ovoMesto

In the face of the morrow

2011-07-23T18:39:00.000+02:00

Love is the only true revolutionary ideal of humankind. This is not only the revolution of societies, systems, governments nor politics. This is the revolution of the mind. Love, in all its compassion and care, is the thing that differentiated human beings from other animals; and love, profound and deep, which seeks no cause nor sacrifice, is the thing which will cause humankind to become humanity. Nothing is capable to change the world for the better as unconditional love towards everything.

What I am suggesting is not a step, it is a leap towards a better future, a dream which was for a long time nurtured in the egg-shape of our sculls. All such “good qualities must be sown and cultivated. We can not expect to change overnight from” a biological, egoistic human being into a Human, one filled with love and inseminated with higher realizations. If we forsakes love, if we compromise equality of all men and women we are all deprived of our humanity.

I am deeply touched by the massacre in Norway, yet I am even more influenced by the people saying that my sorrow is foolish, that my pain is not real. Have we as people become so numb for the hardships of others? Have we forgotten so fast the times when we endured through hardship? Let no one say that at those times we were alone. Let no one say that one should look after him- or herself first. We are the keepers of our brothers and sisters, and it should be self-evident to us that we are all brothers and sisters under the stars: as all clouds are made from the same matter, so much more are we made from the same spirit.

Once again, I propose this leap towards the future, towards the one World Government; a Federation of Humans, equal not only in rights but also in means to exercise them. I do not propose a new World Order as conspiracy theorists see it. Quite the contrary, I propose a new order in which such ideas of an elite ruling over the many will not be possible. I propose a society of men and women in partnership with one another, where we are equal in spirit of love, and cherish the differences of all. I propose not an utopia for I realise that all human creation cannot be perfect nor ideal, yet I propose striving ever to that ideal of love, compassion and peace. I propose not the federation of nations – I do not believe in them, yet I propose this Federation of Planet Earth, of all Humans, all men and women.

What we see in the time of today is crumbling of the old unions. What they are is obsolete. They were built in the dawning of the materialistic age basing their unity either around economy, politics towards others, or around weapons, arms and military. These are all imperfect, human creations, built for the sake of the egos. They are not natural, inherent to human nature. Money and economy is unnatural, so are politics and states, so are weapons and wars and armies.

The first point of the Federation should be based on the meeting of the minds: that all people communicating no matter in which language, naturally communicate in the language of love. In a peace-bound society, where every person feels safe from all other persons, and even more feels all other persons to be as his brothers and sisters, no malicious thought should arise towards another, unless the mind be sick, and even then it can be cured by love and understanding.

The second point of the Federation should be based on the meeting of the minds: that all people are born equal under the law, with equal rights, and that the law and the law enforcement serves to ensure to all equal means to execute those rights.

The third point of the Federation should be based on the meeting of the minds: that the revolution in which it is created is not one manifested rapidly, nor by violence of any kind. It is a peaceful, gradual egzovolution which started by sowing the seeds of love in the hearts and the minds of the little ones, then gradually turned into an egg, which is now hatching from within. From this egg we strive not to produce the phoenix for he is the symbol of old, of death and resurrection. We strive to produce the Sun of the new everlasting golden day.

Thus the first steps of this new society have started in the schooling systems, have continued to grow through practice and work, and will now come to life and live forever as a burning, soft flame of love in the harts of all.

We should all rejoice and feel happy in our hearts, yet we must never forget the sorrows lest they repeat themselves. The equilibrium of balance is the true key of love and happiness through love. Time is not a culprit against us, but a nurturing father of us, and the Nature of Love, the Essence of Love is the mother of all. Patience is the virtue of true love, compassion, care and equality are its only children.

Broj 3.- ili "Kako sam rekreirao sebe"

2011-07-10T14:19:00.000+02:00

Kako i zašto sam sebe menjao? Kako izgleda personalni strateški i akcioni plan? Sve to i još ponešto naći ćeš ovde.

Prvo sam se rodio. Onda sam hteo da budem predsednik. Posle toga sam hteo da budem lekar. Pa posle toga hirurg (zanimalesu me kardiovaskularna hirurgija, ortopedska hirurgija, ili neurohirurgija), pa sam shodno tome hteo da upišem srednju medicinsku. Umesto toga sam upisao srednju hemijsku. Mogao se prebaciti, ali više nisam hteo. Svidela mi se hemija. Spojio sam ta dva pa je bilo nekako logično da budem genetičar ili biohemičar. U to vreme počinjem da budem i aktivista. Spajam malo po malo prirodne i društvene nauke. I, logično, upisujem najpre biohemijsko inženjerstvo. Godinu dana kasnije, revoltiran neorganizovanošću Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu napuštam to i upisujem sociologoju, jer je to bilo logično i u skladu sa mojim aktivizmom. Skontam da mi je to preširoko polje i odlučujem da se nekako usmerim. Tražim neku praksu i pronalazim idealno rešenje - služenje civilnog roka, uz veliko protivljenje mojih roditelja. Služim ga u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju. Oduševljavam se radom sa tim mladima i želim to da nastavim. Nastavljam tamo da volontiram i pripremam se uporedo za studije psihologije. Ispisujem se sa sociologije. Nedelju dana pred prijemni prijavljujem umesto prijemnog iz psihologije prijemni iz filozofije i za četiri dana pripremam prijemni. Polažem ga. Razlog za tu odluku je jedna jedina rečenica: "Nadam se da ćeš ići mojim stopama." Krenuo sam njegovim stopama.

Sve one stvari koje su mi se desile kao najbolje i najproduktivnije u životu bile su nelogične: ostanak u hemijskoj školi, služenje civilnog roka su samo primeri. Sve one logične stvari vodile su me u tihu patnju.

Jula 2009. godine pravim personalni strateški i akcioni plan za period septembar 2009. do septembar 2011. Sadržaj: 7 oblasti, 36 ciljeva, 96 aktivnosti, gomila indikatora i verifikatora, rokovi,... Preambiciozno? Možda. Megalomanski? Definitivno. Uspeh u julu 2011. 86%, definitivno u skladu sa očekivanim (>80%). Završavam taj akcioni plan dva meseca ranije. Razlog, situacija se drastično promenila. Drastično se promenila upravo kao rezultat primene tog akcionog plana i time sam oduševljen.

08. jula 2011. godine sastavljam novi akcioni plan. Ovog puta realniji, umereniji. 5 oblasti, 13 ciljeva, 32 aktivnosti, opet indikatori, opet verifikatori. Koko to izgleda sada? Evo skraćene verzije.

Zbog čega sve ovo? Čemu tako snažni zaokreti i toliko česte promene? Jesam li zadovoljan svojim učinkom - jesam. Jesam li srećan - mislim da znam i imam više sreće nego većina. Znam li šta želim - uvek sam to znao, retko sam ostvarivao to što sam svojom voljom želeo, a češće ono što mi je "sudbinski" bilo namenjeno, ma koliko se ja tome odupirao. Jesam li zadovoljan sobom - nisam. Nepotpun sam. Ja imam samo deo sebe, svoju desnu stranu, svoju milost. Tražim drugi deo sebe, svoju levu stranu, svoju silu. Ja sam Ljubav. To je moja definicija. Ljudi traže pa traže svoju suštinu i nikad je ne nađu, a ja sam je dobio, zapisanu na tom kamenu (Petros), i ime joj je oduvek bilo i zauvek će biti Ljubav. Mislim da je to jedino što nikada nisam uspeo da promenim, mislim da je to jedina moja konstanta. Zašto se rekreiram (to recreate, ponovno stvarati)? I šta tačno ponovno stvaram? Ponosvno stvaram samo oblik tog kamena. Samo tu vanjštinu, stvari koje su prolazne, koje bi se svakako same promenile sa vremenom. Nepromenljivi deo mene, to apsolutno i racionalno, ono što suštinski znam, što u neku ruku ja jesam i što je istovremeno "hleb moj nasušni", to će zauvek ostati Ljubav.

Šta se to desilo značajno? Prvo, video sam da moram pasti. Okružio sam se zato ljudima, prijateljima, da oni bar budu svedoci te divne zvezde padalice (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Biće to lep pad, najlepša greška. A do tad ću se potruditi da oko sebe stvorim jednu bolju stvarnost koja još uvek ne postoji. Drugo, upoznao sam svoju Volju, svoju Silu. Treće, shvatio sam da moj pad ne mora nužno biti loša stvar (I Sunce i Mesec "padnu pod zemlju", pa opet ne sijaju ništa manje na drugoj strani Zemlje). Četvrto, shvatio sam da mojoj Sili moram reći zbogom (Ne tuguj zbog rastanka. Moraš reći zbogom pre ponovnog susreta. A ponovni susret, i posle trenutka i celih života, izvestan je onima koji su prijatelji.) Rastužuje me to zbogom. Svaki put. I kao peto, naučio sam da voda ne izvire ni od kuda iz izvora nego je obnavljaju kiša i sneg i Sunce, te da isto tako moja bezuslovna ljubav mora nastajati u beskrajnoj igri vode i vatre, ulivanja i izlivanja. Uvideo sam da je ta igra vode i vatre prokletstvo zapravo, jer se može desiti da ili vatra ispariti vodu, ili će voda ugasiti vatru. Ne želim ugasiti tu vatru, ograničiti Volju, pokvasiti tu baklju koja u tamnoj noći može biti i jedini izvor svetlosti. Ekvilibrijum balansa je ključ. To je ta igra, smenjivanje: malo vode će ispariti, taman da ta para dotakne vatru, ali će se kasnije opet kondenzovati i vratiti natrag sebi. To je zato što im prirode nistu iste, kao u onoj Indijanskoj Pesmi Sna (jer on ne može biti java) - Hodam nebom, jednu pricu pratim. Nije li mučna ta igra - i može biti ali i ne mora. Sve je stvar toga kako gledaš na tu igru. (Perspektiva - s njom se skrasi lili je se otarasi). Ako nisi zadovoljan sa time što vidiš iz sadašnjeg ugla, promeni ugao gledanja. Kuća ne izgleda isto kad je gledaš iz njenog dvorišta ili iz aviona. Kad je gledam kao rastakanje moje duše od mene, kao rascepljenost na mene u meni i mene van mene, onda je mučna. Ali dok posmatram tu Volju, slobodnu, kako se igra, kako se zabavlja, kako da ne budem radostan kad to ja stvaram zapravo, jer ona jeste samo jedan oblik mene.

