Diary

Podcasting - internet čarolija

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 10 Jan 2012 21:21:00 +0000

Danas me moje mezimče ( nepunih 13 ) iznenadilo svojim poznavanjem internet čarolija :)

Izdeklamovao ko ja nekad pesmicu Svetom Savi u crkvi :)

Pa, da i ostaloj deci prenesemo:

Šta јe podcasting?

Podcasting omogućava svakom ko to želi, da uz malo truda i sredstava, publikuјe putem veba sopstvene multimediјalne sadržaјe. Braјan Rasel, koјi јe počeo da emituјe svoј program u avgustu 2004., rekao јe: "Za to su Vam potrebni јedan mikrofon, nešto što će snimiti glas i pristup Internetu".

"Podcasting" јe kovanica u koјoј su spoјene reči "broadcasting" (emitovanje) i "iPod". Sam termin može da prevari, јer ni za podcasting, ni za slušanje podcast-a niјe neophodan iPod, niti bilo koјi drugi prenosivi uređaј.

Adam Kuri јe u leto 2004. napisao program "aјpoder" (ipoder) koјi automatski snimljeni materiјal prebacuјe u mp3 faјlove. Ovaј program јe pokrenuo lavinu, i vrlo brzo su slušaoci mogli da na mreži pretražuјu hiljade podcast-a.

Potenciјali ovog načina distribuciјe informaciјa su ogromni, na šta nam ukazuјe njegov ubrzani razvoј.

Kolumnista Dok Sirls počeo јe 28. septembra 2004. da prati koliko "hitova" Google pronalazi za reč "podcasts". Očekivao јe da će za godinu dana taј broј dostići hiljade možda čak i milione. Posle samo devet meseci taј broј јe dostigao 10 miliona!

Za praćenje podcast-a možete koristiti program Јuice.

Svečani doček 2012.

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 10 Jan 2012 21:15:00 +0000

the best meals I've ever...

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Mon, 26 Dec 2011 00:48:00 +0000

Leto 2012. - pripreme gotove !

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Wed, 01 Jun 2011 02:14:00 +0000

Moj mali beli pas

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 05 Apr 2011 10:00:00 +0000

Ovo slušam već danima:

O stvaralačkom vaspitanju

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Sun, 19 Dec 2010 22:26:00 +0000

ПОД ЛУПОМ:

КАКО ВАСПИТАВАТИ ДЕЦУ

Подршка – да, казна и награда – не
Није добро поткупљивати децу за испуњавање обавеза, јер малишани заштићени од рада и реда постају лењи, неваспитани и емоционално нестабилни. Како их извести на прави пут?

(фотодокументација "Политике")
Зашто су млади постали непристојни, бунтовни, непослушни, сурови понекад и пуни неразумевања за све око себе? Да ли би их батина, она из раја, довела у ред, да ли те своје лоше особине носе из куће или су криви сви осим родитеља? По свему судећи, проблеми, ипак, потичу из породице.
Милица Новковић је томе посветила и књигу „Породични буквар” и по речима професора др Владете Јеротића представила модел другачијег васпитања, такозваног стваралачког васпитања. Стереотипан принцип кажњавања и награђивања детета заменила је моделом стрпљивог разумевања и објашњавања, опраштања и исправљања дечијих грешака. Тако се у малишану подстиче стваралачко језгро са којим свако здраво дете долази на свет.

– Дете које поткупљујемо за сваки начињен корак постаје похлепно, јер све ради из интереса. Дете које кажњавамо „одузимајући” му обећано постаје агресивно, а оно презаштићено од рада и реда постаје лењо, несавесно, неваспитано и емоционално нестабилно – став је Милице Новковић, која се залаже за начин васпитања без казни и награда, настао у Србији 1932. године. Његов творац је педагог проф. Петар Савић у делу „Нова школа”, а Новковићева га је, као професор књижевности, 25 година примењивала. После смрти свога учитеља, Милица је отворила приватни вртић и схватила да се принципи стваралачког васпитања могу применити и на породицу.
Потребна је само добра воља.

Виртуелне гувернанте

– Негативни ТВ садржаји, агресивне игрице, агресивна музика, филмови, писани медији... постали су истински васпитачи наше деце, зато је данас тако тешко васпитати дете. Савремене маме своје малишане стављају пред екран и пре него што почну да седе. Деца снажно акумулирају све понуђене садржаје и врло брзо долази до злоупотребе имитаторског облика учења, после чега дете почиње да усваја сумњиве вредности. Виртуелно постаје стварно – примећује наша саговорница. Једном речју: изостављање „плишаних” казни је најважнији принцип стваралачког васпитања и његова суштина.
Да ли је традиционалној породици било лакше васпитати дете и створити од њега доброг човека?
– Постојала су јасна правила која су диктирана са врха породичне и друштвене пирамиде. Породица је васпитавала децу на вредностима које је постављало одређено друштво. Знало се да је отац био „на врху” пирамиде и одређивао шта се сме а шта не сме. Батина је била намењена свима који су кршили постављена правила. Други васпитни модел је био лепа реч. Дакле, милом или силом дете је морало да поштује прописано. Није било лако детету, али смо као резултат имали особу која је поштовала родитеља, учитеља, која је радила, учила, живела у релативном складу са породицом, друштвом и природом. Било је и насиља, али не оволико колико га има данас – тврди Милица Новковић.

Шта се догодило савременој породици?

