 godina – Katarina Marković

Premijera - 15. maja 2018. godine

Muzika svira tako veselo, vedro, i čoveku se tako živi! O bože moj! Proći će vreme, i mi ćemo otići zauvek, bićemo zaboravljeni, biće zaboravljena naša lica, glasovi… O mile sestre, život naš još nije završen. Živećemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini se, još samo malo i mi ćemo saznati zašto mi živimo, zašto patimo… Kad bismo znali, kad bismo znali!
Čehov, drama Tri sestre (1901.)

Više od veka posle Čehova, Nikolaj Koljada piše razgranatu, bujnu komediju Šuplji kamen u kojoj se, na jednom od njenih nivoa, poigrava sa motivima i likovima iz Čehovljeve drame Tri sestre. Samo za razliku od likova Olge, Irine, Maše, koje su mlade, u Koljadinom delu svi likovi, osim Natalije, su u trećem dobu. U penziji su. Galina Sergejevna i Vera Sergejevna, su bivše nastavnice književnosti i maternjeg jezika, Larisa Sergejevna je bivša nastavnica fizike a Igor Petrovič je bivši violinista u Operi. Za svet rada, oni su svi bivši, suvišni, nepotrebni, otpisani i nevidljivi. Ali za čudo života, za Eros mogućeg i Eros nemogućeg oni su i dalje neispevana pesma, neispričana priča.

O životu žena i muškaraca, kojima se, poetsko medicinski, tepa da su u trećem dobu, (koliko doba život uopšte ima?) malo se zna. O čemu misle, šta osećaju, čemu se nadaju ? Donose li godine neku višu mudrost? Izoštravaju li godine naše karaktere? Ili sa godinama sve gasne? Šta su godine uopšte u našim životima? Šta reč starost označava? Šta je mladost? Šta dušu čini živom a šta je ubija? Kakva je uloga mašte, poezije, sveta čudesnog, u našim životima? Može li se živeti punim životom i u penziji ? Šta je punoća života a šta praznina? Sva ta pitanja kruže po neočekivanim putanjama i kristališu se u metaforičnoj priči o Šupljem kamenu.

U prirodi postoji fenomen poznat pod nazivima Miholjsko leto, Bablje leto, Stare žene, Leto svetog Martina, Sirotinjsko leto. Kalendarski je jesen a sunce sija kao da je leto mlado.

Za mene je Koljadin Šuplji kamen drama čežnje, neprolazne čežnje za čudesnim koje se krije u ljubavi, u potrebi da volimo i budemo voljeni.

Tatjana Mandić Rigonat

– Dakle, četiri lika u ovom komadu su bivši. U društvenom smislu oni su penzioneri. To su za svet rada otpisani ljudi. Na njih se više ne računa. Oni imaju 65, a to je doba kada im društvo kaže „ćao“, pozdravi se sa njima jer se tada odlazi u treće doba. O tom trećem dobu se ne zna apsolutno ništa ili se o njemu zna kroz stereotipne priče. E, o tom stereotipu, koliko zapravo životnih doba postoji – da li ih je četiri, pet, dva, jedno, da li je sve opozit mladost-starost, piše Koljada izvan svih tabua – Tatjana Mandić Rigonat

Noćna straža 2018

2020-09-20T09:46:00.001-07:00

Fedor Šili

Noćna Straža

Atelje 212

Režija: Boris Liješević

Igraju:

Miloš Vladisavljević, pater familias - Nenad Ćirić
Marija Vladisavljević, njegova ćerka - Jelena Stupljanin
Nina Vladisavljević, njegova ćerka - Jelena Petrović
Petar Vladisavljević, njegov sin - Uroš Jakovljević
Grof Andrenji Ištvan, mađarski plemić - Gordan Kičić
Andrenji Magda, njegova tetka - Gorica Popović
Markiza Jelica Stratimirović – D’Agostino - Jelena Đokić
Milenko Vićentijević - Bojan Žirović
Sofija Petrović - Tamara Dragićević
Torvald Hjordvaldson - Stefan Bundalo

Premijera: 29. mar 2018

Dramaturškinja: Jelena Mijović,

Scenografkinja: Valentina Popržan,

Kostimografkinja: Dragana Lađevac,

Kompozitor: Stefan Ćirić,

Organizatorka: Jelena Tvrtković,

Asistentkinja reditelja: Milana Matejić,

Asistent reditelja: Nikola Mihailović,

Asistentkinja kostimografkinje: Vesna Slavnić,

Organizator na praksi: Lazar Nenadić

Noćna straža je komedija koja se dešava u Beogradu ’30 – tih godina prošlog veka. Radnja prati porodicu propalih bogataša, koja pokušava da povrati bogatstvo raznim spletkama koje uključuju loše pesnike, lažne aristokrate i osiromašeno plemstvo.

Radnja komada smeštena je u tridesete godine prošlog veka, likovi su uglavnom na ovaj ili onaj način dekadentni pripadnici bogatijeg sloja društva, a kroz preplitanje njihovih karaktera i životnih priča, između ostalog, oslikava se svojevrsna zakonomernost kako se upravo kad se čovek uznese u procvatu i uspehu, stvara klica propasti.

- U "Noćnoj straži" nalazimo na ljude kod kojih rad nije ono što omogućava život - veli reditelj Liješević, i dodaje:

- Spletkarenje, manipulacije, varanje, prećutkivanje istine kvaliteti su koji obezbeđuju egzistenciju. Ko ne vlada ovim veštinama biva prognan na margine ovog čudnog sveta u kome caruju sumnjive markize, propali i posrnuli plemići, kolekcionari lažnih slika... Svet koji je postao falsifikat. Nalazimo generaciju čija je religija komfor i udobnost. Naviknutu da živi od tuđih para dobijenih brakovima, nasledstvom, obmanom i nikada ne pomislivši da to neće večno trajati. Komad "Noćna straža" počinje od pitanja: šta se dešava kada para nestane?

"Noćna straža" je vodvilj, komedija, a po rediteljevim rečima, "komedija nije tek bilo koja predstava koja izaziva smeh, već komad koji počiva na preciznom mehanizmu".

Dodaje i da se ovom predstavom smejemo "osujećenom lukavstvu, onom istom sa kojim se mi susrećemo, spletkama koje trpimo ili pak sprovodimo… Smehom ćemo kazniti lukavstvo ovoga sveta".

