Vuk Stanković blog

Kompanije studentima

2012-05-12T19:05:21Z

Kompanije studentima je projekat Udruženja studenata informatike FONIS koji se ove godine prvi put održava na Fakultetu organizacionih nauka.
Projekat je zamišljen kao način da se kroz direktniju komunikaciju vodećih IT kompanija sa zainteresovanim studentima, smanji jaz između visokog obrazovanja i stvarnih potreba kompanija.

U ovogodišnjem projektu učestvuju tri kompanije: MFC Mikrokomerc, Krojač i PS Tech.
Prvo predavanje su u subotu, 12. maja održali Srđan Božović i Dragana Mirković iz MFC-a koji su studente upoznali sa radom MFC-a i uputili ih u tehnologije mikrofilmovanja i digitalizacije dokumenata. Na predavanju je predstavljen i projekat Digitalna biblioteka.

Naredne nedelje gosti FON-a i FONIS-a biće kompanija Web Krojač.
Oni će u sredu od 20 časova održati predavanje na kome će studentima biti predstavljeno kako izgleda jedan dan u Krojaču, a biće obrađena i tematika najnovijih trendova na webu.
Prijava za predavanje je otvorena na sajtu projekta. Možete se prijaviti nezavisno od fakulteta koji pohađate!
Ukoliko želite lično da se upoznate sa radom kompanije, od 18 časova će na FON-u biti organizovan Company Hours gde će svi studenti moći da se raspitaju o svemu što ih zanima, a vezano je za kompaniju partnera.
Na kraju nedelje, tačnije naredne subote, 19. maja, biće održana radionica sa temom HTML 5 i CSS3.

Još jednom vas pozivam da dođete u sredu na FON i da posetite i predavanje i Company Hour jer ćete sigurno čuti mnogo zanimljivih i korisnih stvari ukoliko ste zainteresovani za web dizajn. Mala napomena – broj mesta je ograničen veličinom amfiteatra (oko 200 mesta), pa vam savetujem da požurite, a što se tiče radionice, broj mesta je oko 20 i prednost za učešće na radionici će imati studenti koji su prisustvovali predavanju.

Neprofesionalnost na skali od 0 do Orion Telekom

2012-05-09T00:11:05Z

Verovatno nisam ni prvi ni jedini, a verovatno nisam ni poslednji koji će da potegne ovu temu, ali za slučaj da niste upućeni kompanija pomenuta u naslovu definitivno nije dobar izbor za hostovanje nekog sajta.

Da ne bude zabune, nisam zakupio hosting kod njih (daleko bilo). Pravio sam promašaje u izboru hosting provajdera, ali takvu grešku ne bih sebi dopustio.
Naime, 7. maja sam tehničkoj podršci Oriona poslao mejl u kome sam naveo da imam problema sa sajtom xy, tj. da mi daje “error 500″, ali da na sajtu nije ništa menjano. Pitanje je bilo kratko i jasno: “Da li ste vi nešto menjali ili je u pitanju naša greška?”

Na mejl mi još uvek nije stigao odgovor. Danas se desila još jedna interesantna stvar. Više ne mogu da pristupim čak ni cpanelu pomenutog sajta sa do juče korišćenim parametrima. Pošto sam video da od slanja mejlova nema vajde, odlučio sam da pozovem korisnički servis.
Javila se devojka i ja sam joj ponovo objasnio celu priču, na šta je ona meni rekla (pošto je bilo oko 21 čas): “Naša tehnička podrška radi do 18 časova. Pozovite sutra posle 9 i izaberite opciju broj 5″.

Ovde već nisam izdržao da joj ne spočitam i mejl koji sam poslao i na koji mi nije odgovoreno, na šta je ona meni odgovorila: ”Naša tehnička podrška radi do 18 časova. Pozovite sutra posle 9 i izaberite opciju broj 5″.

Pošto sam se osetio kao da pričam sa automatom, prekinuo sam vezu.
Jedino što sam uspeo da saznam je sledeće – ukoliko se na vašem sajtu desi nešto nepredviđeno u 18:15 časova, a sajt je pri tom hostovan na OrionTelekomu, nećete biti u prilici ništa da uradite narednih 15 sati.

Priznaćete da je 15 sati u današnje vreme strašno mnogo vremena, a za ozbiljan sajt to je nedopustiv downtime.
I tako ja već 3 dana ne mogu da saznam da li je problem nastao sa njihove strane ili je neko od vlasnika sajta uradio nešto što ne treba (što je malo verovatno u konkretnom slučaju, a i proverio sam više mogućih varijanti).
Ovde ne bih ulazim u priču o zaštiti i masovnom hakovanju sajtova koji su hostovani na Orionu.

