The post Радован Дамјановић „Људи ништа не знају“ бр. 89 appeared first on Васељeнска ТВ.

Духовне везе Срба из Подунавља и оних на Истоку који сe данас зову Руси, савремене су првим миграцијама између Британије и Индије пре око осам миленијума, јер су у питању заједнички преци истог народа који је источник мезолитског континуитета културе у Евроазији. Руси (Раси, Роси) су србски народ, а Расија није наша „мајка“ већ „ћерка“, а до пре 200 година домовина нам била заједничка, о чијем континуитету сведоче сарбатски Венети који се још у античко време помињу као склоп држава од Јадрана до Архангеловска!(1)

Да су Руси србски народ сведоче предање и историографија. Једна мапа (бакрорез) Ђакома Кантелија са краја 17-ог столетја из Рима, приказује србско краљевство под именом Србија и Расија. Срби су најстарије и поред Арија једино опште име, за разлику од руског и свих осталих народних, племенских и помесних назива којих има скоро 1000! Проблем је још у томе, што Срби нису само етничко име, већ титула, назив за касту и име за расу!

У време Јарослава Мудрог, појавило се србско Законоправило у 14 наслова, али оно није могло да буде преведено са „грчког“ језика који тада још није постојао, јер се Европа упознала са „старим Грцима“ тек у време ренесансе и столетјима после ње, када је фалсификована владајућа историја. Нити је Законоправило, могло да буде преведено на „руско-словенски“ који је такође измишљен, пошто су старосрбски и староруски били један језик, све до реформи Петра Великог и Вука Караџића које су од њега направиле два језика.(2)

Законоправило се појавило у Русији око 1225. а званично је признато у Руској цркви 1274. године и основа је руског црквеног права, али је први пут штампано на руском језику тек 1650. године! Зашто је било потребно више од четири столетја за његово превођење на руски, када се поуздано зна да је до тада умножавано (преписивано)? Одговор је веома једноставан, старим Србима и Русима до половине 17-ог столетја није био потребан преводилац! Зато, „србско-словенски“ и „руско-словенски“ као србска и руска рецензија „старо-словенског“, представљају формално једначину са три непознате, која за циљ има прикривање старосрбског или староруског језика!

О блискости староруског и старосрбског језика сведочи сама римокатоличка црква, која је узела илирског свештеника Комулеја како би се као Србин могао споразумети са Русима без преводиоца! Ради се о опату Лесандру Комуловићу из Далмације, који је крајем шеснаестог столетја у „смутно време“ промене династија у Русији, походио Трансилванију и Молдавију као заговорник антиотоманске лиге и Брестовске уније. О истоме језику сведоче и речи старца Дамаскина 1653. године, који се обраћа  Алексију Михаиловићу за милост коју има према странцима: наипаче к нам сагласним и језику нашем србском.

Законоправило је умножавано (преписивано) нарочито између 14.-16. столетја, а текст је више пута пречишћаван. Међу онима који су га највише дотеривали, био је митрополит московски Кипријан, који је у години Косовске битке ујединио кијевску и московску патријаршију. Такође, његов рођак Григорије Цамблак, митрополит кијевски, литавски и молдавски.(3) Обојица су била из Трнова које је данас у Бугарској, али треба нагласити, да је Бугарска само име за земљописну регију Surfia (Србија) на латинским картама средњег века!(4)

У време настанка канонске књиге Законоправила коју Руси зову Крмчија, Русија је била под монголским игом, па па су бригу о светогорским манастима преузели Немањићи. У времену од 13-ог до 15-ог столетја Србија је била једини добротвор руских манастира, о чему сведочи 16 повеља. Нису били у питању само руски светогорски манастири, већ је краљ Драгутин више пута слао дарове црквама и манастирима у Русији, a помагао је и сиротињу. Цар Душан је 1347. године дао две повеље руском манастиру на Светој гори, а цар Лазар je поклонио русима цркву Спасову у селу Хвосно. Помоћ су давали и остали србски владари све до Ђурђа Бранковића и пада србског царства.

Преокрет је донела Куликовска битка у којој су неки руски кнезови помагали уједињене Татаре. Знатан утицај на отпор Татарима имала је Јелена Дејановић, жена московског Великог кнеза која је била немањићке крви.(5) Куликовска битка је идентична са Косовском и по самом називу, јер „кулик“ у руском значи „кос“, а то је птица која спада у дроздове (крвопије) и символ је за велику погибељ. Разлика између ове две битке је томе, што Куликово поље символише уједињење и успон Руске империје, а Косовско разједињеност и пад србског царства.

Николај Ивановић Петров је рекао за културне везе Срба и Руса: У срећним околностима Срби су некада образовали своју културу, али са губитком политичке самосталности и потчињавањем туђем игу, предали су резултате свога образовања Русији, која је користећи се њима постала заштитница и учитељица Срба. Овај духовни зајам, углавном се односио на преписе књига и њихово поклањање, уз одлазак појединих Срба у Русију који су учествовали у духовном уздизању. У томе има удела и Цариградска патријаршија, која је тамо слала учене Србе атонске монахе, јер је становништво Роума или измишљене Византије било србског етничког порекла. Као што су Срби одлазили у Русију, тако су и Руси долазили у Србију, па је Андреј Русин почетком шеснаестог столетја у Сланкамену преписао Тумачења Анђела.

Иван Грозни је 1550. примио игумана Пајсија са Виландара, са даровима, молбом о ктиторству и заштити, на велики турски данак и одузимање и присвајање пашњака и зимовника од стране „Грка“. То је први дипломатски акт руског заступања србских интереса, и прво буђење националне свести, коме претходи писмо деспотице Ангелине руском Великом кнезу, у време када је Европа још увек спавала мртвим сном. Следи Иваново даривање подворја Виландара 1556. године и узвраћање монаха. Отуда, стари руски хроничари Ивана називају „мужем изванредна разума“.

Друга половина 15-ог и прва 16-ог карактеристична је по наметима, и прекиду хијерархијског поретка у Пећкој патријаршији која је обновљена 1557. године. Први контакт пећке са руском патријаршијом био је 1586., а од 16-ог столетја постоји константна културна размена Срба и Руса. У руске земље су ношене србске књиге и рукописи, а оданде доношене руске, па је на тај начин одржавана стална културна размена међусобним утицајем и позајмицама.

На старој србској и руској вери се заснива божанска природа Риста, која је немерљиво старија од његове људске природе. Једнобоштво старе србске вере је „кост у грлу“ јудео-масонског ришћанства, о чему сведоче светосавље и руски староверци! Руски патријарх Никон је у другој половини 17-ог столетја административном реформом укинуо правоверје Срба и Руса, претворивши веру Права у „праву веру“ и православље (ортодоксију)! Реформа је подразумевала препис свих старих књига, па је можда то разлог, зашто је Константин Никифоров директор Словенског института рекао, да историја Срба не може да се пише без руских извора!

