Zle svekrve

..I malo o Puliceru

2013-05-30T03:49:00.000-07:00

Uvod, koji treba da posluzi u svrhu samoreklame:

Najcesce pisem, kada ne pisem svoje price, o politici i filmovima. Ni u jedno se u sustini ne razumem i nisam iz te struke, pa mi lako. Nisam emotivno obojena. O filmovima pisem kao strasni ljubitelj, o politici kao strasni mrzitelj. Nisam clan ni udruzenja filmskih radnika, a ni jedne stranke i boli me dupe. Mogu da me... U isto poljube.
Ponekad pisem i o zivotu, u kome sam, bar se nadam, aktivan ucesnik. Mislim, ne lezim i blejim.
Medjutim, kada me zivot prestigne fantasticnoscu fakta, u odnosu na moje skromne knjizevnicke artefakte, izgubim inspiraciju. I ne mogu da pisem. I sad se moja sirota Vladislava muci tamo u Temisvaru (moj novi roman Ne znam ti ja nista), a ja ni makac. Pa se onda nerviram. A kad procitam i neki dobar roman, sto mi je struka (mislim magistratura na zensko pismo i srpska knjizevnost, dugogodisnji rad u kulturi RTS, pa posle u srednjoj skoli), tek onda haos. Budem ljubomorna sto ja ne pisem tako dobro. Pojedem se ziva. Pa onda pocnem da imitiram i prepisujem omiljenog pisca. Pa moram da brisem post, jer ja nisam lopov i ne kitim se tudjim perjem. Dodje mi da se aktiviram i u Udruzenju knjizevnika Vojvodine, ciji sam jos clan, valjda. Al ne placam clanarinu pa su me mozda i izbacili.
I jos i placem kad je knjiga dobra.
Da zakljucimo: retko citam poslednjih godina, da ne prepisujem tudje divne price. A i dosadilo mi da citam druge. Nek malo citaju mene, pobogu!
Dakle, posle dugo vremena sam plakala, zato sto je knjiga dobro napisana. Mada sumnjam u prevod. I u izdavaca. Ne mogu da verujem u konstrukciju recenice koja je ponudjena. I u gomilu pravopisnih gresaka... Uzas.
Necu da napisem o kom izdavacu je rec. Ne zasluzuje ni ime da mu pomenem. Na ovom svetu, gladnom informacija, je i negativna reklama, reklama. To je opste poznato.
Mislim, placem i kad je knjiga losa. Ali, ovo je drugacije. Skroz.

Razrada, koja je logican nastavak posta o raku, dojkama i Andjelini Dzoli. Treba da posluzi da se isti procita, pre ovog.

Kad procitam dobru knjigu, setim se koliko je rec mocno oruzje i koliko je lepota, cak i kad je o estetici ruznog, nama jadnim malim smrtnicima, neophodna. Jer nekad to zaboravim, udavljena u fantasticnoj svakodnevici. Pri tom termin fantasticno koristim ne kao super, vec kao cistu gotiku. Ili epiku, ponekad, da predahnem.
Prva knjiga, koju sam istinski volela iz savremene knjizevnosti je bila Makinovo Francusko zavestanje, za koju je dobio Gokurovu nagradu. Mislim da nikada vise nije dosegao taj fantasticni tekst. I mislim da nikada nisam plakala vise zato sto je neko majstor pripovedanja. Naravno, to nije prva knjiga koju pamtim, nego ona kada sam odrasla i poprilicno izbrusila svoj ukus. Pre toga sam zivela daveci se tonama klasicnih tekstova, romana, pesama, memoara, zapisa, putopisa, drama, epova, stripova.
Mislim, nije bilo interneta.
E takve knjige, maestralno napisane kakva je bila Makinova, sam trazila kao bisere, jedva ih pabirceci.
Poslednjih godina, u moru zaista sjajnih pisaca, jedina dva pisca u cijim romanima sam zaista uzivala, bili su Michael Uelbeck, i Doris Lesing. Uelbeck je prosle godine dobio Gonkura za Kartu i teritoriju, Lesingova je ovencana Nobelovom nagradom. Citam da je Uelbek ovih dana na velika zvona izdao, posle dugog niza godina zbirku pesama. Mogu da mislim na sta to lici. Na uzas, ujed, apsurd i ironiju na granici pornografije. Kakvi su uostalom i njegovi romani. Bez izuzetka. I Elemntarne cestice i Ostrvo i Prosirenje podrucja borbe i Platforma. U jednom od njih, na kraju romana, u buducnosti vidimo hordu koja nadvijena nad katastrofu planete, jede svoje slabe prezivele. Pod bakljama. Lesingova me je od svih tekstova sa nogu oborila Memoarima prezivele. U tom uzasnom utopiskom romanu ponovo vlada zakon horde. Glavna junakinja je mojih, nesrecnih srednjih godina i gleda kroz prozor jezivi zivot koji vlada. Bestijalan i brutalan. Pod bakljama. U hordama. I izlaza nema.
"Ne znam kojim će se oružjem voditi treći svjetski rat, ali znam da će se četvrti voditi kolcima i kamenjem" Albert EinsteinDakle, otkrila sam novi roman, po kome je snimljen i film. I dobio je Pulicerovu nagradu i to ne ove godine.. I plakala sam. I dobila sam zelju da ga prepisujem.
Iz recenzije:
Snimljen prema istoimenom romanu Cormaca McCarthyja, za koji je dobio Pulicerovu nagradu, The Road je epska postapokaliptična priča o putovanju oca (Viggo Mortensen) i sina (Kodi Smit-McPhee) kroz opustošene predele Zemlje ubrzo posle nepoznate apokalipse koja je uništila civilizaciju i veći deo života na planeti...

Sta je ono u tom romanu sto me je posebno uzbudilo i zbog cega napisah ovoliki tekst?

Zakljucak, u kome nalazite zasto treba citati Kormaka MekKartija i o cemu ja to, pobogu, pricam sa svojom ljubavlju za katastroficno, fantastiku i apsurd:

Dakle, otac i sin putuju uzasnom planetom. Roman sledi tu liniju katastroficnog Uelbeka i Lesingove.
Horde, bestijalnost, uzasna seksualnost koja ne bira, kanibalizam. Nema zakona. Gradovi su mrtvi. Ptice su mrtve. Planetom duvaju ledeni vetrovi. Nema hrane, nema svetlosti. I baklje su retkost.
Ono sto ovaj roman cini izuzetnim je da za razliku od dvoje pominjanih, MekKarti na kraju romana bira zivot. A ne smrt i katastrofu. Nade ima. Decak je moderni Prometej koji nosi svetlost. On je zivot sam. Moderni Prometej koji nosi plamen.
I sto bi rekao Alihodza Mutavelic; "Ali neka, mislio je on dalje. Ako se ovde rusi, negde se gradi. Ima valjda jos mirnih krajeva i razumnih ljudi."
I to je ta lepota o kojoj govorim.
I od koje nikada necu odustati.

Toliko o Puliceru.

Poslednja akciona heroina, Andjelina i malo o Puliceru

2013-05-30T01:35:00.001-07:00

Vec danima razmisljam kako silno zelim da napisem jedan post o dojkama Angeline Jolie i oklevam, licno je opasno. Naslov nosim od kada sam procitala neverovatnu vest za koju sam mislila da je novinarska patka i mislim na moju bivsu kumu i drugaricu, jos od prvog dana studija (pre trideset godina, da preciziram) koja mi je nedavno rekla u privatnoj prepisci da joj dugo nisam napisala nikavo lepo pismo koje sam obecala, vec sve nesto, sturo, u kratkim recenicama, bezlicno. Ovo je dakle, pismo i za nju, u Vankuveru…Napisano danas, jer sam u Blicu videla tekst sa naslovom Heroina koji se pozabavio istom temom. Pa ako budem oklevala, neko ce mi ukrasti nenapisan tekst.

Poenta je, da je licno postalo javno i da svako od nas ko se bavi bilo kojim oblikom javnog izrazavanja svojih stavova, umetnosti, svoje figure, politickih odluka, jednoga dana predje granicu. I duboko privatno postane globalno.

Sta hocu da kazem?

Meni je otac umro od raka na dan kad sam zavrsila fakultet. Umirao je 80 dana vezan za aparate, jer mu je rak otkriven prekasno, pri operaciji. Sirio se od debelog creva, preko jetre. Imao je 47 godina i skoro trideset pet- sest kilograma kad je umro. Dok je umirao, u kuci su nam se namnozili pacovi. Moj pas, veliki sarplaninac je tulio danima. Posle njegove smrti, u teskim mukama, ja sam izgubila menstruaciju. Trebalo mi je tri godine da se oporavim, fizicki. Psihicku bol sam savladala, skoro deset godina kasnije, kad mi se rodio sin. To me je utesilo. Kada idem na pregled dojki, obicno od straha padnem u nesvest. Prosle godine sam jednu probusila nekim italijanskim j…… grudnjakom. Mal nisam dobila nervni slom.

Na ivici sam nervnog sloma i kad citam baljezgarije dokonih, vulgarnih i prostih koji prave sale na racun njenog gesta. Dize mi se kosa na glavi od njenog gesta. Duboko sam potresena odlukom koju je donela. A i ona je zena od krvi i mesa koja je sa nama htela da podeli ono sto je muci, kao i svi ostali na javnoj sceni, koja je i ovaj internet, uostalom.

Tako ja to vidim.

Samo sto sam godinama za nju mislila da je Lara Croft, pa sam tuzna, jer sam izgubila i poslednju heroinu. A heroine zaista izgleda ne postoje, na zalost.

A kada je rec o Holivudu, jos o dve neverovatne tatine devojcice, sto sam i sama. Mislim, tatina cerka. A sto mozete zakljuciti iz prethodnog teksta.

Ja sam mom ocu bila jedino dete.

Andjelina je cerka glumca Jona Voighta, za one koji ne znaju.

Obozavam filmove Sofie Coppole. Ona je cerka Frensisa Forda Coppole. Od tate ne volim nista osim onog Drakule. Vidim da se na 66. filmskom festivalu u Kanu, ovih dana, pojavila sa novim naslovom, Bling ring. Jedva cekam da ga gledam. Mislim da mi je njen film Izgubljeno u prevodu, jedan od omiljenih u zivotu. Kada se Bill Murray i lepa Scarlett Johansson, na kraju neverovatne nedelje u Tokiju, razidju bez reci, uz neki mali sapat. Jer je cesto zivot takav.

Volim i Somewhere, kad na kraju filma Stephen Dorff ode u dupe na vasar. Ili vec negde. Volim kad Kirsten Dunst u ulozi Marije Antoanete ode na gubliste kao u zivot.