Fedor Šili - Rođen 1983. u Beogradu. Student četvrte godine dramaturgije u klasi profesora Siniše Kovačevića na Akademiji Umetnosti BK.
Komad Beograd – London igran kao deo predstave Beogradske priče 4 u Studentskom Kulturnom Centru, u režiji Borisa Liješevića. Bio na žiriju 10. Festivala Dečjeg Pozorišta – Festića u Malom Pozorištu Duško Radović, u okviru programa Deca za decu. Saradnik Nove Drame Narodnog Pozorišta.
Učestvovao na Nedelji savremene Britanske drame u Narodnom pozorištu. Preveo drame Saradnik Sajmona Benta i Pobuna Jelene Kajgo. Pisao za Leksikon Yu Mitologije. Radio kao saradnik na scenariju za kratkometražne igrane filmove 78 dana ljubavi i Policajci. Preveo pesme na Engleski za album Tubedsellotape Vudu Popaja, i pisao tekstove za album Neočekivani dolazak u Blekpul Viborg Dallasa.

Ničiji sin 2018

2020-09-20T08:20:00.004-07:00

Mate Matišić

Ničiji Sin

Beogradsko dramsko pozorište

Režija: Marko Misirača

Uloge:

Miodrag Krivokapić
Danica Ristovski
Vladan Milić
Slobodan Ćustić
Lako Nikolić
Milena Predić
Andrej Pipović
Jovan Jelisavčić

Premijera - 4. oktobar 2018. godine

Crnohumorni psihološki triler “Ničiji sin” treći je deo “Posmrtne trilogije” darovitog hrvatskog dramatičara i kompozitora mlađe generacije, Mate Matišića. U osnovi, to je bizarna porodična drama u kojoj se polako otkrivaju sablasti iz nedavne prošlosti, perioda Domovinskog rata devedesetih godina. Središnji lik je veteran Ivan, a u život čoveka za kog veruje da mu je otac - univerzitetskog profesora, bivšeg političkog zatvorenika i novokomponovanog političara Izidora Barića, naprasno i ucenjivački upada njegov nekadašnji zatvorski čuvar, Srbin Simo. Matišićevu "Posmrtnu trilogiju" (2006) čine drame "Sinovi umiru prvi", "Žena bez tijela" i "Ničiji sin". Osim u Hrvatskoj, drame su mu izvođene u Bugarskoj, Mađarskoj, Makedoniji, BiH, Sloveniji i Rusiji.

– Reklo bi se da je čitav opus Mate Matišića, jednog od najvažnijih savremenih dramskih pisaca ovih prostora, neka vrsta “hipertrofiranog realizma”. Njegovi komadi najčešće pripadaju okvirima građanske drame u kojoj se likovi i situacije iz uslovnog realizma otiskuju u vode groteske, vodvilja, farse, parodije, trilera pa čak i antičke tragedije, ne bi li se tako emotivno najtačnije demistifikovali svi važni mitovi savremenog društva – kaže reditelj Misirača.

– Komad “Ničiji sin” otvara nam se u ibzenovsko-strindbergovskom duhu kao drama o disfunkcionalnoj porodici i njenom članu, nosiocu postratne traume. Međutim, nakon pinterovskog početka (“komedija pretnji”), uviđamo brzo da će to zapravo biti priča o tajni i otkrivanju istine. Usled otkrivanja tajni i saopštavanja istinâ svakog od članova porodice, doći će do drmanja identiteta. Ovim nesrećnicima je uspostavljeni identitet jedino što im je preostalo pa će urušavanje toga biti zapravo i urušavanje njih samih. I tu kreće borba za goli opstanak! Sve ovo, kao što sam već pomenuo, Matišić briljantno žanrovski plete i čini nemoguće: da gledaoca od urnebesno smešnih scena vodviljskog tipa, sasvim neosetno odvede do najvećih ponora poput onih iz antičke tragedije, da bi na kraju sve obavio osećanjem apsurda – objašnjava reditelj.

Dobri čovek 2018

2020-09-20T07:54:00.003-07:00

Branislav Nušić

Dobri čovek

Teatar Balkan novi pokret

Režija: Tamara Antonijević Spasić

Dramatizacija: Vesna Stanković

Igraju:

Vesna Stanković

Ljiljana Blagojević

Branislav Tomašević

Premijera - 26. novembar 2018. godine

Kabaretska predstava „Dobri čovek“, u produkciji Teatra "Balkan novi pokret", inspirisana „Listićima“ koje je mladi Branislav Nušić krišom zapisivao dok je ležao dvogodišnju robiju u Požarevcu, zbog „teškog“ prekršaja – napisane pesme „Dva raba”. Reč je o britkoj, satiričnoj, duhovitoj predstavi koja gađa u centar srpskog mentaliteta koji se nije menjao stotinama godina.

Svaka misao je aktuelna, kao da je zapisana u našem vremenu. Otud i aktuelnost ovog teksta nije dnevna, već svevremena.
Branislav Nušić je poznat kao najveći srpski komediograf. Nekima je poznat i kao pisac drama, nekima i kao upravnik, nekima kao diplomata, nekima kao roditelj 1300 kaplara koji su većinom još maloletni otišli u rat da bi obodrili već iznurenu srpsku vojsku i u tom ratu stradali, nekima je poznat kao zatvorenik požarevačkog zatvora.
On nije bio samo to, već je bio i vizionar i najprecizniji zapisničar srpskog mentaliteta, srpskog duha i naravi.

Balkanski špijun 2018

2020-09-20T07:37:00.001-07:00

Dušan Kovačević

Balkanski špijun

Narodno pozorište Beograd

Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Uloge:

Ilija Čvorović - Ljubomir Bandović
Danica Čvorović - Nela Mihailović
Đura, Ilijina sestra bliznakinja - Dušanka Stojanović Glid
Sonja Čvorović - Katarina Marković
Podstanar - Milutin Milošević
Spikerka - Vanja Milačić

Dramaturškinja - Tatjana Mandić Rigonat
Kompozitorka - Irena Popović Dragović
Scenograf - Branko Hojnik
Kostimografkinja - Ivana Vasić
Scenski govor - dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret - Anđelija Todorović
Montaža filma - Jelena Tvrdišić
Kamerman - Dejan Stojanović
Producent - Vuk Miletić
Organizator - Nemanja Konstantinović

Premijera - 1. oktobar 2018. godine

Nema nikakve sumnje da je Dušan Kovačević dostojan poslednik i naslednik Nušićev u našoj dramskoj književnosti. Njegove drame: Maratonci trče počasni krug, Radovan III, Luminacija, Sabirni centar i sada, evo, Balkanski špijun, nepogrešivo identifikuju neke konstante našeg života kao što su to, u svoje vreme, činile i komedije Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Gospođa ministarka i Ožalošćena porodica. Razume se, Kovačević je još mlad pisac, i bilo bi preterano tvrditi da je on svoju Gospođu ministarku i Ožalošćenu porodicu već napisao, ali ne sumnjam da će ih napisati i to sa svojim sasvim modernim humorom koji ne štedi, mnogo, naše nacionalne naravi i običaje, i ne usteže se od apsurda kada treba otkriti njihove najskrivenije mehanizme.