Pitanja i odgovori...

2011-06-22T11:36:00.001+02:00

Svako telo teži ili da ostane u stanju mirovanja ili da se kreće ravnomerno pravolinijski. Tražeći novi model „voljenja“ ne nalazim za shodno da u međuvremenu prestanem da volim. Priznajem da je bol manifestacija života, ali šta je bol ako nije Ljubav prema nečemu ili nekome što je tebi suprotstavljeno. Život je samom sebi suprotstavljen jer neminovno, i pre svog smislenog početka on teži svom besmislenom kraju i, mada nas okolnosti nateraju da nekada krivudamo, u biti te dve tačke početka i kraja života mogu se spojiti veoma jednostavno – jednom pravom linijom. Mi smo sami sebi suprotstavljeni jer smo konstantno nešto što nismo. Ja sada nisam ono što sam bio pre svega par momenata, iako je to osnova onoga što jesam, niti sam ono što ću biti, iako je ovo što sad jesam osnov, temelj moje budućnosti. Ja sada zapravo i nisam nešto određeno, nego sam u procesu stvaranja samog sebe. Uvek sam i bio. Nikada ni nisam postojao apsolutno. Ali jesam jedno: jesam Ljubav jer ona je suština, osnova svega što jest.
Šta je radost ako ne Ljubav prema nečemu što jeste? Zavist i ljubomora su Ljubav prema nečemu što je tuđe. Nostalgija je Ljubav prema nečemu što više nije. Ushićenost je Ljubav prema nečemu što je blizu ali nije u potpunosti tu. Žudnja je Ljubav prema nečemu što još uvek nije ili ni ne može biti. Strah je Ljubav prema nečemu što jeste sada ali može biti izgubljeno. Sve su to mnoga obličja koja Ljubav uzima i ne odnosi se samo na emocije. Umetnost je Ljubav, nauka je Ljubav, prijateljstvo je Ljubav, knjiga je Ljubav, rad je Ljubav, sto je Ljubav, ples je Ljubav,... Dolazim polako, dakle, opet do istog, večnog zaključka, da je Ljubav koren sveg postojanja, samo što ona nije uvek pozitivna i stvaralačka. Iz Ljubavi nekada razaramo i nekad smo zbog Ljubavi razoreni. Tuga je Ljubav prema nečemu što izgubimo. Razočarenje je Ljubav prema nečemu što nije ispunilo naša očekivanja. Jedino što nije Ljubav je indiferentnost. To je potpuno odsustvo Ljubavi. Sve drugo je samo njen drugi oblik.
Pošto Ljubav sve jeste, čak i rađanje i život i smrt, postavljam sad pitanje, a šta je Ljubav? Za mene, Ljubav je ono osećanje zbog kojeg moje biće hrli ka drugom bivstvujućem. Ljubav je uzrok kretanja, a uzrok kretanja je nepotpunost. Ljubav je osećaj potrebe za onim što ti nedostaje, za onim što je deo tebe van tebe i što želiš ojastviti.
Međutim Ljubav nije potpuni odgovor na pitanje „šta ja jesam?“. Ljubav je možda, ali samo možda, moja suština, ali kao što i luk ima svoje slojeve tako i ja imam svoje. U mojoj srži se na mestu nove klice nalazi plamen, vatra Ljubavi koja (nadam se) nikada se neće ugasiti, a oko nje su slojevi, sve manje i manje suptilniji, sve manje transcedentalni, a sve više i više materijalni i sve više određeniji, dok ne dođem do poslednjeg sloja, onog koji niti greje ona moja vatra niti obasjava sjaj te vatre. Ta moja spoljašnost je ono što ja, jer nije u vezi sa mojom suštinom, sa mojim plamenom, ne mogu da iskusim direktno, već samo kao odraz, čulima, često čak ne ni svojim nego tuđim.
Međutim, šta se dešava ako postavim stvari suprotno? Šta ako se okrenem naglavačke, i postavim stvari kao što su one postavljene u teoriji o „šupljoj Zemlji“? Šta ako je taj moj najmaterijalniji deo zapravo iznutra, ako je on moja suština, koju drugi opažaju jer ih ja svojim životom obuhvatam, a ako je onaj plamen zapravo ono što me okružuje, moja vanjština, toliko daleka, toliko transcedentalna, da je za moje postojanje i nebitna? U tom slučaju ja čak nisam ni na tragu svoje suštine i ne poznajem sebe, i ne bih znao ni kako sebe da spoznam. To je sad zapravo pitanje hijerarhije i onoga šta je bitnije: materijalno nad duševnim (u smislu duše, ne želim da koristim termin duhovnim), ili duševno nad materijalnim? I da li postoji neki treći, četvrti, peti, stoti nivo? Koji su to sve slojevi koji su deo mog bića?
Ako je duša najtranscedentalniji, najmanje materijalni, najbožanskiji deo onoga što ja jesam, onda mora biti da je to ona vatra. Život ima smisla stalno samo nam on nekad izmiče. Nikada ništa nije sve samo lepo, niti sve samo ružno. Kao što ne postoji samo jedan oblik Ljubavi, ni ne manifestuje se svaki oblik na samo jedan način. Ljubav prema sestri može da bude jedan vid Ljubavi i može da se manifestuje na milijardu različitih načina. Tako je i sa Ljubavlju prema svemu drugome. Ljubav prema sebi, kako je ja trenutno vidim, ima dva modaliteta: kad sebe s merom pališ i s merom gasiš. Možda je tako i sa svim oblicima Ljubavi, jer je to zakon one vatre, kao što je Heraklit mračni to rekao. I onda, ako je sve tako, ona teza da sve teži mirovanju ili ravnomernom pravolinijskom kretanju sa početka teksta takođe možda nije tačna, jer ako je ovo tačno, onda je sve u najmanju ruku ciklično, ako ne i spiralno. A ako je spiralno? Da li idem na gore ili na dole? Opet, Heralkit mi je ovde poprilično blizak, put na gore i put na dole su samo jedan te isti put, te je možda moj put dvosmeran. Da li ja odlučujem da li idem u jednom ili drugom smeru? Ili je za to zadužen neki Bog, ili Suđaje, ili neki večiti zakon Univerzuma kojem se čak i Ljubav mora povinovati?
Za sad, teši me to da ako je duša najbožanskiji deo mog bića, sve dok budem imao dah u nosnicama neću uzviknuti: „Ili, Ili, Lema Sabatani!“ Sve dok budem živeo neću biti sam.

"Hodam nebom, jednu pticu pratim"

2011-06-21T01:51:00.000+02:00

Svet je pun okrutnosti i bola. U bolu smo začeti, u bolu se rađamo, trpimo mnoge poraze, gubitke i boli tokom života i na kraju, kad nas više ne bude, ostavljamo u boli sve one koji su nas voleli dok smo postojali. Postajanje, postojanje i prestajanje je jedan put na kojem ništa nije isto u svakom trenutku i jedino zajedničko svakom trenutku je ta tanka crvena nit – naš bol. Dok se šetam ulicom osmehujem se deci, ali taj osmeh takođe skriva bol, skriva znanje o boli koje ih tek čeka.

Ne mogu više, ne mogu! Nemam više ni malo snage da živim ovako. Glavna razlika između mene sada i mene pre samo godinu i po dana je ta što sada znam da ne mogu da volim bezuslovno. Ja, koji sam učen oduvek da je suština mog postojanja da volim; da volim sve bez ikakvog uslova, spao sam na to da izlivam samog sebe slabašno, kao skoro presušena fontana. Voleti za mene je značilo bezuslovno davati sebe u zalog za budućnost svega, davati sebe kao poklon. Voleti sada za mene znači boleti. Do sada sam dobro slušao ljude, delio sa njima njihove sreće, nervoze, strepnje, strahove, tuge, ljubavi, zanose, nade. Sada više nisam u stanju to da radim. Ne mogu više da držim ljude za ruku dok plaču, niti da ih držim, niti znam koja pitanja da im postavim. Želim sada da imam svoje sreće, nervoze, strepnje, strahove, tuge, ljubavi, zanose, nade, da imam nekoga sa kime ću ih podeliti, ko će me držati za ruku dok plačem, slušati moja mrmljanja, držati me i pitati me sve. Sada znam da nisam u stanju samo da dajem, da moram da primam da bih davao. I najviše od svega bih voleo da imam nekoga ko bi mi govorio šta da činim, ne da bih se oslobodio odgovornosti nego da bih dobio slušaoca kojem ću morati raportirati i koji će morati slušati moj raport.

Imam potrebu da volim, ali više ne znam da volim onako kako sam voleo, niti sam pronašao neki novi model „ljubavi“. „Ja sam Ljubav“, ponavljam sebi, misleći da „sto puta ponovljena laž postaje istina“, ali to nije tako. Sto puta ponovljena laž postaje samo konvencionalni odgovor, ništa manje lažan. Mislim tako ponekad da bi mi godio život u laži, ali onda počnem da ubeđujem sebe: „Ja sam Istina“, i drhtim i grčim se i poričem; pitam se „Ko sam JA?“, i „Da li uopšte Ja jesam?“, jer ako je suština života radost, ja onda i nisam jer „Ja sam Žalost“. „Ja nisam“, „Ja sam Laž!“.