Uglavnom, ako planirate hosting, planirajte što dalje od ovog provajdera. Imaćete previše glavobolja za istu, ako ne i višu cenu.

Page Comments [WP plugin]

2012-04-11T21:49:24Z

Posle više od godinu i po dana svakodnevnog korišćenja WordPress-a, napisao sam i svoj prvi plugin za isti.

Nije neko remek delo programiranja niti će doneti neku epohalnu promenu u WordPress-u, ali meni je trebao plugin koji radi baš ovo i zato sam ga napravio.
Naime, postoji jedan broj pluginova koji prikazuju komentare sa postova, a ignorišu komentare sa stranica, ali meni je trebao jedan koji radi upravo suprotno.
Probao sam par različitih dodataka i na kraju sam došao do toga da instaliram PHP Widgetify i napišem skriptu koja će rešiti problem.
Kada sam već to uradio i video da radi kako treba, odlučio sam da to upakujem u WP plugin.

Da li će ovo biti nekome od koristi, ne znam, ali ovo sam prvenstveno uradio da bih video kako funkcioniše izrada pluigna.

Ako nekome slučajno zatreba plugin koji prikazuje samo komentare sa stranica, a ne prikazuje komentare sa postova, može ga preuzeti odavde.
Takođe, ako neko isproba i vidi grešku, neka prijavi.

Šifre stanica GSP-a

2012-03-16T00:03:09Z

Kao što već možda znate, ako na mobilnom telefonu ukucate *011*<šifra_stanice># dobićete informacije o tome koliko stanica su autobusi udaljeni od stanice na kojoj ste vi.
Drug je pre par dana okačio ovaj spisak na jednoj fb grupi, pa je valjda u redu da to podelimo sa svima.
Šifre stanica možete negde naći na stanici, a kompletan spisak stanica po linijama možete preuzeti ovde.

Za one koji još uvek imaju dilemu – Servis je besplatan i trenutno funkcioniše na MTS i VIP mreži.

EDIT: Radi i na Telenoru

Valjda ne kršim neka autorska prava ovim

WordPress i veliki navigacioni meni

2012-02-10T23:45:59Z

Već više od godinu dana koristim WordPress za pravljenje sajtova i iako je za veliki broj stvari jako dobar i uglavnom pokriva sve zahteve koje postavite pred njega, ipak postoje neke situacije u kojima Joomla ima veliku prednost u odnosu na WP, pa je uprkos svim manama, ne treba otpisati kao što su to neki uradili.

Na šta tačno ciljam?
Pretpostavimo da imate sajt koji ima oko 100 kategorija. Nije nerealna situacija, zar ne?
Kada završite sa pravljenjem svih kategorija, njih uglavnom treba rasporediti u navigacioni meni.
Tu dolazi do problema. Meni od preko 30-40 stavki u WordPressu nije nemoguć, ali ga je toliko naporno praviti, a mnogo napornije od samog pravljenja takvog menija je njegova izmena.
Nisam baš siguran kako tačno to funkcioniše, ali mi deluje da prilikom svakog klika na dugme “Save menu”, WP ažurira (ili možda čak i ponovo upisuje) sve unose u bazi vezane za taj meni. Ako imate 40+ stavki u meniju i prosečan deljeni hosting, desiće vam se da dobijete grešku sličnu ovoj
[crayon-4fc15dbf4ced8/]
U tom slučaju, sve stavke koje nisu sačuvane do trenutka pucanja skripte, biće “zaboravljene”, tj. moraćete da se bavite time ispočetka.
Naravno, nije nemoguće napraviti ogroman meni. Da biste to izveli, treba da povećate maksimalno vreme izvršavanja tako što ćete u wp-config.php dodati sledeći kod:

[crayon-4fc15dbf4d6a6/]

Ovim ste omogućili da vaša skripta traje 300 sekundi, pod uslovom da vam hosting dozvoljava da ovo uradite, a trebalo bi.
Navedeni kod vam rešava problem pucanja skripte zbog prevelikog vremena izvršavanja i omogućava vam da sačuvate meni, ali će to očigledno trajati poprilično dugo (u zavisnosti od veličine menija i po nekoliko minuta). Dakle, ukoliko imate meni koji se često menja, često ćete gubiti puno vremena na ovo.
Postoji i varijanta koju sam negde pročitao, a koja podrazumeva deljenje menija u dva dela, što je još veća komplikacija naročito ako ne baratate PHP-om i WordPress framework-om.