Gledajte ovaj film. Otkrila sam ga ovih dana.

Kolaci i cipele, blazirano i raskosno. Ironicno i kao novo citanje. Kritika, koja je film rasturila, i onako cesto pojma nema.

Znam, verujte mi na rec. Da se ne hvalisem ovde o danima proslim.

Druga cerka, tacnije unuka je Zoe Kazan i jos jedan film za preporuku, Ruby Sparks, proslogodisnja produkcija. Zoe je napisala scenario i glavna je glumica u filmu. Zoe je unuka Elie Kazana koji i danas vazi za jednog od rezisera sa najvecim uticajem na Brodvej i Holivud. U filmu je reziser Jonathan Dayton, a njen partner Paul Dano. Obojicu smo gledali u sjajnom i duhovitom Mala mis Sansajn..

Zoe ima lakocu.O boze. Kako pise! Kako glumi! Kako bi lepo bilo imati njenu lakocu postojanja. I pisanja.

Prica filma, koji je po zanru, fantasticna ljubavna komedija, je prica o piscu koji gubi inspiraciju, a isto vremeno ima problem i sa ljubavnim zivotom. I onda, uz pisanje novog teksta o savrsenoj ljubavnici, istu materijalizuje…

Razumete?

Pricam o genima.

O deci i roditeljima.

O necijoj lakoci i necijoj tugi. Pricam o raku i sisama. O umiranju. I zivotu.

O Puliceru kasnije, umorila sam se.

Ne znam ti ja nista

2013-04-08T09:21:00.002-07:00

Dakle, kada sam pronasla one neverovatne predmete, krst, ikonu i putir, sa sve onom kutijom i pismom koje me je zuljalo, brze bolje sam se istim putem, posrcuci od uzbudjenja i znatizelje vratila u normalni zivot iz Sobe. Sve sam ostavila na dno mog ormana, pod neku prostirku i posto je vec bilo kasno posle podne, resila da izadjem napolje. Malo razbistrim glavu i nesto pojedem... Nije mi se jelo samoj, pa sam odperjala do jednog lepog vinskog bara, gde sam pojela nesto sira i popila jednu casu laganog belog vina. Osamucena, koje od vina, koje od pronalaska, setala sam po gradu...Pored reke, preko trgova. Prodavalo se cvece, bio je blistav ranoproletnji dan, golubovi su sletali blizu mene, tako su bili pitomi. Odsetala sam do trznog centra, pored botanicke baste, zeljno udisuci jos uvek prohladni, ali mirisni vazduh. Mirisalo je na tajnu, avanturu i budjenje prirode.
Ne mogu da pisem sta sam sve kupila...Sramota me. Dala sam oduska svom nemiru kroz kupovinu. Na kraju sam, usta punih Mocart kugli, zavrsila u bioskopu, na nekom artificijelnom filmu koji ama bas nista nisam razumela. Samo cu reci da sam u retro fazonu kupila divne i skupocene simi lakovane cipele, crno - bele, kao u dobra stara vremena. Da mi se dusa razgali.
Vratila sam se u konzulat dosta kasno, malo pricala preko kompa sa sinovima i otisla na spavanje...
Spavala sam snom pravednika, dok me u neko doba nije probudila mrtva tisina koja je vladala u sobi. Tisina i hladnoca kakvu nisam osetila ni onda u Turskoj, pri susretu sa onom zmijurinom..
Skocila sam iz kreveta, kao oparena i brzo upalila svetlo. O spavanju vise nije moglo biti ni reci. Upalila sam i rezervnu grejalicu, jer je u konzulatu cesto nocu bilo hladnjikavo, obzirom da su radijatori bili ukljuceni samo danju. Videla sam da se istrosila baterija u satu i da je to bio razlog iznenadne tisine, a kroz prozor se, sto je bilo neverovatno, obzirom na divan dan koji nije nagovestavao tako nesto, videlo da provejava neki redak sneg. Grejalica mi nije bila dovoljna, pa sam otvorila orman u koji sam spustila artefakte, da uzmem rezervno cebence i pokrijem se dodatno. Htela sam samo da proverim da li je sve na svom mestu, pa sam zavirila ispod pokrivaca. Kad sam vec zavirila, resila sam i da se pozabavim istim. Rekoh, spavanje je bilo zavrseno...Uzela sam sva tri predmeta (pismo sam ostavila za kasnije) i stavila ih zajedno sa prekrivacem na krevet. Umotala sam se i ugnjezdila u isti. Pustila sam muziku i sad je zivot vec izgledao normalnije. Uzela sam krpicu za brisanje naocara koja je bila od jelenske kozice da malo skinem gar sa predmeta. Crveni dragi kamen mi je naravno privlacio najvecu paznju, pa sam krenula da pazljivo brisem krst koji sam imala u rukama.
A onda se desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u pidzami i dalje, ali vise ne u mom krevetu. Bila sam negde u mraku dok se vrlo blizu, odmah sam prepoznala zvuk, iako sam ga znala samo iz filmova cuo zvuk stektanja mitraljeza. Potmuli povici i krici. Zvuci rata. Osetio se miris zgarista i neki odvratni miris koji mi je prevrnuo utrobu, automatski me terajuci na povracanje. Kosa mi se dizala na glavi, a glasovi nekih ljudi, bili su sve blizi. Culo se, grubo i resko, kao stektanje besnog psa: "Ma daj, sta ce nam te krstace i case i ikone. Ona druga ekipa uzima televizore, sta mi radimo. Gde si nas to doveo, govori, nemoj da provociras ili..."
Drugi glas je bio tisi, mazan i ljigav. Nisam ga najbolje cula.. Vajlda se udvarao onom stektavom. Cuo se i nervozan smeh i jos neki mrmljajuci glasovi.
Jedan je komentarisao, kako je sve pantalone isprskao krvlju, danas, kad je...Dalje nisam cula, glas je uminuo. A meni je postalo jasno zasto mi je bilo hladno, kao da sam umrla to vece. Mozda i jesam.
Cula se lupa i mazni i licemerni glas je rekao:"Dzoni je trazio iskljucivo ovu zbirku. Ona na trzistu umetnina ima..."
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u proslosti nekog divnog baroknog rada. U daljini se videla reka koja je opasno licila na Dunav. Bila sam ispred nekog dvorca. Bilo je divno jutro. Jedan zgodan muskarac je govorio divnoj mladoj zeni:"Stigao je i krst. Rubin je..." Ona se srecno smejala.
A onda se opet desilo. Bljesak i survavanje.
Bila sam u tom istom gradu, juce, danas, sutra. Dvorac jer bio u ruinama. Pored dvorca se nalazila bina. Jedan opasno zgodan frajer, roker je pevao neke opake pesme protiv Srba. Bila sam na nekavim demonstracijama. Zato su mi se smucile one u Beogradu, koje sam vam pominjala. I ovde se pominjao Bog i krst, samo je to bio kriz. A ja u boga u politici ne verujem. Ja u boga uopste ne verujem. I urlalo se protiv cirilice. A u cirilicu verujem. Kao u Sveto pismo.
I nosile su se plakate na kojima je pisalo: Branili smo Vukovar, latinicom a NE VUKOVAR, cirilicom.
I ja sam kao u mocnom Borhesovom Alefu videla sve. I zbegove i nesrecu i rat i tugu. Sve. U jednom dugom i strasnom gutljaju nemoci ovih nasih prostora....
Probudila sam se sa krstom u ruci...
Smrznuta, zaprljana, ispovracana.
Bila sam, sa olaksanjem sam shvatila, u mom krevetu u konzulatu...
Ali, ovakva situacija nije bila resenje. Moja putovanja kroz vreme nisu bila resenje.
Pomislila sam po prvi put od kada se to pocelo desavati, da je vreme da stvari racionalizujem. I odem kod psihologa. Definitivno mi je falila daska u glavi.
Ili novi muz, mozda.

Ne znam ti ja nista

2013-04-07T12:42:00.000-07:00

..Ovog vikenda, tacnije cele nedelje, sam navraga, bila u Beogradu. Klinci, ali i moji lepi sinovi, koriste jedan krajnje ruzan termin za osecanje dosade i beznadja koje te obuzme kad neko gusi: smorio sam se, smorila sam se.
E ja sam se smorila. Smorio me je sivo oblacno nebo, bez naznake sunca i ledeni prolecni dani. Smorio me i Martovski filmski festival dokumentarnog filma, u kome sam godinama uzivala, sa infantilnim izborom nagradjenih radova, spremnih za neku perverznu tinedzersku zurku. O zlim devojcicama i hipnotisanoj gomili. Naduvanim tinedzerima koji furaju komunisticku ideologiju (!?) a roditelji ih salju u Britaniju i Svajcarsku da se skoluju. Smara me cak i ovo sto sad radim, a to je prepricavanje istih pretencioznih animacija i dokumentaraca.
Smorilo me je i ministarstvo u kome je krenula frka oko tendera, a posebno su me smarali Srbi iz Rumunije kojima nije bilo jasno da skoro gotov projekat za koji je bilo novca kod njih (mislim na vec pominjanu monografiju) sad treba stavljati na nekakav tender, po novim srpskim zakonima. Predsednik drustva, sa kojim sam po ceo dan bila on line se uznemireno drao preko Skypa, da ce svi Srbi u Rumuniji preci u Rumune, ako se posao ne zavrsi, pod hitno, do zadovoljavajuceg kraja...
Nasla sam se i sa jednom od autorki monografije, jednom sitnom zbrckanom plavusom iz .... ...., koja je gnjavila o promenama koje je trebalo uneti u vec davno zavsen tekst, jer je ona dosla do novih saznanja...
Novih saznanja, moje dupe, kao da nisam videla svu njenu beznadeznost u detaljima i nevaznim sitnicama.
Sa dosadom sam buljila u moje nove crne kozne cizme sa visokom sarom, grube i bahate, kako sam se i sama osecala, kada sam god pricala sa tom baba devojkom. Ta zena je budila najgore u meni, dok sam sa njom i dosadom u drustvu, prelazila hiljaditi put tekst koji je trebalo ispraviti. Budila je svojom usplahirenom revnoscu, lenjost i i ironiju. I svest da i sama odavno nisam bila ljubljena.
Sto se njoj na nosu videlo.
A meni, meni, samo u oku.
I mom srcu, koje je bilo sve tuznije.
Posebno me je smorilo prelazenje Trga Republike u nedelju, dok je komunisticka ikonografija plesala, po ko zna koji put svoj divlji travestirani ples. Bio je to neki skup posvecen Kosovu, dok su zice iznad grada tonule nisko, nize, praveci od Beograda ogroman kavez u kome sam osetila da mi nikada necemo biti deo Evrope.
I opet mi se, blasfemicno, Temisvar, na zalost, ucinio lepsi od Beograda.
Sto je do pre neku godinu, priznacete, bilo nemoguce.
A sta mi se tamo desavalo...
Ajao, kad Vam ispricam, pascete na dupe.
Bez greske.

