Moj tzv. život...

Godišnji...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 09 Aug 2012 21:09:00 +0000

Leto je, avaj, vreme za putovanja; Čitaocima ovog bloga već je poznata moja antipatija prema histeriji koja nastaje već s početkom proleća kada počinju agresivne reklame za "putovanja iz snova", "nezaboravne provode", "daleke i egzotične destinacije" i bla, bla, bla, bla...
Ma, bez-veze...
Šta ima lepše od toga da sedim u svom komforu, malo slikam, pijem kafice, šetam, idem na Štrand, itd...Na žalost još uvek ne mogu da ukinem putovanja svojoj porodici, niti bi bilo fer da idu sami, pa sam ove godine rešila da idem u inostranstvo, ono pravo, ne u Bosnu ili Hrvatsku, da vidim familiju i zarad moje dušice (koja me je na to nagovorila), da joj pokažem jedan veliki grad (mali deo, u stvari) i njegove zanimljivosti.
Putovati je trebalo avionom,pa sam bila malo anksiozna; Mislim, bila bih ja anksiozna i na trotinetu, jer to više ima veze sa samim putovanjem, nego sa prevoznim sredstvom, jer kad treba da putujem imam osećaj kao da stvari nisu pod mojom kontrolom, kao i osećaj da srljam u nepoznato....
Na gejtu za ukrcavanje bilo je dosta putnika, među njima i jedna koja mi je još u fri šopu upala u oči, jer je neprekidno pričala mobilnim sa slušalicama na ušima, na izafektiranom engleskom (jeee...jee..uaj, yess, urili? , dont sej it, aj kenot bliv...ou? buaj lav...) i mahala rukama, stavljala noge na sedišta, krečila se, čačkala i čistila nešto ispod noktiju i bacala na pod, itd....
"Ova će živeti sto godina...", pomislim, pa me to nekakako uspokoji: Avion u koji se ova ukrca, svakako će preleteti 2000 kilometara, a da se ne sruši, jer je ona po mojoj proceni imala tek tridesetak. No međutim, smiraj nisam onašla odmah ni pored bensedina koji sam krknula za svaki slučaj, jer sam se odmah suočila sa etiketom uznemirujućeg sadržaja na sedištu ispred mog; O tom sadržaju uvek razmišljam kad letim avionom, ne da mi mira i malo me nervira, pa sam jedno vreme, mučeći sebe, analizirala njeno značenje; "Pojasevi za spasavanje su iznad sedišta"; Ček' malo...Čemu odmah o pojasevima za spasavanje? Šta to, molim vas, implicira? Da ćemo morati plivati? S maskama za kiseonik? Pobogu, pa u avionu smo, a ne na brodu, izvesnije je da ćemo padati dole, a ne, šta-ti-ja-znam, plivati, zar ne bi trebalo da nam dodaju i male boce sa kiseonikom i male padobrane u odeljke iznad sedišta i nešto specijalno (mislim da to još nije izmišljeno, ali eto ideja...) da nam zbog pritiska ne popucaju bubne opne i uputstva kako da se zakačimo za nešto, da ne budemo isisani u etar ako pukne prozor ili nešto još gore - otpadne krilo, zapali se rep, pilot zaspi, itd...? A šta ako je ispod beton? Ili drveće? Čemu onda služe šlaufi? Trebalo bi sa bording kartama da nam podele i te padobrančiće. I kacige; Za tvrde podloge. Definitivno. Bilo bi mi stvarno lakše. O tome da rešenja za putnike nema ako se nešto desi u vazduhu, pa je to razlog što nam ne daju padobrančiće - ne želim da razmišljam.
Inače, mislim da sam jedini putnik koji svaki put, pomno prati stjuardesu koja demonstrira šta treba raditi u slučaju prinudnog sletanja aviona (...kako mrzim te četiri reči).
Sekunde pre uzletanja, dok avion rula pistom punim kapacitetom, uvek imam poriv da pripomognem kao što Fred Kremenko vozi svoj auto, da malo potrčim, jer imam osećaj da će početi da odskakuje od piste kao oni aviončići iz crtanih filmova, ILI - da povučem crvenu ručicu (koja na žalost, postoji samo u vozovima; (Da li??) za prinudno zaustavljanje i da se uz izvinjenje što ih, eto, remetim, iskrcam napolje. Ništa od toga ne radim, nego u sebi, nastavljam da analiziram unutrašnjost i spoljašnjost aviona svojim stručnim okom, ne bih li utvrdila neke nepravilnosti. Naravno da se svaki put pitam da li su tehničari izvršili detaljan pregled i nadam se da ću u budućnosti videti krila koja se ne mrdaju preterano dok avion leti, i spojena nečim solidnijim od onih zakivaka koji liče na drikere sa teksas košulje. I tako...Povraćam u autu, na brodu imam morsku bolest pa takođe povraćam ili imam migrenu (ali brale, lakše podnosim, jer brod je brod - znam da plivam, ali da letim, to baš ne znam)no, naterana ili priterana da putujem, ipak stižem ponegde. Tako sam dospela, u jednom komadu (zahvaljujući onoj lujki što je čačkala nokte) i na Gatvik, pa odatle, nešto sigurnijim prevoznim sredstvom, i do našeg konačnog odredišta - Londona.
Nastavak ovih dana...

Izdajem stan...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 20 Jun 2012 10:54:00 +0000

Izdajem stan od 40 m2, na odličnoj lokaciji u centru grada kod Banovine. Stan je na 4. spratu sa liftom koji ne radi, pošto stanari sa donjih spratova nisu zainteresovani da učestvuju u finansiranju popravke, oni se ionako ne penju, a boli ih baš dupe za nas koji se teglimo na treći i četvrti. Stan je istočno orijentisan, svetao i prozračan. Ima odvojenu kuhinju, veliku sobu, prostrano predsoblje i degažman u kome su prostrani garderoberi, i kroz koji se prolazi do kupatila. Kupatilo i kuhinja imaju beo nameštaj i bele pločice. U ostatku stana je dubinski očišćen i ispoliran parket (to sam već odradila juče), boje tamnog hrasta. Stan je okrečen u belo, što doprinosi osećaju čistoće. Od nameštaja su tu kuhinjski elementi koji su upravo u fazi zamene za nove pošto su prethodni rastureni od bojlera koji je procurio, a bivše stanarke (koje su ispale gluplje nego što sam zamišljala) me nisu obavestile na vreme, pa univer izgleda kao raskvašen keks; Zatim su tu sto i dve stolice, malo nagriženi zubima jednog bigla, čiji ga je vlasnik, takođe bivši stanar ostavljao samog, pa se mali bigl zanimao kako je znao i umeo, uglavnom kidanjem sunđera i eko kože, iz sada već bivšeg i bačenog troseda, vrata i ostalog nameštaja; Slavine su po drugi put takođe u fazi zamene, iako je jedna zamenjena u oktobru, ali kad se neko kod kuće poliva olupanim lončetom, onda je upravljanje tušem za njega veliki rebus; Kupatilo je upravo dekorisano i sve popravke su urađene, postavljene nove slavine, sifoni i lepo dizajnirano ogledalo sa staklenom konzolom i halogenom lampicom od mlečnog stakla.

Krevet nije u funkciji, iskidan je, mora da se baci, ali tu je dušek; Dušek ima žute i krvave mrlje, o čijem poreklu ne želim da razmišljam, ali u petak popodne dolazi žena da ga dubinski iščisti, pa će biti kao nov, spreman za vaša nova, maštovita sranja u vidu apstraktnih mrlja;

Ima telefonsku liniju, odn. broj. Pozive možete samo da primate, da ne biste pozivali hot-line i učestvovali u nagradnim igrama kao jedna prethodna stanarka, koja iste račune nikad nije platila. Ali to naravno može da se promeni mojom intervencijom u Telekomu, sve zavisi od toga da li ćete mi se dopasti ili ne; Takođe ima TV, bez daljinskog, jer to je stvar koja za podstanare nema ama baš nikakvu vrednost, pa je logično da se po njoj može razmazivati pekmez, ajvar ili kakva druga lepljiva smesa, a kada se polomi, to se logično, ulepi smeđom trakom za kartonske kutije i ne treba oko toga dizati dževu kakvu dižem ja, na sirote podstanare; Postoji kablovska TV i mogućnost priključenja na Internet, pošto je jedna podstanarka na moj zahtev, ipak vratila, "greškom" odnešeni modem. Roletne su takođe popravljene, pa ako želite možete se zabavljati dizanjem i spuštanjem sve dok ponovo ne riknu. Mehanizmi na Vujić prozorima i vratima su takođe popravljeni, ali neka vas to uopšte ne smeta da ih treskate, otvarate i zatvarate do besvesti, uvrćete kvake bez ikakve veze u svakom pravcu, osim u onom za koji je namenjen. Zapravo, probajte ono što niko nije do sada: probajte da je iščupate da dokažemo kvalitet, hm?

Kao potencijalni stanari dolaze u obzir:

-Oni koji ne smrde, dakle, redovno se kupaju, i upotrebljavaju dezodorans i čist veš;
Siromašni ste? Nema problema, samo recite i ja ću Vam kupiti sapun i dezodorans, čisto radi svoje bezbednosti, da me ne štipaju oči kada smo u istoj prostoriji, a voda je već u stanu; To će vam biti moj poklon za useljenje.
-Oni koji redovno čiste svoje dlake i ne sapiraju ih u slivnike; Ono koji ne dozvoljavaju da se na umivaoniku i kadi stvara žuta skrama od njihove prljavštine i oni koji svoja govna koja izaseru, iza sebe i operu.
-Oni koji ne bacaju hranu i talog od kafe u toalet, od koga se stvaraju tvrdokorne i smrdljive naslage; Treba znati da to nije poljski klozet iza kuće na koji su navikli;
-Oni koji ne talože kese sa đubretom na balkonu koje se usled vrućine naduju i iz njih kasnije počnu da vrve crvi, a muve se roje oko njih i ulaze u kuhinju.
Još jednom za seljačine i seljančure:
Balkon (итал. balcone, potiče od persijske reči بالكانه (bālkāneh), ali u srpski jezik je ušla iz italijanskog) je izbočena, ograđena, nepokrivena platforma na spratovima građevina; Drže ga konzole ili je ugrađen kao kamena, železno-betonska ili drvena konstrukcija.