S Balkanskim špijunom Kovačević je pokazao ne samo da je naslednik Nušića već i da Nušićeve komedije nisu samo slika našeg života već i velike neprolazne formule našeg života. Jer, ako malo bolje pogledamo Kovačevićev komad, nećemo moći a da ne primetimo kako je on, u stvari, naglavce preokrenuo i u naše doba doveo Sumnjivo lice. Ali taj dug Nušiću nije samo Kovačevićev, već je dug svih nas, velikom komediografu koji je umeo da otkrije neke osnovne karakteristike i situacije našeg društvenog života, situacije koje, s manjim ili većim izmenama, postoje i danas, i postojaće još dugo na našem tlu kojim haraju zagriženost, bezobzirnost i pokondirenost svih mogućih vrsta. Balkanski špijun je drama o političkoj paranoji. Ilija Čvorović, koji je svojevremeno obožavao Staljina, proveo dve godine u zatvoru, a sada vozi „moskvič“ i uz pomoć mnogobrojnih kredita gradi kakvu-takvu kuću negde na periferiji Beograda; uzeo je, da se nekako finansijski oporavi, na nagovor svoje žene Danice, podstanara.

Vođen nepogrešivom paranoidnom logikom totalitarizma, Ilija Čvorović je, od toga časa, uvrteo sebi u glavu da je Petar Jakovljević agent strane sile, opasan imperijalistički špijun, i da je na njemu, Čvoroviću, da zaštiti društvo od njega. On počinje da prati Jakovljevića, fotografiše ga iz potaje, prisluškuje i snima njegove razgovore, kupuje fotografske kamere i magnetofone, zove u pomoć svoga brata Đuru koji dolazi s malim arsenalom oružja na sebi. Najzad, u času kada se Jakovljević sprema da otputuje u Njujork, gde mu se sin razboleo, ali i gde je centar međunarodnog imperijalizma, braća Čvorovići hvataju, saslušavaju i dobro poznatim metodama pokušavaju da iznude priznanje o špijunskoj i diverzantskoj delatnosti, pa se bezazleni pariski šnajca – kao Nušićev Đoka „promincla“ – nađe u neobranom grožđu špijunomanije.

Jovan Hristić

Kod Kovačevića je sve različito od onog što je karakteristično za Nušića. Da bismo razumeli koliko se oni razlikuju, ali i osobenost Kovačevićevog postupka, moramo pratiti trag na koji nas on upućuje u jednom razgovoru o savremenom jugoslovenskom pozorištu. U tom tekstu, Kovačević ističe da su mnogi reditelji tumačili njegove komade kao burleske, uvereni, valjda, da ih je napisao da bi se publika zacenjivala od smeha. On, potom, izričito kaže da ga nikad nisu zanimale komedije u kojima je akcenat stavljen na komične gegove, na jezičke dosetke, na govorne kalambure.

Nušić, kako tačno konstatuje Josip Kulundžić, stvara u dve dimenzije. On uvek polazi od osnovne situacije, iz koje potom automatski proizlaze mnoge druge koje su joj slične. (...) Ali kao što ni konflikti nisu stvarni sukobi nego su jezička nadmetanja, ni junaci nisu pravi „karakteri“ , čak ni lica iz komedije sredine, ni ličnosti iz komedije naravi. Oni su tipovi sa definitivno utvrđenom komikom, mogli bi da se pojave i u bezazlenim farsama čija je svrha da nas nasmeju.

Vladimir Stamenković

Ženidba i udadba 2017

2020-09-20T04:21:00.003-07:00

Jovan Sterija Popović

Ženidba i udadba

Kruševačko pozorište

Režija: Bojan Veljović

Uloge:

Mladoženja - Nikola Pantović
Provodadžija - Bojan Veljović
Devojka - Marija Gašić
Otac - Momčilo Radosavljević
Mati - Ema Stojanović
Tetka - Mitra Mladenović

Premijera - 6. novimbar 2017. godine

Jovan Sterija Popović je jedan od naših najvećih dramskih pisaca, za mene, lično, najveći – podvlači Bojan Veljović. -Sigurno da je priprema predstave bila verovatno najuzbudljiviji proces rada na nekom delu. Imao sam želju da uradim celovečernju predstavu, ali sve vreme sam uzimao u obzir i to koji su dometi pozorišta gde radim. Radujem se, jer mislim da smo dobili dobar rezultat.

Pored Veljovića koji igra Provodaciju, iz redpva iskusnijih glumaca pozorišta glume Marija Gašić (Devojka) i Nikola Pantović (Mladoženja), dok su uloge Oca, Majke i Tetke, interesantno, poverene vrlo mladim glumcima, Momčilu Radosavljeviću, Emi Stojanović i Mitri Mladenović. Generacijski zanimljiva podela nije bila motivisana željom da se publika iznenadi, već je, objašnjava Veljović, već na probama bilo jasno da glumci pokazanom veštinom izvođenja svojih uloga publici daju do znanja koliko su “stari”, odnosno mladi, junaci koje igraju.

Za mene je rad na predstavi bio veliki izazov, jer je reč o mom prvom profesionalnom projektu, mogu samo da zahvalim režiseru i kolegama na ukazanom poverenju i na podršci – kaže mlada studentkinja glume, rođena Kruševljanka, Mitra Mladenović. - Posebna je odgovornost kada igrate pred praktično vašom publikom.

Dramaturg predstave je Jovan Ristić, Slobodan Pantelić je bio zadužen za scenografiju, Gordana Gajić za izbor kostima,a kao lektor i stručni konsultant angažovan je jedan od naših najvećih glumaca-erudita, Radoslav Milenković.

Bojan Veljović

“Za Sterijin komad Ženidba i udadba, Selenić jezapisao da je u pitanju „naivno primarni“ materijal za pravljenje komičnog. I odista jeste. Reč je o vrednostima u ponašanju mladoženje, provodadžije, suseda i susetke: potrebaza pravim životnim sadržajima, uništenim građanskom uskogrudošću i željom za bogaćenjem.

Žalujoča družina 2016

2020-09-20T03:46:00.001-07:00

Branislav Nušić

Žalujoča družina

Slovensko ljudsko gledališče Celje

Režiser - Igor Vuk Torbica

Uloge:

Agaton Arsić - Peter Musevski
Tanasije Dimitrijević - Aljoša Koltak
Proka Purić - Borut Veselko
Trifun Spasić - Andrej Murenc
Mića Stanimirović - Aljoša Ternovšek
Dr. Petrović, advokat - Blaž Setnikar
Simka, Agatonova supruga - Darja Reichman
Vida, tanasijeva supruga - Lučka Počkaj
Gina, Prokina supruga - Pia Zemljič
Sarka, udovica - Barbara Medvešček
Danica - Liza Marija Grašič

Premijera - 24. septembra 2016. godine

U komediji Ožalošćena porodica, 1934, Nušić je svoj kritički fokus usmerio na pokvareno, lažljivo i povampireno društvo, posebno na ljudsku pohlepu. Porodica se okuplja nakon sahrane ujaka u njegovom domu i svakog od takozvane rodbine uveren je da ima pravo na nasledstvo. Svi preziru, tuguju i hvale pokojnika dok se ne ispostavi da je njihova nada u nasledstvo prazna. Tada maske padaju i tuga i poštovanje prema pokojniku brzo blede. Nušić je u Žalosnoj porodici vrlo detaljno pokazao i otkrio neiskrene odnose u porodici, kada je zbog pohlepe maske neznanja malograđanska srednja klasa počela da pada i pred nama su se pojavili samo primitivizam i lukavost malog čoveka.