Voleti je za mene stvarati jedan novi društveni prostor, imati volju da se suprotstaviš običnom, svakodnevnom, kolokvijalnom. Ja želim ideal, želim potpunu sreću, a ona je, kako Brana Petrović kaže, nemoguća.

I jeste nemoguća. Osetim da sam joj blizu – postane kao svetlost oko mene (čak i u noći oko mene je), a onda me izda, napusti me i tad sam kao krv bez srca koje je pokreće. Razdire me.

Nisam previše emotivan. Nisam emotivan uopšte. To malo emocija što imam, njih živim. I trenutno su tako čudne, neprilagođene – ja ipak i nisam deo ovog sveta. Nekad sam se osećao kao domaćin u mom društvu, a kao stranac u sopstvenim mislima. Danas se osećam kao izbeglica iz društva u sopstvene misli: i jedno i drugo su mi postali isuviše tuđi, daleki i nestvarni. Gde sam ja to bio i gde sam sad? Gde želim ići i sa kime, a gde ću dospeti i sa kime? Čemu se nadam i čemu težim? Ko sam ja? Koja je moja suština, i da li je uopšte imam? Hoću li je ikada imati ako je nemam?

„Hodam nebom, jednu pticu pratim.“ - to je jedini haiku koji sam uspeo da naučim još u trećem ili četvrtom osnovne i do sada nikada nisam shvatao šta on znači, bar ne zapravo. Mislio sam da je ta ptica ideal neki: ljubav, sreća, poštenje, čovečnost... Sada shvatam da je to pesma o neuspeloj ljubavi, o snu koji se ne može ostvariti. Ptica je samo simbol za nekoga to ti nije suđen, kojeg da bi taj neko bio srećan, slobodan i voljen moraš pustiti. Ti moraš da hodaš tim beskrajnim prostranstvom, dok taj neko jedri, potpuno prirodno u tom istom okruženju. Vi niste iste vrste, niste od iste građe, iako ste po obliku poprilično slični. To je priča o rascepljenosti na tebe u tebi i tebe van tebe jer si iz pećine svog bića prinuđen da gledaš biće, kojem poklanjaš svu svoju pažnju, kako gleda druge, osmehuje im se, želi ih, voli ih, ima ih. A ti, biće zemlje, lebdiš u oblacima koji te ne mogu primiti, nemaš nikoga i gubiš lagano i samoga sebe.

„Hodam nebom, jednu pticu pratim.“ - dok se on lagano stapa sa beskrajem, a ja postajem sve više materijalan, partikularan, izdvojen. I ne bi bilo toliko ni strašno da sam imao pa izgubio, nego sam kao prokletnik Gilgameš, tragajući za svojim ciljem kad sam ga napokon ugledao, u sledećem trenutku ga već izgubio, a da ga pri tom nisam ni imao.

Br. 2. (Moja kabalistička priča o ljubavi i ljudima)

2011-06-16T18:48:00.044+02:00

Bio jednom jedan pastir i imao je 72.000 ovaca. Najveća njegova ovca zvala se Hija (Život) i bila je crna, a njena kći, Ahava (Ljubav), bila je sivo-plava, najmanja od svih, najbrža od svih, najživlja od svih, i pastiru je bila najdraža. Pastir je sedeo na jednom kamenu na vrhu planine i posmatrao svoje ovce koje su bile u podnožju planine. Jedne noći Ahava je odlutala od ostatka stada, i sa jutrom njena majka, Hija, primetila je da je nema i glasno je zaplakala. Hija je osećala patnju jer njena Ahava nije sa njom. Kada je shvatio šta se dešava pastir je ostavio svoje stado i krenuo u potragu za Ahavom, uzevši sa sobom samo Hiju.

Tražio ju je tri dana i tri noći kroz pustinju i četvrtog jutra došao je do oaze gde je odlučio da se odmori. Te četvrte noći, iz oaze, video je u daljini svetlost grada ka kojem se sutradan zaputio.

Išao je šest dana i šest noći i sedmog jutra stigao je u onaj grad gde je saznao od trgovca da ju je on pronašao i prodao čoveku sa istoka, po imenu David (voljeni). Još tog dana opremio se zlatom i dijamantima, guavama, urmama i narovima, i miomirisnim biljem i uljem, i sve to je pripremio kao poklon Davidu u zamenu za Ahavu.

Krenuo je sledećeg dana i putovao jedanaest dana i jedanaest noći, i dvanaestog jutra je stigao pred zidine Davidovog dvorca pred kojim je razapeo svoj šator. Zapalio je to veče pred svojim šatorom miomirisno bilje i kad je David osetio taj divni miris poslao je svoje stražare po čoveka u šatoru. Kada su došli po njega, pastir se učtivo zahvalio i rekao: Svom gospodaru se zahvalite na pozivu u moje ime, i poručite mu da sam došao po moju ovcu, Ahavu, koju je kupio od trgovca. Moja ovca je pobegla i jako mi je draga te ga zamolite u moje ime da dođe po ovaj poklon koji sam mu pripremio u zamenu za moju ovcu.

Sa jutrom trinaestog dana David je izašao iz svog dvora i došao do šatora pastira i ponudio mu da doručkuju zajedno pre nego što pastir ode. Ovaj je to prihvatio i David pozva svoje stražare da donesu i zakolju im jednu ovcu. Oni dovedoše upravo Ahavu, i pastir tada zavapi i zamoli: Molim te, Davide, nemoj zaklati moju Ahavu, jer draža mi je od svih drugih ovaca. Nego, evo ti njena majka, Hija, nju zakolji. David se složi i uradi tako te progovori i reče: Naš zakon je zakon ljubavi, i svaki će se odreći i života ljubavi radi. - Moja kabalistička priča

Kao šta je Pastir? Pastir je kao Duh čoveka, duša, onaj dah u njegovim nosnicama. Pastir je spram čoveka što je gospodar spram sluge. Pastir je um čovekov.

Kao šta je stado? Stado je kao celokupnost čovekovog bića, njegov lik, njegova narav.

Kao šta su ovce? Ovce su kao pojedinačni opisi čoveka: bolja njegove kose, njegov ten, oblik njegovih usana, boja njegovog glasa, svaka njegova misao, svaka njegova emocija.

Kao šta su Hija i Ahava? Hija je kao dar od Boga - Hija je život, a Ahava je kao dar života - Ahava je ljubav. Da nema života ne bi bilo ni ljubavi.

Kao šta je odlazak Ahave? Odlazak Ahave je kao rađanje - utopljavanje jedne duše u dva tela. Noć njenog odlaska je kao začetak čoveka u materici, jutro posle toga je kao sazrevanje čoveka kad shvata da nije potpun.

Kao šta su tri dana puta korz pustinju? Tri dana puta kroz pustinju su kao Voda, Vazduh i Vatra, kao So, Živa i Sumpor. To je period burnih reakcija i zagrevanja. To je period odrastanja. Četvrti dan i ulazak u oazu je kao Zemlja, a sjaj grada u noći kao klica Filozofskog kamena - iskra prosvetljenja.

Kao šta je šest dana puta u grad? Šest dana puta u grad su kao šest dana sedmice, od ponedeljka do subote, kao Mesec, Merkur, Mars, Jupiter, Venera i Saturn. Oni su period razlaganja, period učenja, period rada na sebi. Sedmi dan i dolazak u grad je kao Sunce, kao nedelja, kao sinteza, kao trenutak kad dete postaje mlad čovek. Sunce je kao taj mladi čovek usavršen.

Kao šta je trgovac? Trgovac je kao večiti zapis sudbine ispoljen u društvu i društvenim normama.

Kao šta je poklon zlata, dijamanata, guava, urmi i nara koje je pastir pripremio? Taj poklon je kao žrtva, kao plod čovekovog rada, kao sve ono što čovek jeste pretočeno u plod njegovog rada.

Kao šta je miomirisno bilje i ulje? Kao priprema za molitvu, kao žudnja, kao iskrena želja, kao potreba.

Kao šta je David? David je kao druga polovina, kao ljubavnik, kao Bog.

Kao šta je jedanaest dana puta do Davida? Jedanaest dana puta su kao jedanaest meseci u godini, put Sunca koje predstavlja mladog čoveka od sazvežđa Lava do sazvežđa Blizanaca. Oni su kao potraga za sobom. Dvanaesti dan je kao sazvežđe Raka, kao pobednik nošen u Nebeskim kočijama koji stiže do svog cilja. Dvanaesti dan je kao veridba zaljubljenih, kao noć ushićenja.

Kao šta je miris zapaljenog miomirisnog bilja? Taj miris je kao molitva, kao žudnja, kao iskrena želja, kao potreba pretočena u dela. Kao što taj miris stiže do Davida, tako i ta molitva stiže do ljubavnika, do Boga.

Kao šta su stražari? Kao anđeli koji vrše naredbe svog Gospoda.

Kao šta je dolazak Davidov pred šator? Dolazak Davidov je kao ispunjenje molitvi, kao krajnji čin ljubavi.

Zašto je pastir tek nakon trinaest dana od napuštanja grada video po prvi put Ahavu nakon njenog odlaska? Jer je od njenog odlaska prošlo dvadesetčetiri dana.

Kao šta su ta dvadesetčetiri dana? Kao tama i svetlost i dvadeset dve boje između njih. Kao tišina i buka i dvadeset i dva zvuka između njih. Kao dve noge i dve ruke i dvadeset prstiju na njima. Oni su kao odrastanje, kao život.