Dakle, to nije druga avlija, u koju se istresa sve i svašta i ostavlja da prirodno istruli.

-Oni koji krevet koriste za spavanje, odmaranje i slične aktivnosti, a ne za ritanje, bacakanje, skakanje s njega ili u njega;
-Oni koji isti pomeraju s kraja na kraj prostorije, držeći ga istovremeno za uzglavlje i podnožje, jer u protivnom iverica ili drvo puca i ispadaju šarafi.
Naravno, kidati se može i iz čistog zadovoljstva, ali u tom slučaju treba nadoknaditi štetu, ali podstanar koji nadoknađuje štetu - ne postoji.
-Oni koji ne bacaju uloške i kutije od pice ispod kreveta, već u kantu za đubre (čiji se sadržaj nosi u kontejner a ne na gore pomenuti balkon;
-Oni koji znaju šta je to kvaka, odnosno treba da znaju da to nije naprava iz teretane, te da ima ograničen vek trajanja i može da potraje samo ako se neuke mrcine ne obaraju na nju iz petnih žila;
-Oni kojima ne pada na pamet da iseku deo vrata oko brave ne bi li ugurali ključ - što znači da je poželjan neko sa prosečnim IQ, ili malo više od toga.
-Oni koji znaju šta je m-a-š-i-n-a z-a p-r-a-n-j-e v-e-š-a i koji pojme da ona nije njihovo vlasništvo i da posle njih ne sledi potop, već treba da je koriste i drugi. Naročito je važno čistiti fijoku u koju se sipa deterdžent (ako znate šta je to) i ne dozvoliti da se unutar rupe u koju ide fijoka, kao i na samoj fijoci stvori zelena i crna plesan, jer je mene posle strah da gurnem ruku unutra da bih to oprala, jer to izgleda zlokobno i bojim se da me nešto ne ujede.

Otkaz sledi automatski u slučaju bilo kakve štete, neplaćanja računa, kašnjenja s kirijom ili poprekih pogleda upućenih meni lično, kao i zbog najmanjeg ispoljavanja netrpeljivosti prema meni. Morate da mi se obraćate kao Sulejmanu Veličanstvenom ili barem kao Hurem Sultani, jer bih u protivnom mogla, u njenom fazonu, kao što upravo jesam prošlog vikenda, da vam spakujem 7 kesa od po 50 litara đubreta koje ste za sobom ostavili plus još i jednu malu, ukrasnu, u koju bih vam stavila odmrznuti sadržaj iz zamrzivača i frižidera koji NISTE ispraznili i očistili, a isključili ga, i sve to vam poslati uz srdačne pozdrave po momcima koji su došli dan kasnije po vaš štrokavi dvosed.

U svakom slučaju u ovaj stan će (možda) ući humano biće sa shvatanjem da ništa u tom stanu nije njegovo vlasništvo, već da plaća isključivo i samo najam pokretnih i nepokretnih stvari.

Pošto takvo biće ne postoji, a posle 5 godinja rentiranja sam definitivno uverena u to,velika je verovatnoća da ću ovaj tekst odštampati radi šege i deliti potencijalnim javljačima na oglas.

Jer, brale... .

Smučili ste mi se svi vi džiberi, seljanke, smrdljivci, pokvarenjaci, štetočine, prdonje, štrokavci iz raznih vukojebina, koji dolazite ovamo da se na raznim večernjim faksovima domognete diplome i posle mislite da takvi primitivni i polu-pismeni, polažete pravo da vas se naziva akademskim građanima, i pri tom, neplaćanjem i uništavanjem moje imovine zapravo mi živite na grbači i ja vas takoreći, indirektno izdržavam tj. školujem. E pa, fak of!
Dok se ne naučite elementarnoj higijeni, manirima i poštenju, stanujte u vlažnim dvorišnim stanovima ili u svinjcu gde vam je i mesto.

PS. Ima toga još čega se nisam trenutno setila, ali nema veze, drugi put. Biće dovoljno za sada. Ajd, pa zdravo podstanari.

Poseta

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 15 Jun 2012 08:41:00 +0000

Dogovor je bio da dođem u šest... Stigla sam u šest i petnaest... Pozvonila sam prvi put i čekala...Čekala...
Znam da ne voliš kad neko uporno zvoni više puta. "To rade nervozni i nestrpljivi ljudi." Pošto nije bilo odgovora, pozvonila sam još jednom, rizikujući da te iznerviram, ali nisam te dugo videla, pa sam bila spremna da istrpim što god budeš imao da mi kažeš. Kako nije bilo odgovora, pozvonila sam i treći put, već ozbiljno zabrinuta; Glas ti je jutros zvučao umorno i ja sad svašta zamišljam, bojim se... Da nisi pao, da nisi zapeo, onesvestio se? Možda si, pak, izašao časom do radnje? Razmišljam...Zakasnila sam samo petnaest minuta, nemoguće da si otišao, nemoguće da se nisi vratio i ako si bio napolju, pa čekao bi me me valjda? Da nisi unutra?
Shvatam.
Idem teška koraka do kuće.
Izvini što sam zakasnila.

Želite VIP? Izvolite...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 27 Apr 2012 23:02:00 +0000

Kako ide stvar kada hoćeš da pređeš iz Telenora u Vip, da zadržiš prefiks 063, i promeniš (kupiš)moderniji aparat (vala, dosta je stari i izdržao - 5 godina!)
Prvo, popunjava se Zahtev za prenos broja; Robot-devojka ti izdeklamuje da ćeš za dva dana (!) dobiti poziv od Telenora i morati "njemu" da potvrdiš svoju nameru da ga napuštaš zauvek i nepovratno; Zatim ćeš dobiti poruku od novog "verenika", koji će te obavestiti kada će se održati "veridba", a to će biti sve u roku od ta dva dana, od potpisivanja famoznog zahteva za prenos broja (neću se više prezivati Telenor, nego Vip, ali ću moći da zadržim i svoje "prezime"). Pribeleži ona mene i za vereničiki poklon u iznosu od takođe famoznog "jednog (1!) dinara (šatro poklanjaju mi, ali ja dajem pare, ali hajde, neću da cepidlačim), tj. telefon, ali na moje iznenađenje, ne da ona meni telefon, već će kaže, to biti nakon što raskrstim sa prethodnim "momkom"; Pa, dobro, pristanem ja... I zbilja...Posle jednog dana javlja Telenor da se miri sa sudbinom, ponudi mi reda radi, popust od 50% na dosadašnje usluge ako sam voljna da ostanem s njim, no ja mu saopštim da sam odluku već donela zbog tih i tih razloga i mi tu završimo divan.
Nazovem VIP-ovku, da se raspitam šta dalje; I ona isto, kao i robot-devojka iz ispostave, ima samo dva tastera za odgovore, koji se aktiviraju na zvuk glasa ili neko pitanje, ali daju samo dva moguća odgovora, te ja ne saznah u čemu je zavrzlama oko uključenja i aparata. Zaputim se u Zmaj Jovinu da vidim ima li humane inteligencije od koje mogu dobiti suvisao odgovor; Mala-robot (ona ista koja mi je prodala govno) kaže da ima neodložan posao, pa me divertuje kod kolege na drugom šalteru; Ja na šalter, troje ispred mene, kad sam došla na red, on me pita da li sam došla da platim račun; Kažem nisam zbog računa već zbog nečeg drugog; Robot- momak me zatim preusmeri ka robot-devojci, ali pošto nije završila posao, ona me pak, preusmeri ka trećem robotu, koji navodno može da uradi ono što meni treba; Smireno odem do šaltera, kažem da su dva dana istekla, treba mi uključenje i moj novi telefon; Generisani odgovor je glasio da ću biti uključena 30. aprila, između 2 i 4 noću; Ali, kažem ja, to je 5 dana a ne dva kao što mi je rečeno; Pošto i njegova jedina dva tastera daju identična dva generisana odgovora, odustala sam od tog ćoravog posla, pa smo prešli na pitanje aparata; Dakle, jedva su pronašli rezervisani aparat, popunili smo još dva zahteva, i na kraju svega mi je saopštio da ću 3 meseca biti bez rominga???!!!!Helou?? Zašto mi to niste rekli na samom početku (ovog sranja)? Pa, kao, nemojte da se uzbuđujete (?) Možete uplatiti 4500 hiljade i biti uključeni odmah..Fak, fak, fak... Pa mislim, ok, staviću grčku karticu, pa gotovo; E, ali ne može! Verenik se pobrinuo da posle veridbe nema švrljanja po drugim mrežama: TELEFON FUNKCIONIŠE SAMO SA VIP KARTICOM!!! Odlepila sam načisto...Ne možete ni da vratite telefon, jer ste malopre upravo potpisali ugovor koji traje izvesno vreme, ne usudih se da pitam koje, kad već ne čitam ugovore; Dalje, kaže ovaj (napredniji) robot (4 tastera!) možete, naravno, DEKODIRATI telefon, ALI ONDA GUBITE PRAVO NA GARANCIJU! A dekodiranje ću dobiti po drugarskoj ceni od 2000 dinara!!!
Pa, JUPI!!!
Kakav dil sam napravila, stvarno sam genije.

Portir "šerif" i lenja koza iz Vojvođanske banke

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 26 Mar 2012 19:49:00 +0000

Dozlogrdilo mi da stojim u pošti, pa da bih ubrzala stvar jer mi Telenor već diše za vratom, reko' idem u banku spremna da platim njihove bezobrazne provizije; Kad ja tamo, a portir na vrata, sa gde'sti pošla isturenom bradom i pitanjem u očima; Pokažem na vrata gde piše od kad do kad smem da uđem, jel' već čet'ri? Oćel' autobus da vam pobegne il' šta? Kaže mudrijaš ma nije, nego zavisi od količine uplatnica koje imaš, jer su već u niskom startu za tutanj s posla; Ja reko', manemoj, a koji je limit?? Dok je obrađivao pitanje u portirskoj glavudži, prođem mu ispod pazuha na PRAZAN šalter. Priđem, dobardan, kažem, a mrcina me kobajagi ne konstatuje, broji kintu, slaže papirčine, maltinisam rekla šta radi; Poluspuštenih kapaka ne gledajući me i ne mičući usnama prolaprda: Kolko? (Koliko ih imam, uplatnica. prim.prev.) Molim? A-ha, čet'ri...Mrcina obesi facu, lizne prstekanje i naljušti mi četiri opšte; Proturi ih kroz okance, a ja sve ne verujem; Reko' ŠTA JE OVO? Koza je naravno čula razgovor s portirom, pa da bi me kaznila što dolazim POLA SATA pre kraja njenog Svetog radnog vremena i da bi se naslađivala dok ja žvrljam i prepisujem, pokušala je da mi uvali ono što ona treba da uradi. Pazi, da prepisujem podatke za Informatiku, Struju, SBB(mafiju) i Telenor?! Boleće me baš pedu da se bečim i još bez naočara! Vurim te uplatnice u pravcu iz kog su stigle, one se razlete ko leci iz aviona, a ja se još i izbečim se na nju: JA DA VAM POPUNJAVAM UPLATNICE ZA TU DEBELU PROVIZIJU ŠTO VAM PLAĆAM, ZNAČI NIKAD! POBEDILI STE, KONAČNO MOŽETE KUĆI.