– Живот и рад су постали лакши, а пословична батина је законом укинута. Мислило се да је довољно укинути батину, увести демократију, донети сјајне принципе о правима детета, човека и жене и да ће се догодити процват човекове свести. Нажалост, уместо духовног раста, уместо човечне комуникације, међу људима је све више насиља. Много је болести зависности, економска и морална криза су закуцале на врата људи целог света. Испоставило се да је савремена породица ауторитарнија од традиционалне – примећује Милица Новковић

– „Плишани” васпитни модел је препрека на путу духовног раста, главни узрок проблема, непрестане напетости и потребе за агресијом, цигаретом, алкохолом, дрогом, лењошћу, криминалом, скупљањем новца који нам пружа илузију моћи и сигурности, непрестаном променом партнера и упражњавањем секса без љубави – истиче наша саговорница.

Сви ауторитарни, могло би се рећи диктаторски модели, стари су колико и човек и ту нема ничег новог, али „награду” традиционална породица није препознала, зато што је није примењивала. Никакве разлике нема између класичне батине и плишане казне и награде. Све је принуда која зауставља унутрашњи раст, додаје.

– Човек је биће које се рађа са клицама љубави, радости, доброте, са клицама емоционалне, и сваке друге интелигенције, са позитивним потенцијалом, са потребом да живи здраво, да ради и учи из љубави. Дакле, постоје сви услови да се целокупни унутрашњи потенцијал сваког детета, сваког човека развије до максимума. А то је могуће без казне и награде, у одсуству дресуре – каже наша саговорница. Њен савет родитељима је да укину казну, награду, презаштићивање, вербализам и контролишу шта њихова деца гледају на екранима и полако ћете имати хармонију у односима, мир у дому. Дете ће учити, радити и живети на принципима доброте и љубави.

Али шта уместо казне и награде?

– Није лако ослободити се ауторитарног модела. Вешто се прикрио под плаштом нових васпитних средстава, заварао је човека, тако што га је ослободио батине. О томе пишем у свом „Буквару” који је први пут штампан 1999. Родитељи су говорили да је намењена младим родитељима и деци која су још на своме извору. А шта да радимо ми који смо већ „испустили” своју децу? Тако је настао 2005. године наставак књиге. Сад пишем „Љубав, не рат”, књигу у којој сам принципе стваралачког васпитања применила на полове, на вртић и школу, и на друштвене институције.

Своја сазнања Милица је проширила и на друге дисциплине: одржала је више од 1.000 бесплатних предавања и семинара широм Србије, Црне Горе и Словеније. Основала је и Удружење грађана „Стваралачко васпитање” са циљем да ауторитативну свест савременог човека трансформише у љубав и доброту.

– Парк Џае Ву из Кореје говори о пет изворних, заштитних емоција, а ја о пет ауторитарних васпитних модела, које сам повезала са тим изворним емоцијама и добила одговоре шта се дешава на емоционалној, шта на менталној и физичкој равни уколико истрајавамо на „плишаним” моделима. Сасвим је природно да дете има нагомилану радост ако га награђујемо за сваки начињени корак, али то води у хиперактивност, јер непрестано смишља чиме би нас условило. На менталном нивоу изворна жеља се криви до похлепе, а на физичком страдају срце, крвни систем и танко црево. Још је страшније када дете уђе у стање без жеља и тада иде у депресију – објашњава наша саговорница.

Техника коју родитељима показује на семинару подразумева да и деца учествују. Проблеми настали као последице „плишаних” метода отапају се и цела породица креће путем, на којем су „контролори” љубав и доброта. На том путу нема злоупотребе слободе, нема анархије.

– Стваралачко васпитање чува здравље свих чланова породице. Његови принципи су у складу са принципима Светске здравствене организације која наглашава да се здравље се ствара тамо где људи живе, воле, раде и где се играју. Био бих веома задовољан као човек и лекар када би се овај хумани програм примењивао широм земље – истиче др Александар Крстић, педијатар, професор на Медицинском факултету у Новом Саду.

..............

„Плишани” метод

Пет непожељних „плишаних” метода васпитавања деце, које би по мишљењу Милице Новковић требало што пре заборавити, јесу:

• блага принуда
• позитивно условљавање
• превелика заштићеност
• вербализам (усмена критика)
• злоупотреба имитаторског облика учења (поистовећивање са лошим примерима са телевизије и других медија)

Вруће, хладно

Најгоре пролазе деца родитеља који комбинују стваралачко и ауторитарно васпитање. Када су нервозни, уморни, кажњавају и награђују, допуштају им да играју најгоре игрице, а када су добро онда су стваралачки. Када таква деца дођу у вртић, у школу, деца искривљене свести ће их препознати и учинити све да их преведу на своју страну. Тако и бива јер како деца расту више верују групи, него породици.

Ако неће да једе – не мора

Последице погрешног одгајања се постепено отапају, на родитељима је само да не одустају од укидања „плишаних” метода, речи су Милице Новковић. Нарочито је то сликовито кад су у питању искривљене потребе детета за храном.
– Ако сте дете награђивали за сваки поједени залогај, обећавали чоколаду, пустали цртаће, причали му приче да би појео макар два залогаја, трчали за њим по дворишту, у бесу га и ударали јер пљује и прља и себе и вас... оно вам касније узвраћа тиме што не само да више неће да једе без казне и награде, већ неће ни да поспреми играчке, обуче се, заспи... Зато – нема насилног храњења. Безусловно чекање је битан принцип стваралачког васпитања.