Да Србска и Руска црква не крију своју апостолску примогеност и прву патријаршију у Сирбијуму (Сремска Митровици), не би било могуће „досељавање“ Срба у Подунавље и њихово „описмењавање“. Нити би Москва могла да буде „трећи Роум (Рим)“, јер „први Рим“ владајуће науке никада није ни постојао пре Латинског царства и пада Цариграда, што значи да је он заправо трећи, настао фалсификовањем историје после ренесансе од стране цркве уз прећутну сагласност „науке“!

У току окупације потурица, евидентна је масовна миграција Срба у Угарску, Румунију, Молдавију и Русију. По сведочанству једног писца из 1569. године, Срби су први однели на Малоруско подоље вид коњичке војничке службе са копљем и штитом, што су први прихватили Пољаци (Ј. Первољф, Славјанскаја взаимност, Петроград, 1874). Отуда се „Козаки Серби“ помињу на Волину почетком 17-ог столетја, а за време Петра Великог појачава се емиграција србских граничарских официра. Половином 18-ог столетја масовна емиграција у Русију, резултираће царским указом о називима Нова Сербија и Славеносербија.

Досељени официри су поред витештва и ратне извежбаности пренели и војна знања Запада. Отуда је Москва 1715. године упутила отворен проглас за ступање у руску службу, а царица Ана Ивановна је основала србски хусарски пук. У Малорусији је за време Петра Великог такође постојао посебан хусарски пук састављен од Срба. Исељавање је појачано укидањем потишко-поморишке границе, а нарочито од 1746. године, када почиње одузимање земље од Срба и давање Маџарима. Створена је регуларна војска под управом Маџара и Немаца, јер су србски официри могли да напредују даље од капетанског чина само ако се поунијате!

Од 13-ог до 15-ог столетја многи србски калуђери, духовници и писци носили су књиге и рукописе у Русију: Кипријан, Пахомије, Исаија, Макарије Петровић, Софроније Младеновић… развивши црквену уметност. Касније су  А. Стојковић, Ј. Рајић, Зорић, Теодор Јанковић… развили народну просвету, док су Срби из Далмације ударили основе руској трговачкој флоти у Црном мору. Чак су и чувени руски генерали били србског порекла: Милорадовић, Божић, Текелија или Кутузов по живом херцеговачком предању из Попова поља.

Генерал-лајтант Симеон Гавриловић-Зарић је на Школовском властелинству, основао војни завод, а сопственим средствима училиште за сиромашну децу одакле је образован први московски кадетски корпус и касније прва војна гимназија. Арсеније Шакабента је молио руску царицу, да се 24 ученика свагда издржавају у школама руске државе, а нарочито у Петроградској академији и Кадетском корпусу, док се митрополит београдски Мојсије Петровић залагао се за образовање свештенства у Русији. Са друге стране, Максим Суворов је по одобрењу Синода 1724. године дошао као преводилац међу Србе, за наставника србског и латинског језика. Остао је 11 година, јер су Срби и њихове просветне установе прогањане, а образовање србске младежи у Аустрији било је условљено примањем уније.

За време Марије Терезије језуити и Маџари су условљавали царицу да преузму србску имовину и да се судбина Срба препусти Маџарима, док се у време митрополита Ненадовића развила оштра дипломатска борба око србских права, између Русије и Аустрије која је спречавала исељавање Срба (народ илирски) у Русију. Србске школе му Угарској су напредовале за време Ненадовића, а нарочито за умерене владе Јосифа Другог. Кроз нарочите педагошке школе спремани су учитељски кандидати, уз наставни план и програм. Нарочито је значајна просветна мисија Теодора Јанковића, који се на школској комисији 1782. у Бечу успротивио предлогу да Срби и Румуни приме латинско писмо, бранећи то чињеницом да латински нема довољно гласова са словним вредностима! Комисија је решила, да се само црквене књиге издају азбучно, а све остале латиницом. Јанковић одлази у Русију где је изабран за члана Руске академије наука. Отуда, Виктор Ивановић Григорович каже за период деловања Јанковића у историји руске просвете, како заслужује пажљиво изучавање и може да се назове епоха србске педагогије у Русији.

Крајем 17-ог столетја су почела неронска зверства против православних Срба која прелазе границе човечности, а прерасла су у право беснило за време Марије Терезије, да би утихнула само захваљујући Русији у време толерантне владе Јосифа II. Срби су били између немачког чекића и османлијског наковња, пa je тада и настала изрека: Са Русијом у пакао а без ње ни у рај!

Треба знати, да је Србску цркву под потурицама помагала Руска црква и монаштво, а ретко држава! Као што је Србска црква после Октобарске револуције помагала руске манастире на Светој гори, а на свеправославној Конференцији у Цариграду србски представници изјавили, да се никаква важна одлука за целокупно православље не може донети без присуства Руске цркве! У самој администрацији руске државе било је пуно оних који су радили против државних интереса укључујући и бројне странце. Ову етнопсихолошку слабост простодушности, набоље је описао књижевник Радоје Домановић: А ти си странац! Одлично, ти ћеш да нам будеш министар!

Постоје бројни примери где су Срби били монета за подкусуривање руској држави, захваљујући руским изродима, либералистима и „петој колони“. Када се Црна гора одазвала прогласу генерала Милорадовића 1711. године на устанак, Турска је морала да одвоји читавих 100.000 војника, па су устаници имали бројне жртве. Преживелим Србима из Црне горе, Петар Велики је послао 150 медаља за храброст, 5000 рубаља за обнову порушених кућа, и још толико за цркве и манастире!?

Илирском декларацијом 1779. године, Срби су добили црквено-школску аутономију, али Русија и Аустрија су већ 1782. године склопили уговор о подели европске Турске на „Грчко царство“ и једну ришћанску државу. Овај уговор је највећи део србских земаља препустио Аустрији. Када је 1784. епископ Петар дошао у Русију по помоћ у баруту и олову, за одбрану против турске експедиције на Црну гору, државни министар Потемкин му је као непожељној особи дао рок од 24 часа да напусти Петроград!

У Првом устанку, руска држава је тражили од Црног Ђорђа стварање једног диригованог сената. Када је оформљен, служио је томе да осујети сваки напор устаника ка коначном ослобођењу. О томе сведочи изјава руског посланика у Бечу грофа Шумилова, у време када је створена руско-србска конвенција (1807): Русија би била срећна, ако би Србија опет постала турска провинција! Четири године касније, фебруара 1811. године руски цар је понудио Аустрији да запоседне Влашку, Молдавију и Србију! Следеће године, генерал Ивељић је као руски представник тражио од Скупштине Србије бланко потписе. Када их је добио, објављује да Србија пристаје на мир са Турском који ће закључити Русија, а по коме Србија поново постаје турска провинција! Леополд Ранке тврди да је Турска тада понудила Србији полусуверенитет под француском гаранцијом, али је Црни Ђорђе ову понуду одбио.

