Vojevanje

Оj Srbijo međ šljivama, deo 9: O milenijalsima, komšinici Slobodanki, + predlog za istraživanje

2016-02-13T02:24:00.001-08:00

Ivan Klajn će se prevrnuti kad bude video kako pišete Milenialsi bez j, a u srpskom jeziku se piše milenijum a ne milenium, gospodo marketari, pi-arovi, novinari! Ni za veliko slovo nisam sigurna stoga apelujem da nam razjasni, da li da poštujemo srpski pravopis koji kaže da sve treba transkriptovati (učili me najbolji lektori, pozdrav redakcijo, prepoznaćeš se već) ili ne.

Što volimo da dižemo dževu oko “novopečenih” termina, koji su u svetu već opisani, izbukani, tokom prethodne dve godine a kod nas eto stigli ovog januara (sa akcentom na ovog). Piše se o milenijalsima, plaše nas milenijalsima, upozoravaju na njih, a zaboravljaju da je u našoj lepoj zemlji međ šljivama, sve tako jednostavno. Mogu, na primer, na prste da nabrojim milenijalse u mojoj zgradi, i svakog znam napamet. Nisu uopšte tako strašni. I nećete mene izuzeti iz te ciljne grupe gospodo draga, ne, ne, nedam da mi za godinicu/dve pobegne prekul ciljna grupa, a uvek mogu bratanici od 16 ljeta, da kažem “alo mala, u istom smo rangu ti i ja, devojko!”.

Piše se i priča mnogo ovih dana o milenijaslima. Hajde da uozbiljim priču, iako ste navikli da ovde čitate uglavnom neozbiljne tesktove o izlascima i putovanjima, no koga to još zanima kad imperija milenijalsa napada.

Čitam, o milenijalsima se ništa ne zna. Tajna imperija te skupine napada, a debelo su se zamotali u plašt tajanstvenosti. I u redu je ako Huffington post piše decembra 2014 pa marta 2015 o stotinama miliona milenijalsa u Americi, ko će to istražiti; američki živalj se skupio od kojekude, ne komunicira, radi po vazdan zarađujući novce da plati poreze, dva do tri automobila u dvorištu, i ostvari san-motorom uzduž i popreko po amerikačkim zemljama.

No, u Srbiji je, mišljenja sam, sve vrlo jednostavno. Kako za kompanije, tako i za nas marketare raspoređene po agencijama, medijima, sektorima marketinga i komunikacija.

Svaka ozbiljna kompanija koja u Srbiji troši i ima budžetske linije opredeljene za marketing spending, a oni koji budžetiraju iste znaju o čemu govorim, itekako ulaže u istraživanje ciljne grupe kojoj se obraća. Što na globalnom nivou, tako i na lokalnom. Postoje u Srbiji veoma ozbiljne agencije, kreativne, digitalne, marketing, advertajzing, plening, bajing, koje imaju ozbiljne alate i tulove za prikupljanje podataka o istim. Čitave sektore imaju, koji se bave strategijom, i usmeravaju komunikaciju te pažljivo planiraju kome se obraćaju, kakvi su to potrošači, bivši, sadašnji, budući. Postoje ozbiljne medijske kuće koje znaju sve svoje čitaoce, gledaoce, posetioce, napamet. Šta jedu, šta piju, kad ne spavaju, kuda idu ljudi kao ja...Tim pre mi tolika buka nije jasna.

Nije ništa novo da se javlja smena naziva generacija pa je najveći izazov onomad bio skupina zvana Jang adalts (Young adults), pa su sad Milenijalsi (Millennials). Ali čemu tolika buka, kad buka nije u modi, to se sve vreme pitam. Milenijalsi napadaju, ništa o njima ne znamo, ima ih toliko u Srbiji, svi ćemo dizginemo u vodu, svi ćemo pogrešno potrošiti novce, ili manje zaraditi, nije važno gde živimo, jer oni tamo negde u svetu troše, oni su pejabl. I tako dalje, bliže nikako…Još se pitam, zašto se toliko potencira na tome da treba zaboraviti gde živimo. Uvek su kulturološke razlike, razlike u BDPu, životnom standardu, razvijenosti zemlje, uticale na različito ponašanje sličnih ili istih ciljnih grupa.

I o da, dragi moji, moram da vas razočaram, pa mi itekako živimo u Srbiji. I kada se proizvod proizvodi, plasira i prodaje, i pravi prodajna, distributivna, i promotivna strategija, svi znamo kome se obraćamo. U Srbiji, svi znamo ko donosi odluke o kupovini, kako razmišljaju milenijalsi i njihovi roditelji, kod kojih žive, u većini slučajeva do prelaska u sledeću ciljnu grupu.

Znamo i koliko ih ima, koliko dugo studiraju, i da u radni odnos na žalost stupaju tek nakon 25 godine, Zavod za zapošljavanje ima podatke o nezaposlenosti istih. Znamo kakav je studentski život, život srednjoškolaca, koliko putuju, izdvajaju na odeću, obuću, gedžete, kafiće i cigare.

Ako nam fali podataka, pitajmo banke koliko kredita je uzeto u 2015 godini, i ko ih je uzeo, i kojih-stambenih, ovih, onih. Zapanjili bismo se kada bismo videli koliko su penzioneri u Srbiji najvernija potrošačka skupina, jer jedini, još uvek, imaju zagarantovana redovna primanja, i često milenijalse i njihove roditelje izdržavaju, ili pomažu u kućnom budžetu.

Pitajmo automobilsku industriju koliko milenijalsa, i njihovih roditelja, je kupilo automobil u 2015. Uzmimo prosečnu potrošačku korpu u obzir, a sigurna sam da kada bi se računao prosek prihoda milenijalsa, (namerno kažem prihod a ne primanja jer mnogi dobijaju džeparac od roditelja do tridesete) ne bi prešao 350 evra. Pejabl, potrošabl, veoma kreditno sposobni za stambenjak.

Kad zbrojimo sve ove podatke, sve milenijalse u Srbiji na jednu gomilu, a i ta brojka postoji kao statistički podatak, ispada da milenijalsi u Srbiji i nisu tako strašni, nisu neobjašnjiva sila koja se pojavljuje i troši nemilice. Na žalost ne troši, niti će, bar ne u skorije vreme. A ne bleji ni na internetu. 57% ljudi u Srbiji koristi internet, prema straživanju od pre dva dana, imate na www.novaenergija.net (Masmi istraživanje).

Kad sklopimo sve ove kockice, dobićemo jednu lepu sliku ciljne grupe 15-35 godina o tim milenijalsima, zovite je kako hoćete, njihovim roditeljima, babama i dedama penzionerima, a bez njih se ne može u Srbiji, jer ko finansira, određuje pravila o kupovini.

Pa ćemo onda videti jednu strašnu istinu, sviđala se ona nama ili ne; videćemo da je na kraju Žika Šarenica bog otac kontenta kinga, i dalje. Bar još dve godine, prema mojoj proceni, te prema informacijama da se budžeti u Srbiji za digitalno oglašavanje smanjuju u 2016. Baj d vej, čovek godinama jedino što ume i zna da radi jeste da pravi dobar sadržaj, perdone mua, kontent, i da ga dobro proda. Eee, rođaci, kako bismo svi voleli da trajemo toliko dugo, imamo stalnu ciljnu grupu koja upija naš kontent kao taj Žika.

A ako nema para u Srbiji za ovakvo istraživanje, kako to obično biva u našoj lepoj zemlji međ šljivama, sve ovo možete saznati i ako odete kod moje komšinice Slobodanke. Verujte mi na reč, komšinica Slobodanka sve zna o svakome u našoj ulici, a uzorak je reprezentativan: ko radi, ko ne radi, kolko ih ima po kućama, kojih godina, ko koliku platu ima, ko je ostavio roditelje i zavio ih u crno a otac mu onoliku kuću napravio, a žena ga odvojila od roditelja; ko dere babu za penziju, a ko se grebe o očevu bednu platu provincijsku, ko živi sa svekrvom, dva tinejdžera i jednim studentom od 35.000 mesečno, sam bog zna kako, a ko krade internet od komšije Bude, i ko mrdnuo dalje od mamine suknje nije. Ona bi opisala detaljno svakog milenijalsa i dala sve potrebne podatke o kretanju, navikama, preferencijama a najbitnije, da nemaju ni cvonjka.

Mentalitet našeg življa. Bolje time da se bavimo. Proteći će još dosta vode našim rekama, gostiju i kontenta u Žikinoj šarenici, dok milenijalsi baš ti i takvi, o kojima piše Huffington post, ne stignu u naše krajeve.

U redu je pripremati se za budućnost. Menjati se. Biti spreman na promene. Ali mnogo je važnije da ljudi u Srbiji koji se bave marketingom nauče da nazivaju stvari pravim imenom, i da ne zatvaraju oči pred realnošću. A milenijalsi belosvetski ovim našima pevaju onu Tominu

“jer ti i ja, dva smo sveta različita. Jer ti i ja, ko to zna, ko to zna”.

Dok je nama trača i tuđih života, naši prazni će biti divota

2015-05-18T04:11:00.001-07:00

Inspirisana tekstom Šaputaice, Šta ti je to trebalo? Šta bi ti falilo? http://shaputalica.rs/sta-ti-je-to-trebalo-sta-bi-ti-falilo ovaj tekst je posvećen svim ljudima koji itekako vole da zabadaju noseve u tuđe živote.

Trač i ogovaranje kao pojmovi su toliko stari koliko i ovaj svet. Tračevi nikog ne zanimaju a svi bi da ih čuju.

Davno u nekoj seriji čuh jednu rečenicu koja kaže: ako želiš da nešto o nekome, dođe do svakoga, odaberi one koji najviše tračare i obavezno im naglasi-da ostane među nama, tada sigurno dolazi do najvećeg broja ljudi. To su tračevi sa namerom. No, ovi bez namere su meni zanimljiviji. Ovi što se pričaju a koji se zovu ogovaranje, u nedostatku priče o svom životu.

Tračevima i ogovaranjem se bave sve osobe. Postoje oni strogo poverljivi tračevi, koji se kazuju osobama od poverenja, podele informacija radi, a i oni koji su poželjni za deljenje, bez ikakvih organičenja.

Ljudi u Srbiji odvajkada tračaju i ogovaraju. Pored tih namernih i nenamernih, tračeve delim i po istinosti: -oni istiniti tračevi kad je kao sve sto posto istina, i bitno je podeliti, prepričati da se raširi, da svak čuje i zna, jer je to društveno korisna akcija; -neistiniti, kad je bitno ogovarati tračanja radi, daj da se ima tema, jer o svom životu ionako nemamo ništa za ispričati, toliko je mali i mizeran takoreći nezanimljiv, da to ni tu osobu-tračaru ne zanima

Dalje ih možemo podeliti po količini gnušanja: -Ogavni-oni tračevi kojih se osoba-tračara gnuša, jer sam bog zna koliki je anđeo, i koliko je život osobe-tračare savršen, i oni počinju sa zamisli molim te, gnušam se od te priče....-Manje ogavni-ne gnuša se osoba-tračara, ali se podsmeva, iščuđava jer ona, osoba-tračara zaboga tako nešto nikad ne bi uradila; -zluradi-količina zla i zlonamernosti je proporcionalna količini pljuvačine.

Tračeve možete proveriti, pre nego što ih plasirate, deleći osnovni info sa najpouzdanijim osobama-tračarama koje sve znaju, ili pak možete da ih pljusnete odmah u etar. Bez provere, jer to onda nije više tako masno kako bi inače bilo da se proveri; nenamerni,bez namere, jer izem ti ja taj trač sa namerom; bez obraza, jer što bi pa obraz uopšte i dolazio u obzir, a obraz i obzir su ruku pod ruku nebitni jer što bismo se obazirali na tuđe emocije, ljudskost pak, ili posledice trača; bez cilja, jer svi besciljno tračare; bez emocije, jer šta ja pa imam da se osvrćem na emocije drugih meni znanih ljudi, aj kad opletem neznane, no ovi znani su mi draži, njih je još ljepše oplesti;

I tako dalje i tako bliže, u sivilu svakodnevnog malog dosadnog nezanimljivog života, kada je uvek lakše baviti se drugima nego sobom, jer od same sebi je osobi-tračari muka, šire se tračevi, ovi ili oni, koji avaj uvek dođu do glavnih glumaca. Jer, zaklela se zemlja raju da se sve tajne odaju. Znaš šta, oni/one su ovakve ili oankve, evo zamisli ti to molim te, evo moja drugarica od drugarice čija je tetka sestra od strica mojoj ujni a njena opet rođaka mom bratu od strine najbliži rod...

Da se razumemo, trač i ogovaranje su zdravi. Prepričavajte, ogovarajte, nema problema.

I desilo se to i meni i mojoj prijateljici i još jednoj, i još jednom prijatelju, i još jednom.

Sve samo zato što, baš kako Šaputalica kaže u svom tekstu, što mislimo da imamo pravo da sami donosimo odluke o svom životu, što mislimo da znamo šta je ispravno za nas, što imamo pravo na sopstvene greške, sopstveni život, tugu, radost, sreću, kajanje, grižu savesti, zadovoljstvo, orgazam, pijanstvo, celibat, apstinenciju, veru, večeru; što imamo pravo da odlučimo šta ćemo sa našim mozgovima, dupetima, sisama, kućama, sudovima, ugaonom garniturom, partnerima, momcima, ljubavnicima, decama, životinjama, roditeljima, prijateljima, knjigama, letovanjima, karijerom...

Što znamo ko smo, šta smo i zašto smo, što se ne uklapamo mi provincijalci u te provincijske malograđanske okvire. Što živimo i puštamo i druge da žive. Što smo hijerahija. I što to potenciramo. Zato što imamo pravo da mislimo tako o sebi, o nama. I što širimo čarobnu energiju, jer imamo pravo da mislimo da je imamo i šririmo. Što pričamo o sebi, o nama, među nama, i jedino sa nama o nama, ne o drugima, niti sa drugima o nama. Što se slikamo i šerujemo slike i trenutke koje provodimo zajedno, ne mareći za druge, jer je nama dobro. Jer nam je život lep.

A vama dragi moji? Koliko je vama dobro?

Za kraj, divna peoma...pročitajte

Reče mi jedan čoek

na jednom mestu,

kod jednog čoeka,

jednu stvar,

ne mogu ti reći đe,

odma' bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,

kad ono,

no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,

i đe ti bijag počeo pričat,

taman u cik zore,

a zove neko po imenu ta i ta,

dođe tu i tu,

u tome u čemu si,

te ja iz onijeg stopa,

ja s ove bande, on s one,

ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,

kad imam koga i viđet.

Samo ja ovo s tobom,

da ostane među nama,

kažem ti ko tebe,

ovo ti pričam s ovu stranu vrata,

to znamo ja i ti i crna zemlja,

to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,

…..

nemo me ništa zapitkivat,

nijesam ti smio ni ovoliko.

Jutro uvek svane

2014-06-15T14:43:00.003-07:00

Jutro uvek svane.

Mrak. Mrak šiba napolju, dok tutnji tišina pored.

Zvezde sijaju na nebu svom svojom snagom.

I dok mi se pogled gubi negde daleko, patim i čeznem da ti kažem sve ono što me preplavljuje.

A reči su nepoželjne mnogo puta. I nemaju odjek. Zagube se negde u mraku, i pretvore u muk.

Tutnji tišina. Tutnji ko moje srce čije otkucaje jedino čujem u ovom mraku.

Zaustila bih nešto da kažem, no bunt mi neda. Roje se misli ko rokenrol u mojoj glavi, pa bi napolje, ali sreća pa umem da stisnem zube.

Jer, šta mi drugo preostaje u ovom mraku, nego da stisnem zube, umirim srce, oslušnem ovu tišinu i zatvorim oči. I sačekam jutro da svane.

Sunce sija jače od zvezda. I jutro uvek svane. Jedva čekam da se probudim.

Katar: putovanje u carstvo luksuza

2013-08-29T01:02:00.004-07:00

Na poziv Qatar airways-a da se pridružim grupi novinara koje vode na FAM trip u Dohu, sam se odazvala u roku od odmah, iz dva razloga: nisam želela da propustim let biznis klasom, i Doha nije baš uobičajena destinacija za odmor. I nisam pogrešila.

Nismo još ni pojaseve vezali, avantura je počela. Dok su stjuardese sipale šampanjac, birali smo jela za doručak. No, treba biti vrlo pažljiv u odabiru, jer za 6 sati koliko traje let preko Ankare, imate i ručak, možete da odaberete vino, sa vinske karte, a sve vreme između obroka na raspolaganju su vam grickalice, kafa, slatkiši. Recimo da je procena da sam dobila kilo i po u jednom pravcu.

Znali smo da će u Dohi biti paklenih 45 u junu, no trebalo nam je celih sat vremena da se aklimatizujemo, jer magična Doha je pod noćnim svetlima toliko lepa, da zaboravite i koje je doba godine i koliko stepeni je napolju.

Dok smo se vozili od aerodroma ka hotelu, prvi susret sa Dohom je zapravo bio prvi susret sa novim Emirom Katara, koji tek što je došao na vlast, dva dana pre našeg dolaska u Dohu. Katar je mala država sa svega 1,9 miliona stanovnika, u kojoj vlada apsolutna monarhija još od sticanja nezavisnosti 1971. Godine. Dolazak mladog tridesettrogodišnjeg šeika Tamim bin Hamad bin Khalifa Al Thani na čelo države se smatra jednim od najvažnijih i najznačajnijih događaja u zemlji. Na putu ka hotelu Grand Hayatt Doha, koji je bio domaćin FAM Tripa u organizaciji Qatar Airwaysa, zaslepljivali su nas šljašteći bilbordi sa kojih se smešilo lice novog vladara, a mi smo posmatrali sav taj pesak oko nas, i osećali se kao da smo na drugoj planeti.

