Tržišno rešenje

TR na Twitteru

noreply@blogger.com (Slaviša Tasić) — Fri, 27 Jan 2012 20:43:00 +0000

Odavno imamo Twitter nalog, ali do sada je on služio samo za automatsko prenošenje linkova za postove koji se pojavljuju ovde. Od danas počinjemo i aktivno da tvitujemo. To znači da će osim postova sa TR na našem nalogu biti i drugih linkova i kratkih komentara. A pošto svi tvitujemo sa istog naloga uz tvitove ćemo ostavljati inicijale, da bi RRA znala koga da tuži.

Nije lako biti roditelj

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Thu, 26 Jan 2012 20:25:00 +0000

Norveška:

Anurup and Sagarika Bhattacharya - an Indian couple from Kolkata are living a nightmare in Norway. Their children - a three-year-old son and one-year-old daughter - were taken away from them by Norway's child protective services and placed in foster care eight months ago.

The drastic measure was taken because, according to the child protective services, the couple were not bringing the children up properly. What did they do wrong? They fed the children with their hands and the infants slept in the same bed as the parents.

Dobro ih nisu optužili za pedofiliju - siguran sam da čak po malo i vire dok kupaju decu.

Bafet i sekretarica

noreply@blogger.com (Slaviša Tasić) — Thu, 26 Jan 2012 19:00:00 +0000

Voren Bafet, mijilarder i levičar, pre par godina je izjavio da njegova sekretarica plaća više poreza od njega; iako ne može da bude tačna, ova priča je posle bezbroj ponavljanja počela da se tretira kao fakt; na kraju je mit ozvaničio Obama u poslednjem obraćanju Kongresu, kojem je sekretarica Vorena Bafeta pozvana da prisustvuje kao simbol društvene nepravde.

Poreske stope na dohodak u SAD su jako progresivne, možete plaćati od 0 do 35% poreza, u zavisnosti od toga koliki vam je dohodak. Evo nekih rezultata takvog sistema:

Gotovo polovina domaćinstava plaća 0%. To su praktično svi u donjoj polovini lestvice zarada.

1% onih koji najbolje zarađuju plaća skoro 40% ukupno prikupljenog poreza na dohodak u SAD.

10% onih koji najbolje zarađuju plaća oko 70% ukupno prikupljenog poreza na dohodak u SAD.

Evo nekih potpunijih podataka ovde, a za dalju diskusiju o nejednakosti i preraspodeli u SAD imate ovaj moj post.

Gde onda Bafet greši? Bafet je, naravno, mislio na poreske stope, ne na ukupan porez. Prvi uslov za to da on plaća manju stopu poreza od sekretarice je da se radi o vrlo dobro plaćenoj sekretarici, tako da njena efektivna stopa poreza iznosi preko 15%. Većina ljudi plaća manje od toga.

U drugom uslovu se krije trik. Voren Bafet ima vrlo malo prihoda od plate, a mnogo investicionog dohotka. Investicioni dohodak, odnosno dobici od kapitala, oporezuju se sa 15%. Tako se može dogoditi da sekretarica na godišnju zaradu od 100 hiljada dolara plati 20% poreza, a Bafet na svoju godišnju zaradu od 100 miliona investicionog dohotka plati 15%.

Da li je to fer? Nije -- nije fer prema Bafetu. Na novac koji je Bafet investirao i od kojeg sada ubire prihod, Bafet je već platio porez na dohodak (ili porez na profit, koji je takođe 35%). Sad od tog neto novca on kupuje i prodaje akcije i onda na zaradu od toga plaći još 15% poreza na kapitalnu dobit.

Da on sada ima na raspolaganju bruto novac, njegova sadašnja zarada bi bila veća. Ali pošto je već platio poreze na dohodak i profit, on sada može da špekuliše samo svojim već oporezovanim kapitalom. Kapital nije ništa drugo neko akumulirana zarada i na taj početni kapital je porez na dohodak, bilo da je to uradio Bafet, njegova firma ili njegov deda, već bio plaćen. A ovih 15% koje on sada plaća na upotrebu tog kapitala se dodaje na sve to.

Da sumiram, ovde se dogodilo sledeće. Bafet je (prethodnih godina) već platio porez na dohodak po višoj stopi od one koju plaća njegova sekretarica; on taj svoj neto dohodak nije potrošio nego ga sada koristi kao kapital; onda mu se na dobitke od tog kapitala danas nakalemljuje još 15% poreza.

E, onda je Bafet uzeo samo tih dodatnih 15% koje plaća danas i uporedio sa stopom koju plaća sekretarica na svoj ukupni dohodak i zbunio i sebe i predsednika.

Struktura javne potrošnje

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Wed, 25 Jan 2012 12:27:00 +0000

Radim na pripremi neke baze podataka državne potrošnje u Srbiji (koja će, nadam se, u nekom relativno bliskom periodu postati javna) pa sam mislio da će vam možda ova tabela biti zanimljiva. Radi se o funkcionalnoj klasifikaciji konsolidovanog izvršenja budžeta Srbije i fondova socijalnog osiguranja za 2010. i 2006. godinu (dakle, nema lokalnih samouprava, jer za njih nisam imao funkcionalnu klasifikaciju).