Хатишерифом од 1830. године, предвиђено је да Турци напусте Србију, осим гарнизона у тврђавама. Међутим, цар Николај I је предложио да Турци ипак остану у Србији. Тако су захваљујући арбитражи руске државе која је била србски заштитник, Турци непотребно остали у Србији још 37 година! Уочи Кримског рата држави Русији је требала неутралност, па је Аустрији понудила да окупира Србију, а потврду о томе даје и барон Жомини у својој дипломатској студији о Кримском рату. Посебна је прича о стварању бугарске државе крајем деветнаестог столетја, или деловању Коминтерне у Другом рату и савременој транзицији.

Али, за разлику од руске државе, руски народ у прошлости никада није изневерио Србе, нити постоји рат у коме нису учествовали као добровољци на страни Србије! Зашто је то тако? Најтачнији одговор на ово питање дао је Константин Леонтјев када је рекао: Нема неморалних народа, има само неморалних држава! Свака држава почива на власти која је најгора од свих болести, јер угодан живот слаби човеков дух сводећи реалност на голи интерес.

Противници зближавања Срба и Руса и умешатељи њиховог раздвајања су и данас исти, а управо су они најгласнији у оптужбама о неморалним потезима руске државе према Србима! Чињеница је да моћна држава гледа првенствено сопствени интерес, али, веома је уочиво, да све што је било антисрбско у историјском односу руске државе према Србима, истовремено је било и антируско!

Најбољи сведок ове тврдње је чињеница да су се Срби и Руси граничили до пре два столетја, јер су први били између Јадранског и Црног мора, а онда су створене хибридне нације на Хелму (Балкану). Геополитички инжењеринг Запада који још увек траје, у време романтизма је резултирао стварањем нових нација на Хелму што је свакако ослабило моћ Русије, обезвређујући тестамент Петра Великог у коме је стајао аманет, да кад год Русији буде тешко, терет догађања треба пребацити на мале балканске државе!

Крилатица, да нам Русија никад није помогла, свакако није ништа више од обичне пропагандне лажи, јер Запад је поред константне антируске политике савршено равнодушан за судбину народа који живе на Балкану. Отуда, нико не помиње 400 Руса који су херојски погинули у одбрани Београда 1915. године! Или, бројне примере хероизма руских лекара и медицинских сестара у Првом рату на које је подсетила Ј. Кострикова, уз примедбу да постоје улице које носе имена енглеских и шкотских медицинских сестара, али ниједна са именом руских медицинара добровољаца!

Кострикова истиче, да у центру Београда постоји Француска улица а француска амбасада једна је од најлепших. Ако је некој држави требало подићи споменик захвалности, онда је то могла да буде само Русија, констатује Кострикова. Подсећања ради, једини страни топоним у кнежевини Србији до почетка 20. столетја била је Москва, а од 1918. године државност Србије је формална, па је именовање улица југословенско и није истински одраз расположења јавног мнења. Чак и данас, присутан је критеријум југословенског тоталитарног система: улица „1300 каплара“ која је добила име по цвету србске интилегенције, није дуга ни сто метара док политичари носе имена булевара! Свакако, да неправде из прошлости треба исправити а не „гурати под тепих“, јер се оне у свакој прилици идеолошки користе за удаљавање Срба и Руса. Одавно је запажено, да србски народи имају етнопсихолошку црту недостатка солидарности, што су њихови непријатељи кроз историју обилато користили.(6) Осим регионализма и недостатка самопоштовања, србски народи болују и од једне чудне болести, а то је да неће да буду оно што јесу већ би да буду оно што нису! Поред тога, руска држава је подржавала црногорске и бугарашке интересе, не само на Србском Тропољу него и у самој Србији, а Совјетија је то наставила и придодала протежирање хрватских интереса припомажући стварању Македоније. Са Савом Владисавићем и административним реформама турског царства које су наговестиле њен скори крај, отворено је Србско питање чије је прикривено име „Источно питање“. Шта је то Србско питање? Проблем обнове средњевековне србске државе, која је до пре 200 година на југу била до Егеја, на западу до Алпа, на северу до Татри и на истоку до Црног мора граничећи се са Русијом. Интезиван духовни криминал над србском културом, започет је уз свестрану подршку овдашње интелигенције школоване на Западу. Берлински конгрес је мировним уговором предао Босну и Херцеговину Аустроугарској, док су Србији великом муком дата четири мала округа, Али у односу на Сан Стефански мировни уговор, који је предходио, одлуке Берлинског конгреса су повољније.

Никада не треба заборавити да се „кувамо у истом лонцу“ са Русима, јер у Ферари је далеке 1438. и наредне 1439. године на Сабору у Фиренци, донета одлука о денационализацији и римокатоличењу Срба и Руса, од чега се ни за педаљ није одступило до дана данашњег! Неће ни одустати, све док (преваром) не остваре интерес или поломе зубе!

Слободан М. Филиповић

(1) „Мајка Расија“ се семантички разликује од имена Руси, јер долази од аријског или архаично србског раџија, држава, покрајина од појам од ког je настала лат. regia, област. Сарбатија (европска) се у четвртом столетју звала Расија (Пећки поменик), а тако је зове и француски путописац Брокиер у 13-ом столетју.

(2) На првога је утицао језуита Крижанић, а на другог бечки цензор Копитар.

(3) Прота Ст. Димитријевић тумачи име Цамблак од Самвлах (semi-vlachus, полувлах), што долази од ариј. вала-џа, „косати“, оличење Влашића.

(4) Гопчевић наводи, да до почетка 19. столетја нико није ни чуо нити знао за народ Бугара!

(5) Колико су те везе биле духовно јаке, показује пример деспотице Ангелине Бранковић, која је после погибије сина Јована послала његову витешку опрему за Русију, а удала се за римокатолика коме је пренела деспотску титулу!

(6) Староиталски град Веји је опседан десет година све док није освојен, а ниједан од бројних расенских градова-држава није му притекао у помоћ!

Грађа:

Духовне везе Срба и Руса, чл. проте Ст. Димитријевића

Србија под руском хипнозом, према списима Владана Ђорђевића

The post О односима Срба и Руса appeared first on Васељeнска ТВ.

До неког новог виђења и читања, редакција Васељенске вам жели да у слободној Србији осване боље сутра!

Редакција Васељенске ТВ

The post Једно зБогом од Васељенске! appeared first on Васељeнска ТВ.

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

У Србији, историја сем што је већим делом деформисана под утицајем Запада, и оно мало истине погрешно се интерпретира. Те се тако главни узрок пада Немањићке Србије и Балкана под утицај османлија сматра „освајачки поход Турака“, а не само „безазлени уступци Западу“. Наивно поверење Срба, жестоко се окренуло против њих самих. Они чију су до тада варварску културу презирали, а шта су напрасно опијени славом и успесима почели да усвајају, на прву велику опасност окренули им леђа и оставили у немилости Србе да вековима робују у нечовечанским условима османлијске тортуре.