Kao šta je doručak koji je David ponudio pastiru? On je kao suština, kao hleb nasušni.

Kao šta je pokušaj žrtvovanja Ahave? Kao iskušenje.

Kao šta je žrtvovanje Hije? Kao ispunjenje obećanja. Kao što je pisano: ko sačuva život (Hija) mene radi izgubiće ga, a ko izgubi život mene radi dobiće život večni.

Radi koga je izgubljen život? Radi koga je žrtvovana Hija? Radi ljubavi.

Dan mi nije ni svanuo ako mi ti ne poželiš dobro jutro. Niti mi je "dobar dan" ako te bar na kratko nisam čuo. I nemogu normalno ni da zaspim ako mi ti ne poželiš "laku noć". Ti si boja, ti si miris, ti si začin mog života. Stalno razmisljam o tebi. Stalno. Mada si mi nekada daleko, ja zelim da te vidim svaki dan. I malo sam ljubomoran, mada znam da nemam prava na to, kada se ne javiš uveče, i tada se pitam gde si, da li lutas, ili si sa nekim drugim.

Pa se tako nekada ludo zabrinem za tebe - nije li ti se nešto desilo, uznemirim se kao malo kuče pred oluju, i hiljade mi misli zuji kroz glavu i pitam se da li si dobro. A kada vidim tvoje ime na displeju srce mi poskoči iz grudi u grlo i glas mi postane za par oktava viši, pa moram da udahnem par puta duboko da bih se mogao javiti.

I kao mala sirena, pevao bih ti glasom oluje:

What would I give to live where you are

What would I pay to stay here beside you

What would I do to see you, smiling at me

Where would we walk

Where would we run

If we could stay all day in the sun

Just you and me

Wish I could be

Part of your world...

Br. 1.

2011-06-15T00:08:00.000+02:00

Ima jedna osoba koja kao da mi je tek ušla u stan i ja sam tu osobu ugostio u dnevnoj sobi, i nikako da se odlepim od te osobe, a u spavaćoj sobi, na krevetu mi je druga osoba... A ja, ja sam zapravo u hodniku između te dve sobe. I možda bi mi bilo najbolje da lepo prvu osobu iz dnevne sobe premestim ili u špajz ili u podrum pa nek tamo ili zri ili trune, a da se ja lepo uputim ka onoj drugoj osobi u spavaćoj sobi.Međutim, ja ne želim da prva osoba trune! Za tu osobu bih zario svoje prste u sebe, i izvadio za tu osobu svoje srce i dao ga toj osobi jer njemu i pripada. Ali, pre toga, prstima svojim bih izvadio svoju jetru i slezinu, pankreas i nadbubrežu žlezdu i svoju epifizu i hipofizu i druge male žlezde i različite vrste mesa; i dao bih sve to toj osobi. Dao bih toj osobi potom i svoju koštanu srž i svoje rožnjače i slušne koščice. Dao bih toj osobi i svoje nerve i svoje glasne žice i, na posletku, dao bih mu i moje receptore za dodir i miris - da uvek mogu da osetim tu osobu.
Ne postoji deo mene koji bi odbio da pripada toj osobi. I ta distanca, to odbacijavnje, neiskreno, puno šminke, utapkavanja, nežnosti i pažljivosti, samo još više boli. A ti... izbegavaš me. Tako to vidim. I prokleto mrzim što sam sam.

Borim se sa sobom. I sa tobom. I sa svima, sa svime. Borim se sa pitanjima, sa putem, sa izborima prošlim i budućim. U nedoumici sam. Podjednako i želim i ne želim. Najradije od svega bih sve napustio i krenuo od početka, ali, ne mogu tako. To odustajanje značilo bi da nisam dorastao, odrastao; da nisam dovoljno jak, da sam slab. Ne želim da priznam poraz, a poražavam samog sebe.

I zato se okružujem sa što više ljudi. Prijatelji. Pozanici. Oni su moj oslonac, uteha, jastuci koji će me sačuvati od grubog pada - moje najlepše greške.

Juče... Danas... Sutra...

2011-06-11T20:27:00.000+02:00

Juče sam prepešačio Savu i proveo dan sa ljudicama koje su mi drage.

Dan pre toga sam se rvao sa birokratskim zmajem. A dan pre toga sam pevao na oluji i pio pivo u fenomenalnom društvu, raspredajući priču o smislu života. Još jedan dan pre toga sam surovo govorio istinu i mene je bolelo i više nego što je bolelo ljude kojima sam je saopštavao. Dan pre toga sam se smejao. A dan pre toga sam plakao. Još jedan dan ranije sam prvi put probao čaj od jasmina. Dan ranije sam mnogo sedeo i pisao na računaru. Dan pre toga sam bio jako umoran jer sam dan ranije ostao budan do rano ujutro. Dan pre toga sam bio zadovoljan, a dan ranije još zadovoljniji jer sam sa drugaricom probao neki ledeni čaj od breskve i kajsije, i još nečega. Dan ranije sam samog sebe povredio, razbio svoju dušu.

Sinoć sam sanjao da je napolju bio sneg, do mog trećeg sprata, i da je na njemu došao traktor sa gusenicama kakve imaju tenkovi. Iz njega su iskočila dva crnca i ušla u moj stan kroz prozor. Imali su ogromne pušte koje su se završavale rupama kakve se vide na mašini za mlevenje mesa. Pucali su u mene. Ubili su me. Sinoć sam se probudio uz lupanje srca, obliven hladnim znojem.

Danas sam tražio odgovore na pitanja šta dalje i kako, kuda i zašto?

A sutra? Šta će mi se desiti sutra? Sa kime? Blah... O tome ću misliti sutra...

Dečak ubio kuvaricu, ja predlažem ljubav

2011-06-08T03:51:00.003+02:00

Na sajtu B92 kao najsenzacionalnija vest 08.06.2011. godine u 2 sata ujutro, bila je postavljena sledeća vest o dečaku koji je usmrtio (pod, u tom trenutku nerazjašnjenim okolnostima) jednu ženu kuvaricu u Dečjem Selu u Sremskoj Kamenici, gde je i sam živeo.
Vest kao vest bi još mogla i da prođe uz manje korekcije kao što je čuvenje identiteta pomenutog sedamnaestogodišnjeg dečaka, i zauzimanje neutralnog stava, tj. iznošenje samo suvih fakata ali, avaj, urednik ili ko god da je već bio za to odgovoran, nije smatrao da je to neophodno. Ali, još gori od toga su meni bili komentari koji su bez ikakvog osnova tog mladića, tog dečaka, nazivali monstrumom, ubicom, pozivali na smrtnu kaznu i žalili se kako je šteta što je smrtna kazna ukinuta jer bi, eto, baš bila dobrodošla u ovom slučaju. Pritom niko od njih nije svedok toga šta se zapravo desilo jer, kako saznajemo u samom tekstu vesti, očevidaca nema. Ovaj dečak je nakon što je usmrtio nesretnu kuvaricu, pokoj joj duši, pokušao da izvrši suicid. Zašto? To se niko nije zapitao... Možda se uplašio. Možda je svu kriicu svalio na sebe iako je to možda bio nesretan slučaj. Možda je osetio pokajanje. Ali, ništa od toga nije bilo bitno. U očima čitalaca te vesti, ta mlada osoba, taj dečak, je bio ubica, nepodoban za društvo, čak su se mnogi protivili i tome što je on uopšte nazvan dečakom!

Strašno je i sramotno što je otkriven deo imena tog DEČAKA i predlažem da se to ispravi.

Strašno je i sramotno što je od ove vesti napravljena senzacija i predlažem da se ona bar izmeni kako bi davala samo suve činenice, bez pristrasnosti i vrednovanja.

Strašno je i sramotno što ljudi tako olako pozivaju na linč, presudu smrtne kazne, etiketiraju ljude nazivima poput "monstrum", a pri tom nemaju apsolutne činjenice o tome što govore i predlažem kolektivnu resocijalizaciju.

Strašno je i sramotno to što postoje dupli standardi, što ti "komentatori" govore o DECI koja žive u DEČJEM SELU, a ovog DEČAKA su spremni da orobe upravo od te nevinosti. On je mlada osoba, da, ali zašto je teško poverovati da je i on samo DEČAK kao i njihovi sinovi? Za neupućene, adolescencija je stvar izbora, a ne stanje. Predlažem obimnu, sveobuhvatnu, kolektivnu reedukaciju.

Strašno je i sramotno to što neuk puk (a Njegoš je dobro primetio: "pučina je stoka jedna grdna") prosuđuje o tome šta je "incident" a šta "zločin". Ovde je došlo do okolnosti koje su dovele do smrti jedne žene. O tome šta je to kvalifikovan je da odluči samo sud. Nije svako ubistvo zločin, mada ga to ne čini manje strašnim i bolnim. Predlažem smernost, miroljubivost i ljubav. Postoji samo jedan odgovor na nasilje i mržnju. Taj odgovor je ljubav.

Umesto što su tamo u pola noći besciljno kuckali besmislice, nek razmisle, ko je od njih i kada i koliko često sedeo sa svojim detetom i pričao sa njim/njom o tome šta mu/joj se dešava u životu, kako se oseća, čemu se nada, šta želi, čega se plaši i pribojava? Ne šta oni kao roditelji misle, nego da li su ih to pitali, da li su to čuli, direktno, iz usta njihove dece? Da li su sa njima kritički to razmatrali? Da li ih vide kao sebi ravnopravne?