Često možete da vidite budžet po organizacionoj klasifikaciji (po državnim organima) ili po ekonomskoj klasifikaciji, ali se retko može naći ovakav prikaz:

	% javne potrosnje	% BDP
000 SOCIAL PROTECTION	45.7%	17.7%
100 GENERAL PUBLIC SERVICES	6.3%	2.4%
200 DEFENSE	3.9%	1.5%
300 LAW AND ORDER	5.9%	2.3%
400 ECONOMIC AFFAIRS	8.7%	3.3%
500 ENVIRONMENT	0.3%	0.1%
600 COMMUNITY	0.5%	0.2%
700 HEALTH	17.9%	6.9%
800 CULTURE	0.8%	0.3%
900 EDUCATION	10.1%	3.9%

Kao što možete da vidite, skoro 75% javne potrošnje na centralnom nivou je u 2010. godini išlo na različite socijalne programe (uključujući penzije), zdravstvo i obrazovanje. Sve ostalo (vojska, policija, sudovi, zatvori, kultura, subvencije itd.) čini svega jednu četvrtinu.

Ključ značajnog smanjenja javne potrošnje se krije u reformi penzijskog sistema, finansiranja zdravstva i prosvete, ne u smanjenju administracije, nacionalnih penzija, broja poslanika, broja ministara, subvencija za strane investicije ili za poljoprivredu.

Birokratija i subvencije su problem za opšte poslovno okruženje, jer otežavaju posao i narušavaju konkurenciju, ali kada govorimo o javnim finansijama, to su prilično trivijalne stvari u poređenju sa penzijama, zdravstvom i prosvetom. Recimo, 400 miliona evra koje će država u periodu 2013. - 2015. da izdvoji za kapital Razvojne banke je jedva nešto više od jednomesečne isplate za penzije.

Infrastruktura i vreme

noreply@blogger.com (Aleksandar Stevanović) — Tue, 24 Jan 2012 19:56:00 +0000

Govori se o infrastrukturi kod nas mnogo i najčešće plitko, da ne kažem tupavo. Jedan segment značaja kvalitetne infrastrukture niko ne pominje - dobra infrastruktura (koja uključuje i dobar logistički menadžment) optimizuje vreme koje jedno društvo ima na raspolaganju za produktivne aktivnosti. Ako prigradski voz u Bernu uvek polazi u 8.12h, a gradski autobus na ukrštanju sa vozom uvek čeka putnike u 8.19, da bi krenuo u 8.20 i stigao na odredište u 8.44, ne postoji mogućnost da se vreme rasipa na najgluplju i najneproduktivniju stvar, čekanje da se nešto desi u neodređenom periodu. Isto važi i za međugradske vozove i naravno, još bitnije, robni transport.

Pivo za prosperitet

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Tue, 24 Jan 2012 19:13:00 +0000

Skrećem pažnju na veoma zanimljiv članak (prvi deo, drugi deo) o istoriji prohibicije i različitim načinima na koje su se pivopije dovijale da dožu do piva..

Neki su pravili svoje pivo, odatle ova pesmica:

Mother's in the kitchen, washing out the jugs;
Sister's in the pantry, bottling the suds;
Father's in the cellar, mixing up the hops;
Johnny's on the porch, watching for the cops.

Postojalo je i "pivo na iglu", za one koji nisu znali sami da ga naprave:

Even when de-alcoholized according to the letter of the law, near beer was often delivered to customers with a separate package containing a portion of the raw alcohol boiled off. The drinker then squirted the alcohol back into the near beer with a syringe, thus making what was commonly called "needle beer."

Ali, izgleda da je glavni pomak ka legalizaciji bila ekonomska kriza:

As unemployment reached epidemic proportions, few could deny the obvious truth that legalizing beer would create thousands of new jobs virtually over night. At the same time, desperately-needed new government revenue would be generated in the form of beer taxes. "Beer For Prosperity" became the anti-Prohibition battle cry.

In New York City, Mayor Jimmy Walker demonstrated his support for the cause by organizing a day-long Beer Parade on May 14, 1932. An estimated 100,000 people turned out to cheer for the legalization of beer. One New Yorker in attendance, a toddler, held a sign that read, "My daddy had beer, why can't I?" Some 40,000 Detroiters held a similar event in the Motor City on the very same day. Marchers in the parade chanted "Who wants a bottle of beer?," baiting spectators to call back, "I do!"

Neki ostaci prohibicije su i danas prisutni:

Government regulation, however, did little to restrain what was perhaps Prohibition's most sinister outgrowth. The criminal groups which had made widespread disobediance possible throughout Prohibition emerged in 1933 strong, well financed and well connected. Crime was now organized, and these criminal institutions are with us still today.

Kina i iPhone

noreply@blogger.com (Slaviša Tasić) — Tue, 24 Jan 2012 16:12:00 +0000

Blic prenosi priču NY Timesa o proizvodnji iPhonea u Kini. Kina proizvodi iPhone i druge proizvode Applea, Obama je uznemireno upitao Stevea Jobsa zašto je to tako, a Jobs je objasniio da Kina ima jeftinu radnu snagu i dobru organizaciju. Iz svega toga, zaključak je, Kina dobija a Amerika gubi.

