Dugo smo čekali pred vratima, a onda su rekli da idemo uz stpenice, ušli smo u jednu ovalnu salu koja je izgledala mala da primi sve zvanice, jer osim naših zvaničnika bili su pozvani i predstavnici stranih ambasada.

kad smo sjeli rekli su nam “da nam se ponavlja 92′ ” , da predsjedavajući Doma naroda Živković nije odobrio korištenje sale, i da je kao što znamo za Srbe iz BIH ovo običan radni dan.

Ali rečeno je da ne prisatnemo na ucjene, te prstanemo da sakupljamo stolice okolo, jer ih nije bilo dovoljno…
trebalo je da prkosno odemo i isperd sale održimo sjednicu. Svi su spremno krenuli, čak i Tihić i Silajdžić… Doduše nisu se našli odgovornim i nisu se obratili da objasne zašto smo u ovakvoj situaciji.

Došli smo pred salu, ja sam usput otpravnici poslova Kineske ambasade objašnjavala o čemu se radi i nagovarala je da strpi i ostane jer će se svečana sjednica ipak održati…

A onda je neki hrabri Ibran Mustafić prekinuo lance na vratima sale i uzeo ih kao trofej (kasinje ih je držao oko vrata i slikao se njima), a mi koji smo bili do vrata čini mi se Kešo , Bičakčić i još neki zajedno smo sa kamerama ušli u potpuno mračnu salu…

Tako nas je euforija brzo prošla i počeli smo pipati po zidovima da nađemo prekidače i upalimo svjetlo… doduše bezuspješno.

Neko je imao svjetiljke, neko je upalio mobitele i blicevi su osvjetljavali taj “MRAK”…a neko je predlagao da u MRAKU držimo svečanu sjednicu jer i u ratu nismo imali svjetla pa šta…

Opet smo čekli i niko nije znao ko zna kako da osvjetlimo salu… tek poslije 15 minuta su se upalila svjetla…ali ne i mikrofone… ali predsjedavajući reče da će mo ih čuti bez obzira na sve… tako ii taj problem smo prebrodili… a onda dođe sledeći na red…

Ne možemo pustiti himnu… Ivica Šarić je htjede otpjevati, ali se sjetismo da nema teskta i opet ništa…

Tada predsjedavajući reče hajmo zamisliti kako slušamo himnu i svi ustati … uradismo to…:)

Nakon 10 minuta pojavio se hor koji je inače bio tu i izveo himnu aaaa…aaaa… ostali su prkosno mumlali …

I onda se smijeni nekoliko govornika između ostalog Muhamed Filipović je nešto konkretno rekao…

desilo nam se ovov i 92′ , a nama se historij inače ponavlja, pa stoga ništa nije čudno, navikli…:)

Doduše nisu se obratili oni koji su glavom bez obzira izjurili kroz vrata, čim je sjednica završena i nikog nisu mogli pogledati u oči, koji su misleći kako ostati na vlasti usput GUBILI DRŽAVU!

IBRAN MUSTAFIC.., naravno, covjek za spomenuti….takvih je malo ♥ ….a sto se tice ovih sto su pobjegli, pa oni nista drugo i ne znaju….i ne treba im dozvoliti da se tu vise ikada vrate….neka ih je stid i sram, samo one djece i mladih koju su fasisti pobili radi nekih svojih, bolesnih ciljeva….
niko od njih nije vrijedan komentara…..

Sead Adanalić
Aziza, je li bilo novinara i kamera da to zabilježe, to treba obznaniti. Treba maksimalno govoriti o tome. Ko je kriv i kako se desilo.

RamiziFatima Osmanbašić
Nasa Bosna ima jos puno posla sa licemerjem ali izdrzace uz Allahovu pomoc.Naj ikrenije cestitke povodom,, Dana Nezavisnosti” od srca svim gradanima BiH koji je osjecaju svojom u srcu.

Tanja-Tatjana Lukic
E SVASTA.SRETAN NAM PRAZNIK:)

Nedžad Husić
Na istoku stare priče, na zapadu ništa novo. Uvijek će biti onih koji osporavaju državne praznike. BiH je međunarodno priznata država i to je trn u oku svim fašistima iz BiH.

Aziza Smailovic-Skoko
Bile su kamere novinari i sve čuće se naravno …

Dragana Cerimovic
TVRĐAVA – Selimović:
“Volio sam sve što nije rat, volio sam mir.
A onda i mir uznemirio.”
a mene već 15 godina UZNEMIRAVA – PRIMIRJE … Afficher davantage
Eno – Karadžić sa optuženičke klupe u Hagu vodi predizbornu kampanju…
Mirovna konferencija o Jugoslaviji, Badinterova komisija, Referendum 01.03.1992, dan sukcesije za BIH 06.03.1992 ( mišljenje 11 Badinterove komisije ), agresija, zločini, razaranje, genocid ( 1992-1995 ) međunarodna zajednica samo posmatra užase širom BiH, 1995 Dayton i priznanje etničkih čišćenja, priznanje podjele, priznanje beskonačne zavisnosti BiH od svih onih koji je ne vole, ne žele, ne razumiju…ukidanje građana….priznanje etničkih torova…ima li kraja …?

Ipak – SRETAN PRAZNIK SVIMA NAMA KOJI BiH PRIZNAJU ZA SVOJU DOMOVINU U KOJOJ IMA MJESTA ZA SVE LJUDE.

