Moj tzv. život...

Želite VIP? Izvolite...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 27 Apr 2012 23:02:00 +0000

Kako ide stvar kada hoćeš da pređeš iz Telenora u Vip, da zadržiš prefiks 063, i promeniš (kupiš)moderniji aparat (vala, dosta je stari i izdržao - 5 godina!)
Prvo, popunjava se Zahtev za prenos broja; Robot-devojka ti izdeklamuje da ćeš za dva dana (!) dobiti poziv od Telenora i morati "njemu" da potvrdiš svoju nameru da ga napuštaš zauvek i nepovratno; Zatim ćeš dobiti poruku od novog "verenika", koji će te obavestiti kada će se održati "veridba", a to će biti sve u roku od ta dva dana, od potpisivanja famoznog zahteva za prenos broja (neću se više prezivati Telenor, nego Vip, ali ću moći da zadržim i svoje "prezime"). Pribeleži ona mene i za vereničiki poklon u iznosu od takođe famoznog "jednog (1!) dinara (šatro poklanjaju mi, ali ja dajem pare, ali hajde, neću da cepidlačim), tj. telefon, ali na moje iznenađenje, ne da ona meni telefon, već će kaže, to biti nakon što raskrstim sa prethodnim "momkom"; Pa, dobro, pristanem ja... I zbilja...Posle jednog dana javlja Telenor da se miri sa sudbinom, ponudi mi reda radi, popust od 50% na dosadašnje usluge ako sam voljna da ostanem s njim, no ja mu saopštim da sam odluku već donela zbog tih i tih razloga i mi tu završimo divan.
Nazovem VIP-ovku, da se raspitam šta dalje; I ona isto, kao i robot-devojka iz ispostave, ima samo dva tastera za odgovore, koji se aktiviraju na zvuk glasa ili neko pitanje, ali daju samo dva moguća odgovora, te ja ne saznah u čemu je zavrzlama oko uključenja i aparata. Zaputim se u Zmaj Jovinu da vidim ima li humane inteligencije od koje mogu dobiti suvisao odgovor; Mala-robot (ona ista koja mi je prodala govno) kaže da ima neodložan posao, pa me divertuje kod kolege na drugom šalteru; Ja na šalter, troje ispred mene, kad sam došla na red, on me pita da li sam došla da platim račun; Kažem nisam zbog računa već zbog nečeg drugog; Robot- momak me zatim preusmeri ka robot-devojci, ali pošto nije završila posao, ona me pak, preusmeri ka trećem robotu, koji navodno može da uradi ono što meni treba; Smireno odem do šaltera, kažem da su dva dana istekla, treba mi uključenje i moj novi telefon; Generisani odgovor je glasio da ću biti uključena 30. aprila, između 2 i 4 noću; Ali, kažem ja, to je 5 dana a ne dva kao što mi je rečeno; Pošto i njegova jedina dva tastera daju identična dva generisana odgovora, odustala sam od tog ćoravog posla, pa smo prešli na pitanje aparata; Dakle, jedva su pronašli rezervisani aparat, popunili smo još dva zahteva, i na kraju svega mi je saopštio da ću 3 meseca biti bez rominga???!!!!Helou?? Zašto mi to niste rekli na samom početku (ovog sranja)? Pa, kao, nemojte da se uzbuđujete (?) Možete uplatiti 4500 hiljade i biti uključeni odmah..Fak, fak, fak... Pa mislim, ok, staviću grčku karticu, pa gotovo; E, ali ne može! Verenik se pobrinuo da posle veridbe nema švrljanja po drugim mrežama: TELEFON FUNKCIONIŠE SAMO SA VIP KARTICOM!!! Odlepila sam načisto...Ne možete ni da vratite telefon, jer ste malopre upravo potpisali ugovor koji traje izvesno vreme, ne usudih se da pitam koje, kad već ne čitam ugovore; Dalje, kaže ovaj (napredniji) robot (4 tastera!) možete, naravno, DEKODIRATI telefon, ALI ONDA GUBITE PRAVO NA GARANCIJU! A dekodiranje ću dobiti po drugarskoj ceni od 2000 dinara!!!
Pa, JUPI!!!
Kakav dil sam napravila, stvarno sam genije.

Dobra vibra...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 27 Apr 2012 21:13:00 +0000

Poseban je trenutak, kada ti neko potpuno nepoznat kaže da si mu ulepšao dan....