SBB -KDS mafija

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 23 Mar 2012 15:28:00 +0000

Pred Novu Godinu smo najzad kupili novi TV, pa smo pozvali SBB da nam uvedu digitalni signal. SBB je poslao Tupana i Glupana da obave taj delikatan i komplikovan posao. Tupanovo znanje o elektronici svodilo se na udevanje i izdevanje utičnica i pomno praćenje zrikavim okicama i jezikom u uglu usta, kad će se pojaviti slika na ekranu. Kad se slika najzad pojavila razvukao je debilni osmeh (osmeh?!) preko glupe face, kao retard koga pohvali tutor u ludari. S druge strane, Glupan je bio zadužen da provuče četvrtasti kabel od DVD-a kroz okruglu rupu na poleđini moje skupocene media-komode od punog drveta; Očito da mu u SBB-u nisu davali didaktičke slagalice sličnog tipa, jer sam posle nekog vremena od početka njegovog petljanja, na koje nisam obraćala previše pažnje, čula neobičan ritmičan zvuk škripuckanja; Bingo! Glupanu je sinula ideja da istesteriše rupu, ne bi li je prepravio u četvrtastu!!!! Kad sam dreknula pitanje na njega, on se sav sneveselio verovatno misleći da sada definitivno neće moći da razreši taj rebus. Stvar je ponovo uzeo u svoje ruke Tupan, prespojio jedno na drugo, izvrnuo levu džeksnu na desnu, a desnu na levu i objavio da je posao gotov. Ostalo je samo da falsifikujem potpis nosioca prava na to njihovo sranje i Tupan i Glupan su veselo izašli ostavljajući za sobom nesnošljiv smrad na znoj-sardine-beli luk-smrdljivenoge.
Posle nedelju dana, usrani dekoder više nije davao znake života. Umesto zelene, sijala je samo crvena sijalica. Misleći da mi nešto ne znamo, menjali smo baterije, probavali razne uglove prebacivanja signala sa daljnskog, psovali ga, kuckali, i šta ti ja znam...Bez rezultata. Susprezala sam svoju poganu narav koja dolazi do izražaja u sličnim situacijama, koliko god sam mogla, a onda sam zvala čoveka koji ZNA. ČOVEK-KOJI-ZNA potvrdio je ono u šta sam sumnjala od samog početka, tj da je dekoder govnjiv, usran, polovan i dr...Pozvala sam stoku iz SBB-a, rekla da mogu da dođu po svoj dekoder i tražila da odmah, SMESTA raskinemo ugovor. Ali ne može smesta, već moraš, naravno, da odstepuješ na ovsenoj kaši, popaseš naramak sena, tri puta optrčiš oko crkve, uletiš sa ličnom kartom, uglancaš dekoder, ukrasiš kutiju, uzmeš taksi, odeš u filijalu, pokloniš se mrcini na šalteru i onda možda...Ako te posluži sreća...A da mi refundiraju tri meseca NEgledanja usranog digitalnog kanala? Mda...

...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 14 Feb 2012 08:36:00 +0000

Sneg, kao iz detinjstva...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 03 Feb 2012 16:31:00 +0000

Fragmenti. Karanac. Asocijacije.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 04 Jan 2012 16:13:00 +0000

Atar - meni tada, potpuno apstraktno mesto iz kog se naš pas uvek vraćao učičkan i izgreban;
Bunar - Natkrivena, ozidana rupa puna vode, nalik maloj kućici, usred dvorišta, u kojoj živi Gvozdenzuba; Kad se dete naginje da vidi dno bunara, ona ga uvlači unutra.
Vinograd kod releja, gde se s dedom išlo na drvenim kolima koje je vukla Lisa i oko kog su rasle najslađe breskve na svetu, koje deda malo otare o reklu pa ti pruži...
Grožđe. Kad se bere, gužva je od ranog jutra i mnogo posla u kome učestvuje puno ljudi. Hrana koju smeš da gaziš, pa posle svi piju to što si gazio.
Deda - neko kome nije bilo teško da priča jednu te istu priču iznova i iznova; Ako i jeste, niko od nas nije primetio da mu je dosadno. Obožavao je pse, pružao im utočište i znao da pravi male saonice i razne druge stvari od drveta.
Đorđe - moj ujak, koji se iznenada pojavi, stavi na krkače i odvede u bircuz na "Alpinu"; Ili stavi na tragače pune deteline i vuče s njive kući...
Evica je radila u pekari i mesila težak, okrugli hleb. Njoj se nije davao novac, već je iznos upisivala u brašnjavu svesku.

Živina. Razlog zbog kog majka i deda ne mogu da odu od kuće.
Zec. Životinjica koja natrpa igračke i bombone u gnezda od trave za Uskrs. Ostatak godine je mila, pasivna i pitoma, tj. pravi se luda.
Ikona. Slavska. Jako važna i dragocena. Ne kupuje se. Nasleđuje se. Iznosi se kad dođe sveštenik. Pre spavanja, iznova se detaljno analizira sadržaj, sa majkom; Neka pitanja su ipak ostala bez odgovora: Otkud ta devojka sama na toj poljani, zašto je uopšte izašla iz dvorca, da li ona ima mamu i tatu, da li je aždaja definitivno umrla od uboda kopljem i da li je bolelo i gde je Sveti Đorđe posle otišao...

Jaja. Kokošije stvari koje one nemarno ostavljaju po budžacima u dvorištu. Obavezno i tamo gde je teško dopreti, pa moraš da pužeš po prašini da bi ih dohvatio.
Kaca puna žita - ludo mesto za igru, ako uspeš da se uspentraš u nju. Takođe mesto gde smo nekad pronalazili bebe miševa - mala, ružičasta, providna bića, koja se sitno miču, te ih pokazujemo mami koja vrišti kao posednuta kad ih ugleda...
Lisa, kobila koja je najduže ostala u našoj kući; Kad su došli po nju, nije htela da uđe u kamion, krupne, pametne oči su joj bile vlažne i razrogačene. Valjda nije mogla da veruje da su je prodali oni koje je služila tolike godine. Svi su plakali.
Ljubičice. S proleća su bile najlepše i nabrojnije na švapskom groblju, gde smo ih brali uprkos zabrani.
Majka - Očeva mati; Recitovala mi Branka Radičevića, Devet Jugovića, čitala mi čudne priče iz Svetog pisma, učila Očenaš, pričala o vilama koje su se ukazivale momcima koji idu u pudarinu; Mazala nam čelo Svetom vodicom, vodila u crkvu, naučila da se prekrstimo, da pozdravljamo za Božić, Uskrs i Svečare...
Nanule, drvene, se nose celo leto, što na nogama, što u rukama, kad trčiš kući bos; Jer kad podne odzvoni, sramota je zateći se nepozvan kod nekog u vreme ručka.
Njiva. Truckanje na kolima i čekanje pod ciradom kojom te deda zavije da te ne izjedu komarci, dok on pali strnjiku posle žetve.
Ogrozd - neverovatno ukusno voće, nalik grožđu, koje je raslo samo u tuđim baštama i kad se ide kod nekog preko bašte, onda se nonšalantno krade i jede na licu mesta. Nisam videla ogrozd nikad više...
Podrum je hladna i mračna prostorija, u koju se silazi za zebnjom, niz strme stepenice, puna bačvi za vino i bajatog vazduha; Sa zebnjom, što zbog hladnoće, što zbog Gvozdenzube, jer kad nije u bunaru, ona je u podrumu. Takođe je i mesto gde je deda 45.-te krio alat i mašine komšije Švabe, da mu sačuva, dok ne prođu Rusi...
Rekla. Jakna, žaket, košulja. Majkina ili dedina. Ili moja. Ono što moraš da ogrneš predveče, a ti baš ne bi...
Svinjac. Mesto kraj kog je majka jedne noći probdela; Ujutro smo hvatali male gice, krišom, da nas ne ujede mama svinja.
Tavan. Fantastično, ali takođe zabranjeno mesto, puno neopisivo zanimljivih stvari: Knjiga, kolevki, starih ogledala, ćupova, cipela, izanđale opreme za konje, preslica, razboja, mirisa, prašine...I mesto kroz čiji se prozor vidi zvonik i majka kako kopa vinograd...
Ćuran koji nametljivce proteruje iz dvorišta i tera te da trčiš...
Uskrs. Reči nalik mantri koje su se izgovarale umesto pozdrava, tog dana; Dan pun ritualnih radnji zbog kojih se osećaš nekako važno i svečano. Kao i za Božić.
Furuna. Ni manje peći, ni više toplote, ali samo do ujutro, jer već tada dah se ledi u sobi dok majka ne založi ponovo...
Hladovina pod orajima. Najhladnija. Ima debele i šarene. Jednom mi je u krilo pala gigantska zelena gusenica. Posle se više nisam preterano zadržavala u hladovini pod orajem. Najlepše je kad je ljuljaška tu.
Cice i mačići. Moje drugarice za igru.
Čekinje su imale svinjice koje su volele da ih se češka.
Džeki - naš pas mangup, koji je voleo da luta, pa su ga u ataru lovci pogodili u nogu i metkom presekli nadvoje; On je stigao kući sa nogom koja je visila o koži; Hteli su da ga ubiju, a ja sam pobegla s njim ispod čardaka i nisam ga dala. Bio je veoma dugovečan. Pas sa snimka je Meda, divni pas zbog kod sam gorko plakala kad nas je napustio.
Štala je mesto gde je živela Lisa. Puna čudnog, neobično privlačnog, jakog mirisa, četki i češljeva za Lisinu riđu grivu i sjajnu dlaku.