Sve je to lepo ispričano, narativ je privlačan i ima smisla -- sve dok se ne pogledaju brojke.

A brojke izgledaju ovako. U vrednosti sofistifikovanih proizvoda najviše udela imaju tehnološko znanje i dizajn, najmanje prosta radna snaga. iPhone je proizvod dizajniran u Kaliforniji, koji upotrebljava delove proizvodene od strane raznih firmi od Nemačke do Južne Koreje i Tajvana. Sve se to sklapa u Kini i zbog toga na iPhonu piše "Made in China", ali vrednost koju kineska radna snaga dodaje iPhoneu je samo 1.8% njegoove ukupne vrednosti. Pogledajte grafik koji pokazuje raspodelu vrednosti radne snage, dizajna, materijala i profita u iPhoneu, originalno preuzet iz ovog rada (pdf):

Ima tu još jedna zanimljiva stvar, koja nije tema linkovanih članaka NY Timesa i Blica. Kada se iPhone iz tih raznih delova sastavi, Kina ih pošalje nazad u SAD. To se tretira kao kineski izvoz i kao američki uvoz. Tako se računovodstveno dobija da SAD ima deficit u trgovini sa Kinom u proizvodima Applea, iako ubedljivo najveći deo profita i plata ide na vlasnike i zaposlene Applea u SAD. Sve to govori o relativnosti, možda i besmislenosti, međunarodne trgovinske statistike. Kina od svakih 100 dolara vrednosti izvoza iPhona u SAD ima tek 1.80 dolara prihoda (a i to nije čist profit nego uglavnom plate). I ovo nije izuzetak nego pravilo -- iako se brojke razlikuju, isti princip važi i za druga strana ulaganja.

Bilo bi zanimljivo izmeriti strukturu vrednosti za neke inostrane stvari proizvedene u Srbiji -- a naročito one koje dobijaju državne subvencije po zaposlenom. Ako se stvar sklapa u zemlji ne znači i da njena celokupna vrednost ostaje u zemllji. Ako se i izvozi, sama vrednost izvoza ne govori ništa o neto dodatoj vrednosti koja je stvorena ili ostaje u zemlji. A ako u račun ubacite i izdašne subvencije, moguće je i da neko strano ulaganje bude čist gubitak za zemlju i pored toga što vam povećava izvoz.

Evrozona živnula

noreply@blogger.com (Slaviša Tasić) — Mon, 23 Jan 2012 18:16:00 +0000

Očekujte privremeno olakšanje dužničke krize, a zatim, u zavisnosti od vaše političke procene, ili osetnu inflaciju u evrozoni ili slom još većih razmera nego što bi bio sadašnji.

To je bila moja prognoza posle decembarske odlluke Evropske centralne banke da bankama ponudi neograničenu količinu trogodišnjih kredita po kamati od 1%. Prvi deo se već ostvario. Prinosi na obveznice širom evrozone su pali, Španija i Italija su u jednom trenutku mogle pozamljivati samo po 6-8%, a sada su prinosi na njihove dvogodišnje obveznice ispod 4%. Čak i B92, koji mesecima davi sa svojim vestima o evrogedonu, sada javlja da je evro živnuo.

Uspon će trajati još neko vreme, kreditiranje se nastavlja u februaru i ECB nije rekla kada će prestati. A od odluke kada i na kojem nivou porasta novčane mase će se završiti zavisi nastavak sage.

U gornjem zaključku se nisam mnogo obazirao na treću mogućnost, pre svega zato što mislim da je ona sada u Evropi uglavnom teorijska. Ali upravo je to mogućnost na koju se kladi ECB. U osnovi tog scenarija je viđenje da je veliki dug samo jedna strana problema. Druga strana istog problema je kriza stagnacije realnih ekonomija kriznih zemalja. To je u suštini tačno -- ako recimo Italija uopšte ne smanjuje svoj dug, ali njen GDP počne da raste po 3% godišnje, ili još bolje, njen nominalni GDP-a raste po 5% (3% realnog rasta plus 2% inflacije), onda se udeo duga u GDP-u rapidno smanjuje. Mnoge krizne zemlje čak i nemaju tako visoki dug u poređenju sa Nemačkom ili SAD, ali u kombinaciji sa predviđenim stopama rasta, perspektive za smanjenje tog duga u odnosu na njihov GDP su jako loše i otuda nepoverenje investitora, rast kamata i kriza.

ECB se nada da labavija monetarna politika sada može podstaći rast. To nije neka propala kejnzijanska ili inflacionistička teorija, to je u osnovi realna mogućnost. Jedan deo problema sa recesijama i u SAD i u EU je upravo spontan pad novčane mase u prethodnim godinama. U SAD sada M2 raste, ali je pala u ključnim trenucima u 2008. -- novi monetaristi kao Scott Sumner čak misle da je to, a ne finansijska kriza, glavni uzrok recesije. Ili pogledajte ovaj grafik M3 u Italiji -- takav pad novčane mase bi i najzdraviju ekonomiju odveo u recesiju.