Trebaće nam još mnogo strpljenja i razuma do toga da nam ovaj DAN bude ZAISTA praznik, koji nećemo slaviti s tugom, gorčinom i inatom … u mraku državnih institucija, priznatih od cijelog svijeta, ali ne i od ONIH koji su ovu zemlju razarali, ubijali, palili, mrzili …koje ta licemjerna međunarodna zajednica …ipak priznaje ….ma KOŠMAR:-((((

Karmen Velagic
Hvala ti Aziza što si nam opisala ovaj događaj.
Teško je išta napisati nakon izvrsnog komentara Dragane Cerimović. Potpisujem sve što je napisala. Naklon svima vama koji ste prkosno oblježili Dan nezavisnosti BiH, posebno gospodinu Ibranu Mustafiću.
A gadovima koji su pobjegli, koji se ne osjećaju odgovornima, koji su vlast koja razara našu domovinu, mogu samo reći: ne iznenađuje me od takvih licemjera i izdajnika baš ništa.
… Afficher davantage
Sretan nam praznik Naše Domovine!

Masan Markovic-Maso
Sta drugo reci nego svaka vam cast,nazalost ima jos onih koji ne zele da na ovim prostorima zavlada mir i tolerancija…

Tanja-Tatjana Lukic
E MOJA DRAGANA,KAKAV JE NAROD -TAKVA I VLAST.POLA NIJE IZASLO NA IZBORE ,A OD TOGA POLA GLASALO ZA SVOJE NEPRIJATELJE.E JASNO MI JE DA JE VLAST PROTIV NARODA ALI NIKAD MI NECE BITI JASNO ZASTO JE VECINA NARODA PROTIV SEBE.I ONDA NAM JE NEKO DRUGI KRIV.SRETAN NAM PRAZNIK DRAGI MOJI♥

Tomislav Dretar
Tunjo je bio tu da može dojaviti u hgazdama da je stanje redovno, a Ibran Mustafić je bio nazočan da učini još jednu povijesnu gestu……

Ili teatar Normalnog apsurda
Sabahudin Hadžialić u mah izlazi dvjema knjigama. O knjizi poezije već samo se izjasnili, za ulazak u njegovu knjigu proze poslužit će nam njegova umna kovanica „Nesvijest“ nije stanje svijesti“ što smo pričitali kao „Ne-Svijest nije stanje Svijesti“. Bez dvoumljenja, jer kroz ispitivanje akcije karaktera u suvremenoj, odnosno prije i bolje rečeno aktuelnoj povijesnoj akciji društvene svijesti jasno je pokazano da svijest koja kreira današnjicu u Bosni i Hercegovini jest njena sušta negacija, praktična i teorijska.

Ono što svijest nije. Hadžialić te dvije kategorije Bića tretira po analogiji Heideggerovog Bića i Ne-Bića, Bitka i Ne-Bitka. No, dok nasuprot Ne-Biću stoji Biće, a Ne-Bitku Bitak, Ne-svijest nema u Bosni i Hercegovini opozicije u Svijesti. Ima njeno odsustvo.

Ništavilo, Smrt, Ne-Postojanje. Alogično i apsurdno jest kad se Mrtvaja sukobljava s Mrtvajom. Baruština ljudskog uma protiv druge baruštine ljudskog uma. Lješina etičkog bivstvovanja ima za korektor istu takvu lješinu etičkog ne-bivstvovanja jer je na djelu opća grabež, nemoralna vladavina onog što jr prethodno ubilo moral pa se onda iživljava nad moralnim mrtvacem, tj. Nad životom koji je mrtav moralno pa ljudskim životom ni živ ni životom ni moralom biti ni ne može. I da na kraju sve bude ipak osvijetljeno, da uklonimo metafizičke zakutke i kvake , reći ćemo i ovako, ono što u Bosni jest, a i u Hercegovini, to u stvari nije, jer je stanje umjesto da bude produkcija. U Bosni i Hercegovini nema proizvodnje života, barem ne društvene, jer nema društva, ima Ne-Društvo koje zbog toga nije ni Partikularitet ni, pogotovu, Pojedinac u Originalnosti, jer nema nikakvih prava osim otići, a ni to nema ako mu Ne-svijest ne dopusti.

Da bi Ne-Svijest u koju potanja ono što je od negdašnje svijesti, makar ona i bila negacija , po Komunizmu, slobode svijesti ili slobodne svijesti koja može biti samo ukoliko joj je biće slobodno u svom bitku. Rušenje komunizma donijelo je svjetlost pod čijim snopom metafizički mrak postaje sastavnica objektivnog mraka, kao tzv. „Crno Svjetlo“ da se poslužim terminom scenskih spektakala, reflektori koji trebaju omogućiti scenske trikove i mađioničarske igre u kojima se slobodno može Crno kretati u pozadini , u Backgraundu i vladati gomilom, masom ljudskih stvorenja iz tog mraka svjetlosti pod prividom dobro reguliranog ozakonjenog društvenog života, ondje gdje ni društva, ni pojedinca, ni društvenog života nema, ni organizirane produkcije ni njene razmjene, ima samo mračni privid koji je ipak osvijetljen – Crnim Svjetlom.