Prvi dan u obilasku Dohe je obeležila priča o Šeiki Mozah bint Nasser Al Missned, majci novog Emira. Druga po redu žena od tri ukupno koliko ih ima bivšeg Emir, Hamad bin Khalifa Al Thani, jedina nije iz kraljevske porodice. Ali, rođena je u jednoj od tri najbogatije porodice Katara, koji su bili oponenti vladajuće porodice. Njena porodica živela je u egzilu, sve dok nije ugovoren brak između Mozah i Hamada. Šeika Mozah danas ima važnu ulogu na političkoj sceni Katara, jer aktivno učestvuje u katarskoj vladi, zvanično predstavlja Katar na svim svetskim događajima uz svog supruga, za razliku od mnogih drugih monarhističkih žena na Bliskom istoku. Na Forbsovoj listi 100 najmoćnijih žena sveta se nalazi na 75.mestu. Osim toga, predsedava Katar Fondacijom, i u najvećoj meri je zaslužna za razvoj uloge žena u vladi Katara gde je odnos žena i muškaraca 50:50, kao i na obrazovanje, te danas na Katar Univerzitetu studira godišnje 15.000 devojaka. Ženski deo naše ekipe je bio jako ponosan na činjenicu da u jednoj arapskoj zemlji žena ima, pre svega, toliku snagu, a zatim i moć da pokrene pitanje položaja žene u društvu. Mnoge evropske zemlje nemaju takav reciprocitet u svojim vladama.

I dok smo se mi pobedonosno smeškale, ponosne zbog priče o šeiki, put nas je dalje vodio ka novoj zoni i delu grada poznatom po biznis kvartu Vest Bej, a koga meštani zovu Doha Menhetn. I stvarno, kad smo se našli ispred samog kvarta, imali smo osećaj kao da smo u Njujorku. To je poslovni centar Dohe, sa višespratnicama, od kojih se ne zna koja je viša, lepša i bolje osvetljena, a noću možete videti širok spektar reflekotra, boja i senki. Najveća zgrada, čija izgradnja još nije završena, jeste Dubai Towers – Doha, čija izgradnja će koštati 620 miliona dolara.

Sledeća stanica je bila popularni šoping centar Villaggio Mall. Ceo mol je urađen u venecijanskom stilu sa kanalima i gondolama, kojima možete da se vozite. Dolaskom u ovaj mol uvideli smo sav sjaj, raskoš i bogatstvo Katarana. Šoping centrom dominiraju ogromne radnje najpoznatijih i najskupljih svetskih brenodva garderobe, nakita i aksesoara, a gužve ispred kase su poprilične. S obzirom da je svaka druga žena iz tih radnji izlazila sa punim kesama u rukama, logično pitanje vodiču je bilo kolike su zarade u Kataru? Sa pronalaskom rezervi nafte i prirodnog gasa 1940. katarska ekonomija se razvija munjevitom brzinom, a procene kažu da su rezerve nafte i gasa dovoljne za narednih 400 godina.

Katar je danas najveći izvoznik prirodnog tečnog gasa na svetu, a procenjuje se da će Katar investirati u energetski sekotor 120 milijardi dolara u narednih deset godina.

Životni standard je izuzetno visok, i s pravom se kaže da je Katar danas najbogatija zemlja sa najbogatijim stanovništvom na planeti. Katar ima najveći GDP po glavi stanovnika na svetu, ne postoji porez na zaradu, poreske stope su najniže na svetu a čak 14 odsto populacije su milioneri. Nezaposlenost je svega 0.1 odsto. U Dohi se u šali kaže – siromašan Kataranin ima jednu kuću, jednu ženu i jedan auto, a bogat tri žene, tri kuće i tri automobila.

Osim ekonomskog razvitka, u Kataru je u poslednjih 20 godina izuzetan i razvoj društva, pojedinaca, tehnologije i nauke. Prepoznajući značaj razvoja zajednice, 1995. godine tadašnji vladar osniva Katar fondaciju za obrazovanje, nauku i razvoj zajednice. Kako je rekao naš vodič, tadašnji Emir je imao viziju da će i osrednji razvoj svakog Kataranina doprineti velikom razvoju Katara. Katar fondacija danas je podeljena na tri oblasti, u koje se investira kako bi svaki segment društva napredovao. Školovanje je besplatno za sve Katarane, a čak i stranci mogu da apliciraju za stipendije. Na Univerzitetu Katar se školuje svake godine 20.000 studenata, a na fakultetima se primenjuju akreditovani programi najprestižnijih svetskih univerziteta . Druga po redu, ali ne manje bitna uloga fondacije jeste ulaganje u razvoj naučnih i tehnoloških dostignuća i inovacija. U Dohi danas postoje naučni centri za biomedicinska, energetska, tehnološka i klinička ispitivanja, a najveca investicija u ovoj godini je otvaranje Sidra medicinskog i naučnog centra, koji je koštao 7.9 milijardi dolara.

I treća, nama najzinimljivija priča o ulogama fondacije, jeste razvoj kulturnog života stanovništva, negovanje progresivnog društva i negovanje kulturnog i istorijskog nasleđa. A naša sledeća stanica je bila upravo centar razvoja kulutrnog života-Katara selo.

Selo je otvoreno 2010 godine a na samom otvaranju sela održan je Tribeca filmski festival u Dohi. Fascinantno u ovom selu je to što su svi objekti, kuće, sale za projekcije raspoređene nasumice, te deluje kao da smo se vratili 50 godina unazad. U centru sela se nalazi amfiteatar, koji prima 5.000 ljudi. Vodić nam je ispričao zanimljivu priču. Naime, Šeika Mozah je u želji da pomogne razvoj sela, al ii kulutrnog života u Dohi, animirala dve stotine umetnika širom sveta, iz sveta muzike, slikarstva, filma, pozorišta, da dolaze u selo tokom godine i prave izložbe, koncerte, igraju predstave.

U selu se nalaze Qatari Society for Engineers, Qatar Fine Arts Society, Visual Art Centre, Qatar Photographic Society, Childhood Cultural Centre, Theatre Society and Qatar Music Academy.

I taman kad smo pomislili da ništa više ne može da nas fascinira, usledio je ručak u čuvenoj Doha Pearl.

Doha pearl je veštačko ostrvo, koje se prostire na 4 miliona kvadratnih metara, izgrađeno na nekadašnjoj lokaciji poznatoj kao nalazište bisera. Katar je bio jedan od najvećih izvoznika bisera u Aziju sve dok tu ulogu nisu preuzeli japanci. Odatle i me, a kad se završi ovo naselje ceo oblik će biti kao niska bisera. Predviđena je izgradnja 15.000 stanova a broj stanovnika 45.000 do 2015. Prosečna cena stanova se kreće od 2,5 miliona dolara za manje stanove, ii de do 15 miliona za vile. Ovo je ujedno i prvi deo grada u kome će biti dozvoljeno strancima da kupuju i postanu vlasnici nekretnina. A kada je u pitanju tržište nekretnina, Sa razvojem ekonomije i zemlje uopšte, kao i velikim rastom broja stanovnika, u kataru se desio bum na tržištu nekretnina i cene kvadrata su enormno porasle, te je danas cena nekretnina skuplja u Dohi nego u Dubaiju.

Doha je uvršetena na Forbsovu listu 15 najboljih novih gradova za biznis na svetu. To je i razlog zbog koga Kataru na prvom mestu nije razvoj turizma, već upravo cilj da razviju zemlju kao moderni ekonomski centar, a čak 85% ukupne populacije čine stranci koji živei radeu Kataru.

Prvi dan prepun utisaka se završio povratkom u hotel. Drugi dan je obećavao, posebno što smo pomislili da smo videli sve što treba i da neće biti uzdaha i pogleda kao prvog dana. Ali magična Doha je sutradan bila još magičnija.

Drugog dana je atmosfera bila opuštenija. Naviknuti na izuzetno visoke i temperature i vlažnost, bili smo spremni za polazak u Suk Vakif (Souq Waqif). Suk Vakif je važan deo Katara, jer je to svojevrsna pijaca, u kojoj se nalazi mešavina različitih kultura naroda koji žive u Kataru, što se najviše da videti po restoranima. Dalje, jako zanimljiva priča je, obzirom na izuzetnu pažnju koja se poklanja razvoju uloge žene u društvu, potpuno netipično za zemlje Bliskog istoka, ženama je dozvoljeno da rade. Na određenom prostoru žene su za tezgama u ulozi prodavca, i po rečima našeg vodiča muškarci ne mogu i ne smeju d aim se mešaju u posao.

Suk Vakif je stari deo Dohe, sa uskim ulilicama, prepunim tezgi na kojima smo kupovali suvenire, cenjkali se, što je veoma poželjno, sa prodavcima, i pipali marame i ešarpe od božanstvenih materijala.

Vozeći se dalje gradom, primetili smo da jedini ljudi koji su se zatekli na ulicama, jesu radnici koji rade na izgradnji metroa. Nakon Dubaija, Doha je drugi po redu grad u ovom delu sveta koji če dobiti metro i to najkasnije 2020. godine, uoči održavanja svetskog prvenstva u fudbalu 2022. čiji će domaćin biti Katar. Put nas je dalje vodio pored čuvenog sportskog centra, Aspire Zone u kome se gradi pokretni stadion, takođe zbog prvenstva u fudbalu, koji će moći da primi posetilaca, i koji će u potpunosti biti klimatizovan. Katar izuzetno polaže na razvoj i promociju sporta i sportskog duha, i najvećim uspehom smatraju potpisivanje ugovora između Katar fondacije i FK Barselona 2010 godine kojim se završila tradicija FK Barselone da ne nose natpise sponzora na dresovima. Od septembra 2013. igrači Barselone će na grudima nositi znak Qatar airwaysa. Takođe, ponos Dohe i Aspire Zone je Aspire Akademija, sportska akademija koja se danas smatra jednom od najelitnijih sportskih institucija na svetu. Osnovana je 2004. godine sa ciljem da obrazuje visoko školovane sportiste, koji sa diplomom ove akademije mogu da budu konkuretni bilo gde u svetu kako u sportskim tako i u poslovnim krugovima, a standardi i program koji se primenjuju na ovoj akademiji su priznati u svim viđenijim svetskim obrazovnim institucijama.

Nakon obilaska pijace, otišli smo u posetu Muzeju Islamske Umetnosti (Museum of Islamic Art). Specifična zgrada muzeja je jedinstveno umetničko delo, koju je projektovao čuveni kineski arhitekta Ieoh Ming Pei, koji je za potrebe projektovanja putovao šest meseci po islamskim zemljama proučavajući islamsku umetnost i istoriju kako bi dobio inspiraciju. Unutrašnjost muzeja je dizajnirao tim umetnika predvođenih čuvenim frnacuskim arhitektom, saradnikom Luvra i town planerom Jean-Michel Wilmotte, i predstavlja prvi muzej te vrste u arapskim zemljama. Za potrebe izgradnje muzeja koji se nalazi u luci, i zauzima površinu od 45.000 kvadratnih metara, sagrađeno je veštačko ostrvo površine 64 ara.

Kolekcija muzeja se smatra jednom od najkompletnijih kolekcija islamskih artifekata na svetu, koja obuhvata dela poreklom iz Španije, Egipta, Turske, Iraka, Irana i Indije. U muzeju se nalaze vrhunska dela i najvredniji primerci islamske umetnosti, uključujući kaligrafiju, obradu metala, zatim staklo, keramiku, metalni novac, nakit, stolariju, i ukazuje na složenost i raznovrsnost umetnosti islamskog sveta.

Pored ovoga, muzej poseduje i biblioteku retkih knjiga, koje umetnost islama, prikazuju arapski doprinos nauci, islamsko oružje itd, a u muzeju se organizuju kakoradionice tako i kursevi crtanja, slikanja, klaigrafije itd. Za obilazak muzeja je potrebno da izdvojite bar dva ana, kako biste obišli sve spratove i prostorije u kojima su dela izložena na veoma specifičan način, naime u prostorijama je svetlo potpuno prigušeno, reflektori osvetljavaju izložena dela a ceo sve sobe po spratovima su povezane te možete praveći krug, u jednom potezu obići ceo sprat.

S obzirom da je naš boravak u Dohi trajao dva dana, nismo imali vremena sve da obiđemo u muzeju, jer je usledla poseta hipodromu.

Konjičke trke su veoma popularan sport u Dohi. Pored trke kamila, konjičke trke su prava senzacija. Klađenje je strogo zabranjeno, ali dobra zabava i provod su zagarantovani.

Posetili smo i ergelu konja, koja ima najnegovanije konje arapske i evropske rase. Arapski konji su brži od evropskih, i dominiraju u disciplini daljinskog jahanja a spadaju u deset najpopularnijih rasa na svetu.

Pored konja, omiljeni životinje Kataran su ptice, tačnije sokolovi. Sokolovi predstavljaju statusne simbole, a nabavljaju ih iz Uzbekistana, Irana i Kikinde. U prilog ovome, soko je jedina životinja koju je moguće poneti sa sobom kad letitie prvom klasom Katar ervejza, te dobija poseban tretman, počevši od načina prenosa do hrane, jer ih vlasnici leti vode iz zemlje zbog velikih vrućina.

Na kraju dana nas je čekala večera u jednom od nejlepših restorana Suk Vakifa. S pravom se kaže da je hrana u Dohi izvrsna, jer u restoranima rade najbolji kuvari sveta. Svaki obrok koji služe obiluje raznim đakonijama od humusa, maslina, sira, urmi do arapskih specijaliteta. Kombinacijom različitih ukusa i mešavinom najrazličitijih svetskih kuhinja, bilo da se radi o ručku ili večeri kakvu smo mi imali, niko ne ostaje ravnodušan. No opet, Katar je zemlja sa najmanjim brojem gojaznih ljudi na svetu. Ispred restorana, na jednom od trgova orkestar izvodi arapsku tradicionalnu muziku, a gosti uživaju.

Prepuni utisaka jer kao turisti neke stvari možemo videti samo u Dohi, putovanje smo završili ništa manje fascinantnim obilaskom aerodroma u Dohi, kroz koji godišnje prođe 12 miliona putnika. Biznis lounge i First class lounge podsećaju na najluksuznije hotele na svetu, poseduju čak tri restorana, spa centar, sobe za odmor i spavanje, sobe za masažu, i što je interesantno, prepune su ljudi koji čekaju let.

Dok smo putovali nazad biznis klasom, uz čašu šampanjca smo sumirali utiske, i razmišljali da li će i koja svetska destinacija uspeti da zaseni sav sjaj i raskoš koji smo videli na tom putovanju.

Recept za savršenu nedelju

2013-04-14T05:36:00.002-07:00

Nedelja. Savršen dan za uživanje. Mnogi je ne vole jer sledi ponedeljak, početak radne sedmice, no sve je stvar perspektive i obrnite ugao posmatranja.

Ustanite do 9 najkasnije. Ne čitajte vesti, ne palite televizor, jer to će pokvariti savršenstvo dana. Nakon kafe i laganog doručka krenite put najbliže pijace. Pijaca, ta riznica boja, đakonija i prodavaca koji čekaju ko zapeta puška da vam nešto uvale i prozbore koju. Na pijaci uvek krenem od cveća. Prodavci cveća vole da objašnjavaju, pustite ih. Cveće će obogatiti vaš astal, osvežiti dnevnu sobu i siguran je znak proleća.

Onda redom povrće, voće, mesara. Prodavci povrća vole pitanja. Pitajte ih odakle je paprika, paradajz, krompir. Dva do tri pitanja je dovoljno jer oni će odgovoriti kao da ste šest postavili.

Na kraju moja omiljena destinacija-prostorija sa mlečnim proizvodima. Sirevi svakojakih ukusa, vrsta i oblika. U toj prostoriji preporučujem zadržavanje do 30 minuta. Toliko vam treba da isprobate kozji, kravlji, sremski, mladi sir, kajmake razne, sa divnim prodavcima proćaskate o načinima pravljenja sira, a popićete i čašu surutke, dobra je za čišćenje organizma, flaša od 1.5l košta svega 50 dinara.

Nakon obavljene kupovine, pravac kujna. Uz kuvanje pustite laganu muziku, ovisno šta ko voli, moja preporuka Bočeli. Dok kuvate obavezno pozovite majku, biće oduševljena što ste u kuhinji, njoj će to značiti, pohvaliće se ostatku rodbine i komšiluku.

Bitno je da ste sami dok kuvate. Tako ćete mozak pustiti na apsolutnu pašu, neće vas niko zapitkivati, dosađivati komentarima, a tišina je savršena za opuštanje.

Nakon završenog ručka, postavite sto. Ako kuvate za porodicu, javite im na vreme kad mogu da se vrate kući. Ako nemate porodicu, pozovite prijatelje. Spremite i neki apretiv, u zavisnosti od vrste jela, uklopićete i piće.

Nakon ručka, pustite ih da oni raspreme sve. Vi ste kuvali. Popodne i veče iskoristite za šetnju, gledanje omiljene serije, čitanje ili pisanje. I ne zaboravite, nedelja veče je dan za punjenje kade.

Uživajte u savršenom danu, ukusima i mirisima.

Moj nedeljni ručak: gibanica i kolač sa višnjama.

Gibanica

Umutite 4 jaja, posolite. Izmrvite sir, 300 gr. mladog i 200 gr. sremskog sira, dodajte 200 ml jogurta i pomešajte sa jajima. Pomešajte 200 ml kisele vode sa pola šolje ulja i praškom za pecivo i dodajte sirnoj masi.

500 gr kora za pitu će biti dovoljno. Pleh nauljite i stavite dve kore, tako da krajevi prelaze ivice pleha. I onda ređajte, koru u smesu pa u pleh i sve tako dok ne potrošite sve kore. Na kraju prekrijte sa dve kore, i onda ivice donjih kora prevucite preko, da izgleda kao da ste je zapakovali. Pecite 30-40 min na 180 stepeni. Ja je na kraju poprskam sa malo vode.

Kolač sa višnjama

Umutite 4 jaja, sa 4 kašike šećera, 4 kašike ulja, 4 kašike brašna i 4 kašike mleka. Dodajte prašak za pecivo. Stavite višnje na dno pleha i prelijte masom. Pecite na 180 stepeni 45 minuta. Kad izvadite kolač premažite marmeladom, ja volim od šljiva, prelijte topljenom čokoladom i na kraju stavite šlag.

Bon apetit!

Oj Srbijo međ šljivama, manekenima, hejterima, kompleksima i ostalima

2013-03-12T13:11:00.000-07:00

10 godina od kako je stalo.