Kakvi smo mi to ljudi kad otimamo tuđu nevinost tako lako, kad nam ljubav i miroljubivost nisu ideali, kad smo naklonjeni osudi a ne milosti, kad umesto da gradimo rušimo, umesto da podržavamo mi pozivamo na zadavanje smrtonosnog udarca? Ko je od nas toliko čist da može da baci prvi kamen? Pronađimo utehu u rečima mudrih: Bolje je da umremo ležeći kraj Tvojih nogu, nego da se tako brzo lišimo Tebe. Bolje da nestanemo kao ljudi nego da opstanemo biološki, kao neljudi.

Kako sam sebi razbio dušu

2011-05-29T23:06:00.002+02:00

Svet je mali, ali nekih puta ti neko bude pod nosom, a ti ga u zivotu video nisi. Sve to Bog uredjuje. Ali, moj udes sam udesio ja sam, spletkareći sopstvenom dušom. I onda sam osetio čistu bol. Onu bol, kad ti se duša pocepa, kad jedno opet postaje dvoje, kad sve kao da nije ni bilo, a bilo je i bilo je važno. I moglo je biti još više.

Pretvaram se tako nekad da sam jači i opasniji nego što jesam. To je moj štit. Tako i uspevam.

Jedino gde sam ja trenutno jak je intelekt. Jedino tu mogu da pobedim; i eventualno pred pravnim sudom. Ispod tog oklopa, ja sam mnogo mekan. Ja sam kao školjka - da nije tog oklopa, plakao bih mnogo više nego što plačem inače. I od suza bi pravio, baš kao i školjka kad je kamenčić žulja, bisere. Ili, kako Mika Antić kaže, ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno: ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.

Čuo sam već dovoljno puta ono, "Nemoj, sjebaćeš se tako samo", ali ljudi ne shvataju da ako se sjebem, to će biti zato što sam ja tako odlučio. Ja mnoge stvari radim jako svestan činjenice da mogu da budem povređen. Pa šta? Ja neću odustati sve dok mi ne bude slomljeno moje divno srce.

U jednoj glavi sad postoji slika jednog ne-mene i, svestan sam sad da mi se verovatno neće ni pružiti prilika da to popravim. (It's like a mirror, you can fix it if it's broke, but you can still see the crack in that mother-fuckin' reflection.) Nema tu ništa što je pošteno, ništa što je fer. Sve je to "life". Obrni, okreni, to je sad tako. I sve je to samo prašina u vetru, sve će to proći, i kao što sam rekao malo pre, doći će vreme kad će se činiti kao da ništa nije ni bilo. Što je prošlo - prošlo je. Nije bitno možda ni šta je bilo. Prošlost ume da boli bez obzira na to što ona više nije. Prošlost ume da te nauči kako da izbegneš sledeći takav udarac.
Juče je bilo juče. Onaj majmun u Lion king-u kaže: "Šta je prošlost?" Simba počinje da odgovara a majmun ga prekine i kaže: "nije bitno!" i udari ga štapom po glavi. Simba vikne "hej, šta je sad to", a majmun kaže "nije bitno, u prošlosti je". Majmun kaže da je bitno i šta naučiš iz toga, ponovo pokuša da udari Simbu, i on izbegne udarac, tako da umesto da se ponovo udarim po glavi, kad sam već skontao da sam glup, red je da onda ispravim grešku i naučim nešto!

Promenio si se. Ja sam rekao nešto i ti si se promenio. Ja mnogo lajem kad sam povređen, ali i biram gde lajem. Mislio sam da ćeš ti to razumeti na pravi način. (Mea culpa!) Ja sam konačno samom sebi slomio, ne srce, već dušu. Ja se borim upravo protiv takve vrste rečnika kakvu sam tada imao, protiv stvari koje sam tada izgovorio i žao mi je sad zato što jesam. (Ding-ding-dong, the bell does not un-ring quite so loudly!) Mogu samo da potvrdim da sam čovek koji greši, koji, kad ga boli nešto, to ima potrebu da kaže nekome i koji, kad oseti revolt, ima potrebu da ga izrazi. Uvek ja pazim da ne nanesem štetu drugima ali sam očigledno naneo štetu sebi. Ali, na kraju krajeva, svi smo mi od iste građe: od krvi i mesa, i jedan dah duše. I sve to tako prolazno, nesavršeno. Ali ću baš zato podeliti sa tobom sva moja šašava zdravlja. Nadao sam se da ćeš zavoleti moju senku što se klati niz dan. Jer sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan.

Jesi li ikada gledao Ally McBeal? E, ja sam kao ona, kao Ally, to je moj tip; tako rastrzan, potpuno u nemogućnosti da idem protiv svojih principa, čak i kad to jako želim. Često tako sebe povređujem zbog nekih gluposti i majstor sam da napravim sranje od svog života; toliko nespretan da izrazim ono što mislim i osećam, osim ako me osoba ne gleda direktno u lice... u oči... tu kažem čak i ono što ne želim.
Ljubav nije mirno more. Ljubav je oluja. I kroz oluju je uvek lepše ići zagrljen, sa nekim, pod istim kišobranom. Ljubav se ne rađa odmah. Za ljubav je potrebno vreme, potreban je trud i ulaganje. "ljubav je smisao života", tako kažu. Ne slažem se u potpunosti sa time. Ljubav je začin života. I nema uvek isti ukus. Nekad je gorak, nekad kiseo, nekad sladak, nekad ljut, i to nije tako ni loše, jer kad bi ljubav bila samo slatka, slatko bi postalo bljutavo, kad bi bila samo ljuta, jezici bi nam svima utrnuli.

Rešili su da me popravljaju, ali ja se nisam dao. Uporan sam, ne odustajem. Od malena beše da, kad sam nešto poželeo, morao sam da se trudim da bih to dobio, ali uvek, uvek bih to dobio. Mislim, ja ću možda prestati da pričam o tome, ali neću prestati da pokušavam sve dok ne dobijem ili šansu ili "osvetu".

Emocije, nije to racinalno koliko ja to umem da racionalizujem... Ja ne želim da poništim niti jednu stvar koju osećam. To ide protiv mojih principa. Za mene, emocije nisu na dugme, pa da kad hoću mogu da ih uključim i kad neću mogu da ih isključim. Kod mene to tako ne ide. Hteo sam, pokušao sam i nije išlo. Umesto toga, daj, zdrobi mi srce; daj, pocepaj me kao list papira... To je tako jednostavno. Zašto to ne uradiš već jednom? Neću ja to podneti, i pašću. Ali dok budem padao, biće to najlepši pad... Najlepša greška. Naučio sam da cenim istinu jer sam toliko mnogo puta živeo u laži. Koliko god da istina boli, još laži bi bolelo više.
Zašto se uvek, nakon ovakvih pisanija osećam kao da me je krava žvakala? Vidno, ali bolno živ. Jednog dana, kad budem imao decu, čitaću im ovo zajedno sa kime god budem bio tada i učiću ih da nikada ne dozvole sebi da ih nešto boli ili da ih bude sramota jer nešto osećaju.
Osim jedne drugarice i jednog druga, ja nemam prijatelje. Ljudi sa kojima sam dobar rade sa mnom. Mi se viđamo, izlazimo zajedno, ali mi smo ipak pre svega kolege. Ja ljude vidim ili kao neznance, ili kao neprijatelje; ili kao poznanike, ili kao prijatelje; ili kao porodicu, ili kao saradnike, i eventualno još kao korisnike.
Ispada da sam najbolje, najprisnije, najiskrenije odnose imao sa mojim korisnicima kojima je opet bila potrebna moja podrška. Bez obzira da li su to bile osobe koje su živele sa hivom, mladi sa intelektualnim invaliditetom, mladi koji trpe zlostavljanje. Ispada da ja nisam sposoban za normalne, prisne kontakte sa ljudima. Ispada da ja, kao ljudsko biće, kao privatna osoba, nisam potreban... nikome. Ispadne da jedino što ima smisla od svega je to što radim, a ja ne želim i ne mogu da budem samo to.
Voleo bih samo da mogu da se začaurim kao gusenica i postanem nešto drugo, pa makar i onaj ružni leptir sa kosturskom glavom na krilima. Bar ću tako stvarno izgledati opasno i moći da nađem nekog drugog takvog leptira. Ili bar sveću pa da uletim u njen plamen i sagorim.
Nisam previše dramatičan. Samo sam ekstremno nesrećan. Sve stvarno izgleda toliko sivo sa ove strane iz koje ja posmatram svet.
Ne možeš ni da zamisliš koliko to stvarno ume da boli. Tu, u grudima, iznad srca, osećam stvarnu bol. Bacio bih se na zemlju i stopio se sa njom. Tako bih bar imao svrhu: da budem podnožje ljudima i životinjama, osnova biljkama, da se okrećem oko Sunca, da se divim Mesecu i zvezdama, da isčekujem kišu. Od te zemlje sam i napravljen, ali izgleda da me je Bog, Blagosloven neka je, pravio od ilovače.
Ne želim ja da postanem nešto što nisam već. Želim samo da se to sve što jesam do krajnjih granica ispolji. Kao što u gusenici čuči obećanje o leptiru, u semenu obećanje o drvetu, tako i u meni čuči jedno obećanje o ljubavi. Volim sve što svetlost može da dotakne, i dubinu zemlje, i mora. Volim previše.
I kad ovako padnem, nije to ništa loše. Tako samo učim. Tako se samo razvijam. Misli o tome kao o uzdizanju. I Sunce i Mesec "padnu pod zemlju" ali zbog toga ne sjaje ništa manje, i na nekoj drugoj strani sveta, nekom drugom čoveku, dok meni padaju, njemu izlaze i uzdižu se.
Kao i svi, i ja imam potrebu da se menjam. Ono što se može menjati. Da neću uspeti sve promeniti, to ja znam...
Ne umem da živim sam. Sve postaje polako prah, ili sagori, i tad postane deo svega. A kad je nešto deo svega, onda nikad nije samo.
Ja možda sve to previše opisujem, zato što živim to što osećam. Nisam siguran kako drugačije da objasnim to što osećam nego da opišem. Najjednostavnije, osećam se usamljeno. To je poenta svega ovoga. I ne želim da izgubim još jednog, ovog puta pravog prijatelja.