Don't drink love life II - YouTube

2013-04-05T15:18:00.001-07:00

Don't drink love life II - YouTube:

'via Blog this'

Don´t drink, love life - YouTube

2013-03-25T12:13:00.001-07:00

Don´t drink, love life - YouTube: "http://youtu.be/PXBdSeLmEM8"

'via Blog this'

Ne znam ti ja nista

2013-03-10T08:26:00.000-07:00

Da se razumemo: bila sam sama u konzulatu (u sekretarijatu konzulata je bilo zaposlenih, bio je radni dan) i imala sam sve vreme sveta pred sobom. Tacnije, dovoljno vremena da prerovim celu tajnu Sobu od poda do plafona. U Sobi su bila jos jedna vrata na koja sam, posto nisu mogla da se otvore, nalegla svom snagom. Iza njih je dopirao i svez vazduh, osetila sam. Vratila sam se istim putem u biblioteku, uzela onaj zarac i donela ga u Sobu. Koju cu zvati tako. Soba sa velikim s. Razvalila sam druga vrata i nasla se u ormanu sa metlama, u jednom zabacenom hodniku kuce ciji je izlaz bio na verandi, koja je gledala u bastu. Orman je dakle bio ulaz u drugi svet...
Narnija! Pomislila sam raspolozeno, skoro se osecajuci kao kada su moji decaci bili mali i kada je odlazak u bioskop bio najveca i najlepsa avantura...
U Sobu sam, sada kroz orman, donela flasu lepog soka, jednu finu lampu koja je prostor cinila svetlim i otmenim i jednu udobnu stolicicu za sedenje dok budem istrazivala. Dovukla sam i naocare, bez kojih vec duze vremena nisam mogla ni da pomislim da citam.
Bila sam u pravu. Dokumenta su bila cisto djubre, govoreci o proslim vremenima. Gomile banalnih beleski o ljudima koje su nekadasnji prisluskivali. Sta su jeli, pili, sa kim su razgovarali..Gde su isli. Sta su citali. Sta su rekli za Tita, Causeskog, Nevazne, minorne stvari malih ljudi. Prelistavala sam ih tuzno. Pomislila sam na sjajnu, istoimenu pricu Danila Kisa iz Enciklopedije mrtvih. Imaginarne knjige o svim zivotima ljudi koji su ikada ziveli. Na zalost, ovo je bila cista, nepotrebna gomila orvelovskog djubreta. Krajickom uma sam pomislila da sigurno u kuci postoji jos jedna ovakva soba, samo u upotrebi, sa papirima koji mogu nekome zivot da upropaste i glavu da mu smaknu. Ili su takva vremena prosla, zauvek?
Ono sto me je opasno zuljalo, bio je putir. Svetleo je pohlepno i zavodljivo sa mesta na kome sam ga nasla i sa koga ga nisam uzela. Bar ne jos.
U jednoj polici sam umotanog u jednu lepu vezenu crvenu svilenu maramu nasla i jednu cadjavu ikonu. Razmisljala sam kako ta dva predmeta ne idu u ovoj sobi. Pitala sam se zasto su tako cadjavi. Pitala sam se gde je treci predmet. Po simbolici brojeva uvek idu tri dobra, zla, duha, sta sve ne, zajedno. Zavukla sam nos ispod kreveta da vidim sta ima jos, osim nocne posude. U cosku su bila jos jedna tajna vratasca, koja sam sa zadovoljstvom razvalila istim zaracem. Krevet sam jedva pomerila. U udubljenju je bila kutija. U kutiji neki brojevi, stenogrami, jedno pozutelo pismo i jedan potpuno neverovatan krst velicine oveceg muskog dlana na kome je, iako je bio cadjav, blistao, nije bilo sumnje, pravi dragi kamen. Ne znam zasto, setila sam se Cvetana Todorova i Bugarske...

Ne znam ti ja nista

2013-03-10T04:33:00.000-07:00

Da se razumemo: nije ti ovo neka gotska prica strave sa Nosferatu, fantomom. Nema u njoj ni cudovista, ni vampira. Da preciziram. Horor kao zanr prezirem. Samo malo koketiram. Ko moze da bude u Rumuniji, a da ne pominje Drakulu i vampire. Mada licno mislim da su vampiri made in Srbija. Vestice ne. Zene su nam fine, zlatne, casne i postene. Onako kao ja, na primer.
Ako ce da mi se nesto dize, neka to bude povisen pritisak zbog osecanja, ili dobrog seksa, na primer. Fantastika je vec nesto drugo: zivot je za mene fantastika sama, nadrealna i epska. Puna heroja i prevaranata. Kukavica i cinovnika. Dousnika i ljubavnika... Tako da kao zanr, mozete ocekivati fantastiku. Garantujem.
Dakle...
Hodnik je bio sve uzi, tako da sam polako pocela da licim sebi na Alisu koja je upala u rupu belog zeca. Samo nigde nije bilo kolacica da me smanji. Jesam ja bila mala zena, ali ovo je bio mali prostor cak i za mene. Pocela sam da mislim da mozda u srpskom konzulatu u Temisvaru zive patuljci, ili slicna bica, samo ja to do sada nisam znala...
Odjednom, tunel je postao obican prolaz koji se pomalo strmo penjao na gore. Na kraju, sada vec klasicnog hodnika, bila su jedna sasvim obicna vrata. Vise nije bilo ni zagusljivo, i culo se tiho zujanje nekog klima uredjaja, koji ovako u mraku nisam mogla da vidim. Nije bilo ni prasine, kao da se u ovaj hodnik moglo doci i sa neke druge strane, a ne stranputicom kojom sam ja stigla...
Pritisla sam bravu i sa lakocom usla u jednu prostoriju. Vrata nisu ni skripnula. Pipnula sam po mraku i napipala prekidac, upalivsi sasvim pristojno osvetljenje, koga su cinile neke dosadne neonke.Osvrnula sam se po prostoriji koja je vise od svega licila na neki suludi budoar. U uglu je bio jedan metalni lezaj vrlo skromnog, skoro bolnickog izgleda, ali sa prelepim pokrivacem od nekog mrkog krzna koje je poprilicno licilo na mrkog medveda. Luksuz i askeza. Hm. Cela prostorija je bila puna nekih zica i slusalica koje su lezale po svim stocicima. Pomislila sam sa ironijom da ovo mora da su sacuvali iz doba zloglasne Sekuritatee, kao mesto za prisluskivanje bar pola Temisvara, ako ne i sire. Ispod kreveta je virila neverovatna nocna posuda od keramike, kakva se mogla videti samo u filmovima iz doba baroka. Ludi kralj koji s..e pred svojim podanicima, i u isto vreme donosi velike drzavne odluke, dok je cuvar noksira, najveca titula u zemlji...
Jedan zid je bio prepun nekih spisa, a na natkasni, osim nekoliko casa, bokala za vodu, i flase sa nekim alkoholom (smrdelo je na vinjak, pelinkovac, nesto gadno i ustajalo), pa jos jednog radio aparata, stajao je bozanstven, ali bozanstven putir, koji je, kada sam ga protrljala, jer je bio prilicno zamascen i cadjav, zasijao bojom zlata...
O moj bogo, pomislila sam ironicno: Vladislava i sveti Gral.
Ovo ce biti zanimljivo...

Ne znam ti ja nista

2013-03-09T11:55:00.000-08:00

Da se razumemo...Poslednji put kad sam se smucala po podzemlju imala sam susret sa onom zmijurinom u Turskoj...Kao da sam neki anticki junak, bogte, ili vec pominjani caobnjak iz britanskog mega hita.
Zato sam, kada sam ustala, dobrano razmislila o akciji koja me je cekala u biblioteci. Morala sam da nadjem i baterlampu, posto mi nije padalo da se nigde zavlacim bez iste. Popila sam veliki nes, pojela komad ananasa i jedan punjeni djevrek. Istusirala se. Razgovarala preko neta sa mladjim sinom. Procitala nase novine, koje su redovno stizale u konzulat. Razgovarala sa kancelarijom u Beogradu, koja me je poprilicno naljutila. Postojala je mogucnost, nagovesteno mi je, da se ceo posao oko izrade monografije stopira, posto je rec mahom o vojvodjanskim Srbima, sa kojima Beograd nije u najboljim odnosima ovih dana...
Mrzela sam dnevnu politiku. Mrzela sam i Ministarstvo kulture u kome se sve resavalo preko kolena i na prvu loptu. Kao da smo mi jedina generacija. Kao da je posle nas potop. Kao da je kultura neka udzerica za banalna i jeftina potkusurivanja. Kao da zivot staje sutra, kad ovi sidju sa vlasti.
Pitala sam se. Da li njihova deca piju mleko? I, ako ga piju, koje je to?
Majcino?
Srpsko?
Neko posebno, nacionalno?
Ma, receno mi je, ako krenu vanredni izbori u Vojvodini, nema nista od monografije. Da preciziram: bas tako, tim recima.
Sa osecajem gorcine pred divnim ljudima kojima je trebalo nagovestiti mogucnost neobavljenog posla, ronjala sam po konzulatu u potrazi za lampom. Pronasla sam je u dvorisnjoj kucici u kojoj je stajala oprema za bastovanluk. Stavila sam nove baterije koje sam uvek imala u nocnom stocicu, zlu ne trebalo i otperjala u biblioteku.
Jedva sam podigla vratasca na podu ispod tepiha. Nije bilo nikakve sarke, pa sam morala da se posluzim nekakvim ukrasnim zaracem koji je stajao na jednoj polici za knjige, na knjigama. Stalno sam se pitala za sta sluzi, posto u biblioteci nije bilo nikakve peci ili kamina u kome bi se dzarala vatra. Sada sam otkrila njegovu namenu; izgleda da je on i trebao da sluzi kao kakva poluga kojom su se otvarala vratasca ...
Po kolicini paucine i prasine koja se podigla, kada sam uspela da otvorim "dveri" zakljucila sam da niko nije skoro ulazio u isti prostor. Tu su bile malusne merdevine sa tek tri precage i jedan mali hodnicic kroz koji sam morala skoro da cuceci prodjem. Na kraju hodnika sam se lecnula. Nesto je bilo na prasnjavim skripavim daskama po kojima sam skoro puzala. Uperila sam baterlampu, dok mi je srce kucalo kao ludo!
Bio je to jedan majusni, uginuli slepi misic. Sav plisan i sa okicama kao malesnim spenadlama. Uginuo je skoro, jer je jos bio lep i sav cokoladan sa tako tim malim slomljenim krilcima. Ili je bar meni, preplasenoj, izgledao lepo. Svakako je bio bolji nego kakva zmijurina koju sam iscekivala.
Jebo Rumuniju i slepe miseve. Pomislila sam zabrinuto...