Osporavan, omražen, neomiljen, proglašavan izdajnikom, stranim plaćenikom, kako god, jedini čovek koji je bio veličina i koji je imao herca da nam svima u lice u prajm tajmu saspe koliko smo glupi, neobrazovani, aljkavi, lenji, isfrustrirani, iskompleksirani, kako su nam prljave kuće, ulice, pokvareni satovi, koliko smo ogrezli u mitu i korupciji.

10 godina kasnije, ništa se nije promenilo, čini mi se gore je, u blatu smo i dalje, i dalje smo sve gore nabrojano.

"Tu energiju, to znanje, tu mogućnost i da kreiraš i da sprovodiš nešto veliko, to se retko javlja kod ljudi, a posebno u Srbiji. On je bio izuzetak. Gubitak je apsolutno nenadoknadiv. Stalno se postavlja pitanje ko je naslednik Zorana Đinđića. Nema naslednika"

10 godina je prošlo od kako je jedan čovek rekao ono što svi mislimo a ćutimo. Gradimo kuće od po tri sprata a živimo u prizemlju ili u maloj kući pored, neki preurede i garažu, da ne habaju kućerinu. Jedini koji je rekao da može da radi mnogo za ovu zemlju ali ne može za sve nas, jer treba prvo sebe da promenimo, pa malo pospremimo kuću ili stan, pa polako promenimo oko sebe pa se svi pomerimo malo napred. Čovek koji je došao u posetu fabrici i videvši buđavi ogromni sat na ulazu pitao radnike zašto ne promene sat ili bateriju.

10 godina od kako je jedan čovek izašao pred sve nas i rekao da, jedan čovek sa naših prostora je pravio zločine, ili da, lenji smo moramo da se pokrenemo. Da, bio je u oravu, na grbači smo roditelja do trideset i neke, i vazda su nam krivi sistem i država.

Ma kako da ne. Jel neko brani da se radi u trafici, u kafiću, u restoranu, da se čuvaju deca, da se radi kao anketar ili u kol centru? Jok, nego je nas blam, sramota, svi bismo odmah u direktorske fotelje i platu 1000 evra. Kompleksi.

Ne može rođaci. Mora da se zapne. Da se rinta po 10 sati dnevno, 12 nekad, da se lomi, cima, pomuči, spava 7 sati dnevno, plafon, što bi rekao spomenuti gospodin, spavaćete kad budete bili u penziji.

I ako mislite da je tamo negde bolje, varate se. Jeste bolje utoliko što su države jake i stabilne, ali uzimaju dušu. Ne trpe lenjost. Ne trpe bahatost. Ne trpe pojedince koji bi leba bez motike. Imate sigurno drugare po inostranstvu, pitajte ih koliki porez plaćaju. Koliko rade. Mogu li da piju kafu svaki dan u lokalnom baru ili kafiću, puše cigare od dvesta dindži, bleje svaki petak ili subotu uveče sa ekipom, a sve to sa trideset godina, bez plate ili sa bednom platom, i na gajbi su kod roditelja.

Jok. Ne može. Nema šeme. Nikako. Ne da država. Možeš da imaš kuću od 300 kvadrata, no problemo, ali ćeš platiš porez braćko. Pa ti gradi kućerdu sa tebe i sina ti. Pa od sina praviš debila. Pa mu kriva vlast što ne radi. Završio fakultet al nema posla. Ima prijatelju, al oće sin odma fotelju. Nema, mora da se pomuči.

Sve je to rekao svima nama ovaj čovek. Lepo sasuo onomad na televizoru. Ima posla. Nego nećemo da radimo i nećemo svakakve poslove. Glupo nam je. Sramota. Šta če reči rodbina i komšiluk, šta sam te koji đavo slao u Beograd na studije. I šta će reći ekipa iz kraja, ja glavni baja, zgodan i lep a šljakam neku glupost, kako ću u teretanu. I šta oće ovi dođoši, došli iz provincije i zauzeli.

Nevaspitani smo bre. Ljubomorni. Zavidni. Neobrazovani. Crne su nam misli. Hejtujemo. Loši smo. Lenji smo. Dobro de, rekao je i da smo duhoviti, snalažljivi. Nalazimo rešenja iz nemogućih problema. No bojim se da smo tu energiju usmerili na pogrešnu stranu.

Kad ste uradili nešto za sebe? Kad ste promenili nešto kod sebe? Lošu naviku? Loše misli? Loše mišljenje o nekome, ili nečemu? Dali šansu? Oprostili?

I bio je u pravu kad je rekao da nam treba period kolektivne terapije.

"Da se ceni rad a ne poza.Dosta je bilo manekena u Srbiji i previše ih ima."

"Kad se probudite, probudite se veseli i recite evo ga još jedan dan. Imam šansu da uradim nešto. A ne, kad se završi dan, hvala bogu, još jedan dan se završio."

"Život je čudo jedno. Dato nama. Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozida. Taj jedan je uspeo. 39.999 nisu uspeli. Svako ko se rodio on je već pobednik."

"I da se promeni u našem narodu: ma lako ću, ma ne može, ma sutra ću, ma svetska zavera. To su sve gluposti. Ali daj da mi volimo sebe koliko Amerikanci vole sebe. Sami smo krivi."

"Moto koji me vuče napred je nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Ja se celog života opredeljujem. Život je, naročito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu „za“ ili „protiv“. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna."

I baš tako. Zašto ja da se stidim što u svojoj zemlji radim i imam ogromnu platu i ne mogu da kažem koliku jer me onda trećina niih mrzi, trećina se pita preko čijeg kreveta sam došla do toga, a ostatak kome sam platila da dođem dotle. Najn rođaci. Nego rad, red i disciplina. Samo kod nas je sramota rećí-da, radim i zarađujem, i tim se dičim. Ili da, srećna sam i ustajem sa osmehom na usnama. Odmah si sektaš, glumiš, izvodiš, pazi nemoj zbog uroka, ne pričaj da si srećan to je maler. A rekao je i da se moramo osloboditi tog turskog nasleđa.

"Ali ne treba očajavati. Budite aktivni, budite pozitivni, nemojte da se predajete. Život je surov a u njemu uspevaju samo uporni i istrajni. Oni koji iz bilo kog razloga ne iskoriste svoju šansu možda će imati dobre razloge ili izgovore za to, ali će ostati van igre."

"Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom."

Mislite o tome. I ne hejtujte odavanje počasti jednom ovakvom čoveku, iz ma koje političke opcije dolazio. jer sve ovo što je on govorio, istina živa. I ne znam, ne sećam se da sam skoro čula nekog ovako da govori. Da ne muca. Da gleda sve pravo u oči, ne u pod. Nema poštapalice. Govori realne stvari. Istinu.

A istina najviše boli.

Ne odlazi

2013-02-13T13:48:00.004-08:00

Ako me napuste i vid, i um, i duša, neka!

Ali ti, nemoj!Jer mi je važnije vidjeti tebe, nego njih

Samo ti ne odlazi!

I sunce i nebesa traže utočište u tvojoj sjeni.

Ako ovo nebo i ove zvijezde zažele otići, neka!... Samo ti nemoj!

Oni koji vjeruju, strahuju da ih pri posljednjem dahu ne napusti vjera.

O, Gospodaru vjere!

A ja strahujem od tvog odlaska.

Molim te, ne odlazi!

Ne odlazi, no ako ipak odeš, povedi sa sobom i moju dušu.

Ako me ne namjeravaš povesti sa sobom od ove trpeze, ne odlazi!

Kad sam s tobom, svaki kutak ovog svijeta meni je prekrasan vrt.

Čak i ako s jeseni nestane sve njegove ljepote, ne odlazi!

Ne suočavaj me s odvojenošću, za nju treba imati srce od kamena.

O, najdraži, pred čijom ljepotom i kamen ostaje nijem, ne odlazi!

Koji bi se atom usudio reći:"O, sunce, ne odlazi!"

Koji bi se rob usudio reći:"Gospodaru, ne odlazi!"

Ali ti si životvorni izvor.

Nema kraja tvojoj milosti.

Smiluj se, pokaži velikodušnost i ne odlazi

Ima u Srbiji planine, Stare planine, a da nije Kop.

2012-12-10T12:23:00.000-08:00

Onog trenutka kad mi je Katarina (@anirattack) rekla da se dešava Blogomanija na Staroj planini, znala sam da moram da idem. Iz nekoliko razloga: prvi je što me mnogo zanimalo kako je sve to organizovano, drugi, kakav je hotel Falkensteiner, a zatim da čujem priče o blogovima (neke od učesnika poznajem), a možda najvažniji da vidim kakva je lepotica Srbije, zaštićeno područje i park prirode Stara planina.

Tokom poslednja tri meseca jedan od projekata na kojima sam radila je izrada Atlasa zaštićenih područja Srbije (za UNDP). Zaštićeno područje je zaštićeno prirodno dobro (bilo da je područje, objekat ili pojava) koje poseduje izuzetna obeležja: izvornost (očuvana autentičnost), istaknutost (reprezentativnost), retkost (raritet, kuriozitet), raznovrsnost (diverzitet), celovitost i lepotu. Podaci do kojih smo došli istraživanjem su me fascinirali. Između ostalog, jedno od zaštićenih područja prve kategorije, prirodni rezervat i park prirode je Stara planina. Stara planina je jedno od najbogatijih biljnih područja Srbije, sa oko 1190 vrsta biljaka i 51 vrstom mahovine, koje čine 34% nacionalno identifikovanih biljnih vrsta. Na Staroj planini živi čak 136 vrsta leptira, od kojih su šest ugroženih, 37 osetljivih i 21 retka vrsta.

Stara planina je pod snegom više od pet meseci, a vrhovi su od 1100 do 1900 metara, što predstavlja dobru osnovu za upražnjavanje zimskih sportova. Međutim, Stara planina je veoma opasna za planinare koji nisu dobro fizički pripremljeni i koji nisu prilagođeni planinskim uslovima. Sunčano vreme brzo zameni gusta magla i nebo iznenada prekriju oblaci, a vetar je izuzetno snažan, u šta sam imala priliku da se uverim.

I ne samo prirodna lepota, već i hrana. Zlatno-žuti, izuzetno ukusani kačkavalj-tzv. pirotski kakčavalj, pravi se posebnim procesom zrenja i soljenja, u klimatskim uslovima Stare planine, te se osim domaćeg, plasira i na inostrano tržište.

Regionu Stare planine pripadaju četiri opštine: Zaječar, Knjaževac, Pirot i Dimitrovgrad. Najviši vrh Stare planine je ujedno i najviši vrh Srbije-Midžor (2169m) a najveći vodopad u Srbiji nalazi se na Staroj planini- Pilj 64m. Zbog bogatstva biodiverziteta, na listi je važnih međunarodnih biljnih područja (IPA), važnih međunarodnih područja za ptice (IBA) i primarnih područja za leptire u Evropi (PBA), na preliminarnoj listi za pogranična područja Biosfere (Man and Biosphere, UNESCO), na Emerald listi (područje značajno za očuvanje evropske ekološke mreže), na listi pograničnih zaštićenih područja u okviru programa GREEN BELT (IUCN), te na Pro geo listi značajnih mesta geološkog blaga u okviru evropske asocijacije za konzervaciju geološkog nasleđa. Sve ovo čini je ponosom Srbije, a kad učestvujete u jednom takvom projektu gde imate priliku da vidite šta sve u Srbiji postoji, a da niste toga svesni, onda vas obuzme posebna jeza kad vas pozovu na Blogomaniju, na Staru planinu.

A na Staroj planini je prošle godine otvoren hotel, tj. svetski lanac Falkensteiner preuzeo je upravljanje hotelom Stara planina. Kad kažete Falkensteiner imate očekivanja, kao kad kažete Hilton, Hajat, Šeraton, Meriot. Jeste kategorizacija rekla 4 zvezdice, ali to je Falkensteiner.

Stigli smo na planinu prvog dana još u 14 časova. Kad smo ušle u sobu i videle da je dupleks, našoj sreći nije bilo kraja. Sobe su uredne, čiste i prostrane, terasa velika i pogled sa terase strava. Ubrzo smo krenule put spa centra, i mogu vam reći za jedan hotel od 4 zvezdice bile smo prijatno iznenađene veličinom bazena, kao i odličnim hamamom i saunom.

Primera radi, bazen u spa centru je veći od bazena u Monte Mulini hotelu u Rovinju, gde noćenje košta 270 evra sa doručkom. Jedina zamerka za hotel je što nema papuča i bade-mantila u sobi. Ako nema toga, onda bar piće da služe pored bazena. Jok, nema ni to. Ako nema ni to, daj barem fen, da osušimo kosu. Ali avaj, kažu ljubazni radnici, nema. Ja ih lepo pitam:

-Pa jeste rekli menadžerima?,

-Jesmo, kažu, ali nije do nas.

-Kako nije do vas, pa vi radite sa gostima, odete i kažete daj 350 dinara i kupite fen.

Ne vredi, odluka menadžmenta. Taj izraz “odluka menadžmenta” smo čuli nekoliko puta u toku dana. Hrana izvrsna, sve je na bazi švedskog stola, nemam zamerki. Izbor sireva fantastičan,. Cene pića prejake, voda flašica 120 dinara, čaj i kafa od 120-140, flaša vina oko 2.500 dinara. Osoblje preljubazno.

Blogomanija-kontra

Na poziv dragog BRendulića , odluka je pala, idemo na Blogomaniju. Tri dana na Staroj planini, dragi ljudi, nova lica, znale smo da nas čeka avantura. Ne poznajem nikog od organizatora lično, ali nas je jedna simpatična plava devojčica dočekala, sa osmehom na licu i uputila šta i kako. S obzirom da sam na sajtu videla da 21 osoba organizuje dvodnevnu konferenciju, iskreno, očekivala sam savršenstvo. Nije bilo savršeno, ali je bilo lepo i fino, i 3 dana smo se smejali kao ludi, još uvek me boli stomak. Zamerka-haos sa sobama. U želji za što većom posetom, a ograničenim kapacitetima, prodavali su se kreveti a ne sobe. Ok, ali to se napiše, objasni i pojasni. Potpuno mi je nejpomljivo da govornike na konferenciji, kakva god da je, koji stignu recimo u ponoć, pošalješ u sobu nepoznatim ljudima. Znam, neko će reći takav je bio koncept, šeruju se sobe, ali bilo ko, ko pristane da bude govornik, zaslužuje poseban tretman.

Na kraju krajeva, i meni i Kaći se desila ista aprijatnost. Sedimo prvi dan u sobi, vratile se sa plivanja, i lagano dremkamo. Ulazi devojka u sobu, zbunjena i predstavlja se kao cimerka. Digle smo dževu, zamolila sam devojku da se vrati na recepciju. Pa nismo u srednjoj školi, došli na ekskurziju ili menadžerijadu i hajd sad, spavajmo po nas 8, nije bitno što se ne znamo. U nekim godinama, i nakon nekog iskustva, osećaš da ti treba tretman, želiš svoju sobu samo za sebe, ne želiš neprijatna iznenađenja u vidu mlade Makedonke. No, rešili smo i taj problem. Isti slučaj su imala i naša dva druga, no i oni su se rešili nepoznatih cimera.

Utisci

Jedan od utisaka su fešn blogerke. Kul devojke. Simpatične, vole modu, lepo su obučene, a koliko sam čula imaju i lepu posetu. I lepo su to monetizovale. I zašto bi to neko manje poštovao u odnosu na bilo koju drugu industriju? Ako se neko bavi modom u Srbiji, piše o modi, “prodaje” modu, uspešan je u tome što radi, i zarađuje, meni je to za rispekt, poštovanje, svaka čast. A moda kao moda, nemojmo se zezati, nije uopšte naivna rabota. Ana Vintur, čitam ovih dana, kandidat za Nj.E. u Londonu. Po njoj je snimljen film. Ne moram da nabrajam kakve kvalitetne domaće dizajnere imamo, koji izlažu i u inostranstvu. Malo ih je ali ih ima, kvalitetnih novinara, fotografa, urednika koji pišu o modi, i koji su na ovaj ili onaj način vezani za modu, i sad ćemo da pljujemo blogerke fešn, koje furaju svoj fazon, samo zato što je u pitanju moda? Hm, ne slažem. I praviti sprdačinu na njihov račun, o tvitovima da ne pričam, nije u redu. Možda se može učiti od njih.

A panel “Kako pisati blog da bi ga svi čitali” u kome sam slušala Viktora, Istoka, Bjutija i Bastu

je bio izuzetno zanimljiv. Često se desi da govornici omaše temu, ovog puta činilo mi se da su organizatori omašili temu. Jer niko od nabrojanih ne piše da ih svi čitaju, ni ne čitaju ih svi, niti oni za tim žude, kako su rekli, niti to žele. Ispričali su zanimljive priče, svako o svom blogu i načinu na koji komuniciraju, u čemu je poenta pisanja, kako su iskoristili kontakte, do čega ih je blog odveo i šta im je omogućio. A dotakli su se i stila pisanja, pravopisa, i udelili par dobrih saveta. I negde se moje mišljenje poklapa manje više sa svima njima.

O blogu i blogovanju

Kao neko ko i sam piše, ima taj svoj mali blog koji nije čitan, koga čita 50 bliskih i još toliko nebliskih prijatelja, podeliću svoje iskustvo o tome kako umalo da profitiram od tog svog malog nečitanog bloga, meni izuzetno značajnog. Ni danas ne radim uopšte na promociji istog, imam oko 400-500 prikaza stranice (tako kaže statistika) mesečno, ukupno za 3 godine 10.265. Pre svega moj blog je zaista nešto za moju dušu. Kad sam počela da pišem, nisam znala šta je blog a šta blogpost, šta je RSS (majke mi), imala sam FB nalog, tviter jok. Ali sam počela. Napravila nalog na bloggeru, osmislila ime i krenula. Pojma nisam imala šta ću sa tim, no, volim da pišem, oduvek sam pisala, i mislim da je to sjajan način da se iskukaš, pohvališ, podeliš sve sreće i tuge koje te obuzmu. Mislila sam, hajde ja da krenem, ko zna šta će da se izrodi iz svega ovoga.