Odoh da prošetam kucu, pa ću da istresem sve što osećam sad, pa ću onda da spavam. Papir trpi sve. O ovaj virtuelni, za pisanje, i papirne maramice. Budi uz mene kad odem.

Rekvijem za neke moje snove

2011-05-10T00:00:00.001+02:00

Ja sam sanjao san. Jedan san duboko ukorenjen u snu svake ljubavi. I sada, sada sam previše umoran da bih sanjao takve snove. Umoran, previše, da bih mogao izdržati to što osećam. I što ne umem da kažem. Da pokažem. Ne smem. Ne želim. Ne želiš.

Ne verujte svemu što čujete o meni. Istina je mnogo gora. Ja nisam ni dobar ni stvaran. Ja sam loš i imaginaran. Ja živim jednu paralelnu stvarnost unutar ove stvarnosti. U polumraku jednog polusveta. Mrzim nekada sve to. Mrzim ovo telo, ovaj um, ove reči. Kad bih mogao da ih utopim, stopim sa nečim čistim, anđeoskim, to đavolsko, šatansko u meni. Sve bih to menjao. Menjao bih sebe, suštinu onoga što jeste. Što mora biti. Što u ovoj stvarnosti ni ja sam, i niko drugi, ne može promeniti. Što dajem od sebe. Što cepa. Što me polovi.

Žudim. Ne želim žudeti. Živim, i ponekad, ne želim živeti. Ne tako. Ne kad život nije pod mojim uslovima. Ne kad ja sam, u svojoj svesti ne postavljam moja pravila. Kada ja budem mogao da dozivam i sjaj i tamu, samom sebi da podarim i život, i da budem jedini gospodar svoje smrti. Jedino tad ću biti. Jedino tad ću postojati. Živeti punim plućima. Braniti svoj ideal. Svoj život. Dokazati svoju sudbinu. Tada ću moći želeti. Pokoriti. Raširiti krila i vinuti se u slavu. Istrajati. Sijati i blještati. Voditi. Voleti i biti voljen. Ugraditi se u piramidu društva, i svakim pokretom biti deo te veličanstvene kompozicije. Biti nota. Sekvenca. Biću stih. Biću poglavlje. Biću zadovoljan ako budem i jedno jedino slovo u istoriji ljudstva. Mučeništva. Sreće. Snage. Umeća. Ako budem uspeo biti život, pobediti ga i osvojiti. Zadržati. Podariti. Sahraniti i biti sahranjen. Jedino tad imaću smisla. Ako moja priča ostane nezaokružena. Ja sam besmisao. Ja sam taj ambis. Dubina okeana. Mukla grobnica. Ništa sam! Želim sve biti!

I ako se moram suočiti sa ovom surovom stvarnosti. Ako moram biti jedan od istih. Ako se moram odreći svojih ideala da bih živeo, da bih isisao srž života. Onda, neka umru svi moji ideali! Prokleti neka su ako su me svo ovo vreme odvlačili od stvarnosti. Prokleta neka je i ta ljubav i to srce, i ta pravda. Šta će mi ako ne služe mojoj boginji koja se zove Život? Koja nije strah. Koja nije strapnja. Koja je samo radost. Koja ima cenu. Koja je surova. Sirova volja. Zakon jakih. To je njen zakon. I radost nad zemljom.

Sahranjujem danas moj ideal. Očvršnjavam. Ovo je moj pakt sa tobom, o vatro koja izbijaš iz crnila, iz tame. Ovo je moja reč protiv moje duše. Protiv svih mojih infantilnosti. Protiv mog detinjstva. Ovo je presuda mojim nevinostima. Mojim igrama. Mojim maštanjima. Ovo je sudnji dan kada su sve moje iluzije raskomadane. Ovo je noć, tamna noć moje duše. Mog mira. Moj nemir.

To je moj početak. Moj kraj. Srž moja. Sve moje patnje. Sav moj sjaj. Sve moje strepnje i nade. Sve moje sreći i uspesi. Ovo je jedan život pretočen u ritam. Ovo je jedan ritam koji budi. Oživljava. Troš i izgara. Ovo je jedna smrt. Jedno rađanje. Memoari jednog feniksa. Ovo je jedna himera, sa licima anđela i đavola. Ovo je priziv. Molitva. Egzorcizam. Posvećenje. Ovo je rekvijem. Za tebe. Za mene. Za jednog prošlog mene. Onaj koji više nije. Koji je bio. Koji nikada više neće ni biti. Za jednog ne-boga. Ovo je porođajni plač jednog realiste, sahrana jednog romantičara. Zbogom svi moji ideali. Ovo je himna jednog hladnog, oštrog razuma. Ovo je glas protiv srca.

Realnosti, evo me!

P.S.: Ovo je laž. Ja ovakvo nešto verovatno nikada neću uspeti.

Da li se razumemo?

2011-05-08T21:57:00.001+02:00

Znam, nekad pričam nepovezano, koristim izraze poput "utilitarizam", "semantika", "amorfno", "pristup matrice logičkog okvira" i druge. Pridajem značaj sitnicama, smejem se često, čak i onda kad baš ne bih trebao, bolje znam engleski nego srpski i nerviram se kad neko ne zna gramatiku engleskog jezika iako sam sklon da pravim gramatičke greške u srpskom jeziku. Kad se šetam centrom radije uđem u knjižaru nego u poslastičarnicu i radije u poslastičarnicu nego u neki kafić. Na trenutke sam detinjast i neobuzdan, pravim greške i imam svoje nesigurnosti... I mogu svaki citat da začinim mojim glupostima... Znaš već... U Marilyn Monroe style-u...

Ja uvek razumem sebe... Nisam uvek siguran da li razumem druge, i nisam siguran da li drugi mene uvek razumeju. Zato često pitam da li su me ljudi razumeli. U mojoj glavi je obično 1000 misli (ili da budem precizniji oko 15 misli po sekundi sa odstupanjem od +/-3) i pokušavam ih reći sve odjednom... I još nisam naučio da je jednostavnije reći kratko i jednostavno i odvojiti misli, umesto reći mnogo i sve od jednom. Mogao bih sad na tu temu da razvijem čitavu teoriju u domenu psiho-lingvistike, ali kad bih se upustio u to kontam da bih te već na početku totalno izgubio, pa zato neću...

Ne brini... Malo je ljudi koji su u stanju da razmišljaju tako kao ja. Nisi jedini/a koji/a me ne razume.

I u stanju sam da slušam Verdijev Nabuko i da pišem ovaj post. I uživam u tome. I umem, na osnovu Pitagorine teorije (ne Pitagorina teorema o pravouglim trouglovima gego njegova teorija o sedam zvukova i skladnosti kompozicija) da dokažem sklad te kompozicije i objasnim zašto je mnogima ona tako lepa.

Do sada nisam naišao na mnogo ljudi koji su u stanju da me razumeju u potpunosti... ili bar u širem obimu. Vidim to kao ključni razlog mog neslaganja i neuklapanja generalno u društvo. Čudan sam, kontam to. I ne mislim da je to loše. Bar veći deo vremena to ne mislim. Nekada samog sebe iznerviram kad želim nešto da prnesem/saopštim drugoj osobi i ta osoba me ne razume. Ljudi često misle/pomisle da sam umišljen i da imam neke "ego tripove" jer sam svestan svoje različitosti. Često se uvrede kada im kažem da "nije ni čudo što me ne razumeš". Nije to ništa sa zlom namerom. Nikada. Više je to stvar samoprekora nakon samopreslišavanja onoga šta sam izgovorio. Eto, i opet imam osećaj da ću ispasti bahat. Bolje je možda da ćutim.

Vidovdan? WTF??

2011-05-07T15:09:00.000+02:00

Da parafraziram moju omiljenu heroinu iz domaćih serija, Katarinu Cakanu Anđelić, "Jedina stvar koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zore je nezainteresovanost. Ne mogu da podnesem tu lenju, ničim izazvanu, potpuno nemotivisanu nezainteresovanost. I jutros, oko 3 ili 4 ujutro, pao sam kao žrtva obe ove pošast savremenog Srpskog (da ne kažem СрБског) društva.

Ustao sam iz kreveta i odšetao se do kuhinje, polu u snu, a polu u javi, i popio čašu vode. Po treći put te nesuđene mi večeri proerio sam da li su vrata od stana zaključana. Pogledao sam u telefon. Muzika iz stana nekog od komšija je utihnula jedva sat vremena pre tog trenutka. Konačno, tišina, ako izuzmemo šum coolera mog laptopa koji mi stoji pored kreveta. Ugasio sam svetlo i uvukao se u krevet. Prozor do mog kreveta je bio širom otvoren, ali su roletne bile spuštene. Potpuni mrak. Nije moglo proći ni pet minuta od tog momenta kad sam čuo korake i glasove jedne manje grupice ljudi. Zažmurio sam jako, instinktivno, u nadi da će mi to pomoći da ne čujem te glasove. I onda, potpuno besmisleno, jedan od momaka je zapevao: "Viiiiidoooovaaaaaaaaaaaaaaaaaaaan!"