Ипак оно што је Србе и све православне народе издвајало од осталих и по култури, вери и по духовношћу, није могло бити покорено.Усађено у србска срца још у древна времена, православље се није угасило. Ни пред смрћу, стравичним мучењима, претњама. А тамо где србске цркве није било ни близу, сам народ је био црква а њихова чиста молитва као упаљено кандило давало је веру и наду да ће осванути дани обнове.

Србија се обнављала и падала, не само под утицајем Турака, већ најпре оних који нас и данас спотичу, који у неверици гледају да и даље стојимо након свих злочина које су над нама починили, свих клевета и подметања – тог варварског Запада.

Боље сутра

Све данашње генерације у Србији причају о „бољем сутра“. Ипак, ако питате некога да вам дефинише то боље сутра, неће знати.Уколико и да неки одговор, суштина ће се заснивати на материјалном благостању, бољој плати, мање радног времена, бољих кола, већег стана, живота без рачуна, другим речима економског раја. Сва срећа једног човека данашњице, који је деценијама живео у немаштини свела се на врећицу новца који би решио његове материјалне проблеме. Али шта онда?
Шта после тога?

Када дођемо у ситуацију да ништа не радимо, новца имамо колико нам се прохте, да ли је то заиста довољно да испуни душу човека и буде истински срећан? Не буди ли се управо у таквом стању у човеку досада, као простор за игралиште ђавола, и даље за разне развратне промисли, неморал, потпуно отуђивање од Бога – јер све имамо, шта ће нам Бог да нас ограничава?! Тај седи старац којим се буди савест и свест о краткоћи постојања.

На сласти, мржњи и изобиљу стасали су западни народи. Од изобиља јела, пића, злата, њихов разврат се ширио и жеља за задовољством и испуњењем душе која је бивала све празнија. А душу нису испуњавали јединим начином на који је она могла бити задовољена, већ управо супротно. Неспособни, али и обачени од Бога ови народи су се наслађивали у крви , гледајући људе које су одгајали као животиње како се боре до смрти.

То је тај Запад. А колосеум је постао цео свет. У њему смо и ми, као робови помагачи, истрошени за борбу али као слуге другим гладијаторима, потчињавамо се и тражимо делић тог њиховог „бољег сутра“ да утопимо своју душевну глад.

Баш због те глади, коју данас све теже разазнаје србски народ. Празног стомака, без духовног вође, посрнуо и малодушан у беди данашњице, опијен причама о савременом Римском царству, материјалном благостању, жури само да и он осети делић тог савременог света. Наслућујући да жури у пропаст, али може ли се више овако?

Неко заборављено време

Пре само неколико деценија , пре него је разорена србска породица који је била и остала стуб нашег друштва, народ је био срећнији. И поред тешких послова, далеко тежих услова живота него што је то данас, задовољство је било очигледно. Били су слободни у раду, у вери. Ситнице које су некад биле доступне неколико пута годишње испуњавале су том народу посебну драж у срцу. Породична фотографија која се правила једном годишње код наших претака је стварала право узбуђење, том чину се радовали данима. Данас у само једном дану савремени човек начини безброј фотографија и не осети ни трунку те детиње радости коју су имали наши стари.

Одлазак на вашар, славу, било какав вид прославе, све је то њима причињавало задовољство. Припреме, маштања о том дану. Тога данас има и превише, толико да никаква прослава, излазак у човеку не може пробудити оно што су они осећали. Превише свега човека чини горим од било какве животиње, једноставно речено побесни.

Поредити некадашње вашаре, па и некадашње кафане у Србији са данашњим ноћним клубовима је немогуће. Савремени људи, омладина задовољили су се свега, и не знајући више шта ће од себе, баш као и стари Римљани што нису знали па су гладну душу напасали смрћу и крвљу, служе се најгорим видом јавног разврата, све правдајући се како је то у „савременом свету“ нормално, допуштено, чак и пожељно. Али да ли је то нормално заиста?

Одрицање од Бога, оног седог старца који побуђује савест, од људи прави љуштуре, бесвесне и безличне робове „савременог света“, а заправо крајњег варваризма где самопоштовање нестаје. Власт радосно трља руке, потчињена Мамону, гледајући како модерне робиње тек изашле из школских клупа бестидно показују своју голотињу. То је оно материјално „боље сутра“ које је свануло новопеченим богаташима који су своје богатство стекли на пљачки народа.

А из тога није проистекло ништа добро. Сплетке,свађе, убиства, страх, мржња, содомија, дрога. Кад празан човек свега има у изобољу, душа се не може нахранити материјалним и она и даље тражи нешто, а они безверни, којима је Бог само фикција заосталих, несвесно се потчињавају читавим плејадама демона, који душу уместо љубави пуне мржњом, завишћу, гордошћу, самољубљем…

Недавно су медији преносили слике деце богаташа и њихово понашање. Ти амерички омладинци, који би ваљда требали да буду „узор савремене омладине“ из чистог беса су ломили своје ствари, мобилне телефоне су користили као подметаче, аутомобиле су уништавали потпуно, на улици су некажњиво и из чисте обести малтретирали људе, подсмевали се сиротињи… Потпуно је исто понашање и код деце из Србије, и њихови родитељи су они који признају да су настали од мајмуна, па тако уче и своју децу и таквом мајмунском друштву и теже. Али код њих нема задовољства. Они никада у свом животу не могу осетити срећу какву ће осетити оно дете из сиромашне породице коме је неко поклонио најобичнији телефон. Ето то једно сиромашно дете је срећније у неким тренуцима од свих оних које је обузео бог материјализма, свих оних који су дочекали то погрешно „боље сутра“.

Не може се поредити ни срећа наших бака које су одлазиле на вашаре и данашњих девојки које не излазе са сплавова. Простодушни наши преци били су задовољни због малих ствари, због здраве деце, здраве стоке, успешне жетве, на време покупљеног сена тик пред кишу, због пуног амбара, због велике породице, мира у кући, једноставно били су захвални на сопственом постојању, ближи Богу и у добру и у невољи.

Захвалност

Данашњица у Србији је тужна. И катастрофална и скандалозна, чак и апокалиптична, али надасве тужна. Народ је измучен, уморан од туђих битака, незахвалних властодржаца који се према њему понашају горе него према робовима. Народ је и гладан, опљачкан од својих „пријатеља“, растројен и пун неповерења. А да ли је народ сам по себи крив за овакво стање? Да ли је неколико лоших одлука на битним раскрсницама заувек преокренуло нашу судбину и зато са овог пута пропасти немамо где да скренемо? Или су ово заиста последња времена где народ као народ више и нема могућност успона, обнове већ је све на појединцима и личном, индивидуалном спасењу?