Tinejdžerska posla 3

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 25 Nov 2011 12:17:00 +0000

Kaže: "Danas je ona žurka u Četiri dame"; Četiri šta?? Kakva žurka? Ne sećam se kad je to bilo na dnevnom redu...Možda me hvata Alchajmer; Ona koluta očima, ali pokušava da bude ljubazna jer joj treba ausvajs; Nekakav klub, ček' sad ne znam da li je kod hotela Park ili Novi Sad, no svejedno, rešila sam da je pustim da ide. Pristajem čak i na ambulantnu kupovinu cipela na štiklu, jer će tamo SVI biti na štiklama. Hitamo u grad, ulećemo i izlećemo iz radnji, okrećemo glave levo-desno kao na teniskom meču; Najzad ih ugleda. Kao i obično, zna šta hoće, ali to nikad nije neka popularna cena. Dajem bogatstvo za Riplej cipele, jer šta je to spram mira koji ću imati potom, a kome se unapred radujem dok se vraćam kući...

Jedan od načina za "kvalitetno" gubljenje vremena na društvenoj mreži

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 04 Nov 2011 09:13:00 +0000

Nedavno sam na društvenoj mreži napisala šta mislim o rukotvorinama vrednih lokalnih domaćica, koje hiperprodukuju stvari tipa onih Jagode Beko. Više puta su me pozivale da prisustvujem toj njihovoj manifestaciji, ali ja sam ih ignorisala; E, u taj mah, kad sam ponovo dobila poziv, su mi totalno dosadile i ja sam rešila da se zauvek isključim iz njihove grupe; Ali ne pre nego što im saopštim šta o njihovim "rukotvorinama" mislim. Pa, dobro, bilo je surovo (ali ne i otrežnjujuće za njih), ne mogu da poričem...Takva sam, šta ću.
U jednom momentu, ipak sam se vratila da izbrišem to što sam napisala, jer me je anđelak s desnog ramena ubeđivao da je to ćorav posao. (Ne možeš krstiti nekoga ko...m-da....) No, đavo s levog, koji me je na to nagovorio, već je bio došao po svoje; Otpočela je borba do istrebljenja; Ispod mog komentara nizali su se drugi, sa sve sočnim prostaklucima vezanim za intimni život, polupornografski opisi njihovih navika, prozivke tipa "ded' pokaži šta ti radiš, pa da mi to stručno ocenimo", mediokritetske izjave tipa "važno je da se nešto radi"; Javljali su se razni cinici u pokušaju, frizerke, pletilje, tkalje, anonimusi...Imala sam 5, 6 momentalnih zahteva za prijateljstvo, ne bi li malo pronjuškali detalje mog profila; Neki se nisu javili posle moje poruke da objasne svoj zahtev, a neki su se u kukavičkoj privatnoj poruci koja i služi za to, kobajagi "divili mojoj hrabrosti" što sam došla mečki na rupu i zamisli, grupici opasnih, samozvanih kreativki rekla šta mislim. Na pitanje zašto se nisu uključili u komentare, nisam dobila odgovor. Pametni su, ne idu na stampedo goloruki kao ja; Na mojoj strani bila je jedna jedina osoba, od 12 direktno uključenih u pljuvačinu, koji su me saleteli kao pčele ubice. Niko drugi nije bio kadar da napiše nešto suvislo, ni sa pravilnom sintaksom i gramatikom. Samo sam ih posmatrala (čitala) - bez komentara. Oni više nisu bili potrebni, jer su se svi ludo samo-zabavljali koskom koju sam im ubacila u tor, sve se nadmećući međusobno u intelektualno inferiornim pošalicama, kritikama i mržnji.

Najbezobraznija među učesnicima, ali uverila sam se i najgluplja, vrlo drska i drčna, sigurna u svojoj anonimnosti, otišla je i korak dalje; U "direktnom prenosu", na tzv. wall-u izveštavala je raspomamljene kreativke i ostale učesnike i gledaoce željne krvi, linča, hleba i igara, kako upravo traži po google-u moje podatke, "pakovala" ih na wall i slatko likovala; Prosto nisam mogla da verujem da mi se tako neinteligentno namestila za šut; Kratko googlajući, odmah sam saznala njeno ime, struku, i čime se bavi; Dakle, još uvek mogu da se iznenadim: Mala ima bizarno zanimanje - proizvodi humano mleko! Ne pitajte kako se to radi (ili pakuje recimo), ne znam ni ja, i ne želim da znam, jer mi se malo povraća...Možda je dotična Mica Mlekarica bila utaknuta u neku spravu za crpljenje mleka, koja joj je slučajno isisala i mozak, ali imala je priliku ona i cela kreativna grupa, a i šire, da vide delove njene skromne, nazovi biografije na istom tom wall-u, sa sve videom i fotkom, na kojoj sedi zabrađena u neku vrstu orijentalne nošnje. Naišla sam i na njene ne tako davne komentare po društvenim mrežama na kojima, naravno anonimna, nešto mrsomudi protiv pravoslavlja, itd...Nakon toga, predložila sam i ostalima, čije sam podatke takođe pronašla, da ako žele, na isti način razmenimo linkove, pa da svi lepo vidimo ko tu kakvu nošnju nosi i ko češlja zube na razdeljak, ali niko se tim povodom više nije oglasio, tako da sam mogla da oduvam dim sa svojih revolvera i da napustim poprište bitke (relativno) neugruvana. Samo se sad zdravo malo štrecam da Mlekarica (bljak) nije slučajno žena nekog vehabije, koji bi mi nekad mogao pripucati pravim pištoljima po prozorima i razbuditi komšije. Valjda nije...

Kućne brljotine

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 01 Nov 2011 09:04:00 +0000

Pompezna najava na jednoj našoj TV kaže da se vratila (odnekud, avaj) zvezda ovog videa, da nam pokazuje svoje nastrane kreacije; Zbilja divan i očit primer kako nešto može da bude odvratno, aljkavo i besmisleno, a jeftino u isto vreme. Četiri u jedan. Katastrofa.

Poruka u boci

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sat, 15 Oct 2011 21:27:00 +0000

Jednom sam od pravog, pravcatog mornara, (koji je bio moj momak, uzgred rečeno, oficir) dobila poruku, koju je bacio u more negde kod Sicilije. Ribari iz tog kraja znaju za običaj, pa kad naiđu na te boce, izvade pisma i pošalju ih na priložene adrese. To me je potpuno fasciniralo. Čuvam je i danas.
Napisati post ili štogod drugo na Internetu, tom ogromnom prostranstvu, za mene je isto kao baciti takvu bocu u more: Nikad ne znaš gde će otplutati, ko će bocu otvoriti i do koga će poruka stići.

Pre dvadeset godina, morali smo napustiti jedan grad u kome smo živeli; Mislili smo da je to privremeno. Predmete sentimentalne vrednosti ostavili smo kod najbližih komšija, a poneli samo lične stvari. Glupo, zar ne? Ali s obzirom da smo imali svega nekoliko sati za sve odluke....Ko je mogao da pretpostavi...
Jedni su predmete vratili. Klub fotelje, sto, jedna mrtva priroda (Cveće) ulje na platnu i lampu sa roza abažurom;
Drugi su na čuvanje primili nekoliko slika, ulja na platnu: Slavsku ikonu, moje studentske radove i radove mojih kolega (neki su sada svetski poznata imena) i tri ulja koja su pripadala mojoj baki. Nazad smo dobili samo slavsku ikonu. Baš me čudi.
Nismo imali kome da se žalimo tada, a možda smo imali i važnija posla. Nisam imala niti jednu fotografiju bilo čega. Pre desetak godina setila sam se nekakvog starog VHS snimka; Pravili smo ga zbog sasvim intimnog razloga koji veze nije imao sa snimanjem stana. Kad sam ga pregledala videla sam i ono što je ukradeno. Pošto sam ja spora, ali dostižna, tek nedavno sam ga prebacila sa VHS-a na DVD, pa sa toga napravila capture, itd, itd....Film je dugačak, pa sam ga maksimalno skratila, izbacila sebe kako se muvam naokolo, montirala "kao nogama", totalno trapavo, ali on je tu samo kao corpus delicti.

Puštam sada ovu moju "poruku u boci", možda je struje odnesu u dobrom pravcu, možda neko, nekada ovo pročita, pogleda slike...I ko zna...