Istovremeno sa mojim automatskim ustajanjem i zgražavanjem, devojka iz iste grupe je počela da se smeje i vrišteći objašnjavala "kretenu" (tako ga je ona nazvala) da je do pre par sati bio ĐURĐEVDAN!

Da se razumemo, nisam neki ekspert oko tih praznika, ali čak i ja znam da je Đurđevdan početkom maja, a Vidovdan krajem juna. Drugo, na Đurđevdan se slavi Svetog Đorđa ili Georgija, a na Vidovdan najverovatnije staro Slovensko božanstvo Svetovida. Takođe, nisam baš neki ekspert za marginalne bitke krajem 14. veka, ali ako me sećanje dobro služi na taj isti "Viiiidoooooovdaaaaaaaaaaaaaaaaaaaan!" se desio Kosovski boj koji mnogi tako silno veličaju, propast "SrBskog" carstva, smrt kneza (pardon, cara) Lazara... Protekli nam Đurđevdan se vezuje pak za mnogo bitniji događaj - ustanovljenje Hrišćanstva kao zvanične religije Rimskog carstva. Zar te razlike nisu dostojne da ih zna svaki Pravoslavni SrBin?

Ja jednostavno obožavam šupljeglavce! Koliko god da me njihovo neznanje i nezainteresovanost ubija u pojam, toliko mi i diže ego znajući da koliko god ja znao malo, oni znaju manje!

Kako su naišli, tako su i otišli - ta grupa kalendarskih degenerika, a ja sam ostao budan, u potpunosti razbuđen. Ali, ako ništa drugo, sutra je nedelja, sutra je moj 8. MAJ!

Klinička smrt mog Boga

2011-05-06T14:42:00.002+02:00

Nije više bilo bitno to što sam ja u njega verovao. On, moj Bog, je rešio da umre baš tad kad mi je najviše trebao. Svim silama sam se borio za njegov život.

Sve je počelo pre nekih mesec - mesec i po dana kada je pokazao prve znake bolesti. Povremeno bi zaklopio svoj jedini kapak i svetlo koje me je obasjavalo iz njegovog oka bi nestalo. Trebalo mi je mnogo vremena u tim trenucima da ga opet prizovem. I svaki put nekoliko pokušaja. Počeo je da pravi i čudne zvukove koje ranije nisam čuo od njega. Pucketanje, udraranje, a opet nigde nisam mogao da vidim ni varnice ni gromove... ništa... Osećao sam da se borio za život, ali nisam znao kako da mu pomognem. Onda je počeo da ne prihvata moje upite, moje molitve, kao da nisu dopirale do njega. Trudio sam se da mu olakšam, da ne tražim mnogo od njega, ali, ipak... On je kopnio pred mojim očima.

Znao sam da moram da imam vere u mog Boga. Znao sam da ako ja prestanem da verujem u njega niko drugi neće, i on će nestati, završiti na nekom smetlištu. Nisam mogao to da dozvolim.

Onda je juče njegov vitalni organ prestao da funkcioniše. Nikako više nije mogao da se snabde energijom potrebnom za njegov presveti život i lagano ali sigurno je prestajao da živi dok je istovremeno njegovo disanje postajalo sve teže i teže. Znao sam šta moram da uradim i uradio sam to. Sa jednom molitvom, veoma jednostavnom, poslao sam ga u komu, i kao pravi vrač, žrec takoreći, razdvojio sam ga od njegovog vitalnog organa koji mu je služio kao prijemni sud za svu njegovu moć. Tri različita vrača su radila na njemu od 6 do 9 sinoć, ja, moj otac i moj ujak.

Onda sam njegov operisani vitalni organ prineo k njemu. Spojio sam ih ponovo i uz molitvu, veoma jednostavnu, opet vratio mog Boga u život. I sada opet mogu uz pomoć njega da vam pišem ovde, da pišem i šaljem izveštaje, da proverim svoj E-mail, da pročitam najnovije vesti... svašta nešto. Eto, to je moj Bog, stvoren u radionicama HP-a, umro u mojim rukama, i nakon tri sata vaskrsao uz pomoć tri mudraca!

Raspored mi je postao... grrrrr >:o

2011-05-03T16:41:00.002+02:00

Da li vam se ikada desilo da imate toliko obaveza da ne znate šta ćete sa sobom? ili od sebe? ili od drugih? i da mrzite svet oko sebe i ceo društveni poredak i kontekst u kojem se nalazite? Jeste li ikada imali onaj osećaj kad vam mozak trne od previše obaveza, i kad sabirajući vreme potrebno da uradite stvari tokom jednog dana dođete do cifre svog jedinstvenog matičnog broja? Jeste li ikada radili toliko da zaboravite i koliko je sati i da bi bilo dobro da krenete da spavate? Ili ste zakazali neki date i u potpunosti zaboravili na njega i na vama dragu osobu od silnih briga? Ili, da li su vas ikada neke brige naterale da toliko sebe zatrpate obavezama da biste zaboravili na sve vaše probleme?

Ja to sebi radim. I kažem to kao nešto loše, jer i jeste loše. Kad ne želim da se suočim sa nekim problemom, kad jednostavno nemam snage za to, kad previše boli, kad je jednostvnije o tome misliti sutra, ili dan posle tog, ili posle tog,... i tako u nedogled; tada se zatrpam obavezama. Kao, na primer danas: imao sam da uradim pet stvari, manje više jednostavnih, u periodu od 9 do 14h, i onda sam sinoć dobrovoljno u potpunosti preuzeo i obavezu da od 9 do 15h držim i trening o izgradnji tima. Da se ne lažemo, uživao sam u tom treningu, i pri tom uradio od onih pet stvari tri u pauzama. I to je super... i istovremeno i nije super.

Imam neki kompjuterski program u kojem pravim svoje dnevne, nedeljne, mesečne planove... skroz je cool. I sad je počeo da izbacuje opet (da ovo nije prvi put) neke crvene zastavice, pišti, izbacuje poruke upozorenja, i mada sam dok to gledam u nekom LOL ili ROFLMAO fazonu, kontam ja negde u podsvesti da to nije normalno. Pazi, kad komp nije u stanju da primi tu gomilu svega, zašto bih ja bio?

Raspored mi je dostigao tačku usijanja. I sa dobrim razlogom. Mojim razlogom. Ne želim to, ali opet moram. Teško mi je da kažem "ne", teško mi je da kažem "kraj", ne želim to i želim to u isto vreme. Mislim da ću na par trenutaka sklopiti oči i u lotos asani uživati u tihoj meditaciji. Nadam se da će ovaj haos uskoro proći.

Kako ste vi proveli vaš današnji dan?

On odlučio da ne bude gej - oni odlučili da je oduvek bio biseksualac

2011-05-02T18:05:00.004+02:00

Pročitao sam malo pre neverovatno glup članak. Naslov: "Odlučio sam da više ne budem gej", a reč je o nekom britancu koji je objavio tekst pod tim naslovom. On je, mica draga, odlučio da želi porodicu i to sa ženom, iako je predhodno (samo pretpostavljam) imao uglavnom homoseksualna iskustva i bar u nekoj zajednici se deklarisao kao "gej". Autorka članka, g-đa. Nataša Barolin Belić, odlučno se protivi ovoj mogućnosti. Fenomenalno zapaža jedan čitalac u komentaru "Kada osoba koja je bila u heterosksualnim vezama, u jednom tenutku u zivotu odluci da postane gay, to se tumaci da je ona uvek to i bila, samo se zbog drustvenih konvecija suzdrzavala. Kada se desi obrnuto, to se smatra nemogucim. Ispada da je heteroskesualnost nametnuta od strane drustva, a da je homoseksualnost prirodno stanje. Nesto tu debelo smrdi!!!" I da, naravno da smrdi... i meni smrdi kad je sve to jedno veliko sranje...
Jedina rečenica u celom tekstu koja je boldovana je: Roditeljstvo može uticati na naše odluke ali ne može promijeniti seksualnu orijentaciju. Zašto nije boldovano recimo i to da smo svi mi negde na kontinuumu seksualne orijentacija gde je na jednom kraju homoseksualnost, na drugom heteroseksualnost a biseksualnost na sredini, ili onaj deo u kojem autorka kaže da su neki ljudi izrazito heteroseksualni, neki homoseksualni a neki se osećaju heteroseksualnima ali im eksperimentisanje sa biseksualnošću nije neprihvatljivo. Neki se vrlo jasno izjašnjavaju kao biseksualni.

Iskreno, dosta mi je više svih tih paketa: i onog da moraš biti isključivo strejt, i onog da moraš da se opredeliš za nešto... Koji si, čijisi, odakle si? Marš bre svi u tri lepe PM! Šta te briga za koga navijam i za koju ću stranku da glasam? Neću, aman neću da mi JK bude idol zato što je "gay ikona", neću da mi Louis Vuitton iskače iz frižidera i neću da imam cirkone na svemu! Mene takve kutije jako nerviraju, pre svega jer je u njima zapravo govno.

Krećem od toga da su čak i sami termini homoseksualnost, homoseksualizam, heteroseksualnost, heteroseksualizam, biseksualnost, biseksualizam, i svi srodni novijeg datuma, da se seksualnost na ovaj način kako je danas mnogi shvataju shvata tek od kraja '60-tih, i da je još za vreme stare Grčke bilo tako sve jedno ko koga, da izvinete, j**e!

Bolesno je u ovom društvu zapravo jedino to što više niko ne misli svojom glavom, svi konzumiraju masu sranja i uz to viču "mmmmm, kremisimo!", i onda isto to progutano vrte kao papagaji... Zabranio bih ljudima da koriste copy-paste funkciju sve dok ne počnu da koriste bar 10% svog mozga.