Portir "šerif" i lenja koza iz Vojvođanske banke

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 26 Mar 2012 19:49:00 +0000

Dozlogrdilo mi da stojim u pošti, pa da bih ubrzala stvar jer mi Telenor već diše za vratom, reko' idem u banku spremna da platim njihove bezobrazne provizije; Kad ja tamo, a portir na vrata, sa gde'sti pošla isturenom bradom i pitanjem u očima; Pokažem na vrata gde piše od kad do kad smem da uđem, jel' već čet'ri? Oćel' autobus da vam pobegne il' šta? Kaže mudrijaš ma nije, nego zavisi od količine uplatnica koje imaš, jer su već u niskom startu za tutanj s posla; Ja reko', manemoj, a koji je limit?? Dok je obrađivao pitanje u portirskoj glavudži, prođem mu ispod pazuha na PRAZAN šalter. Priđem, dobardan, kažem, a mrcina me kobajagi ne konstatuje, broji kintu, slaže papirčine, maltinisam rekla šta radi; Poluspuštenih kapaka ne gledajući me i ne mičući usnama prolaprda: Kolko? (Koliko ih imam, uplatnica. prim.prev.) Molim? A-ha, čet'ri...Mrcina obesi facu, lizne prstekanje i naljušti mi četiri opšte; Proturi ih kroz okance, a ja sve ne verujem; Reko' ŠTA JE OVO? Koza je naravno čula razgovor s portirom, pa da bi me kaznila što dolazim POLA SATA pre kraja njenog Svetog radnog vremena i da bi se naslađivala dok ja žvrljam i prepisujem, pokušala je da mi uvali ono što ona treba da uradi. Pazi, da prepisujem podatke za Informatiku, Struju, SBB(mafiju) i Telenor?! Boleće me baš pedu da se bečim i još bez naočara! Vurim te uplatnice u pravcu iz kog su stigle, one se razlete ko leci iz aviona, a ja se još i izbečim se na nju: JA DA VAM POPUNJAVAM UPLATNICE ZA TU DEBELU PROVIZIJU ŠTO VAM PLAĆAM, ZNAČI NIKAD! POBEDILI STE, KONAČNO MOŽETE KUĆI.

SBB -KDS mafija

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 23 Mar 2012 15:28:00 +0000

Pred Novu Godinu smo najzad kupili novi TV, pa smo pozvali SBB da nam uvedu digitalni signal. SBB je poslao Tupana i Glupana da obave taj delikatan i komplikovan posao. Tupanovo znanje o elektronici svodilo se na udevanje i izdevanje utičnica i pomno praćenje zrikavim okicama i jezikom u uglu usta, kad će se pojaviti slika na ekranu. Kad se slika najzad pojavila razvukao je debilni osmeh (osmeh?!) preko glupe face, kao retard koga pohvali tutor u ludari. S druge strane, Glupan je bio zadužen da provuče četvrtasti kabel od DVD-a kroz okruglu rupu na poleđini moje skupocene media-komode od punog drveta; Očito da mu u SBB-u nisu davali didaktičke slagalice sličnog tipa, jer sam posle nekog vremena od početka njegovog petljanja, na koje nisam obraćala previše pažnje, čula neobičan ritmičan zvuk škripuckanja; Bingo! Glupanu je sinula ideja da istesteriše rupu, ne bi li je prepravio u četvrtastu!!!! Kad sam dreknula pitanje na njega, on se sav sneveselio verovatno misleći da sada definitivno neće moći da razreši taj rebus. Stvar je ponovo uzeo u svoje ruke Tupan, prespojio jedno na drugo, izvrnuo levu džeksnu na desnu, a desnu na levu i objavio da je posao gotov. Ostalo je samo da falsifikujem potpis nosioca prava na to njihovo sranje i Tupan i Glupan su veselo izašli ostavljajući za sobom nesnošljiv smrad na znoj-sardine-beli luk-smrdljivenoge.
Posle nedelju dana, usrani dekoder više nije davao znake života. Umesto zelene, sijala je samo crvena sijalica. Misleći da mi nešto ne znamo, menjali smo baterije, probavali razne uglove prebacivanja signala sa daljnskog, psovali ga, kuckali, i šta ti ja znam...Bez rezultata. Susprezala sam svoju poganu narav koja dolazi do izražaja u sličnim situacijama, koliko god sam mogla, a onda sam zvala čoveka koji ZNA. ČOVEK-KOJI-ZNA potvrdio je ono u šta sam sumnjala od samog početka, tj da je dekoder govnjiv, usran, polovan i dr...Pozvala sam stoku iz SBB-a, rekla da mogu da dođu po svoj dekoder i tražila da odmah, SMESTA raskinemo ugovor. Ali ne može smesta, već moraš, naravno, da odstepuješ na ovsenoj kaši, popaseš naramak sena, tri puta optrčiš oko crkve, uletiš sa ličnom kartom, uglancaš dekoder, ukrasiš kutiju, uzmeš taksi, odeš u filijalu, pokloniš se mrcini na šalteru i onda možda...Ako te posluži sreća...A da mi refundiraju tri meseca NEgledanja usranog digitalnog kanala? Mda...

"Zahvalnost" Japanu, ili kako to radi čobanica Nataša Miljković...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 16 Mar 2012 10:46:00 +0000

Zahvalnost Japanu možete pokazati na milion raznih primitivnih načina. Mene raduje što sam se uverila da sam bila u pravu...

Helou USA, kanda vam je tikva prazna i zvoni i zveči....