Од породице до колектива

Данас су се у наше односе, уметнули „плишани”, спољашњи васпитни модели. Зар мобинг на радном месту није заправо ауторитарна комуникација у коју је уметнута „плишана” принуда? Друштво делује као секундарна породица чији су модели усвојени у примарној породици.
– Када се срушила ауторитарна пирамида, са врха породичне и друштвене пирамиде пао је и мушкарац, а жена и дете се боре за власт и за сам врх те непостојеће пирамиде. Дошло је дo замене вековних улога – подсећа Милица Новковић.

Славица Берић
објављено: 19.12.2010.

IZVOR : Politika.rs

Više o porodičnom bukvaru na stranicama:

http://www.porodicnibukvar.org.rs/index.html

Ocean Gypsy

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Mon, 29 Nov 2010 23:38:00 +0000

my favorite music
http://ping.fm/o0qKj

film meseca januar 2010.

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Mon, 25 Jan 2010 21:49:00 +0000

e nasmejah se...konacno...malo...

o tome kakve filmove gledamo, sa rekama krvi, zla, horora, hiljade mrtvih...ima previse napisano, pa necu ni spominjati, osim da se obradujem bar ponekad, kad natrapam na neku komediju ..ova je bila bas, bas :)

Video : Should she let dying ex-husband see son?

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 19 Jan 2010 20:58:00 +0000

Should she let dying ex-husband see son?
Jan. 19: Victoria Rosner's ex-husband walked out on her and their unborn son while she was pregnant. She speaks with TODAY’s Natalie Morales about the decision that confronted her when her dying former spouse asked her to let him forge a relationship with their son.

Today show

http://today.msnbc.msn.com/id/26184891/vp/34934093#34934093

Could I Forgive Him One Last Time?

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 19 Jan 2010 20:48:00 +0000

This story left a very large impression on me!

Modern Love

By Victoria Rosner

updated 8:37 a.m. ET Jan. 19, 2010

NYT: Should I let my son meet his dying

dad?

A mom must decide if her child can handle the love and loss of his father

One morning not long ago, as I was dropping off my son at preschool, his teacher beckoned me over for a private chat.

A flutter passed through me. What had happened? Had Judah been overtickling other children again? Throwing graham crackers?

Turning to me with a sober cast, John laid it out: “Our classroom fish died yesterday. I don’t think it’s a good idea to ignore it, so I plan to bring it up in our class meeting today. I thought you, of all people, should know.”

His concern wasn’t Swimmy, wonderful as he was. John knew death was a tender topic for Judah. A year earlier, Judah’s father had gone to the doctor for what he thought was sciatica but turned out to be cancer that had metastasized to his bones. He was 51 at the time; Judah was 2.

But that’s only part of the story. Until the time of the diagnosis, Judah and his father hadn’t seen much of each other. Sometime between Judah’s conception and delivery, his father decided that he couldn’t be married anymore, not to me, he said, and probably not to anyone.

In Texas, where we were living, it turned out to be illegal to divorce your wife while she was pregnant. So although he filed for divorce during my seventh month, we were still legally married on the day Judah was born, which also happened to be the day before our 10th wedding anniversary.

He was there for the birth and dropped in on us for visits, but a few months later I moved back to New York City, where my family lived. I felt like someone who had survived a tornado: miraculously, I was able to leave the destruction behind me. Judah, knowing nothing of his chaotic origins, was a sweet and placid baby. I loved wheeling him up and down the streets where I’d grown up.

Two years later Judah’s father remained in Texas and I was still in New York. After finding out about the cancer, though, he called me. I hadn’t heard his voice in a while, and it sounded strained. I expressed sympathy about his illness, but that wasn’t what he wanted to talk about.“I need to ask you something,” he said. “You are totally within your rights to say no, but I hope you’ll at least listen to me. I had always planned to have a relationship with Judah when he was a little older, but now I don’t know if that can happen. I want to start seeing him more, as much as I can, right away. I don’t have money for New York hotels, so I’d like to stay with you or your mother when I’m in town. During chemo I might not be able to travel, but I’d like to talk to Judah on the phone every night. And maybe have you bring him to visit me.”

In some ways, this was what I’d longed to hear since Judah’s birth. Though I knew we would never be a family, I still hoped that eventually Judah would have a relationship with his dad. And it wasn’t just for Judah. I had never anticipated single motherhood and longed to share the travails of preschool and potty training with my son’s father.

Maybe now Judah and his father could have a relationship and I could have a partner in parenthood. And if his treatment was successful, father and son could have a future together. Whereas if I said no, the door might close for good.

That was my first thought. I also had to consider that the worst might come to pass, in which case I would have exposed Judah to significant and avoidable pain. Right now, he didn’t know his father; any loss would be abstract rather than personal. But what if he came to love his father, only to lose him? This had the makings of either a miracle or a tragedy; it was hard to predict which.

I queried friends, relations, professionals: What would you do? The responses were mixed. A friend said: “How could you let him back after what he did? He doesn’t deserve to know his son.” My mother said, “How can you refuse what might turn out to be a last wish?” And my therapist just said, “You’ll know the right thing to do.”

I found myself thinking about what I would say to an older Judah, long after his father had died. That Judah would have a lot of questions about a man and a relationship he couldn’t fully remember. If the day came, I knew I would want to have stories to tell of the two of them and pictures to show. I suspected that the grown-up Judah, if given the choice, would want to have known all he could of his father.

