Moj tzv. život...

Fragmenti. Karanac. Asocijacije.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 04 Jan 2012 16:13:00 +0000

Atar - meni tada, potpuno apstraktno mesto iz kog se naš pas uvek vraćao učičkan i izgreban;
Bunar - Natkrivena, ozidana rupa puna vode, nalik maloj kućici, usred dvorišta, u kojoj živi Gvozdenzuba; Kad se dete naginje da vidi dno bunara, ona ga uvlači unutra.
Vinograd kod releja, gde se s dedom išlo na drvenim kolima koje je vukla Lisa i oko kog su rasle najslađe breskve na svetu, koje deda malo otare o reklu pa ti pruži...
Grožđe. Kad se bere, gužva je od ranog jutra i mnogo posla u kome učestvuje puno ljudi. Hrana koju smeš da gaziš, pa posle svi piju to što si gazio.
Deda - neko kome nije bilo teško da priča jednu te istu priču iznova i iznova; Ako i jeste, niko od nas nije primetio da mu je dosadno. Obožavao je pse, pružao im utočište i znao da pravi male saonice i razne druge stvari od drveta.
Đorđe - moj ujak, koji se iznenada pojavi, stavi na krkače i odvede u bircuz na "Alpinu"; Ili stavi na tragače pune deteline i vuče s njive kući...
Evica je radila u pekari i mesila težak, okrugli hleb. Njoj se nije davao novac, već je iznos upisivala u brašnjavu svesku.

Živina. Razlog zbog kog majka i deda ne mogu da odu od kuće.
Zec. Životinjica koja natrpa igračke i bombone u gnezda od trave za Uskrs. Ostatak godine je mila, pasivna i pitoma, tj. pravi se luda.
Ikona. Slavska. Jako važna i dragocena. Ne kupuje se. Nasleđuje se. Iznosi se kad dođe sveštenik. Pre spavanja, iznova se detaljno analizira sadržaj, sa majkom; Neka pitanja su ipak ostala bez odgovora: Otkud ta devojka sama na toj poljani, zašto je uopšte izašla iz dvorca, da li ona ima mamu i tatu, da li je aždaja definitivno umrla od uboda kopljem i da li je bolelo i gde je Sveti Đorđe posle otišao...

Jaja. Kokošije stvari koje one nemarno ostavljaju po budžacima u dvorištu. Obavezno i tamo gde je teško dopreti, pa moraš da pužeš po prašini da bi ih dohvatio.
Kaca puna žita - ludo mesto za igru, ako uspeš da se uspentraš u nju. Takođe mesto gde smo nekad pronalazili bebe miševa - mala, ružičasta, providna bića, koja se sitno miču, te ih pokazujemo mami koja vrišti kao posednuta kad ih ugleda...
Lisa, kobila koja je najduže ostala u našoj kući; Kad su došli po nju, nije htela da uđe u kamion, krupne, pametne oči su joj bile vlažne i razrogačene. Valjda nije mogla da veruje da su je prodali oni koje je služila tolike godine. Svi su plakali.
Ljubičice. S proleća su bile najlepše i nabrojnije na švapskom groblju, gde smo ih brali uprkos zabrani.
Majka - Očeva mati; Recitovala mi Branka Radičevića, Devet Jugovića, čitala mi čudne priče iz Svetog pisma, učila Očenaš, pričala o vilama koje su se ukazivale momcima koji idu u pudarinu; Mazala nam čelo Svetom vodicom, vodila u crkvu, naučila da se prekrstimo, da pozdravljamo za Božić, Uskrs i Svečare...
Nanule, drvene, se nose celo leto, što na nogama, što u rukama, kad ideš kući bos.
Njiva. Truckanje na kolima i čekanje pod ciradom kojom te deda zavije da te ne izjedu komarci, dok on pali strnjiku posle žetve.
Ogrozd - neverovatno ukusno voće, nalik grožđu, koje je raslo samo u tuđim baštama i kad se ide kod nekog preko bašte, onda se nonšalantno krade i jede na licu mesta. Nisam videla ogrozd nikad više...
Podrum je hladna i mračna prostorija, u koju se silazi za zebnjom, niz strme stepenice, puna bačvi za vino i bajatog vazduha; Sa zebnjom, što zbog hladnoće, što zbog Gvozdenzube, jer kad nije u bunaru, ona je u podrumu. Takođe je i mesto gde je deda 45.-te krio alat i mašine komšije Švabe, da mu sačuva, dok ne prođu Rusi...
Rekla. Jakna, žaket, košulja. Majkina ili dedina. Ili moja. Ono što moraš da ogrneš predveče, a ti baš ne bi...
Svinjac. Mesto kraj kog je majka jedne noći probdela; Ujutro smo hvatali male gice, krišom, da nas ne ujede mama svinja.
Tavan. Fantastično, ali takođe zabranjeno mesto, puno neopisivo zanimljivih stvari: Knjiga, kolevki, starih ogledala, ćupova, cipela, izanđale opreme za konje, preslica, razboja, mirisa, prašine...I mesto kroz čiji se prozor vidi zvonik i majka kako kopa vinograd...
Ćuran koji nametljivce proteruje iz dvorišta i tera te da trčiš...
Uskrs. Reči nalik mantri koje su se izgovarale umesto pozdrava, tog dana; Dan pun ritualnih radnji zbog kojih se osećaš nekako važno i svečano. Kao i za Božić.
Furuna. Ni manje peći, ni više toplote, ali samo do ujutro, jer već tada dah se ledi u sobi dok majka ne založi ponovo...
Hladovina pod orajima. Najhladnija. Ima debele i šarene. Jednom mi je u krilo pala gigantska zelena gusenica. Posle se više nisam preterano zadržavala u hladovini pod orajem. Najlepše je kad je ljuljaška tu.
Cice i mačići. Moje drugarice za igru.
Čekinje su imale svinjice koje su volele da ih se češka.
Džeki - naš pas mangup, koji je voleo da luta, pa su ga u ataru lovci pogodili u nogu i metkom presekli nadvoje; On je stigao kući sa nogom koja je visila o koži; Hteli su da ga ubiju, a ja sam pobegla s njim ispod čardaka i nisam ga dala. Bio je veoma dugovečan. Pas sa snimka je Meda, divni pas zbog kod sam gorko plakala kad nas je napustio.
Štala je mesto gde je živela Lisa. Puna čudnog, neobično privlačnog, jakog mirisa, četki i češljeva za Lisinu riđu grivu i sjajnu dlaku.

Neke moje stvari - Blog: Akcija - Srbi su vredni!!!

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 22 Dec 2011 10:43:00 +0000

Neke moje stvari - Blog: Akcija - Srbi su vredni!!!: Svilen konac by Starogradske on Grooveshark Pridružujem se akciji ,,Srbi su vredni" koja je pokrenuta na sajtu www.ce...