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 09 Mar 2012 09:54:00 +0000

pazi šta sam našla, tražeći gedžet sa mesečevim menama, na google gedžetima, dakle, šokirana sam...

...nemaju pameti ni koliko kokoš koja s ono malo mozga trči i sere po dvorištu...Tako i oni: trče po svetu, seru, zapišavaju i truju druge ljude bukvalno i figurativno...

...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 14 Feb 2012 08:36:00 +0000

The Beautiful Truth

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sun, 12 Feb 2012 21:08:00 +0000

Draga Saveta...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 06 Feb 2012 10:40:00 +0000

....Stiglo mi mejlom, od drugarice pre neki dan...Bilo mi je simpatično, pa eto....Ako autor naiđe na ovo i pročita, neka ostavi svoje ime u komentar, da bih mogla da ga potpišem...

Iskreno, ne znam ni zašto Vam pišem.... možda je ovo poslednji vapaj žene koja zna da joj nema pomoći.

Zovem se Srbija. Imam prilično godina, a ipak sam naivna, detinjasta, pomišljam i da sam glupa. Ali to samo u trenucima lucidnosti.

Moj najveći problem je što nisam samostalna. Ovo je situacija u kojoj se danas nalazim.
Skoro deset godina sam u vezi sa momkom koji se zove EU. Ma i meni je bilo smešno njegovo ime, ali sad sam se navikla.

Mnogo ga volim. Visok je, crn, razvijen, moćan, bavi se svim i svačim, bogat, ne da svakoj da mu priđe... ko bi mu odoleo?

Kad mi je onomad prišao da se upoznamo, onako drsko, nisam mogla da verujem... Zar u mene ovakvu nikakvu?!

Znate, Saveta, ja sebe nikad nisam volela niti cenila, iz siromašne sam porodice, neugledna sam... Šta takav čovek vidi u meni?!
Bilo kako bilo, počeli smo da se zabavljamo. Na početku je bio pažljiv, vodili smo ljubav nežno, obasipao me poklonima...

Ali to je trajalo kratko. Ubrzo je počeo da me šamara, onako iz ljubavi. Nisam se bunila, jer mi je bilo mnogo stalo do njega.

A videla sam da on uživa u tome, i shvatila da mi je njegova sreća najvažnija.

Onda je malo pomalo postajao sve nezadovoljniji, retko smo razgovarali o tome, jer bi se on veoma brzo razbesneo.

Ti razgovori su obično završavali žestokim seksom, vezao bi me i radio sa mnom šta poželi.

Danima posle takvog vođenja ljubavi nisam mogla među ljude - bila sam sva u modricama, izubijana. Ali ipak on je taaako dobar.
Iako sam bila neotporna na njegove batine (ostajale su mi modrice, nije mi koža dovoljno debela), on je uprkos tome učinio nešto divno.

Zamislite, Saveta, ponudio mi je brak. Evo i sad sam se naježila kad se toga setim. Šta kažete - da li sam prihvatila?!

Ne razumem vas Saveta, čujete li šta vam govorim, vo-lim tog čoveka, ne mogu da zamislim život bez njega.

A znate kako znam?!

Propao je dosta fizički, nije više onako moćan, mislim da je podosta i osiromašio, ali meni to ništa ne smeta.

Imamo redovan seks, on me tuče, vuče po podu, ponižava, ali mi ne smeta. Više ni ne boli kao ranije, važno je da hoće da me oženi.

Non-stop pričamo o tome, on stalno odlaže, prigovara mi da ne uživam dovoljno pored njega, da se pretvaram.

Video me jednom da plačem, pitao me zašto. Slagala sam ga i rekla da imam hormonalni poremećaj, trenutak slabosti.
A znate zašto sam plakala? Rekao mi je da sam mu dosadila, da moramo osvežiti naš odnos i pozvao je neku devojku Kosovo da nam se pridruži.

Ne želim to, Saveta, noćima ne spavam, pomišljam da odustanem od ispunjavanja njegovih perverznih želja i da se dovedem u red.

A opet kad pomislim - ako sada odustanem, EU neće imati šansu da me oženi.

Možda je najbolje da ga pustim da mi radi sve što poželi, jer nema meni života bez njega. Šta ću, kud ću?!

Saveta, imam li pravo da toliko unesrećim čoveka koji mi je posvetio tolike godine? A i prestaće da me tuče jednog dana, je l' da?

Dobar je on, evo kaže mi ne moraš utroje, sačekaj me ispred kuće dok završim sa Kosovom. Eto, Saveta, šta ljubav uradi od čoveka? Je l' to normalno?