Deep down, I also wanted to give Judah’s father, who was for many years my loving and beloved husband, the consolation he now needed. I shelved my indignation about the way he had opted out of Judah’s life. Though he had left me in the lurch when I was at my most vulnerable, even then I had felt more pity than anger. He walked away empty-handed, while I had Judah.

I said yes. And so their meetings began.

He would fly east and stay with my mother for three or four days. The chemotherapy was immunosuppressive, so he and Judah mostly stayed in the apartment, doing 2-year-old stuff: singing, snacking, tickling. Two sandy-haired, stocky, brown-eyed guys, rolling around on the floor.

He called me from the airport after the first visit and said: “He is the most incredible child that has ever lived. Do you realize that?”

I said I did. I hung up feeling as if I’d been handed a gift. For the first time I felt he was speaking to me unequivocally as Judah’s father, and that we were joined in our love of our amazing son.

Over the next few months, we watched as “Daddy” lost his hair and grew weaker. He was taking large doses of morphine but still frequently winced in pain. Judah was solicitous, managing to curb the bouncier expressions of his personality when around his father. Once I heard him ask, “Daddy, are you sick?” and heard the reply: “I’m fine. And I’m going to get better.”

I squirmed. I knew it was what he needed to say, but I wasn’t sure it was what Judah needed to hear.

Ten months after the diagnosis, the hospital called, telling me that it didn’t look good. I sat down with Judah. “Sweetheart, Daddy’s very sick and I’m afraid he might die.”

Distress filled his eyes. “I don’t want Daddy to die. I want to see him.”

“I don’t want him to die, either. I’m going to go to the hospital now and I’ll tell him what you said.”

He was in a coma when I arrived, but I held his hand and did tell him. I sat there and talked to him as Judah’s fellow parent, about plans for our son’s future, though I knew he probably couldn’t hear me and certainly couldn’t answer.

He died two days later. Judah was angry and sad at the news, but mostly uncomprehending. He kept asking when Daddy would stop dying and come back to us. And it was my miserable task to tell him “never” and witness his disappointment. I felt as if his grief was my fault. And in a way it was. I had opened the door.

Now 3, Judah still doesn’t believe in forever and keeps trying to find a work-around for death. “Maybe Daddy is at that hotel where I saw him once? Maybe he’s in California?” He’s frustrated that he can’t see his father, though one night when he was lying in bed I told him he could talk to him whenever he likes.

He was quiet for a moment and then called upward, “Daddy, how are you? Is it dark where you are?”

Judah’s memories of his father may fade, but for now he enjoys them. Every time he passes a McDonald’s he says, “I went there with my daddy, right?” Or when he plays with a favorite toy: “My daddy gave that to me, right?” He has his paternal memories to cherish and I have my co-parental ones. Neither of us would have wanted to forgo them.

When Judah isn’t trying to knock down the daddy problem, he often talks philosophy. He says casually to a friend of my mother’s, “You know, we’re all going to die.” He wants to know the feasibility of the two of us dying together. “I’m going to come see you when I die,” he tells me. A budding scientist, he asks about what people’s faces look like when they die and where they go. I say I don’t really know.

I assure him that he and I won’t die for a very long time. Once, he heard me on the phone to a girlfriend exclaiming, “I could have died then and there!” and he went white.

“Mommy, don’t say that,” he shrieked. “Don’t say that!”

I wondered how Judah would react when he heard about Swimmy’s death and asked John to let me know. A few hours later he reported that when he told the children what had happened, one volunteered that her grandmother had died. Another said he had a fish that died, a very old fish. The class agreed that Swimmy had been an old fish, too. And Judah said, “My daddy died.”

Later, another child approached Judah and asked in a worried voice, “Your daddy died?”

Judah nodded.

“Does that mean he’s not coming back?”

Judah put his hand on the other child’s shoulder. “Yes, but it’s O.K.,” he said. “I’m alive. You’re alive. Want to play?”

This story, "Could I Forgive Him One Last Time," originally appeared in The New York Times.

Parenting

Pencil boy: The internet introduction, chp.1

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 22 Dec 2009 01:33:00 +0000

Pencil boy: The internet introduction, chp.1

Svako društvo je malo šizoidno

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Tue, 12 May 2009 12:04:00 +0000

Preporučujem

Intervju: Vladislava Vojnović

Objavljeno: Pon, 04. 05. 2009. 14:49

SVAKO DRUŠTVO JE MALO ŠIZOIDNO

Testiranje Seesmic - plugin za video komentare za wordpress

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Thu, 16 Apr 2009 00:47:00 +0000

eto, u sitne sate testiramo Seesmic :)

Odavno je veoma lako i jednostavno, na bilo kojoj blog platformi, dodati video unutar posta. Malo teža situacija je sa dodavanjem video opcije komentarisanja.

WordPress je i tu u prednsoti u odnosu na druge platforme, zahvaljujući brojnim plug-in dodacima koji mu proširuju funkcionalnost, a za i za video komentare imamo odlično rešenje u viduSeesmic plug-ina koji nam donosi najjednostavniju moguću funkciju video-komentara prekoSeesmic video servisa.

Ono što je najbolje, Seesmic plug-in omogućava da na vaše postove komentare u video formatu šalju i anonimni, neregistrovani korisnici na ovom servisu. Slažem se za Vladimirom da ovavideo funkcija unosi na blog i blogosferu mnogo prisniji, ličniji i direktniji odnos, te da predstavlja jedan od pravaca razvoja budućnosti blogovanja.