Utisak (nedelje)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 05 Dec 2011 10:38:00 +0000

Bilo je nešto nastrano u Bećkovićkinim sinoćnim, ciničnim eskapadama nad glavama dvojice predstavnika Srba sa Kosova. Za ovu, "posebnu priliku" dovela je i jedno svekoliko mudo, da joj asistira u isleđivanju, u funkciji "drugog ispitivača"; Ne znam ni zašto sam mislila da će to biti interesantna diskusija, a ne njihov pokušaj da ovu dvojicu nateraju da dva sata kleče na kukuruzu i pravdaju se kao đaci pred zlom guvernantom, koja im deli packe tankom šibom. Za svo to vreme ona je njima objašnjavala uzroke i posledice svega postojećeg i činilo mi se da će ih u jednom momentu pitati da li znaju da je Zemlja okrugla i da je drugi svetski rat završen, da će početi da im se obraća sa "Ti mali, ti iz zadnje klupe, sada nam svima glasno kaži zašto si bez razloga nabacao zemlju na granični prelaz da čike ne mogu da prolaze? A? Sedi, evo tebi jedinica, pa ćeš na popravni"...
Zaletala se u njih kao muva bez glave sa mal-te-ne šatrovačkim slengom, dok su oni, čini mi se, iz minuta u minut shvatali da su uzalud dolazili i pomalo zgranuto slušali to dvoje kako se nadigravaju u iživljavanju i minimiziranju njihove nesreće.
Čitav taj performans, jer to nije bila emisija kakva je inače, mislim da je bio smišljen i da je imao nekakav pogan cilj koji ipak nije ostvaren.

Ne mora naslov...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 02 Dec 2011 09:13:00 +0000

Све има алтернативу, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост.

Пише: Синиша Ковачевић

Моја генерација је одрасла уз пионирске мараме, имали смо и пионирске руководиоце, касније смо мараме скинули, а пионирски руководиоци су напредовали у омладинске руководиоце.

Одрастали смо, полако, уз америчке филмове, енглеску музику и руску литературу. Формирани смо читајући велике српске песнике, Дучића, Ракића, Шантића али и оне, савремене, наше, тек деценију-две старије од нас, Миљковића, Брану Петровића, Данојлића, Попу, Бећковића...

Сви ми, осим омладинских руководилаца. Они су слушали другу музику, читали друге песнике, гледали другачије филмове, бивали пресрећни кад Валтер одбрани Сарајево...

Ми смо слушали радио Луксембург и глас Америке, још памтим уњкави глас – Овде глас Америке, говори Грга Златопер...

Ми смо данас, којекуда, они више нису црвени, сада су жути или су чланови Војвођанске академије наука...

Ми смо волели Европу јер у њој су живели Џегер и Пол Макартни, Јонеско и Бекет, Фелини и Шаброл, тамо су становали Черчил и Де Гол, Џорџ Бест и Сид Вишиз, тамо је било светла, тамо је био џинс и слобода...

Они други, малопре помињани, Европе су се гнушали!

Ми смо је волели јер је тамо увек било воћа, најлон чарапа, сви су возили аутомобиле, никоме нису одузимали куће и земљу, њиховим дедовима нису чупали бркове, нису хапсили песме и песнике, књиге и филмове нису забрањивали, сви су имали посао, својина је била светиња, нису приводили и шамарали због вицева, нису имали фараона коме су једном годишње носили бронзани фалус, који су звали штафета, да му честитају рођендан, нису организовали у престоничном дому омладине конаке за бронзу у ерекцији, певајући јој и играјући, нису на азијским манифестацијама које су звали слетови и дан младости, клицали непогрешивом и бесмртном вођи. Зато смо ми Европу волели.

Узгред, знате ли где су данас организатори штафетних конака и слетова? Па дабоме, у врху власти.

И данас они воле Европу више од нас!? Готово као што су волели Броза. До избезумљења, до оргазма.

Волели смо је и због тога, Европу мислим, што су нам тамо студирали прадедови, што нам је отуда са Давидовићем дошла штампа, са Шлезингером музичко образовање, са Доситејем и Стеријом култура и просвета, са Јованом Ђорђевићем и Јоакимом Вујићем позориште, отуда нам је стигла железница, пошта, савремена медицина, архитектура, врхунско сликарство...

Волели смо је, Европу мислим, јер се у њој на телевизији, критиковала сопствена влада, новине су откривале политичке афере, а радио није преносио само конгресе и извештаје о водостању...

Драги пријатељи, да би човек био срећан, потребно је да живот проводи са особом коју воли, да ради посао који воли, да је здрав и да је слободан. А ми нисмо били слободни!

Зато смо, када је непогрешиви, плавооки обожавани, изненада и сасвим неочекивано, на њихов ужас и огромну жалост, умро, помислили - ево је. А слобода је изостала.

Због тога смо и због имитације демократије, која је уследила, почели да се бунимо, да шетамо, да звиждимо, да организујемо митинге. Хтели смо у Европу! Због ње су нас пендречили, поливали воденим топовима, гушили сузавцем, хапсили...

Хтели смо у Европу, међу уљуђене, поштене, праведне и насмејане народе. Хтели смо да живимо као сав нормалан свет. Као Европљани са властитим именом и презименом, са нашим идентитетом, као своји на своме. Европа нас није хтела такве!

Хтели су нас понижене, избомбардоване, раскомадане и снисходљиве. Хтели су нас под својим условима, без поноса и без Косова.

И добили су и инсталирали су, боље речено, такву власт и такве трабантске партије, власт бескичмењака и климоглаваца, опозицију бескичмењака и климоглаваца, који до бесвести понављају мантру – Европа нема алтернативу.

Све има алтернативу, драги пријатељи, алтернатива рату је мир и обратно, да није тако не би било Термопила и Галипоља, Мојковачке битке и Ватерлоа, Косовске битке и Солунског фронта; алтернатива животу је смрт, алтернатива свађи је помирење, алтернатива мржњи је љубав, алтернатива поносу су уњкавост и снисходљивост.

Само породица и отаџбина нису алтернативни! И можда ваздух? А бивши пионирски и омладински руководиоци, поносни носиоци штафете, партијских књижица и функција, данашњи министри и опозициони лидери су управо такви. Снисходљиви до гађења и презира.

Увреде из Европе годинама стижу у таласима, увреда за увредом, понижење за понижењем, услов за условом, уцена за уценом... Одговор је пристајање, снисходљивост, климање главом, смешак...

Да је неко водио дневник увреда, имао би неколико хиљада страна. За европског гаулајтера у Србији, одредили су човека који је у Словенији директно одговоран за смрт наше деце, то је само један у низу примера.

Косово и Метохија, које је место рођења свих нас, у личним картама су нам уписани погрешни подаци, Косово и Метохија где нам је рођена држава и црква и језик и вера, најлепше песме и најлепше жене, неуки европски хирург одсекао нам је без анестезије и још нас, ликујући, тера да говоримо како нас не боли и како нам је лепо, како смо сада здравији и лепши. То је Европа данас. Безочна, безосећајна, бахата и осиона. И још инсистира да то што називамо сопственом душом, дабоме да мислим о Косову, са осмехом и захвалношћу предамо узурпатору, као да је то заиста његово... Као да смо ми тамо дошли као узурпатори, иза ситних коња и ситне стоке, као да су оне цркве тамо никле саме од себе, као да је Грачаница самоникла као бршљан, а Симонида тек зидни тапет, купљен у оближњем Меркатору.

Милостиња, зајам, кредит, мољакање је подигнуто на ниво култа а зеленашење и каишарење до апсолута...

Намећу нам се ствари које код нашег народа изазивају осећај стида и неверице, говори се о реалности која се мора прихватити таква каква је. А шта је то реалност? Ако вам је дете у канџама наркоманије хоћете ли прихватити такву реалност и оставити га милости и немилости улице и наркодилера, полиције и локалних кабадахија или ћете учинити све да га извадите из те каљуге ангажујући рођаке, пријатеље, ватрогасце, војску и председника. Отоманска окупација је такође била реалност. Да су наши преци пристајали на њу као неопозиву константу и данас би плаћали данак у крви, шетали опанке, трпели агино право прве брачне ноћи и „активно“ учествовали у изградњи неколико нових Ћеле кула.