Teatar apsurda sišao je sa scene, izišao iz knjiga, iz imaginacije umjetnika i sišao u svijet i to gdje, u Bosni, a i u Hercegovini. Takneš čir, zdravo tkivo se buni i kriči, ne diraj me, to je moje biće ja sam njegov bitak. Hadžialić je imao dovoljno svijesti da to prepozna, uobliči i smjelosti da ispolji. I ne samo da upre prstom i upre snop svjetlosti u orgijanje Ne-svijesti već i da imenuje i glavne junake, definira njihove karaktere, opiše njihove akcije i sudbine, te na kraju da opiše i popiše intelektualne akcije Ne-svijesti i imenuje autore, intelektualne očeve filozofije truleži: Izetbegović, Cerić, Tunjo, Tihić, Tatin sin Bakir, Akademija nauka, društvo pisaca, filozofa, sociologa, heroje se nije usudio dirati, jer oni su nedodirivi, makar iza njih stajalo 5 tisuća mrtve krajiške djece, ukradene vile, organizirana prostitucija bošnjačkih djevojaka u Hotelu Sedra kod Bihaća sa Špirom Nikovićem i drugim četnicima iz JNA s ciljem da se kupi mir, da se otkupi sloboda bez prolijevanja krvi, otvaranje četiriju frontova narodu koji ima samo samo 2,5 miliona stanovnika a protiv sebe svoju vlastitu Petu kolonu i 15 milijuna Srba i Hrvata.

Ne-Svijest tavkim organizatorima rata dodjeljuje najviša odlikovanja, takve tvorce nacionalne svijesti odlikuje zvanjima nebeskih akademika koji u ratu postadoše mislioci i u koje svijest ne smije dirati, jer gnoj iz čira je sastavni dio zdravog dijela tijela i tko dirne u Aliju dirnuo je u mene, vele plaćenici najvećih izdajnika u povijesti balkanskih mrtvaja i močvara. Ma koliko se Hadzialiceva satira cinila naivnom ona zasijeca u pravo mjesto u knojni čir , a ne može promašiti jer gnoj je svuda oko nas, gdje god da zabode zabo je u pravo mjesto.

Tražeći ime za stanje akcije Ne-Svijesti koja nema ništa sa Sviješći možemo se mirne duše opredijeliti za termin „Normalnog Apsurda“, stanje redovno, sve je pod kontrolom, um igra kako šupak prdi, odnosno svira. U tom apsurdu tetra ili normalnom apsurdu koji živi, raste, buja, siluje, krade, laže, čini da ljudi misle da žive normalno a da su oni koji ne mogu disati od smrada zagnojenog povijesno socijalnog tkiva – ludi, izdajnici, ideologizirani, jugonostalgičari. Kao svaki normalan teatar i Hadžialićev ima svoju ugradu a i svoj Dôme, nadsvodnu kupolu koja obično nad klasičnim teatrima stoji iznad pozornice d bi se mogli vješati rekviziti, reflektori, zavjese, kulice, itd.

Hadžialić plesom zajednice publike , autora i glumaca pokazuje da je nad bosanskoherce-govačkim teatrom života kupola na krivom mjestu, iznad publike i da reflektori proizvode toliku količinu vrućine koja uprta u glave i čelenke publike iliti običnog naroda čini da tome narodu ključa svijest u glavi pa ne vidi da je ion, narod postao glumac, da su glumci plaćena publika koja izaziva potrebni pljesak kako bi vladari, autori imali zvaničnu potvrdu estetički regularnog kreiranja javnog života. Sve je naopako normalno , contre-jour svjetlo ne tuče u oči glumce već publiku koji su glumci publike, tako da se pojačava dojam normalnosti apsurdnog. Hadžialića to nije zavelo, on se nije zaslijepio sudom u Den Hagu koji ima tu zadaću da učini da narod postane kreator uloge na sceni apsurda s proključalim mozgom kako ne bi mogao vidjeti gdje je trik. Zapravo njega i nema, jer ga nema, apsurdno ali normalno.

Da ga ima nešto bi napravio, ali šta Mrtvaja može poroditi osim smrada , gnjileži i laži. Ona sudi tužitelja a ne optuženog, ona sudi žrtvi pod zemljom glumeći sud sa zločincima. Ona pod Bogom na zemlji ne čini ništa ako mislimo na Činiti kako to poima filozofija. Zato to Hadžialića i ne zanima. Njega zanima Kompletna povijest teatra koja je u svojim fantomskim skeletima izišla na bosanskohercegovačku scenu da odigra svoj bal vampira. Sve ćemo tu naći i Falstaffa i Gogolja, i Nerona, Hitlera, i Staljina i Mustafu Golubovića i Crveni orkestar, i Goebelsa, i one odsutne i one prisutnem et „in Arcadia ego…“

Da bi stvar bila potpuna Hadžialićev teatar ima i svoj côté cour i svoj côté jardin. Za one koji ne znaju ovaj terminološki aparat pojmova služi da ljudi na sceni imaju orijentaciju što je livjevo da uvijek bude lije i tako za desno, jer za gledalište ono što je desno za onoga na sceni je lijevo i čim ova aparatura pojmova nestane nastupa vašar, zbrka, metež, zgrabi što možeš, lapi, zdipi, ubij, udri, jebo majku ko upali svjetlo u Titinom mraku…Međutim, čitajući Hadžialićeve crtice kolikom humoresknetoliko tragične,, koliko smiješne toliko nakazne, stvar je u tome što su pozornica, gledalište, prostor iza scene i glumačke kabine u isti mah i posebne i spojene, pa lud jebe zbunjenog, postoje i côté cour i côté jardin, ali ih ima onoliko koliko ima aktera, a akteri su i Gogoljeve mrtve duše, i general mrtve vojske, i Falstaff i Faust, i pijačni džeparoš i mafijaški kum, a Bogom se svi pokrivaju kao da je Bog jorgan kojem je dovoljno da pokrije svoje debelo dupe ef. Cerić, za ostale dogovorit ćemo se na putovanje oko svije za 80 dana. Ako je ikad literatura carevala to je sad i to je u Bosni a i u Hercegovini.