Ukoliko imate kamericu, probajte video-komentar na ovom blog-zapisu ;)
dugme link se stavlja ispod forme za komentarisanje

Tekst preuzet od Gorana Aničić

Bajka i kriza

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Wed, 15 Apr 2009 12:58:00 +0000

Razmišljam danas da li deca znaju šta znači reč kriza i izguglam pitanje.

Sve je počelo od sopstvene krize - kako ćemo provesti Uskršnji raspust- nikako od moralne, tu smo uvek u ekstra raspoloženju, jer od svakog lošeg ima gore, pa udri u šalu na račun lošeg, po sistemu : ko zna zašto je to baš tako dobro. Da nije tako, sada ne bih ovo pisala, nego bismo šetali u prelepoj okolini dvorca Fantast u Bečeju, gde smo planirali da idemo, a sad cvrcc, odložili za bolja vremena. Pogledali smo dvorac na netu, maštali kako baš sada šetamo tamo i onda odlučismo da čekamo dobru vilu. Onu sa čarobnim štapičem. Ne baš da nas teleportuje tamo, kako je moj mezimac rekao, nego kad mama pogleda žiro-račun, zine :O), i kaže - divno! Objasnih mu da će dvorac biti na istom mesecu i sledećeg meseca, pa i godina...a mož' i da se preselimo u Bečej, na godinu dana, i eto ...uvek ima rešenje...

Ali, pošto krenuh u priču od krize, Čika Gugl mi izbaci jednan tol'ko dobar file , da reših da ga podelim sa vama, a i sebi da sačuvam, da ga čitam kad-god me spopadne kriza. Od krize samo postajemo pametniji, zar ne?

Fajl je ovde. Pa, ako vas interesuje, pročitajte do kraja, jer početak nije dovoljan ...ako i odustanete, jednog dana možda se vratite da dovršite čitanje... priznajmo, svi ponekad padnemo u krizu. Iz teksta vidim koliko vrsta krize ima, pa ko-velim, strefi nas bar neka nekada.

Pismo mužu

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Sat, 11 Apr 2009 10:46:00 +0000

„Dragi mužu, Šaljem ti ovo pismo u lažnoj koverti od neke kompjuterske kompanije, da bih bila sigurna da ćeš ga pročitati. Molim te oprosti mi prevaru ali mislila sam da bi trebalo da znaš što se dešava u kući u poslednje dve godine od kako si kupio taj kompjuter. Deca su dobro. Marku je sedam godina i nacrtao je portret cele porodice. Tako bi bio ponosan na njega da samo vidiš kako je tebe nacrtao. Stolica i vrh tvoje glave, otpozadi, izgledaju vrlo realistično. Maja je napunila tri godine ovog maja. Još uvek je presrećna što si bio sa nama tokom njenog rođendana. Kaže da joj je to bio najlepši dan, iako je padala kiša i nije bilo struje.

Ja sam takođe dobro. Ofarbala sam kosu u plavo, prošle godine. Moj šef se brine o mojoj karijeri i postao je jako dobar porodični prijatelj. Kad sam primetila da ti ne smeta da usisavam oko tvoje stolice, shvatila sam da je održavanje kuće postalo mnogo lakše. Kuća dobro izgleda. Nisam sigurna da si primetio da sam okrečila zidove prošlog proleća.

E, dragi moj, moram ići da se pakujem. Moj šef nas vodi na more. Zaposlila sam čistačicu da se brine o tebi i o kući dok nas nema. Doliće ti kafu, doneće ti hranu za sto, baš onako kako ti voliš. Nadam se da će te se ti i tvoj kompjuter lepo provesti dok nas nema. Marko, Maja i ja često mislimo na tebe. Pokušaj i ti da nas se setiš dok resetuješ kompjuter. S ljubavlju, tvoja žena. „

Lečenje ljubavlju

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Fri, 10 Apr 2009 11:25:00 +0000

Naiđoh na ovaj interesantnan tekst, napisala Ljiljana Sinđelić Nikolić , pa , reko', hajde da ga podelim sa vama. Kada je ljubav u pitanju, redovno ne mogu da odolim :)

Elem, lečenje ljubavlju poslednjih godina postaje sve popularnije. Naziva se još i hagioterapija, terapija duše, povratak Bogu i prirodi.
Hagioterapija potiče od grčkih reči hagios – svet i therapeuo – lečim. “Hagioterapija želi pomoći čoveku da se oslobodi straha, teskobe, besmisla i boli”, napisao je prof. dr Tomislav Ivančić koji je u Zagrebu razvio metodu hagioterapije i osnovao 1990. godine Centar za duhovnu pomoć.

Knjiga Tomislava Ivančića “Dijagnoza duše i hagioterapija” doživela je već nekoliko izdanja. Objašnjavajući suštinu ove metode napisao je: “Hagioterapija prvenstveno leči duhovnu čovekovu dimenziju, ali istovremeno daje terapiju i za psihosomatsko područje čoveka...

Čovek je prvenstveno duhovno biće, a tek onda psihosomatsko. Duh je čovekova sudibna. Dovoljno je spomenuti da savremeni medicinski antropolozi smatraju da 70% psihosomatskih bolesti imaju uzrok u duhovnoj čovekovoj strukturi. Kod čovekovih bolesti nisu odlučujući virusi, bakterije, paraziti, kancerogene tvari, manjak imuniteta i genetski uzroci, nego upravo duhovni”, napisao je prof. Ivančić.
Hagioterapija je izrasla na filozofsko-teološkom istraživanju čoveka. Kako hagios znači svet, naziv ove metode može se još nazvati i “sveta terapija”.