I umalo da se izrodi. Prošle godine, maja meseca, pisala sam besomučno, mnogo više nego sad, jer nisam radila. Jedan dan blejim kod kuće, zvoni mi telefon. Marinela Kvapil, urednica zabavnog programa sa TV Prve:

-E ćao šta ima? Slušaj, sad samo čitali tvoje tekstove, sa onog tvog bloga, ovde na Prvoj, umiremo od smeha. U procesu smo pravljenja nove emisije, moji producenti žele da snimiš pilot epizodu i probaš.

-Ćao Marinela, šta bre da probam, ja se bavim marketingom, nisam voditelj, neam blage veze, imaću tremu.

-Nećeš, molim te dođi u sredu kod nas, organizovaću prevoz, sve ću ti objasniti.

Posle par minuta razgovora, šta ću, pristanem. Iz znatiželje. A i mamilo me to, kamere, svetla, vodiš emisiju, hm… Odem na TV Prvu, Marinela mi objasni da je u pitanju emisija “Žene”, koja je koncipirana tako da ima pet voditeljki, od kojih su 3 poznate i dve obične devojke, koje nisu po profesiji TV lica, ali imaju šta da kažu. I tako ja sa Ivanom Zarić, Marijom Kilibardom i Natašom Ristić snimim jednu, pilot emisiju, i okušam se. Dogovor je bio da će mi se javiti nakon par dana. In d mintajm, s jedne strane dobijem ponudu za posao na B92, sa druge strane Marinela mi javi da je koncept promenjen i da će se ići ipak na 5 poznatih lica, ali da sam bila odlična. I tako propadne moja TV karijera a da nije još ni počela. Nevrmajnd. Probala sam. I bila presrećna.

Zamislite sad da koncept nije promenjen i da ja nisam dobila ponudu za posao, gde se bavim onim za šta sam se školovala i šta znam da radim? Ja bih bila TV lice trenutno najgledanije TV stanice, voditeljka simpatične emisije koja ima udarni termin subotom, koleginica poznatih TV lica koja godinama rade na televiziji, imaju iza sebe toliko iskustvo, autorske emisije, predaju, itd. i koje sam kao klinka gledala na trećem kanalu. Halo, sedela sa njima i snimila pilot emisiju, rame uz rame. Zahvaljujući čemu? Zahvaljujući malom blogu i par tekstova na njemu. Zato sam i otišla da probam. Imponovalo mi je. Neko je pročitao moja piskaranja, nekom je sinula ideja da me angažuje i nije bitno što ja to sad ne radim, poenta je što je to neko video i mene, anonimusa, pozvao da probam. U meni, anonimusu, prepoznao neki kvalitet, dovoljan da sednem u voditeljsku fotelju. Gotivno.

Blogomanija-pro

Nakon svega-dobro obavljen posao. Kao što rekoh, ne znam ko su organizatori, ali uradili su dobru stvar. Ako je poenta bila da se pokaže značaj bloga kao rabote, od koje se može živeti, uspeti, ostvariti napredak u poslovanju kad je reč o korporativnim blogovima, uspeli su. Da ne pričam o značaju SIEPE i povezivanju u regiji, kao i u svakoj industriji pa tako i u ovoj, za razvoj je značajna povezanost, razmena iskustava i znanja i saradnja. Mogla bih do prekosutra da hvalim i ističem pozitivne aspekte, reći ću samo jedno: dogodine dva puta da se održi.

Posebna a možda i najvažnija stvar je pozitivnan uticaj Blogomanije je na duh i telo, jer sam se srela i videla sa ljudima koje ne viđam često a gotivim ih, smejala kao nenormalna 3 dana, a spa, štimung i kafana su bili savršeni. Da sam udata, verovatno bih i muža prevarila.

Posebno se zahvaljujem dragoj Veri iz agencije Fastbridge koja je lavovski branila boje Katarine i mene, Darka i Mikašinovića čak iz Beograda i na tviteru pomno pratila kafanizaciju i istrajala u navlačenju istih na tviter.

Sa druge strane, ekipa sa slike, koju smo nazvali Prva Hijerarhija Srbije, je osvojila bambija za veliku hrabrost i abnormalnu borbu za suverenost, samostalnost i integritet hotelskih soba, hvala organizatorima na nagradi.

Sledeću Blogomaniju, kao i ovu, nikako ne propuštamo, naprotiv, dolazimo u što većem broju.

Svi treba da znaju šta drugarstvo znači

2012-03-02T16:56:00.000-08:00

Dok sam šerovala sad jedan tekst na fejsbuku, dva puta sam pisala prateći tekst i brisala. Prvi je glasio:

Bome, ja se družim i to svakodnevno, imam mnogo drugara i prijatelja, drugarica i prijateljica, i sve ih volim i oni mene. Koliko drugara vi imate? Sa koliko ste se njih videli ove sedmice? Ja sa 12. Prijatelji su dragoceni. Družite se i bićete nasmejani, lepši i zdraviji.

Onda sam obrisala prvu rečenicu. Na kraju je ostala samo poslednja.

I počela da razmišljam o ljudima. Ko sam ja da nekom držim slovo, pitala sam se. Onda sam pomislila, pa ovo je moj zid, pisaću na njemu šta ja hoću. Pardon, moj tajmlajn. Pa ja sam spoznala pravu vrednost prijatelja i baš zato hoću da podelim sa ljudima svoje iskustvo sa prijateljima. Pozitivno. Najdivnije iskustvo zbog kog obožavam da kažem da volim svoje prijatelje neizmerno.

Pa sam shvatila da mi tajmlajn nije dovoljan za sve ono što hoću da napišem.

Elem, prošle godine u ovo doba su mi se dešavale strašne stvari. Nisam igrala za određenu raju, zanemarila sam taktiku i sve je pretilo da završim u nižerazrednom vratniku. Ko me dobro zna, zna o čemu pišem, ko me ne zna, ukratko: prestala sam da radim, odbila sam, ko u filmu, ponudu koja nije mogla da se odbije, a eto ja jesam, i našla sam se sa nula dinara u džepu, dva kredita koja iznose dve prosečne plate u Srbiji, ponekim neplaćenim računom, nezaposlena. Ali, sačuvala sam svoj ponos, (tako me vaspitali, šta ću), i miran san. I onda, kad sam se probudila ujutru, za doručak sam imala na raspolaganju taj svoj ponos, a za ručak taj miran san. Moja porodica je bila uz mene: roditelji , moja 3 brata i sestra, koje volim najviše na svetu, svako bi sebe dao za mene. No, mislila sam, gde ću sad njih da opterećujem, svako ima svoju porodicu i probleme, bolje je da ne znaju za neke stvari. Što manje znaju, manje će da pitaju, manje ću morati da objašnjavam.

Kud ću šta ću, zovnem prijatelje. Prijatelji su došli odmah kod mene. Saslušali me. Klimnuli glavom i podržali me. Nahranili me. Napojili me. Dali mi lovu za kredite. Izveli me na piće. Platili mi taksi do kuće. Kupili mi leba i putera, i mleka i mesa da imam za sutra. Prekosutra došli i napunili mi frižider. Kupili mi boks cigara, ne jedno paklo, već deset. Zasmejavali me. Vodili u bioskop. Odveli u šoping. Obukli me. Kupili mi haljinu. Poveli sa sobom na put, na more. Doneli mi torbu iz Loznice. Plakali sa mnom. Tražili posao sa mnom. Vodili me na ručak i večeru. Opet mi platili piće. Razbolela sam se bila u jednom trenutku, pa su mi platili lekara. Odveli me kod zubara i platili zubara. Opet mi dali pare za kredit. Dali mi pare da registrujem agenciju. Našli mi klijenta da zaradim neki dinar. Napravili grupu na fejsbuku. Opet plakali sa mnom, pa opet popili i sve platili što smo popili. Našli mi i dečka, i to finog. Vozili me kolima gde god je trebalo. Oni koji ne voze, platili mi taksi uveče da ne čekam prevoz. Kupili poklone za mene za neku svadbu. I za rođendan. Kupili mi još cigara, i kupaći kostim. Vodili me u Budvu. Vodli me na kafu i ceđenu pomorandžu i vodu negaziranu, pride. Dolazili po mene uredno svaki petak i subotu, izvodili u grad i uredno me vraćali uveče iz grada. Vodili u Mek posle izlaska, ili pekaru ako baš zaglavimo. Jeli moje uštipke namazane džemom i mljackali ko da kavijar jedu (dobro, jesu odlični). Igrali sa mnom kolce po stanu. Smejali se. Opet plakali. Vodili duge razgovore. Šetali i sedeli na klupi u parku. Voleli me, uživali sa mnom, družili se, a ja bez cvonjka. A oni sve vreme sa mnom, ko da imam sve pare ovog sveta. I još mi davali pare, ne pitajući kad ću vratiti. Nekima još nisam ni vratila, razumeju.

Kapirate?

Prijatelji su dragocenost. Bogatstvo. Sa prijateljima se čujem svakodnevno. Viđam svake nedelje. Ili jednom u dve nedelje. Ili jednom mesečno. Zavisi kad ko može, ali tu smo, stalno, uvek. Viđamo se i družimo. Kad mi je bilo najteže, prijatelji su bili tu. Iznenadili me. Oduševili. Oduvek sam znala u teoriji ali sam shvatila u praksi, nema bolje stvari u životu od prijatelja. Imati prijatelja je čast i privilegija. Ne mogu svi ljudi imati prijatelje. Onaj ko voli ljude, vole i ljudi njega. Potpuno sam uverena da je u pitanju razmena energija. Sličan se sličnom raduje. Što više ljubavi daješ, više ti ljubavi stiže. Lično sam se uverila u to. U najtežim trenucima moji prijatelji su bili uz mene, svi do jednog. Neću ih nabrajati, svi oni će se prepoznati u ovom tekstu i znaju koliko mi znače. I ja sam tu za njih, oduvek i uvek. Kad bih dobila sedmicu na lotou, prvo što bih uradila je strpala ih sve u avion i odvela mesec dana na Filipine. Ili Zanzibar. I svakome podelila da zakrpe rupe. Prijatelj se u nevolji poznaje. Ja sam sve svoje prepoznala i upoznala i spoznala. I volim ih sad još više, za svakog bih dala litar krvi.

E zato mi je bio mali moj tajmlajn. Nije moglo sve ovo da stane. A ovog teksta ne bi bilo da nije ovog u Politici: http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Prijatelji-ili-drugovi.lt.html
Vraćam se na početak priče. Koliko drugara vi imate? Sa koliko ste se njih videli ove sedmice? Ja sa 12. Prijatelji su dragoceni. Družite se i bićete nasmejani, lepši i zdraviji! Negujte prijateljstva. Negujte prijatelje. Zovite ih i kažite im da ste srećni što ih imate. Samo zato. Da im čujete glas. Da se nasmejete nekoj glupoj fori. Osmislite vašu foru. Budite tu za njih. U tri ujutru, u šest popodne, u deset uveče. Bićete ispunjeni.

Ja jesam. Srećna sam. I dalje imam dva kredita, brdo neplaćenih računa, dve neplaćene kazne za saobračajni prekršaj, Diners rate i tako to. Radim, šljakam, otplaćujem, patrgam, ne štedim, ali potrošim kolko zaradim, otputujem tu i tamo. Sto problema reklo bi se, rešavam jedan po jedan. Ali šab me gabri, hej, ja sam večeras bila sa svojim prijateljima na večeri rođendanskoj i bilo mi je strava, 3 sata smo se smejale kao lude.
Jedan je život i jednom se živi, manite se kuknjave zbog svakodnevnih problema i pravac sa prijateljima. Problemi budu i prođu, reše se.
Prijatelji su tu zauvek.

Ah meraka nedeljom na pijaci

2011-11-13T07:12:00.000-08:00

Nedelju volim iz nekoliko razloga. Kuvanje nedeljom predstavlja pravi mali performans. Nije kao radnim danima, na brzaka, pa nekad i dupla doza za dva dana. Nedeljom kuvanje počinje na pijaci. Najbliža pijaca mi je Kalenić pijaca. Odlazak na pijacu za mene predstavlja pravi doživljaj i podrazumeva najmanje sat vremena, jer nije poenta kupiti ono što ti treba, već i prozujati malo između tezgi i porazgovarati sa svetom.

S obzirom da imam desetak minuta pešačenja, prija pjehe do pijace i nazad. A tamo, merak pravi. Jedan od razloga zašto volim pijacu je raznovrsnost. Ljudi, tezgi, proizvoda i načina komunikacije. Na Kaleniću posebno. Ne kažu džabe da je Kalenić pijaca-pijaca sa dušom.

Izgrađena je 1926. Na „Kalenića guvnu“, jednom od od brojnih zadužbina predratnog beogradskog bogataša i dobrotvora Vlajka Kalenića. Kažu da je najbolje snabdevena pijaca u gradu. Kažu i da se prodajno mesto prenosi sa oca na sina. Tu se nalazi negde oko 820 tezgi, i sigurno 50tak malih kiosaka na kojima možete pronaći najrazličitije vrste proizvoda, sve od igle do lokomotive.

I stvarno, na Kalenić pijaci možete kupiti sve i svja. Postoji jedan deo pijace na kome su tezge sa starinama, raznoraznim džidžabidžama, slikama, alatima. Stare lampe i lustere možete pazariti od 500 do 2500 hiljade dindži. Figurice svakojake od 50 pa do par hiljada. Ukrasi, svećnjaci, sveće, kutije, male i velike, vaze, ramovi za slike, satovi, čak i tranzistori. Vintage. Ako vam treba alat, imate nov i polovan, pa izvol`te šta preferirate.

Razglednice i fotografije starog Beograda koštaju 5 dinara.

-Kupuje li neko ove fotkice, pitam starijeg čiku.
-Slabo. Ne znaš ti sinko kako je Beograd nekad bio lep, nastavlja čika.

Malo dalje od tezgi sa starinama su tezge sa garderobom. Polovnom ili novom, takođe. Na ofingeru visi crni muški Prada sako.

-Pošto Prada sako?
-Ovaj crni? Ćero za tebe 1200 dinara. Vidi kako je očuvan.

Ženica skida sako i pokazuje mi.

Malo dalje zalazim u deo sa cvećem. Ruže, kaktusi, korpice, buketi. Od 200 do 1000 dinara, možete kupiti divno cveće. E, nakon pola sata priče sa prodavcima u ovom delu pijace, krećem po namirnice za nedeljni ručak. Ništa lepše od muvanja kroz tezge sa povrćem i voćem. Šarenilo boja.

Reklama na jednoj tezgi: krompir sa Vlasine. Beli 70, roze 60. Tako piše.

-Jel stvarno sa Vlasine il` je ovo samo reklama, pitam baku.
-Stvarno sa Vlasine dete. Lep je, ja juče pravila.
-A koja je razlika između belog i roze?
-Ako ćeš praviš pire uzmi beli. Ako ćeš pečeš, dam ti ovaj roze.

Nikad ne uzimam sve na jednoj tezgi. Obožavam da se šetkam i komuniciram, pa sam švrljala po tezgama sa povrćem i uzela sve potrebne sastojke za taj nedeljni ručak: paprike, zelenu salatu, šargarepu, tikvice i začine.

Volim tu neposrednu komunikaciju na pijaci. Svi smo bliski, svi me oslovljavaju sa ćero, dete, komšinice. Ta bliskost i priče daju poseban šmek celom doživljaju. Na kioscima nadomak tezgi sa povrćem možete kupiti kore za pitu, domaće, rezance, kore za Rozen tortu, gibanicu, ma svih i svakakvih kora ima.

-Kad su ti pečene ove kore?
-Sinoć dete. Sezona slava je, pa sve brzo ode.

Aha mislim se ja, onda mora da su sveže, nema prevare.

Odmah iza kiosaka je deo sa medom i proizvodima od meda, orasima, bademom, koštunjavim i suvim voćem. Usput pričam sa prodavcima o orasima, koji mi se žale da je pala cena ove godine, na putu ka zgradi koju obožavam. A u zgradi raj za oči. Sirevi i kajmak. Tražim kozji sir, ali s obzirom da sam okasnila, već je jedan sat, ne nalazim nigde. A onda snimim kacu. Iliti bure.

-Ajde komšinice, ostalo još malo.
-Kozji, pitam ja.
-Jašta. Kol`ko da merim?

Tu se završava kupovina. Skoro dva sata „kvalitetnog programa“. Merak za dušu. Melem za oči.

A evo i recepta za nedeljni ručak:

Piletina sa povrćem

Pileća prsa isecite na komade. Pomešajte senf, kari, vegetu i bosiljak i premažite piletinu sa obe strane. Isecite krompir na kolutove. Isecite papriku na pola (ili ako volite drugačije, ja tako volim), šargarepu i tikvice, i sve stavite u rernu. Pecite oko 40tak minuta.

Pita sa jabukama

Izrendajte par jabuka. Ređajte sveže kore sa Kalenić pijace i rendane jabuke naizmenično. Pecite u rerni a na kraju prelijte sa vrućim prelivom, napravljenim tako što prokuvate 300ml vode, zaslađene, u koju ste sipali sok od jedne pomorandže. Jabuke obavezno začinite cimetom.

Bon apetit!

Svetski dan borbe protiv raka dojke

2011-10-24T09:20:00.000-07:00

Svojevremeno sam bila deo sjajne ekipe, i ta sjajna ekipa je organizovala radionice namenjene ženama obolelim od raka dojke. Grupa psihologa predvođena mojim dragim bivšim koleginicama je obilazila gradove, i radila sa ženama koje su prolazile kroz pakao boreći se sa ovom opakom bolešću. Organizovali smo savetovališta, radionice, gde su žene razmenjivale svoja iskustva, znanja i načine kako se suočiti a zatim boriti, prvo sa činjenicom da ste oboleli, a zatim i sa bolešću. A jedan od ciljeva radionica je bio podizanje svesti žena o značaju prevencije. Svaka priča je bila nalik jedna drugoj:

"Nisam ni sumnjala šta je značila mala kvržica, primetila sam ja to mnogo ranije, ali nisam obraćala pažnju..."
"Muž je primetio kružić, ali smo se smejali. Par meseci kasnije, kad sam dobila rezultat, se ispostavilo se da je u pitanju kancer, te smo plakali zajedno nad rezultatima..."
"Trebalo mi je par meseci da se nakanim da odem kod doktora i proverim kakav se to oraščić formirao, i nalaz je pokazao ono najgore..."