Naravno da u ovakvom životu suvremeni satiričar ne može biti klasični satiričar, on mora odgovarati svakodnevnim strujnim udarima i kurcšlusima. Reagirati na svaku eksploziju mraka koja bi da potraje zauvijek, kao u svakom normaliziranom Apsurdu od života. Njegovi su tekstovi kratki zapisi s poantom koju često i sam definira, jer nam je publika 70% nepismena, misli da predstavlja narod, šta narod, da je nacija a ne zna da je bila žrtvovana i da sad treba nestati kako bi nestalo svjedoka njene žrtve i njenih krvnika koje se traži, gle čuda u pojedinim glavama. Ne-Svijest uopće nije u glavi ni u glavama ona je sva u Zatvoru Uma i zatvoru, konstipaciji crijeva gdje smrad najradije obitava.

Čim se pojavi prvi satirični roman ili drama poput Učenih žena, bit će to prvi zrak Zore koja puca eno dana….

Riječi u pjesmu

ne mogu stati…

ali se

pjesma

u riječima

može

naći…(Sabahudin Hadžialić)

Sabahudin Hadžialić, autor poznat i priznat i izvan granica naše zemlje  različitim svojim književnim i drugim kulturno-animacijskim pothvatima koje pokriva razmak od filma i izdavaštva do raznorodnih kolokvija usprkos tim svojim kreditima zna staviti među među njih. Satira mu je satira, poezija poezija, proza proza, a polemika kanonada u kojoj se teški kalibri ne rasipaju na sitnu pješadiju. Kako on to dobro reče : « Baš briga lava što to mačka mijauče ! » Onaj tko ne poznaje, stjecajem okolnosti djelo Hadžialićevo bit će zahvalan kad sklopi korice ove, buduće, knjige, a onda će se češkajući, vjerojatno po glavi vratiti I ponovo ju otklopiti, jer ono što je unutra zaista jest u jednom umnom oklopu, otklopiti da vidi što je to pisac htio reći…A pisac ništa nije htio reći, on je uradio ono na što ga nagone riječi koje mu u jeziku blaguju[1] i čekaju da ih pjesnikov eros gurne u zanos igre iz koje će umni čitatelji izvući poučke, poruke, zaključke, tumačenja, značenja, proročanstva, slutnje, boli, patnje i radosti postojanja.

I upravo zbog toga za moto ovog napisa izabrali smo citiranu pjesmu. Ne stanuju riječi u pjesmi, već pjesma u riječima. Tko poznaje Hadžialića – satirika bit će iznenađen njegovom poezijom, lirskom u svojem početku I svršetku kojeg nema jer onda kad na papiru zacrni poeljednje slovo, nije pjema završila već započela. Zato je danas  naziv “pjesma” postao neprimjeren poetskoj tvorevini, kao što ni pojam lijepog nije više onaj kojeg nam predstavi ponajbolje Plotin, a veliki pjesnik Platon zbog toga istjera pjesnika iz svojeg grada-Republike.

Najveći broj Hadžialićevih pjesama ima i zaseban grafički ustroj i oblik, koje valja razlikovati i valja ih shvatiti kao još jedno pjesnikovo sredstvo kojim nastoji da čitatelja uvuče u koloplet riječi i njihovih značenja. Valjda će desetine pjesama čiji stihovi grade vreteno i pjesme posvećene Arijadni nagnati , katkad lijeni duh pokojeg čitatelja da to dvoje poveže kao i misteriju izlaska iz katakombe. Ne znam koliko će čitatelji voljeti Hadžialićevu poeziju jer za nju usvojiti i pridobiti nije dovoljno imati rječnik stranih riječi, već Duh, Um, Logos kojim počinje sve, bilo kao Fiat homo, bilo kao otkriće da je prava ljudska priroda – Ratio. Iako će senzibilan čitatelja, a takav jedino i može biti priznat čitateljem, uživati, blagovati u senzacijama duha koji slavi krasotu uma u bezglasnom hrvanju sa šahovskim problemima. Kako nema pjesnika bez talenta nema ni čitatelja bez talenta. No, tu se skriva velika tajna. To nije jedan te isti talent. Talentirani čitatelj nije neostvareni pjesnik. Pjesnikov dar se može razotkriti , recimo tvrdnjom da je pjesnik – « neuki-sveznalica », što današnjem čitatelju nije dopušteno. On zaista mora znati. Znati više od pjesnika, znati i poeziji više od pjesnika, razlikovati pjesničko od umujućeg bolje i od pjesnika i od filozofa, jer filozof se mora lišiti osjećajnosti, biti sposobniji kritičar od profesionalnih kritičara, a ipak ostati uvijek naivni i nevini čitatelj.

Kad govorimo o ustroju njegovih stihova onda tu treba imati na umu da se radi o posebnoj vrsti kajdi. Njegovi stihovi su ritmizirani po taktu prodiranja u smislene slojeve, značenjske i simbolička sredstva koja se rastvaraju onako i onoliko kako čitateljeva sposobnost ili bolje reći moć ritmiziranja stavlja u pokret pojedine riječi koje se isprepliću s oni drugima, često oksimoronske prirode što aludira na asociranje raznorodnih, često i usukobljenih sadržaja koji nastanjuju riječ pjesmom. « Ne, ne želim bježati…

…želim sanjati…« kažu riječi, a mi znamo da je sa nono što mora prethoditi zbilji, ili drukčije reći prvo zamisao , zatim realizacija. Ali kako to shvatiti ako tvrdim da se pjesma uopće ne dotiče okolne zbilje, da ona živi po svojim zakonima, koje je sama stvorila, odnosno koji su stvoreni nagonom i energijom koje obitavaju, nastanjuju riječi.