Nušićeva duhovita, otrovna i večno aktuelna komedija o razotkrivanju licemerja, laži i pohlepe nije shvaćena samo kao lagana, opuštajuća i neobavezna komedija, već pre svega kao prilika za radikalnu kritiku i otkrivanje društvene moralne i etičke perverzije. Ljudska banalnost i neutemeljenost,
bitka za nasleđe takođe je postala neka vrsta nacionalnog "sporta" ili arhetip kroz koji se odražavaju moralna izopačenost, pohlepa, licemerje i pohlepa, pa je Žalosna porodica idealna prilika da komikom kritički prikažemo situaciju u slovenačkom društvu i odnose u slovenačkoj porodici.

Nosorog 2014

2020-09-20T03:06:00.004-07:00

Ežen Jonesko

Nosorog

Narodno pozorište Kikinda

Režija: Snežana Trišić

Igraju:
Beranže - Marko Gvero
Dejzi - Marina Vodeničar
Žan - Đorđe Marković
Logičar, Didar - Nikola Joksimović
Kelner, Botar - Dragan Ostojić
Stari gospodin, Gospodin Papijon - Slavoljub Matić
Gospođa Bef - Marija Ostojić
Funkcioner - Miljan Davidović
Statisti: Jožef Pocik, Milan Vujić

Scenograf: Darko Nedeljković,
Kostimograf: Mirna Ilić,
Dramaturg: Bojana Marić,
Kompozitor: Srđan Marković,
Dizajn zvuka: Jakov Munižaba

Premijera - 10. maja 2014. godine

Nosorog je čovek primljenih ideja. U komadu sam se prosto trudio da prikažem jedno ideološko zagađenje. Prvi put sam ga doživeo u Rumuniji, u vreme kada je inteligencija postepeno nacistička, antisemitska.

Ežen Jonesko

Gorki talog iskustva stvoren razočaranjem zbog širenja nacizma u rodnoj Rumuniji, nadahnuo je Ežena Joneskoa da napiše dramu Nosorog – satiričnu kritiku konformizma i lakoće prihvatanja mračnih ideologija.
Inspiracija je Kafkina pripovetka Preobražaj, ali i lični doživljaj nacističkog mitinga u Nirnbergu 1938. pisca Denija de Ružmona, koga je Jonesko izuzetno cenio.

Sva tri čina drame su poređani i uklopljeni hronološki-razvojno tako da se postupno može pratiti širenje nosorogitisa kao aluzija na tridesete godine XX veka i nehajno shvatanje javljanja nacizma, što je posebno dočarano u prvom činu gde ima dosta komičnih scena, a pojavi prvih nosoroga se ne daje veliki značaj.

Anika i njena vremena 2017.

2020-09-20T03:05:00.001-07:00

Ivo Andrić

Anika i njena vremena

Koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i BEO ART-a

Rediteljka: Ana Đorđević
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimografkinja: Marina Sremac
Kompozitor: Dragan Maksimović
Scenski govor: Dijana Marojević

Uloge:

Anika - Milica Trifunović
Melentije - Nenad Pećinar
Anđa - Biljana Keskenović
Jakša - Dušan Vukašinović / Dušan Matejić
Lale - Vukašin Ranđelović / Milovan Filipović
Saveta - Jovana Mišković
Jelica - Milica Grujičić

Premijera - 20. oktobar 2017. godine

Od prvog trenutka, situacija je postavljena tako da, iako potisnute u kuće, bez velikog izgleda na društveni uticaj i javni život, žene oblikuju stvarnost u kojoj žive muškarci. Sa jedne strane je Anika, kojoj niko ne zna zašto se okrenula protiv kasabe, potpomognuta nevaljalicama, kako ih Andrić u duhu narodnog jezika naziva, u ovom slučaju jednom, a ne dve, Savetom. Sa druge stoji Anđa, protinica, takođe udružena sa jednom devojkom, Jelicom. Anđa koja u originalu, zapravo, nije Jakšina, nego Anikina majka.

Otvoreni i dvostruki obrt – Ana Đorđević nedvosmisleno jasno daje do znanja da su žene te koje vode „politiku“, kao i to da su Anđa i Anika glavne suparnice, otvara savremeni pogled na svet, jačanje osećaja da su žene i te kako bitan društveni faktor, ravnopravan ako ne i jači pol od muškaraca, pozvanih za sve i svašta, a otvara i pitanje odnosa tih istih žena, unutar porodice, gde majka tradicionalno sputava kćerku da bude samostalna i nezavisna, kao što pomaže ocu da sina izvede na pravi put – put moći.

U drugom planu, predstava na tragu katkad suptilnog, katkad otvoreno kritičkog jezika Ive Andrića, otvara pitanja zaostalosti sredina koje svoju (ne)sreću grade na, takođe, tradicionalnim, zatucanim odnosima prepunim potlačivanja, sujeverja, licemerja

Istočni anđeo 2014

2020-09-20T03:04:00.000-07:00

Ljiljana Lašić

Istočni Anđeo

Teatar Carte Blanche

Pisac: Ljiljana Lašić,

Režija: Dragoslav Ilić

Igraju:

Ljiljana Stjepanović
Ljiljana Lašić
Stevan Piale

Scenografija: Vladislav Lašić

Premijera - 5. oktobar 2014. godine

Propala operska diva,koju su sin i snaja isterali iz kuće, živi u parku,gde sreće mladog radnika gradske čistoće, Roma. Naravno, tu je i Andjeo čuvar, čija je ambicija da odleprša na zapad, jer mu je dosta Balkana-
Kako život moze da spoji dva različita sveta, koliko malo pažnje i ljubavi treba da budemo srećni i ostvarimo svoj san. Duhovita, a opet ozbiljna priča o nama, našim težnjama, životima i problemima,uz pesmu Ljiljane Stjepanović, obecava dobar provod i uživanje u predstavi.

Svi hoće u Evropu!
Da li će sa nama, ako nas prime, poći i naši anđeli cuvari? Dosta im je Balkana.
Da li je Kraljević Marko hteo u Evropu, a Knez Mihailo?
Da li će Srbi i Romi stići do Evrope?