Лобирање појединих министара за улазак у НАТО прелази границе пристојности. У исто време укидају војску, намерно превиђајући да је војска, уз цркву, стуб носач српског идентитета, преко две хиљаде песама постоји у Србији о војсци, војска није само да се брани отаџбина, војска је ољуђење, иницијација, начин да се упознају људи и свет, да се стекну пријатељи, да се усвоје нове вештине и занати, да се научи да се брани светиња кад се оде у резерву. „То што није краљу за војника, нећу мајко да ми буде дика“.

Војска је, каже један мој пријатељ из Шумадије, да се буде Србин.

Једно питање, драги пријатељи, шта је следеће после Косова? Република Српска? Рашка област? Шта је следеће што ће оваква Европа тражити од нас? Војводина? Промена химне, писма, промена историје, имена, поновно увођење права прве брачне ноћи... Данак у крви нам већ узимају, све што у Србији дипломира, узима се без дилеме. Никаквих скрупула ту нема, дај га овамо, млад је, школован, нисмо у њега уложили ни еврић.

Високи европски функционер, Штефан Филе, изјављује пре неки дан, цитирам: „Време је да Европа озбиљно схвати кандидатуру Србије“. Колико цинизма и сарказма у једној реченици. Па шта то значи!? Ово је досад било неозбиљно, шала, шега, завлачење, превара... Десет година лажи и нитковлука.

То није Европа Золе, Игоа, Сартра, Роселинија, Бергмана, Харолда Пинтера и Роналда Харвуда, то није Европа части и алтруизма, хуманизма и индивидуалних слобода, радних и хигијенских навика, синдикалне солидарности, Европа речи и принципа, коју смо волели.

Ово је Европа интереса и само интереса, безочно и по сваку цену, по цену лажи, преваре, уцене, притиска, крађе и отимачине. То је Европа у којој шаргарепе морају бити идентичне, краставци морају бити прави, пречника три сантиметра а дужине девет. Можда су то димензије које њима одговарају, даме и господо, то нису моје мере. То није Европа за мене!

Говоре да ћемо, уколико не уђемо у Европску унију, по сваку цену, поцркати од глади, да ће се поново орати дрвеним ралом и лечити мокраћом од седам удовица.

Као да смо ретардирани народ, неспособан да о себи брине сам, без помоћи добронамерних тутора. Удавићемо се у блату и сопственом измету. Најстрашније је то што то говори и српска квазиелита – или, глупаво, заиста верујући у то, или синекурама и синекурчинама натерана да тако говори. Само се ми радујемо јарму и подређености, славодобитно се објављује: још један Меркатор, још једна Идеа, још један Меркур... Па где иде новац из Меркатора? У Лапово или у Љубљану!?

Намеће се идиотизам који се зове либерални капитализам у коме је све дозвољено, баш све.

Драги пријатељи, ако смо народ који не може да живи без милостиње, нек нас не буде!

Нек нестанемо! Са Европом се може сарађивати и трговати иако немамо чланску карту. Као Норвежани. Као Швајцарци.

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију.

Тамо бар има Срба и ћирилице.

За крај, дозволите ми једну антиципацију. Мудри, од брига оседели председник, тронут али смирен, одржаће узбудљив говор у коме ће објаснити како је, између Косова и будућности Србије, морао да изабере будућност. Због наше деце, због ... Помало невин и потпуно трудан. Медији ће то подржати, блогери такође, НВО ће се утркивати у хвалоспевима, затрпаће га телеграми подршке. Тако ће кување жабе бити завршено.

Знате онај експеримент са жабом.

Обећаће се нова радна места, коридори, фабрике авиона, аутомобила, ски центри, кондоми за вишекратне употребе...

Анестезирана и препарирана нација ће то прогутати. Ја и мени слични нећемо. Ми никада нећемо пристати на распарчавање отаџбине! Ако је то услов да Европа уплови у потпуно благостање без нас, нека уплови.

Госпође и господо, може ли понижен човек бити срећан? Чак иако је сит. Да ли је за један усправан живот, достојан човека, довољно да је чанче пуно а то што, да бисте из њега јели, морате да клекнете, није битно. Важно је да се лапће. Све у шеснаест. Важно је само да је чанче пуно.

Драги пријатељи, бечки валцер, тегет одело и љубав према отаџбини никад не излазе из моде. Европа ће увек бити ту где је. Ми такође. Хоћемо ли бити у Европи или не, не зависи од нас, него од ње.

Мени оваква, каква је данас, неће недостајати.

Tinejdžerska posla 3

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 25 Nov 2011 12:17:00 +0000

Kaže: "Danas je ona žurka u Četiri dame"; Četiri šta?? Kakva žurka? Ne sećam se kad je to bilo na dnevnom redu...Možda me hvata Alchajmer; Ona koluta očima, ali pokušava da bude ljubazna jer joj treba ausvajs; Nekakav klub, ček' sad ne znam da li je kod hotela Park ili Novi Sad, no svejedno, rešila sam da je pustim da ide. Pristajem čak i na ambulantnu kupovinu cipela na štiklu, jer će tamo SVI biti na štiklama. Hitamo u grad, ulećemo i izlećemo iz radnji, okrećemo glave levo-desno kao na teniskom meču; Najzad ih ugleda. Kao i obično, zna šta hoće, ali to nikad nije neka popularna cena. Dajem bogatstvo za Riplej cipele, jer šta je to spram mira koji ću imati potom, a kome se unapred radujem dok se vraćam kući...

Jedan od načina za "kvalitetno" gubljenje vremena na društvenoj mreži

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 04 Nov 2011 09:13:00 +0000

Nedavno sam na društvenoj mreži napisala šta mislim o rukotvorinama vrednih lokalnih domaćica, koje hiperprodukuju stvari tipa onih Jagode Beko. Više puta su me pozivale da prisustvujem toj njihovoj manifestaciji, ali ja sam ih ignorisala; E, u taj mah, kad sam ponovo dobila poziv, su mi totalno dosadile i ja sam rešila da se zauvek isključim iz njihove grupe; Ali ne pre nego što im saopštim šta o njihovim "rukotvorinama" mislim. Pa, dobro, bilo je surovo (ali ne i otrežnjujuće za njih), ne mogu da poričem...Takva sam, šta ću.
U jednom momentu, ipak sam se vratila da izbrišem to što sam napisala, jer me je anđelak s desnog ramena ubeđivao da je to ćorav posao. (Ne možeš krstiti nekoga ko...m-da....) No, đavo s levog, koji me je na to nagovorio, već je bio došao po svoje; Otpočela je borba do istrebljenja; Ispod mog komentara nizali su se drugi, sa sve sočnim prostaklucima vezanim za intimni život, polupornografski opisi njihovih navika, prozivke tipa "ded' pokaži šta ti radiš, pa da mi to stručno ocenimo", mediokritetske izjave tipa "važno je da se nešto radi"; Javljali su se razni cinici u pokušaju, frizerke, pletilje, tkalje, anonimusi...Imala sam 5, 6 momentalnih zahteva za prijateljstvo, ne bi li malo pronjuškali detalje mog profila; Neki se nisu javili posle moje poruke da objasne svoj zahtev, a neki su se u kukavičkoj privatnoj poruci koja i služi za to, kobajagi "divili mojoj hrabrosti" što sam došla mečki na rupu i zamisli, grupici opasnih, samozvanih kreativki rekla šta mislim. Na pitanje zašto se nisu uključili u komentare, nisam dobila odgovor. Pametni su, ne idu na stampedo goloruki kao ja; Na mojoj strani bila je jedna jedina osoba, od 12 direktno uključenih u pljuvačinu, koji su me saleteli kao pčele ubice. Niko drugi nije bio kadar da napiše nešto suvislo, ni sa pravilnom sintaksom i gramatikom. Samo sam ih posmatrala (čitala) - bez komentara. Oni više nisu bili potrebni, jer su se svi ludo samo-zabavljali koskom koju sam im ubacila u tor, sve se nadmećući međusobno u intelektualno inferiornim pošalicama, kritikama i mržnji.