Lav stori

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 12 Aug 2011 21:02:00 +0000

Bili smo sigurni da ćemo naći sobu u malom ribarskom mestašcetu, gde smo se zaputili na blef, bez rezervacije. Bilo je sparno i vrelo kad smo parkirali auto, posle dugog puta, ispred turističke agencije. Kovrdžava crnka nam je ubedljivo saopštila, a da nismo ni rečenicu završili: No rums. Evriting ful. Baš divno. Gud for as. Naravno, nepokolebljivo smo zasukali nogavice i krenuli od jedne do druge kuće sa spuštenim tendama i to još u vreme sieste, da u sebi dokažemo crnki da greši. Sunce je već bilo blizu vrhova plavičastih brda u daljini, kad smo naišli na pretposlednju u nizu bašti koje su delovale vrlo privatno, pa smo pomislili da je crnka iz agencije ipak dobro obaveštena. Helou, rums? Eni fri rums? Iza krupne siluete na vratima šarmantne mediteranske vile, gorelo je žuto svetlo. Za stolom na terasi, na šarenoj mušemi mamila je crvena lubenica, lepa kao sa akvarela. Domaćin se očito sladio. On priđe ogradi, osmotri nas ozbiljno, odmaknuvši glavu unazad kao da je dalekovid i upita odakle smo. Odgovor mu razvuče osmeh. Jes, jes, kam in - ima! - neočekivano ubaci i poznatu reč. Mi se obradovasmo kao deca. Janis (ubrzo saznasmo ime) nas hitro uvuče u dvorište, pozva ženu odnekud sa sprata, popnu se sa nama gore da vidimo u belo okrečenu sobu sa plavim šalukatrama, muškatlama u prozorima i čistim belim čaršavima na krevetima. Ljubazno pita, da li nam odgovara. Ma, san snova, ali ne znam kako to na engleski da prevedem...Dream of the dreams, maybe...Uselili smo se u roku od pola sata i krenuli da tražimo restoran u kom bismo večerali ili neki fast fud giros, ali u bašti pod tendom, na stolu sa šarenom mušemom, pušile su se sarmice uvijene u lišće vinove loze, kajmak u zemljanoj činiji i pita od vanile. Sve kao kod kuće, osim pite od vanile, to sam prvi put probala. Sledećih deset dana, Janis nam je diskretno ugađao kao da smo njegova deca, koja inače žive i rade u tuđini, kako Janis kaže. Izbegavali smo Janisove sitne, svakodnevne ljubaznosti koliko god smo mogli, jer mu ništa zauzvrat nismo mogli ponuditi ovde u njegovoj kući. A on kao da uopšte za to nije mario. Pitali smo se kakav je to čovek Janis. Kako je moguće da postoji tako ljubazan čovek. Neodređen je bio i u vezi izdavanja pansiona; Reče, ne izdaje uvek i svakom. Pa, i to je u redu. Neka radi čovek kako želi. I tako smo divno živeli nas četvoro skoro deset dana; Zajedno smo nabavljali namirnice, zajedno se okupljali oko stola, pili kafu, jeli voće, sporazumevali se rukama, nogama, na nemačkom, srpskom i engleskom, i bezbroj puta izgovorili efharisto, Janisu i Froso. Poslednje večeri pred polazak, insistirao je da idemo na večeru u restoran njegovog prijatelja. Poručivao je dugo; Kaže, bio je konobar, nekad davno, pa zna šta hoće i kako hoće da se spremi hrana. Kaže, otišao je iz sela, baš odavde, ispred ovog platana pored kojeg sad sedimo; Tu je stizao autobus svake srede; Otišao je sa jednim koferom; Imao je sreće da se zaposli u velikom berlinskom restoranu; Dugo je prao sudove; Kad su ruke počele da mu krvare, unapređen je u konobara i tako dalje;
A onda je došla Marija. Beograđanka. Crna, lepa, zgodna; Sinuše mu oči na čas dok je to govorio; Vitka i visoka; Zbog Janisa je nosila baletanke; Zaposlila se kao kuvarica. Perfekt kuk, kaže Janis. Kad završe posao, volela je da ide na Cigane, da lumpuje; Pevala je i igrala, temperamentna Marija, a Janis je obožavao; Voleo sam je vise od zivota, kaže. Senka pređe Janisu preko lica. Mi se uozbiljismo, a i atmosfera se nekako promeni, kao da se fenjeri utuliše....Kao da Marija, nevidljiva, zauze mesto na četvrtoj praznoj stolici, te sluša i gleda svog Janisa kako o njoj priča i stvara nam ubedljive slike koje nas uvlače u priču. Radili su dan i noć, Janis i Marija. Hard džob, veri hard...Skupljali su novac i maštali o restoranu, sa pansionom, baš ovde u Janisovom rodnom selu. Isplanirali su sve detalje; Maria, moya Maria...Iznenada, klonu Janisova glava iznad stola i široka ramena zatresu mu se u dva drhtaja; Plače Janis. Rukom brzo zakloni oči i otare suze. Uze da smota cigaretu, da uposli ruke, i nastavi da priča; Gazda poslao Mariju da radi u drugom restoranu. Čekao je Janis te večeri da se vrati, a onda ga zvali iz bolnice da hitno dođe. Saobraćajka kažu. Nikome ništa, ogrebotine samo, no jedino Marija loše. Lekarima rekla da zovu Janisa, sačekala ga i izdahnula. Krupne suze, jednu za drugom upi plavo-bela salveta. Vratio se Janis kući, nije dugo čekao. Nije mogao da ostane tamo gde ga sve podsećalo na Mariju. Restoran nije više želeo. Novac je uložio u posao s maslinama. To je i njegov otac radio. Oženio Froso i rodio dva sina. Sagradio kuću na dva sprata, svakom sinu po jedan. Sad su prazni jer sinovi žive daleko. Tako u njih može da smesti retke turiste; Samo one što govore Marijinim jezikom; Da on sluša i da se seća.

Rasplet (1)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sun, 15 May 2011 16:55:00 +0000

"Kažiprstom sam podigao obod šešira, sklonivši ga sa čela, i krenuo pločnikom do radnje na uglu bez namere da u nju uđem. Bio je to samo deo moje dnevne, ulične navigacije. Postavljao sam sebi male ciljeve tog tipa; Do radnje na uglu, do mesare, do prodavnice auto-delova, do drogerije, do pekare po hleb. Nisam video smisao u pravljenju bilo kakvih planova. Kakva korist od toga. Odavno sam odustao od planova. Nisam ih niti imao, a i da jesam, uvek bi iskrslo nešto da ih pokvari. Ne znam ni sam kako je sve počelo. Mislim da se samo jednog dana pojavila sumnja. Bez nekog posebnog razloga. Zaticao sam sebe kako je posmatram i ne osećam ništa. Ne bih mogao reći da u tome ima njene krivice. Znao sam da je to zbog štofa od kog sam sazdan. Moj unutrašnji život uvek je bio krhak i nepostojan. Sve: snovi, maštanja, ambicije, težnje, emocije, u mojoj svesti je bilo moguće u trenu razbiti kao predmet od kristala. Ne mojom voljom. Žarko sam želeo jednostavne misli. Grozničavo sam priželjkivao bar sat vremena bez unutrašnjeg dijaloga. Želeo sam minut, sekund samo, čiste i prazne svesti u koju bih, kad bih to želeo, upisao novo slovo. Možda čak ni to. Samo trenutak potpune moždane pasivnosti u kojoj bih mogao podneti čak i smrt. Verovatno ne bih ni znao da sam umro. Osećao sam umor od tih silnih mentalnih prepletaja. Frekvencija mojih moždanih talasa neprekidno je bila u REM fazi i kad sam bio budan. Posmatrajući sve oko sebe imao sam spremnu sliku prošlosti sadašnjosti i budućnosti. Od svega sam pravio priče.

Ne znam da li sam se prepuštao stihiji ili sam ipak učestvovao u odlučivanju o sopstvenoj sudbini.

Ona je, za razliku od mene, bila potpuno jednostavna, Sve je na njoj i u njoj bilo svedeno. Posedovala je iritantnu jednostavnost. Ne kažem da je bila glupa, naprotiv. Čime li sam bio zanesen, pitao sam se, kad sam pristao na njenu blizinu; Kako sam samo mogao sebi da nametnem tako stranu, udaljenu, hladnu i nemaštovitu osobu. Ali kasno je. Odmah je bilo kasno. Pokajao sam se iste noći, bio na mah od odlaska. Zavideo sam joj na toj prostoj jednostavnosti koja oslobađa grizodušja, no ipak nikad nisam poželeo te crno-bele misli, život bez ideala, besmislenu potrebu da se u svakom trenutku bude korektan, njeno kompulzivno insistiranje na objektivnosti, surovo vežbano na bližnjima.

Njena svakodnevica...Bezbrižno je tonula u san i to za tren, kao da nikome ništa nije dužna. Spavala je snom bez snova. Lice joj se u snu krivilo u antipatičnu grimasu. Tanak mlaz pljuvačke ponekad joj se cedio iz ugla poluotvorenih usta. Zamišljao sam da projektujem tu sliku iza njenih leđa, na primer, usred njenog samozadovoljnog ekspozea pred publikom, ili pred prijateljima koje je uvek nesvesno zavodila, zaokupljajući im pažnju svim raspoloživim sredstvima; Rečima, gestovima, grimasama, stvarnim i izmišljenim pripovestima, o svojim i tuđim, a prisvojenim dogodovštinama; Razmetala se, kao paunica, flertujući i sa muškarcima i sa ženama; U tim prilikama, ravnodušno sam je posmatrao kao retkog insekta. Ono što me je zaista uznemiravalo je to, što se nikad, ali nikad, nije spontano nasmejala. Glasan smeh, plač, ljutnja, ili bilo koja druga demonstracija emocije bilo koje vrste, u njoj je budila uznemirenost. Grozila se toga. S druge strane, neprekidno je trpela moja neproduktivna, zajedljiva poređenja. Nekad sam ih izgovarao, a nekad su bledela neizrečena. A i bolje da ih ne izgovaram; Mogla su da proizvedu samo duge periode tišine, ništa drugo.

Još uvek sam pravio krugove po kvartu izmišljajući sebi odredišta, ne bih li ispunio vreme do povratka. Vizuelizovao sam ono što sam želeo da se dogodi. Hteo sam da odredim tok događaja, da utičem na ishod. Razbuktavao sam sebi maštu zamišljajući ono što sam priželjkivao; Ući u potpuno prazan prostor u kojem nema ni jednog predmeta, bio bi dobar početak. Ali, to se izvesno neće dogoditi, jer sam slab i neodređen u svojim stavovima i zahtevima. Sada plaćam cenu za to. Statiram, razzglobljen kao istrošena, klimava marioneta; I kao da sedim u mračnoj sali sa ljudima koje ne vidim, ali čije prisustvo osećam, pogleda zakovanog za filmsko platno na kome se smenjuju slike..."

Tinejdžerska posla 2

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 12 Apr 2011 21:28:00 +0000

Prilika je za dobru ocenu iz geografije. Treba da se napravi kolaž-panel sa izabranim tekstovima o jednom mestu u Bačkoj i sa malo fotki. Selo je poznato, imam dosta podataka, nudim se da pomognem. Pristaje. Odrađujem sve momački u fotošopu, isecam tekstove, montiram ih, izvlačim najzanimljivije delove, štampam fotke, utrošim na to dobra tri sata. Ona ga sutradan ostavi ispod klupe. Ja pitam: Jes' ti normalna? Pa kako si mogla da budeš tako zaboravna? Pa eto - zaboravila sam ga i šta sad? Kaže ona prkosno; Pa ništa rekoh, samo, baš sam se namučila, lepo je izgledalo i izvini što to moram da ti kažem, ali besna sam! Kaže: Izvini; Ma, naći će ga tetkice, pa će mi ga sačuvati. (Ja: Grom i pakao! Grom i pakao!)