Slično se dogodilo prilikom Velike depresije u SAD. Zbog masovne propasti banaka, novčana masa, koja se tada nije ni merila, opala je za trećinu. Šta god da je bio uzrok prvobitnog šoka, takav masovni nestanak novca je sam po sebi mogao stvoriti i definitivno je produžio depresiju. Deflacija nije sama po sebi loša stvar ako govorimo o dugoročnoj politici čvrstog novca, kao što je to bilo u vreme zlatnog standarda. Ali iznenadna deflacija u kratkom roku je pogubna. Kao što inflacija veštački podiže ekonomsku aktivnost na kratak rok, tako je deflacija veštački spušta.

U ovom smislu, novčana ekspanzija ECB može ublažiti krizu. Može pokrenuti ekonomiju a da to ne rezultira inflacijom, i da zbog toga udeo dugova u GDP-u počne da opada. Moguće je i neko srednje rešenje, između inflacije i rasta. Za kratkoročna pitanja duga i opstanka evrozone čak i nije toliko važno da li se ovom ekspanzivnom politikom podstiče rast ili inflacija, sve dok raste nominalni GDP.

To je optimistični scenario kojem se ECB nada. U prethodnom postu čiji sam zaključak linkovao napisao sam da je očigledno rešenje sada za banke da pozajme po 1% od ECB, kupe državni dug po 4-5% i uživaju. Ovaj alternativni, optimistični, scenario je da banke uzmu po 1% od ECB, ali onda to nekako ubace u realnu ekonomiju, na osnovu čega realna ekonomija raste, što onda olakšava problem duga i smanjuje udeo duga u GDP-u. Ako se sve poklopi, evozona može da uz pomoć nešto boljeg rasta u narednih par godina i umerene inflacije smanji dugove i onda se uz mikroekonomske reforme i kresanje potrošnje vrati na održiv put. Vidite koliko je taj scenario problematičan. Da li je nelikvidnost jedini problem realnih ekonomija u kriznim zemljama evozone? Koliko su banke voljne da pozajmljuju kada bankarska regulacija i dalje favorizuje državni dug umesto komercijalnog kreditiranja? Mogu li ove zemlje smanjiti potrošnju? Do sada su je smanjivale jedino kad nisu imale gde -- sada kada imaju malo vazduha nisam siguran de će nastaviti. Mnogo su verovatniji scenariji sa bankrotstvima i inflacijom. U ECB sve to znaju, ali su se uhvatili za poslednju slamku.

Tržišno rešenje za Kosovo, Folklandska ostrva i ostale problematične teritorije

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Sat, 21 Jan 2012 09:22:00 +0000

Piše Stiv Henke:

This is where markets come in. The Falklanders would have to be compensated by Argentina. The referendum would be designed so that Argentina could offer a cash incentive. Before the referendum, Argentina would deposit an amount (let's say USD $500,000) in escrow, in Swiss bank accounts for every man, woman and child who had proven their Falklands residence prior to the referendum.

If the referendum went in Argentina's favor (over 80% of eligible voters casting a "yes" vote), then the funds in escrow would be transferred and Argentina's unambiguous sovereignty over the Falklands would be established. Argentina's cost, in this hypothetical, would be about USD $1.6 billion.

A transparent market solution for the Falklands and other disputed territories would be a cost-effective way to unambiguously establish sovereignty — a way that avoids blundering into unwanted wars and spilling blood, sweat and tears.

Gojaznost i džank fud

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Tue, 17 Jan 2012 18:15:00 +0000

Novi nalazi:

The new study published in journal Sociology of Education was produced from a review of data from the Early Childhood Longitudinal Study by Jennifer Van Hook, professor of sociology and demography at Pennsylvania State University, and her colleague Claire Altman. Van Hook and Altman found that in the subsample of 19,450 children grades fifth through eight, more than 59 percent of fifth graders and 86.3 percent of eighth graders attended schools where junk food was sold. According to the press release, while there was a significant percentage of students attending schools where junk food was sold, there was not a disproportionate number of students considered obese or overweight in these schools compared to institutions where junk food was absent.

“There has been a great deal of focus in the media on how schools make a lot of money from the sale of junk food to students, and on how schools have the ability to help reduce childhood obesity,” Van Hook said in the release. “In that light, we expected to find a definitive connection between the sale of junk food in middle schools and weight gain among children between fifth and eighth grades. But, our study suggests that — when it comes to weight issues — we need to be looking far beyond schools and, more specifically, junk food sales in schools, to make a difference.”

Takođe, obratite pažnju na ovo:

Van Hook said that the findings surprised the researchers so much that they held off publishing for nearly two years “because we kept looking for a connection that just wasn’t there.”

Kišobrani izazivaju kišu

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Mon, 16 Jan 2012 14:58:00 +0000

Stvarno, što je više kišobrana na ulici, to jače pada kiša!

Nesto slično tvrdi Blic a ne pada im na pamet da je uzročnost možda obrnuta.

