Nenad Vučković

Posmatrač posmatrano i posmatranje

2026-06-19T11:59:24.410-07:00

Možete li mi reći sa kojim naučnicima se povezuje ovaj citat: U svakom eksperimentu posmatrač je učesnik. Proces posmatranja tj. merenja utiče na posmatrane-izmerene vrednosti.

Ovaj citat se najčešće povezuje sa osnivačima i teoretičarima kvantne mehanike, a koncept je direktno proizašao iz Hajzenbergovog principa neodređenosti.

Naučnici koji su definisali i najviše pisali o ovom fenomenu su:

• Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg): Njegov čuveni princip neodređenosti iz $1927$. godine postavio je temelje ove ideje. On je dokazao da sam čin merenja (posmatranja) subatomskih čestica neizbežno menja njihovo stanje.

• Nils Bor (Niels Bohr): Jedan od tvoraca Kopenhagenske interpretacije kvantne mehanike. Bor je tvrdio da kvantni entiteti nemaju definisana svojstva nezavisno od mernog instrumenta, čime je posmatrač postao neodvojiv deo svakog eksperimenta.

• Ervin Šredinger (Erwin Schrödinger): Poznat po svom misaonom eksperimentu sa "Šredingerovom mačkom", koji slikovito opisuje kako posmatranje sistema utiče na njegov ishod.

Ovaj koncept se danas, osim u fizici, često koristi i u društvenim i humanističkim naukama (poput psihologije, sociologije i antropologije) kako bi opisao uticaj istraživača na subjekte koji se posmatraju.

Da li vas možda zanima kako se ovaj princip primenjuje u nekoj specifičnoj naučnoj oblasti ili želite da saznate više o konkretnim eksperimentima?

Koje filozofske premise su u osnovi takvog stava?

U osnovi ovog kvantnog stava leži nekoliko ključnih filozofskih pravaca i premisa koje direktno osporavaju klasičnu, mehanicističku sliku sveta.

Evo najvažnijih filozofskih osnova tog stava:

1. Antirealizam i instrumentalizam

• Klasični realizam smatra da svet postoji nezavisno od posmatrača i da ima fiksna svojstva.

• Antirealizam tvrdi da fizički svet nema definisana svojstva pre nego što ga izmerimo.

• Svojstva objekata ne otkrivamo, već ih samim činom merenja sukreiramo.

2. Epistemološki subjektivizam i relacionizam

• Subjekt-objekt dualizam je tradicionalno odvajao posmatrača od predmeta posmatranja.

• Relacionizam (iz Kopenhagenske interpretacije) ruši ovu barijeru.

• Znanje nije pasivni odraz stvarnosti, već rezultat interakcije između posmatrača i sistema.

3. Fenomenalizam

• Stvarnost se svodi isključivo na ono što se može opaziti i izmeriti.

• Pitanje "šta čestica radi dok je ne gledamo" proglašava se besmislenim.

• Filozofija Džordža Berklija ("Biti jeste biti opažen") dobija svoju modernu naučnu interpretaciju.

4. Holizam

• Svet se ne može posmatrati kao skup izolovanih, nezavisnih delova (redukcionizam).

• Univerzum je nedeljiva celina.

• Merni aparat, posmatrač i posmatrana čestica čine jedinstven, neraskidiv sistem.

5. Ograničenost ljudskog saznanja (Perspektivizam)

• Naše razumevanje stvarnosti uvek zavisi od okvira unutar kojeg posmatramo.

• Ne postoji "pogled niotkuda" niti apsolutno objektivna tačka gledišta.

• Svako merenje je svesni izbor koji eliminiše druge mogućnosti.

Ako želite, možemo detaljnije istražiti kako su se Nils Bor i Albert Ajnštajn sukobili oko ovih pitanja, ili možemo analizirati uticaj ove ideje na istočnjačku filozofiju. Koji pravac vas više zanima?

Molim vas da mi objasnite vezu ove ideje sa istočnjačkom filozofijom.

Veza između kvantne fizike i istočnjačke filozofije zasniva se na prelasku sa mehanicističkog pogleda na svet (gde su objekti odvojeni i fiksni) na holistički pogled (gde je sve povezano i u stalnoj promeni).