Svaka priča je bila za sebe, a opet sve iste: sve su odugovlačile sa odlaskom kod lekara, svaka se suočavala sa strašnim nalazima na sličan način, a onda slede strah, iščekivanje, neverica, šok, iščekivanje i sve tako. Nakon rada koji je trajao mesecima, jedan od zaključaka je bio i da skoro 80% obolelih se javilo u poslednjem momentu, ali i da nisu radile redovne kontrole.

Učinite nešto za sebe. Odvojite vreme, novac, strpljenje i pregledajte se. Jednom godišnje je dovoljno.

Odlazak kod lekara će vam oduzeti dva dana ako idete u državne bolnice, sat vremena u privatnoj praksi. Mamografija i pregled koštaju između 2.500 i 6.500 dinara, cene se razlikuju od privatne do privatne ordinacije. Nemojte platiti jedan infostan, ako je baš toliko zapelo, ili se odreknite cigareta 15 dana, ili nemojte kupiti džemper koji vam se dopao, ili jednostavno pronađite te pare kako znate i umete, jer vaše zdravlje je u pitanju.

A svega smo se nagledali tokom tih meseci rada sa tim ženama. I sve su rekle "eh, da možemo vratiti vreme". Za kraj, evo malo statistike, pa procenite sami koliko je ova opaka bolest rasprostranjena.

U Srbiji svake godine oko 4.000 žena oboli od raka dojke, oko 1.500 svake godine umre, a ako se otkrije na vreme rak dojke izlečiv je u više od 90 odsto slučajeva. Lekari posle 25. godine savetuju mesečne samopreglede, a posle 40. godine obavezne preglede kod lekara.

Rak dojke je najčešće maligno oboljenje kod žena i jedno je od najčešćih malignih oboljenja uopšte. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije najmanje trećina slučajeva raka dojke mogla bi da se izbegne, uglavnom oni koji su posledica viška kilograma i fizičke neaktivnosti. Lekari ističu da se maligna oboljenja u velikoj meri mogu sprečiti promenom načina života što podrazumeva zdravu ishranu, fizičku aktivnost, prestanak pušenja , izbegavanje uzimanja nepotrebnih lekova i sprovođenjem Nacionalnih programa ranog otkrivanja.

Žene koje su u generativnoj dobi samopregled dojke trebalo bi da rade 10. dana od prvog dana menstrualnog ciklusa. One u postgenerativnoj dobi trebalo bi da izaberu jedan dan u mesecu kada će da rade samopregled.

Ako se rak dojke otkrije u ranom stadijumu, petogodišnji period preživljavanja je oko 97 odsto jer se, zbog kasnog otkrivanja raka dojke u oko 50 odsto slučajeva dojka mora amputirati.

Zanzibar, deo prvi

2011-10-17T12:29:00.000-07:00

Nakon ludorija u Mombasi, i ludila u Dar es Salamu, došao je momenat ukrcavanja na brod i plovidba ka Zanzibaru. S obzirom da smo odabrale brod koji plovi skoro 4 sata ka Stountaunu, mogle smo samo da pretpostavimo šta nas čeka. Na brod se ukrcalo bar 30% više ljudi nego što je dozvoljeno, mahom lokalno stanovništvo. Tanzanija i Zanzibar imaju pretežno muslimanski živalj, a kako su žene bile umotane, morale smo ipak voditi računa i na 30 i kusur stepeni ogrnuti se maramama. Dovoljno je što smo bile jedne od par belaca na tankeru, i što smo upadale u oči, nije nam trebalo još da nas popreko gledaju.
Gomila žena i dece je ležala po podu, masa njih je nosila hleb u džakovima, jer Zanzibar je ostrvo koje je jako siromašno, gde je prosečna mesečna plata 50 dolara, i mahom većinu namirnica donose iz Dara.

Zanzibar je zapravo deo Tanzanije, koja je nastala 60tih godina prošlog veka pripajanjem ostrva Tanganjiki, a koji se sastoji od ostrva Unguja i Pemba. Unguja je veće ostrvo i svi ga neformalno zovu Zanzibar. Blizu Zanzibara su Mauricijus, Sejšeli a dalje na jugu i Madagaskar. Glavni grad je Zanzibar siti, nekad poznati istorijski grad Stountaun (Stone town).

Kako se naš brod približavao obalama Zanzibara, pružao se predivan pogled na luku Stountaun. Iskrcavanje je prilično trajalo, stotine ljudi je grabilo napred, a bekpekerski fazon je imao svoje mane, ranac je bio težak, a ja umorna. Iako smo na ulazu u Tanzaniju dobile vizu, i ovde smo morale da pokazujemo pasoše, popunjavamo listiće sa informacijama ko smo, šta smo, odakle smo, zašto i koliko ostajemo, i naravno pečat u pasoš. Mislile smo, nema više iznenađenja nakon Kenije i Tanzanije, no i dalje nas je na svakom koraku čekalo uzbuđenje, novi šok, novo čuđenje.

Zanzibarom su vladali mnogi, Portugalci, Omanci, Indijci, Arapi, Englezi. Danas, iako su deo Tanzanije, nisu u ljubavi sa Tanganjikom, i nadaju se da će jednog dana biti nezavisni. Zanzibar ima prelepe plaže, na istoku i severu ostrva, sa kojih se, kažu, posmatra jedan od najlepših zalazaka sunca na svetu. Jedno od najzanimljivijih plemena koja žive na ostrvu su Masai, crnci sa čudnim ušima, kako sam ih ja nazvala. Oblače se u svoju nošnju, imaju narukvice, ogrlice i minđuše i te čudne uši. Zanzibarci imaju svoj jezik, Svahili, a i ako pričaju na engleskom, frljaju se s izrazi i svaka reč se završava na “I”: Are you good ( Ar ju gudi, Go right, then turn left (go rajti, den trn lefti) i tako dalje, presmešno zvuče. Većina stanovništva je islamske veroispovesti, ima nešto malo pravoslavaca. Zanzibarci uglavnom žive od turizma. Problemi sa strujom su veliki, a tokom godine se dešava da mesecima nemaju struju, a ostrvo Pemba, drugo ostrvo Zanzibara struju još uvek nema.

Kao i svaka luka, Stountaun ima kapiju kroz koju se prolazi kad se iskrcate, gomile skladišta, nakrcanih kontejnera, čamaca, čamčića i brodova na samom prilazu. Prošle smo kapije i zaputile se ka gradu. Za razliku od Mombase, glavna uličica je bila asfaltirana, doduše asfalt je bio izrovan i prepun rupa, ali opet ličio je na nešto. Bar glavna džada. Pokušale smo pronaći hostel, jer je ideja bila da par dana ostanemo tu, a onda nakon toga da idemo na sever ostrva, gde su bile najlepše plaže. Po knjizi, koju smo nosile svuda sa sobom i koja je bila putokaz, oko glavnog Trga je bilo mnoštvo hostela u kojima smo mogle da odsednemo. Krivudave uličice koje vode do hostela su naravno izrovane, prljave, nepravilne, i malo nas je hvatao strah. Ipak smo pronašle jedan pristojan indijski hostel, koji je, gle čuda je bio čist. Za 25 evra za noć, nas tri smo dobile sobu sa francuskim ležajem, kupatilom, tv-om i mrežom na prozorima.
Prvi put nakon nedelju dana smo videle TV, nismo morale da spavamo ispod mreže, i konačno smo imale toplu vodu te našoj sreći nije bilo kraja. Najbolja stvar na svetu je bila što srpske mreže ne funkcionišu na Zanzibaru, što je značilo da smo nedostupne do daljnjeg. I to je bio razlog za sreću.

Nakon tuširanja toplom vodom, krenule smo u istraživanje grada. Stountaun predstavlja mešavinu različitih kultura, Indijske, Arapske, Mavarske i na kraju Evropske. Grad je sagrađen u 19.veku, kada je bio prestonica jednog od sultana Omana. U tom periodu je izgrađen sam centar grada, divne građevine, kuće, kao i lavirint sačinjen od uskih ulica koje su vodile do glavnog Trga. Međutim, po priči lokalnog stanovništva koje smo upoznale a i po knjizi, kada je sultan proteran, lokalno stanovništvo, nastalo mešanjem Bantu crnaca, Indijaca i Arapa, je bukvalno polupalo sve građevine, počupali su prozore, okna i vrata, tako da sada te zgrade zjape porušene, prazne, prljave i napuštene i deluju sablasno.
Svakako, najznačanija je Palata čuda, nekad sultanova palata, a danas muzej kulture Zanzibara. Inače, celo ostrvo je relativno kasno dobilo struju, između ostalog ova palata je prva dobila lift i električnu energiju na ostrvu.

U Stountaunu je rođen Fredi Merkjuri, originalno ime mu je Faruk Bulsara, čuveni pevač čuvene grupe Kvin. Sa 9 godina se preselio u Indiju, i nikad se nije vratio na Zanzibar. Na mestu gde je rođen danas se nalazi kafić po imenu Fredijeva kuća. U njegovom kafiću smo popile kafu, a kako se nalazi na samoj obali, sa terase se pruža predivan pogled na luku i Indijski okean.

Stountaun je izuzetno značajan u kulturološkom i istorijskom smislu. Ceo grad je zaštićen i uvršten na Uneskovu listu svetske baštine. Zanzibar je bio poznat kao ostrvo koje je svojevremeno bilo najveći proizvođač začina, i najveći izvoznik istog, pre svega bibera. U 19. veku to je bio centar trgovine robljem, a iz luke su kretali brodovi sa hiljadama crnih robova. Imale smo izuzetnu priliku da posetimo Pećinu robova, istorijsko mesto zakonom zaštićeno, koje danas predstavlja spomenik kulture i turističku atrakciju. Ta pećina je zapravo bila mesto gde su se dovozili robovi i držali čekajući na transfer. Nalazi se na jednoj od prelepih koralnih plaža, a sam prilaz je pećini je jeziv.

Nakon obilaska grada, vratile smo se u hotel na kratak predah. Čekale smo veče kako bismo otišle na Darajani pijacu, kojoj, kako kaže naša knjiga, mnogi svetski hoteli sa 5 zvezdica mogu pozavideti na načinu spremanja ribe i specijaliteta od morskih plodova. Naš put do bazara je bio naporan, uličice mračne, bez osvetljenja, a kako smo tamo bile u njihovom zimskom periodu, mrak je bio već u 7 sati. Dokopale smo se nekako pijace, i bile zadivljene prizorom. Desetine štandova, roštilja, majstora, pecaroša, prodavaca i turista su bili smešteni na Darajani pijaci, vatra na sve strane i miris začina. Svako je dozivao da dođemo baš za njihov štand, i odaberemo nešto, a o broju i vrsti ribe ne mogu pisati, jer ja toliku raznolikost u životu nisam videla. Ribe, školjke, hobotnice, dagnje, lignje, sabljarke, ajkule, ovog, onog ne znam ni da nabrojim čega je sve bilo. Na licu mesta je spremaju, kad odaberete, prže na vaše oči, na vatri, naprave vam i lepinju i sve to za par dolara. Ta pijaca je turistička atrakcija, i praktično ako odete u Stountaun a ne jedete tamo, kao da niste bili. Na pijaci smo, dok smo sedele i makljale naše specijalitete, upoznale dva lokalna momka, Alija i Abdula, sa kojima ćemo se koji dan kasnije sprijateljiti i ludo provoditi na severu.

S obzirom da smo istog dana gledale kuda dalje, odabrale smo dva mesta na severu ostrva Nungvi i Kendva. Ispostavilo se da su oni iz Nungvija, a rade u Kendvi. Ali ima svoje brodiće kojima vozi turiste u obilazak a Abdul je lokalni DJ u jednom od dva kafića u Kendvi. Takođe, Rut i Kemiš koje smo upoznale u Tanzaniji, su imali apartmane u Nungviju, tako da su se sve kockice složile. Nakon pijace smo otišle u lokalni kafe klub, gde je bila žurka. Luckasti Zanzibarci su pravili dobre žurke, a mi smo odđuskale svoje i u Stountaunu.

Tu smo opet srele Sofi iy Austrije, koja će nastaviti put sa nama do Nungvija. Sofi je u Daru bila prestravljena a bogami to veče razbila je sve naše predrasude kako je mirna jer je đipala na podijumu i izvodila akrobacije kao da je na takmičenju.

Sutradan smo otišle na spajs turu. Na Zanzibaru ne postoji prevoz, već je on u rukama privatnika a jedino prevozno sredstvo je Daladala, nešto slično Matatuu kao u Keniji, s tim što je Daladala bila nalik frezi sa krovom. Odvezli smo se u šumu, koja je bila nalik džungli kroz koju smo se vozile na putu za Dar, i tu se zaista osećate kao da ste na drugoj planeti. Jele smo pomorandže i mandarine, koje su slatke, i koje su sveže samo par dana. Tu smo saznale da se to voće, kada se izveze stavlja u velike bazene, sa kojekavim sredstvima kako bi im se produžio rok upotrebe. Videle smo najrazličitije začine, a pre svega nekoliko vrsta bibera, karanfilića, muskantnog oraščića zatim čili paprika, cimeta, karija i mnoge druge. Nakon obilaska plantaže začina u šumi je serviran ručak: na platnu na podu, pirinač sa karijem, nekoliko vrsta ribe i morskih plodova. Povratak u hotel je bio prepun utisaka sa obilaska, a uveče standardno Darajani market, klopa i đuska u lokalnom klubu.

Ujutro smo na terasi hostela, koja se nalazi na krovu, upoznale devojke iz Japana i Kine koje su obilazile Malavi, Južnoafričku republiku, Tanzaniju i Zanzibar. I one su potrvdile da je sever ostrva najlepši za kupanje, te smo se spakovale, “uhvatile” Daladalu, da ne kažem prevoz, i pravac Kendva.

A o Kendvi i Nungviju u narednom tekstu.

Novi pasoš, part 2: Srbija međ` šljivama i dalje

2011-09-29T01:47:00.000-07:00

Mojoj sreći nije bilo kraja, misleći da ću sve da završim za par dana, bez pozivanja na ovog ili onog. Čak napisah tekst i javno se zahvalih MUP-u pre vremena, ali je ovo ipak Srbija međ` šljivama. Bila i ostala.
I završila sam ja sve u roku, no opet se pokazalo da bez „vezice“ ništa ne može da se uradi.
Elem, odem ja po uputu tete sa telefonske centrale u Ljermontovu. Ali avaj, predam dokumenta a neki ljuti čika mi kaže:

-šta mene briga što vama pasoš hitno treba, predali ste sve, dođite za dvadesetak dana.

Džaba priče o poslovnom putu, pokušala sam i da mu opišem Rovinj, pa znate ovo, pa znate ono, ma jok, ne vredi. Izađem iz kanca k`o pokusni kunić, sednem na klupu u čekaonici i mislim se, ma ne idem dok ne završim. Krenem da vrtim film po glavi, koga znam, koga znam ko nekoga zna, po onoj čuvenoj „I know people who know people…“

Setim se u momentu da mi je moja draga drugarica Adriana dala svojevremeno broj telefona od izvesne Jovane, koja radi u Ljermontovoj, i koja može da mi pripomogne. Okrenem Jovanu, ali nije bila dostupna. Vratim se kod čike u nameri da se pozovem na ženu, on me sačeka narogušen i ljut sav:

-opet vi? Lepo sam vam rekao da dođete za dvadeset dana.
-ja se izvinjavam, ali znate, pokušala sam da dobijem Jovanu na telefon, ali…

U pola rečenice me čika prekide:

-Jocu? Pa Joca je na bolovanju, što ne kažeš da si „njegova“. I kad ti treba pasoš?
-pa, ako može što pre, putujem sledeće nedelje, a Joca se ne javlja…

Ja skontam da je permutovao i da ne zna Jovanu, ali da očigledno postoji tamo neki Jovan, po nadimku Joca, koji eto može da mi omogući da dođem do mog novog pasoša, što pre.

-Joca je na bolovanju, ko zna kad će čovek da se vrati, daj mi tvoj broj, završićemo, što odma` nisi rekla.
-eh, pa nisam mogla da uđem i tek tako kažem poslao me Joca, mislila sam da ću sve brzo da završim.

Odmah je uzeo moj predmet, i pasoš je bio gotov za tri dana, zaista.
Pojma nemam ko je Joca na bolovanju, no u svakom slučaju ja završih posao, ljuti čika ima pokriće za brzo obavljen posao, a čika Joca kad se vrati sa bolovanja, ništa mu neće biti jasno.

Ja bila u Rovinju, svi srećni i zadovoljni, parola „snađi se“ radi. Volim Srbiju međ` šljivama.

Novi pasoš

2011-09-08T04:42:00.000-07:00

Radujem se Rovinju. Ne toliko vikend medija festivalu koliko mirisu borovine, maslinama i belom vinu. Ali avaj, skapiram da sam izgubila pasoš. Još kad sam uzimala tu biometrijsku ličnu kartu, nisam se dvoumila te sam uzela tu tzv. čipovanu. Kao da sam znala.

Šta ću, kud ću, pronađem broj telefona na netu. Pozovem, niko se ne javlja. A, mislim se ja, Rovinj je u pitanju a imam samo dve nedelje do polaska, sad ću da zovem na svakih 15 minuta. Tako i bude. Par puta se niko nije javljao, par puta je bilo zauzeto, ali upornost se uvek isplati. Javi mi se čika policajac, ja uredno kažem šta mi treba, on me prebaci na neki lokal.
Javi mi se teta, ja opet izdeklamujem ko sam, šta sam i šta je moj problem, ona mi lepo objasni da pravna služba nema ništa sa tim i da zovem ponovo centralu.

Ja opet sve ispočetka, prvo zauzeto, onda se niko ne javlja, onda pozovem jos pet puta, javi se neka teta policajka. Ne bude mi teško, ko vrabac na grani da ponovim sve, kaže teta evo prebacujem vas na lokal.