Dakle, ukoliko baš nabasate da radite sajt sa tolikim kategorijama, imate dve opcije:
1) naoružajte se strpljenjem i nastavite da koristite WP
2) ipak zažmurite i probajte sa Joomla-om bar za taj sajt ili možda neki treći CMS.

Glava u pesku ili licemerje

2012-01-25T11:04:57Z

Pre nekoliko dana kada je izašao tekst Ivana Minića “Biznis lekcija: Pogled iz kutije iliti zašto ne vredite koliko mislite”, krenula je opšta hajka na čoveka, a danas su se još i neke kao-novine našle da ga napadnu.
Ja sam ostavio par komentara na ovu temu, koji su kao i sam tekst, shvaćeni na potpuno pogrešan način.

Naše društvo je inače poznato po tome da se folira neki lažni moral i da su svi mnogo fini, hejtuju Grand, Soraje, vredno rade i svi su pošteni biznismeni.
I svi živimo u zemlji ljubičaste teladi i mrmot zavija čokoladu u foliju.

Koga zavaravate? Najtužniji odgovor: sebe.

Sad kao treba da ispadne da ja podržavam iživljavanje na radnicima i abnormalno bogaćenje malog broja ljudi?
Ne! (ako mislite drugačije, ne poznajete me ni u osnovi)
Sistem je takav, a sistem su pravili svi (većina), pa isto tako moraju da ga menjaju svi, a ne da pojedinac na svoju štetu bezuspešno pokušava bilo šta da promeni.
Zakoni i/ili njihovo neprimenjivanje su doveli do očajnog položaja radnika.
Nije to uradio Burek.
Krenete od države koju ne zanima koliko ste zaradili ovog meseca (radio ne radio, svira ti radio). Zar ne postoji paralela odnosa države prema kompanijama i kompanija prema radnicima?

Da li je ono što piše u njegovom tekstu lepo i divno? Naravno da nije. Strašno je i svim silama treba da se borimo protiv toga, ali ne na štetu onih koji prave radna mesta ni na štetu onih koji na tim radnim mestima rade.

Da li je Ivan kriv za to što piše u tekstu? Gluposti. On je to napisao, a ne izmislio i patentirao. Možda je kriv i za štrajk na TV Avali? Prosto to je masovno ponašanje.

Sad neka neko uzme i pročita tekst u izvornom obliku, a ne zlonamerne parafraze na sajtu nekih polunovina i neka kaže šta napisano u tom tekstu nije istina, jer ja mislim da je poenta teksta bila da se na brutalan način ljudima otvore oči.

Prvi korak ka promeni je vađenje glave iz peska i prihvatanje realnosti. Ako mislite da ćete time što ćete opljuvati nekoga ko je napisao istinu, ubiti tu istinu, živite u bajci.
Ako prihvatite da živite u surovom, smrdljivom, neoliberanom, kapitalisitčkom svetu, možete izabrati da se protiv toga borite ili da se tome prilagodite.
Najgore što možete je da zamišljate da živite u vremenu koje je prošlo ili (kako neki kažu) nikad nije ni postojalo.

I zaboravljate jednu možda najvažniju stvar. Čovek kao Ivan Minić je mogao da ode u inostranstvo i radi za velike pare, ali je on ovde i ljudima daje mogućnost da rade i zarade za život.

FON vas poziva da proslavite Novu godinu

2012-01-10T23:52:43Z

I to kako… Na splavu Kartel za samo 10€ uz sjajnu Marinu Tadić…
Za više informacija i cenu rezervacije pogledati FB događaj. Domaćin događaja je Fakultet organizacionih nauka. I zamislite, vaš domaćin će prisustvovati događaju. Iskreno, živo me zanima ko će ispred fakulteta da se pojavi na ovoj žurci. Mada, možda predstavnici ipak odu na proslavu u People’s pošto je i ta varijanta u ponudi na istom profilu.