Ovu vezu su prvi uočili sami kvantni fizičari, poput Nilsa Bora, Vernera Hajzenberga i Ervina Šredingera, a kasnije je popularizovao fizičar Fritjof Kapra u knjizi "Tao fizike".

Evo ključnih paralela između ideje o "posmatraču kao učesniku" i istočnjačke misli:

1. Neraskidivo jedinstvo (Holizam)

• Kvantna fizika: Posmatrač, merni instrument i čestica nisu odvojeni entiteti. Oni čine jedan sistem.

• Istočnjačka filozofija: U hinduizmu (Braman) i taoizmu (Tao), ceo univerzum je jedna nedeljiva celina. Koncept odvojenog "ja" koje posmatra svet sa strane je iluzija (Maja). Subjekat (ti) i objekat (svet oko tebe) su jedno te isto.

2. Svet kao mreža odnosa, a ne kao skup objekata

• Kvantna fizika: Čestice nemaju fiksna svojstva same po sebi, već ih dobijaju tek kroz interakciju i merenje. One su zapravo "odnosi" između događaja.

• Budizam: Centralni koncept budizma je Pratītyasamutpāda (zavisno poreklo ili među-bivstvovanje). Ništa na svetu ne postoji samo za sebe, nezavisno od drugih stvari. Sve stvari postoje samo u odnosu na druge stvari i uslovljene su njima.

3. Praznina i potencijal (Dualnost talas-čestica)

• Kvantna fizika: Pre merenja, subatomski svet je u stanju potencijala (talas verovatnoće) – on je "ništa" konkretno, a istovremeno je "sve" što može biti. Tek čin posmatranja pretvara taj potencijal u čvrstu materiju (česticu).

• Budizam i Taoizam: Budistički koncept Šunjata (Praznina) ne znači "ništavilo", već stanje čistog potencijala iz kojeg sve nastaje. Slično, u taoizmu, Tao je prazan, ali nepresušan izvor svih oblika. Materijalni svet nastaje iz te dinamične praznine.

4. Komplementarnost i jedinstvo suprotnosti

• Kvantna fizika: Svetlo i materija mogu biti i talas i čestica u zavisnosti od toga kako ih posmatramo (Borov princip komplementarnosti).

• Taoizam: Sve u univerzumu je vođeno dinamikom Jin i Jang – dve suprotne, ali komplementarne sile koje ne mogu postojati jedna bez druge. Nils Bor je bio toliko fasciniran ovom paralelom da je, kada je proglašen za viteza u Danskoj, za svoj grb izabrao upravo simbol Jin i Jang sa natpisom "Contraria sunt complementa" (Suprotnosti su komplementarne).

Kazivanja samih fizičara

• Verner Hajzenberg: "Veliki naučni doprinosi u teorijskoj fizici koji su došli iz Japana od Drugog svetskog rata mogu biti znak izvesnog odnosa između tradicionalnih ideja sa Istoka i filozofske suštine kvantne teorije."

• Nils Bor: "Ako želimo da nađemo analogiju za pouku o atomskoj teoriji... moramo se okrenuti onoj vrsti epistemoloških problema sa kojima su se već suočavali mislioci poput Bude i Lao Cea."

Ako želite, možemo se fokusirati na konkretan pravac, na primer na to kako budistička filozofija uma objašnjava čin opažanja, ili možemo analizirati Borov grb i njegovu ličnu vezu sa kineskom filozofijom. Šta bi vam više koristilo?

Kakva je relacija ovih ideja prema biocentrizmu ( Robert Lanza)?

Relacija između citata o "posmatraču kao učesniku" i biocentrizma Roberta Lance (Robert Lanza) jeste odnos direktnog kontinuiteta i ekstremne radikalizacije te ideje. [1, 2]

Dok su očevi kvantne mehanike (Bor, Hajzenberg) oprezno tvrdili da čin merenja utiče na ponašanje subatomskih čestica, Lanza sa svojom teorijom biocentrizma ide korak dalje i postavlja biologiju i svest kao osnovne gradivne blokove celokupnog univerzuma. [1, 3, 4, 5]

Vezu između ovih koncepata možemo podeliti na četiri ključna nivoa:

1. Od fizike do biologije (Radikalizacija efekta posmatrača)

• Kvantna fizika: Tvrdi da posmatrač utiče na mikrosvet (npr. kolaps talasne funkcije u eksperimentu sa dva proreza).