Obratimo pozornost na većinu naslova njegovih pjesama : SUROVE ISTINE, IZGUBLJENE DUŠE, MISAO,  PORUKA, Biti JA danas i ovdje, reklo bi se « pjesme o », tematsko pisanje, programska poezija, didaktiziranje…ništa od toga iako s tim ciljem mogu čitatelji doprijeti do raznih znanja , poduka i pouka. Hadžialić se služi jednim primamljivim sredstvom koje ostaje biti estetičkim sredstvom usprskos prvom značenjskom, programskom sloju pjesme.

Hadžialićeva poezija gradi svoju izbilju najčešće tvarima, ili bolje rečeno gotovim objektima koji u okolnoj izvanjskoj zbilji imaju najčešće etički smisa i to onaj negativnog predznaka ukazujući da je čovjek « iskvario » svoj svijet , nezamislivo – gradeći ga, na najboljem mjestu i najboljim znanjima i materijalima.

Dođoše iz ničega.

I vraćaju se tome.

U Hadžialićevoj poeziji pronaći će estetičar čudesnih spoznaja za kojima je filozof decenijama tragao.

ISTINA /Nisam mogao/blijedilom iskazati/čuđenjem vrijednu/pomamu.

…/Pomamu?/ …/Da, jer ljudski soj/ničega više žedan/nije do/žudnjom/za/ nedotaknutim,/nedohvaćenim,/nedosanjanim/…/…/Čime?/Životom samim.

Pomama, vrhunac igre kojeg se filozofija užasava, jer izmiče potpuno kontroli od strane svoje vlastite prirode, kontroli ratia. No, da li je tome doista tako? Da li je u umjetnosti vrhunac pomamne igre ludilo, gubitak razuma. Mi se ozbiljno suprotstavljamo tome pa makar se radilo i o Platonu i o Ortega y Gassetu. Umjetnikov svijet nije artificijelni već kreirani i zato razumijemo otpor teologije slobodama koje sebi umjetnost pribavlja jer time ograničava moć crkvenih zAjednica koje život svode na programirani i u svemu ograničeni, nadzirani, pokoreni, ne-stvaralački život, što je smrt za život kojim živi umjetnička kreacija. Da , bilo kako započela kreacija ulazi u stanje pomame, ali zar je božansko stvaranje proteklo bez pomamne igre natprirodnih i prije Boga ne postojećih sila. I to je pomamna igra koja se raspliće  pojavom života i kreacijom živućih bića.

Pjesnik i svaki drugi umjetnik, muzički, plesni i traged naročito igraju na rubu ambisa padajući u sve dublji i dublji zanos, približavajući se raspletu koji će završiti tragično ili s happy Endom.  Ali to nije ludilo, to je svjesni izbor koji umjetnik čini i to jače ulaže sebe što je izazov kreacije , tj. Mogućnosti, koje u poeziji, jer o njoj je riječ, njen glavni junak – Riječ u sebi iznosi u svijet. Rizik je neizvjestan i često tragičan, ali on nije bezuman, on je vrhunac spoznavanja beskrajnih, neiscrpivih spoznavanja moći umjetničkog stvaranja.

Budući da je cilj ovoga teksta recenzija djela, preporuka ili odbijanje djela za objavljivanje, mislim da smo zadaću do kraja ispunili, dokazali da Hadžialićevo djelo ispunjava zahtjeve umjetnički vrijednog djela za izlazak pred oči javnosti i mi, Tomislav Dretar, svjesni svoje odgovornosti, toplo preporučujemo ovaj plod Hadćialićeve kreacije objavljivanju kao nesvakodnevnog ostvarenja i doprinosa bošnjačkoj, bosanskohercegovačkoj i poeziji općenito.

Tomislav Dretar.

Onaj tko doda ili oduzme Kur’anu proklet je. To su učinili admini bošnjačke Wikipedije, jer jedino oni imaju mogućnost pristupa osmnovnom prijevodu. Dodali su tumačenje značenje 38. Sure “Sad” , u prijevodu , po njima Sad je Tomislav Dretar, a simbolično značenje tog naslova je Sotona. Tako je njihovom intervencijom 38. Sura dobila naslov koji nije prijevod, a to je strogo zabranjeno.

UVJERITE SE I SAMI : http://bs.wikisource.org/wiki/Kur%27an_%C4%8Dasni_(Tomislav_Dretar)

pour Admiral Mahic

Fier Panpan a écrit: littérature belge ah ben jsutement je connais un peu cette partie et je trouve tes quolibets tout à fait mal venus.