Najbezobraznija među učesnicima, ali uverila sam se i najgluplja, vrlo drska i drčna, sigurna u svojoj anonimnosti, otišla je i korak dalje; U "direktnom prenosu", na tzv. wall-u izveštavala je raspomamljene kreativke i ostale učesnike i gledaoce željne krvi, linča, hleba i igara, kako upravo traži po google-u moje podatke, "pakovala" ih na wall i slatko likovala; Prosto nisam mogla da verujem da mi se tako neinteligentno namestila za šut; Kratko googlajući, odmah sam saznala njeno ime, struku, i čime se bavi; Dakle, još uvek mogu da se iznenadim: Mala ima bizarno zanimanje - proizvodi humano mleko! Ne pitajte kako se to radi (ili pakuje recimo), ne znam ni ja, i ne želim da znam, jer mi se malo povraća...Možda je dotična Mica Mlekarica bila utaknuta u neku spravu za crpljenje mleka, koja joj je slučajno isisala i mozak, ali imala je priliku ona i cela kreativna grupa, a i šire, da vide delove njene skromne, nazovi biografije na istom tom wall-u, sa sve videom i fotkom, na kojoj sedi zabrađena u neku vrstu orijentalne nošnje. Naišla sam i na njene ne tako davne komentare po društvenim mrežama na kojima, naravno anonimna, nešto mrsomudi protiv pravoslavlja, itd...Nakon toga, predložila sam i ostalima, čije sam podatke takođe pronašla, da ako žele, na isti način razmenimo linkove, pa da svi lepo vidimo ko tu kakvu nošnju nosi i ko češlja zube na razdeljak, ali niko se tim povodom više nije oglasio, tako da sam mogla da oduvam dim sa svojih revolvera i da napustim poprište bitke (relativno) neugruvana. Samo se sad zdravo malo štrecam da Mlekarica (bljak) nije slučajno žena nekog vehabije, koji bi mi nekad mogao pripucati pravim pištoljima po prozorima i razbuditi komšije. Valjda nije...

Ima se, može se...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Wed, 02 Nov 2011 19:23:00 +0000

Ovo je danas ubačeno u moje poštansko sanduče;
Nisam baš bila načisto, da li ovo ovde da stavljam jer mi nisu platili reklamu, a vidim da baš ne štede da uteraju pamet ljudima u glavu bilbordima i lecima. Mislim da je svaki komenatar suvišan; Neke komunjare su u pitanju čim su rekli "historijsko NE"; Vidim kapiraju se i u loš i skup gas, propale ili nepostojeće investicije, pa čak i u lažna obećanja; Pa to imamo već 63 godine i bez Rusije; Pretpostavljam da su za to krivi "ruski diktatori"??
I da (haha) neka idu da prave red u svojoj kući (da ne bi vrat slomili od nereda u našoj.)
Da Srbija nije ruska provincija već da su malo fobični, svima nam je jasno, ali oni sebi to treba i da skiciraju...

Kućne brljotine

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 01 Nov 2011 09:04:00 +0000

Pompezna najava na jednoj našoj TV kaže da se vratila (odnekud, avaj) zvezda ovog videa, da nam pokazuje svoje nastrane kreacije; Zbilja divan i očit primer kako nešto može da bude odvratno, aljkavo i besmisleno, a jeftino u isto vreme. Četiri u jedan. Katastrofa.

Kosovo-Mozete li da zamislite 1 / 3

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 27 Oct 2011 20:21:00 +0000

Zašto sam neofarbana (za slučaj da me je neko video u gradu)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 21 Oct 2011 21:30:00 +0000

Ove nedelje nikako da stignem da obavim neke stvari; Zaključujem da je najhitnije farbanje (kose); ZNAM MAMA, vičem i bečim se na nju, kad mi to spočitne još u utorak; Od ponedeljka, svakog dana se nešto zakomplikuje, a danas, u petak, pitam se gde je zapelo jer i dalje izgledam kao aljkava ludača, sva mestičava; Čvrsto rešim da je danas dan D, odmah nakon što odem do uramljivača u 6, da se potpišem na paspartu, pre uramljivanja; I ta stvar je hitna, šaljem radove na neki konkurs; Sve isplaniram: S posla kod mame na ručak, pa sve redom; S puno optimizma mislim kako ću časom stići kući, već u tri, i uspeti da se sredim. Ručak se oteeeegao, a s ručka su krenuli i tetka i teča, pa sam s njima milila pola sata. Stigla sam u pola 5. Ništa od plana za sad; Ok, kasnije. Do uramljivača je ostalo još sat, pa krenem da kupim nešto odavno isplanirano, neke kutije; Hm, da; Iz radnje sam izašla sa prostirkom za kupatilo, i sa Slađom, koju sam tamo zatekla kako takođe pazari bespotrebne sitnice. Pomislim kako Slađa sigurno nema auto, pa se ponudim da je povezem; No Slađa me pozove na kafu, i šta ću, ajd' na kafu; U priči, umalo da zaboravim stvarni razlog gde sam uopšte krenula; Setim se ipak, pa svratim da se potpišem na paspartu. Tamo zateknem moje ramove skoro gotove, sve isečeno, spremno za montažu. Moja praktična svest mi došapne da mogu odmah da platim i da ih ponesem i kod kuće natenane odredim mesto za potpis i način na koji ću to uraditi: običnom olovkom, tušem i perom, četkicom...
Platim i krenem na kafu sa Slađom. Bla, bla, bla...I njoj ponavljam svoju nedeljnu mantru, sve u nadi da će se obistiniti;
Posle kafe, pocupkujući krenem kući - konačno!
Sretnem pred ulazom moje dete! Obradujem joj se kao da je došla s ekskurzije, kao da je nisam jutros videla.
Kaže da joj stižu drugarice u 7; Da li bi mogla da nam napraviš urmašice? O-ne. Vidi, pile, ne mogu urmašice ako nameravate večeras da ih jedete; Dugo traje; Ali ako može proja?
Već kalkulišem kako ću namazati farbu, pa početi s projom...Hah, ali nema palente.
Trč' u radnju; Pa kad već, onda i jogurt, sokovi, itd. Vratim se , sve zamutim, namastim tepsiju, šutnem je u rernu, pa dok se peče, hajd' da uramim sličice časom; A i malo ću sačekati da drugarice odu, ne moram da plašim decu izgledajući kao Sijuks uvaljan u katran;
Kad ono, međutim....Mala uramljivačica da bi mi učinila, ukucala okačaljke pre nego što je nalepljen natron na poleđinu, a paspartu isp'o malo veći! Grrrrr, sad već režim kao Sima Strahota; Skidaj, seckaj, lepi, štimaj, montiraj, ukucavaj, lepi, odlepljuj, pa ponovo lepi, vadi, smanji, povećaj...Huh...Sad je 10.35; Ne mogu sada da se farbam. Umorna sam. Gledaću film, pa ću to sutra, jer sutra je ipak subota, veće su šanse.