Tekst u NPPE

noreply@blogger.com (Ivan Jankovic) — Sat, 14 Jan 2012 00:30:00 +0000

Moj napad na ideju frakcionalnog bankarstva i "maturity mismatchinga", objavljen u časopisu New Perspectives on Political Economy.

Tekst možete naći ovde.

Pismo Stiglitzu

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Fri, 13 Jan 2012 12:02:00 +0000

Nekako sam naleteo na pismo Kena Rogoffa Josephu Stiglitzu od pre 10 godina, a koje i dalje stoji na sajtu MMF-a. Obavezno pročitati. Između ostalog:

Let's look at Stiglitzian prescriptions for helping a distressed emerging market debtor, the ideas you put forth as superior to existing practice. Governments typically come to the IMF for financial assistance when they are having trouble finding buyers for their debt and when the value of their money is falling. The Stiglitzian prescription is to raise the profile of fiscal deficits, that is, to issue more debt and to print more money. You seem to believe that if a distressed government issues more currency, its citizens will suddenly think it more valuable. You seem to believe that when investors are no longer willing to hold a government's debt, all that needs to be done is to increase the supply and it will sell like hot cakes. We at the IMF—no, make that we on the Planet Earth—have considerable experience suggesting otherwise. We earthlings have found that when a country in fiscal distress tries to escape by printing more money, inflation rises, often uncontrollably. Uncontrolled inflation strangles growth, hurting the entire populace but, especially the indigent. The laws of economics may be different in your part of the gamma quadrant, but around here we find that when an almost bankrupt government fails to credibly constrain the time profile of its fiscal deficits, things generally get worse instead of better.

Toma promoviše KONEPS, Tadić kaže da imamo nepotrebne zakone

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Fri, 13 Jan 2012 10:58:00 +0000

Tomislav Nikolić kaže u intervjuu:

U Južnoj Koreji kompjuter izbacuje tenderske uslove i određuje pobednika. Zašto to ne bi moglo kod nas?

Očigledno govori o KONEPS-u, sistemu o kojem sam pisao pre izvesnog vremena. Moj problem sa naprednjacima je u tome što ni ovde on nije rekao "Kada ja pobedim, obećavam da ćemo u roku od godinu dana uvesti sistem poput onog u Južnoj Koreji". Ovako, čak nije ni obećao, samo je postavio retoričko pitanje.

Uzgred, Tadić je pre neki dan imao relativno dobar intervju u kojem je, između ostalog, rekao i:

Postoji čitav niz zakona i agencija koje su potpuno nepotrebne.

Pitanje je - ako zna da "postoji čitav niz zakona i agencija koje su potpuno nepotrebne", zašto nešto ne uradi po tom pitanju? Da li tvrdi da su za sve te zakone i agenciji krivi koalicioni partneri?

Dobro pismo čitaoca

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Thu, 12 Jan 2012 21:27:00 +0000

U Vremenu.

Heritage

noreply@blogger.com (Slaviša Tasić) — Thu, 12 Jan 2012 13:28:00 +0000

Izašao je indeks ekonomskih sloboda za 2012.

Napredak

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Thu, 12 Jan 2012 12:35:00 +0000

Pisali smo prethodnih godina u par navrata o konceptu slobodnih gradova koji promoviše Paul Romer, kao i o ideji seasteadinga, koji promovišu između ostalih, Patri Friedman (unuk Miltona Friedmana) i Peter Thiel, američki milijarder.

U izvesnom smislu, radi se o sličnim idejama - kako stvoriti teritoriju koja ne bi bila pod suverenitetom posojećih država, već bi mogla da definiše svoja pravila. Seasteading koncept podrazumeva nastanjivanje na moru (recimo, na velikim splavovima ili brodovima), dok koncept "Charter Cities"-a podrazumeva stvaranje posebnih administrativnih zona i izdvajanje istih iz suvereniteta države gde se nalaze.

U poslednje vreme je ostvaren napredak u obe inicijative.

Što se seasdeadinga tiče, već neko vreme postoji Seasteading Institute, gde pokušavaju da razreše neke tehničke probleme vezane za život na moru. Institut su napustili Dario Mutabžija (po imenu bih rekao da ima neke veze sa ovim našim prostorima) i Max Marty i osnovali startup firmu Blueseed. Ideja Blueseeda je da se na "plovilu" koje bi bilo ukotvljeno nekih 20 km od San Francisca otvori prostor za firme koje bi se bavile razvojem softvera. Suština je da danas firme iz Silikonske doline ne mogu da uvezu dovoljno kvalitetne radne snage zbog američkih imigracionih propisa, ali bi firme mogle da u međunarodnim vodama zaposle ljude da rade. Bili bi dovoljno blizu Silikonske doline, a opet ne bi morali da poštuju američke zakone. Evo i videa:

Što se tiče Charter Cities-a (koji i inače deluje kao realnija ideja), Parlament Hondurasa je izmenio Ustav da bi omogućio osnivanje posebnog regiona koji ne bi bio baš "pravi" deo Hondurasa. Recimo, sudski sistem bi bio potpuno nezavistan od sadašnjeg sistema. Više o tome pogledajte u članku koji je objavio Economist. Pogledajte i sajt Future Cities Development Inc., firme koja se bavi razvojem "slobodnog grada" u Hondurasu. Evo i videa u kojem govore predsednik Hondurasa i predsednik Parlamenta.