Quelques écrivains belges, de mémoire : Gérard Adam, André-Marcel Adamek, Nicolas Ancion, Frank Andriat, Christine Aventin, Roger Avermaete, Albert Ayguesparse, Luc Baba, Gaston Baccus, Jan Baetens, André Baillon, Thilde Barboni, Jean-Baptiste Baronian, France Bastia, Henry Bauchau, Laurent Bayot, Julos Beaucarne, Béatrice Beck, Christian Beck, André Beem, Alain Berenboom, Sarah Berti, Charles Bertin, Rémi Bertrand, Bessora, Paul Biron, Philippe Blasband, André Blavier, Roger Bodard, Jean-Claude Bologne, Joseph Boly, Louis Paul Boon, Alain Bosquet, Bosquet de Thoran, Madeleine Bourdouxhe, Jean-Pierre Bours, Jacques Brel, Carlo Bronne, Elisa Brune, Jan Bucquoy, Constant Burniaux, Sophie Buyse, Cyriel Buysse, Michel Camus, Maurice Carême, Henry Carton de Wiart, Daniel Charneux, Achille Chavée, Ernest Claes, Hugo Claus, Gaston Compère, Hendrik Conscience, Pierre Coran, Dominique Costermans, Arnold Couchard, Léopold Courouble, Olivier Coyette, Jacques Crickillon, Fernand Crommelynck, Alexis Curvers, Johan Daisne, Francis Dannemark, Max Deauville, Huguette de Broqueville, Daniel De Bruycker, Marie-Pascale Defossé, Laurent de Graeve, Serge Delaive, Louis Delattre, Charles-Joseph de Ligne, Patrick Delperdange, Charly Delwart, Guy Denis, Eugène Demolder, Joseph Denoël, Charles De Coster, Jacques De Decker, Baron De Hauleville, Eugénie De Keyser, Eric Derluyn, Jules Destrée, Maurice Des Ombiaux, Conrad Detrez, Xavier Deutsch, Alain Dierckx, Philippe Dohy, Claude Donnay, Jean-Pierre Dopagne, Jean d’Osta, Christian Dotremont, Thomas Dretart, Jean-Luc Dubart, Louis Dubrau, Michel Ducobu, Anne Dudant, Anne Duguël, Pierre Duys, Georges Eekhoud, Willem Elsschot, Max Elskamp, François Emmanuel, Paul Emond, Vincent Engel, Étienne Éthaire, Michèle Fabien, Thierry Falise, Francis Felix, André Fasbendair, Vera Feyder, Ludovic Flament, Roger Foulon, Pascale Fonteneau, Anne François, Maud Frère, Rose-Marie François, Nathalie Gassel, George Garnir, Marie Gevers, Guido Gezelle, Michel de Ghelderode, Marnix Gijsen, Oscar-Paul Gilbert, Iwan Gilkin, Albert Giraud, Guy Goffette, Robert Goffin, Willy Grimmonprez, Pierre Guelff, Julie Guerlan, Thomas Gunzig, Anne-Michèle Hamesse, Irène Hamoir, Xavier Hanotte, Adolphe Hardy, Jacqueline Harpman, Arthur Haulot, Marie-Louise Haumont, Thierry Haumont, Pierre Hazette, Franz Hellens, Kristien Hemmerechts, Marcel Hennart, Evelyne Heuffel, René Hénoumont, Corinne Hoex, Françoise Houdart, Pascale Hoyois, Jean Hurdebise, Geert van Istendael, Jacques Izoard, Armel Job, Michel Joiret, Philippe Jones, Lieve Joris, Hubert Juin, René Kalisky, Serge Kalitz, Eva Kavian, Frédéric Kiesel, Anne-Marie Kegels, Hubert Krains, Françoise Lalande, Caroline Lamarche, Werner Lambersy, Hubert Lampo, Tom Lanoye, Stéphane Laurent, Charles Lecocq, Ariane Le Fort, Claire Lejeune, Martial Lekeux, Camille Lemonnier, Philippe Leuckx, Madeleine Ley, Simon Leys, Géo Libbrecht, Béatrice Libert, Suzanne Lilar, Jacques-Gérard Linze, Karel Logist, Max Loreau, Louis Lormel, Jean Louvet, Patrick Lowie, Maurice Maeterlinck, Nicole Malinconi, Françoise Mallet-Joris, Constant Malva, Eugène Maon, Félicien Marceau, Marcel Mariën, Denis Marion, Raymond Masai, Dominique Massaut, Arthur Masson, Paul Mathieu, Philippe Mathy, Eugène Mattiato, Jacques Mercier, Pierre Mertens, Henri Michaux, Archibald Michiels, Albert Mockel, Charles Moeller, Jean Mogin, Nadine Monfils, Marcel Moreau, Jean Muno, Paul Neuhuys, Jacques Nicolas, Françoise Nimal, Serge Noël, Joseph Noiret, Carl Norac, Géo Norge, Amélie Nothomb, Pierre Nothomb, Paul Nougé, Colette Nys-Mazure, Joseph Orban, François Ost, Jean-Pierre Otte, Jean-Luc Outers, Thomas Owen, Clément Pansaers, Patrick Parmentier, Odilon-Jean Périer, Edmond Picard, Jean-Marie Piemme, Louis Piérard, Françoise Pirart, Octave Pirmez, Jean-Claude Pirotte, Charles Plisnier, Grégoire Polet, Paul Pourveur, Annie Préaux, Gérard Prévot, Anne Provoost, Pierre Puttemans, Pascal Xavier Adam, Marc Quaghebeur, Mimi Quinet, Raymond Quinot, Jean-Paul Raemdonck, Jean Ray, Martine Renders, Gabriel Ringlet, Julie River, Juliette de Robersart, Philippe Roberts-Jones, Georges Rodenbach, Patrick Roegiers, Dominique Rolin, Marc Rombaut, Marie-Clothilde Roose, Rossano Rosi, J.-H. Rosny aîné, Maria Rosseels, Frédéric Saenen, Eugène Savitskaya, Liliane Schraûwen, André Schmitz, Louis Scutenaire, Jean Sigrid, Georges Simenon, Georges Sion, Andrée Sodenkamp, André Stas, Stanislas-André Steeman, Jacques Sternberg, Gwenaëlle Stubbe, René Swennen, Udo Sylkret, Anne Sylvius, Herman Teirlinck, Georges Thinès, Monique Thomassettie, Marcel Thiry, Félix Timmermans, Bernard Tirtiaux, Jean-Philippe Toussaint, Jean Tousseul, Guy Vaes, Edmond Vandercammen, Raoul Vaneigem, André Van Hasselt, Marie Van Langendonck, Charles Van Lerberghe, Roger Van Rogger, Émile Verhaeren, Jean-Pierre Verheggen, Henri Vernes, Laurence Vielle, Patrick Virelles, Robert Vivier, Michel Voiturier, Pascal Vrebos, Francis Walder, Monique Watteau, Jean-Luc Wauthier, Isabelle Wéry, François Weyergans, Paul Willems, John Wilms, Evelyne Wilwerth, Karel van de Woestijne, Liliane Wouters, Paolo Zagaglia, Lode Zielens