Hagioterapija, naglašava prof. Ivančić, pomaže ne samo hrišćanskim vernicima, već i nehrišćanima i ateistima. Hagioterapija je model za lečenje duhovnih trauma. Ona nije alternativa medicini i psihijatriji, već pokušaj da se stvori neka vrsta sistematske duhovne pomoći koja bi naučnim rezultatima čoveka oslobađala od bola na duhovnoj dimenziji, kako to čini medicina na somatskom, a psihijatrija na psihičkom nivou.

U svojoj knjizi profesor se detaljno bavi duhovnim bolestima i njihovim uzrocima, opisuje na primerima razne vrste dijagnoza i terapije, piše o tome kakvi bi trebalo da budu terapeuti. Iz veoma obimne i detaljne knjige, koja je napisana na osnovu dugogodišnje prakse, izdvojićemo deo koji se bavi terapijom protiv agresivnosti.
Prof. dr Tomislav Ivančić piše: “Kod agresivnih se osoba iza zloće krije duša koja vapi za poverenjem i ljubavlju. Potrebna joj je samilost, zato čoveka treba zaštititi ljubavlju, nežnošću, poverenjem da je Bog jači. Pacijenta ne treba sažaljevati ni opominjati jer će ga to još više razbesneti, treba izdržati i kad je pacijent agresivan. Ljudi znaju biti agresivni jer traže nežnost ili se osvećuju jer prema njima neko nije bio dobar i nežan. Agresivnost je vapaj za ljubavlju.”

Na sličan način i u Beogradu su organizovana dva savetovališta koja okupljaju brojne stručnjake. To su pravoslavna savetovališta; jedno se nalazi u zgradi Beograđanke, a drugo u Francuskoj ulici. Psihijatri, psiholozi, lekari raznih struka rade volonterski i pomažu ljudima da se izbore sa stresom, strahom, depresijom, bolestima zavisnosti, psihičkim problemima u starosti, a tu su i bračna savetovališta.

“Medicina sa Zapada, ali i sa Istoka sve više se okreće prirodnom lečenju bolesti”, napisala je dr med. Tatjana Đorđević u knjizi “Povratak Bogu i prirodi”, navodeći da je za “svaku bolest izrasla neka biljka”. Tako, recimo, ona citira ruskog psihoterapeuta Nikolaja Gurjeva koji kaže da je uzrok čira na želucu – kukavičluk; čira na dvanaestopalačnom crevu – bojažljivost, želja da se sa svima bude u dobrim odnosima; artritisa – strašljivost; zamuckivanje - plašljivost; bronhijalna astma, bronhitis – upornost, čovek koji se nečemu opire samovoljno zadržava izdisanje vazduha kao i tokom prepirke, dizanja tereta itd.
Kada raspoloženje koje se projavljuje u zaustavljanju disanja postane dominantno, tada se zaustavljanje izdisanja vazduha događa mimo volje bolesnika; ishemična bolest srca – okrutnost, nastaje kod ljudi sa smanjenim mogućnostima da sačuvaju prvobitni položaj i utucaj, a isceljujuća osobina u ovom slučaju je zahvalnost, poštovanje, čovekoljublje. Takođe, doktorka Đorđević konstatuje da se današnja medicina bazira na simptomatskom lečenju bolesti, otklanjanju simptoma, ali ne i uzroka bolesti, izuzev kod urgentnih stanja.

Baveći se problematikom alergijskih bolesti kojih je sve više, doktorka ističe da, nažalost, medicina nema prave lekove za bolesti autoimunog sistema. Prema njenom mišljenju, to je zbog toga što se zanemaruje ono suštinsko u svakom čoveku, a to je naša duša. Ona trpi naše frustracije, a to se onda prenosi na telesni plan i vremenom dovodi do raznih oboljenja.

“Kod dece pojava alergijskih bolesti, najčešće, predstavlja protest zbog nesređenih odnosa sa roditeljima, koji nemaju puno vremena za svoju decu ili jednostavno ne žele da se posvete deci, uz razna opravdanja”, smatra dr Đorđević. Uz razne savete, pored ostalog, upućuje i na korišćenje biljaka, u prvom redu koprive, za koju se kaže da ima čudesnu snagu.

“U terapiji alergija, koja je veoma kompleksna, toplo se preporučuje i upotreba pčelinjih proizvoda kao što su pčelinje saće sa medom, koje se žvaće i tako stimuliše rad žlezde timusa, koja je pod direktnim uticajem mozga i reguliše opšte stanje organizma i učestvuje u imunom odgovoru.”
Doktorka se bavi i problemom zdravog sna, “čime se danas malo ko može pohvaliti.” Savetuje, pored ostalog, lekovite trave koje jačaju nervni sistem, a to su majčina dušica, kantarion, ivanjsko cveće, žalfija, kamilica, bosiljak. “Veoma je potreban umeren način života, onoliko koliko to mogućnosti savremenog načina života dozvoljavaju.