Sneg, kao iz detinjstva...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 03 Feb 2012 16:31:00 +0000

Fragmenti. Karanac. Asocijacije.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 04 Jan 2012 16:13:00 +0000

Atar - meni tada, potpuno apstraktno mesto iz kog se naš pas uvek vraćao učičkan i izgreban;
Bunar - Natkrivena, ozidana rupa puna vode, nalik maloj kućici, usred dvorišta, u kojoj živi Gvozdenzuba; Kad se dete naginje da vidi dno bunara, ona ga uvlači unutra.
Vinograd kod releja, gde se s dedom išlo na drvenim kolima koje je vukla Lisa i oko kog su rasle najslađe breskve na svetu, koje deda malo otare o reklu pa ti pruži...
Grožđe. Kad se bere, gužva je od ranog jutra i mnogo posla u kome učestvuje puno ljudi. Hrana koju smeš da gaziš, pa posle svi piju to što si gazio.
Deda - neko kome nije bilo teško da priča jednu te istu priču iznova i iznova; Ako i jeste, niko od nas nije primetio da mu je dosadno. Obožavao je pse, pružao im utočište i znao da pravi male saonice i razne druge stvari od drveta.
Đorđe - moj ujak, koji se iznenada pojavi, stavi na krkače i odvede u bircuz na "Alpinu"; Ili stavi na tragače pune deteline i vuče s njive kući...
Evica je radila u pekari i mesila težak, okrugli hleb. Njoj se nije davao novac, već je iznos upisivala u brašnjavu svesku.

Živina. Razlog zbog kog majka i deda ne mogu da odu od kuće.
Zec. Životinjica koja natrpa igračke i bombone u gnezda od trave za Uskrs. Ostatak godine je mila, pasivna i pitoma, tj. pravi se luda.
Ikona. Slavska. Jako važna i dragocena. Ne kupuje se. Nasleđuje se. Iznosi se kad dođe sveštenik. Pre spavanja, iznova se detaljno analizira sadržaj, sa majkom; Neka pitanja su ipak ostala bez odgovora: Otkud ta devojka sama na toj poljani, zašto je uopšte izašla iz dvorca, da li ona ima mamu i tatu, da li je aždaja definitivno umrla od uboda kopljem i da li je bolelo i gde je Sveti Đorđe posle otišao...

Jaja. Kokošije stvari koje one nemarno ostavljaju po budžacima u dvorištu. Obavezno i tamo gde je teško dopreti, pa moraš da pužeš po prašini da bi ih dohvatio.
Kaca puna žita - ludo mesto za igru, ako uspeš da se uspentraš u nju. Takođe mesto gde smo nekad pronalazili bebe miševa - mala, ružičasta, providna bića, koja se sitno miču, te ih pokazujemo mami koja vrišti kao posednuta kad ih ugleda...
Lisa, kobila koja je najduže ostala u našoj kući; Kad su došli po nju, nije htela da uđe u kamion, krupne, pametne oči su joj bile vlažne i razrogačene. Valjda nije mogla da veruje da su je prodali oni koje je služila tolike godine. Svi su plakali.
Ljubičice. S proleća su bile najlepše i nabrojnije na švapskom groblju, gde smo ih brali uprkos zabrani.
Majka - Očeva mati; Recitovala mi Branka Radičevića, Devet Jugovića, čitala mi čudne priče iz Svetog pisma, učila Očenaš, pričala o vilama koje su se ukazivale momcima koji idu u pudarinu; Mazala nam čelo Svetom vodicom, vodila u crkvu, naučila da se prekrstimo, da pozdravljamo za Božić, Uskrs i Svečare...
Nanule, drvene, se nose celo leto, što na nogama, što u rukama, kad trčiš kući bos; Jer kad podne odzvoni, sramota je zateći se nepozvan kod nekog u vreme ručka.
Njiva. Truckanje na kolima i čekanje pod ciradom kojom te deda zavije da te ne izjedu komarci, dok on pali strnjiku posle žetve.
Ogrozd - neverovatno ukusno voće, nalik grožđu, koje je raslo samo u tuđim baštama i kad se ide kod nekog preko bašte, onda se nonšalantno krade i jede na licu mesta. Nisam videla ogrozd nikad više...
Podrum je hladna i mračna prostorija, u koju se silazi za zebnjom, niz strme stepenice, puna bačvi za vino i bajatog vazduha; Sa zebnjom, što zbog hladnoće, što zbog Gvozdenzube, jer kad nije u bunaru, ona je u podrumu. Takođe je i mesto gde je deda 45.-te krio alat i mašine komšije Švabe, da mu sačuva, dok ne prođu Rusi...
Rekla. Jakna, žaket, košulja. Majkina ili dedina. Ili moja. Ono što moraš da ogrneš predveče, a ti baš ne bi...
Svinjac. Mesto kraj kog je majka jedne noći probdela; Ujutro smo hvatali male gice, krišom, da nas ne ujede mama svinja.
Tavan. Fantastično, ali takođe zabranjeno mesto, puno neopisivo zanimljivih stvari: Knjiga, kolevki, starih ogledala, ćupova, cipela, izanđale opreme za konje, preslica, razboja, mirisa, prašine...I mesto kroz čiji se prozor vidi zvonik i majka kako kopa vinograd...
Ćuran koji nametljivce proteruje iz dvorišta i tera te da trčiš...
Uskrs. Reči nalik mantri koje su se izgovarale umesto pozdrava, tog dana; Dan pun ritualnih radnji zbog kojih se osećaš nekako važno i svečano. Kao i za Božić.
Furuna. Ni manje peći, ni više toplote, ali samo do ujutro, jer već tada dah se ledi u sobi dok majka ne založi ponovo...
Hladovina pod orajima. Najhladnija. Ima debele i šarene. Jednom mi je u krilo pala gigantska zelena gusenica. Posle se više nisam preterano zadržavala u hladovini pod orajem. Najlepše je kad je ljuljaška tu.
Cice i mačići. Moje drugarice za igru.
Čekinje su imale svinjice koje su volele da ih se češka.
Džeki - naš pas mangup, koji je voleo da luta, pa su ga u ataru lovci pogodili u nogu i metkom presekli nadvoje; On je stigao kući sa nogom koja je visila o koži; Hteli su da ga ubiju, a ja sam pobegla s njim ispod čardaka i nisam ga dala. Bio je veoma dugovečan. Pas sa snimka je Meda, divni pas zbog kod sam gorko plakala kad nas je napustio.
Štala je mesto gde je živela Lisa. Puna čudnog, neobično privlačnog, jakog mirisa, četki i češljeva za Lisinu riđu grivu i sjajnu dlaku.