Et là je te parle que des plus connus -I TO JA GOVORIM SAMO O NAJPOZNATIJIM;

Bosanskim, izdavačima 50% popusta, hrvatskim malo morgen. Hercegovačkim ni za živu glavu. Ciganima zavisi od države jer su me zajebali, stavili u antologiju izdali dva izdanja u desecima tisuća primjeraka, a meni ni para, ni knjiga. Od sa umjesto o Ciganima pišem o Eskimima, imam džaba zimovanje.

Mercredi 2 décembre 2009 3 02 /12 /2009 19:18

Poésie de Thomas Dretart “Argentinée”

LibraryThing (www.librarything.com) est un service en ligne permettant aux bibliophiles de cataloguer et partager leurs bibliothèques personnelles avec une communauté de lecteurs passionnés. Les idées lecture sont basées sur les lectures de personnes aux goûts similaires aux vôtres.

LibraryThing (www.librarything.com) est un service en ligne permettant aux bibliophiles de cataloguer et partager leurs bibliothèques personnelles avec une communauté de lecteurs passionnés. Les idées lecture sont basées sur les lectures de personnes aux goûts similaires aux vôtres.

LibraryThing (www.librarything.com) est un service en ligne permettant aux bibliophiles de cataloguer et partager leurs bibliothèques personnelles avec une communauté de lecteurs passionnés. Les idées lecture sont basées sur les lectures de personnes aux goûts similaires aux vôtres.

Vous n’étes pas obligé aller à l’Argentin pour acheter ce livre de Thomas Dretart, nous , Over-Blog et Manuscrit Edition sommes près de chez vous, On-Line.

Ouvrir une session Votre compte Panier Aide

Recherche avancée Catalogue Vendeurs Vendre des livres Livres rares

Image de l’éditeur

LE FOYER DES PAROLES

• Libraire :
• Nomade Books
• (Buenos Aires, BsA, Argentina)
• Evaluation du vendeur :
• [Agrandir l'image]

• Prix du livre :
• EUR 27.66
• [Autre devise]
• Quantité: 1

• Livraison :
• [Frais et durée de livraison]

Au sujet du livre
Librairie et conditions de vente

Au sujet du livre

Détails bibliographiques

ISBN 10: 2748199286
ISBN 13: 9782748199284
Éditeur : MANUSCRIT
Date d’édition :
Reliure : BOOK
Etat du livre : New
Edition :

Description :

2748199286 MANUSCRIT (02/08/2008) Weight: 80g. / 0.17lbs Great Customer Service!. N° de réf. du libraire 9782748199284

Librairie et conditions de vente

Modes de paiement

Le libraire accepte les modes de paiement suivants :

• American Express
• Carte Bleue
• EuroCard/MasterCard
• JCB
• Paypal
• Virement bancaire
• Visa

[Chercher dans le catalogue du libraire]

[Parcourir le catalogue du libraire]

[Poser une question au libraire]

Libraire : Nomade Books
Adresse : Buenos Aires, BsA, Argentina

Vendeur AbeBooks depuis : 13 décembre 2004
Evaluation du vendeur : Historique de l’évaluation

Conditions de vente : Payment is due within 7 business days of receipt of order. Acceptable methods of payment are: PayPal in dollars at: tristealegria4@gmail.com or Paypal in Euros at: tristealegria@gmail.com Major Credit cards Credit Cards through ABE Commerce. Direct deposits, wires or transfers into our checking accounts, in the U.S, France & Argentina

Conditions de livraison : Orders usually ship within 2-4 business days. Shipping costs are based on books up to 1.1 LB, or 0.5 KG. If your book order is heavy or over-sized, we may contact you to let you know if an extra shipping cost is required.

Description de la librairie : French books, over 230.000 titles & Spanish books.

Au sujet du livre
Librairie et conditions de vente

Les clients ayant acheté cet article ont également acheté :

[Envoyer à un ami] | [Ajouter aux demandes de livres]

Une partie du contenu de cette page est propriété exclusive de Muze Inc. Certaines données sont également fournies par Baker & Taylor, Inc. Copyright 1995-2006 Muze Inc. Limité à l’usage personnel et non-commercial. Tous droits réservés. Le contenu relatif aux livres est la propriété de Baker & Taylor, Inc. et de ses affiliés, il est soumis au Copyright et est protégé par les lois applicables sur les droits d’auteur.
Une partie du contenu de cette page est propriété exclusive de VNU Entertainment Media (UK) Ltd., 2006, Georg Lingenbrink GmbH & Co., Tite Live, S.A. ou Informazioni Editoriali S.p.A. Tous droits réservés.