Malo bliske istorije koju smo zaboravili

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Wed, 11 Jan 2012 19:34:00 +0000

Današnja Vlada Srbije ima 20 članova. Previše, ako mene pitate.

Sa druge strane, pre 12 godina imali smo dve vlade - republičku i saveznu, koju Crna Gora nije priznavala, već su se sve odluke odnosile samo na Srbiju.

Republička Vlada je imala 36 članova (predsednik, pet potpredsednika, 23 "klasična" ministra i sedam bez portfelja) , a Savezna je u jednom trenutku imala 32 člana (predsednik, šest potpredsednika, 18 "klasičnih" ministara i sedam ministara bez portfelja).

Sve u svemu, Srbija je tokom 2000. godine imala 68 ministara. Brzo smo zaboravili.

Podaci Poreske uprave

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Tue, 10 Jan 2012 20:22:00 +0000

Prilično se prašine diglo oko objavljenih podataka Poreske uprave o najvećim dužnicima. Ja ove podatke uzimam sa velikom dozom rezerve, jer su, po mom iskustvu, ti podaci prilično nepouzdani.

Osnovni razlog je ogromna neažurnost Poreske uprave. Meni se negde 2009. godine desilo da, kada sam tražio od njih potvrdu da ne dugujemo za poreze, između ostalog sam dobio i podatak da smo u pretplati 200.000 dinara po osnovu poreza na fond zarada. Na moju konstataciju da taj porez ne postoji još negde od 2005. godine i da bi možda trebali da nam vrate te pare, ili da ih preknjižimo na nešto drugo, dobio sam odgovor: "Ma ne, naravno da niste u pretplati, nego još nismo proknjižili zaduženja."

Nedavno smo imali zanimljiv slučaj. Dobili smo opomenu da nismo platili porez na neki honorar. Mi proverimo sve i shvatimo da je Poreska uprava u stvari pogrešno unela podatke iz naše prijave (pogrešno su upisali bruto iznos honorara u mesto za poresko zaduženje). Na to su dodali zateznu kamatu za jedno 3 godine (pošto je honorar bio isplaćen još 2008. godine). Na našu žalbu su odgovorili sa, otprilike "Prihvata se žalba. Pošto je grešku napravio poreski obveznik, osnovni dug se briše, ali ostaje dug za kamatu." Zvao sam ih telefonom da se opet žalim, rekli su mi "Da, to je kolega uzeo tipski odgovor. Ništa ne brinite, sad sam vam obrisala i dug po osnovu kamate." Preko telefona.

Ali, najveći problem za koji znam ima jedna osoba koja je kupila firmu u privatizaciji i već 7-8 godina ne može da otpiše stare poreske dugove (nastale u periodu pre privatizacije, koji se brišu po osnovu Zakona o privatizaciji). Iako ih je on izbrisao iz svojih knjiga, nikako nije uspeo da ubedi Poresku upravu da ih i oni izbrišu. Koliko on zna, ti dugovi se i dalje negde vode, iako nema nikakvog zakonskog osnova. Uz redovne i zatezne kamate, ko zna o kojim parama se do sada radi.

Zašto neću da te zaposlim?

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Tue, 10 Jan 2012 16:07:00 +0000

Komentator Stevan mi šalje linkove na nekoliko vrlo zanimljivih postova (na jedan od njih je linkovao i Pavle sa CVN bloga).

Radi se prvo o postu This is why I don't give you a job, zatim o postu I don't give a job. Am I being antisocial? (oba napisao Mađar Jakab Andor) a na kraju i o postu Pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite domaćeg blogera Ivana Minića.

Postovi su generisali stotine komentara, verujem da ih je dobar deo naših čitalaca već pročitao. Ali, ako niste, obavezno ih pročitajte. Pročitajte, ako imate vremena, i komentare na Ivanov post.

Friedman i De Vito o društvenoj odgovornosti kapitala

noreply@blogger.com (Ivan Jankovic) — Tue, 10 Jan 2012 06:47:00 +0000

Svi znamo za Friedmanov klasični članak o društvenoj odgovornosti kapitala.

Ispod je briljantni govor Deni De Vita iz filma "Other people's Money" (De Vito glumi "neprijateljskog preuzimača"), koji izlaže istu ideju.

Ovde je kratka recenzija filma iz 1991.

Doublespeak

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Mon, 09 Jan 2012 19:36:00 +0000

Oliver Ivanović kaže da su gužve na prelazima ka Kosovu nešto veće zbog praznika, ali i zbog pooštrene procedure ustanovljene dogovorom o slobodi kretanja.

Stvarno, pooštravati granične kontrole putem sporazuma o slobodi kretanja je jedan od boljih primera doublespeaka koji sam čuo u poslednje vreme. Na kraju će "Upravu carina" da nazovu "Upravom za slobodni protok robe i ljudi", a "čekanje u redu" će postati "participativni proces".