Ne znam ti ja nista

2013-03-01T12:44:00.001-08:00

Izgubila sam zub, izgubila sam otoman, izgubila sam muza, a sinovi su mi se javljali povremeno. Na kratko i po osecaju, njihovom unutrasnjem. Izgubila sam sa hladnim danima i uzitak u lepom Temisvaru. Kako je lisce opalo po divnim parkovima i pored reke, tako su se videle oronule fasade i sirotinjski kaputi po ulicama. Zice iznad grada su umesto na dalekovode licile na neku tajnu vezu koju je Rumunija jos uvek imala sa Istokom i nesrecnim godinama istorije. Veliki trzni centar u Temisvaru, svakako veci od beograskih je bio poprilicno neuredan i soping mi nije predstavljao zadovoljstvo. Jedina sreca je bila u obilasku galerija i poslu koji mi je oduzimao sve vise vremena...
Sve cesce sam mislila na Gorana, mog starog prijatelja iz epizode Kisa i moje nove cipele. Nisam mogla da saznam ni gde je ni sta radi. Ali negde duboko u sebi, bila sam sigurna, da ako mi zaista bude trebao, pronaci cu ga. Kao neku "sobu po potrebi".
Konzul je nekim svojim diplomatskim poslom bio u rumunskoj prestonici, a kasnije mi se javio i iz Srbije gde je imao privatnih problema sa majkom obolelom od valjda, Alchajmera.
Nedeljama sam bila sama u konzulatu.
Imala sam pristup u sve prostorije, pa sam cesto dokona mlatila po istoj, zavirujuci u svaki coskic.
Jedno vece, kada mi je vec dosadilo uljudno sredovecno drustvo temisvarskih gospodja (kao da sam ja bila devojka, eh), zadremala sam u biblioteci citajuci knjigu u modi, po kojoj je snimljen i film, visestruki dobitnik Oskara, Pijev zivot. Knjiga je inace dobila Men Bukerovu nagradu pre neku godinu.
Razmisljala sam o tome kako me je taj roman podsetio na Mobi Dika, Starac i more, Robinzona Krusoa, po tom morskom toposu koji je nudio. A opet je bio jedinstven u svojoj lepoti i temi borbe za opstanak okruzen mocnom prirodom...U potrazi za licnim bogom koji ce prevazici okvire religije.
Tako, diveci se sebi, i sopstvenim reminescencijama u umetnosti, zaspala sam, sa knjigom na grudima i naocarama na na nosu, kao kakva baba, cemu sam se, istini za volju polako priblizavala.
U po noci, tako sam bubnula sa tog uskog lingistula u koji sam se uglavila, da su mi sve kosti zazvecale. Pale su mi naocare sa nosa i knjiga i cebence, cak se i casa soka od svezih jagoda koji sam sa zadovoljstvom pila ( carolija zivota u konzulatu) prosula.
Dok sam po podu u mraku pipkala, trazeci naocare, zrak mesecine je, kroz uski prozor, osvetljavao tanku liniju na podu, koju nikada nisam primetila, a ne bi ni sad, da je nisam prvo napipala. Pronasla sam naocare, upalila svetlo, pospremila stvari. Podigla sam tepih, ispod koga je virio tanki usek i pronasla vrata u podu, za koja nisam znala ni da postoje.
Kao malima mojim sinovima citala sam Bas celika nebrojeno mnogo puta. Tako cesto sam je citala, da je moj mladji sin u svojoj petoj godini uspevao da isprica bajku za dvadeset tri minuta svojim drugarima sa sve zvucnim efektima (onda azbaja, pljus, pljas).
Setila sam se najmladjeg carevog sina kome je svekar kad je krenuo u lov zabranio da otvara zakljucana vrata, a kad je to ovaj ipak ucinio, Bas celik mu je ugrabio zenu i odneo je daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, sedam planina i reka.
Dakle, nasla sam vrata i u panici, jer sam bila sama u celoj kuci, i onako punoj senki i skriputanja, odjurila u krevet, odakle sam cvokocuci od straha odgledala cak dva glupa filma, neke komedije. Pored kreveta sam obesila i venac belog luka koji je neopisivo smrdeo. Zaspala sam izmucena, kad su prvi zraci zore, jer sunca u zimu u Temisvaru nema, provirili kroz prozor...

Ne znam ti ja nista

2013-02-10T11:24:00.002-08:00

Konzul je naredio rasprodaju svog suvisnog namestaja, zato sto je neki klipan u Vladi saznao da Amerikanci koji su na mestu ambasadora u Londonu, Parizu, Berlinu, Pekingu, sami, iz svog dzepa, placaju sve prinadleznosti oko svecanih prijema i ukrasavanja prostora. Kazu da su to nekad milionske svote, ako se zna, da je na primer sediste ambasade u Londonu samo malo manje od Bakingemske palate. Kazu cak, da bogati Ameri, koji su inace najvise doprineli svojim donacijama uspehu aktuelnog predsednika, pa ih zato on licno casti pozicijom ambasadora, mogu tu pocast da izdrze svega dve godine, toliko je to skupo...
Dakle, brka je sve rasprodao, jer je resio da kad stigne revizorska grupa iz Srbije (Gogolj, Gogolj) pokaze samo ofucanu postavu kaputa, nikako nista, sto bi licilo i na najmanju raskos. (Bora Stankovic, Bora Stankovic).
Tako sam ostala bez mog sofisticiranog otomana i uglavnom sam snuzdena jela kolace lezeci u nekom skripavom krevetu kome su se daske razisle ko zna kada. Jos u vreme Causeskog, verovatno.
Imala sam zastrasujucu zubobolju koja me je mucila mesecima i neverovatno osecanje da me neko posmatra. Sto je bilo vec uobicajeno stanje moga duha, od kad sam imala ono skoro gazenje u Novom Sadu, ono skoro upucavanje u Bugarskoj i ono skoro davljenje u Turskoj.
Nista se posebno nije desavalo. Isla sam na rezidencione ruckove, druzila se sa istoricarima i etnolozima, saznavala cinjenice iz nacionalne istorije koje nisam znala i koje su nam bile neophodne za izradu monografije.
U Temisvaru je upravo trajala pozorisna sezona, pa sam cesto odlazila u teatar. Zgrada Opere mi je bila najbliza, do nje sam mogla da stignem i peske, a i najvise mi se dopadala. Puno starog sjaja, jedva primetni red memle, pa neka nova pozlata i san o umetnosti kome sam i sama bila sklona. Divan veliki prostor, pun rozeta, mermera i nesto malo Vizantije. Ova zgrada je potvrdjivala da je Temisvar najmocniji kulturni centar zapadne Rumunije. Ovaj prostor, u kome je smesteno cak nekoliko pozorista mi je govorio da sam deo multietnickog i multikulturalnog, sto mi je puno znacilo. I znaci mi. Model evropske civilizacije, a ne pustog turskog...Pfuj!
Jedno vece sam isla da gledam Toscu. U momentu kada je nesrecna pevacica ubijala onog zlosrecnog sefa policije, ucinilo mi se da u lozi sa moje desne strane (od 700 mesta za diplomate je uvek bila cuvana neka loza, eh. Privilegije.) vidim Cvetna Todorova.Trgla sam se i uplasila. Pogledala sam ponovo, misleci da pojava takvog formata iz susedne drzave, Bugarske, ne moze biti neprimecena ni od medija.
U lozi su bila neka gospoda, ali niko od njih nije ni licio na Todorova...
Na pauzi, jos uvek uznemirena lepotom Pucinijevog zamesateljstva izmedju politike i ljubavi sam silazila niz raskosne devetnaestovekovne stepenice, kad mi je stikla zapela za taj visoki uglacani sjaj. Posrnula sam i opet mi se ucinilo da vidim Todorova. Obula sam neverovatnu obucu koju mi je on poslao, koju sam jedva ukonponovala uz priliku u teatru. Pomislila sam da haluciniram, jer sam, kad sam ponovo pogledala, opet gubila Todorova iz vida.
Ako je to bio on.
Bilaa sam u drustvu neke lokalne srpske gospodje, ciji muz je finansirao dobar deo projekta oko monografije, pa sam morala da budem ljubazna. Ona je mlela neke gluposti, saputala mi ko je ko u zivotu Temisvara (nisam znala ni ko je ko u zivotu Beograda), a ja sam se grcevito smeskala, jer sam mislila da cu ako skinem osmeh da je posaljem...
Pravo u Transilvaniju da je pojede grof Drakula.