Neke moje stvari - Blog: Akcija - Srbi su vredni!!!

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 22 Dec 2011 10:43:00 +0000

Neke moje stvari - Blog: Akcija - Srbi su vredni!!!: Svilen konac by Starogradske on Grooveshark Pridružujem se akciji ,,Srbi su vredni" koja je pokrenuta na sajtu www.ce...

Utisak (nedelje)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 05 Dec 2011 10:38:00 +0000

Bilo je nešto nastrano u Bećkovićkinim sinoćnim, ciničnim eskapadama nad glavama dvojice predstavnika Srba sa Kosova. Za ovu, "posebnu priliku" dovela je i jedno svekoliko mudo, da joj asistira u isleđivanju, u funkciji "drugog ispitivača"; Ne znam ni zašto sam mislila da će to biti interesantna diskusija, a ne njihov pokušaj da ovu dvojicu nateraju da dva sata kleče na kukuruzu i pravdaju se kao đaci pred zlom guvernantom, koja im deli packe tankom šibom. Za svo to vreme ona je njima objašnjavala uzroke i posledice svega postojećeg i činilo mi se da će ih u jednom momentu pitati da li znaju da je Zemlja okrugla i da je drugi svetski rat završen, da će početi da im se obraća sa "Ti mali, ti iz zadnje klupe, sada nam svima glasno kaži zašto si bez razloga nabacao zemlju na granični prelaz da čike ne mogu da prolaze? A? Sedi, evo tebi jedinica, pa ćeš na popravni"...
Zaletala se u njih kao muva bez glave sa mal-te-ne šatrovačkim slengom, dok su oni, čini mi se, iz minuta u minut shvatali da su uzalud dolazili i pomalo zgranuto slušali to dvoje kako se nadigravaju u iživljavanju i minimiziranju njihove nesreće.
Čitav taj performans, jer to nije bila emisija kakva je inače, mislim da je bio smišljen i da je imao nekakav pogan cilj koji ipak nije ostvaren.

Ne mora naslov...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 02 Dec 2011 09:13:00 +0000

Све има алтернативу, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост.

Пише: Синиша Ковачевић

Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули, а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце.

Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића...

Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево...

Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер...

Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука...

Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода...

Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући, нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти.

И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство...

Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере, а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању...

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни!

Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили - ево је. А слобода је изостала.

Због тога смо и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили...

Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве!

Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова.

И добили су и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу.

Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост.

Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух? А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом... Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак...

Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера.

Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово... Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан, а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору.

Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута...

Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“.

Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин.

Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи... Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара... Десет година лажи и нитковлука.

То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели.

Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица.

Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур... Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!?

Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде!

Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију.

Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због ... Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено.

Знате онај експеримент са жабом.

Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе...

Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови.

Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње.

Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Tinejdžerska posla 3

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 25 Nov 2011 12:17:00 +0000

Kaže: "Danas je ona žurka u Četiri dame"; Četiri šta?? Kakva žurka? Ne sećam se kad je to bilo na dnevnom redu...Možda me hvata Alchajmer; Ona koluta očima, ali pokušava da bude ljubazna jer joj treba ausvajs; Nekakav klub, ček' sad ne znam da li je kod hotela Park ili Novi Sad, no svejedno, rešila sam da je pustim da ide. Pristajem čak i na ambulantnu kupovinu cipela na štiklu, jer će tamo SVI biti na štiklama. Hitamo u grad, ulećemo i izlećemo iz radnji, okrećemo glave levo-desno kao na teniskom meču; Najzad ih ugleda. Kao i obično, zna šta hoće, ali to nikad nije neka popularna cena. Dajem bogatstvo za Riplej cipele, jer šta je to spram mira koji ću imati potom, a kome se unapred radujem dok se vraćam kući...