Малодушност и самосажаљење су можда и два најгора осећаја који обузимају данашњег човека. Људи код којих су на превласти ова осећања су највеће кукавице, у њима се лажна храброст јавља када треба учинити неку штету другој особи и то узроковано трећим негативним осећајем – завишћу. На жалост, оваквих је данас све више.

Ова осећања у човеку није пробудила љубав према Богу, већ жудња за оним „боље сутра“ које је запад наметнуо Србима као пример савршеног живота. Годинама омаловажавајући нашу чистоту, задовољства у малим стварима, пред Србе је постављен грандиозан изазов и жеља је почела да расте. Жеља за нечим недефинисаним кроз коју смо се временом одрицали свега заиста вредног.

Један младић је својевремено спровео један експеримет. Паковао је смеће у леп папир и зарадио милионе, потврдио је да лепо упаковано смеће има свога купца. У нашем случају купац смо ми, смеће је пут на Запад који смо платили имовином, земљом, одрицањем од традиционализма, од вредности које су нас вековима чувале пропасти, одрицањем од Бога и нас самих.

Због чега све то? Због оног „бољег сутра“.

У тој трци за Западом, торба коју смо имали на леђима цепала се, временом наше вредности су падале за нама. У причи о „Ивици и Марици“, дечак иза себе оставља мрвице хлеба не би ли пронашао пут до куће, међутим то наивно ради и његов путоказ буде поједен. А они изгубљени у шуми, без путоказа у мраку. Само што ми у том трку нисмо остављали ни мрвице ни каменчиће, већ смо јурили главом без обзира затирући трагове, прошлост, истину, као да се стидимо онога што смо. Бежали смо од себе, желећи нешто боље, а онда видевши праву слику тог „савременог света“ , осећајући физичке последице свог немара, својих пустих и празних жеља – ударили смо у један болни зид, ограду са свих страна.

Лакомисленост и незахвалност оним што смо имали коштала нас је превише. Али пакао Запада ту не стаје. Инволуција србског бића осећа се на сваком кораку, што смо ближи модернизму – све више заостајемо, што смо ближи западној култури – све већи смо варвари и дивљаци,њихова слобода нас претвара у робове, сваки корак ближи њиховој валути нас чини већим сиромасима и најзад како се примичемо њиховој веру – наш Бог одустаје од нас.

Наше генерације нису учиниле само мали уступак Западу, дозволиле су му да се увуче у све сегменте нашег друштва, да прожме сваког појединца и да обесмисле сваки вид наље борбе а „боље сутра“ претворе у најобичније материјално благостање.

Владика Николај је у једној својој беседи говорио о народу који је једног тренутка дочекивао Исуса Христа са цвећем надајући се да ће им он подарити боље сутра, исто онако како га данас замишља сваки савремени човек, да ће хлеб падати са неба а да ће они уживати у изобиљу хране, пића и нерада. А затим је тај исти народ убрзо после тога испраћао Исуса Христа са псовкама и увредама, не поимајући и не прихватајући храну коју им је подарио а која се не може мерити ни са каквом посластицом на овом свету, љут јер тај Бог им није донео оно што су тражили,није их све претворио у богате цареве који не знају шта ће од досаде.

Ми нисмо били тај народ. Иако смо га је наш народ пригрлио свим срцем, када се превише опусти и заборави ко му је дао успон, Бог га је искушењима враћао на прави пут. Данас, по свој прилици тек смо на пола пута, а да ли ћемо уз нова лукавства и успети да се вратимо себи, тешко је рећи.

Упоређујући страдање православаца за време комунизма у Србији и совјета у Русији, када је власт отворено била против цркве и данас када је то противљење лукаво претворено у лажну подршку, тешко је оценити које је време горе за нас вернике. Православни хришћанин ни сада није мање извргнут руглу него што је био у прошлом веку, с тим што је однос Бога и човека у далеко већем растојању, баш управо због тог времена одуства праве духовности у Србији и његове интерпретације кроз учења комунистичких попова. Узгред данашњица је време технологије, слободнијих схватања а и сама црква одступањем и чињењем уступака даје основа за либералнију веру.

Још један велики чинилац, а вероватно и кључни алат које је рашрафио везу Бога и човека јесу медији. Гласноговорници и пропагандисти оног грандиозног пројекта због кога смо се одрекли себе. Захваљујући њима, више није ни битан пут којим се иде, нити ико више и бира пут којим ће ићи, својим инволуцијским утицајем самлели су генерације људи, искривили истину, наметали жеље, тежње, подмукло су се увлачили у људску свест и мењали је до непрепознатљивости. Најзад – постали смо оно у шта гледамо.

И још једном, то је тај Запад, најобичнији полусвет вечито бесан због инфериорности коју и даље упркос свему осећа напрам православних народа. Руси су у деветнаестом народу Французе сматрали савременијим и културнијим од себе.

У свој језик убацивали су мноштво француских речи, посебно они виши слојеви друштва, просто се сматрало срамотом непознавање тог дивног језика „културног света“. Управо тада, пуштајући Запад под своје окриље и гледајући у њему нешто боље од онога што су имали у свом дворишту, царска Русија је већ била на коленима и једном ногом изнад провалије. Колико глупо и необјашњиво било овакво понашање Руса показује и једна апсурна чињеница. Наиме, Руси су већ од седамнаестог века имали јединствен обичај и били далеко испред осталог света. Већина Руса је имала парно купатило, они који нису имали за њих су постојала јавна купатила у која су они свакодневно одлазили. Смрад је за руску нацију била непознаница. Међутим како се увлачила француска „култура“ у Русију, та купатила постала су срамота, па су почели масовно да их затварају, најзад су остала само по провинцијама и селима. Руска господа је решила да се угледа на Французе који су се купали свега једном месечно или и мање, али су свој смрад зато маскирали парфемима.

Има ли уопште разлике између данашњег српског народа и ондашњег руског? Они су тада исмевали сопствену чистоћу и дивили се смраду и прљавштини замаскираној у француски парфем, а ми данас исмевамо сопствену чистоћу душе, простодушност српског бића и дивимо се разврату, болештини, неморалу упакованом у „западну слободу“.

Васпитање започиње у породици, али ниједну јединку сама породица не обликује. Ту је друштво, школа, утицај медија, околина, сви ти спољни утисци формирају једног човека. Код нас је целокупно друштво потпуно посрнуло, што значи да су и остали фактори који су сви зависни један од другог у истом стању. Кривицу нико не признаје , школа све сваљује на родитеље, родитељи на школу, ту медији, околина, наметнуте вредности друштвеног уређење, а главни кривац – систем ћути.