I jopet, do`aran, do`aran, tak`a i tak`a stvar, treba mi to i to. Žena mi objasni proceduru, koja je mnogo prostija ako imaš čipovanu ličnu kartu, i da treba da napišem molbu na memorandumu firme da mi hitno treba pasoš, jer tako ću završiti sve u datom roku, i još mi da ime čoveka, zakaže mi termin danas u 17h, kolko para sve to košta, i zapiše moje podatke da me najavi.

Moje poslednje pitanje je glasilo:

-za koliko dana ću dobiti novi pasoš?

-za dva do tri dana, kaže teta.

-zahvaljujem, kažem ja.

Elem, ne znam da li imam više sreće nego pameti, ili se stvarno hitni slučajevi rešavaju veoma hitno, no `oću da kažem da sam završila sve za 5 sati, koliko mi je trebalo da dobijem osobu koja može da me uputi šta i kako. Odmah sam zaboravila na nerviranje zbog prebacivanja na raznorazne lokale i zauzet telefon.

Bez ikakve veze, konekcije, preporuke za tri dana najviše ja ću dobiti svoj pasoš.

A žao mi je starog najviše zbog tanzanijske vize koja je šiz koma, a sastoji se od malog pečata i ručno ispisanog datuma.

Kako god, pohvaljujem MUP. Iskreno, nisam verovala da može biti tako prosto.

Oj Srbijo međ` šljivama part 7: u Hogvortsu ništa novo

2011-08-25T06:35:00.000-07:00

I dok svetska javnost polemiše i piše o ostavci Stiva Džobsa (lektura M.M.), Nemci menjaju nemačke ovčare belgijskim, ovdašnja javnost u našem malom Hogvortsu ne zna kud će pre.

Hladna Dojče lejdi je očitala lekciju našima, iako su zbijali šale i doskočice čekajući je, poruka je bila jasna. Vazda bilo: ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. Naravno, u novinskim i televizijskim izveštajima uobičajene floskule, već ih znam napamet: Srbija ispunila uslove, ali mora voditi dijalog, dobre bilateralne odnose, bla bla truć. Drugim rečima, zna se šta nam je činiti.

Beograd i Srbija gore pod udarom visokih temperatura, no mi obični smrtnici moramo po ovoj vrućinčini prevozom s posla do kuće, od kuće na posao, ne mari niko što 26-ca u sred leta greje. Bitno je da su se lansirale elektronske karte, a što red vožnje moš` bacit u smeće i što je krkljanac neizdrživ, nema veze. Modernizacija je modernizacija, molim lepo.

Monahinje su me prijatno iznenadile brzinom reagovanja na situaciju, te sazivom novinara i iznošenjem dokaza. Apelujem na stručnu PR javnost da ih obavezno pozovu na okupljanja jerbo su dobile takav publicitet da svi znamo njihova imena, oklen su i kako žive, ko šta jede a ko ne jede, razloge za makljanje, čak i predmete koji su korišćeni u tuči:

“Makrina je novinarima koje je pozvala sutradan, pokazala modrice i podlive krvi na licu, glavi i ramenima, lekarske nalaze o povredama i drvenu letvu kojom je, kako tvrdi, monahinja Paraskevaca više puta udarila.”

A da se bez Hogvorćana ne može voditi kavga, oću reći nas Srba, nebeskog naroda, pokazuju i vesti koje stižu iz Libije. Srbi su se borili u Generalovoj ekipi, ni manje ni više, kažu, priličan broj naših ljudi je bio u plaćeničkoj vojsci. Čovek s punim pravom sad može tražiti azil u Srbiji, a možda nam i treba takav da malo sredi stanje u zemlji, čvrsta ruka sve rešava. Čak i Tajm prenosi kako je Gadafijev savetnik godinama bio bivši general JNA. Ne bi me čudilo da je Obama nekim čudom naše gore list, ili pak Merkelova koja po Forbsovoj listi trenutno najmoćnija žena na svetu.

Danas je dan odluke i za bajne prvoligaše. Treba im pustiti onu Čorbinu u kojoj poredi fudbalere sa penzionerima, ne bi li se malo rastrčali. I jedni i drugi će po ovoj tropskoj temperaturi kljoknuti, osećam, tako da je bolje da se odma` predaju. Nemamo mi sreće sa tim ligama šampiona, evropskim kupovima itd. Ali zato Nole razbija imitirajući lepu Maru, pa uzeše i lovu za reklamu, blago`s njima.

No, svakako apsolutni pobednik ovijeh dana i moj favorit za Oskara popularnosti je lepa M.M. Ova ničim izazvana žena, kraljica dizajna, butikašica, krem de la krem srpskog džet seta, sa perfektnim znanjem engleskog jezika dade izjavu za Ekskluziv, i ostade živa. Ne bi joj dosta onog blama sa knjigom, kad smo svi voluminizirali od njene proze, već pokaza novi Šanelov lak i prepriča nam svoje iskustvo iz Hemptonsa, gde je upoznala Gvinet Poltron. Iz kog etra se ona ispilela te za koju godinu postala opšte poznata, ja pojma nemam, ali žena fakat nema blage veze o životu. Poenta je zapravo bila udati se sa dvadeset, izroditi decu, i onda se prodavati za superhajtekuspešnu ženu. Ko je meni kriv što sam htela na fakultet, pa karijeru, umesto da sam uradila tako, sad bih se ja frljala s izrazi, i klela se u poznanstvo sa Paltronkom.

E ta dobija više prostora u medijima, nego recimo 15 super studenata koje stipendira VIP a koji su juče ceo dan bili gosti u kancelariji za Digitalnu agendu, i koji su budući stručnjaci iz oblasti telekomunikacija.

Srbija međ šljivama bila, jeste i biće. Kaka EU, nama bre ovde nikad dosadno. Merkelova, mirno spavaj, ne treba nama Jevropa, nama je super ovde sa samim namima.

Oj Srbijo međ` šljivama, part 6: zenba ti ispred nosa, a ti moraš u đakuzi

2011-08-12T03:40:00.000-07:00

Ovijeh dana svašta se dešava u miloj nam otadžbini a i šire. Osim što se u svetu dešavaju svakojaka čuda, što nas dragi Englezi kopiraju rušeći i paleći sve i svja po gradovima, i što nas ludi Norvežanin spominje u svom manifestu naširoko i naveliko, i u Srbiji se ne časi časa.
Novi izum da se robija od kuće, tako što si kontrolisan putem nanogice, predstavlja pravu revoluciju. Manje više što se kod Kineza i po bulevarskim ćoškovima ista može kupiti za par stotina dinži, u zavisnosti od dizajna, boje i dodataka, mene zabrinjava što je zapravo ta stvar loše napravljena i što joj je domet slab.

Očigledno se žurilo sa svim tim, pa nisu izvršene sve procene kako treba. Posebno sam iznenađena činjenicom da je pored tolikih stručnjaka iz te oblasti došlo do omaške. Nije se računalo da neki osuđenik ima veliku kuću, bazen, prostrano dvorište itd, da neko ima vilu, neko dva stana u jednom, već je sve to odrađeno na brzaka. A što je brzo to je i kuso. Ja, lično, bih se iznervirala. I tako sam planirala da jednog dana na svom placu dignem kućicu sa bazenom, i zamisli da moram da robijam par meseci u tom obliku, a ne mogu da se bućnem. Odlepila bih.

Trebali su da uzmu sve moguće pretpostavke u obzir. Dobro, jeste ona narodna zakon "pretpostavka je majka zajeba" ali opet tebra, izvršiš proračun šta-ako-onda. Lepo proceniš koliko je mogućih korisnika, pa razmisliš gde oni žive, šta im je sve dostupno, kakve hajtekove imaju na raspolaganju itd, itd. Dičimo se stručnjacima iz svakojakih oblasti, a oni ni na šta nisu mislili.

Gde je tu istraživanje pre lanisranja novog proizvoda, gde su konsultanti da daju svoje savete, mogli su da angažuju i neku pr agenciju ili risrč agenciju. Nisu se čak ni denuli da nam pojasne kakav je novi proizvod, kako funkcioniše, da se slikaju, objasne kako to izgleda u praksi, jerbo mene to na primer zanima. Imam mnogo kazni za saobraćajne prekršaje i mislim se- što da plaćam, predložim da odrobijam u stanu par dana i gotovo. Ali ako ima tako slab domet, dobro ću razmisliti.

Sigurna sam da će ubrzo pasti reklamacije. Trebali su da vode računa.
Ovako, zenba ti ispred nosa, a ti moraš u đakuzi. Pih. Stvrano su me razočarali, i kao stručnjaci i kao komuniste.

Sve je to moglo mnogo, mnogo bolje.

Ode braćela

2011-08-03T07:27:00.000-07:00

Pronaći prave prijatelje u životu, i uspeti da ih zadržite je teško. No ja sam oduvek imala sreće sa prijateljima: imam divne iz detinjstva, imam sjajne iz osnovne škole, srednje i sa fakulteta, imam zanimljive iz komšiluka, fenomenalne sa bivšeg ili sadašnjeg posla, super sa putovanja pa i prijatelje među prijateljima mojih prijatelja. Izreka kaže "čovek koji ima prijatelja u svakom selu, ima mnogo kuća i bogat je čovek". Rekla bih za sebe da sam veoma bogata i da sam srećna.

Sa nekima se čujem i viđam stalno, sa nekima povremeno. I sve ih volim. E pa jedna od mojih divnih prijateljica, ovih dana odlazi u beli svet, u neke nove izazove, u neke lepše zemlje. Kao i svaki rastanak i ovaj mi pada teško, no ako je razlog valjan, a promena posla te stoga zemlje i kontinenta jeste, mogu da progutam. Inače joj drugačije ne bih oprostila to što ide.

Dakle, braćela ode sutra. Sasvim sam sigurna da za braćelu, tamo gde ide, nema zime, kako se kaže. Nedostajaće mi te naše sedeljke, filozofiranja, blejanja, dugi razgovori o smislu života, beskraju emocija, a bogami i to partijanje. I njena nepresušna energija i prava reč u pravo vreme.

Za sve prijatelje na kugli zemaljskoj, sve drugare i drugarice, a posebno za moju braćelu, prenosim ovaj divni tekst Paula Koelja kojim je sve rečeno o značaju prijatelja u našim životima. (Bolje nego da sam prepisala pesmicu koju je otpevao davno Pepi Laković "svi treba da znaju šta drugarstvo znači...").

Jedan covek, njegov konj i pas koracali su nekakvim putem. Dok su prolazili blizu jednog dzinovskog drveta, pogodi ih grom i ubi na mestu. Ali putnik nije primetio da je napustio ovaj svet i nastavio je da hoda zajedno sa svojim pratiocima zivotinjama.

Dok su hodali, uspeli su se na neki brezuljak, sunce ih je przilo a oni su bili oznojani i zedni. Na jednoj krivini ugledase velicanstvenu mermernu kapiju koja je vodila na neki trg poplocan zlatom, a nasred trga uzdizala se fontana iz koje je tekla voda. Putnik se obrati coveku koji je strazario pred kapijom: "Dobar dan, kakvo je ovo mesto, kada je toliko lepo?". "Ovo je nebo, slobodno mozes da udjes i pijes vode", odgovori strazar i pokaza na fontanu. "I moj konj i pas su zedni", rece covek, ali strazar odgovori: " Zao mi je ali ovde je zabranjen ulaz zivotinjama".

Covek je bio jako razocaran: bio je mnogo zedan, ali nije zeleo samo on da pije.

Zahvalio se strazaru i nastavio. Ubrzo putnik i njegove zivotinje stigose do nekog drveca u cijoj je senci lezao covek sa sesirom. "Dobar dan" rece putnik. "Ja, moj konj i moj pas smo mnogo zedni". "Ima tu jedan izvor medju stenama, pijte koliko god zelite", rece covek pokazujuci na mesto. Covek, konj i pas priblizise se izvoru i napise se vode.

Putnik potom upita: "Kako se zove ovo mesto?". "Nebo", odgovori covek. "Nebo? Ali strazar sa mermerne kapije rekao je da je ono tamo nebo". Na to ce strazar: "Ono tamo nije nebo, ono je pakao". Putnik ostade zbunjen.

"Trebali biste onima tamo da zabranite da koriste vase ime! Takva laz stvara veliku zbrku!". "Ma nikako. U stvari, samo nam cine uslugu. Jer tamo se zadrzavaju svi oni koji se ne libe da napuste svoje najbolje prijatelje", odgovori strazar.

Ne napustaj nikad svoje prave prijatelje! Pronaci prijatelja je Milost, imati prijatelja je Dar, sacuvati prijateja je Vrlina. Biti tvoj prijatelj, to je cast...

Večera sa malim Romom u Meku

2011-06-24T12:06:00.000-07:00

Sreda uveče. U sred sedmice. Dosadan dan vrlo. No, k`o i svaki drugi dan, hajd` nekud posle posla na piće, pa hajd` nešto pojesti, ogladni čovek. Tako se denuh do Meka na Zelenjaku. 9 i 15 iliti 21 i 15 min, sedim u bašti i pijem kafu. Nisam nešto bila raspoložena za klopu, jerbo jedoh pre par sati, no Kaća mi svojevremeno napriča o nekoj frape moka kafi kako je gotivna, te odlučih da isprobam.

Prethodna dva dana bejah smorena veoma, no ne dam se. Sedim ja tako, misli lutaju ko zna gde, kad prilazi mali Rom, prosi:

-teto, teto, imaš neki dinar da mi daš?

Ja ga gledam, omalen, crn, bos, u nekakvoj odrpanoj odeći i onako neraspoloženoj i tužnoj, srce mi se pocepa, te ga upitam:

-jesi gladan, kad si jeo poslednji put?
-gladan sam mnogo, ne sećam se, reče mali.
-Hajde sedi ovde sa mnom, sačekaj, idem da ti kupim nešto.

Odem do kase i kupim mu čizburger, koka-kolu i sladoled.

-evo, klopaj.

Gleda mali onaj čiz, okreće, obrće, tapka onaj sir, 5 puta otvara kiflu i zatvara i kaže:

-u jeee ovo kao pljeskavica. Nikad ovo nisam jeo, mora da je ukusno.
-aha, to ti je američka pljeska.
-a šta je to američka?
-pa jesi čuo nekad za Ameriku?
-ne. Gde je to?
-uh, to ti je veoma daleko, preko okeana.
-a jel se može tamo doći busom?
-neeee, moraš avionom, daleko je.
-ja se plašim aviona, mnogo je opasno.

Posle svakog zalogaja, on opet otvara, tapka i sve tako.

-kolko imaš godina?

Pokazuje osam prstima, no ne zna da kaže koliko je to.

-a jel znaš da brojiš?
-aha, evo sad ću, jedan, dva, tri... i izbroja do jedanaest. Ne zna dalje, kaže nije baš pratio u prvom razredu sve.

I tako reč po reč, ispričasmo se nas dvoje, između ostalog ispriča mi da je iz Obrenovca, da ima 4 brata i da je i njegov brat gladan pa bi mu ostavio malo američke pljeske. Ja mu kažem naravno da može, i treba da deli sve sa bratom. I pošto sam bila na pola kafe, zamolim ga da me čeka dok se vratim iz toaleta.

Vraćam se i zateknem Mek dečka koji čisti stolove u bašti kako nešto priča sa njim. A ja nervozna kao pas, mislim se prijatelju sad ćeš da mi platiš, legao si mi k`o kec na jedanes`.

Pitam ga ja:

-izvinite, jel nešto nije u redu?
-pa znate on sedi tu i jede.
-pa šta? Ja sam ga zvala, zar ne vidite da smo nas dvoje na večeri, jel imamo neki problem?

Ja ga naduvam najstrašnije. On me gleda belo i pita se koji je vrag ovoj, al` šta će, pogleda me i kaže:

-izvinite gospođo.

Ja povisim ton:

-gospođice, gospodine.

On samo slegnu ramenima i ode. Vratim se kod mog druga Stefana, osmogodišnjeg, malog, gladnog, bosonogog Roma, iz Obrenovca. Sedeli smo još malo, pričali o životu, on meni o svom, ja njemu o svom, izjadali se i lepo rastali.

Nekako mi bilo lepo, nahranila sam jedno gladno dete, koje kao i svi mi, nije biralo gde će se roditi, koje boje kože, u kom gradu, roditelje i narod kome će pripadati.. Bio je gladan, bez cvonjka. Beše to jedna zaista lepa večera.

Druže TITO više ti se ne kunemo

2011-05-25T07:42:00.000-07:00

Polagala sam tu zakletvu i bila sam pionir. Mada, kao unuka Srbina iz centralne Bosne koji se borio na strani kralja u Drugom svetskom ratu, komunisti mi nikad nisu bili bliski. Po ideologiji. A ni po razmišljanjima. No, danas je Dan mladosti. Sećam da smo svakog 25.maja imali priredbu u školi. Kao najbolji đak, recitovala sam na istoj, a neretko i vodila događaj. Deda bi vazda pljuvao čoveka, dan, događaj ali i priredbu i mene.

Sad kad su prošle godine, dede više nema, ali shvatam koliko je bio u pravu. Ceo taj poredak je bio smejurija i čista dekadencija. A ja ne mogu a da se ne zapitam kako je moguće da mašinbravar iz hrvatskog Zagorja besprekorno svira klavir, govori nekoliko svetskih jezika, ima manire dostojne jednog aristokrate? Ko je zaista bio Josip Broz Tito?

Zvanična biografija kaže da je Josip Broz rođen u Kumrovcu na Sutli 7. Maja 1892. godine kao sedmo od petnaestoro dece roditelja Franceka i Marije Broz, rođene Javeršek. Mali „nesporazum“ oko tog biografskog podatka, s obzirom na to da se Titov rođendan slavi 25. maja, objasnili su njegovi biografi činjenicom da je Josip Broz za vreme svoga dugogodišnjeg revolucionarnog rada bio prisiljen da se služi lažnim papirima i dokumentima, pa je tako i u jednom vojničkom dokumentu austro-ugarske vojske zapisao da je rođen 25. maja. Rođendan je ostao, pa ni sam Tito nije želeo da se taj datum menja kad ga je narod već prihvatio. Josip Broz je mnoge dane detinjstva proveo kod dede Martina preko Sutle, gde je odlično naučio slovenački, zbog čega je imao poteškoća kada je pošao u hrvatsku osnovnu školu. Njegovi biografi veruju da je to bio razlog njegovih pogrešaka.