ISTOČNI ANĐEO je urnebesna komedija koja se bavi aktulenim pitanjima na goruće teme današnjice, kroz hipotetičke situacije u kojima su glavni akteri poznate ličnosti iz srpske istorije.

Korešpodencija 2018.

2020-09-20T03:03:00.000-07:00

Borisav Pekić

Korešpodencija

Zvezdara teatar

Pisac: Borislav Pekić
Dramatizacija: Borislav Mihajlović Mihiz
Reditelj: Gorčin Stojanović

Igraju:

Branislav Lečić - Simeon Njegovan - Lupus
Slavko Štimac - Simeon Njegovan - Hadžija
Anica Dobra - Milica Njegovan
Joakim Tasić - Simeon Njegovan - mladi gazda
Jelena Stupljanin - Juliška Tolnaj
Branko Vidaković - Šamsika Tot i ostali

Premijera - 1 februar 2018. godine

Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih.

Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.

Ova dramatizacija sačinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki činioci.

Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog niza posebnih načina teatarskog izražavanja.

Ožalošćena porodica 2018.

2020-09-20T03:01:00.002-07:00

Branislav Nušić

Ožalošćena porodica

Narodno pozorište Beograd

Režija, adaptacija i izbor muzike Jagoš Marković

Uloge:

Agaton Arsić - Saša Torlaković
Simka - Radmila Živković
Sarka - Danica Maksimović
Proka Purić - Nebojša Dugalić
Gina - Vanja Ejdus
Tanasije - Dimitrijević Aleksandar Srećković
Vida - Nela Mihailović
Dr Petrović, advokat - Slobodan Beštić
Danica - Suzana Lukić
Mića - Dušan Matejić

Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Maria Marković Milojev
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Pomoćnik reditelja i adaptacija teksta Tara Lazarević
Izvršni producent Vuk Miletić
Organizator Jasmina Urošević

Premijera - 19. januar 2018. godine

REČ DRAMATURGA
Da je umetnost re-kreiranje (prirode) govori nam prvi Aristotel u svom čuvenom spisu „O pesničkoj umetnosti“. Jagoš Marković re-kreira Nušićev komad i stvara predstavu o „ožalošćenoj porodici„ na početku XXI veka. Suštinski se ništa nije promenilo, kaže reditelj. I danas su članovi ove porodice pohlepni, gramzivi, prevrtljivi, samoživi, licemerni... Suštinski se ništa nije promenilo, a spolja ponešto. I čim se podigne zavesa imamo sliku sveta o kome je reč. To su predstavnici vlasti, estrade, kontraverznog biznisa – samozvane veličine u punom sjaju i bedi sopstvene crnine. U svojoj britkoj analizi i preciznoj re-kreaciji reditelj ide do kraja, do samog dna vitalizma članova ove familije. Nizom monumentalnih i nadahnutih slika priča priču.

A to čini s ljubavlju i empatijom, ne osuđujući ih i ukazujući nam da zrno duše i zraci svetlosti duha i dalje u njima postoje. To što je imovina postala njihov jedini apsolut i što su spremni zubima da se kolju ne bi li stekli još više, ne znači da je ljudskost u njima potpuno nestala..... Na to ko su i kakvi su sve vreme ih podseća portret pokojnog Mate Todorovića. Ovim scenskim znakom Jagoš Marković pokojnika definiše kao glavni antagonistički lik. Mata Todorović je testamentom odredio da novac pripadne Prosveti i Crkvi, jer je odlično poznavao članove svoje familije i znao da je duhovna obnova jedini njihov istinski spas.

Nisu ga razumeli.Nisu još.....Nisu razumeli ni zašto najveći deo svoje imovine ostavlja kćeri Danici. Ona je, u Markovićevoj predstavi, ponižavana, izmanipulisana, ošamućena, ali je i dalje ono što je zvezda Danica našem rodu uvek i bila - vesnica zore i dana. Kći sunca u narodnoj poeziji........Da bi se videla neophodno je uputiti pogled ka nebu.

Pod žrvnjem 2016

2020-09-20T02:58:00.000-07:00

Dragoslav Nenadić

Pod žrvnjem

Jugoslovensko dramsko pozorište

Adaptacija i režija: Egon Savin

Uloge:

Boris Isaković - Stevan Savić / Todor Ivković
Anita Mančić - Toda / Katarina Nikolić / Joka
Marko Janketić - Mladen
Jelena Petrović - Stana
Amar Ćorović - Dile
Bojan Lazarov - Živojin Jevtić
Nebojša Milovanović - Đorđe Stanišić / Đorđe
Vesna Stanković - Fema / Gospa Maca
Milica Gojković - Olga
Miodrag Dragičević - Mihailo
Nenad Jezdić - Ilija Ivković
Nebojša Ljubišić - Panta

Miloš Krečković - Dramaturg
Vesna Popović - Scenograf
Bojana Nikitović - Kostimograf
Stefan Savković - Kostimograf
Egon Savin - Izbor muzike
Ljiljana Mrkić Popović - Scenski govor

Premijera - 16. oktobra 2016. godine

Drama Pod žrvnjem otkriva nam – kako je kritika primetila – svet periferije, umorno vegetiranje u vlažnim i prljavim straćarama i zapuštenim dvorištima, polusvet sa svojim razorenim porodicama, spreman na sve: na nož, krađu, prostistuciju, podvođenje… Nenadićevi živopisni beogradski likovi, iako u živom pesku do grla, gaje nadu da je moguće nešto lepše i bolje: bilo kao san o spasonosnom bekstvu (otići bilo gde, u grad, u Ameriku), bilo kao vera da negde možda postoji srećna zemlja… Ovi obespravljeni junaci, otuđeni i često animalni, u tom presudnom času – pod žrvnjem – imaju pred sobom tri puta

Predstavom Pod žrvnjem Jugoslovensko dramsko pozorište nastavlja repertoarsku liniju novog čitanja zaboravljene baštine, kao što je to radilo i u prethodnim godinama sa predstavama Tako je moralo biti, Terasa, Nebeski odred…

Dragoslav Nenadić (1888-1940), koji je u Parizu studirao ekonomiju i tokom najvećeg dela života radio u Ministarstvu finansija, pripadao je pokolenju srpskih dramskih pisaca koji su modernizovali srpski teatar.

Glumac Boris Isaković poneo je nagradu festivala Nušićevih dana, „Milisav Buca Mirković“, a Jelena Petrović Nagradu „Zalog za budućnost“ novinarskog žirija Večernjih novosti na festivalu Pozorišno proleće u Šapcu. Predstava je gostovala i na Glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ u Požarevcu i u Rumi.