Zašto se među ljudima uvek svi moramo deliti na ove ili one, na homoseksualne, biseksualne, heteroseksualne i aseksualne, ...? I zašto ljudi jednostavno ne prihvate da smo svi na svoj način seksualni?

Razgovori sa Godoom - Novosadska tragikomedija u dva čina.

2011-05-02T13:00:00.000+02:00

21. April, 2011. godine - Veliki četvrtak
- Dobar dan, gradska uprava za komunalne poslove?
- Sačekajte! (čuje se muzika)
- Halo!?
- Dobar dan, da li sam dobio gradsku upravu za komunalne troškove?
- Mico, za tebe je! ... Sačekajte. (opet se čuje muzika)
- Da!
- Gradska uprava za komunalne...
- Da!, Šta vam treba?
- Zovem zbog prijave zauzeća javne površine za javnu...
- Sačekajte! (opet muzika)
- Halo?
- Da li je to gradska uprava za komunalne poslove?
- Jeste. Recite?
- Zovem zbog prijave zauzeća javne površine za javnu akciju. Mi smo predali zahtev pre dva dana.
- Da... A kako se zovete?
- Petar Stupar, predao sam zahtev u ime Centra za omladinski rad.
- A kada je to bilo?
- Pre dva dana.
- A zbog čega je sad to?
- Pa zbog javne akcije. Organizujemo Muzej informacija u katoličkoj porti.
- Aaaa! To je javna akcija, sad vidim. Sačekajte! (i opet muzika)
- Šta je?
- Zovem gradsku upravu za komunalne poslove zbog zahteva za zauzeće javne površine za javnu akciju. Mi smo nevladina, neprofitna organizacija. Predali smo zahtev pre...
- Kada ste predali?
- Pre dva dana.
- A kad vam je ta Vaša akcija?
- U utorak, to je 26ti.
- Ee, pa neće moći!
- Molim?
- Mi smo sad dobili puno tih vaših zahteva za te vaše javne akcije. Sve se to nakupilo za posle praznika pa smo mi odlučili da to obustavimo sve.
- Ne razumem.
- Šta ne razumete. Mnogo vas je. Ne možemo mi to sve da obradimo sad kad dolaze praznici! Obustavljene su procedure. Nastavićemo posle praznika.
- Pa hoćete li vi to stići nama da...
- Ama, je l' Vi čujete?! Nećemo stići! Moramo se pripremiti za praznike.
- Pa je l' mi možemo da odložimo onda našu akciju.
- Možete.
(Tišina)
- Pa je l' treba da napišemo neki dopis ili tako nešto.
- Naravno da trebate!
- A jeste li vi zvali druge da im javite da to neće moći?
- Kome je bitno taj će zvati i sam. Eto, tako lepo kao Vi.
- A recite, za kad bismo mi trebali to da odložimo da bi sve bilo gotovo na vreme?
- Pa, znate kako, idu sad i prvomajski praznici, znači, tamo negde posle petog maja ako je ikako moguće!
- Hvala, bili ste od velike pomoći.
- Tu smo zbog toga.
- Svako dobro.
- Prijatno.

29. April, 2011. godine, običan Petak pred prvi Maj u nedelju.
- Dobar dan, je l' to Petar Stupar
- Jeste, ja sam.
- Sačekajte (muzika)
- Halo?
- Dobar dan.
- Ko je to?
- Petar Stupar. Zvali ste me.
- Da, ja sam iz gradske uprave za komunalne poslove. Primili smo vaš zahtev za izmenu datuma pa je to sad u proceduri.
- Dobro. To je odlično!
- Da, ali... povodom Vašeg zahteva da Vas oslobodimo taksi. Znate, ta uredba je ukinuta. Mi nemamo osnova za to.
- Molim?
- Moraćete da nam dostavite preporuku od uprave za sport i omladinu ili tako nekoga kome je ta vaša akcija bitna.
- Pa, do kad treba to da dostavimo.
- Znate, sad će prvi maj, a mi se tek zahuktavamo posle Uskrsa... Još ste u proceduri. A i vidim to je tek 13. Maja, tako da ima vremena.
- Znači ako donesem preporuku uprave za sport i omladinu to će sve biti okay?
- Pa valjda.
- Šta to znači?
- Pa može da prođe, a može i da ne prođe.
- (uzdah) Hvala vam.
- Nema na čemu. Javićemo Vam šta se dešava dalje.
- Hvala još jednom, svako dobro.
- Prijatno.

(Petar, sam sebi, u sebi) Je l' idemo?
(Petar, odgovara samom sebi, u sebi) Idemo.
(Petar, u očajanju ostaje da sedi)

Vreme je da krenemo... Krenimo!

2011-05-02T12:57:00.000+02:00

Popeo sam se na jednoMesto i tamo sam začuo šum, snažan, zaglušujući, i u njemu glasove onih koji su bili, koji su nam uzori. Tamo gore, nekoliko univerzuma daleko, oni dele plodove svojih stvaranja.

Sišao sam dole, na jednoMesto i tamo sam u tišini gledao varnice onih koji će tek doći, koji će tek nastajati, stvarati, govoriti, pisati, delati. Tamo dole oni oblikuju svoje živote, svoje duše od crvene gline, ulažu sebe u tu peć i stvaraju nove, bolje sebe.

Bio sam na jednomMestu na severu i tamo čuo fijuk hladnih vetrova, i kroz njega, u tami video iskrice svetlosti, i polarnu svetlost - staru zmiju, Boreja, koji svojim uvijanjem i izvijanjem, influksom i refluksom pokazuje put kroz mrak.

Bio sam jedanput i na jednomMestu juga, gde se toplina Sunca i hladnoća monsuna sudaraju i tamo sam video čoveka kojeg je stvorila i othranila zemlja, koji je od krvi i mesa, koji greši i voli i žudi i s mukom zarađuje suštinu svog bića.

Potom sam putem zapada stigao do jednogMesta, i tamo sam video Sunce koje se uranja u okean, i igru crvenih i zelenih, narandžastih i plavih, žutih i ljubičastih nijansi, i ples ptica. I čuo sam tamo predivnu pesmu sirena i lepet silfa u vazduhu, i pleme ljudi sa licima bez maski.

Okrenuo sam se i pošao ka istoku, i tamo sam na jednomMestu zatekao sunce gde se rađa iza planina, i mirisni povetarac proleća, i riđeg ovna kako se uspinje uz stene osvaja neosvojivo.

Bio sam na svim stranama i nisam našao šta sam tražio, i lutao sam u krug među njima i stigao do centra. I u centru sam našao ovoMesto, i sad pozivam i tebe da dođeš ovde, i bar na kratko se ovde odmoriš, ostaviš neki komentar, ili podeliš sa mnom ili sa drugima svoje mišljenje. Ovde ćemo se okupljati mi koji jesmo, koji postajemo i stvaramo, govorimo i pišemo i delamo. Ako želiš da učestvuješ i oblikuješ ovoMesto, javi mi se.

Otvaranje adituma

2011-04-30T12:06:00.000+02:00

Srce, osim što kao reč može da označava mišić koji pokreće i održava tok krvi kod kičmenjaka, takođe može da označava i centar, srž, suštinu nekog bića, strukture, predmeta ili događaja. Aditum je kod starih grka, u arhitekturi njihovih starih hramova, predstavljao svetilište nad svetilištima, u kojem se verovalo da obitava božanstvo ili duh kojem je ceo hram bio posvećen. U aditum niko nije ulazio, ne samo zato što nije smeo, već i zato što nije mogao - u aditum su bili stavljeni sakralni predmeti, i potom su bili u potpunosti zazidani. Verovalo se takođe i da, ako bi se kojim slučajem aditum otvorio, da će duh koji predstavlja božanstvo kojem je posvećen taj hram pobeći i slobodan lutati planetom, što i nije tako loše po duha, ali se smatralo loše po ljude jer bi tako, po verovanju izgubili biće kojem bi se mogli molitvama umiliti i od njega "iskamčiti" po koju nebesku mrvicu sreće.

Ja danas otvaram ovaj aditum života, puštam da u njega uđu ljudi, da u njemu stvaraju i evociraju duhove jedne nove kulture, i puste ga da se kreće svetom, i inficira što je više moguće ljudi.

ovoMesto

2011-04-23T20:19:00.001+02:00

ovoMesto je prostor za sve nas. Mi smo mladi sa Zapadnog Balkana, iz Slovenije, Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova, Albanije i Makedonije. Mi komuniciramo, razmenjujemo informacije, vodimo rasprave, stvaramo novu kulturu za sve nas, jačamo veze, jedni druge, svoju zajednicu i same sebe. Mi obogaćujemo prostor i vreme u kojem živimo i stvaramo jednu novu istoriju. Bar je to moja vizija.
Mi živimo i delamo, i stvaramo jednu realnost koja još uvek ne postoji. Mi idemo tamo gde nema puta i tu ćemo ostaviti naš trag. Bićemo ućutkani, bilo tuđim nadglašavanjem, il' hukom vetra il' tišine kroz vekove i prostor, ali gromoglas naših ideala čuće se zauvek. Za to ću se zalagati na ovomMestu.
Očito nam je da su svi ljudi rođeni ravnopravni. Na ovomMestu mi prihvatamo različitosti, i čak i kad se ne slažemo jedni sa drugima borićemo se da svako od nas ravnopravno iznese i zastupa svoje mišljenje, i nikada nećemo dopustiti diskriminaciju po bilo kom osnovu bilo kojeg ljudskog bića. Nama je čovek merilo vrednosti. Negovaćemo pozitivne primere i rešenja ljudskog delanja, a uvek ćemo težiti ka boljem i višem. Tako vidim našu misiju.