Pitanje Titovog porekla nije mučilo samo ovdašnje novinare i autore, nego i tajne službe pojedinih zemalja. Zahvaljujući mom kolegi Miloradu, saznala sam da su se zapravo cela Evropa i Amerika svojevremeno bavile tim pitanjem. Izveštaji američkih agenata s terena pokazuju ono što smo i sami znali, da je Jugoslavija bila poprište pravog špijunskog rata. S obzirom da je sadržaj dokumenta jako zanimljiv, preneću najinteresantije delove koji su objavljeni u prošlom broju Novog magazina.

Dokument koji je je izradila Nacionalna bezbednosna agencija NSA ( mnogo moćnija od CIA) i koji nosi datum „proleće 1980. godine“, samo nekoliko nedelja pre smrti Josipa Broza Dokument na šest gusto kucanih stranica ima provokativni naziv: „Da li je jugoslovenski predsednik Tito zaista Jugosloven?“.

Zanimljiva su DVA zaključka američkih službi:

Prvo, Tito sigurno nije bio ni Hrvat ni Slovenac, već verovatno Rus ili Poljak. Drugo, ne bi se trebalo dalje baviti njegovim poreklom jer se pokazao kao više nego uspešan državnik– ko god da je zaista Tito bio.
Američka tajna služba NSA do ovih zaključaka došla je na vrlo neobičan način. Nisu tragali za tajnim dokumentima, prepravljenim krštenicama i prijateljima iz detinjstva, već su analizirali Titove govore i jezičke greške koje je pravio. „Srpskohrvatski nije Titov maternji jezik“, zaključak je američkih stručnjaka koji su se bavili i analiziranjem njegovog „stranog akcenta“.

Ali, krenimo redom. Kao baza za istraživanje NSA je uzela Titove govore iz 1977. godine. Analizirane su fonološke i morfološke karakteristike njegovog govora koje ne mogu da budu objašnjene njegovom starošću ili gubitkom funkcija. Uopšteno govoreći, lingvisti imaju stanovište da svaki jezik ima jedinstvenu fonologiju I da postoje određeni glasovi koji se izgovaraju samo u nekom od jezika. U izveštaju se posebna pažnja posvećuje fenomenu palatalizacije, odnosno umekšavanja suglasnika.

„Nekoliko slovenskih jezika ima u sebi odlike palatalizacije – termin koji se koristi da se opiše „omekšavanje“ suglasnika koje postoji u ruskom i poljskom jeziku. Kada se pojedini suglasnik izgovara jezik se nalazi u takvom položaju da proizvodi zvuk sličan mekom „j“. Kada neko ko kao maternji jezik nauči palatalizaciju, odnosno umekšavanje, on ima tendenciju da umekšava određene suglasnike i u „jeziku koji je naučio“, navodi se u izveštaju, gde se potom svi slovenski jezici dele u tri grupe prema stepenu palatalizacije: aktivna palatalizacija (ruski, beloruski, poljski, lužičko-srpski, istočni dijalekti bugarskog), blaga palatalizacija (ukrajinski, češki, slovački i bugarski) bez palatalizacije (srpskohrvatski, slovenački, makedonski)...Kako bi se shvatilo o čemu se govori, u dokumentu se daje jednostavan primer: reč „mani“ (imperativ od manuti) i „manji“.

Neko ko je rođen u Rusiji ili Poljskoj obe reči bi izgovorio na isti način, umekšavajući „n“koje se nalazi ispred „i“. „To je način na koji je Tito govorio srpskohrvatski“, poentiraju američki stručnjaci. U narednih nekoliko paragrafa u dokumentu se detaljno, reč po reč, analiziraju primeri gde je Tito u svojim govorima umekšavao određene suglasnike.

Interesantno je da je Dragoljub Draža Mihailović, gerilski lider iz Drugog svetskog rata, posle susreta sa Titom 19. Septembra 1941. godine, bio ubeđen da je on bio Rus.

Osim fonetskih propusta, Tito je pravio i morfološke greške. Tokom govora koji su analizirani, pogrešno je izgovorio sledeće reči:
„Sa domaćinama“ umesto „sa domaćinima“;
„Između dvije zemalja“ umesto „ između dvije zemlje“;
„U razgovorim“ umesto „u razgovorima“;
„Došlo su do izražaja podudarna gledišta“ umesto “došla su do izražaja podudarna gledišta“;
„Mogućno“ umesto „moguće“;
„Nebezbednost“ umesto „bezbednost.

Ali onda dolazi pitanje: Ko je bio TITO?

Sudeći prema zvaničnoj biografiji Josip Broz (Tito je njegovo partijsko ime) rođen je u Kumrovcu, u blizini Zagreba, 25. maja 1892. godine. Završio je za bravara i radio kao metalski radnik u Zagrebu, Sloveniji, Čehoslovačkoj, Austriji i Nemačkoj. Tokom Prvog svetskog rata borio se na strani Austrougarske vojske na Karpatima, gde je ranjen, a potom i uhapšen od strane ruske vojske u proleće 1915. godine. Dve godine kasnije revolucionari su ga oslobodili iz zatvora i on se pridružio Crvenoj armiji.
U Jugoslaviju se vratio 1920. godine i odmah se priključio Komunističkoj partiji. Nastavio je da radi kao metalski radnik, ali je zbog revolucionarnih aktivnosti često dolazio u sukob s vlastima i nekoliko puta je hapšen. Godine 1928. osuđen je na petogodišnju kaznu zatvora koju je odležao u Mariboru I Lepoglavi. Godine 1934, nedugo pošto je oslobođen, Broz je krenuo sa ilegalnim radom i tada je počeo da koristi pseudonim Tito. Postao je veoma aktivan u Komunističkoj partiji i 1935. godine prisustvovao je Sedmom kongresu Kominterne kao član jugoslovenske delegacije. Ilegalno se vratio u Jugoslaviju 1936, a već 1937. postavljen je za generalnog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije.

Pod njegovim vođstvom Komunistička partija se konsolidovala, što im je omogućilo da vode otpor protiv okupacionih snaga tokom Drugog svetskog rata. Četvrtog jula 1941. godine doneta je odluka da se krene sa oružanim ustankom. Tito je vodio ustanak i 29. novembra 1943. Godine uzabran je za predsednika Nacionalnog komiteta za oslobađanje Jugoslavije i za maršala Jugoslavije. Posle rata Tito je nastavio da vodi zemlju kao predsednik Jugoslavije.

Imajući na umu sve ovo, logično je zaključiti da je neki ne-Jugosloven, verovatno Rus ili Poljak, preuzeo Titov identitet. Ta akcija izvedena je pre Drugog svetskog rata, zato što je već 1941. godine Mihailović primetio Titov čudan izgovor. Najverovatnije je do promene identiteta došlo kasnih tridesetih, kada je Tito još uvek bio relativno nepoznat. Iako sadašnji Tito nije originalni jednostavna činjenica da Tito nije pravi Josip Broz rođen 1892. godine mogla bi imati neki značaj. Pre svega, Tito je možda mnogo mlađi nego što mislimo. Drugo, i verovatno još važnije, Titovim ne-jugoslovenskim poreklom može se objasniti njegova neutralnost i uspeh u odnosima sa različitim etničkim grupama u Jugoslaviji“. Američki izveštaj iz 1980. godine završava se proročkom rečenicom čije rezultate već znamo: „Ostaje nam da vidimo da li će oni koji će ga naslediti biti isto tako uspešni“.

Ja im sve verujem. Vazda sam se ložila na te tajne afere, špijunske poduhvate i zavere svetskih razmera.

*deo teksta je prenet iz Novog magazina, autora Milorada Ivanovića, a poverljiva dokumenta su dobijena na osnovu našeg zahteva o dostupnosti informacija

Narodnjaci, nekad i sad

2011-05-15T15:03:00.000-07:00

Čega sve možeš da se naslušaš dok se vozis taksijem, majko rođena. Gore nego u gradskom prevozu. Jednom sam u sedamnaestici u pola 10 ujutru slušala neki teški narodnjak. Ali u taksiju pre neki dan, želje, čestitke i pozdravi, slušam i pitam se sa kog Marsa su pali ti ljudi. Ni ovi što naručuju, ni ovi što puštaju a tek ovi koji voze. O tim koji su ih pisali da ne govorim.

Prva pesma koju sam zakačila je bila neka u kojoj su se spominjale farmerice, pa sam tražila na netu tekst te nađoh da je u pitanju Selma B. :

Daj, ne foliraj, daj, ne miniraj
atmosferu, partybreakeru
popij koju kap i opusti se
pa kraj mene lijepo smjesti se

Kao dezert dolazim ti ja
da te sladim sve do jutra
Tvoje mi farmerice sapcu, moje milo
da ti ovako dobro dugo nije bilo
da ti jako, jako godi to
taj put u nepoznato

I tako dalje, sačuvaj me bože.
Onda je neki tip zavijao i spominjao neko đubre, kad ono mlađani Rokvić, jedva sam našla pesmu:

Jos uvek mi nije dobro kad je vidim ja
Uvija se telo njeno oko drugoga
Uzela mu ruku,pa je stavi na grudi
Djubre malo,bas joj stalo da me izludi...

I tako dalje u nedogled, vožnja od Lekinog brda do Ledina je trajala i trajala. Kakvo vreme i kakvo društvo, takve su nam i pesme. Probala sam da sastavim rečenicu od modernih narodnih (čitaj Grand, Zam, BN) pesama, užasnula sam se: Uzmi me, voli me, brushalteri, gaćice, grudnjaci, famerice, đubrad, razvedi se, baš me briga što si oženjen, vodi me sa sobom, ne pitam kuda, skini me, hoću-neću i tako to...Ovo govori mnogo više o stanju nacije nego li naš jadni BDP. Nema više principa, nema moralnih načela, devojke ne prezaju ni od čega, frajeri su poluludi. Muzika odslikava vreme i način života.

Setim se 80tih, kad se žurkalo uz Igra rokenrol cela Jugoslavija, Dodirni mi kolena, to bih baš volela, Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio, ko je šta već voleo da sluša. Tada se i živelo. Putovalo se. Imalo se, moglo se.
Onda smo 90tih bili u ratu, pod sankcijama, pa svi znamo za turbo-folk generaciju. Te tekstove ne želim ni da ispisujem na svom blogu.

Kad pričamo o narodnjacima, nema više onih lepih tekstova dobrih starih narodnjaka uz koje u kafani polupani sakrijete suzu. Cune Gojković je svojevremeno pevao:

„Ljubav mi srce mori, razum mi željom gori,
za tvojim usnama, za tvojim očima, danima i noćima....“.

Malo njih zna da je taj Cune Gojković sa pesmom „Kafu mi draga ispeci“ učestvovao u Monte Karlu, na Evropskom šampionatu najvećih radio stanica, i pre skoro 30 godina osvojio treće mesto, ostavivši iza sebe tako umetničko radio-fonska dostignuća zemalja sa znatno bogatijom tradicijom kao što su Velika Britanija, Francuska, Španija...

Ako bih sastavila rečenicu od naziva pesama koje su prave izvorne, kafanske, narodne, kako god, to bi glasilo ovako:

Ljubav mi srce mori, Oči jedne žene, Šta će mi život, Mito Bekrijo, Tebi pevam ove noći, Zbog tebe mome ubava, Tiho noći, Emina, Pusti me da nađem srcu lek, Zaplela se kosa devojaka, Zagrli me i oprosti mi, Kad ja pođoh na Membašu, Snijeg pade na behar na voće, Kraj tanana šadrvana, Moj dilbere, Ašto ćemo ljubav kriti...i tako u nedogled, sve čista poezija.

Te pesme pevali su veliki pevači kakvi su Cune, Silvana, Toma, Nada Mamula, Nedžad Salković, Vida Pavlović, u čijim biografijama ćete naći da su obrazovani, kraljevi, genijalci, pobednici festivala, nagrađivani...

Neke od ovih pesama su pisali poznati i manje poznati pisci, pesnici i poete, umetnici i istinski ljubitelji izvorne muzike.
Prelepu pesmu "Emina" je napisao veliki Aleksa Šantić. "Kafu mi draga ispeci" je komponovao Žarko Milanović, pravnik, umetnik, muzičar i nekad šef Narodnog orkestra Radio Beograda. Taj čovek je komponovao muziku za predstave Narodnog pozorišta, ali je učestvovao i u promociji poznatog ansambla „KOLO“.

Toma Zdravković je tek legenda i posebna priča. Kažu da ga je poznata pevačica Silvana Armenulić pronašla na nekoj klupi u Beogradu, bez dinara u džepu. Silvana mu je pomogla da stane na noge, i nastupao je na njenim koncertima i nastupima. Za uzvrat napisao joj je pesmu "Šta će mi život bez tebe dragi" koja je i danas veliki hit.

Tomin veliki prijatelj Kemal Monteno je napisao pesmu o njemu, koju je Toma snimio: “Pesme moje”.

Zaim Imamović, za koga sam sigurna da niko nikad nije čuo je najpoznatiji po svoje tri pesme: ”Gledaj me draga”, ”Mujo kuje konja po mjesecu” i ”Konja vodim, pjehe hodim”. Ovu poslednju je otpevao i Zdravko Čolić, a koja je jedna od njegovih najlepših.

Vranjanku je optevao Staniša Stošić, a čuvenu pesmu koju vole sve Jelene napisao je Dragan Toković, vrsni muzičar i jedan od najpopularnijih autora i interpretatora zabavne muzike u staroj Jugi.

Narodnjaci, nekad i sad. O društvu govore pesme, a o pesmama i njihovom kvalitetu ljudi koji su ih pisali, komponovali i izvodili.

Baj d vej, taksijem sam se vozila do Ledina, gde je moj dragi kolega MIša pravio svadbu, na kojoj su se svirale neke od ovih lepih narodnih pesama, te sam se tako denula pisati o ovome. A materijala na pretek. Odoh slušati neke.

Oj Srbijo međ` šljivama, part 5: Hogvorts zvani Srbija i Znaš-već-ko

2011-04-15T13:07:00.000-07:00

Opet sam videla novi bilbord Vakultetov, i opet iz tramvaja. Opet doživljaj u prevozu: baba sa štakama ulazi, a ja lepo vaspitana ustanem, dok je sirota baba napravila dva koraka, druga je odma` potrčala na moje mesto, pa ajd sad razvađaj babe, šou program.
Elem, bilbord ovaj put sa parolom: Završi vakultet i biraj! A na slici, Pariz, London, Njujork. Praktično su se vratili na prvu poruku koja je digla toliku prašinu u javnosti. Baj d vej- treće prelepljivanje! Onaj ko se iole razume u marketing, da ne pričam o profesionalcima, zna da je prelepljivanje kampanje tri puta u mesec dana, sem ako se radi o tizer kampanji, čista budalaština. Ali ajde de, sad su konačno smislili šta `oće da kažu, neka ih. I nikom ništa. I dalje ne kapiram poruku cele halabuke, nek mi neko objasni, jesam glupa sam. Jer, opet smo na početku priče, nije šija nego vrat.

A boga mi prašine dosta i oko te famozne nagodbe. Te jeste ispravno, te nije trebalo, pa možda žena nije kriva, niko nije kriv dok se ne dokaže, bolje da prizna pa da se nagodimo nego da nas sve opanjka, svašta se priča i piše. Pitanje je tu sad kome, zašto i kako odgovara ili ne odgovara da ta žena ne progovori na sudu, jerbo ko zna šta zna. Očigledno je da tu neko nekog štiti, I da je veoma moćna. Ko neki čarobnjak. Još malo pa nećemo smeti ni imena da spominjemo. Kao onaj moćni premoćni čarobnjak iz Hari Potera: Znaš-već-ko.
Znaš-već-ko se nagodio, Znaš-već-ko se razboleo pa mora malo napolje iz vile velikog brata, Znaš-već-ko mora na mali odmor na rehabilitaciju. Baš ko lik u Hari Poteru, “najmoćniji mračni čarobnjak koji je ikada živeo, “Onaj-čije-se-ime-ne-sme-nikad-izgovoriti", toliko moćan i jak. A ko je Hari Poter u celoj priči do đavola, to ne znam. A ne znam ni ko će biti Veliki brat. Sve u svemu, epilog priče: Znaš-već-ko će strašnu kaznu platiti, vratiće malo para i blejati u svojoj vili za silne novce.

Baš smo vala svi kao u Hogvortsu. Pokušala sam određene stvari uporedim sa stvarima u našoj zemlji, i pravo da vam kažem mnogo toga se poklapa.

Gđa Rouling je Hogvorts zamislila kao školu magije i čarobnjaštva, a boga mi u Srbiji ti treba prava magija da bi opstao i preživeo. Bavimo se čarobnjaštvom, cela nacija. Po vazdan jadni mešamo čarobnu energiju ne bi li preživeli i ne bi li nam bilo bolje. I što je najgore naši roditelji su nas učili kako preživeti, mi ćemo našu decu, i sve tako.

Dalje u kjnizi za Hogvorts R. kaže da je zaštićen mnogim činima. Eto opet paralele, Srbi-nebeski narod, niko nam ništa ne može, ne trebaju nama integracije i EU, sve možemo sami, tako smo najsigurniji i najzaštićeniji. Ubeđeni smo da smo dovoljni sami sebi i volimo da se izolujemo.

U Hogvortsu ne žive Normalci, već mali čarobnjaci. Koliko smo mi (ne)normalni kad sve posmatramo šta se radi u zemlji, a nereagujemo. Osećamo se nemoćni i uvek kad biramo kažemo da biramo između dva zla, pa hajde da glasamo za manje zlo. Pitam se kad ću jednom u životu, sem te 2000te kad sam bila zadivljena likom i delom Zorana Đinđića, reći e to je to, glasam za pravu stvar. Ma definitivno nismo normalni.