Jedan od načina za "kvalitetno" gubljenje vremena na društvenoj mreži

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 04 Nov 2011 09:13:00 +0000

Nedavno sam na društvenoj mreži napisala šta mislim o rukotvorinama vrednih lokalnih domaćica, koje hiperprodukuju stvari tipa onih Jagode Beko. Više puta su me pozivale da prisustvujem toj njihovoj manifestaciji, ali ja sam ih ignorisala; E, u taj mah, kad sam ponovo dobila poziv, su mi totalno dosadile i ja sam rešila da se zauvek isključim iz njihove grupe; Ali ne pre nego što im saopštim šta o njihovim "rukotvorinama" mislim. Pa, dobro, bilo je surovo (ali ne i otrežnjujuće za njih), ne mogu da poričem...Takva sam, šta ću.
U jednom momentu, ipak sam se vratila da izbrišem to što sam napisala, jer me je anđelak s desnog ramena ubeđivao da je to ćorav posao. (Ne možeš krstiti nekoga ko...m-da....) No, đavo s levog, koji me je na to nagovorio, već je bio došao po svoje; Otpočela je borba do istrebljenja; Ispod mog komentara nizali su se drugi, sa sve sočnim prostaklucima vezanim za intimni život, polupornografski opisi njihovih navika, prozivke tipa "ded' pokaži šta ti radiš, pa da mi to stručno ocenimo", mediokritetske izjave tipa "važno je da se nešto radi"; Javljali su se razni cinici u pokušaju, frizerke, pletilje, tkalje, anonimusi...Imala sam 5, 6 momentalnih zahteva za prijateljstvo, ne bi li malo pronjuškali detalje mog profila; Neki se nisu javili posle moje poruke da objasne svoj zahtev, a neki su se u kukavičkoj privatnoj poruci koja i služi za to, kobajagi "divili mojoj hrabrosti" što sam došla mečki na rupu i zamisli, grupici opasnih, samozvanih kreativki rekla šta mislim. Na pitanje zašto se nisu uključili u komentare, nisam dobila odgovor. Pametni su, ne idu na stampedo goloruki kao ja; Na mojoj strani bila je jedna jedina osoba, od 12 direktno uključenih u pljuvačinu, koji su me saleteli kao pčele ubice. Niko drugi nije bio kadar da napiše nešto suvislo, ni sa pravilnom sintaksom i gramatikom. Samo sam ih posmatrala (čitala) - bez komentara. Oni više nisu bili potrebni, jer su se svi ludo samo-zabavljali koskom koju sam im ubacila u tor, sve se nadmećući međusobno u intelektualno inferiornim pošalicama, kritikama i mržnji.

Najbezobraznija među učesnicima, ali uverila sam se i najgluplja, vrlo drska i drčna, sigurna u svojoj anonimnosti, otišla je i korak dalje; U "direktnom prenosu", na tzv. wall-u izveštavala je raspomamljene kreativke i ostale učesnike i gledaoce željne krvi, linča, hleba i igara, kako upravo traži po google-u moje podatke, "pakovala" ih na wall i slatko likovala; Prosto nisam mogla da verujem da mi se tako neinteligentno namestila za šut; Kratko googlajući, odmah sam saznala njeno ime, struku, i čime se bavi; Dakle, još uvek mogu da se iznenadim: Mala ima bizarno zanimanje - proizvodi humano mleko! Ne pitajte kako se to radi (ili pakuje recimo), ne znam ni ja, i ne želim da znam, jer mi se malo povraća...Možda je dotična Mica Mlekarica bila utaknuta u neku spravu za crpljenje mleka, koja joj je slučajno isisala i mozak, ali imala je priliku ona i cela kreativna grupa, a i šire, da vide delove njene skromne, nazovi biografije na istom tom wall-u, sa sve videom i fotkom, na kojoj sedi zabrađena u neku vrstu orijentalne nošnje. Naišla sam i na njene ne tako davne komentare po društvenim mrežama na kojima, naravno anonimna, nešto mrsomudi protiv pravoslavlja, itd...Nakon toga, predložila sam i ostalima, čije sam podatke takođe pronašla, da ako žele, na isti način razmenimo linkove, pa da svi lepo vidimo ko tu kakvu nošnju nosi i ko češlja zube na razdeljak, ali niko se tim povodom više nije oglasio, tako da sam mogla da oduvam dim sa svojih revolvera i da napustim poprište bitke (relativno) neugruvana. Samo se sad zdravo malo štrecam da Mlekarica (bljak) nije slučajno žena nekog vehabije, koji bi mi nekad mogao pripucati pravim pištoljima po prozorima i razbuditi komšije. Valjda nije...