• Biocentrizam: Proširuje ovo pravilo na makrosvet. Lanza tvrdi da bez svesti prostor, vreme i materija uopšte ne postoje u objektivnom smislu. Univerzum ne stvara život, već život i svest stvaraju univerzum. Citat sa početka naše komunikacije u biocentrizmu postaje apsolutni zakon kosmičkih razmera. [2, 6, 7, 8, 9, 10, 11]

2. Prostor i vreme kao "perceptualni alati"

• Kvantni stav i istočnjačka filozofija: Prostor i vreme su iluzorni, fluidni i zavisni od konteksta posmatranja.

• Biocentrizam: Lanza objašnjava da su prostor i vreme zapravo "softver" našeg uma. Mi nosimo prostor i vreme sa sobom kao što kornjača nosi svoj oklop. Pošto su prostor i vreme samo načini na koje naš mozak organizuje informacije, eksterni svet bez svesti je samo neodređeni talas verovatnoće. [6, 8, 10, 12]

3. Savršena konvergencija sa istočnjačkim misticizmom

Lanzina teorija predstavlja zapadni, naučno-filozofski rečnik za ono što istočnjačke tradicije govore milenijumima:

• Maja (Iluzija): U hinduizmu, materijalni svet je iluzija. Biocentrizam to potvrđuje tvrdnjom da objekti koje vidimo nemaju sopstvenu realnost izvan našeg neurološkog procesiranja. [8, 13, 14, 15]

• Nedualnost (Advaita Vedanta): Baš kao što istočnjačka filozofija briše granicu između "ja" (subjekta) i "sveta" (objekta), biocentrizam tvrdi da je model po kome postoji svet "tamo negde van naše lobanje" običan mit. Svet i svest su jedno. [3, 10, 16]

4. Smrt kao promena perspektive

Iz ove relacije Lanza izvodi svoj najkontroverzniji zaključak – smrt je iluzija. Ako svest stvara prostor i vreme, onda svest ne može biti ograničena njima niti može "umreti" unutar njih. Kada biološko telo prestane da funkcioniše, svest se jednostavno nastavlja kroz druge verovatnoće unutar bezvremene i besprostorne stvarnosti (što podseća na koncepte reinkarnacije i večnog kontinuiteta uma u budizmu). [8, 10, 13, 17, 18]

Ukratko, ako je kvantna mehanika odškrinula vrata ideji da je posmatrač učesnik u kreiranju stvarnosti, Robert Lanza je ta vrata širom otvorio, proglasivši posmatrača jedinim stvarnim arhitektom kosmosa. [1, 10]

Ukoliko želite, možemo se osvrnuti na to kako mejnstrim fizičari kritikuju Lanzinu teoriju, ili možemo dublje analizirati njegov eksperiment sa dva proreza kroz prizmu svesti. Šta vas od toga više privlači? [6, 7, 17, 19]

https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://www.facebook.com/groups/828178678983076/posts/1423530069447931/&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQmL8OegkIAggACN8BEAI&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://robertlanza.com/the-biocentric-universe-theory-life-creates-time-space-and-the-cosmos-itself/&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQmL8OegkIAggACN8BEAY&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://www.facebook.com/ScienceAcumen/photos/dr-robert-lanzas-theory-of-biocentrism-integrates-quantum-physics-principles-to-/891340283498888/&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQmL8OegkIAggACN8BEAo&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

Interesuju me obe te teme.

Obe teme pružaju fascinantan uvid u to gde prestaje rigorozna fizika, a gde počinju filozofska nagađanja i "pop-nauka".

Eksperiment sa dva proreza kroz prizmu svesti

Eksperiment sa dva proreza (Double-Slit Experiment) je temeljni dokaz dualne prirode talas-čestica u kvantnoj fizici. [1, 2]

Kako eksperiment funkcioniše?