Korisno je uzimati dosta vitamina u vidu svežih sokova, minerala, dovoljno tečnosti, a korisna je i upotreba crne čokolade jer se zna da ona stimuliše stvaranje supstance serotonina, koji je neophodan za nastanak sna,” savetuje dr Tatjana Đorđević.
Lekari i duhovnici koji se bave hagioterapijom, dijagnozom i lečenjem duše, povratkom Bogu i prirodi, pre svega, konstatuju da je jedan od temeljnih puteva do duhovnog zdravlja - put ljubavi. Ljubav je presudna za čovekov život, ona je spoznaja vlastite vrednosti i dragocenosti. Tek ako ima iskustvo da je voljen, čovek može pronaći svoj smisao.

A hagioterapeut ne analizira bolesnika, on ga voli. Daje mu svoje srce i leči ga na svojim grudima.

Ah , ta divna stvorenja :)

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Thu, 26 Mar 2009 13:44:00 +0000

· Zooloski vrt je super. Tamo mozemo da vidimo zivotinje koje i ne postoje.

· Tata je odrastao na selu. On je kravu video uzivo!

· Ja se ne svadam s roditeljima. Nisu moj nivo.

· Kad se mama posvadala s tatom, prvi put sam video letece tanjire.

· Zivotno osiguranje je novac koji dobije onaj ko prezivi smrtni slucaj.

· Usvajanje je bolja mogucnost. Tako roditelji mogu sami da izaberu svoje dete i ne moraju da prihvate bas ono koje su dobili.

Ne znam koliko imam godina. To se stalno menja.

· Krave ne smeju brzo da trce, da ne bi prosule mleko.

· Breskva je kao jabuka sa tepihom.

· Prolece je prvo godisnje doba. U prolece kokoske nose jaja, a seljaci krompir.

· Psi obicno vole vodu. Neki cak toliko, da u njoj i zive. To su morski psi.

· Nisam kreten, ali sam zato vakcinisan.

· U Francuskoj su nekad pogubljenja kriminalaca izvodili zelatinom.

· Muslimanska Biblija se zove Kodak.

· Papa zivi u Vakuumu.

Tokom nedelje Bog zivi u raju. Samo u nedelju dode u crkvu.

Kod nas ima svako svoju sobu. Samo tata ne, on mora spavati kod mame.

Kod nas se muskarci mogu ozeniti samo sa jednom zenom. To se naziva monotonija.

Sta je to ljubav?

-Ljubav je kad ti drnda srce!

Kako se zovu ljudi koji zive na selu?

-Seoci.

Kako se zove covek koji radi na pumpi?

-Benzioner.

Sta su to reklame?

- One sluze da ides da piskis ako ti se piski.

- Reklame sluze da se glumci odmore.

Da li volis zivotinje?

Volim…pile, prase. Krilce od pileta mi se najvise svida!

Sta radi maticar?

-Uci decu matematici.

-Maticar je kao neki covek sto ispituje mlade.

Sta je to stjuardesa?

- Stjuardesa sluzi ljude u avionu da ne bi oboleli od gladi.

Sta je to buducnost?

- To je kad mozes da vidis sta ce da se desi...

A kako to mozes da vidis?

- Pa sa baterijskom lampom

Sta je tajna?

Pa, tajna je kada mama dodje po mene u vrtic, pa onda idemo kod cika Zorana!

Kad se odlucuje kad treba stupiti u brak?

Prvo moras da nadjes nekoga ko voli iste stvari kao i ti.

-Ako na primer ti volis fudbal onda i njoj mora da se svidja to da ti volis fudbal i onda da ti donosi cips i pivo.

Sta tvoji roditelji imaju zajednicko?*

Paaa ... oboje ne zele da imaju jose dece.

Kada poljubis neku devojku onda moras da se njome ozenis i da imas decu sa njom. Tako ti je to!

Da li je bolje biti ozenjen ili ne ?

Ja ne znam sta je bolje ali ja nikad ne bih vodio ljubav sa mojom zenom.

Ja ne zelim da ona postane debela.

Za devojcice je bolje da se ne udaju, ali decacima treba neko ko ce da cisti.

Sta treba da se uradi da bi brak bio uspesan?*

Muz treba uvek da kaze zeni da je lepa, pa cak i ako ona izgleda kao autobus!

Sta je pubertet?

''Pa ne znam tacno sta je pubertet, ali znam sta je biologija, psihologija i genetska analiza!!!!!!!!!!!!

Sta je to problem?

Pa problem je kad mama kaze da je veliki problem i ja onda dobijem batine!

Sta je brak?

Brak je kad momak i devojka odu prvo u crkvu, a posle u banku ili postu, nisam bas siguran.

I sta su oni posle toga?

Pa baba i deda!!

Sta je to politika?

-Ima nekoliko vrsta. Jedna su neke novine pa se citaju, a druga je kao kolac.

-Kolac?

-Da, to meni moja mama ponekad daje. Unutra ima cokolada a ponekad i spolja ima cokolada.

-A ko su politicari?

-To su ljudi koji prave politanke

Psiholog

- Ti si psiholog ako nekoga hipnotises.

- On pomaze ljudima. Daje savete. Npr. da ne jedes nesto bajato.

- On te pita jel znas TO i ako ne znas onda ne mozes u skolu jer ne znas sta je TO.

- Lici mi da je jako star i da je jako glup.

Vencanje

- To je kad nadjes momka da se ozenis ali prvo moras kao moja tetka da ga varas.

Kako se zovu ljudi koji rade u banci

- Pa ne znam, nisam ih pitala.

Sta je benzin?

" Pa...to je neka masnoca koja se sipa u kola da bi radio brze njegov organizam "

Sta je drzava?