Uglavnom, ovo nije ni prvi, a verujem ni poslednji put da ćemo dobiti poziv za žurku, proslavu ili nešto slično od ove obrazovne institucije.
Razumljivo je da neko nema vremena ni potrebu da se bavi jurenjem lažnih profila po Fejsbuku. Međutim, ovaj profil je konstantno aktivan. Pozivi za žurke su redovni, ima preko 1600 prijatelja i čisto sumnjam da ne bode oči.
Postoje i drugi profili koji jesu vezani za FON, ali je očigledno da ga ne predstavljaju. Primer takvog profila je FON dvorište i verujem da nikome ne smeta poziv za žurku sa tog profila.
Objektivno govoreći, čisto sumnjam da će ovakvi profili na bilo koji način naškoditi ugledu FON-a, ali uzimajući u obzir da su među važnijim temama na fakultetu odnosi sa javnošću, internet i marketing, dopustiti da neko na ovakav način predstavlja fakultet i to bez ikakve reakcije je pomalo neozbiljno.

Malo sam upotrebio ono polje za pretragu na Fejsbuku i za par minuta našao nekoliko stranica fakulteta koji se bave sličnom materijom i onda sam se zapitao, da li je moguće da FON nema svoju zvaničnu stranicu?
Ne zato da bi neko sedeo ceo dan ispred računara i za to primao platu. Stranica ne bi čak morala biti ni aktivna. Mogla bi prosto biti povezana na RSS web sajta, ali bi služila kao poruka: “Hej, ovo je naša zvanična stranica. One ostale to nisu (iako je to možda očigledno)”.

Je l’ to moj broj telefona na nekoj oglasnoj tabli?

2012-01-10T23:50:02Z

Fotka ukradena sa ragetoons.com

Nisam pravnik. Jedini susret sa pravom sam imao kada sam morao da polažem ispit za koji sam morao da spremim pojedine odredbe nekoliko zakona i to nisam baš slavno uradio, ali neke stvari toliko bodu oči da čak i laik može da prepozna kad nešto nije u redu. Neću spomenuti nikoga, ali ako neko slučajno pročita ovaj tekst, sigurno će moći da se prepozna, a pošto sigurno nisam jedini koji je dobijao ovakve poruke, priču će prepoznati i oni koji su poruke slične dobijali.

Naime, pre nekoliko dana mi je stigao SMS sa sadržajem „Poseti i lajkuj beogradski nocni i striptiz klub A… http://facebook…” Poruka je potpisana sa „Night club“.

Naravno da ovo ne bi bio problem da sam ja negde nekome dao svoj broj telefona i rekao slobodno me zatrpavaj kakvim god smećem, ali kako to nisam uradio, mislim da sa pravom pitam dva pitanja:

1) Ko mi je poslao poruku – Ime i prezime?
2) Odakle dotičnoj osobi moj broj telefona?

Kaže Zakon o zaštiti podataka o ličnosti da imam pravo na ove informacije.

Možda ne bih sada ni reagovao na ovu poruku, ali ovo nije prvi put da primam ovakav SMS. Letos je bio aktuelan SMS sadržaja: “FIRST MINUTE! NOVA GODINA OD 38 EUR. HIT DESTINACIJA KRAKOW OD 65 EUR! SKI OPENING- S(h)ANKANJE KOPAONIK OD 58 EUR.. VISE INFO: WWW…“.

Ovde čak nije bitno da li mene bilo šta od pomenutog u porkama zanima, već je važno ko i kako koristi moje lične podatke. Dakle, zanima me odakle ovim ljudima moj kontakt telefon i da li sam ja to negde potpisao ili dozvolio da se moj kontakt koristi u marketinške svrhe ili je pak neko ko ima moj broj odlučio da istrese svoju SIM karticu u nečiju bazu podataka, što je, nadam se, zloupotreba. (Ako nije, morala bi biti ).
Ako ovako ponašanje i nije zloupotreba, postavlja se pitanje etike, mada kad se zađe na taj teren i malo bolje pogleda, shvatamo da u Srbiji malo koga zanima etika.
Valjda ne delujem previše kao Kalimero sa ovom pričom.

Diploma se kači na zid

2012-01-10T23:48:47Z

Evo već četvrtu godinu pripadam podgrupi ljudskog roda zvanoj studenti.
Sigurno ste čuli: to su oni ljudi koji se bore za znanje i po ceo dan kao nešto uče i vazda su nešto zauzeti (svako iz sopstvenih razloga). Cilj je na kraju samo jedan – doći do diplome željenog fakulteta.
Ovo je verovatno najgluplje postavljen cilj i oni ljudi koji ovako posmatraju studiranje će diplomu stvarno moći samo da okače na zid.