Ћути и тихо намеће своју вољу. Кроз Невладине организације, кроз људска права, дечија права, демократију, диксриминацију. Учитељи и наставници хтели, не хтели у обавези су да прихвате наметнути програм и тако и сами учествују у стварању још накараднијех система у коме нема ни традиционализма, ни породице у њеном општем облику, о патријахалном васпитању нема ни говора, јер се он од стране тих западних секти сматра заосталим. И родитељима и наставницима полако се укидају сва васпитна права, и све то у име права. Односно све у име оних којима баш овакво покварено и неутемељено друштво и треба.

Све је то тобоже у име савременог света, модернијег, слободнијих схватања, а све то нас води ка расулу и пуној подчињености Запада. Без љубави, поштовања, самопоштовања, без Бога.

Толико пута се историја поновила, Запад није смишљао ништа ново, био је само безобзирнији, покваренији, раскалашнији, без стида али поносан на свој безбожнички став. Своје смеће је само лепо паковао и добро парфемисао да не засмрди одмах при пријему првих дарова. А ми смо увек ширили руке, уверавали су нас да је туђе боље и веровали смо, ко зна зашто… Кад отворимо „дарове“ и осетимо трулеж смрти, обично буде касно и деценије морају да прођу како би се ваздух очистио и Србин опет прогледао и видео лепоте којих се беше одрекао због тог „бољег сутра“ , Мамонове легије, пакла на земљи.

То боље сутра није сутра, данас је, у нама је. Неће га пробудити никакав новац, никаква материјална блага, не треба да одемо да би нам свануло, јер оно не свиће нигде тако јасно и сјајно као у Србији. Кад то схватимо, кад пригрлимо Њега, јединог који испуњава ту празнину душе, е тад ће да крене и обнова.

Весна Веизовић

The post Весна Веизовић: Боље сутра appeared first on Васељeнска ТВ.

„Игра рокенрол фонтана на Славији“ (видео)

Фонтана на Славији ће од средине септембра добити нови репертоар, а о музици која ће се слушати са ње одлучиваће комисија у којој су два композитора, директор „Дадова“ и један од челника „Београдског водовода“.

Фонтана на Славији нашла место и међу правописним задацима

Нешто више од годину дана од када је фонтана на Славији почела да емитује музику, репертоар песама ће бити промењен. Од јесени ће га чинити више од 80 музичких нумера различитих жанрова, а викендом ће се за најмлађе суграђане пуштати дечије песме.

Кад Мали лупета глупости и зеза гладан народ: Фонтана није пукла, она прелива

„Број музичких нумера биће повећан, односно музика ће бити разноврснија. Комисија ће одабрати више од 80 нумера, које ће се емитовати са фонтане у наредном периоду. Ради се о популарним мелодијама домаће забавне, поп-рок, озбиљне и дечије музике, као и нумерама из најгледанијих домаћих филмова и серија“ – каже Владирим Шобот, руководилац Службе за комуникацију и координацију односа са јавношћу ЈКП “Београдски водовод и канализација”.

Оформљену комисију за реализацију уметничког рада фонтане на Тргу Славија, како се ово тело зове, чине композитор Владимир Граић, композитор Мирољуб Аранђеловић Расински, директор Омладинског позоришта “Дадов” Владимир Мијовић и извршни директор за водоводни систем “Београдског водовода и канализације” Павле Јанковић.

Владимир Граић Граја, иначе, познат је као композитор песме “Молитва” којом је Марија Шерифовић победила на Евросонгу 2007. године, а осим тога његове су и “Луди летњи плес” Фламингоса или неке од песама Маје Николић, а Мирољуб Аранђеловић Расински композитор је класичне и филмске музике.

Станари околних улица који су се жалили на неприкладно време емитовања, али и на веома мали број нумера које се врте годину дана, моћи ће да одахну, јер је Шобот најавио и да је у плану мењање термина и дужине емитовања.

„Уместо од 20 до 22 сата, фонтана ће “певати” свакодневно од 19.05 до 19.30 сати, а викендом ће време од 12.05 до 12.30 бити резервисано за дечију музику“ – каже Шобот.

Ј.Алексић/Блиц

The post Уместо хлеба само игре: Власт оснива „комисију за музику из фонтане“ appeared first on Васељeнска ТВ.

„Влада Србије је развој железничког транспорта ставила у своје приоритете, то је приоритет наше пре свега транспортне политике, али је и приоритет развоја Владе Републике Србије“, рекла је министарка Михајловић.

У мачванском крају постављен билборд са Вучићевом сликом и текстом „Вучић доживотни председник, јер је најбољи!!!“

Захвални и Влади, но ипак човек без ког, кажу, ничег не би било није премијер.

„Ово је прилика да подсетим да смо пре нешто мање од годину дана имали у посети председника Републике Србије господина Александра Вучића који је овде окупио председнике суседних општина и дефинисао програм свеукупног опоравка овог дела Србије“, навео је Видоје Петровић, градоначелник Лознице.

„А ничег од овог не би било да није било огромних напора које су уложили председник Србије, Влада Србије“, мишљења је и Мирољуб Јевтић, генерални директор Инфраструкутра Железнице Србије.

„Грађани то осећају и то валорозују већ шест година и валоризоваће све дотле док се будемо понашали и радили на овакав начин“, додаје начелник мачванског округа Драгослав Милановић.

Неко у мачванском крају осећа и валоризује више и од локалних лидера, па је председнику Србије посветио билборд са жељом да буде доживотни председник јер је, пише, најбољи.

НСПМ/Н1

The post Болесно шлихтање: У Лозници постављен билборд на коме пише „Вучић доживотни председник“ appeared first on Васељeнска ТВ.

Према наводима из службене белешке до које је дошао Српски телеграф, Милошевић се изнервирао што Драган Томић Милутиновћа није обавестио о датуму заседања парламента и захтевима опозиције. И док је Милутиновић бринуо како да се избори са тадашњом опозицијом, у којој је била Српска радикална странка Војислава Шешеља, Српски покрет обнове Вука Драшковића и Нова демократија Душана Михајловића, а да то не штети његовој кампањи, Милошевић је губио живце због социјалиста.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Тако да то није проблем. Немој да се нервираш, а ја сам им замерио синоћ, Драгану Томићу, зашто те није обавестио јер наш кандидат мора све да зна.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Не, па ја сам сазнао из средстава информисања, рекли ми људи, била општа констернација. Добро, ја сам се шокиро, примирио и то се на мени и није видело ни у Бору ни у Зајечару.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: А ко је констерниран био?

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Па сви они који су били тамо, па сви, па шокирали се, сви су оценили лоше то, било на радију, не знам где, чим се то завршило.

Милошевић се потом детаљно распитивао ко шта мисли, шта тражи Шешељ, а већ је знао шта хоће Шешељ, али се изнервирао јер су функционери СПС направили пометњу око датума када би требало да се у парламенту бирају потпредседници.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: И тако даље. Мислим, наши су пичке, наши ме увек разочарају, могу да ти кажем. Ни за један храбар потез неће да се определе, увек су констернирани.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Не, не, то се ја слажем. По мени се то ништа није видело, ја сам све нормално урадио као да се ништа није десило и ја сам гуро своје и то мене неће пореметити. Ја терам даље, али…

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Што би те то пореметило, није ти умро отац.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Не знам, све се слажем. Не, то ја нормално радим, ја сам много чвршћи за такве ствари, ја више падам у ватру за ситнице, а за крупне ствари не, ту нема шта.