Poruka u boci

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sat, 15 Oct 2011 21:27:00 +0000

Jednom sam od pravog, pravcatog mornara, (koji je bio moj momak, uzgred rečeno, oficir) dobila poruku, koju je bacio u more negde kod Sicilije. Ribari iz tog kraja znaju za običaj, pa kad naiđu na te boce, izvade pisma i pošalju ih na priložene adrese. To me je potpuno fasciniralo. Čuvam je i danas.
Napisati post ili štogod drugo na Internetu, tom ogromnom prostranstvu, za mene je isto kao baciti takvu bocu u more: Nikad ne znaš gde će otplutati, ko će bocu otvoriti i do koga će poruka stići.

Pre dvadeset godina, morali smo napustiti jedan grad u kome smo živeli; Mislili smo da je to privremeno. Predmete sentimentalne vrednosti ostavili smo kod najbližih komšija, a poneli samo lične stvari. Glupo, zar ne? Ali s obzirom da smo imali svega nekoliko sati za sve odluke....Ko je mogao da pretpostavi...
Jedni su predmete vratili. Klub fotelje, sto, jedna mrtva priroda (Cveće) ulje na platnu i lampu sa roza abažurom;
Drugi su na čuvanje primili nekoliko slika, ulja na platnu: Slavsku ikonu, moje studentske radove i radove mojih kolega (neki su sada svetski poznata imena) i tri ulja koja su pripadala mojoj baki. Nazad smo dobili samo slavsku ikonu. Baš me čudi.
Nismo imali kome da se žalimo tada, a možda smo imali i važnija posla. Nisam imala niti jednu fotografiju bilo čega. Pre desetak godina setila sam se nekakvog starog VHS snimka; Pravili smo ga zbog sasvim intimnog razloga koji veze nije imao sa snimanjem stana. Kad sam ga pregledala videla sam i ono što je ukradeno. Pošto sam ja spora, ali dostižna, tek nedavno sam ga prebacila sa VHS-a na DVD, pa sa toga napravila capture, itd, itd....Film je dugačak, pa sam ga maksimalno skratila, izbacila sebe kako se muvam naokolo, montirala "kao nogama", totalno trapavo, ali on je tu samo kao corpus delicti.

Puštam sada ovu moju "poruku u boci", možda je struje odnesu u dobrom pravcu, možda neko, nekada ovo pročita, pogleda slike...I ko zna...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 07 Oct 2011 19:12:00 +0000

...ali kad malo razmislim, ovako depersonalizovan možda će se bolje uklopiti u EUropske standarde.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 06 Oct 2011 21:47:00 +0000

Ovakav blog je totalno depersonalizovan, ali mi se sviđa dizajn. Ne mogu da proniknem u to, da li mogu bar baner da postavim?

Težina lanaca

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 30 Sep 2011 21:38:00 +0000

Karamba, nema ga više na Jutjubu, snađite se...Šta da vam kažem...

Ко разуме, схватиће.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Mon, 12 Sep 2011 19:25:00 +0000

Левица убрзано метастазира у свој коначни, геноцидни облик. Њена окупација мозгова цивилизованих народа постала је болест која убија домаћина. Као када комарац прво анестетише место убода, први симптом болести је немогућност да се препозна њено постојање. А коначни симптом је изјава да проблем није комарац који сиса крв, већ што је није исисао довољно.
То је становиште комарца, израелске левице, америчке левице, левице било где. Организација попут /.../ Јевреји кажу Не, Молимо-вас-убијте-нас-јер-смо-силовали-планету-и-не-заслужујемо-да-постојимо...
Оптимиста каже да је чаша напола пуна. Песимиста вели да је напола празна. Левица каже да чаша треба да буде потпуно празна, и како вас није срамота да у њој уопште има воде. И ако у вама има ишта људског и пристојног, треба исте секунде да ту воду проспете. Ако је не проспете, криви сте. Ако је проспете, опет сте криви јер је нисте просули довољно брзо. А ако је проспете брзо, свеједно сте криви јер сте потомци људи који нису довољно брзо просули воду када су имали прилику.
Ово је ментална окупација, која само на површини има логике, а у ствари је саграђена на структури безумља. Њена сврха је да вас убеди да се убијете. Да кажете Не, или барем Можда.
Већина Јевреја неће рећи Не, али много ће их рећи Можда - пошто смо разложан народ који воли да чује обе стране аргумента, чак и када једна од тих страна инсистира да постоје савршено добри разлози да нас све побију.
Сваки уступак Не је спори пут до самоубиства. Они који кажу Можда само су обзнанили да нису вољни да се супротставе онима што кажу Не. Већ су ментално окупирани, дакле. /.../ Одбијањем да устану, пристали су да легну и препусте се најгорем. Они што кажу и мисле Можда врло су осетљиви на оптужбе за екстремизам, и воле да нађу разуман компромис. Али разумни свеједно на крају заврше иза бодљикаве жице, чекајући смрт. И ту је разлика између разума и разложности: шта вам вреди разум ако га не користите да дођете до закључка да је узалудно бити разложан према људима који хоће да вас убију?

Daniel Greenfield

SRCE POD PRITISKOM: Nole kao metafora | Ostali članci | Novosti.rs

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 18 Aug 2011 10:25:00 +0000

SRCE POD PRITISKOM: Nole kao metafora | Ostali članci | Novosti.rs

Lav stori

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Fri, 12 Aug 2011 21:02:00 +0000