Na koga mislim kada ovo pišem?
Svi smo mi imali bar jednog druga/drugaricu u srednjoj ili osnovnoj školi koji je bio u stanju da celu knjigu iz istorije, geografije ili nekog sličnog predmeta nauči napamet i tako dobije neku visoku ocenu.
Tu je poenta priče. Oni su to naučili, izdeklamovali, dobili ocenu i uradili master reset u glavi. Na fakultetu stvari stoje malo drugačije, a opet isto. I među studentima ima ljudi koji su uvek nad knjigom, uvek nešto uče, spremaju kolokvijume pre nego što počne prvo predavanje i sl.

Šta tu ima loše?
Naravno ništa. Bolje je nego biti kampanjac i spremati ispite za 3-5 sati (kao neki ), ali ljudi koji na taj način prolaze kroz studije u velikom broju prave veliku grešku.
Fakultet nije obrazovna institucija na kojoj ćete steći znanje samo idući na predavanja i vežbe. Diplomu ćete steći, ali znanje nećete. Zato se vraćam na rečenicu o glupo postavljenom cilju o sticanju diplome.
Dakle, prođeš kroz neki fakultet, položiš nekoliko desetina ispita, dobiješ neko zvanje i šta znaš da radiš? – Ništa.
Fakultet (bar mogu da pričam o FON-u) će vam pružiti sjajnu osnovu da možete da birate u kom smeru ćete se usavršavati, ali neće od vas napraviti stručnjaka za bilo šta.
To morate sami, a svi znamo kako se to radi. Sedneš kući, zainteresuješ se za nešto i kreneš da radiš na sebi i utrošiš gomilu vremena na to i stvarno stekneš znanje. Da li ćete to izvesti kroz stručne prakse, studentske organizacije fakultetske ili sopstvene projekte već nije bitno. Bitno je da postoji interesovanje i želja.

U tom smislu postoji nekoliko vrsta studenata koji bi se mogli rasporediti na nekoj menadžerskoj šemi sa 4 kvadrata koju neću crtati .
1) Imam visok prosek, položio sam sve ispite i mnogo sam jak. Svi jedva čekaju da me zaposle.
Bla… Najgora varijanta. Prosek oko 10, a svo znanje iz npr programiranja se svodi na neki trivijalni “hello world”, ako i toliko. RAR/ZIP su mnogo komplikovane stvari, a kad čujete šta pitaju na predavanjima, zapitate se ko ih je uopšte pustio da polože bilo šta.
Kome treba ovakav “stručnjak”? Ali neko će se prevariti pa će primiti ovakvog studenta na posao i posle kad vidi šta je uradio, pričaće kako je fakultet sa koga je on došao loš.

2) Studenti sa slabim prosekom koji se svuda guraju.
To su oni koji nemaju neke ocene, ali ćete ih uvek videti na fakultetu i uvek rade na nekim projektima, nešto sami izmišljaju, pokušavaju da prošire znanje koje steknu na fakultetu jer su svesni da znanje potrebno da se položi ispit nije dovoljno u realnom životu pa makar ocena bila i 10.

3) Studenti sa visokim prosekom koji se svuda guraju.
Slično razmišljanje kao ovi iznad, samo što su još i položili sve ispite u junu i imaju visoke proseke. Uglavnom ljudi koji zaslužuju da im se skine kapa.

4) Studenti koji posećuju predavanja jednom godišnje i polažu dva ispita u istom preiodu.
To su oni koji fakultet nikada neće ni završiti.

Uglavnom, verujem da svi mi treba da iskoristimo tih nekoliko godina na fakultetu da stvarno napredujemo u nekoj oblasti koja nas zanima. Ukoliko ne nađemo cilj studiranja (šta ja želim da budem kad porastem?) dobra je šansa da ćemo na kraju imati zvanje bez znanja.
Često sam za ovih par godina čuo izgovore: “Kako da se bavim nečim kad studiram?”.
Takvi odgovor treba da potraže u vidu ljudi pod 2) i naročito pod 3), a tu je i ona izreka: “Ko hoće nađe način, ko neće, nađe izgovor”.

Na kraju se sve svodi na pitanje volje i vizije.
Znanje se računa, a diploma se kači na zid.

A vi imate mobilne telefone?

2011-11-08T09:37:37Z

Koliko često putujem vozom, sada već ozbiljno razmišljam o blog kategoriji “Doživljaji sa železnice”. Uvek se desi nešto zanimljivo.