Urnebesna tragedija 2017

2020-09-20T02:54:00.001-07:00

Dušan Kovačević

Urnebesna tragedija

Atelje 212

Režija: Marko Manojlović

Igraju:

RUŽA – Sonja Kolačarić
MILAN – Branislav Trifunović
NEVEN – Amar Ćorović
JULKA – Katarina Žutić
KOSTA – Nebojša Ilić
RAJNA – Anica Dobra
VASILIJE – Branimir Brstina
DOKTOR – Branislav Zeremski
MILICIONER – Radomir Nikolić

Premijera 9. novembra 2017. godine

„Urnebesna tragedija“ je pozorišni komad koji je svoju praizvedbu doživeo početkom devedesetih godina, a ubrzo potom i svoju filmsku verziju. Kao i većina drama Duška Kovačevića, dešava se u našoj, vrlo prepoznatljivoj, ali naopačke izvrnutoj stvarnosti u kojoj poigravanje komičnim paradoksima između privida i stvarnosti zaista prelazi u urnebesno. Otac, odnosno deda, narodni heroj onog rata, ipak problematične prošlosti, posle godina provedenih u ludnici dolazi pravo sa sopstvene svadbe i novom mladom, takođe pacijentkinjom ustanove za mentalno obolele, u posetu svojim naslednicima.

Kum novopečenim mladencima je upravo i njihov doktor koji pokazuje više razumevanja za nenormalne nego za ove normalne. Naslednici, iako zvanično bez dijagnoze, već su, pritisnuti problemima i svojim nerešenim porodičnim odnosima, istrošenih živaca i prilično napeti, nespremni za susret sa bolesnicima. Ođednom, ova naizgled uobičajena porodična priča u koju su uključeni otac, maćeha, njihov doktor, sinovi, snaje, i najmlađi potomak, dvanaestogodišnji Neven, kroz komične, duhovite, apsurdne pa i tragične situacije, otvara pitanja porekla, generacijskog nasleđa, krivice i identiteta.

Ovo je komad u kome niko nikog ne razume, pa ni sebe samog, u kome se ne zna ko je luđi, ovi dijagnostifikovano ludi i kao takvi hospitalizovani, ili ovi slobodni; komad koji se bavi i nama i stvarnošću u kojoj se ne zna gde počinju zidovi ustanove za mentalno obolele i da li su ludi unutra ili, zapravo, napolju. Ceo taj urnebesni haos gledamo očima dečaka Nevena koji pokušava da odgovori na pitanje „Ko sam ja?“.
„Urnebesnu tragediju“ režira Marko Manojlović, reditelj izoštrene percepcije za prepoznavanje komičnog u svim segmentima savremenog, njegovog lica i naličja.

Sumnjivo lice 2017

2020-09-19T06:38:00.001-07:00

Branislav Nušić

Sumnjivo lice

Gradsko pozorište Jagodina

Adaptacija i režija: Branislav Nedić

Igraju:

Dragan Bunjevac,

Marija Debeljaković,

Katarina Novaković,

Nenad Petrović,

Petar Mitrić,

Violeta Pešić,

Nedeljko Milovanović,

Dragan Srančević

Premijera - 10.mart 2017. godine

Počeci pozorišnog života u Jagodini zabeleženi su 1859.godine, kada je osnovana prva Jagodinska diletantska družina. U narednih pedesetak godina u Jagodini su delovale mnoge pozorišne grupe, i sve su bile kratkoga veka, a često su gostovale i tada vrlo aktivne putujuće pozorišne družine. Krajem 1944.godine osnovano je prvo profesionalno pozorište u Jagodini, sa glumcima iz Beograda, koje je radilo šest meseci. Gradsko pozorište Jagodina osnovano je 13.septembra 1947.godine, kao Gradsko amatersko pozorište. U 70 godina postojanja Gradsko pozorište je funkcionisalo kao amteersko, poluprofsionalno i profesionalno pozorište. Poluprovesionalni status Gradsko pozoršte prvi put dobija 1952.godine odlukom opštine Jagodina, što rezultat ima izdvajanje značajnih sredstava za njegov rad. U svojih 70 godina Gradsko pozorište, uglavnom, funkcioniše kao amatersko, da bi te, u nekoliko poslednjih godina vratilo poluprofesionalni status.

Kanjon Boljetinske reke

2020-08-25T05:59:00.000-07:00

Zbog značaja u geologiji, ovaj mali kanjon je stavljen u prvi stepen zaštite, ali takođe i zbog bogatstva u flori i fauni. Tako na ovom malom prostoru su najznačajnije biljne zajednice jorgovana i graba. Ovaj mali kanjon koji je vrlo pogodan za obilazak nosi ime po reci koja protiče kroz njega. Boljetinska reka nastaje od dve reke koje se ulivaju jedna u drugu ispred sela Boljetin. Nakon prolaska kroz selo i ulivanja Ciganskog potoka u nju, ona se vrlo brzo uliva u Dunav i na kraju svog toka protiče kroz ovaj kanjon. Boljetinska reka je interesantna po tome što je gotovo uvek bila prisutna pastrmka u njoj.

Na kanjon se nastavlja još jedna geološka čitanka, a to je Greben sa još jednim arheološkim nalazištem pored poznatog Lepenskog Vira, a to je Vlasac.

U vezi toga postoji sledeća priča:

Avgusta 2002. godine Srednju Evropu zadesilo je veliko nevreme, praćeno dugotrajnom i jakom kišom. Mnoge velike reke su podivljale, Dunav je nadošao kao nikad u poslednjih stotinu godina. Poplavljeni su mnogi gradovi kroz koje ova reka prolazi, mnoga naselja, polja i putevi koji se nalaze na njenoj obali. Kad god su uzvodne poplave tolike da dotok vode pređe količinu od 8000 kubnih metara u sekundi - (mereno kod reperne tačke na ušću Nere u Dunav!) - tada dispečeri na Hidroelektrani spuštaju prelivna polja da bi se sav višak nadošle vode, koji ne može da se preradi u struju, slobodno prelio preko brane.
Donjomilanovački ribari vole Vlasac jer je to jedino mesto na celom potesu od ušća Boljetinske reke pa do rta Grebena gde se može pristati i izaći iz čamca; ostali delovi obale su veoma strmi jer ih čine visoke stene koje se okomito spuštaju u vodu. Obala Vlasca ima usku peščanu plažu i proplanak u blizini trigonometrijskog stuba D64. Proplanak je mali, jedva da ima par kvadratnih metara, ali je ribarima dovoljan pa tu uvek neko od njih obnovi grubi drveni sto, i izgradi neku vrstu primitivnog skloništa od granja, koje im dobro dođe kada ih na reci iznenada uhvati nevreme. Dovezu se čamcem do obale, privežu ga za obližnju kvrgavu lipu, koja se, potkopana vodom, nagnula ka reci, i pod granjem skloništa sačekaju da nevreme prođe; a onda nazad na reku ...
Alasi na Vlasac češće izlaze iz tehničkih razloga nego iz ovih meteoroloških. Čine to kad god im se otkine neki od kamena koji je vezan za mrežu kao teg i pomaže da se ona drži na željenoj dubini. Tada alasi doteraju čamac do obale, privežu ga za lipu i po uskoj peščanoj plaži traže pogodan kamen koji bi okačili na mesto onog otkinutog.
Iz tih razloga je na obalu Vlasca, sredinom treće nedelje avgusta 2002. godine, dovezao svoj čamac i ribar Momčilo Đorđević. Vodostaj je bio izuzetno nizak pa je plaža na Vlascu bila otkrivena u širini od dobrih desetak metara. Izašao je iz čamca i nasukao ga na šljunak. Krenuo je peščanom obalom i pogledom je počeo da traži pogodan kamen. Prošao je pored jednog povećeg komada zagasito zelenkaste boje i mahinalno ga je zagledao, mada mu zbog veličine nije odgovarao. Bio je bočno okrenut i na strani koja je bila do pola zakopana u zemlji, uočio je neobično udubljenje. Okrenuo ga je i rukom očistio rupu od mulja: ukazala se savršena polulopta udubljena u kamenu! Da uzbuđenje bude veće, kada je kamen okrenuo na stranu, zapazio je neobične ureze koji su se, napunjeni muljem, jasno isticali na glatkoj pozadini.[4] Nešto dalje primetio je još jedan, sličan. I ovaj je imao poluloptasto udubljenje, ali je bio bez šara. U blizini je ležalo i jedno poveće, belo kameno jaje.Pokušao je da ga podigne, ali se pokazalo da je veoma teško.