Bili smo sigurni da ćemo naći sobu u malom ribarskom mestašcetu, gde smo se zaputili na blef, bez rezervacije. Bilo je sparno i vrelo kad smo parkirali auto, posle dugog puta, ispred turističke agencije. Kovrdžava crnka nam je ubedljivo saopštila, a da nismo ni rečenicu završili: No rums. Evriting ful. Baš divno. Gud for as. Naravno, nepokolebljivo smo zasukali nogavice i krenuli od jedne do druge kuće sa spuštenim tendama i to još u vreme sieste, da u sebi dokažemo crnki da greši. Sunce je već bilo blizu vrhova plavičastih brda u daljini, kad smo naišli na pretposlednju u nizu bašti koje su delovale vrlo privatno, pa smo pomislili da je crnka iz agencije ipak dobro obaveštena. Helou, rums? Eni fri rums? Iza krupne siluete na vratima šarmantne mediteranske vile, gorelo je žuto svetlo. Za stolom na terasi, na šarenoj mušemi mamila je crvena lubenica, lepa kao sa akvarela. Domaćin se očito sladio. On priđe ogradi, osmotri nas ozbiljno, odmaknuvši glavu unazad kao da je dalekovid i upita odakle smo. Odgovor mu razvuče osmeh. Jes, jes, kam in - ima! - neočekivano ubaci i poznatu reč. Mi se obradovasmo kao deca. Janis (ubrzo saznasmo ime) nas hitro uvuče u dvorište, pozva ženu odnekud sa sprata, popnu se sa nama gore da vidimo u belo okrečenu sobu sa plavim šalukatrama, muškatlama u prozorima i čistim belim čaršavima na krevetima. Ljubazno pita, da li nam odgovara. Ma, san snova, ali ne znam kako to na engleski da prevedem...Dream of the dreams, maybe...Uselili smo se u roku od pola sata i krenuli da tražimo restoran u kom bismo večerali ili neki fast fud giros, ali u bašti pod tendom, na stolu sa šarenom mušemom, pušile su se sarmice uvijene u lišće vinove loze, kajmak u zemljanoj činiji i pita od vanile. Sve kao kod kuće, osim pite od vanile, to sam prvi put probala. Sledećih deset dana, Janis nam je diskretno ugađao kao da smo njegova deca, koja inače žive i rade u tuđini, kako Janis kaže. Izbegavali smo Janisove sitne, svakodnevne ljubaznosti koliko god smo mogli, jer mu ništa zauzvrat nismo mogli ponuditi ovde u njegovoj kući. A on kao da uopšte za to nije mario. Pitali smo se kakav je to čovek Janis. Kako je moguće da postoji tako ljubazan čovek. Neodređen je bio i u vezi izdavanja pansiona; Reče, ne izdaje uvek i svakom. Pa, i to je u redu. Neka radi čovek kako želi. I tako smo divno živeli nas četvoro skoro deset dana; Zajedno smo nabavljali namirnice, zajedno se okupljali oko stola, pili kafu, jeli voće, sporazumevali se rukama, nogama, na nemačkom, srpskom i engleskom, i bezbroj puta izgovorili efharisto, Janisu i Froso. Poslednje večeri pred polazak, insistirao je da idemo na večeru u restoran njegovog prijatelja. Poručivao je dugo; Kaže, bio je konobar, nekad davno, pa zna šta hoće i kako hoće da se spremi hrana. Kaže, otišao je iz sela, baš odavde, ispred ovog platana pored kojeg sad sedimo; Tu je stizao autobus svake srede; Otišao je sa jednim koferom; Imao je sreće da se zaposli u velikom berlinskom restoranu; Dugo je prao sudove; Kad su ruke počele da mu krvare, unapređen je u konobara i tako dalje;
A onda je došla Marija. Beograđanka. Crna, lepa, zgodna; Sinuše mu oči na čas dok je to govorio; Vitka i visoka; Zbog Janisa je nosila baletanke; Zaposlila se kao kuvarica. Perfekt kuk, kaže Janis. Kad završe posao, volela je da ide na Cigane, da lumpuje; Pevala je i igrala, temperamentna Marija, a Janis je obožavao; Voleo sam je vise od zivota, kaže. Senka pređe Janisu preko lica. Mi se uozbiljismo, a i atmosfera se nekako promeni, kao da se fenjeri utuliše....Kao da Marija, nevidljiva, zauze mesto na četvrtoj praznoj stolici, te sluša i gleda svog Janisa kako o njoj priča i stvara nam ubedljive slike koje nas uvlače u priču. Radili su dan i noć, Janis i Marija. Hard džob, veri hard...Skupljali su novac i maštali o restoranu, sa pansionom, baš ovde u Janisovom rodnom selu. Isplanirali su sve detalje; Maria, moya Maria...Iznenada, klonu Janisova glava iznad stola i široka ramena zatresu mu se u dva drhtaja; Plače Janis. Rukom brzo zakloni oči i otare suze. Uze da smota cigaretu, da uposli ruke, i nastavi da priča; Gazda poslao Mariju da radi u drugom restoranu. Čekao je Janis te večeri da se vrati, a onda ga zvali iz bolnice da hitno dođe. Saobraćajka kažu. Nikome ništa, ogrebotine samo, no jedino Marija loše. Lekarima rekla da zovu Janisa, sačekala ga i izdahnula. Krupne suze, jednu za drugom upi plavo-bela salveta. Vratio se Janis kući, nije dugo čekao. Nije mogao da ostane tamo gde ga sve podsećalo na Mariju. Restoran nije više želeo. Novac je uložio u posao s maslinama. To je i njegov otac radio. Oženio Froso i rodio dva sina. Sagradio kuću na dva sprata, svakom sinu po jedan. Sad su prazni jer sinovi žive daleko. Tako u njih može da smesti retke turiste; Samo one što govore Marijinim jezikom; Da on sluša i da se seća.

100 okruglo. Hvala svima.

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 26 Jul 2011 11:22:00 +0000

Pozdravljam mog 100-og čitača koji me je zatekao nespremnu, te nemam prigodnu priču koju bih mogla postovati da obeležim ovaj momenat ;) Uskoro...

samo komentar...

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sun, 19 Jun 2011 20:54:00 +0000

Naiđem na patriotske provale i ode antipatičnog Šapera i pozli mi...
A tek pompezna najava za Vimbldon na neprevaziđenoj B92:
Novak SE VRAĆA NA TELEVIZIJU NA KOJOJ POBEĐUJE! Mis'im, stvarno!
Kako lukavo i kako bezobrazno sami sebe dovode u vezu sa njegovim uspehom, neverovatno! A kad ne prenose oni, nego RTS - onda gubi! Ma nemoj...
M-da, baš zahvaljujući vama, šlihtarama, je pobeđivao.
Kako ste VI klošari, tome doprineli?
Treba da im ispostavi fakturu za eksploataciju njegovog lika i dela , kao i obeštećenje za narušavanje reputacije.

utisak nedelje

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 31 May 2011 09:00:00 +0000

“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

Иво Андрић

Rasplet (1)

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sun, 15 May 2011 16:55:00 +0000

"Kažiprstom sam podigao obod šešira, sklonivši ga sa čela, i krenuo pločnikom do radnje na uglu bez namere da u nju uđem. Bio je to samo deo moje dnevne, ulične navigacije. Postavljao sam sebi male ciljeve tog tipa; Do radnje na uglu, do mesare, do prodavnice auto-delova, do drogerije, do pekare po hleb. Nisam video smisao u pravljenju bilo kakvih planova. Kakva korist od toga. Odavno sam odustao od planova. Nisam ih niti imao, a i da jesam, uvek bi iskrslo nešto da ih pokvari. Ne znam ni sam kako je sve počelo. Mislim da se samo jednog dana pojavila sumnja. Bez nekog posebnog razloga. Zaticao sam sebe kako je posmatram i ne osećam ništa. Ne bih mogao reći da u tome ima njene krivice. Znao sam da je to zbog štofa od kog sam sazdan. Moj unutrašnji život uvek je bio krhak i nepostojan. Sve: snovi, maštanja, ambicije, težnje, emocije, u mojoj svesti je bilo moguće u trenu razbiti kao predmet od kristala. Ne mojom voljom. Žarko sam želeo jednostavne misli. Grozničavo sam priželjkivao bar sat vremena bez unutrašnjeg dijaloga. Želeo sam minut, sekund samo, čiste i prazne svesti u koju bih, kad bih to želeo, upisao novo slovo. Možda čak ni to. Samo trenutak potpune moždane pasivnosti u kojoj bih mogao podneti čak i smrt. Verovatno ne bih ni znao da sam umro. Osećao sam umor od tih silnih mentalnih prepletaja. Frekvencija mojih moždanih talasa neprekidno je bila u REM fazi i kad sam bio budan. Posmatrajući sve oko sebe imao sam spremnu sliku prošlosti sadašnjosti i budućnosti. Od svega sam pravio priče.

Ne znam da li sam se prepuštao stihiji ili sam ipak učestvovao u odlučivanju o sopstvenoj sudbini.

Ona je, za razliku od mene, bila potpuno jednostavna, Sve je na njoj i u njoj bilo svedeno. Posedovala je iritantnu jednostavnost. Ne kažem da je bila glupa, naprotiv. Čime li sam bio zanesen, pitao sam se, kad sam pristao na njenu blizinu; Kako sam samo mogao sebi da nametnem tako stranu, udaljenu, hladnu i nemaštovitu osobu. Ali kasno je. Odmah je bilo kasno. Pokajao sam se iste noći, bio na mah od odlaska. Zavideo sam joj na toj prostoj jednostavnosti koja oslobađa grizodušja, no ipak nikad nisam poželeo te crno-bele misli, život bez ideala, besmislenu potrebu da se u svakom trenutku bude korektan, njeno kompulzivno insistiranje na objektivnosti, surovo vežbano na bližnjima.