2013-02-09T11:13:00.002-08:00

Na blogu http://aleksandranm.wordpress.com/ pratite roman Kisa i moje nove cipele na ovom zlesvekrve-zlesvekrve.blogspot.com, novi roman Ne znam ti ja nista

Ne znam ti ja nista

2013-01-28T05:12:00.000-08:00

Posle ispijanja caja lezala sam na svom otomanu...Izgleda da sam zaspala. Taj zen luksuz me je po svemu sudeci opio. Divni dani po Temisvaru. Parkovi, galerije, pozorista. Opera, vecernje haljine. Rucak sa mladjim sinom koji je doputovao za Novu godinu, da istu provede sa majkom, prvog januara u nekadasnjoj vili Causesku. Zivot diplomatije, cak i tu, u komsiluku mi je neopisivo prijao. Gospodski maniri grupe Srba iz Temisvara, sa kojima sam pripremala tu sjajnu monografiju, Srbi u Rumuniji, zbog kog posla sam i bila tu gde jesam. Sekretar u nasem konzulatu je licio na pesnika. Duza kosa, negovani brkovi, sladunjavi miris dobrih kubanskih cigara, svileni sal, leptir masna. Prosedi zalisci i podosta godina. Lukavi osmeh krajickom usana, koji je nagovestavao znanja meni smrtnoj nedostupna. Tih govor, ako"neko prisluskuje", stalno osvrtanje preko ramena. Ruka u dzepu. Mali Bec je bio sjajno steciste umetnickog sveta ovog dela Balkana, ovih dana. I kako mi je sekretar nagovestavao, dilera umetnickim delima koji nisu radili bas sve po zakonu.
Dakle...Spavala sam i sanjala kako idem po nekom arhivu i trazim neke rukopise...Neku knjigu, sta li...
Probudio me je miris Dunava, sto me je zaprepastilo. Bila sam u potpunom soku. U lice me je gledao ribar nize prema Pancevu, koji mer je izvadio iz vode, kada sam ono prosli put stradala jureci Torinski sporazum.
Lezala sam u mrezama. Mirisao je terpentin i neko uzeglo ulje. Mirisla je sveze ulovljena riba. Neke svetlucave, srebrne po trbusima su se pracakale u vedru pored vrata sojenice. Ribar me je gledao zabrinuto..."Gospoja, samoubistvo.."
"Ma kakvo samoubistvo", krkljala sam ja, misleci da glasno govorim. "Kakvo samoubistvo, neko me je napao". Osecala sam uzasan bol u potiljku.
Ribar je rekao da spavam, a ja sam povracala. Bljuvala sam ceo Dunav, sa pritokama.
Opet sam pala na mreze, izmozdena. U potiljku me je i dalje bolelo."Od udarca", pomislila sam. Popila sam caj, potpuno uzasnuta tim izmestanjem iz Temisvara u kome sam mislila da jesam. Caj je bio neka mesavina koja je mirisla na budj. Pila sam je iz limene solje kakvu sam vidjala samo kao rekvizit u ratnim, domacim filmovima iz sedamdesetih.
Zaspala sam tek kada je ribar izasao iz sojenice...
Probudila sam se...Bio je mrak, a kroz prozor je dopiralo ulicno osvetljenje.
Bila sam u kuci konzulata u Temisvaru i lezala sam na mom Tuttlu. Pomislila sam da sam poludela.
Jedna noga mi je utrnula, a glava u potiljku me je uzasno bolela. Tuttl nije bio za spavanje, zaista, vise za poziranje. Stresla sam se od hladnoce. Ustala sam sa olaksanjem! Nisam vise bila u Srbiji!!!
...
Ipak, u kuci je mirisalo na povracku i sveze ulovljenu ribu. Jedna srebrnog stomaka se pracakala pored mog skupocenog lezaja.

Ne znam ti ja nista

2013-01-19T12:26:00.000-08:00

Mislim da je situacija na Balkanu slicna danasnjem dogadjaju sa onim bugarskim politicarem, kome je jedan od sledbenika pucao u lice gasnim pistoljem stojeci par santimetara od njega, ali ga je..Promasio. Ili mu je pistolj zakazao. Tako nekako. Da li je u pitanju marketinski trik ili politicki gest jednog kamikaze, obzirom da ga na snimku dobro izmakljase ovi iz obezbedjenja, ne ulazim u to...Sam cin pucanja smrdljivim gasom u lice jednog politicara je bas smrdljiva, neprociscena balkanska blatustina i maglusitna u kojoj zivimo. Sa senkom komunizma iznad glava koja nikako da nestane. Sa Balkanskim spijunima i zaverama. Sa siromastvom i neobrazovanjem mnogih aktuelnih politicara, koji ne mogu dalje od svoje prcije. Ili obrazovanjem nekih drugih ciji ocevi su bili komunisticka vrhuska, generali i tvorci sistema vrednosti...
Dakle, sedim u svom novom domu u malom Becu, kako zovu Temisvar (sto nisam znala i pored cestih odlazaka u njega u decenijama iza), pijem caj iz najlepsih solja od nafinijeg porcelana iz Franzove kolekcije, serija Leptiri. Solja je neverovatna, sa malom kasicicom, cvetovima i leptirom na vrhu iste, sa tanjiricem koji izgleda kao poluispruzen list...Platila sam za tri celo jedno malo bogatstvo, skoro sest stotina dolara, ali...Te sam solje kupila u Temisvaru, u americkoj galeriji koja prodaje Franzova remek dela. Tu novu redizajniranu Kinu koja nas sve vise i vise osvaja...

The first cup kisses away my thirst,

and my loneliness is quelled by the second.

The third gives insight worthy of ancient scrolls,

and the fourth exiles my troubles.

My body becomes lighter with the fifth,

and the sixth sends word from immortals.

But the seventh—oh the seventh cup—

if I drink you, a wind will hurry my wings

toward the sacred island.

—Lu Tong (795－835 A.D.)

Lezim na neverovatnom belom minimalistickom lezaju Edwarda Tuttla, koji kosta kao prosecan polovni automobil u nas, dovezen iz inostranstva... Dolce vita u Konzulatu, nema sta.
Moram priznati nisam ovo ocekivala.
Zen i luksuz u sred Temisvara, sa primesom Securitatee...

Ne znam ti ja nista

2013-01-18T12:19:00.001-08:00

Kada sam bila tinejdzerka, otac je i mene i sestre cesto vodio u Temisvar. Da on kupi alat, kampersku opremu, neke planinarske cipele i slicne potrepstine koje bi stajale u garazi ili u podrumu, zlu ne trebalo. Majka nam se uvek zgrazavala nad kolicinom nepotrebnih cvikcangli, francuski kljuceva, srafcigera i kanti koje su stizale sa nama, oznojanima i nasmejanima, jugoslovenski samouverenima iz siromasne, susedne drzave, koje je sam vrh ruske cizme dobrano pritiskao, da bi tu cizmu nasledio, tih godina kada smo mi odlazili, Nikolaj Causesku.
Rumunija je bila jedna siromasna drzava, a Temisvar crn i siv, u bojama naseg Beograda danas oko autobuske i zeleznicke stanice. Ispod Brankovog mosta i oko Geozavoda. U Karadjordjevoj ulici. Secam se, jednom prilikom je moja starija sestra ponela iz Beograda neke zvakace gume,cigarete, vegetu, a ja neku maramu, pamucnu, sa sarama tada modernim , vise se ne secam ni kako su se zvale, te sare. Ponela sam ja i neku kosulju od teksasa, US top valjda. Sve to je planulo na jednom cosku u roku od par minuta. Od tih par gluposti, sve tri smo kupile najskuplje temisvarske cipele u tamosnjoj robnoj kuci, mastodontu socrealizma, a posle toga jele bozanstvene cokoladne kolace u glavnoj ulici, podno zgrade Opere. Bile smo jedini gosti u jednoj neverovatnoj, beckoj poslasticarnici, u sred Temisvara. Devojke i decaci nasih godina, lokalci, su lepili noseve na staklo poslasticarnice da vide sretne, bogate strankinje koje jednu kolace...
Moje cipele su bile ravne, na pertlanje (bila sam devojcica) u kombinaciji belog platna i zute prevrnute koze, na lubovima i cak i preko grubo izreckanog djona, koji mi se cinio prava sreca, tada. Nisu bile udobne, kao italijanske, koje sam tada vec isprobala, ali sam ih ja nosila sa velikim zadovoljstvom dve godine. Verovatno su one bile jedan od razloga moje strasti prema cipelama, koja je sa godinama samo rasla.
Devedesetih, u ona bedna vremena, bila sam u Rumuniji jednom cak i na, hajde tako da kazemo, mozda mom prvom tajnom zadatku ikada.
Bila sam sa gradskim sekraetarom za obrazovanje, nekim radikalom, tada, inace doktrom lingvistickih nauka u jednom zastrasujucem planinskom delu Rumunije, podno Karpata, u kome je utihla teska industrija i veza sa bivsom Jugoslavijom. Gradom su duvali teski vetrovi noseci okrugle grmove, kao u spageti vesternima. Grotla visokih peci su bila ugasena i narod se iz kraja iselio. Da sam verovala u grofa Drakulu i price o njemu, mislila bih i tada da je on isisao krv iz tog kraja. Ovako sam znala. Mi smo bili u ratu, drzava nam se raspadala a Rumuni u posttranzicionom vremenu posle Causeskog. To je bio kraj pogranican sa bivsom Jugoslavijom...Mi smo u Rumuniju isli da utvrdimo znacaj jedne etnicke grupe, koja je bila katolicka, ali sa mutnim bekgraundom. Hrvati su je svojatali, isto kao i mi u Srbiji. Vreme nacionalizma je bilo zestoko i svaki covek dragocen. Kao pitanje ko ce prvi osvojiti Mesec ili Mars. USA ili SSSR, nekad.
Bili smo u nekom planinskom selu koje je zito mlelo na vodenici. Gajilo mrsave krave a narod, a narod je krajem dvadesetog veka isao u narodnim nosnjama. Devojke su na glavama imale pletenice od po dva metra dugacke. U ormanima vezenu devojacku spremu. Sva tri sela sa tim zivljem, nisu imala struju, osim seoskog kneza koji je imao generator. U njegovoj kuci spavali smo sekretar, etnolog i ja , predstavnik ministarstva. Nikada necu zaboraviti gorak ukus u ustima, kada su nam to vece kada smo stigli spremili kulturno umetnicki program. Pogace od sveze samlevenog zita i ribe iz potoka. A pevacica peva na iskvarenom srpskom (hrvatskom) na razglas, sa svojih sesnaestak mrsavih godina: noz, noz u slaninu. Rogo, rogo rogozi, sedi pa vooozi...
Kao sto sam Vam vec napomenula, Rumunija i Madjarska su bile pod mojom jurisdikcijom (sto nije srpski centar u Parizu!?).
Kada sam se vratila sa odmora na posao, dobila sam i prvi ozbiljan posao.
Da kupim prnje i idem u tu i takvu Rumuniju...
Kad stignem u istu, dobicu dalja uputstva...
Da sam bila u braku..
Da su mi sinovi bili tu, u Beogradu...
Ma, rekla bih ja njima...
Ovako, sta sam mogla?
Kupila sam prnje i krenula u tu i takvu Rumuniju.
Temisvar, stizem!