Говорећи о могућим коалицијама, тадашњи председник СРЈ имао је јасну рачуницу.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Драшковић не сме са Шешељем у коалицију, Шешељ неће с Драшковићем у коалицију, а ми не правимо коалиције, ми форсирамо владу народног јединства.

Киселу да пијеш, мање да макљаваш
Председнички кандидат социјалиста имао је пуну подршку Милошевићева, који му је чак говорио и коју воду треба да пије како не би муцао у телевизијским емисијама

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Да, да.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Шта си клопо јуче по кандидатури?

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Па нисам клопао, ја мислим то мењање вода и тако.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Немој да мењаш воду, пиј само књаз милош.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Да, мораћу, али се увек бојим, знаш, да не проштуцам на телевизији, па онда имам проблем, али ћу морати прећи на киселу воду. Само исто и готово.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Па нећеш да проштуцаш на телевизији од киселе воде, него од клопе силне коју макљаваш.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Не мажњавам клопу, сад у кампањи сам омршавио. Једноставно не стижем уопште да посебно добро једем јер је све на брзину, знаш.

Анђео чувар
Милошевић је помно пратио сваки телевизијски наступ својих функционера, после чега им је говорио које речи не смеју да користе. Тако је Милутиновићу саветовао да више не виче: „Ћао“.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Лепо је било, гледо сам синоћ онај Зајечар-Бор. Немој само да вичеш: „Ћао“.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: (смеје се)

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: То немој да вичеш.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Да, да, па реко сам им да избришу, али они, овај, ја сам гледао на оном…

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Али није, није било нападно, само ја запажам пошто сам ја твој анђео чувар.

Идиоти из опозиције
Милошевић је тражио начин да спречи преносе из Скупштине Србије, међутим, како су притисци били жестоки, морао је да пристане, али под његовим условима. Прво је желео да се заврше председнички избори, Милутиновић победи, па да се дозволе преноси.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Ја покушавам овим идиотима из опозиције да објасним да је парламент једна процедура коју треба испоштовати, да не треба парламент да служи за истеривање ових страсти и тако даље, него да то на један смирен начин може да се уради. Ево га, у Русији је председник онај Селезњов*, нема овај апсолутну већину, али то је релативна већина, па су они дали председника. У ствари су дали потпредседника и онда иде и сви су унутра јер парламент изражава вољу бирача и све странке које су унутра, свака фракција која има посланички клуб, а има их укупно пет, укључујући и Мађаре, да дају потпредседника, значи да дају и радикали и СПО и ЈУЛ и ова Нова демократија и Мађари, а ми председника.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Да, то је добро.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: …Чим се заврши председничка кампања, ми ћемо изаћи у сусрет Народној скупштини и у пичку материну, разумеш?

* Члан Комунистичке партије Русије Генадиј Селезњов, тадашњи председник руског парламента

Вук кукао ко Дамјанов зеленко
Српски покрет обнове био је крајем деведесетих жестока опозиција, међутим, Милошевић и није имао поштовање према лидеру те партије. Напротив.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Онда ће Драган Томић одложити Скупштину.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Јер то мора јер се ја бојим. Значи, они могу да одлуче до недеље ујутро да дискутују и да доведу камере и да праве шоу јер они хоће хаос јер су губитници, њима одговара… Нема избора малтене.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Они мисле да ће да добију, немој да се сикираш ти да они не би, они не би то толико… Шешељ је сигуран да ће да добије, а Драшковић се нада да уђе у други круг. Зато и хоће они да буду културни сад, да не испадне да они нешто јер Драшковић је куко ко Дамјанов зеленко да се не држи пре првог јануара.

Дачићу, нећемо у те кумовске везе
Да је Милошевић држао све конце у рукама, сведочи и то да је тадашњи портпарол партије Ивица Дачић добијао јасне инструкције, чак и реченице које треба да изговори.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Сутра вече, ваљда. Не сутра вече, него прекосутра вече они се свађају.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Па нека се свађају.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Ти нећеш у те кумовске…

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Не, таман посла. То сам реко и Дачићу, кажите то је кумовска расправа, ми с тим немамо везе и готово.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Да јер то нема везе с председничком кампањом… То и тако треба да кажеш.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Јесам, реко сам ја то већ Дачићу кад ме је пито данас.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Добро, добро, али да каже тако. То је увесељавање, ми у те кумовске свађе не улазимо. Шта има наш… с тим?

Мира: Очајна сам због Шешеља
Брачни парови Милошевић и Милутиновић размењивали су мишљења о осталим кандидатима, а Мира Марковић најпажљивије је пратила телевизијске дуеле. У разговору у којем су учествовали Милошевић, Олга и Милан Милутиновић, Марковићева није скривала разочарење лидерима опозиције Драшковићем и Шешељем.

МИРЈАНА МАРКОВИЋ: Очајна сам, мајке ми сам очајна… (јако тихо се чује)

ОЛГА: (смеје се) Па стварно је за дубоко очајање, мислим, а шта можеш да радиш? Грозно је било. Ево, улази овај кандидат у кућу. Оћете да га чујете?

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Па било би ред.

ОЛГА: Ево ти кандидат, само тренутак.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Хало?

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Здраво, Цане!

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Добро вече, како си?

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Одлично!

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Добро је.

МИРЈАНА МАРКОВИЋ: Очајна, ја сам очајна!

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Мира је очајна јер гледајући овај дуел Драшковић-Шешељ, који је иначе користан за тебе, не бој се ништа.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Да?

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: За нашу ствар је добар. Овај, очајна је због тога што они уопште нису политички противници, они су чист олош.

МИЛАН МИЛУТИНОВИЋ: Знам, али требало их је онда пустити до краја, дати им још две киселе воде флаше да се побију и да се заврше избори још вечерас.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Сат и по је доста за народ. А они, а друго, они то што су прекинули, сад ће да наставе на овим својим појединачним приказивањима, где ће сваки морати нешто да објашњава.

Миро *ебо те бог
Иако су важили за изузетно привржен пар и да је у њиховом браку Мирјана Марковић водила главну реч, прислушкивани разговор који је Милошевић водио са Момиром Булатовићем сведочи да је Милошевић умео жестоко да испсује супругу.

МОМИР БУЛАТОВИЋ: Момир Булатовић овде, јеси ли ти, Слободане?

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Ја сам, Момо. Чекам да се јавиш пошто сам реко Мири: „Дај телефон тамо“, *ебо је бог заборавни!