Izlazak

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sat, 19 Mar 2011 15:31:00 +0000

Samo je odjednom došla i pitala me da li se dobro našminkala; Crvene lampice mi se sporo pale, no jedna ipak zatreperi: Zašto li se šminka?! U stanju mog konstantnog "nedostatka stava" u takvim trenucima, ustručavam se da je pitam zbog čega se našminkala, samo da ne izazovem raspravu;
Bože, pa idem u pozorište, reče mi u prolazu, kao da sam ja to nekako mogla da znam. No, ok; Prešla sam preko toga, rekla sam da se zbilja lepo našminkala, birajući reči, vešto opet izbegavajući konflikt, bojažljivo trčkajući za njom u kupatilo (naravno, to "bojažljivo" se trudim da zamaskiram u samouvereno i sigurno) U pozorište ide sa Ivom i ostalom decom iz razreda, pa sam pitanje "kad se vraćaš" ostavila za kasnije, telefonom - da ne izazovem kolutanje očima ili šah-mat odgovor: Ne znam, javiću ti, posle koga više nemam manevarskog prostora. Pitam "veselo" (da ne provociram) Šta ćeš da obučeš? A sve da bih predupredila tanku majicu na golo telo i tanku jaknu, pa rekoh, da počnem na vreme sa sugestijama dok još može nešto da se izmeni; Možda teget kaput?? Pitam puna nade, jer taj kaput voli, otmen, preppy, mornarski klasičan kroj, lepo joj stoji; Daaa, viče, obradovano. Uuu, super, mislim, bar će da se utopli; Idem nonšalantno gore, da perifernim vidom nadzirem oblačenje i zatičem je kako bulji u moj orman spremna da strgne s vešalice nešto od mojih stvari; Naravno, strepnja mi se obistinjuje: Izvlači moju tanku krem majicu sa malim karnerićem na izrezu, navlači na golo telo i teši me - e, dont vori, staviću ću šal! (Čuj, staviće šal! U tom slučaju možeš izaći i u kupaćem i japankama...)I to je sve što sam do tog trenutka uspela da izdejstvujem. Bolje išta nego ništa.

Kreće. Bar ću imati malo vremena da sredim nešto po kući i da operem kosu. Pravim i večeru, koju je izbegla odlaskom. Whatever.

Gledam tv, pa po peti put započinjem film na dvd-u, pa ustanem da operem jednu šoljicu, pa se opet prebacim ispred tv-a....Nisam koncentrisana. Vreme je da počnem da brinem. Devet je, a otišla je u 6.15. po drugaricu; Šaljem poruku: Jesi ok?. Ništa....Da zovem...??...Ili možda još malo da sačekam...?...Sačekaću. Zovem u 9.06. Ne javlja se.... prekida poziv. Možda traje predstava..... Razmišljam..... Razmišljam..... Idem da pušim...... Pravim razna scenarija..... Mašem iznad glave da ih rasteram..... Ponovo zovem u 9.38. Javlja se (kratko olakšanje): Žamor glasova... u Meku je, jede...Dolazi kad jede. Ok. Sledeći put zovem u 10.28. Slatkim glasom: Gde si Mico? Kad dolaziš? Hoćeš da dođem po tebe? Ne, ne treba, sada Ivini roditelji dolaze po nas pa ćemo prošetati. Ok. Zove za tri minute: E, aj ipak dođi kontam da ću se smrznuti, a?

Evo me stižem, čekaj me kod "Teatra"....Huh. Olakšanje.

Bon-ton, bacili, cipele, knjige i druga razmišljanja....

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 24 Feb 2011 22:19:00 +0000

Na Sajmu knjiga u Novom Sadu ima svega već viđenog; Ali nema to veze. Cunjajući po tezgama smišljala sam kako da potrošim novac na nešto meni interesantno ili korisno, a što još uvek ne posedujem u mojoj bibliotečici. Odmah sam odustala od kupovine nekog klasika za dete, jer smo u fazi kada su svi moji predlozi ili sugestije podložni oštroj kritici, skepsi i kiselim pogledima, a uostalom, ima i kod babe većinu knjiga pa nek' traži; Odustala sam i od laganog chick-lit-a, jer u dnevni raspored ni slučajno ne mogu da udenem čitanje, a uveče padam u krevet kao proštac i zaspim takvom brzinom da ne stignem ni usta da zatvorim. Odustala sam i od ezoterije, pošto bih to ja njima mogla da prodajem uključujući i raritetna izdanja; Crkvene i religiozne sam samo preletela pogledom, to mi ne treba, sasvim sam dovoljno religiozna a imam i nekakav basic prilično duboko utisnut u memoriju, a bogami i u genetski kod; Kuvari, stručna medicinska literatura, osnove menadžmenta i ekonomije, put kojim se ređe ide i ostalo me baš i ne zanima; Da mi trebaju knjige o tome kako da naučim da crtam i slikam, to bi bilo baš loše, i tako...
Švrljajući, rešila sam da se ne trudim, već da pustim da knjiga pronađe mene; I zbilja, pogled mi pade na knjižicu o asertivnosti privlačnog podnaslova: "Onima koje piton još nije progutao! Veštine vladanja sobom" Idealno. Naravno, svako svoju muku muči i traži spram nje i literaturu. Rešim da je pazarim, ne bih li u nekom trenutku ovladala sobom, i krenem dalje u razgledanje. "Ja nevernica" - knjiga Vedrane Rudan, bio je drugi izbor; Ta žena me svaki put razveseli i nasmeje. Pazarim i nju. Volim njen izraz na granici prostakluka, njen buntovnički duh i njene feminističke tirade;
Na sledećem štandu opazim Bon-ton, prepotopsko izdanje, ali u sadržaju nisam našla ništa apropo higijene, a što bih mogla da iskopiram u više primeraka ili pošaljem sa anonimne gmail adrese nekim osobama u mojoj kancelariji koje smrde na znoj kao pume, i kijaju bez upotrebe maramice ili ruke (ne znam šta je gore), rasipajući svoje sline po celoj prostoriji izlažući me opasnosti od infekcije i fleka od pljuvačke po odeći. Pravljenje anonimne gmail adrese sa koje bih poslala kopiju nečeg u fazonu Nije teško biti fin, pada mi na pamet svaki put kad uzmaknem unazad da ne bih bila pogođena infektivnim kapljicama i sedim tako saterana u svoj ćošak od jednog kvadratnog metra, neprekidno se (neasertivno) nervirajući, demonstrativno otvarajući prozor i špricajući asepsol oko sebe, ali bez ikakvog efekta na svest primitivnog pljuvača bacila. Upravo za rešavanje ovog problema, ako već ne i ostalih, poslužiće mi knjižica o asertivnosti, i to bolje od Bon-tona, jer ću mu posle čitanja možda mrtva-hladna reći da prestane sa kontaminacijom kancelarije.
Eh.
Na spratu iznad sajma knjiga, otvorena je izložba Warhol-Brtka (moram se osramotiti i reći da za dotičnu Miru Brtku, nikad nisam čula u svom životu), pa sam i tamo otišla pogazivši sopstveni princip da ne prisustvujem OTVARANJIMA; Bolje da sam ga se držala, jer sam se tamo samo iznervirala. Od obećanih Brtkinih cipela bila su samo tri para, a haljine od jorganske svile su mi izgledale kao loša šala. I da ne pričam dalje. Moglo je da ispadne i nešto bolje od druženja sa Warholom i života po belom svetu; Nismo mi valjda vesla sisali, pa da ne znamo za bolje haljinčice i malo više cipela. A možda sam i ispustila poentu posmatrajući sledeće; Na "otvaranjima" uvek ima nekih ljudi za koje pojma nemaš čemu služe; Još ako je izložba jadna kao ova, onda se baš udubim u posmatranje. Uvek, ali uvek, ugledam dva tri tipa osoba na njima: Po jedna (ili više njih) napucana, na ravno isfenirana grupi devojka; Izblajhani, pa u žuto ofarbani, na prvi pogled rekla bih, muškarac, sa ešarpom dezena ćurkica oko vrata, izgužvanog žaketa i pantalona (šatro, kežual ili dandy, šta li?! ); Uvek neka bitna baba u crnoj bundi od astragana, artritičnih prstiju, koja nešto neprekidno žvaće sa odabranom ekipom oko umetnika ili autora izložbe; Obavezno jedna plavuša kancelarijskog tipa Milke Forcan; Po jedna ženska ptičjeg izgleda, paž frizure, oštro odsečenih šiški a la Ljilja Smajlović, u zumbanim cipelama; Po jedna muškarača tipa Nataše Kandić; Razni umetnici blaziranog izgleda, neki uredniji, neki zarozaniji, sve zavisi, ali poznati uvek prilaze s pitanjem e, jel' slikaš nešto, da isprovociraju isto, pa da me zabave na sat-dva svojim poslednjim opusom.
Naravno izložbu uvek otvara lik u odelu sa kravatom ili malo opuštenija varijanta svetlo odelo u kombinaciji sa crnom polo majicom; Ovaj (i svaki sledeći) put je to bio neizbežni Sava Stepanov (koji je toliko neizbežan da već iskače iz frižidera.)
I ovaj put su bili slični likovi, a poznate sam pozdravila samo klimanjem glave izdaleka, koristeći, i u sebi se izgovarajući na gužvu u kojoj sam se izgubila posle "otvaranja".
Ma, bezveze...
Idem da čituckam malo moje novo štivo dok mi se ne prispava...