Ne znam ti ja nista

2013-01-14T11:54:00.000-08:00

Neke slobodne dane koje sam imala iskoristila sam za lenstvovanje. Imala sam neverovatnu zubobolju koja kao da mi je govorila da pod hitno treba da izadjem iz osecaja besmisla u koji sam upala. Eh, kao da je u ovim godinama, koje nevoljno pominjem, uvek moguce izaci iz sopstvenog zivota, tek tako!?
Bugarska epizoda mi nije bila nimalo draga. Ni ona jurnjava kolima, ni uzas i lepota mog tajanstvenog domacina. Goran, moj slatki, opasni kompanjon na tom putovanju, bio je nedostupan nedeljama...Ma kakvi nedeljama, mesecima. Ko zna na kakvom putu je bio. Iz ministarstva su mi stizale glasine o ponovnim premestajima (tresla se gora, rodio se mis!). A ja, ja sam gledala filmove, spavala do podneva, isla na moju zumbu i lecila zubobolju. Svaki dan sam, dok sam ispijala jutarnju kafu,oko podneva, bar pola sata na nogama imala moje nove cizmice koje su bile tako neprikladne za beogradski asfalt da bi mogla da ih nosim jedino na nekom ekstravagantnom kulturnom dogadaju na koje me nisu zvali, jer je na ista isao iskljucivo ministar. Te malesne jedva primetne mrtvacke glave izmedju zmijskog printa, ta vrtoglava potpetica...Hm.. Mora da sam Cvetanu bas delovala rogato, kad mi je poslao takav poklon...I sta je taj poklon trebao da znaci? Mucilo me je to pitanje.
Osim toga, Bugarska nije bila pod mojom jurisdikcijom, mislila sam sa olaksanjem...
Gledala sam novog Tarantina. Neki omaz spageti vesternima. Jedna mracna osuda nasilja bele Amerike, koja zavrsava kao petparacka ljubavna prica. Remek delo, moram reci. Jedan junak lici na Kamijevog Kaligulu, toliko je strasan. Uzivala sam u filmu. To je meni trebalo. Remek delo sa ljubavnom pricom na kraju. Pricom sa srecnim krajem, naravno.

Ne znam ti ja nista

2013-01-13T07:31:00.000-08:00

Setila sam se crvene kapi krvi na prstu mog bugarskog demonskog domacina. Setila sam se najfinije esencije ruzinog ulja, koja je zajedno sa dragim kamenom bila na dnu moje ladice sa vesom...
Karta i pozdrav su stizali iz Bugarske. Pozdravljao me je "pesnik" Cvetan Todorov...
Znate da postoji filozof njegovog imena? Cvetan Todorov? Zivi u Francuskoj i zagovara ovakve ideje:Razumem da postoji velika skepsa u pogledu sudbine demokratije u istočnoj Evropi, očekivanja se nisu ispunila zbog samovoljnih poteza vladajuće političke garniture, i pored toga što se ne može nazad. Marksističko-lenjinističke parole očito nekima ponovo zvuče privlačno, jer bar u teoriji zagovaraju jednakost iako je to fantazija. Ljudi očigledno imaju veoma kratko pamćenje ili pripadaju generacijama koji nisu okusile diktaturu.(odlomak iz intervjua ljubljanskom Delu, prolece 2012.)
Ovaj binarni barokni model u koji sam upala, ovaj crno crveni eros/tanatos sklop je bio urnebesniji od bilo kakve gotske fantastike koju je neko u svom mozgu mogao da smisli...
Diktatura!?
Ej, diktatura?
Ma ove zanosne cizmice su bile gore od diktature.
Bile su nagovestaj nove avanture u kojoj cu se, po svemu sudeci, uskoro naci...

Ne znam ti ja nista

2013-01-11T10:39:00.004-08:00

...Konacno sam bila prava akciona junakinja, dusu dala za neki roman. Sama i tragicna, smestena u neverovatno okruzenje i fantastican splet okolnosti!!!
Bez muza, sa sinovima na dalekim destinacijama...
Neverovatno okruzenje je svakako bio moj novi posao. Razbistrilo mi se sta je uloga novog sedokosog zgodnog ministra: da ide na partije po ambasadama i pravi poneki besmisleni hepening, kakve kazu svedoci, nisu pravili ni ministri devedesetih, cak ni onaj pesnik obucen u kozne mantile udbaske. Retro, kao.
Trebalo je ovoj skandaloznoj vlasti i poneki beogradski smeker u njoj, ne samo neobrazovani partijski prvaci, kakvi su mahom bili...No to sam vec cini mi se, pomenula. A ako i nisam, stvar je opste poznata.
U sustini, bilo je potpuno precizno ono sto je Vojvodina zaista nudila kao institucije bogate tradicije. SNP i Maticu srpsku u Novom Sadu, galeriju Milan Konjovic i fantasticno pozoriste u Somboru. Galeriju Sava Sumanovic u Sidu. Suboticki neverovatni filmski festival na Palicu...I Vrsacku enregiju KOV a i klasicne pozorisne jeseni. .Malo Sirmijuma i nesto kikindske Tere... Izmedju je bilo...More folklornih festivala, kobasicijada i svetskih takmicenja u tucanju jajima...Izmedju je bila jos ne potrosena svest da drzava MORA da se pobrine za svaki Dom kulture u svakoj ravnicarskoj rupi pored puta. Pa su se svi kolektivno uclanjivali, celo selo, ako treba, u jednu od partija koalicione vlasti. Bilo je mucno ici u perspektivi mracnih jesenjih dana po raznim jos uvek bogatim vojvodjanskim ruckovima, u bogatim kucama popova ili salasa, gde su svi ocekivali od mene samo jedno: da je njihova manifestacija, izdavacka kuca, smotra, festival najznacajnija i kao takva treba da bude na jaslama drzave. A kasicica je bila mala a usta je bilo mnogo. Oliver Tvist je trazio jos. Ohhhh!!!
Jedan dan sam dosla iz Subotice,koja je kao i uvek bila trusno tle, posebno posle nekih hapsenja, sa posebno teskim osecajem u zelucu. Ne samo sto su me nakljukali nojevim mesom (ej, nojetina iz Backe) , nego i neverovatnim zahtevima koje sam primila. Koliko ogromnog novca je trebalo za te neverovatne zelje. Znala sam, poucena iskustvom iz starog ministarstva, da se uvek trazi bar tri puta vise nego sto se ocekuje, a da se daje bar sest puta manje. I da su tada svi namireni. Samo je to u prosveti uvek bilo u sustini za neciju dobrobit, a ovde nikako nisam bila sigurna, gde ce novac zavrsiti. U cijem dzepu od hohstaplera na vlasti koji ce sigurna sam bila minimum dati istinskoj umetnickoj eliti.
I to je Srbija. Umetnici treba da cute i budu zadovoljni darom talenta koji su dobili, a razni sekretarcici i komesarcici...Treba...E, oni treba. I mora. I bas.
A o radu Saveta za nacionalnu strategiju kulture, kojim se nase Ministarstvo i Skupstina loptaju!!!
Mnogo babica, kilavo dete. Tako je to uvek bilo. I bice, pomislila sam rezignirano.
Bar da su mi u nadleznosti informacione tehnologije...Tu su neki pametni mladi ljudi zagledani u masine a ne u druge ljude. Ili informisanje, pa da kao covek dobijem cir na nervnoj bazi...
A ovako: svargle, kobasice, kanapei, strudle i sve ostale djakonije koje Vojvodjani sluze na kulturnim i javnim mestima...
Lezala sam na krevetu u potpuno tihom stanu, zalostivo gledajuci sta je ostalo od moje uvek skladne figure, od kad mi je nadleznost Vojvodina, kad se zaculo zvono na vratima.
Ustala sam i otvorila, radoznalo, ne ocekujuci bas nikakvu posetu. Bio je to decko ovih novih usluga poste sa nekim lepim paketom u ruci, sa potvrdom koju je trebalo samo da potpisem ,i to onako elektronski. Kada sam se pobunila da nista nisam narucila i da nista ne zelim da placam, decko je rekao da je dobio i napojnicu i da samo treba da uzmem paket...
Moram da kazem nesto o cemu nisam govorila od kad sam pocela da Vam pricam moje najnovije avanture. Dakle, u vise navrata sam Vam rekla da mi je neko preturao po podrumu i ukrao mi obucu iz istog. Jos nisam znala sta je znacio taj gest, pa sam bila prilicno oprezna. Dzep mi je ispraznio razvod i pakovanje mojih decaka u svet, tako da sam kupila najosnovnije, da bas ne idem kroz zivot bososnoga. Nesto obuce je ostalo i u stanu. Imala sam osnovno:
Neke crne botuse kakve u zivotu nisam imala, ali nepromocive i tople. Jedne elegantne crne cizme. Jedne bele gumene i jedne braon sa visokim sarama, jeftine i pomalo iznosene. Od cipela sam imala i par klasicnih pari koje su mi bile za svaki dan, koje sam obnovila jednim tamnozelenim u skladu sa bojom sezone.
Svakako, svi dogadjaji koji su me, moram priznati, prilicno satrli i ostareli, su na citalacku veliku zalost, pretpostavljam, ubili kupoholicarku u meni...
Dakle, potpisala sam paket i polako ga otvorila osluskujuci, ne kuca li u njemu nekakva eksplozivna naprava...
Boze, srce mi je zalupalo jace...Otvorila sam kutiju u kojoj je na najfinijoj svili lezao par zanosnih polucizmica od zmijske koze.Bile su rucno radjene i neodoljivo su potsecale na onu tursku zmijurinu...
Par mi je od iznenadjenja ispao iz ruke.

Ne znam ti ja nista

2013-01-09T10:34:00.001-08:00

Apsolutno, totalno, definitivno zastrasujuca kolicina autizma u meni. Da ja ne znam sta se desava sa mojom decom!?
Tako vazne stvari!?
Stariji je komentarisao da je njemu, iako se takve stvari skoro nikad ne desavaju, sem u romanima, ova prilika iskrsla potpuno neplanirano.
Da je na jednom koncertu u publici bio gospodin iz dijaspore u cijem je drustvu bio neki cuveni inpresario, da su se odusevili etno zvukom koji su culi i da su ih uvrstili na veliku americku turneju zahvaljujuci odustajanju nekog slovackog benda, ciji je srce i mozak ansambla slomio nogu. Da je stvar bila hitna, da su im svi troskovi placeni, da ce cak imati i male dnevnice i da je to prilika koja se ne propusta.
Morala sam da se slozim sa sinom : world music je bila isplativa stvar u danasnje vreme. U sustini, dogadjaj za radost, a ne moje krsenje ruku, zar ne?
Zacutala sam.
Moj mladji sin je mudro cutao, smerno spustenog pogleda.
"Otac je sve znao". Tiho je rekao. "On je i alicirao za mene. Stajao u ambasadi. Ucio za test sa mnom."
Progutala sam veliku knedlu. Pomislila sam u panici, gde sam bila ja?
"A gde sam bila ja, mili?" upitala sam glasno.
"Ma bila si tu. Tako zabrinuta. Zamisljena. Ona premetacina po podrumu. Pa premestaj. Pa kontrole. Prestala si da se smejes, mama. Prestala si da kupujes cipele ." Rekao je moj medeni zalostivim glasom, u kome zaista nije bilo prebacivanja. Samo pomalo nostalgije za vremenima kada smo bili srecna porodica.
Znala sam da je to to.
Uzdahnula sam: "Izvini, mili, izvini".
Kao da sam zivela u drugoj dimenziji.
Kao da sam shvatila da moj muz nije bio jedini krivac za nasu propast.
Prokleta Turska!
I deklaracija i sve cipele ovog sveta!
Zelela sam svoju porodicu nazad.
A nazad se nije moglo .