Ima se, može se...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 02 Nov 2011 19:23:00 +0000

Ovo je danas ubačeno u moje poštansko sanduče;
Nisam baš bila načisto, da li ovo ovde da stavljam jer mi nisu platili reklamu, a vidim da baš ne štede da uteraju pamet ljudima u glavu bilbordima i lecima. Mislim da je svaki komenatar suvišan; Neke komunjare su u pitanju čim su rekli "historijsko NE"; Vidim kapiraju se i u loš i skup gas, propale ili nepostojeće investicije, pa čak i u lažna obećanja; Pa to imamo već 63 godine i bez Rusije; Pretpostavljam da su za to krivi "ruski diktatori"??
I da (haha) neka idu da prave red u svojoj kući (da ne bi vrat slomili od nereda u našoj.)
Da Srbija nije ruska provincija već da su malo fobični, svima nam je jasno, ali oni sebi to treba i da skiciraju...

Kućne brljotine

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 01 Nov 2011 09:04:00 +0000

Pompezna najava na jednoj našoj TV kaže da se vratila (odnekud, avaj) zvezda ovog videa, da nam pokazuje svoje nastrane kreacije; Zbilja divan i očit primer kako nešto može da bude odvratno, aljkavo i besmisleno, a jeftino u isto vreme. Četiri u jedan. Katastrofa.

Kosovo-Mozete li da zamislite 1 / 3

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 27 Oct 2011 20:21:00 +0000

Zašto sam neofarbana (za slučaj da me je neko video u gradu)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 21 Oct 2011 21:30:00 +0000

Ove nedelje nikako da stignem da obavim neke stvari; Zaključujem da je najhitnije farbanje (kose); ZNAM MAMA, vičem i bečim se na nju, kad mi to spočitne još u utorak; Od ponedeljka, svakog dana se nešto zakomplikuje, a danas, u petak, pitam se gde je zapelo jer i dalje izgledam kao aljkava ludača, sva mestičava; Čvrsto rešim da je danas dan D, odmah nakon što odem do uramljivača u 6, da se potpišem na paspartu, pre uramljivanja; I ta stvar je hitna, šaljem radove na neki konkurs; Sve isplaniram: S posla kod mame na ručak, pa sve redom; S puno optimizma mislim kako ću časom stići kući, već u tri, i uspeti da se sredim. Ručak se oteeeegao, a s ručka su krenuli i tetka i teča, pa sam s njima milila pola sata. Stigla sam u pola 5. Ništa od plana za sad; Ok, kasnije. Do uramljivača je ostalo još sat, pa krenem da kupim nešto odavno isplanirano, neke kutije; Hm, da; Iz radnje sam izašla sa prostirkom za kupatilo, i sa Slađom, koju sam tamo zatekla kako takođe pazari bespotrebne sitnice. Pomislim kako Slađa sigurno nema auto, pa se ponudim da je povezem; No Slađa me pozove na kafu, i šta ću, ajd' na kafu; U priči, umalo da zaboravim stvarni razlog gde sam uopšte krenula; Setim se ipak, pa svratim da se potpišem na paspartu. Tamo zateknem moje ramove skoro gotove, sve isečeno, spremno za montažu. Moja praktična svest mi došapne da mogu odmah da platim i da ih ponesem i kod kuće natenane odredim mesto za potpis i način na koji ću to uraditi: običnom olovkom, tušem i perom, četkicom...
Platim i krenem na kafu sa Slađom. Bla, bla, bla...I njoj ponavljam svoju nedeljnu mantru, sve u nadi da će se obistiniti;
Posle kafe, pocupkujući krenem kući - konačno!
Sretnem pred ulazom moje dete! Obradujem joj se kao da je došla s ekskurzije, kao da je nisam jutros videla.
Kaže da joj stižu drugarice u 7; Da li bi mogla da nam napraviš urmašice? O-ne. Vidi, pile, ne mogu urmašice ako nameravate večeras da ih jedete; Dugo traje; Ali ako može proja?
Već kalkulišem kako ću namazati farbu, pa početi s projom...Hah, ali nema palente.
Trč' u radnju; Pa kad već, onda i jogurt, sokovi, itd. Vratim se , sve zamutim, namastim tepsiju, šutnem je u rernu, pa dok se peče, hajd' da uramim sličice časom; A i malo ću sačekati da drugarice odu, ne moram da plašim decu izgledajući kao Sijuks uvaljan u katran;
Kad ono, međutim....Mala uramljivačica da bi mi učinila, ukucala okačaljke pre nego što je nalepljen natron na poleđinu, a paspartu isp'o malo veći! Grrrrr, sad već režim kao Sima Strahota; Skidaj, seckaj, lepi, štimaj, montiraj, ukucavaj, lepi, odlepljuj, pa ponovo lepi, vadi, smanji, povećaj...Huh...Sad je 10.35; Ne mogu sada da se farbam. Umorna sam. Gledaću film, pa ću to sutra, jer sutra je ipak subota, veće su šanse.