Pre par dana ekipa FONIS-a se vraćala iz Niša sa konferencija Bizbuzz. Sačekali smo brzi voz koji saobraća na relaciji Sofija – Beograd. Iskreno govoreći, očekivao sam da je međunarodni voz u najmanju ruku opran i čist i da ima bar dva vagona, ali ono što se parkiralo na železničku stanicu u Nišu je bila šklopocija sa jednim vagonom u kome nije bilo poželjno dodirivati bilo šta bez preke potrebe (zbog prljavštine).
Da ne bih ulazio u hejt prema železnici (o tome mogu dan i noć, a i vratiću se na kraju na to), preći ću na temu koja me je navela da napišem ovaj tekst.

Naime u “vozu” su se vozile dve žene – Amerikanke. Putovale su iz Sofije i nadale su se da će stići na voz koji iz Beograda ide za Budimpeštu.
Svako ko malo poznaje prilike na našoj železnici neće imati problem da pogodi da na taj voz nisu stigle jer je ovaj naš voz od Niša do Beograda kasnio nešto preko dva sata.

Ovde počinje tema teksta.

Jedna od njih dve je zamolila da se neko od nas raspita da li će voz za Budimpeštu čekati voz u kome smo se mi nalazili i da li postoji mogućnost rezervacije mesta.
Naravno da nije bilo problema da im se izađe u susret.
Nakon nekoliko rundi razgovora, žena je postavila nekoliko pitanja iz kojih je svako mogao da zaključi kakvu precepciju o Srbiji (i valjda o ostatku sveta) imaju u Americi (i valjda u ostatku sveta).
Pa vi svi imate mobilne telefone?
A vi ovde imate i internet?

Ma šta mi napriča? Jok! Mi ovde jurcamo po ulicama sa lukovima i strelama jašući konje i najdalje što smo otišli u tehnološkom razvoju je radio lampaš!?!

Nakon toga je usledilo pitanje da li je vožnja autobusom noću bezbedna, što je meni zvučalo kao da nas pita da li imamo ulične razbojnike koji presreću autobuse.
Pošto što su saznale da će morati da prenoće u Beogradu, usledilo je pitanje: “Da li je Beograd bezbedan? Čuli smo da je to džungla, da ima oružja”.
Da se ne lažemo, Beograd nije selo pa da bude skroz bezbedan, ali na osnovu zabrinutosti u glasu, reklo bi se da je žena očekivala Tripoli, Kabul ili u najboljem slučaju Bejrut u centru Beograda. Ljude koji šetaju sa mašinkama i ubijaju bez pitanja pa tek onda pitaju ko si i šta radiš.

Ne mogu da kažem da sam lično toj ženi uzeo za zlo to što je pitala sva ta pitanja. Na kraju krajeva, ko god da je bio na njenom mestu bi verovatno postavio ista ili slična.

Ko je kriv za ovakvu sliku? Mi ili Amerikanci?
Rekao bih da svako nosi po malo krivice za ovakvo stanje, ali Amerikance baš briga, dok bi nas to ipak trebalo da dotiče.
Naša krivica je u tome što se na ovim prostorima ratuje češće nego što ide glupavi voz, a krivica Amerikanaca je u tome što smo tamo predstavljeni kao divljaci i ubice.
Sa pozitivne strane gledano, barem nam nije teško da zadivimo strance gostoljubivošću i “normalnošću” jer oni ne očekuju ništa (dobro), a dobiju možda i više nego što bismo mi mogli da očekujemo u sličnoj situaciji “preko bare”.

E da. Naveo sam na početku teksta da ću se vratiti na hejt železnice.
Naime, kada smo stigli u Beograd, gošće iz Amerike su trebale da provere kada kreće voz ujutru i da im se nekako na već kupljenim kartama naznači da će one važiti i dan kasnije.
Na šalteru za informacije je radila žena koja engleski govori taman toliko da kaže “dobar dan” (Treba napomenuti da je ovo bio šalter za međunarodne informacije), pa je razgovor podsećao na razgovor dva gluva čoveka.

Sliku glavne železničke stanice upotpunilo je nekoliko beskućnika koji su spavali na šalteru preko puta informacija, a vrhunac gluposti je činjenica da je red vožnje napisan isključivo na srpskom jeziku i to na ćiriličnom pismu.
Bez obzira na to koliko ja volim da se koristim ćirilicom, treba biti objektivan i shvatiti da tu stanicu koriste i stranci i da njima red vožnje napisan ćirilicom ne znači ama baš ništa. Mogao je da bude napisan i hijeroglifima.

Ipak i pored svega navedenog, verujem da su njih dve otišle iz Beograda sa slikom koja je mnogo drugačija od one sa kojom su ušle u Srbiju, što, kako sam već rekao, nije bilo teško, ali i to je nešto.