A Man of Little Faith

noreply@blogger.com (Ivan Jankovic) — Thu, 05 Jan 2012 20:13:00 +0000

Moj novi blog na engleskom, koji se uglavnom bavi mojim revizionističkim viđenjem veze između libertarijanizma i američke političke tradicije, ali ću možda komentarisati i nešto o Kanadi u budućnosti.

Linkovi

noreply@blogger.com (Marko Paunović) — Wed, 04 Jan 2012 14:14:00 +0000

1. 20 under 20 video - inicijativa Petera Thiela. Ako imate ideju, javite im se.

2. Tuča metlama u Crkvi Hristovog rođenja.

3. Predlog zakona u Kaliforniji koji bi zahtevao upotrebu kondoma u porno filmovima. Iza predloga ne stoje političari, već zabrinuti građani.

4. Ko u Americi čita naučne radove o literaturi? Skoro niko.

5. Kanada se povlači iz Kjoto protokola, najavljuje ministar ekologije.

He said meeting Canada's obligations under Kyoto would cost $13.6bn (10.3bn euros; £8.7bn): "That's $1,600 from every Canadian family - that's the Kyoto cost to Canadians, that was the legacy of an incompetent Liberal government".

6. Gde investira kineski državni investicioni fond, u Afriku, Bliski Istok, Rusiju, Brazil? Ne, 60% je investirano u SAD:

7. Da li su prave elektronske knjige konačno stigle?

8. Blogovanje pre kompjutera - kako je Martin Luter koristio socijalne mreže u vreme reformacije.

9. Možda te brze pruge i nisu tako sjajna ideja - kažu kineske vlasti.

10. Francuska, Turska i genocid.

The French law requiring people to refer to the massacres as a genocide is wrong; the Turkish law that prohibits people from calling the massacres a genocide is also wrong. Neither law should exist; both countries should step down.

11. Preporučujem gledanje serije Sherlock, kod koje je najzanimljivije to što se dešava u današnje vreme. Između ostalog, Sherlock Holmes ima svoj sajt/blog "Science of Deduction", a Dr. Watson je povratnik iz rata u Afganistanu. Prva sezona je imala tri epizode/filma, a toliko je najavljeno i za drugu.

12. Igrao sam Assassin's Creed: Revelations preko praznika. Sjajna je igra, ali me je sve vreme po malo mučilo to što je igra postavljena tako da moraš da budeš na strani Turaka i boriš se protiv Vizantinaca koji pokušavaju da vrate dinastiju Paleologa na vlast. Najčudnije je to što je igra pretežno razvijena u Ubisoftovim filijalama u Bukureštu i Kijevu. Igra se pretežno odigrava u Konstantinopolju/Istanbulu početkom 16. veka.

13. Kad smo već kod toga, pogledajte neke od zanimljivih podataka koje objavljuje The Entertaintment Software Association:

The average gamer is 37 years old and has been playing for 12 years. Eighty-two percent of gamers are 18 years of age or older.
Forty-two percent of all players are women and women over 18 years of age are one of the industry's fastest growing demographics.
Today, adult women represent a greater portion of the game-playing population (37 percent) than boys age 17 or younger (13 percent).
Twenty-nine percent of game players are over the age of 50, an increase from nine percent in 1999. This figure is sure to rise in coming years with nursing homes and senior centers across the nation now incorporating video games into their activities.

Knjiga decenije

noreply@blogger.com (Ivan Jankovic) — Mon, 02 Jan 2012 05:54:00 +0000

Reč je o novo-objavljenoj knjizi "Freedom Betrayed: Herbert Hoover's Secret History of the Second World War and its Aftermath" koju je napisao bivši predsednik Herbert Hoover još 1964, ali koja je objavljena tek pre dva meseca, u izdanju Hoover Instituta, sa odličnim dugačkim predgovorom George Nasha. Ovde su neki vrlo dobri izvodi iz knjige na National Review, sa sve vrlo ljutitim komentarima čitalaca, a ovde jedan dobar radijski intervju o njoj (ja sam kupio knjigu preko Amazona u Kanadi za 50 dolara, ali se sada više ne može naći, odnosno košta 400 dolara ili tako nešto. Jedino gde je možete nabaviti po staroj ceni je na samom sajtu Huverovog instituta, link gore).

Pokušaću da ukratko objasnim zašto tu knjigu smatram knjigom decenije (u najmanju ruku!). Najpre, većina nas liberala ima negativan stav prema Huveru zbog njegove ekonomske filozofije i uloge koju je igrao kako u Hardingovoj administraciji tako i kao predsednik 1929-32. 1921 je bezuspešno pokuašavao da ubedi Hardinga da se mora nešto učiniti da se bori sa recesijom, i kad nije uspeo, zakleo se da nikad više neće dozvoliti da se slična epizoda ponovi (tzv Zaboravljena depresija 1921 koja je prošla vrlo brzo i lako, iako, ili baš zato što, država ništa nije učinila). Kad je došla Velika Depresija 1929 Hhuver je reagovao podizanjem državne potrošnje, infrastrukturnim radovima, podizanjem carina, opštom ekspanzijom državne aktivnosti zbog koje ga je čak i Ruzvelt napadao u kampanji 1932.