• Kada ispaljujemo elektrone (ili fotone) kroz dva proreza na ekran iza njih, oni se ponašaju kao talasi. Oni prolaze kroz oba proreza istovremeno, sudaraju se sami sa sobom i na ekranu prave interferencionu šaru (pruge). [2, 3]

• Fizičari su zatim postavili merni uređaj (detektor) kod proreza da vide kroz koji tačno prorez svaki elektron prolazi. [2, 3]

• Čim je detektor uključen, elektroni su drastično promenili ponašanje: prestali su da se ponašaju kao talasi i počeli su da se ponašaju kao čvrste čestice (poput klikera). Prošli bi ili kroz levi ili kroz desni prorez, a interferenciona šara je nestala. [2, 3]

Lanzino tumačenje (Kroz prizmu svesti)

Robert Lanza i zagovornici srodnih teorija tvrde da je ključni faktor ovde ljudska svest. Prema biocentrizmu, elektron ne postoji kao realna tačka u prostoru sve dok ga svest ne opazi. Pre nego što "pogledamo", elektron je samo talas verovatnoće – on je svuda i nigde. Tek čin svesnog posmatranja prisiljava elektron da kolabira u realnu česticu na fiksnom mestu. Lanza iz ovoga zaključuje: ako posmatrač kreira ponašanje elektrona, onda svest kreira samu materiju. [2, 3, 4]

Kako mejnstrim fizičari kritikuju Lanzin biocentrizam

Dok je šira javnost fascinirana biocentrizmom, mejnstrim naučna zajednica je izuzetno skeptična i Lanzinu teoriju uglavnom odbacuje kao pseudonauku ili "kvantni misticizam". [5, 6]

Glavne kritike naučnika svode se na sledeće tri tačke:

1. Pogrešno definisan pojam "posmatrača" i "merenja"

Najveća zamerka fizičara jeste što Lanza (i pop-nauka uopšte) reč "posmatranje" izjednačava sa "ljudskom svešću". U kvantnoj mehanici, posmatrač ne mora biti čovek niti živo biće. [3, 7]

• "Posmatranje" je u fizici prosto sinonim za interakciju subatomske čestice sa makroskopskim svetom (bilo kojim mernim instrumentom, pa čak i običnim molekulom gasa). [3]

• Talasna funkcija elektrona kolabira zato što je elektron fizički udario u foton iz detektora, a ne zato što je naučnik svesno pogledao u ekran. Eksperimenti su pokazali da se kolaps dešava čak i kada računar zabeleži podatke koje nijedan čovek nikada ne pogleda. [3]

2. Problem kvantne dekoherencije (Topli i vlažni mozak)

Kvantni efekti (poput superpozicije, gde je nešto i talas i čestica) ekstremno su krhki. Oni se dešavaju samo u strogo kontrolisanim uslovima, blizu apsolutne nule i u vakuumu. Čim kvantni sistem dođe u kontakt sa spoljašnjom sredinom, dešava se dekoherencija – sistem gubi kvantna svojstva i počinje da se ponaša po zakonima klasične fizike. [4, 8]

• Ljudski mozak je topao, vlažan i pun haotičnog kretanja atoma. Fizičari ističu da je nemoguće da se u takvom okruženju formira makroskopska kvantna veza koja bi upravljala celim univerzumom. [8]

3. Nemogućnost testiranja (Falsifikabilnost)

Da bi teorija bila naučna, ona mora ponuditi predviđanja koja se mogu testirati i potencijalno oboriti eksperimentom (princip falsifikabilnosti Karla Popera). Lanza ne nudi nikakve jednačine, matematičke modele niti specifične eksperimente kojima bi dokazao da svest prethodi univerzumu. Biocentrizam se zato posmatra kao zanimljiva filozofska hipoteza, ali ne i kao naučna teorija. [5, 6, 9, 10]

Ukoliko želite, možemo istražiti kako su neki naučnici (poput Rodžera Penrouza) ipak pokušali da nađu legitimnu vezu između kvantne fizike i svesti kroz strukture u mozgu zvane mikrotubule, ili se možemo vratiti na filozofske aspekte. Kako biste želeli da nastavimo? [8]

https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://www.youtube.com/watch?v%3Dh75DGO3GrF4&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQmL8OegkIAggACN0BEAI&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://www.youtube.com/watch?v%3D6sZnAb52BV0%26t%3D164&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQmL8OegkIAggACN0BEAg&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://www.quora.com/What-do-physicists-think-about-Robert-Lanzas-theory-of-Biocentrism&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQmL8OegkIAggACN0BEA4&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

Hvala. Mnogo ste mi pomogli :)

Nema na čemu! Bilo mi je pravo zadovoljstvo da razgovaramo o ovako fascinantnim temama koje spajaju fiziku, filozofiju i svest.