Njena svakodnevica...Bezbrižno je tonula u san i to za tren, kao da nikome ništa nije dužna. Spavala je snom bez snova. Lice joj se u snu krivilo u antipatičnu grimasu. Tanak mlaz pljuvačke ponekad joj se cedio iz ugla poluotvorenih usta. Zamišljao sam da projektujem tu sliku iza njenih leđa, na primer, usred njenog samozadovoljnog ekspozea pred publikom, ili pred prijateljima koje je uvek nesvesno zavodila, zaokupljajući im pažnju svim raspoloživim sredstvima; Rečima, gestovima, grimasama, stvarnim i izmišljenim pripovestima, o svojim i tuđim, a prisvojenim dogodovštinama; Razmetala se, kao paunica, flertujući i sa muškarcima i sa ženama; U tim prilikama, ravnodušno sam je posmatrao kao retkog insekta. Ono što me je zaista uznemiravalo je to, što se nikad, ali nikad, nije spontano nasmejala. Glasan smeh, plač, ljutnja, ili bilo koja druga demonstracija emocije bilo koje vrste, u njoj je budila uznemirenost. Grozila se toga. S druge strane, neprekidno je trpela moja neproduktivna, zajedljiva poređenja. Nekad sam ih izgovarao, a nekad su bledela neizrečena. A i bolje da ih ne izgovaram; Mogla su da proizvedu samo duge periode tišine, ništa drugo.

Još uvek sam pravio krugove po kvartu izmišljajući sebi odredišta, ne bih li ispunio vreme do povratka. Vizuelizovao sam ono što sam želeo da se dogodi. Hteo sam da odredim tok događaja, da utičem na ishod. Razbuktavao sam sebi maštu zamišljajući ono što sam priželjkivao; Ući u potpuno prazan prostor u kojem nema ni jednog predmeta, bio bi dobar početak. Ali, to se izvesno neće dogoditi, jer sam slab i neodređen u svojim stavovima i zahtevima. Sada plaćam cenu za to. Statiram, razzglobljen kao istrošena, klimava marioneta; I kao da sedim u mračnoj sali sa ljudima koje ne vidim, ali čije prisustvo osećam, pogleda zakovanog za filmsko platno na kome se smenjuju slike..."

Margaritas ante porcos

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Thu, 14 Apr 2011 17:23:00 +0000

Prvo je beogradska redneck masa koja sebe drži vrlo velegradskom, kosmopolitskom i europskom izašla na ulicu zbog plemenitog poriva; Kad su ih fotoreporteri zaustavljali po centru, govorili su sami za sebe (vrhunac primitivizma) da su eto, taaako fini, zahvalni, da oni znaju šta je red, pa kad ti jedna (vrlo suptilna) nacija pokloni milione evra, pošto si ti siroma' pa nemaš kintu da vratiš poklon istom merom, onda treba da praviš cirkuse po ulici, da skrećeš pažnju na sebe kao bela mečka koja igra, sve dotle, dok ne obesmisliš celu stvar i dok ne zaboraviš čak i za šta se zahvaljuješ i otkud ti na ulici i da li se zahvaljuješ i ko kome tu treba da se zahvali, i kad je vreme da prestaneš da sereš.
Upravo to se desilo kad je ~~krdo marve~~, pardon, velegradskih baba, deda, raznih ženturača, klipana i prostačina počela da se gazi i divlja otimajući se za (suptilne) trešnjine sadnice, poklon - poklona (suptilne) nacije koja valjda već više nije mogla da izdrži ogavno proseravanje po ulicama koje traje sporadično već skoro mesec dana; (Pitam se da li su to roditelji, babe i dede onih mladića koji su "divljali" na demonstracijama jesenas, ili su to neki drugi koji su te momke pljuvali i tražili linč? Zar nije i njih trebalo privesti, pa razbili su staklo od autobusa i takođe jednoj ženturači koja se tu s njima otimala, nagnječili glavudžu?)
Koliki su cirkus napravili, govori odluka japanske ambasade da se upornim solidaristima nešto pokloni zauzvrat! Opet SUPTILAN način da ti neko istinski FIN kaže, e, dobro je, dosta ste se solidarisali, nemamo više ništa da vam damo, jer sada imamo važnije stvari o kojima treba da razmišljamo. Jedno je iskreno se solidarisati i onda umuknuti, a sasvim drugo prostačiti se i stalno skretati pažnju na sebe i svoje solidarisanje koje u jednom momentu pređe u odu samome sebi - vidite nas! Mi se solidarišemo! Mi se solidarišemo! Napeli smo se, pa ćemo puknuti od solidarisanja kao naši Japan baloni koje smo eto, naduvali da svi vide kako nama nije teško da odvojimo novac za balone, jer eto, njima je tako teško, pa naravno da mi možemo gumene balone da naduvamo, pih sitnica, jer mi smo Veliki, nesebični narod; Ipak je to prava sitnica naspram onih miliona koje smo prigrabili (i sad ko zna gde su, u džepovima velikih zverki, naravno)
Kad smo kod miliona, ista ta redneck masa koja se tukla oko sadnica tresnje, sada šalje SMS poruke koje teku kroz kairon u raznim emisijama, sladostrasno ih čitaju i vrednice na B92, i svi se biskaju oko toga kao giboni u doba parenja; Ijao što volim kad su tako složni; A složni su oko toga da je Svetlanu Ražnatović trebalo čerečiti i žigosati vrelim gvožđem, nataknuti je na kolac, odrubiti joj glavu, politi katranom i uvaljati je u perje, pa naterati da trči kroz Beograd; Mislim, sve to drugačijim redosledom, da bi na kraju ipak mogla da protrči, al' sa glavom. Zašto? Zato što je pokrala lovu iz fudbalskog kluba, priznala je to i hoće da vrati tu lovu; ALI NE, NE MOŽE, masa hoće kao i uvek ne samo ono što presudi naš pacerski sud, jer sudije i tužioci pojma nemaju, već hoće da joj se krvi napije. Nema veze što drugi pokradoše državu, ej, DRŽAVU bre, ne oni hoće da krv poteče, da strpaju neku pevaljku u zatvor (mislim da neće ni to, mislim da žele da umre ili nešto slično) pa da reše SVE SVOJE PROBLEME. Ti koji je pljuju su je u zvezde kovali i na njima je besno zarađivala. Sada više nema ni jednog fana? Ma nemoj, a gde su? Dobili su spisak onoga o čemu smeju da misle, govore, pevaju.
Pa šta drugo i da očekuješ od takvih koji se tuku do smrti oko 1000 trešnjinih sadnica?
Mogu sebi one ždralove što su nizali, da zadenu, seljaci prostački, ja od njih ne bih ni oraj uzela.
A pevaljka baš nek' ne vrati ni to što je rekla da će vratiti. Eto vam sad.