Drzava je jedna zemlja... gde ljudi zive... tu moze i ponekad da raste cvece ili seno... moze paprike i ostale salate...

Pribor za jelo?

"Ne znam sta je pribor al znam sta je jelo"

"Pasulj, grasak, supa, dzem"

"To je ono sto sluzi da ljudi ne bi bili prase "

Prezime?

"Prezime sluzi da se ljudi ne bi zvali sa 'ej"

Da li muskarac moze da obavlja posao sekretarice?

*Moze!!

*Kako se zove muska sekretarica?

*...hm... pa na primer... Marko

Sta radi maticar?

Maticar radi nesto romanticno.

Uci decu matematici.

- Maticar je kao neki covek sto ispituje mlade.

- On kaze: "Samo malo sacekaj da ovog supruga i ovu zenu nesto pitam pa cu onda da potpisem".

- Pita da li pristaje ti i on. On kaze "da" i onda bude aplauz. Onda pita devojku "da li ti pristajes da se udas za njega", ona kaze "da" i ponovo bude aplauz.

To je jedna vocka.

- To je kao za srecu.

- Da bi zena shvatila koliko ga voli muz i da bi joj znacilo to da ce muz da uradi sve sto je matematicar rekao.

Sta je karakter?

- To je sport. Moj brat je karakterista.

- To sam video u zooloskom vrtu. Ima rogove, ali nema rep.

Sta je pubertet?

- Neizleciva je to bolest. I doba kad ti brkovi porastu preko noci.

- To je kad prestanes biti devojcica i slobodno mozes da se sminkas.

- Kad sam sa dedom stalno pricamo o devojkama iz tog puberteta.

Kako se prave bebe?

- One se prave od babica u porodilistu.

- Sramota me da kazem jer je to bezobrazan posao.

Prave se nocu zato zmure kad se rode.

- To je jedan glupav posao za koji se prima deciji dodatak.

- Bebe se prave od rode ili od kupusa. Kako ko voli.

- Bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si dzabe bio dobar.

Sta je droga?

- Moj deda se drogira. On je dijabolicar i svaki dan daje sebi drogu iz sprica.

Sta je aerobik?

- To je stocni aerodrom.

- Kad trcis uz muziku a nisi balerina.

- Da bi dobio aerobik moras biti puno debeo.

- U to veruju samo ruzne tete.

Gde je amerika?

- To su oni sto ne znaju gde je Srbija.

- Tamo su ziveli kauboji i indijanci, ali su se poubijali pa sad zive samo glumci.

Za sta sluzi kompjuter?

- On sluzi da mama i tata ne spavaju vise zajedno.

Ko je bio Ivo Andric?

- On je bio zidar i napravio je najveci most na Drini, al' mu nisu platili.

Sta je kloniranje?

- To je kad se klovn nervira.

- To se radi na ovcama, a posle ce nama

Najkoristnija zivotinja je svinja. Od nje mozemo upotrebiti sve, meso od spreda i od pozadi, kozu za cipele, cetinje za četke i ime za psovanje.

Umetnostna klizacica je izvela svoju piruetu, a pri tom su joj vlastiti vetrovi digli suknjicu.

Krug je okrugao kvadrat.

Ako jedemo bolestne krave, dobijemo ISDN.

Film meseca - Januar ,2009.

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Wed, 28 Jan 2009 00:36:00 +0000

Ovaj je ostavio poseban i dubok trag...

PICASA FOR MAC, FINALY!

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Wed, 07 Jan 2009 23:59:00 +0000

NICE ! MY FIRST COLLAGE IN PICASA, YEE!

Film za mesec Novembar - The Chamber

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Mon, 17 Nov 2008 00:40:00 +0000

Po odgledanom filmu, prve asocijacije su mi bile: U svakom čoveku je Bog i djavo- pitanje snage uma i mudrosti svake individue je šta preovladava.

Istina je da svaki čovek pred smrt postaje vernik u Boga! Šteta samo što to nije tokom celog svog života.

Mnogo dobar film.

Flim za ovu nedelju

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Sat, 05 Apr 2008 21:31:00 +0000

FILM MESECA

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Sun, 30 Mar 2008 21:41:00 +0000

SLOVO SRAMA...bozija kazna ili nagrada...

Film meseca

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Sun, 20 Jan 2008 00:55:00 +0000

Alvin i veverice ! Preslatko! Naročito Theodor ! I baš su slični, ovaj ovde u kući i onaj sa filma...maaazni .

Moved

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Sun, 30 Dec 2007 00:49:00 +0000

We have moved to a wonderful, new duplex flat!
Never dreamed about it, but it is happened!

noreply@blogger.com (Radoslava Konjevic) — Thu, 27 Dec 2007 21:12:00 +0000

Za
one

koji vole

da spavaju,

ali se uvek bude
dobro raspoloženi…

za one koji se još uvek

pozdravljaju poljupcem... za

one koji puno rade ali znaju i da

se ludo zabavljaju… za one koji greše
ali ne koriste glupa izvinjenja... za one koji
gase televizor da bi porazgovarali… za one koji
su srećniji kad nešto mogu da podele nego da imaju celo…
za one koji su uvek spremni da pomognu prijatelju… za one
koji ne vide sve crno ni onda kada su u mraku… za one koji ne
čekaju Božić da bi bili bolji...
E njima
ŽELIM
VESELU I USPEŠNU
NOVU 2008. GODINU

ps.preuzeto od DrinChe iz VojvodinaCafe