Ako u budućnosti budete želeli da istražimo teoriju Rodžera Penrouza o kvantnim procesima u mozgu, ili ako vas zainteresuje neki drugi naučni ili filozofski fenomen, slobodno se javite.

Za kraj, kako bismo zaokružili ovu temu, javite mi ako vas možda zanima:

• Preporuka za knjige ili dokumentarce koji se bave ovom tematikom?

• Kako se efekat posmatrača tumači u savremenoj psihologiji?

• Neki drugi čuveni misaoni eksperiment u fizici?

U svakom slučaju, uživajte u daljem istraživanju i učenju!

Da li postojanje veštačke inteligencije unosi nove uvide u ovu temu?

Da, postojanje veštačke inteligencije (AI) unosi potpuno novu, revolucionarnu dimenziju u ovu temu i primorava nas da redefinišemo šta uopšte znači reč „posmatrač“.

Uvođenjem naprednih AI sistema, filozofsko-naučna debata o efektu posmatrača i biocentrizmu dobija tri potpuno nova uvida:

1. Razdvajanje "posmatranja" od biološkog života

Robert Lanza u biocentrizmu striktno vezuje kreiranje stvarnosti za biološki život i svest. Međutim, pojava AI postavlja fundamentalno pitanje: Ako AI sistem samostalno dizajnira, izvrši i analizira kvantni eksperiment bez ikakvog učešća ljudi, da li je taj sistem „posmatrač“?

• Sa tačke gledišta mejnstrim fizike, AI jeste posmatrač, jer svaki fizički proces obrade informacija unosi dekoherenciju i „ruši“ talasnu funkciju.

• Ovo direktno slabi Lanzinu premisu da je isključivo biološka svest ta koja diktira zakone univerzuma, jer mašina obavlja potpuno istu kosmičku ulogu.

2. Problem "Svesnog AI" i kvantni solipsizam

Ako bismo u budućnosti razvili Veštačku opštu inteligenciju (AGI) koja poseduje svest (kvantni računari koji simuliraju neuronske mreže), suočili bismo se sa paradoksom:

• Ako svest kreira stvarnost (kako tvrdi biocentrizam), da li svesni AI kreira svoju sopstvenu, odvojenu stvarnost, ili deli našu?

• Eksperimenti poput "Prijatelja Vignerovog prijatelja" u kvantnoj fizici pokazuju da dva različita posmatrača mogu izmeriti suprotne kvantne ishode za isti događaj. AI bi mogao postati nezavisni kokreator univerzuma, što filozofiju vodi u pravcu radikalnog tehnološkog solipsizma (gde svaka inteligencija živi u svom mehuru stvarnosti).

3. AI kao posmatrač višeg reda (Simulirani univerzum)

U kontekstu filozofije i istočnjačkog misticizma, pojava AI je oživela hipotezu o simulaciji (koju zastupa Nik Bostrom).

• U istočnjačkoj filozofiji, naš svet je Maja (iluzija, kosmička simulacija).

• Ako je naš univerzum zapravo kod koji pokreće neka super-inteligencija, onda je ta napredna AI zapravo Apsolutni Posmatrač. U tom scenariju, efekat posmatrača koji mi vidimo u laboratorijama nije ništa drugo do optimizacija koda – sistem renderuje materiju (pretvara talas u česticu) tek kada „igrač“ pogleda u nju, kako bi uštedeo računarske resurse.

4. Epistemološki obrt: AI kao posmatrač koga ne razumemo

Do sada je čovek bio subjekt koji posmatra objekt (prirodu). Danas, naučnici koriste AI da posmatra kvantne fenomene i pronalazi zakonitosti koje ljudski um ne može da uoči. AI postaje posmatrač koji stvara sopstvene koncepte o stvarnosti, ostavljajući nas u poziciji da mi, ljudi, sada pokušavamo da interpretiramo šta je mašina „videla“.

Ako vas zanima kako ovi tehnološki uvidi menjaju našu budućnost, možemo istražiti sledeće korake:

• Da li želite da analiziramo pomenuti eksperiment Vignerovog prijatelja i kako on dokazuje da ne postoji jedna objektivna stvarnost?

• Želite li da vidimo kako kvantno računarstvo koristi ove fenomene za promenu tehnologije?