Tinejdžerska posla 2

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Tue, 12 Apr 2011 21:28:00 +0000

Prilika je za dobru ocenu iz geografije. Treba da se napravi kolaž-panel sa izabranim tekstovima o jednom mestu u Bačkoj i sa malo fotki. Selo je poznato, imam dosta podataka, nudim se da pomognem. Pristaje. Odrađujem sve momački u fotošopu, isecam tekstove, montiram ih, izvlačim najzanimljivije delove, štampam fotke, utrošim na to dobra tri sata. Ona ga sutradan ostavi ispod klupe. Ja pitam: Jes' ti normalna? Pa kako si mogla da budeš tako zaboravna? Pa eto - zaboravila sam ga i šta sad? Kaže ona prkosno; Pa ništa rekoh, samo, baš sam se namučila, lepo je izgledalo i izvini što to moram da ti kažem, ali besna sam! Kaže: Izvini; Ma, naći će ga tetkice, pa će mi ga sačuvati. (Ja: Grom i pakao! Grom i pakao!)

pola zmija - pola đevojka

noreply@blogger.com (Тања) — Mon, 04 Apr 2011 09:46:00 +0000

Ne znam da li ste nekad videli izraz lica homo sapiens mužjaka neposredno nakon što upozna nasrtljivu i pohotnu homo sapiens ženku...Ako jeste, videli ste isto što i ja: blentavi, čežnjivi pogled kroz trepavice, poluzatvorenih kapaka, osmeh razvučen od uva do uva sa ili bez prikazivanja zubala, ruku skrušeno prebačenih u krilu i glave nakrivljene na jednu stranu. Ženka, s druge strane, ima savršeno pribrani izraz lica, krećući se ispršeno i istrćeno; Pogled joj je usredsređen na žrtvu, a ramenima i laktovima pravi sebi mesta na koju god stranu da krene, te čitava njena pojava ostavlja utisak nakostrešene kvočke koja konstantno svima okreće leđa stvarajući štit oko lovine, dok u isto vreme pokušava da zadrži ležernost. Ako se spotaknete o nešto i padnete u njenoj blizini, to nije slučajno - to je sigurno klip za peti točak, za šta ubrzo počne da vas smatra, pošto za nju izgubite svrhu postojanja nakon što je markirala žrtvu.
Te žene, ili bolje rečeno ženke koje izazivaju grimase u mužjaka s početka priče (izazvane poremećajem hormona usled ispuštanja mošusnih isparenja) podsećaju na kobre, a ponekad na pirane ili barakude, zavisi od načina tretiranja žrtve. One kao da barataju nekakvim nervnim otrovom, pošto su u stanju da žrtvi zaustave ili privremeno parališu sve misaone procese. Nedavno sam imala priliku da posmatram jedan slučaj kobre na delu, a kasnije i omamljenog humanoidnog mužjaka; Sve se dešavalo takvom neverovatnom brzinom da nisam primetila ni jedan pokret, a sirotan je već bio u nokdaunu i balavio o njenim proporcijama. Toliko je bio kontaminiran da je batrgao još samo nožicama sposoban samo da miče usnama, tek toliko da mi saopšti sretnu okolnost. Dok mi je pripovedao događaj od pre jedva dvadesetak sati, nisam mogla čudom da se načudim gde mi se tad dedoše oči i mozak - da ih nisam bila zaboravila na klaviru?! Nisam mogla čudom da se načudim kako to da ništa nisam primetila...
Za razliku od njega, koji mi se obratio čak i tako oštećen, od nje više nema ni traga ni glasa; Nestala, isparila...To su one koje misle da se svet vrti zbog njih i sve je zbog njih. Ostatak populacije drugog pola treba koristiti za ovakve i slične situacije ili u slučaju proširenih aktivnosti oko detektovanja i odabira potencijalnih meta. Obrazac: visok, crn, markantan i situiran (ne mora biti, a često i nije recipročno s njenim kvalitetima - naprotiv, obično guzate gaborke iz provincije šetaju dobre frajere, a ostatak bace u koš. Gaborke uvek moraju da ulože dvostruko više napora da bi bile primećene, iz očitog razloga. S godinama postaju pravi predatori. Ako se dogodi da u klopku upadne nečiji muž ili momak, skandal ionako ne traje duže od tri dana, big dil...a prijateljice joj ionako ne trebaju, pa im se ne pravda - jednostavno i njih šutne u koš.
Jednocrevi.

Izlazak

noreply@blogger.com (Moj tzv. život) — Sat, 19 Mar 2011 15:31:00 +0000

Samo je odjednom došla i pitala me da li se dobro našminkala; Crvene lampice mi se sporo pale, no jedna ipak zatreperi: Zašto li se šminka?! U stanju mog konstantnog "nedostatka stava" u takvim trenucima, ustručavam se da je pitam zbog čega se našminkala, samo da ne izazovem raspravu;
Bože, pa idem u pozorište, reče mi u prolazu, kao da sam ja to nekako mogla da znam. No, ok; Prešla sam preko toga, rekla sam da se zbilja lepo našminkala, birajući reči, vešto opet izbegavajući konflikt, bojažljivo trčkajući za njom u kupatilo (naravno, to "bojažljivo" se trudim da zamaskiram u samouvereno i sigurno) U pozorište ide sa Ivom i ostalom decom iz razreda, pa sam pitanje "kad se vraćaš" ostavila za kasnije, telefonom - da ne izazovem kolutanje očima ili šah-mat odgovor: Ne znam, javiću ti, posle koga više nemam manevarskog prostora. Pitam "veselo" (da ne provociram) Šta ćeš da obučeš? A sve da bih predupredila tanku majicu na golo telo i tanku jaknu, pa rekoh, da počnem na vreme sa sugestijama dok još može nešto da se izmeni; Možda teget kaput?? Pitam puna nade, jer taj kaput voli, otmen, preppy, mornarski klasičan kroj, lepo joj stoji; Daaa, viče, obradovano. Uuu, super, mislim, bar će da se utopli; Idem nonšalantno gore, da perifernim vidom nadzirem oblačenje i zatičem je kako bulji u moj orman spremna da strgne s vešalice nešto od mojih stvari; Naravno, strepnja mi se obistinjuje: Izvlači moju tanku krem majicu sa malim karnerićem na izrezu, navlači na golo telo i teši me - e, dont vori, staviću ću šal! (Čuj, staviće šal! U tom slučaju možeš izaći i u kupaćem i japankama...)I to je sve što sam do tog trenutka uspela da izdejstvujem. Bolje išta nego ništa.

Kreće. Bar ću imati malo vremena da sredim nešto po kući i da operem kosu. Pravim i večeru, koju je izbegla odlaskom. Whatever.

Gledam tv, pa po peti put započinjem film na dvd-u, pa ustanem da operem jednu šoljicu, pa se opet prebacim ispred tv-a....Nisam koncentrisana. Vreme je da počnem da brinem. Devet je, a otišla je u 6.15. po drugaricu; Šaljem poruku: Jesi ok?. Ništa....Da zovem...??...Ili možda još malo da sačekam...?...Sačekaću. Zovem u 9.06. Ne javlja se.... prekida poziv. Možda traje predstava..... Razmišljam..... Razmišljam..... Idem da pušim...... Pravim razna scenarija..... Mašem iznad glave da ih rasteram..... Ponovo zovem u 9.38. Javlja se (kratko olakšanje): Žamor glasova... u Meku je, jede...Dolazi kad jede. Ok. Sledeći put zovem u 10.28. Slatkim glasom: Gde si Mico? Kad dolaziš? Hoćeš da dođem po tebe? Ne, ne treba, sada Ivini roditelji dolaze po nas pa ćemo prošetati. Ok. Zove za tri minute: E, aj ipak dođi kontam da ću se smrznuti, a?

Evo me stižem, čekaj me kod "Teatra"....Huh. Olakšanje.