Poruka u boci

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sat, 15 Oct 2011 21:27:00 +0000

Jednom sam od pravog, pravcatog mornara, (koji je bio moj momak, uzgred rečeno, oficir) dobila poruku, koju je bacio u more negde kod Sicilije. Ribari iz tog kraja znaju za običaj, pa kad naiđu na te boce, izvade pisma i pošalju ih na priložene adrese. To me je potpuno fasciniralo. Čuvam je i danas.
Napisati post ili štogod drugo na Internetu, tom ogromnom prostranstvu, za mene je isto kao baciti takvu bocu u more: Nikad ne znaš gde će otplutati, ko će bocu otvoriti i do koga će poruka stići.

Pre dvadeset godina, morali smo napustiti jedan grad u kome smo živeli; Mislili smo da je to privremeno. Predmete sentimentalne vrednosti ostavili smo kod najbližih komšija, a poneli samo lične stvari. Glupo, zar ne? Ali s obzirom da smo imali svega nekoliko sati za sve odluke....Ko je mogao da pretpostavi...
Jedni su predmete vratili. Klub fotelje, sto, jedna mrtva priroda (Cveće) ulje na platnu i lampu sa roza abažurom;
Drugi su na čuvanje primili nekoliko slika, ulja na platnu: Slavsku ikonu, moje studentske radove i radove mojih kolega (neki su sada svetski poznata imena) i tri ulja koja su pripadala mojoj baki. Nazad smo dobili samo slavsku ikonu. Baš me čudi.
Nismo imali kome da se žalimo tada, a možda smo imali i važnija posla. Nisam imala niti jednu fotografiju bilo čega. Pre desetak godina setila sam se nekakvog starog VHS snimka; Pravili smo ga zbog sasvim intimnog razloga koji veze nije imao sa snimanjem stana. Kad sam ga pregledala videla sam i ono što je ukradeno. Pošto sam ja spora, ali dostižna, tek nedavno sam ga prebacila sa VHS-a na DVD, pa sa toga napravila capture, itd, itd....Film je dugačak, pa sam ga maksimalno skratila, izbacila sebe kako se muvam naokolo, montirala "kao nogama", totalno trapavo, ali on je tu samo kao corpus delicti.

Puštam sada ovu moju "poruku u boci", možda je struje odnesu u dobrom pravcu, možda neko, nekada ovo pročita, pogleda slike...I ko zna...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 07 Oct 2011 19:12:00 +0000

...ali kad malo razmislim, ovako depersonalizovan možda će se bolje uklopiti u EUropske standarde.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 06 Oct 2011 21:47:00 +0000

Ovakav blog je totalno depersonalizovan, ali mi se sviđa dizajn. Ne mogu da proniknem u to, da li mogu bar baner da postavim?

Težina lanaca

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 30 Sep 2011 21:38:00 +0000

Karamba, nema ga više na Jutjubu, snađite se...Šta da vam kažem...

Ко разуме, схватиће.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 12 Sep 2011 19:25:00 +0000

Левица убрзано метастазира у свој коначни, геноцидни облик. Њена окупација мозгова цивилизованих народа постала је болест која убија домаћина. Као када комарац прво анестетише место убода, први симптом болести је немогућност да се препозна њено постојање. А коначни симптом је изјава да проблем није комарац који сиса крв, већ што је није исисао довољно.
То је становиште комарца, израелске левице, америчке левице, левице било где. Организација попут /.../ Јевреји кажу Не, Молимо-вас-убијте-нас-јер-смо-силовали-планету-и-не-заслужујемо-да-постојимо...
Оптимиста каже да је чаша напола пуна. Песимиста вели да је напола празна. Левица каже да чаша треба да буде потпуно празна, и како вас није срамота да у њој уопште има воде. И ако у вама има ишта људског и пристојног, треба исте секунде да ту воду проспете. Ако је не проспете, криви сте. Ако је проспете, опет сте криви јер је нисте просули довољно брзо. А ако је проспете брзо, свеједно сте криви јер сте потомци људи који нису довољно брзо просули воду када су имали прилику.
Ово је ментална окупација, која само на површини има логике, а у ствари је саграђена на структури безумља. Њена сврха је да вас убеди да се убијете. Да кажете Не, или барем Можда.
Већина Јевреја неће рећи Не, али много ће их рећи Можда - пошто смо разложан народ који воли да чује обе стране аргумента, чак и када једна од тих страна инсистира да постоје савршено добри разлози да нас све побију.
Сваки уступак Не је спори пут до самоубиства. Они који кажу Можда само су обзнанили да нису вољни да се супротставе онима што кажу Не. Већ су ментално окупирани, дакле. /.../ Одбијањем да устану, пристали су да легну и препусте се најгорем. Они што кажу и мисле Можда врло су осетљиви на оптужбе за екстремизам, и воле да нађу разуман компромис. Али разумни свеједно на крају заврше иза бодљикаве жице, чекајући смрт. И ту је разлика између разума и разложности: шта вам вреди разум ако га не користите да дођете до закључка да је узалудно бити разложан према људима који хоће да вас убију?

Daniel Greenfield