Međutim, u kasnijem periodu Huver je došao sebi, ne samo u pogledu ekonomske filozofije i opasnosti državnog intervencionizma, nego jednako tako i u pogledu opasnosti i stranputica spoljnjeg vojnog intervencionizma. Knjiga koja je pred nama predstavlja verovatno najbolje, najpotpunije i najubojitije delo istorijskog revizionizma II svetskog rata koje je ikad napisano u Americi. I posebnu težinu joj daje fakat da je autor bivši američki predsednik koji govori kao direktni učesnik mnogih događaja o kojima piše. Vrlo teško će biti u bubućnosti govoriti o revizionizmu kao nekoj ekstremističkoj ideologiji tipova sa margine koje ne treba slušati.

Mislim da ću učiniti dovoljno da vas zainteresujem ako kažem da knjiga tvrdi da je Amerika trebalo da pusti Hitlera i Staljina da ratuju međusobno do istrebljenja a ne da ulazi u rat, da je Ruzvelt prisilio Japan da napadne Ameriku svojom politikom ekonomskih sankcija i vojnog pritiska, da je tzv Appeasement bio mudra politika, a Čerčil manijak i ratni huškač opsednut histeričnom mržnjom prema Nemačkoj, da je ključna greška napravljena sa garancijama Britanije Poljskoj kojima je Britanija "bacila zapadnu civilzaciju pod točkove Hitlerove ratne mašinerije koja se kretala ka Rusiji", da je Ruzvelt bio fasciniran Staljinom i da je podržavao i pomagao komuniste na svakom koraku, a da je njegova najbliža okolina bila sastavljena od ruskih špijuna, da je politika bezuslovne predaje bila katastrofa, kao i bombardovanje Nemačke i bomba bačena na Hirošimu, da je Ruzvelt sa svojim komunističkim saradnicima predao Kinu komunistima itd.

Na stotinama strana Huver ne daje samo svoje impresije i analize nego citira mnoge dokumente i originalne diplomatske depeše, kao i svoje govore i pisma iz 1940ih godina koji potvrđuju bukvalno sve navode "konspirološke" revizionističke istoriografije, i ide još dalje. Analiza kako je došlo do američkog ulaska u rat sa Japanom u poglavljima 38-43 se čita kao pravi triler. Ona pokazuju da je japanska vlada bukvalno na kolenima molila Ruzvelta za mirovni sporazum tokom leta i jeseni 1941, i da je ovaj sve to uporno odbijao bez obrazloženja zato što je hteo rat!!! Ne, ne varaju vas oči, to sve govori bivši američki predsednik, a ne neki desničarski profesor istorije koga će establišment da prećuti ili otpiše kao "kranka".

Ova knjiga je po mom sudu verovatno najvažnija politička knjiga koja je objavljena posle Solženjicinovog "Arhipelaga Gulag". Ona minira ne samo narativ o dobrom Drugom svetskom ratu i plemenitoj antifašističkoj borbi, nego i njihove filozofske i političke osnove. U američkom kontekstu to znači da autoritetom bivšeg predsednika podupire sve teorije "stare desnice" i "izolacionista" (koje Huver hvali, i kaže da nije postao član "America First" komiteta samo zato što je verovao da će u sprovođenju njegovih ciljeva biti efikasniji kao slobodni strelac). I gura u prvi plan jasne dokaze da su Ruzvelt i progresivna struja američke politike bili deo istog fronta sa komunistima, ne samo vojno nego i ideološki. Drugi svetski rat je, kako to zgodno kaže Mencius Moldbug, bio rat komunizma protiv nacizma, i komunizam je pobedio. Huverov magnum opus predstavlja konačnu tačku na istorijske lagarije o "antifašizmu" i otvara novi konitent koji je do sada bio sakriven ili prikriven hagiografskim maglama "dobrog rata" i pobede nad monstrumom Hitlerom.

Nije zato čudo što je knjiga bar za sada potpuno ingorisana kako od strane levičara tako i desničara. Ona ruši osnove oba pogleda na modernu istoriju. Levičari obožavaju Vilsona i Ruzvelta i njihove krstaške ratove za demokratiju i svetsku pravdu, a posebno protiv "fašizma", dok neokonzervativci još "nisu sreli rat kojim nisu bili oduševljeni". I jedni i drugi misle da je dovođenje u sumnju ispravnosti Ruzveltove politike u II svetskom ratu ravno nacionalnoj izdaji i nitkovluku najgore vrste. Sad će pored poslovičnih paleokonzervativaca, raznih krankova i ekstremista vrednih prezira morati da kao "prikrivenog branioca fašizma" prikažu i bivšeg američkog predsednika, uglednog političara, humanitarca i diplomatu. Ova knjiga širi pukotinu u intelektualnom monolitu današnje Amerike u kome su Vilson-Ruzvelt kolektivizam i neokon filozofija jedina dva respektabilna "gledišta". Održavati taj privid sa novom Huverovom knjigom postaje mnogo teže. Posle nje, da i ja iskoristim izlizanu figuru, ništa više neće biti kao pre.