Parking servis, Filipa Višnjića, juče...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 28 Jan 2011 23:15:00 +0000

Ja: Dobar dan; Zašto ste mi ostavili kaznu za parkiranje ispred moje zgrade kada imam godišnju kartu za 2011?
Ona: Blablalblablaalbllal?
Ja: Kažem Vam, tamo gde stanujem, tamo sam se i parkirala, odmah ispred zgrade, na parking, gde mi je i dozvoljeno da se parkiram;
Ona: Bla bla bla bllllllllaallalblbbllall?
Ja: Evo ovako, imam godišnju kartu...
Ona: BlabLabla?
Da, stanarsku! Dakle, godišnju kartu sam....
Ona: Blablla bla blabla??
Jesam, zalepila sam je na staklo....
Ona: Blabla?
POČETKOM JANUARA SAM JE ZALEPILA!....Kakvo je to pitanje? Kakve to veze ima i da je nisam zalepila...Valjda imate podatak kome ste izdali godišnje karte?? Sačekajte, jel' ja vama izgledam retardirano? Mislite da sam ovde došla iz centra radi rekreacije sa unapred smišljenom laži da bih vas provocirala, a sebe izlagala stresu i jer nemam preča posla? Ne razumem poentu? Možda ne bi bilo loše da vam poklonim hiljadu dinara? A da me pustite da ispričam do kraja? ......Dobro, hajde da vidimo tu famoznu sliku, hm? I bolje, umesto što sad tu hipotetički trućamo...
Ona: ?....? (Traži sliku po mračnim pretincima svog kompa...)
Ja: ETO!!, to Vam govorim - I? I? Šta nije u redu? TO je taj parking, TO je moj auto sa uredno zalepljenom godišnjom kartom. I šta sad?
Ona: blablablablabla...bla blabla...
Ja: Kada?
Ona: blabla
Ja: Što sutra? Što ne sad?
Ona: Blablabla blabla bla bla blablllballala!! Bla bla bla?
Ja: Dobro..., O6* 555 555...A moje ime imate u podacima o vozilu...DOVIĐENJA

Sutra:

Ona: Blabla bla, Blablabla Blalbala?
Ja: Da, to sam uvek bila ja...Izvolite?
Ona: blabla blabla, blablabla, blablablablalbal...
Ja: Nazvali ste da me obavestite da ne treba da platim kaznu, pošto niste uneli u vaš "sistem" podatak da ste mi izdali godišnju kartu, a bezimeni haračlija br. 29 naplatio je kaznu uprkos tome što je video zalepljenu etiketu na staklu, jer je kao i svaki dobar robot potpuno ovisan o podacima (kojih nema) iz svog aparatića? Ali ja to sve znam, ništa novo mi niste rekli....
Ona: bla???blal....?
Ja: Šta molim, šta kako? To su korisne informacije samo za vas, jer ja sam Vam sve to sinoć ispričala, a vi meni sada to isto prepričavate; Vaše je samo da mi se izvinete uz duboki naklon;
Ali dobro, važno je da smo se sporazumeli i da ne moram da preduzimam nikakve radikalne korake;
Samo trenutak, još nešto da dodam, prenesite broju 29 da se drži podalje sve do januara 2012, jer ako ga vidim da mi cunja oko auta, skinuću ga bokericom sa terase, kao glinenog goluba...Doviđenja!

Zen :)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 26 Jan 2011 20:03:00 +0000

Danas mi je "pauk" odneo auto.
Neočekivano sam dobila priliku za divnu šetnju.

Fragmenti: Jedno pismo

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 10 Nov 2010 08:02:00 +0000

Još od spring cleaninga, zadala sam sebi mukotrpni zadatak da svakog vikenda pomalo skeniram stare papire, dokumente i fotografije, koji su ostali iza moje bake, da odložim ono što mislim da je važno, a ostalo da konačno pobacam. Očito, sporo mi ide, ne samo zbog nedostatka vremena, već i zbog toga što često zastanem, pa čitam kad naiđem na nešto interesantno. Ima tu i raznih nezanimljivih stvari, kojekakvih ugovora, starih recepata, izveštaja od pre cara faraona, a najviše iz vremena pre nacionalizacije, dok je fabrika još radila. Sve pregledam, da mi ne promakne slučajno testament nekog deda-ujaka iz Amerike za koga nikad nisam čula, a koji mi ostavlja bogatstvo, pošto sam jedini naslednik. Osim izveštaja o poslovanju, najviše je dedinih pisama sa školovanja i sa poslovnih putovanja. Jedno, iz 1957. mi je bilo posebno duhovito. Prepisala sam ga u celini, zbog čitavog konteksta. (Ne mislim da je posebno interesantno publici, više je to moja želja da bar jedan delić prošlosti reemitujem)

Dragi moji, kao što vidite, javljam vam se iz Hamburga*. Kuda sam jedva stigao. Od Beograda do Beča imao sam jako rđavu vezu. Morao sam presedati u Zidanom Mostu, Mariboru i Gracu. U Mariboru mi je bilo tako rđavo da sam mislio da ću se morati vratiti. Bolove** sam imao strašne kao nikada ranije. Morao sam ići kod lekara koji mi je dao nekakve pilule za umirenje bolova, jer iste bez recepta nisam mogao dobiti u apoteci. Bolovi su popustili posle jedno dva sata, tako da sam mogao nastaviti put. Sada mi je već dobro , ali od 88 kg, spao sam na 84, za dva dana. Kao što vidite, dobiću na putu, ako ništa drugo bar liniju. Danas vam pišem iz hotela u Hamburgu, nedelja je, 10 sati pre podne. Posle podne ću otići može biti, do majstorove ćerke odneti paket i sutra ću krenuti u obilazak nekih fabrika, tako da u sredu budem u Beču. Za sada gledam izloge u slobodnom vremenu. Ima interesantnih i skupih i jeftinih stvari. Nisam ni znao da Đorđe*** ima takvog smisla za reklamu. Kada sam otvorio kofer, pored kutije za sapun, nađem cedulju na kojoj piše: Babo, kupite mi bicikl! Kada sam tu kutiju kasnije otvorio, našao sam novu cedulju na kojoj piše: Babo, ako mi ne kupite bicikl, ne treba mi ništa drugo! Sada se bojim da otvorim i ostalo, jer će i tamo biti sigurno nešto slično, napisano, pa ću mu morati zaista kupiti bicikl***.

Znajte deco, što budem mogao, učiniću, samo gledajte da učite i da dobro prođete u školi. Za sada vas sve pozdravlja i voli, Baba

*Poslovni put
**bolovi u "krstima"
***sin

****Bicikl-brzinac je kupljen i poslat iz Beča, poštom za Novi Sad, kao iznenađenje...

I don’t love you anymore...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 05 Nov 2010 09:59:00 +0000

Posmatrao sam je i procenjivao situaciju. Brzo je koračala, u hodu se skidajući. Iza nje, ostala je haljina. Tu, na podu, izgledala je kao lokva bež satena. Bezbroj puta zamišljao sam ovaj trenutak, a sada nisam znao šta da uradim. Sedeo sam smeten i pomalo bezvoljan. Butine su joj lagano podrhtavale u mojoj, slow motion vizuri. Prošlo je šesnaest godina i vreme je učinilo svoje. Napravio sam pokret glavom, zaustivši da nešto kažem, ali ona je već stigla do vrata kupatila, otvorila ih nenamerno grubim pokretom i nestala iza njih, ne skrećući pogled u mom pravcu ni za tren. Čuo se zvuk naglog okretanja ključa u bravi. Bavio sam se mišlju, da obučem kaput, koji sam još uvek gužvao ispod ruke, i da odem. Umesto toga, dohvatio sam lokalne novine, nemarno bačene kraj napadne bordo sofe i nasumično ih otvorio. Pogled mi pade na reklamni oglas radnje koja je, na moje čuđenje, još uvek, očito, radila. Bila je to radnja kolonijalne robe, koja je nekada pripadala majčinom ocu. Promenila je vlasnika. Doduše, to sam već znao, jer mi je davno, pre dosta godina, majka pisala o tome. Bilo je samo uzgred pomenuto u bujici njenih, primetio sam, s mukom nabacanih reči o skorašnjim dešavanjima. Uvek je pisala, čak i kad nije imala povod, a ni temu. To me je užasno nerviralo. Znao sam da budem bezrazložno grub prema njoj. Bio sam grub i sa drugima. Ljudi su uvek izvlačili na površinu ono najgore u meni.

Ne prekidajući nit misli, pogled mi je klizio po prostoriji. Istovremeno sam skenirao ambijent i površno razmišljao o svojoj poziciji. Bojao sam se onoga što mi je došlo u svest već sledećeg trenutka. Dobio sam iznenadni napad dosade. Razlila mi se po celom telu. Jedva sam savladao poriv da nestanem. Ne znam šta ovde tražim, i tražim li uopšte. Da sam onog dana, recimo, prvo otišao po paklu cigara, umesto na sahranu, nikad je ne bih sreo. Sada sedim ovde zbog nečije smrti....Ili nečijeg života, samo zato što je rođen, što je pravio pogrešne ili prave odluke u određenim trenucima....Nemam nikakvog prava da seciram život tog čoveka i splet okolnosti pod kojim su nam se putevi ukrstili, ali mogu da odem ovog trenutka i nikome ne moram da polažem račune zbog toga. Pa ipak sam još tu, neodlučan. Zvuk vode iz slavine, jedva se čuo. Još uvek je bila unutra. Imao sam još malo vremena. Pogled mi pade na staklo čaše. Još jedna je stajala pored te, musave, zamućene vlažnim usnama ili lepljivim prstima. Sinoć su verovatno glamurozno svetlucale, a sad, na dnevnom svetlu su izgledale kao dokazni materijal nekog opskurnog događaja. Pokušao sam da razmišljam o rekonstrukciji. Bezvoljno sam se manuo toga, a da nisam ni počeo. I dalje sam čuo zvuk vode. Refleksno sam ispio ostatak sa dna visoke, musave čaše, naknadno svestan sopstvenog gađenja. Pogledao sam dole, u vrhove cipela. Clean and shiny. Iako su mi se sviđale, nikad ih ne bih kupio da prodavac nije bio onako ljubazan. U stvari, bio je nametljivo snishodljiv. Izmanipulisao me je. Whatever. Clean and shiny shoes.

Sa jednom rukom u džepu pantalona, drugom držeći kaput preko leđa zakačen o kažiprstu, koračao sam duž predsoblja u kojem je ležala satenska lokva. Pogledao sam je u mimohodu. Možda se iz nje podizao slab miris parfema. Nisam bio siguran. Stao sam na deo parketa na kom se ocrtavala senka prozora. Zaškripao je. Sunce mi je grejalo noge do kolena. Skrenuo sam pogled na dole. Clean and shiny. Shiny and clean. Snishodljivi prodavac. Whatever. Izvadio sam ruku iz džepa, otvorio vrata, izašao i zatvorio ih za sobom. Vreme je bilo neuobičajeno toplo za ovo doba godine.