МОМИР БУЛАТОВИЋ: Е ја очекујем пошто сам мислио да ће на ову везу, али очигледно је да се тешко успоставља веза.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ: Е ја сам те звао једно десет пута, стално је заузето.

Правда

The post Пресретнути разговори Слободана Милошевића: Ево како се изражавао о својим партијским друговима! appeared first on Васељeнска ТВ.

Хаос у Доњецку: У експлозији убијен лидер ДНР Александар Захарченко

Раније је саопштено да је у петак у ресторану који се налази неколико стотина метара од резиденције лидера ДНР Александра Захарченка одјекнула експлозија. Захарченко је погинуо, а министар за приходе и порезе Александар Тимофејев тешко је рањен.

„Дубоко жалим због смрти одважног, доследног, одлучног и искреног човека који је дао живот за земљу Донбаса — Александра Захарченка. Он је погинуо као херој и као верни син свог народа. Нека му је вечна слава! А кукавичке убице нека горе у паклу“, написала је Поклонска на Твитеру.

Спутник

The post Поклонска: Захарченко је погинуо као херој и верни син свог народа appeared first on Васељeнска ТВ.

РПЦ упозорила Вартоломеја да се не игра са јединством православног света

Иринеј пише да „етнофилетизам представља једно од највећих зала модернога Православља“. Цариградска патријаршија, мешајући се у црквене послове у Украјини, „упркос вољи Руске православне цркве”, на путу је да уводи нове параметре и „погубне активности” у Православље, а „слично је планирано и за расколничку ‘Македонску православну цркву’”.

Јевгениј Иванов: Да ли је патријарх Вартоломеј православан?

Нације у Украјини, „Северној Македонији”, Црној Гори, тврди патријарх СПЦ, „креације су комуниста”. Алудира у писму и на Мила Ђукановића, тврдњом да он стоји иза обнове аутокефалности Цркве Црне Горе.

Иринеј је, наводи „Ромфеа”, изједначио „лидере раскола у Црној Гори и Украјини”, закључивши да је, као и у Македоњи, „ситуација у Црној Гори у вези са Украјином”.

„Велико интересовање везује писмо патријарха Србије и за ризик од повреде права његове Цркве на црногорскоме питању”, јер у Црној Гори, пише „Ромфеа”, „лишена божанске милости једна секта себе назива Црквом Црногорском (Ἐκκλησία Μαυροβουνίου)”.

У највећем делу писма, на чак 15 страна, Иринеј се бави оправдавањем тврдњи Руске цркве да искључиво она има канонско и историјско право на црквену организацију у Украјини, те одвраћа Вартоломеја од мешања у украјинско црквено питање, последично и у македонско и црногорско.

Како је „Антена М” раније овога месеца објавила, за śутра, 31. августа, најављена је поśета патријарха РПЦ Кирила Цариграду. Посета ће бити, како је наглашено, „на Кирилов захтијев“. Саопштено је да ће Кирил одржати састанак са Вартоломејом и „надлежним органима мајке-Цркве о питањима од заједничкога интереса”.

Претходно је у Цариградској патријаршији за 1-3. септембар већ заказана Синакса (Синаксис) – окупљање свих епископа ове Цркве. Уочи Синаксе, одржац́е се редовна śедница Светога синода Патријаршије. Према неким верским аналитичарима, на Синоду и Синакси ће разматрати и „украјинско питање“, тј. питање томоса – грамате о давању аутокефалије Цркви у Украјини.

Владимир Јовановић, „Антена М“/Борба за веру

The post Тако пишу Милове новине: Иринеј писао Вартоломеју appeared first on Васељeнска ТВ.

Вучићева „Српска листа“ поново у коалицији са злочинцем Харадинајем

Одговарајући на питање новинара како види то што после форума у Алпбаху, у Аустрији, разграничење више није табу тема, али и то да канцеларка Немачке и даље не мења став против ове идеје, председник Србије и лидер СНС-а је још једном успео да себе постави изнад свих проблема у којима Србија грца.

Косовска Митровица: Вучићев режим у замци коју је сам себи поставио

Како преноси лист „Политика“, од реаговања политичких противника у Србији много је занимљивији став који су тим поводом изнели политичари у региону, укључујући премијере Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Поновио је да став Ангеле Меркел није ником непознат али да је „интересантно како су против ‘разграничења’ многи у земљи, али и комшије“.

„Разумем све који имају нешто против. Ја њен став знам већ више година, то није новост, није тајна. То само они злобни којима је жеља само да пропадне Вучић, па макар пропала и Србија, подижу као тему, иако смо то годинама слушали”, рекао је Вучић.

Није желео да коментарише то што се идеји разграничења противи Рамуш Харадинај јер, како је рекао, неће да улази у „њихове интерне ствари“ када су у питању Косово и Метохија!

„Ако можемо да се договоримо добро, ако не можемо да се договоримо, опет добро. Не би то био први неуспели покушај“ иако би он волео да се то једном заувек реши. „На крају, ми смо далеко од било каквог решења, од било чега. Ако будемо имали прилику, људи ће се изјашњавати. Ако не буде, неће се ни изјашњавати. Нема потребе за било каквом нервозом. Економски гурамо, била би дивна ствар да можемо да решимо јер бисмо онда имали драматичан економски напредак. Ако не, опет ником ништа”, казао је председник.

На питање шта ако Србија не добије ништа, Вучић је одговорио да „ако сме да прогнозира”, тако ће и бити акључио је новинар „Политике“ коме није ово било круцијално већ је изабрао за наслов да ће решење проблема КиМ аутоматски значити „дрматичан економски напредак“.

Са друге, како би Вучић рекао, његови „политички противници“ а заправо америчка медијска кућа на српском језику Н1 ово је ипак дословније пренела:

„Ако нам не дају ништа, шта да радимо… Ја ако смем да прогнозирам – тако ће и бити“, рекао је Вучић а преноси ова телевизија.

„Мени је важно да људи знају шта сам желео у једном тренутку, шта смо и могли да остваримо, па нека цене за 30 и 40 година јесам ли, или нисам, био у праву, поручио је председник Србије“ преноси, опет полумистериозно, „Политика“ док Н1 наводи да је на захтев да објасни у чему је то у праву одговор био да се овде преплићу многи страни интереси не само домаћи.

Овако баналан одговор садржи и дозу увредљивог јер је више него познато да је проблем са албанским епаратистима и покренут и доведен до овог момента управо уплитањем страних, односно Западних, чиниоца. Што није још од краја 19. века када се о овом делу српске територије одлучивало на Берлинском конгресу.

На друштевним мрежама ово је изазвало масовне рекације и питања – шта би са победом 5:0? Куд се дену онај „један метар“ што смо имали на КиМ и слична председникова уверавања да ће бити добро да макар нешто добијемо од сопствене територије.

КМ Новине

The post Вучићева мистериозна економија: Драматичан економски напредак ако решимо питање КиМ а не добијемо ништа appeared first on Васељeнска ТВ.