Kanjon Boljetinske reke je nastao pre oko 160 miliona godina. Veliki tektonski poremećaji u dalekoj prošlosti ostavili su u ovom predelu a posebno u kanjonu Boljetinske reke u blizini ušća u Dunav značajne tragove savijanja, preplitanja i ukrštanja, najahivanja peščarskih i konglomeratskih slojeva stena različitih boja. Specifična karakteristika ovog rezervata prirode je prostorno smenjivanje različitih zajednica na malim rastojanjima, kako u kanjonu tako i na Boljetinskom brdu i lokalitetu Greben.

E sad, osim po karakteristikama koje ovaj kanjon svrstavaju u prvi stepen zaštite, kanjon Boljetinske reke je vrlo interesantan po tome što u njemu čovek uporno pokušava da reguliše tok ove reke. Ovaj snimak iz 2019. godine je drugi pokušaj da se utvrdi obala reke u kanjonu. Više o svemu tome bi trebalo da zna neko ko vrši nadzor ovog prirodnog dobra u prvom stepenu zaštite. Zašto je od lepog rečnog korita napravljeno ovo, nije mi poznato, ali je reka ubrzo napravila ovo:

I sada je kanjon pun nekog građevinskog kamena koji ne pripada kanjonu niti je reka donela iz svog gornjeg toka, već je neko dovukao kamionima iz kamenoloma.

Tako da je sada kanjon koji je pod zaštitom države prepun šuta.

Atletska staza u Smederevskoj tvrđavi

2020-08-20T03:08:00.002-07:00

Atletska staza

u

Smederevskoj tvrđavi

Gde bi kraljici, kakva je atletika, bilo mesto ako ne u prestonici. Ako nekome to još nije jasno, objasniće gradonačelnica:

"izgled tvrđave izgradnjom staze nije narušen, te da stadiona neće biti, osim u slučaju održavanja pojedinih manifestacija kada će biti postavljane montažne tribine, dodajući da želi da završi tu priču".

"Staza je izgrađena od 60 milona dinara donacije, od toga je tri miliona dao grad. Po njoj neće biti moguće voziti trotinete, rolere, šetati kućne ljubimce. Staza mora da se sačuva. To je bio prazan prostor i za izgradnju je dobijena dozvola od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture".

Blic 8.8.2020.

Sada je sve jasno, izgled nije narušen, po skupo plaćenoj stazi ne može da se šeta svako jer staza mora da se sačuva, a ionako je tu bio prazan prostor. I tačka, sve je rešeno, staza može da se gleda i da se na taj način uživa u njoj.

Ali da vidimo šta je bilo na tom "praznom prostoru".

Na snimku iz 2015. godine se vidi da je bila kružna staza koja nije bila ograđena i koju su mogli da koriste svi koji su želeli. Tu je dečije igralište, kao i pet nadstrešnica sa stolovima i klupama.

Snimak iz marta 2017. godine pokazuje da je prazan prostor prvo oslobođen od dečijeg igrališta.

Do oktobra meseca 2017. oslobođene su i "pečurke" sa stolovima i klupama, ali se posle zemljanih radova na stazi drvo još dobro, drži iako se sada nalazi unutar staze, a ne sa spoljašnje strane kao pre.

Do februara 2018. godine, nema nikakvih promena, drvo i dalje odoleva, a vidi se i montažno klizalište koje oplemenjuje sredinu, a koje će narednih godina oplemenjivati prazan prostor na trgu u centru grada.

Već u aprilu 2019. godine prostor je oslobođen i usamljenog drveta kao i kompletne trave, tako da je to sada sasvim prazan prostor, ko se još seća da je tu nešto bilo, a staza je asfaltirana.

U maju 2019. je ovaj prostor na kome je sada atletska staza omogućio održavanje viteškog spektakla "Bitka nacija". Ovakve i slične sadržaje Smederevska tvrđava u budućnosti neće moći da primi.

A u avgustu 2020. i tartan stiže, tako da je kraljica sportova dobila i svoju konačnu kraljesko crvenu boju. I ograda je tu, tako da se staza čuva, a za koga i za koje svrhe se čuva, to ćemo možda saznati, a možda i nećemo. Atletskoj stazi je zabranjen pristup zbog izvođenja radova, a hoće li ikada biti dozvoljen pristup bez kućnih ljubimaca, trotineta i rolera ostaje da se vidi.

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture je u decembru 2011. godine izdao mere za izradu projekta atletske staze iz koga se vidi da se dozvoljava izrada projekta za sportski teren isključivo amaterskog karaktera. Takođe je navedeno da se ne dozvoljava postavljanje ograde oko staze, kao ni tribina trajnog ili montažno-demontažnog karaktera. A izgradnja pratećih prostorija za atletsku stazu je zabranjena.

Zahtev za dozvolu za postavljanje ograde je podnet, ali je odbijen.

Skobalj 2019.

2020-01-13T16:01:00.000-08:00

SKOBALJ

Skobalj je naseljeno mesto grada Smedereva u Podunavskom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 1614 stanovnika. Pominje se u aračkim spiskovima 1818. godine kada ima kuće, 1822. godine 50 kuća, 1846-92 kuće. Po popisu iz 1921. godine selo ima 311 kuća sa 1666 stanovnika.

Nalazi se na prostoru između Male Krsne i Osipaonice, odnosno između Jezave i njene pritoke Konjske, pored Carigradskog druma.