Kada bi se neki Normalac našao u blizini Hogvortsa, video bi samo običnu staru ruševinu. Osim toga, odmah bi se setio nečega što je navodno zaboravio, pa bi odjurio odatle. Eto ti opet divne paralele. Pitam se da li bi iko normalan na ovom svetu, a nije Srbin, poželeo da dođe i živi ovde. Sem ovih predstavnika stranih kompanija i raznoraznih institucija, koji, kad dobiju Srbiju, verovatno traže beneficirani radni staž.

Direktorska kula mu dođe ko naša Skupština, valjda. Dambldor je ovde imao dosta srebrnkastih predmeta čija funkcija nije sasvim poznata, od kojih neki izgleda služe za proricanje. Rekla bih da su to one sprave, laptopovi, najnovije čudo tehnike, (jer se ipak prenose sednice pa ne ide da na tevelizor Skupština nije reprezentativna), pomoću kojih nam svaki dan proriču budućnost.

Nekoliko profesora čine da Hogvorts bude prava obrazovna institucija, svaki od njih je specijalizovan za jedan predmet. To su predstavnici poslaničkih grupa ili pak gospoda ministri. Par ljudi vlada ovom jadnom državom, a mi koristimo magiju i preživljavamo, snalazimo se kako znamo i umemo.

Sliterinski dnevni boravak je jedna od tamnica na Hogvortsu. Ja bih rekla da su to u Srbiji razni rijaliti program koji nas truju, farme, dvorovi, veliki bratovi, parovi itd. Tako postajemo zatočenici šunda i kiča kojim nas bombarduju.

Zabranjena šuma je tako nazvana jer je ulazak u nju zabranjen svim učenicima, pošto u njoj žive razna opasna bića. Evropska Unija i Amerika, nema šta. Nikad u paktove sem sa Azerbejdžanom, Turkmenistanom, Francuskom Polinezijom, Bocvanom, Obalom Slonovače i ostalim razvijenim zemljama sa neviđenim standardima i privredom, to nam je ostalo od Titoizma. Strašne i prestrašne su Evropa i Amerika, a ko god je otišao nikad se nije vratio.

Kancelarija Argusa Filča, domara, je arhiva sa dosijeima svih učenika koje je Filč ikad kaznio. Ovo mora biti BIA snajka, ubeđena sam da nas neko posmatra i da se sve o svakome zna. Prisluškuju nas na sve strane.

Soba po potrebi u koju se ulazi kada nekome nešto baš očajnički treba. Nema šta, Crkva. Ili kancelarije vračara.

Astronosmka kula nije ništa drugo do Avalski toranj.

Mislim da je to sve što je uporedivo. Likove ne bih poredila, čak ni sebe ne mogu da pronađem. Sto posto smo Hogvorts. Sve se toliko poklapa, da ću smesta potražiti neke čarobne sastojke u kujni i smućkati sebi neki čarobni napitak. Pa petak je pobogu!!!

Oj Srbijo međ` šljivama pardon, sadnicama

2011-04-11T05:16:00.000-07:00

Pobiše se juče. Na mitingu podrške i poruke Japanskom narodu.

Podeliše sadnice iz Japanskih autobusa, avaj razlupaše ih, kakva ironija. Spremili 1001 sadnicu na desetine hiljada ljudi. Stoka smo, to smo oduvek znali. Ali organizatori, ehej, gde je kreativnost. Ko smisli najbolju poruku dobija sadnicu. Aukcija sadnica, prihod ide Japanu. Najbolji i najoriginalniji japanski kostim dobjia sadnicu. Najbolja pesma, ma idi...samo da su hteli da osmisle, a nisu. Narod ko narod. Daj kutija džabe, pobiće se.

Japanci ko Japanci. Sva sreća te su zauzeti svojom mukom i sigurno ne prate ove mitinge podrške po svetu, garantujem da velika većina ne zna ni gde je srbija, i to je sreća. Inače sam sigurna da bi poslali pomoć ugroženim srbima, još koju iljadu sadnica.

A nacionalni javni servis ni reč o tome. Naše pravo da znamo sve se neje ostvarilo. Gde su analitičari, političari, kritičari da iskomentarišu, polemišu, iskritikuju. Jok. Ni reč.
I tako iz dana u dan u zemlji seljaka na brdovitom balkanu.
Neka nova slađa, neki novi dača i nata i žeks i joca, da zamažu oči a u javnosti o stvarnim problemima svi ćute. Internetom kruže komentari, ljudi polemišu, internet prosvjednici se ne mogu čudom načuditi, no na tevelizoru tek poneki koment.
Gde su sad sve te silne emisije, utisci, upitnici, da možda ne, infotopovi, dnevnici i vesti da malo kažu šta o tome misle svi ti učenjaci i pametnjakovići koji odlučuju o nama i našoj sudbini. Ama jok. Zauzeti ljudi pripremama za nove izbore. Nezaposlenost iz dana u dan raste, kažu dostigli smo 20%.

Nakon svega možda je taj vakultet i bio u pravu. Šta ćemo ovde, ali kud otići. Gde god odeš ti si građanin drugog reda. Džabe tolke godine učili i mučili, da bi završili na nekoj građevini zidajući, ili po kavanama i kavićima služći tuđe ljude. Ostajte ovde, sunce tuđeg neba vas ogrijati neće ko što ovo grije, no majku mu prži li prži, izgorešmo.
Koliko je onaj Boža u Nožu bio u pravu: niko nije ono što jeste, i svi su ono što nisu.

Oj srbijo međ` trešnjama međ sadnicama
Oj srbijo međ` sirotim nadnicama
Skupio se i rod i pomoz bog
Da dođe do autobusa tog.
Ali avaj srbijo taka li si kaka si
Nikad nešto dobro da poručiš
A umeš tuđe nesreće da proučiš
No svoje ni svesna nisi,
ne znaš ništa dobro da poručiš.
Jadna zemljo međ` jadnim ljudima
Ne prestaješ sa svojim čudima
Da zapanjuješ narod svakoliki
Da razočaravaš i teraš mladež ovoliki.

*neke reči su namerno pisane malim slovom, a sve što počinje na J naravno velikim slovom.
Pesmu napisla lično.

Saveti za udobnu dremku u prevozu

2011-04-11T04:06:00.000-07:00

Evo par saveta kako da dremnete dobrih pola sata u gradskom prevozu:

-idealan dan za dremanje je Nedelja. Nedeljom su saobraćajnice prazne, a gužve u prevozu nema. Najbolje vreme je oko 16 časova popodne.

-dremanje je najbolje ako se vozite na dugoj relaciji. Na primer, od Lekinog brda ka Zemunu, ili od Vidikovca ka Karaburmi. Prosečno vreme vožnje je 36 minuta, sasvim dovoljno za partiju odmora.

-najbolji deo za lalanje je prednji deo busa, ako je zglobni autobus u pitanju. Uđite na prva vrata, eventualno druga. Zglobni autobus pri skretanju baca zadnji deo pa vam neće biti prijatno bacakanje u krivinama; kada je reč o kratkom busu, uđite na srednja vrata.

-odmah po ulasku otkucajte kartu, ili spremite markicu da vam bude pri ruci. Kontrola može da vam pokvari dremku, ali je dobro da ste spremni, jer će to biti jedan potez ruke da pokažete kartu. Neće vas mnogo poremetiti u odmoru.

-najbolje će biti da sednete u treći red, po mogućstvu ona dupla sedišta što se gledaju. Ako nema duplih sedišta, opet sedite u treći red, evetualno drugi. Ona su malo podignuta, bolje je za noge.

-sedite do prozora. Dok ste još na stanici, pratite položaj sunca, kako biste procenili koja strana u busu nije sunčana, ne treba vam da se pržite dok dremate.

-kad ste do prozora, lagano se možete nadlaktiti i zauzeti veoma udoban položaj glave. Kod duplih sedišta postoji i jedan mali stepenik, pa tu možete lepo da podignete noge, a ako nema gužve možete se i ispružiti što predstavlja pravo zadovoljstvo.

-kad se smestite i namestite, zatvorite oči I opustite se, spremni ste za dremanje. Po želji pustite sebi laganu muziku, a ako nemate sluške ili plejer, isključite se, ne reagujte na zvuke. Još ako imate sreće pa vozač ne sluša radio, vi ste na konju, biće to pravi popodnevni odmor.

-najslađi deo dremke je tri-četiri stanice pred kraj vožnje, tad ste u komi i samo što niste zaspali, mrzi vas da se pokrenete. Pokušajte da dođete sebi najmanje dve stanice pred izlazak iz busa, da vam se ne bi desilo da bunovni posrnete ili ne daj bože padnete.

-kad izađete iz busa, protegnite noge, i istegnite se. bićete kao novi, a vožnja vam nije pala teško, dremali ste. Možete nastaviti dalje sveži i odmorni!!!

Prijatno!

p.s. juče se vozih do Katarine čak u Zemun, ništa mi nije bilo slađe od tog dremeža u praznoj sedamnaestici, celih 36 minuta.

Dnevnik besne tinejdžerke

2011-04-10T05:06:00.000-07:00

Družeći se sa tinejdžerima, mojim bratanicama i sestrićima, podsetila sam se koliko je to doba bezbrižno i lepo. Susreću se sa raznim "teškim problemima" kao što su pismeni i kontrolni, šta obući, hor, trening, slatki četvrtaci, ali i roditelji koji ih nerviraju svakodnevno, i naravno ta eksurzija. Pa evo kako bi izgledala jedna radna nedelja u životu jedne tinejdžerke, koja živi u malom gradu,ide u treći razred gimnazije, peva u horu, ali i trenira odbojku i pokušava da nađe pravu ljubav :)))

Ponedeljak, 7. april

Uh danas kontrolni iz matiša. Al baš me briga, razvaljujem matematiku, neću ni da učim. Sva sreća pa baba čuva ovu moju sestru, i doručak i ceđena pomorandža na stolu. Živela baba. Ona me jedina još razume u kući. Tata je uvek umoran, uvek neispavan i visi na telefonu a meni prebacuje da trošim ko luda. Mamu vazda boli glava, i svi su joj krivi što se udala odmah posle srednje škole. Deda prčka nešto po garaži, ali moj deka je car, uplaćuje mi krišom dopune da niko ne zna hahaha.

A Miloš je baš bezveze. Nije se ni javio u petak na odmoru. Ma baš me briga. Ima jedan sladak četvrtak, mislim da je iz trojke. Moram danas u park na velikom odmoru da se nekako približim i malo više detalja prikupim. Znam šta ću, Milica ga sigurno zna, ona je četvrtak a peva sa mnom u horu. Jaoo, hor sutra, smor al bar jedan čas manje nedeljno, a i šta bismo pa učili iz muzičkog. Odoh na trening, trener je rekao da će tekma u subotu biti izazazov, ipak su Valjevčanke u drugoj ligi, Zapad. Volim moju odbojku.

Utorak, 08. april

Buhaaaaa, matiš je ipak bio zajeban do besvesti. Sinoć na treningu povredih koleno, prokleta odbojka. A i mama me nervira, ekskurzija je za manje od mesec dana, a ona sad svira, kao ako na tromesečju ne budem odlična, preti da me neće pustiti. Aha, sve se nešto bojim da neću ići. Razredna je rekla da trećaci ove godine idu dva dana. Hej dva dana, samo?! Milošeeeee, daj neku poruku. Ana mi je kao neka drugarica, a mota se oko njega.
Pazi da joj ne nabacim smeč u subotu, videće ona. Odoh da pričuvam sestru, roditelji šatro imaju neki sastanak u vezi lokala. Ko zna gde idu. A i baba je danas morala na kontrolu, sto posto će mepitati istoriju. Moraću da joj poturim da crta, moram se preslišati. Mala je dosada neviđena, misli da je mnogo pametna, videću je sledeće godine kad krene u drugi razred i kad prestanu sa tim glupim opisnim ocenama. Šta da obučem večeras, mogla bih posle hora jedan đir po gradu. Hm, hm, hm

Sreda, 09. April

Bulajić je pravi ludajić. Od tri pitanja dva sam znala, a i to drugo polovično, ali me obožava zbog odbojke. Profa ladno zalepi peticu, jupiiiiiiiii. Jedna briga manje, mada istoriju uvek volim da odgovaram. E sad ovako. Sinoć smo posle hora Milica i ja otišle da prošetamo glavnom. I pazi koga sretnemo, bljump, moj četvrtak. Zove se Saša, crn, visok, zelene oči, jaoooo zaljubila sam se na prvi pogled. Milica je carica, upoznala nas je, a on u subotu pravi žurku za rođiš. Kaže-mala svrati sa Milicom. Jaoo da`l da idem? Šta da obučem?

Još ujutru idemo za Valjevo, utakmica glupa. Mogla bih da se napravim da sam bolesna. Al šta ako neko od mojih sa odbojke čuje da sam bila uveče u gradu??? O bože kakav problem, šta ću sad da radim,aaaaaaa. E baš danas pismeni iz srpskog. I mislim teme su glupe al ajd, poskidaću nešto sa neta. A mogla bih i tetku da zovem da mi napiše nešto. Miloš me ne zanima više. Nek sad ide okolo, i raspituje se, neću više ni slovo da mu pošaljem, ma neću ni da mu se javim.

Četvrtak, 10. April

Auuu al sam ja odvalila spavanje, pola 11!!!! Babaaaa što me ne probudi, žena je umislila da sam učila kasno do sinoć, pa nije htela da me budi. A ja na fejsu do 2. Pismeni je prošao strava, tetka je kraljica, ništa bez nje. Na treningu sam crkla, al opet volim moju odbojku. Ništa lepše, jedva čekam subotu da pokidamo te valjevčanke.

Opet sam srela Sašu, na malom odmoru. Zamisli molim te zatvorili onu pekaru na ćošku, pa sad najbližu imamo tek kod opštine. Ceo odmor mi treba da odem do pekare i nazad. Milica počela da puši. Što ja to ne razumem, šta joj to znači. Meni ne pada na pamet. Mada, i Saša puši, pa cela ta ekipa na odmoru ide u dvorište iza škole. Jaoo, moram se i ja napraviti da pušim, to je prilika da blejimo zajedno. Koliko li koštaju te cigare, ma znam, deda će mi dati lovu, on ni ne pita zašto mi treba lova.

Večeras opet hor, moram cimati Milicu da opet idemo krug posle. A Miloš je cimao Anu, kao zašto mu se ne javljam. E pa neću. Dva meseca smo bili zajedno, i on raskine kao ne može, eto sprema prijemni za faks. Ma marš! Šta me briga za njegov faks, zna da mi je prva ozbiljna veza, mislim, hej dva meseca, i sad kao uči, trenira, nema vremena. A ima vremena da bleji i visi ispred doma kulture skoro svaki dan. Znam da visi, rekla mi Irena iz Ekonomske. Irena je drugarica od moje sestre od tetke, a oni su komšije, sve sam saznala. Moram da vežbam ingliš, danas je i taj pismeni, al to mi nije nikad problem, ingliš razbijam. Zove me ćale, kaže zašto posle hora ostajem po sat vremena u gradu. Svašta, pa valjda mogu prošetati, proleće je.

Petak, 11. April.

Samo kratko, nemam vremena danas za pisanje. Nisam videla Sašu sinoć, , bezv. Ingliš razbila, na horu nisam izabrana za solistu, al nema ni veze, i tako me to smara. Žurim, ćale me vozi kod zubara, boleo me zub celu noć. Taman ću da ga okrenem protiv keve, ona i njene ucene, pa ne može tako. Fali mi jedna ocena za odličan uspeh na tromesečju, a ako ne odem na tu eksurziju, ubiću se. Odoh, žurim. Baba me opanjkala kod tate, i sad moram da se vadim za taj fejs. Uopšte nije istina da ne silazim sa fejsa, a i šta nju briga kako ja provodim vreme.

Oj Srbijo međ` šljivama, part 3: ne kune majka sina što se kocka, već što se vadi

2011-04-02T02:48:00.000-07:00

Vozim se juče devetkom, i spazim najnoviju kampanju poznatog domaćeg vakulteta o kom pisah u prošlom blogu. Nemam neke naročite doživljaje iz prevoza, ovaj put, na koje sam već navikla, sem toga što spazih bilbord. Najnoviji. Kaže bilbord:

-završi vakultet i vrati se u Srbiju.

Ajde što je isti za prethodnu kampanju dobio abnormalan PR u ovdašnjim medijima, što je tekst na bilbordu imao slovnu grešku, što su svakojaki stručnjaci dali svoj sud o tome, što se ispolemisalo među komentatorima na raznoraznim sajtovima, to i mogu da progutam.

Ali ne mogu da se ne zapitam, šta mu je sve ovo trebalo?!

Ne kažem da nije bilo završavanja i polaganja ispita „ispod žita“ i na državnim fakultetima, bilo je, svi se sećamo Kragujevca. I ne sumnjam da na tom vakultetu ima studenata koji vredno uče i polažu ispite po svim pravilima. No, ako već ima tih koji uspeju da se “dogovore” i završe pre roka, onda se paralelno sa tim radi na isticanju kvaliteta studija, onih koji su ga završili i koji zaista vrede, kao što to rade svi državni fakulteti. Ovaj stručnjak radi ovde, onaj radi onde, najbolji kupljeni od te i te firme, alumni su ti i ti. Ne upire se prst u oko sa asistentima pevaljkama, jerbo svi znamo da žena nije završila faks, a i ako jeste onda se istakne njena “naučna” biografija.

Elem, stara narodna kaže:

“Ne kune majka sina što se kocka već što se vadi”.

Stoji da država ne radi ništa na sprečavanju odliva mozgova, ali stoji i da svako ko završi studije u inostranstvu, grebaće rukama i nogama da ostane tamo. Verovatno je školski sistem na dotičnom vakultetu pravljen po uzoru na fakultete u inostranstvu. Na državnom faksu ima gomila ispita koji su preobimni, nepotrebni a svi znamo za onu profesorsku-Bog zna za deset, ja za devet a vi možete dobiti najviše osam. Nego, pusti brate kampanju da se završi, kad se već digla prašina. Ne vadi se novom, još nejasnijom porukom.

Sve me ovo podseti na onu čuvenu iz Mućki, gde su Rodni i Del Boj napisali:

“Trotters Independing trading-New York-Paris-Peckham”.