Prozna igra

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 02 Nov 2010 08:43:00 +0000

Filoblogija: Prozna igra
Beskrajna ispovest
Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.
Čitav moj život bio je splet čudnih okolnosti. Čini mi se kao da nikad ni na šta nisam mogao da utičem. Sve što sam gradio i u čemu sam uživao s vremena na vreme bi zbrisao nekakav nepredviđen događaj. Protratio sam vreme na pogrešne procene, pogrešne prijatelje i pogrešne žene. Žene. Nekad su mi šaputale, sada sklanjaju poglede...Samo ljuštura sam. Gazio sam se nemilosrdno. Gazili su me. Mogao sam biti sve i nisam mogao biti ništa. Da sam barem znao, da je sav onaj sjaj koji mi je prolazio kroz ruke, samo iluzija u koju sam hteo da verujem. Kako sam mogao znati da će s njim nestati sva ljubav i svi dobronamerni ljudi oko mene. Onda, kad sam zamenio dane za mamurna jutra, ljubav za lepljive dodire, sladak zalogaj za oporu tečnost, krv za vino...Ko sam ja. Ima li me. Sad vidim sve potpuno jasno, vidim svaki svoj pogrešan korak, čujem svaku pogrešnu reč koja mi u svesti odzvanja kao gong i potresa telo. Nemam više snage, znam to, osećam. Kasno sam se probudio. Oko mene je mrak, miris tuđe žene, hladan čaj od sinoć i kocka čokolade. Večera.
Čujem muziku, čujem glasove, odakle li dolaze...Snoviđenje ili blizak kraj? Treba mi oslonac, treba mi dodir. Moram da izađem, nije sve izgubljeno, potražiću najbližu svetlost. Čemu da se nadam....Sedim na platformi električnog tramvaja i potpuno sam nesiguran.

Naši momci...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 13 Oct 2010 16:44:00 +0000

Videla sam vremenom, na raznim blogovima odlične definicije i kategorizacije momaka sa našeg podneblja. Svi koje sam pročitala su beskrajno duhoviti; Najiscrpniji je onaj koji sam videla ovde.. I dobila inspiraciju :)
Bili su, dakle i ovakvi i onakvi, naročito dok su lomili oko vas, odnosno nas, dok su se dokazivali i prosipali više ili manje šarma u zavisnosti od (raznih) kapaciteta; Ali najiskreniji su bili, doduše bez namere, kad su bili ostavljeni ili slutili da im ističe rok u vezi. Onda su pokazivali pravo lice; Naravno, ovo je bilo poprilično davno; Možda se do danas nešto i promenilo...;)

Dasa
Najkorektniji je verovatno ovaj, stabilni tip muškarca, koji sa toliko otmenosti i urođenog dostojanstva prihvata činjenice, da vam prosto bude žao što ste mu namenili korpu. O njemu posle raskida još dugo razmišljate i gotovo da sumnjate u ispravnost sopstvene odluke o tome. Nije li ga možda ipak trebalo zadržati?! On uvek ostaje u lepoj uspomeni i rado ga se sećate i navodite za primer, a kada se sretnete pričate civilizovano, ili se samo kulturno javite u prolazu.
Kvaka 22: Kad ostavljate DASU, (tja, mladost-ludost) mislite da će ih biti uvek u izobilju, ali, c, ne pojave se više.
Entuzijasta
Njemu ne smeta što raskidate, on ostaje u vezi. U stanju je da voli za oboje, tako da se naizgled još jedno izvesno vreme ništa ne menja sve dok entuzijasta ne iscrpi svoju zalihu ljubavi. Pošto se ljubav hrani ljubavlju, a on nema odakle da je nadoknadi, spontano se ugasi i veza. On se nikad ne ljuti, samo vas pusti niz vetar, ponekad čak i sa dobronamernim savetima. To su obično nežni, srdačni i optimistični momci, s kojima se na kraju kao i tokom veze lako dogovorate o svemu. Ponekad mogu biti i malo površni. S njim se takođe pozdravljate i javljate na ulici i gde god se sretnete.
Ožalošćeni paćenik
....je bio tužan i u vezi. Tužan je od kako se rodio.Uvek nezadovoljan, deprimiran i ovisan. Njemu naravno treba stalna briga i pažnja i uvek dovoljno vas. Zapravo stalno. Njemu u stvari treba mama. Pošto to zna da udavi, a niste ga ni rodili, nije ni čudo što ga treba posaditi ispred sebe i objasniti mu neke stvari. Ožalošćenog je teško ostaviti. Ne samo zbog njegove tuge, već i zato što izaziva osećanje krivice. To je proces koji ponekad zna da traje veoma dugo. najbolje je da se odmah preseče, da mu skratite muke, jer čim mu saopštite žalosnu vest počeće mu proces iscelenja. Zavisi od tipa, da li je labilniji ili stabilniji, posle raskida može da se javlja ili da se ne javlja. Uglavnom pozdrav cedi kroz zube i ne gleda u oči. S njim nikada ne ostajete prijatelji, a i kako bi kad ste peta po redu koja mu je upropastila život...
Maliciozni osvetnik
Takvi uvek smatraju da su dali više i sve stavljaju na tas, pa i raskid. Ako je inteligentniji, za kraj će vam spremiti veoma pogana iznenađenja i emotivne ucene. Stalno će vaditi iz naftalina zajedničke fotografije i uspomene, citiraće i podsećaće vas na zakletve ljubavi koje ste nekad u zanosu delili i pozivaće se na njih kao da ste mu se obećali do kraja života, odn. bar do dana kad on poželi da ode; Iznosiće sav zajednički, a naročito vaš prljav veš (pričaće npr. kako hrčete ili će u javnost izneti najstupidniji od vaših životnih snova nesmotreno ispričanih u časovima intime s osvetnikom) u javnost i među prijatelje ne bi li vas na svaki način diskreditovao i kompromitovao. Taman posla da će vam se javiti. Samo ako vas vidi sa sledećim momkom. a onda će i da vam namigne, ne bi li vas uvalio u govna.
Sujetni osvetnik
Ako je vulgarniji, neće prezati da preti, a može postati i agresivan. Ekstremno je opasan jer ne podnosi poraz. A poraz je sve o čemu on lično nije odlučio. Smatra da samo on ima pravo da nekog ostavlja. Ne ustručava se da u fazi raskida kontaktira prijatelje, pa čak i vaše bližnje i da vas oserava. Povremeno će do vas stizati razne glasine o vašim lošim osobinama i karakteru, čak i posle mnogo godina.On ne bira reči i u stanju je da vas izvređa na sred ulice ili gde god se zateknete. Ne daj Bože ako ga ostavljate zbog drugog momka. Bolje da se privremeno preselite kod tetke u inostranstvo. Najbolje je da mu kao razlog raskida navedete da ga niste vredni. Možda baš i neće to da popase, ali biće malo lakše. Osvetnik nikad ne oprašta. Njega je bolje da izbegavate i ne sretnete nikad, jer mu aktivirate čeonu žilu kad god vas vidi. On se nikad neće javiti i od vas će uvek prezrivo okrenuti glavu.

retro vaspitanje

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 08 Oct 2010 19:30:00 +0000

Imam ćerku tinejdžera. Od pre jedno godinu dana aktivno učestvujem u rešavanju njenih "nepremostivih problema" sa izgledom, konflikata sa drugaricama, školom i uopšte svim onim o čemu tinejdžerke danas razmišljaju i što ih okupira. Do tada nisam celu stvar shvatala preterano ozbiljno, a sada mi se kupatilo polako pretvara u Salon Lepote, do te mere da mislim da sam neke od takvih salona već nadmašila po kvalitetu i usluzi. Takođe, već sam proučila raznu psihološku literaturu koja se bavi problemima mladih, i stalno strepim da joj ne oštetim osetljivu psihu...
Da li zbog toga što sam ja sopstvene tinejdžerske probleme rešavala nekako u tišini, bez pompe i previše "svedoka", u svakom slučaju, niko na to nije obraćao previše pažnje. Ne sećam se da sam dolazila kod mame da joj se jadam kako sam "nezadovoljna izgledom". Kad pokušam sada da nas zamislim u toj situaciji moram se nasmejati...Mislim da uopšte ne bi znala o čemu ja to govorim. U najboljem slučaju čula bih rečenicu: "Molim te nemoj da se izmotavaš". Takvih i sličnih rečenica je bilo sijaset tokom mog odrastanja, odnosno u njhovom pedagoškom "zborniku". Njihovom, znači da je u vaspitanju nas, dece, učestvovala maltene cela familija. Kod mene konkretno, najviše mama, tetka i baba. Evo nekih od njihovih bisera, koji mi i danas odzvanjaju u ušima, a za koje se ja trudim da ih ne ponavljam mom detetu. :)

Kaži dobar dan..
Kaži doviđenja...
Kaži hvala...
Hajde nešto recituj...
Hajde nešto nam otpevaj...
Uvek prvo pitaj...
Ne traži da ideš u toalet u gostima....
Pojedi sve iz tanjira...
Ne pravi "vence" na tanjiru...
Ne brljaj po tanjiru...
Skloni laktove sa stola...
Ne upadaj u reč...
Ćuti kad odrasli govore...
Nemoj da se praviš pametna...
Reci nešto, šta si se stisla...
Treba da te je sramota...
Ne treba da te je sramota...
Što se stidiš? Ne budi smotana...
To?? U tome nećeš izaći...
Vrati se i skloni vašar koji si ostavila...
Šta ćeš uraditi s kosom?
Treba da ti je duža...
Treba da ti je kraća...
Treba da je podigneš sa čela...
Zašto si čupava?
Zašto si se zalizala?
Zašto nosiš sve crno?
Što si se ušarenila?
Ta torba je prevelika za tvoju visinu...
Ta torba je premala za tvoju visinu...
Nemoj da nosiš naočare kao rajf....
Nikad ne nosi šešir posle 6 popodne...
Nemoj se mrgoditi dobićeš bore...
Uvek treba da nosiš štikle...
Upropastićeš kičmu s tolikim štiklama...
To ti je predugačko...
To ti je prekratko...
A gde ćeš ti sad?
Ko ti je taj gelipter?
Gde mu radi tata?
Ubiće te otac...
Ubiće te mati...
Vuci se unutra...
Daću ti ja momka...
Nema izlazaka dok ne popraviš ocene...
Zakasni još jednom i imaćeš posla sa mnom...
Pisni još jednom i dobićeš šamar...
Jel' ti znaš kad treba da ućutiš ili ja treba da ti kažem? Itd...Itd...