Ne znam ti ja nista

2013-01-07T07:41:00.001-08:00

Za rucak sam posle dugo vremena napravila lazanje. Iako je otac otisao, mi nismo privid porodice. Okupljamo se, jednom dnevno, bar. Nedeljom rucamo zajedno obavezno. Ukinuli smo neke rituale, kakvo je jutranje ispijanje kafe, jer je to nekako za muza i zenu, intimno, a ne za sinove i njihovu sredovecnu majku.
Najvise mi smeta sto me osim mojih decaka vise niko ne pita kako si. Valjda se podrazumeva.
Mozda me niko ni pre to nije pitao, ali ja to nisam primecivala, jer sam bila mi. A ne ja. Nikada samo ja.
Eh.
No, napravila sam i kuglof, sto je neobicna i teska kombinacija. Lazanje italijanske i kuglof sremacki. Sve tesko i internacionalno. Puno mirisa i ukusa. Besamel i bolonjeze. Susene kajsije, smokve i bermet. Moj stariji sin je otvorio i bocu bermeta, obaska. Kroz poluodskrinut prozor se naslucivao rani mraz. Budjenje zime, na pomolu...
Neka ptica, kao ranjena, cula se u daljini...
Od kad paunovi lete kroz beogradski vazduh!?
Na kraju rucka, stariji sin je duboko udahnuo. Pogledao je mladjeg. Mladji je skoro neprimetno trepnuo. Kakva su to domundjavanja. Sada sam bila na oprezu, kao da sam oci u oci sa onom gadnom zmijurinom iz Turske, a ne mojim lepotanima. Sta sam propustila, pomislila sam u panici.
"Sta sam propustila?" izgovorila sam glasno u delicu sekunde. Jebes diplomatiju, nesto se kuvalo meni iza ledja.
"Majka", poceo je stariji. Prvo stegnuto, a onda mekano, mazno:"Majka"...
Napeto sam cekala...
"Nas dvojica idemo od kuce"...
"Kako idete od kuce", pitala sam potmulo.
"Gde idete?" upitala sam stegnuto.
"U beli svet", promrmljao je moj mladji sin jedva cujno.
"Kakav beli svet!?" Ciknula sam.
"Maama,"otezao je stariji, "pa znala si da te to ceka, kad tad..."
Dakle, ovo je bilo u stvari: obojica su dobili fantasticne mogucnosti, skoro neverovatne za nase srpske uslove. Stariji odlaska na godisnju turneju sa svojim orkestrom, Amerika Juzna i Severna, skoro cela, a mladji ponudu da se skoluje i bude sportista pod punom stipendijom na jednom prestiznom Univerzitetu na zapadu. Prilike kakve se samo pozeleti mogu.
Bila sam porazena. Nemojte me pogresno razumeti.
Bila sam porazena sto sam stavljena pred svrsen cin.
Bila sam porazena sto me nisu ukljucili u svoje planove na samom pocetku.
Kao da sam pala na roditeljskom ispitu...
Cela porodica je bila upoznata do tancina u dogadjaje, obe moje sestre, samo ja nisam...
Tesili su me da sam imala svojih problema i svoju krizu.
Tesili su me da su oba dogadjaj za radost, a ne za tugu...
Jebes lazanje. Presele mi.
A i kuglof isto.

Ne znam ti ja nista II

2013-01-06T08:37:00.001-08:00

Inace, Ministra jos nisam upoznala. Vidjala sam ga na hodniku u prolazu, lepo se javi, ipak je on dendi beogradski. Koliko cujem, bio je i maneken, nekada, izmedju ostalog. Skroz renesansni tip. Vidim da se na njega pale sve sekretarice. Na onog prosvetnog, nije se palio niko. Vitak i prosed, sa tim prodornim plavim ocima. Je ovaj, ne onaj, da se razumemo.
Mislim da nema pojma sta radi u ministarstvu.
Mislim da je Ministarstvo trenutno za ukras kao nesrecno Narodno pozoriste u centru grada posle paljevine. U sustini, bilo je mnogo lakse raditit u Ministarstvu obrazovanja. Prosvetari su skroman i radan svet, intelektualci. Negde znaju gde smo. Imaju i ideale. Sem mozda nekih univerzitetskih profesora, laktarosa i iluzionista, koji su u tom poslu zbog sebe, a ne zbog dece, studenata.
I ono ministarstvo je uvek, ali uvek, imalo malo novca na raspolaganju, pa su se ljudi sirili koliko mogu. Sve do one nesrecne Torinske deklaracije o kojoj i ovako ne znam nista.
A ovde. O moj bogo. Koliko je ovde polje delovanja.
Koliko razlicitih ljudi!!!
Mi sto smo preraspodeljeni iz drugih ministarstava se drzimo nekako zajedno.
Druzim sa Ljubicom iz ukinutih Dijaspora. Sta ta sve zena zna!!!
Ma ja sam za nju mala. Ona je inace udovica. Od nje muskarci beze kao djavo od krsta, tako ona kaze. Mada vidim da se mnogi vrzmaju oko nje.
Ovi sto su sad dosli u Ministarstvo, su moram da kazem , bas neka poluobrazovana gomila. Koja se divi svemu krisom, a ovako drze nos visoko. I vode neku partijsku disciplinu, kao da su u Titovom vremenu, ranih pedesetih.
I posle Tita Tito.
Meni je zapala Vojvodina na jednom jedinom sastanku koji smo imali od kad je ovaj novi usao u Ministarstvo. I taj sastanak je drzao njegov zamenik, covek iz kulture, vec trideset godina. Stari operativac.
Zna gde djavo spava, kao i Ljubica.
Kad kazem Vojvodina, mislim na sve: nacionalne manjine, izdavastvo, izlozbe, festivale, institucije, muzeje, pozorista...O moj boze, ko ce se tu snaci. Ispricacu Vam o nekim sastancima koje sam imala. Ma, koja kolicina kulturtregera i hohstaplera je u kulturi. Necete mi ni verovati kad to saznate. Ma, koja kolicina divnih amatera, entuzijasta, lepota je u kulturi.
I Kikinda i Zrenjanin i Sombor i Vrsac i Pancevo i Sid i Kovacica i Srpska Crnja i Novi Sad, naravno. I srpska scena u Rumuniji i Madjarskoj.
Koliko malo mogucnosti i koliko zelja da se dotaknu zvezde.
Ne znam kako cemo.

Ne znam ti ja nista, I

2013-01-05T11:47:00.000-08:00

Ma zivot u Beogradu ima svojih cari kad radite u centru grada, i promenili ste zlosrecno ministarstvo .
Prvo, vise ne idete pred Zeleznicke stanice i ne gledate srpsku bedu svaki dan, drugo ne idete putem svih srpskih strajkova. Nekako su oni susreti ispred Skupstine otmeniji. I kad su nasilni. Noblesse oblige, uvek, kazem ja.. I nekako je lepo kad znate ko sve od znamenitih Srba voli da svrati u skupstinski bife..Nekako se valjda oseca blizim Olimpu, sta li. Znam jednog srpskog pisca koji je digao vikendicu odmah pored jos Titovog odmaralista na Fruskoj gori, mestu na kome se i dan danas donose vazne odluke. Valjda covek da se inspirise, sta li. Mada mi nije jasno, da li je moguce da su ga u poslednjih trideset godina sve vlasti zvale da srce viski o trosku drzave!?
Znam, znam. Zla sam postala, pa to ti je.
Nista vise suze i cipele.
Nista suze.
Cipele moze.
I razvela sam se. Okrenula list, tako sam cula da to zovu neke zene, sveze razvedene...
Ja to ne zovem nikako. Nekako je samo doslo. Kao necastivi. Kao mracna mrlja. Mrak. Usamljenost
Nisam mogla dalje. Iako, na pocetku, posle mog povratka sa Dunava nije izgledalo tako.
Sinovi su me podrzali, iako nerado. Moj muz, moj bivsi muz, u sustini nije los covek. To i dalje mislim. Samo je cutanje postalo previse glasno. Urlalo je. Cutanje. Kao provalija, rezanje besnog psa. Tiho i duboko. Na ivici opasnog nasilja. Sigurna sam da je ovako bolje i cistije. Mozda se nekad i kresnemo, ko zna. Vec kad to u braku nismo radili.
Mada vidim da me muskarci sada drugacije posmatraju. Nekako kao da sam frivolna.
Razvedena?
Aaa. Sa znalackim klimanjem glave.
Izgubila sam i neke zene oko sebe.
Kao da cu se odmah baciti na njihove uflekane muzeve, sta li?
Ma ja sam se u sustini bojala vezivanja, iako to nekad nije bilo tako.
Svet se promenio, pa i ja.
Pre sam isla na pilates (opusti misic malog prsta, obrve, obraza), a sad igram uz Zumbu.
I imam sirok osmeh na licu i kad hodam ulicom.
Jebe mi se.
Simbolicno, mislim.
Za ostalo cemo da vidimo

Ne znam ti ja nista, PROLOG

2013-01-04T12:50:00.001-08:00

Da li ste ovih dana pokusali da udjete na sajt Ministarstva kulture?
Isti izgleda kao Potemkinova sela ili kao istinsko stanje u kulturi:osim naslovne strane cesto na ostale klikove dobijete "this webpage is not available".
Ponekad se stranice i pojave. Kao kultura za po potrebi, na kasicicu. Kao soba za po potrebi u Hogwartsu, skoli magije u kojoj se ucio najveci mag svih vremena, tako misle moji sada vec uveliko odrasli sinovi, Harry Potter.
Istina, mesto na kome se Ministarstvo nalazi je lepo: U Vlajkovicevoj, tik uz Skupstinu. Da se zna da smo jedna kulturna drzava. Kad nam gosti dodju, mislim.
Mada...Ne bih trebala da ujedam ruku koja me hrani, ispostavilo se mnogo bolje nego ona stara, u Ministarstvu obrazovanja.
Tamo su plate bile...kao i u prosveti profesorske, dakle bedne...
A osim toga, od kad mi provalise u podrum i pokrase mi one silne cipele, sumnjam na sve i svakoga: eto sta je ostalo od stare Vladislave.
Zena senki i spijunaze. Voajera, prisluskivanja i pakosnih ljudi..
Eto.
Jasno Vam je valjda sta se dogodilo?
Kako je dosla nova vlast, napravila je promene u administraciji.
Kao neko ko je uradio ozbiljne poslove za staro Ministarstvo ( o deklaraciji ni rec, molim, o tome ja nista ne znam) naravno, nisam dobila otkaz. Ipak se majcica Srbija brine za svoju birokratiju.
Prebacena sam u kulturnjake.
Da se razumemo, ni ovde plate nisu bog zna kakve. Ali ja sam na posebnoj apanazi, a to cete saznati kad dodje vreme.
Sve polako i po redu...
Ja sam ipak tradicionalna zenska, a ovo nije nekakav postmodernisticki shit.