Libraire :

Libraire : Nomade Books
Adresse : Buenos Aires, BsA, Argentina
Vendeur AbeBooks depuis : 13 décembre 2004

Historique d’évaluation du vendeur

Evaluation actuelle:
(6 derniers mois)

Mois dernier:

3 derniers mois:

12 derniers mois:

Réduire la fenêtre

C’est moi qui faisais naître tout ce qui est à paître

La parole première ayant tenue par Dieu

Si n’étais-je pas Dieu en personne

Moi j’étais à Lui plus proche

Que les autres choses

À naître au monde

Monde si cruel

Si douce même
Quand en me pénètre

Le pinceau d’un peintre

À dessiner les mouvements

De la vie nouvelle conçu dans mon

Ventre sans en avoir aucune pitié à moi

Par rapport de scientifiques à gages convenues

Dokument o suradnjio Petog korpusa i HR Herceg-Bosna – Šantić-Dudaković pismo molbe za pomoć od Republike Hrvatske

Evo direktnog pristupa dokumentu koji pokazuje tko laže: Pismo Molbe za Pomoc

Enciklopedisti Wikipedije na bosanskom jeziku su me optužili za foto-montažu ovog dokumenta, jer pokazuje da herojstvo bošnjačkih generala baš nije bilo na onoj visini s koje se danas poje balade, a Peti korpus je formalno priznavao postojanje Hrvatske republike “Herceg-Bosna” i naravno, za javno oglašavanje istine onda kad su ova dva zločinca, potpisnika zvaničnog zajedničkog pisme – Molbe za spasavanje Bihaćke krajine i njihovi šefovi Alija i Franjo radili složno na podjeli BiH ja sam proglašem od Hrvata izdajnikom, jer služim – balijama, a od Bošnjaka sam optužen da sam ukrao 30 milijuna njemačkih maraka, i odnio u Belgiju, kako li sam ih samo iznio i gdje sam ih samo našao. Po cesti se nisu mogle sakupljati. Ako tolike pare fale, u državnom trezoru, a onamo ja ni u snu nisam mogao ući, ali Ljubijankić i Ibrahimpašić jesu, , dakle zašto BiH ne izda nalog da se lopov uhiti. Znate zašto?

Zato što bi se skidali nazivi ulica i trgova,slavnih rodoljuba koji su zapravo obični lopovi, a policija s nalozima dolazila hapsiti po kućama onih koji nosaju Zlatne ljiljane i priznanja za herojski otpor okupatoru, poput sejfe limara, . Da mi je samo znati otkud i s čijim parama iznikoše onolike velebne kuće, tvornice, kavane, benzinske pumpe. Pa naravno. Zaslužili ljudi. Nije lako bilo u sred rata dovoziti cisterne nafte iz Rumunije jer trebalo je proći Srbiju, srpsku republiku, HVO da bi se došlo u Bihać. (Ovu priču o dovozu rumunjske nafte ispričao mi je Nenad Ibrahimpašić, a nikad nije pronađena kvota avionskog goriva koja je pripadala Bosanskoj Krupi, tko li ju je samo i gdje smotao jer da ju je prolio smrdjelo bi pa bi se znalo gdje je proliveno, ali ovako će smrdjeti kroz cijelu povijest) . Ali u Bihaću ima ljudi s nadnaravnim moćima oni sve mogu i znaju.

Pogledajte dobro ovaj dokument, on govori da su kriminalci hrvatskog i bošnjačkog roda složno radili na izdaji BiH. Pustili narod i podjarivali da se tuče, danas bacaju druge staklene perle da se narod zabavlja, a oni bogate li se bogate. E pa džaba vam oni, kad ih durate isti ste ko i oni.

Kliknite na gornji tekst da vidite bratsko pismo Šantića i Dudakovića, malo vremena prije nego što će Šantić bez traga nestati, a Duidaković nahrpati 110 kila sala na herojska pleća.

RAZUMJETI BOSNU

Ništa nije vječno osim vječnosti same
i njezinog djetinjeg cjelova na čelu
mrtve majke
Padaju, padaju zvijezde ove noći
u smeđu i gustu vodu jezera koje
slutim
pod samostanskim prozorima,
poput prisustva smrti, sveopćeg bola; prošlosti
što se jednostavno okrenula i otišla
ne pruživši čak ni ruku
na rastanku
smežurane, blijede zvijezde,
studene
kao čelo mrtve starice,
taj čuveni poljubac koji će odmah ući
u budućnost
moju i Tvoju, našu;
budućnost na čijem nebu treperi
zvijezda moga dalekog zavičaja
plutajući po spokojnoj površini jezera
u Wigrima
Eh, dobri ljudi, zalutali u magli poljske
jeseni
To je, eto, Bosna.

13. 10. 1995. Samostan u Wigrima

COMPRENDRE BOSNIE

Rien n’est éternelle à part de l’éternité seule
Et de son baiser enfantin sur le front
De la mère morte
Ils tombent, tombent des étoiles cette nuit
Dans l’eau brune et épaisse du lac que je
pressente
sous les fenêtres du monastère,
comme la présence de la mort, de la douleur omniprésente; du passé
qui s’est simplement tourné et parti
en NE tendant même pas la main
ridée,
d’adieu, étoiles pâles,
froides
comme le front de la vieillarde morte,
ce baiser illustre qui va immédiatement entrer
dans le futur
le mien et le Tien, le notre;
le futur dont le ciel scintille
l’étoile de mon pays natal lointain
flottant sur la surface paisible du lac
des Wigrimes
Eh, bonshommes, perdus dans le brouillard de l’automne
polonaise
Voilà, c’est ça, la Bosnie.

13. 10. 1995. Monastère en Wigrimes
(TRADUCTION DE CROATE – THOMAS DRETART)