Još u vreme rimskih legija ovde je bilo naselje. Majstori skobljari , koji su na Moravi pravili lađe i vezivali ih skobljama su uticali da selo zovu Skobalj, iako je prihvatljivija teza da je mesto dobilo ime po ribi skobalj, koje je bilo dosta na Moravi, Jezavi pa i u Konjskoj.

Skobalj ima dosta plodne zemlje, šuma nema, ali ima dosta vrbaka pored Morave.

Mrešćenje šarana 2016

2019-10-17T01:58:00.000-07:00

Aleksandar Popović
MREŠĆENJE ŠARANA

Atelje 212

Režija: MILAN NEŠKOVIĆ

Igraju:

Profesor: SVETOZAR CVETKOVIĆ
Mica: HRISTINA POPOVIĆ
Laza: VIKTOR SAVIĆ
Kum Sveta: NEMANJA OLIVERIĆ
Kumić Mita: IVAN JEVTOVIĆ
Bosa: DUBRAVKA MIJATOVIĆ
Vasa: NENAD JEZDIĆ
Gospava: DRAGANA ĐUKIĆ
Premijera: 17. maj 2016.

“Mrešćenje šarana” je komad o prelomnim istorijskim trenucima, političkim previranjima i velikim društvenim promenama koje se paralelno događaju u jednoj kući, unutar mešovite porodice malih građana i seljaka, koji se, međusobno, bore za vlast i prevlast. Komično i apsurdno je koliko u toj borbi provejavaju i duševnost i ranjivost i smešna ljudska moralna posrnuća.

Kao i sam pisac, i ova predstava pokušava da mane svog naroda, one najgore osobine na neki način objasni i da, objašnjavajući, traži neki bolji put. “Mrešćenje šarana” se događa u turbulentnim vremenima i represivnom sistemu koji bude zver u ljudima. Čovek ima svoje animalno biće i ne treba se mnogo igrati sa njim. Ko pusti zver iz čoveka, taj je veliki zločinac. Ne bi nas mnogo trebalo izazivati da počnemo da jedemo rukom, da otimamo, da udaramo – da dignemo ruke od salvete, od tanjira, od kašike. Ne treba ruže gajiti u podrumu i zalivati ih vrućom vodom da bismo videli koliko su one otporne. Zna se šta s ružama treba raditi. Hoće vrlo brzo ruža da podivlja. Hoće čovek da podivlja.

Aleksandar Popović ponovo će se igrati na sceni Ateljea 212, na kojoj je pre 52 godine, 30. decembra 1964, izvođenjem farse “Ljubinko i Desanka” u režiji Radeta Markovića, započeo svoj pozorišni rad i život kao jedan od najoriginalnijih i najsmelijih autora srpske dramske književnosti i najveći modernista i revolucionar srpske posleratne drame.
Izvor: atelje212.rs

Mala Krsna 2019.

2019-10-06T00:23:00.000-07:00

MALA KRSNA

Selo Mala Krsna se nalazi u Podunavskom okrugu pored grada Smedereva. Prema popisu iz 2011. godine, naselje broji 1552 stanovnika. Mala Krsna se pominje u aračkim spiskovima kao naselje koje je 1818. godine imalo 29 kuća, 1822. godine 31 kuću, 1846-62 kuće, a prema popisu iz 1921. godine selo je imalo 197 kuća i 1015 stanovnika.

Veoma staro naselje. Po pronađenim kalupima za kovanje novca, pretpostavlja se da je za vreme rimskog cara Trajana postojalo naselje na području današnjeg sela.

Nalazi se na lokalitetu između Jezave i Carigradskog druma. Pominje se u 15. Veku kao Krsne.Ime je dobilo selo po krstu na obali Morave za koji su se vezivali brodovi i čamci. Po drugoj verziji dobilo je ime po prvoj kući, koja jue sazidana u selu u obliku krsta, jer je trebalo da bude bogomolja. U turskim zapisima se u 16. Veku pominje kao Karataš.

Bogato selo plodnom zemljom i terenom pogodnim za vinograd naselili su najviše ljudi iz Kočine krajine i to sa istoka.

Srbija u slici

74.Prvenstvo Balkana u atletici

Smederevo posle zalaska sunca

Crkva Svete Trojice u Cerovcu

Odluka o utvrđivanju Crkve Svete Trojice i stare škole

u Cerovcu za spomenik kulture

1. Crkva Svete Trojice i stara škola u Cerovcu, sa pokretnim stvarima koje su od posebnog kulturnog i istorijskog značaja, utvrđuje se za spomenik kulture.

GIMNAZIJA U SMEDEREVU

Živi su, nije smešno 2018

Milica Piletić i Jovan Grujić

Živi su, nije smešno

Puls teatar Lazarevac i Regionalno pozorište Novi Pazar

Šuplji kamen 2018

Nikolaj Koljada

Šuplji kamen

UK Vuk Karadžić

Noćna straža 2018

Fedor Šili

Noćna Straža

Atelje 212

Ničiji sin 2018

Mate Matišić

Ničiji Sin

Beogradsko dramsko pozorište

Dobri čovek 2018

Branislav Nušić

Dobri čovek

Teatar Balkan novi pokret

Balkanski špijun 2018

Dušan Kovačević

Balkanski špijun

Narodno pozorište Beograd

Ženidba i udadba 2017

Jovan Sterija Popović

Ženidba i udadba

Kruševačko pozorište

Žalujoča družina 2016

Branislav Nušić

Žalujoča družina

Slovensko ljudsko gledališče Celje

Nosorog 2014

Ežen Jonesko

Nosorog

Narodno pozorište Kikinda

Anika i njena vremena 2017.

Ivo Andrić

Anika i njena vremena

Koprodukcija Srpskog narodnog pozorišta i BEO ART-a

Istočni anđeo 2014

Ljiljana Lašić

Istočni Anđeo

Teatar Carte Blanche

Korešpodencija 2018.

Borisav Pekić

Korešpodencija

Zvezdara teatar

Ožalošćena porodica 2018.

Branislav Nušić

Ožalošćena porodica

Narodno pozorište Beograd

Pod žrvnjem 2016

Dragoslav Nenadić

Pod žrvnjem

Jugoslovensko dramsko pozorište

Urnebesna tragedija 2017

Dušan Kovačević

Urnebesna tragedija

Atelje 212

Sumnjivo lice 2017

Branislav Nušić

Sumnjivo lice

Gradsko pozorište Jagodina

Kanjon Boljetinske reke

Atletska staza u Smederevskoj tvrđavi

Atletska staza

u

Smederevskoj tvrđavi

Skobalj 2019.

Mrešćenje šarana 2016

Aleksandar Popović MREŠĆENJE ŠARANA

Aleksandar Popović
MREŠĆENJE ŠARANA