U eseju o Odiseju, Piteru Grinaveju i o tome kako nam je samo lepota dovoljna

2012-12-02T13:00:00.001-08:00

Filmove Pitera Grinaveja gledam predano vec dvadeset godina. I duze. Od kad sam na TV u, sasvim slucajno, gledala ono ludilo u njegovom Kuvar, lopov, njegova zena i njen ljubavnik. Uvek mi se digne kosa i smrznu kosti kad gledam uzasno nasilje koje nam nudi, smejem se persiflazi i ironiji te blasfemiji svakog filma. Uzivam u neverovatnoj muzici, sjajnom vizuelnom identitetu. Baroknom gomilanju i renesansnoj raznovrsnosti. Volim njegov dozivljaj seksa, kao erosa i tanatosa sto posto. Volim tu grubu igru koju nudi odabranima. Jer njegovi filmovi zaista nisu za obicnog puckog konzumenta. Morate biti...ma nesto posebno i kao gledalac. Piter Grinavej laska mom intelektu. Zaista.
U njegovoj verziji Bure sam uzivala, prvi put u mogucnostima novih tehnologija na filmskom platnu. I u jednoj potpun zanosnoj ekranizaciji Sekspira, koja je licila na Veliku svetsku nenapisanu enciklopediju, potpuno mitski tekst za sve ljubitelje filma, knjizevnosti, umetnosti uopste.
Prica u prici u prici u prici, je licila na moju omiljenu pricu svetske knjizevnosti cuvenog Borhesovog Alefa. Tacku u kojoj se sece sav svet, sve znano i neznano. Poznato i nepoznato. Tacku u kojoj junak cuvene Pescane planete, princ Leto, vise ne u ulozi ljudskog bica, nego ogromnog kosmickog crva, prepoznaje proslost, buducnost i ceo svemir...
No, nisam htela da dajem recenziju filmskog dela omiljenog mi reditelja (izmedju jos nekoliko ) nego da kazem ovo: Gledala sam poslednjih dana nekoliko bas dobrih filmova koji kao da su egzemplar za moje poimanje umetnosti.
Sta umetnost treba da uradi ?
Da te ostavi bez daha.
Da te obori sa nogu.
Da te istrese iz gaca.
Da te razbesni.
Da te ushiti.
Da te ucini covekom.
Imam dva primera, sa sasvim dva razlicita koncepta. Jedan je Grinavejev u filmu Golcijus i Pelikansko drustvo, a drugi Cezar mora umreti, brace Tavijani.
Grinavej, blasfemicno i dalje nudi koncept velike svetske enciklopedije, uz mocnu erotiku, metafore. Raskos i cula i duha, u potrazi za novcem koji ce omoguciti slobodno umetnicko stvaranje glavnih junaka, koji zele da se bave stampanjem knjiga po svaku cenu, pa i onu zivotnu. („Golcijus i Pelikansko društvo“ je film zasnovan na životu Hendrika Golcijusa, holandskog slikara iz 16. veka, autora erotskih grafika. On ubeđuje Margrava Alzaškog da plati za štamparsku mašinu uz pomoć koje će se objavljivati ilustrovane knjige. Golcijus mu obećava izuzetnu knjigu erotskih slika, zasnovanih na Starom zavetu – Samson i Dalila, Lot i njegove ćerke, Jovan Krstitelj i Saloma. Kako bi ga još više primamili da se upusti u ovaj poduhvat, Golcijus i njegovi saradnici nude Margrevu da na njegovom dvoru izvedu dramatizacije ovih erotskih priča. „Golcijus i Pelikansko društvo“ je drugi film iz Grinvejeve (8 ½ žena, Noćna straža) serije „Holandski majstori“. Treći film biće posvećen Hijeronimusu Bošu. (iz recenzije) )
Braca Tavijani, u svom vidjenju Sekspira pricaju istu pricu na drugi nacin. Njihovi junaci su pravi zatvorenici kojima je umetnost postala hleb nasusni i najvaznija zivotna potreba. Svedeni i minimalisticki, u jednoj crno beloj gami. Italijanska Prokleta avlija je potresna, duhovita i sokantna u isti mah. ( Predstava „Julije Cezar“ se završila i glumci su nagrađeni gromoglasnim aplauzom. Svetla se gase; glumci odlaze sa scene i vraćaju se u svoje ćelije. Svi su oni zatvorenici u jednom rimskom zatvoru. Jedan od njih kaže: „Otkad sam otkrio umetnost, ova ćelija je postala pravi zatvor“. Reditelji Paolo i Vitorio Taviani, kultni autori italijanske kinematografije, proveli su šest meseci na probama ove predstave. Njihov film pokazuje kako univerzalnu poruku Šekspirovog dela razumeju i ljudi u ekstremnim životnim uslovima. Nakon premijere, Cezar, Brut i ostali ostaju iza zatvorenih vrata. Svi oni ponosni su i na čudan način dirnuti, kao da je predstava otkrila dubine njihove prošlosti. ( iz recenzije FAF ))

Dakle, sva tri reditelja (braca Tavijani su dvojica p.autora) govore o tome da je umetnost u Evropi vise od pukog komercijalnog proizvoda. Govore da je umetnost zivot sam.
***
Pre neki dan sam se dopisivala sa prijateljicom koja zivi na drugom kraju sveta i koja mi je kao Grinavej dugi niz godina inspiracija da u sivilu svakodnevnog zivota ne potonem i ne udavim se potpuno. Znamo se jako, jako dugo, obozavam njenu silovitu energiju i snagu i cak je i jedna od prica napisanih na ovom blogu inspirisana njome, kao sto je ne samo jedna, inspirisana mojim malim zivotom, licno.
U nekoj zurbi, sta li, nisam stigla do kraja da razvijem misao koju je ona isprovocirala komentarom da mi Srbi, svi mi u globalu i idalje zivimo onu Selimovicevu izreku sa kraja neprevazidjenog romana Dervis i smrt " da je svaki covjek uvjek na gubitku" i da je vreme da prihvatimo odgovrnost za svoj zivot i da nigde nije kraj, ako to sami sebi ne zacrtamo...Tako nekako, otprilike.
Pa sam nesto mislila o konceptu mitova na kojima smo mi Srbi ( Vizantija, brale, Vizantija i nesto Antike) rasli...
Posto volim Penelopu (moja prosla prica je njoj i posvecena) moram da joj volim i muza Odiseja.
Prvo nesto o njoj: Pod jedan:Ona je za mene, prva riba koja nije besposlena sedela i cekala svog muza u istoriji!!
Bre, kakva je to zena!!!
Kakkav talenat da vuce za nos onolike prosce. Kakav karakter, kakva hrabrost. Kakva predanost da sina Telemaha izvede na put!!! Kakva odanost i upornost. Kakva vera u ljubav!!!
Nije Penelopa ona jadna iz Rakiceve bedne Iskrene pesme ( ti neces znati sta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama) ili slabasna Andriceva Jelena zena koje nema. Ili devojka sa trepavicama boje pepela iz drugog dela Seoba mog omiljenog Crnjanskog...Mogu da kazem da su se na Katedri za srpski jezik i knjizevnost u Novom Sadu, gde sam ja studirala, cak izucavali ti bledunjavi likovi srpske knjizevnosti kao zena kojih nema... (Kult device Marije i slican shit)
E pa takva Penelopa je imala koga i da ceka!!!
Odisej je lik koji smo mi Srbi trebali da uzmemo za primer. Odisej.
Da se u skolama ne cita ono cudo od Ilijade i kad mladani vojno se razdvaja od zene mu Andromahe da pogine u boju sa odvratnim uobrazenim Ahilom, divljakom i nasilnikom, punim testosterona, koji se pali na robinjice, iskljucivo.
Odisej je kralj.
Odisej osvaja grad Troju (ej, kakav grad) lukavoscu a ne nasiljem.
Odisej je istrazivac, putnik namernik, radoznalac, avanturista.
Odisej voli da londra. da uci nove stvari, da menja sudbine drugih.
Odisej voli da se maskira, da eksperimentise. Da se sali. Odisej zna kad treba isukati mac, a kad treba udariti recima.
Odiseja nama treba, a ne hleba.
Odiseja.

For Penelope

2012-11-22T09:55:00.001-08:00

Sanjala sam kako padaju veliki snegovi, gusti i tmasti, neprekidno.
Sanjala sam kako konacno putujem na to daleko ostrvo, ali nema pasosa i nema novca. Sanjala sam prazne drumove i pusta mora. Sanjala sam sebe kako tarem i trosim divna ruha. Haljine, ves, sve. Sve.
I kako vreme prolazi.
Kroz prozor sam videla obrise nekih muskaraca. Neke sam i u kucu primala. Neki su mi pomagali, neki odmagali. Neki su bili dobri, nezni i mozda brizni. Drugi lukavi i okrutni. Takvi mi nisu trebali.
U kuci sam videla senke nekih zena. Pohlepnih, sebicnih, pakosnih. Nekih ljupkih i velikodusnih. Ni one mi nisu trebale.
Videla sam moga sina jedinca kako raste kao mocno mlado drvo.
Jos netaknut, a dotaknut.
U zemlji sam videla dobru decu kako rastu u lose ljude.
Na zemlji sam videla decu...
Slusala sam ptice kako donose vesti. Slusala sam vetrove kako ne donose vesti. Slusala sam mesec i zvezde.
Svaki dan sam pravila.
Svaku noc sam rusila.
Mikro tragovi.
Makro potezi.
Jutro.
Dan.
Vece.
Jutro.
Dan.
Vece.
Ruckovi, hlebovi, cvetovi.
Kucni ljubimci.Majke.
Godisnja doba.Telefoni, kompjuteri. Terasa, prozor,opet. Itaka.