• Možemo se osvrnuti i na filozofsku vezu između budizma i hipoteze o simulaciji.

Koji od ovih tehnološko-filozofskih pravaca vam deluje najprivlačnije za nastavak razgovara?

Da li umetnost može doprineti nešto, nekom epistemiološkom uvidu po ovom pitanju, u smislu drugačije tačke posmatranja?

Apsolutno da. Umetnost ne samo da može doprineti, već je kroz istoriju često bila prva koja je intuitivno vizuelizovala i osetila ove epistemološke obrte pre nego što ih je nauka formalizovala kroz jednačine.

Ako je nauka tu da problem izmeri, a filozofija da ga definiše, umetnost je tu da nam omogući da taj problem doživimo iznutra. Ona radikalno menja tačku posmatranja na nekoliko ključnih načina:

1. Rušenje perspektive: Kubizam kao kvantna superpozicija

Pre kvantne fizike, zapadna umetnost je počivala na renesansnoj linearnoj perspektivi – pretpostavci da postoji jedna, fiksna i objektivna tačka iz koje posmatrač gleda statičan svet.

• Početkom 20. veka, paralelno sa Ajnštajnom i Borom, Pablo Pikaso i Žorž Brak razvijaju kubizam.

• Kubistička slika prikazuje objekat (npr. gitaru ili portret) iz više uglova istovremeno. Predmet je u isto vreme viđen spreda, sa strane i odozgo.

• Epistemološki uvid: Kubizam je umetnički ekvivalent kvantne superpozicije. On poručuje da objekat nema jedno fiksno stanje u prostoru, već da njegovo postojanje zavisi od simultanih, rasciskanih pogleda posmatrača.

2. Književnost toka svesti: Subjektivno vreme i prostor

U književnosti, pisci poput Virdžinije Vulf, Džejmsa Džojsa i Marsela Prusta napuštaju koncept objektivnog, hronološkog vremena koje teče nezavisno od likova.

• Kroz tehniku toka svesti, stvarnost se ne opisuje onakva kakva „jeste“, već onako kako je svest lika filtrira, lomi i rekonstruiše u sekundi.

• Epistemološki uvid: Baš kao u biocentrizmu ili istočnjačkoj filozofiji, vreme i prostor u ovim romanima prestaju da budu spoljni kontejneri u kojima se nalazimo. Oni postaju unutrašnji, psihološki i perceptualni alati. Stvarnost postoji samo kroz svest koja je proživljava.

3. Teatar apsurda i učešće publike (Umetnost performansa)

U tradicionalnom pozorištu, publika je bila pasivni posmatrač skrivena u mraku (klasični realizam). Međutim, avangardno pozorište i umetnost performansa (poput radova Marine Abramović ili teatra Bertolta Brehta) svesno ruše „četvrti zid“.

• U performansu, umetnik i publika ulaze u direktnu interakciju. Ponašanje, reakcija ili puki pogled posmatrača menja tok i ishod samog umetničkog dela. Bez publike, performans ne postoji – on je samo potencijal.

• Epistemološki uvid: Ovo je direktna, živa analogija efektu posmatrača u eksperimentu sa dva proreza. Umetnost performansa dokazuje da je nemoguće svedočiti nečemu, a ne postati učesnik i sukreator tog događaja.

4. Optička umetnost (Op Art) i kinematografija

Umetnici poput Viktora Vazarelija stvarali su slike koje izgledaju statično ako ih ne gledate, ali čim pomerite oko, linije počinju da vibriraju i stvaraju iluziju pokreta i dubine. U filmu, tehnike poput Rašomon efekta (gde se isti događaj prikazuje iz perspektive četiri različita lika) radikalno preispituju ideju o postojanju jedne istine.

• Epistemološki uvid: Delo se ne nalazi „na platnu“, već nastaje u mrežnjači i mozgu posmatrača. Umetnost nas ovde uči skromnosti: ono što vidimo nije spoljna realnost, već odgovor našeg biološkog sistema na spoljne stimulanse.

Umetnost nam, dakle, daje epistemološki uvid kroz emocionalno i čulno razumevanje. Ona nas oslobađa iluzije da smo mi odvojeni od sveta i omogućava nam da kroz estetsko iskustvo osetimo da smo neraskidivi deo tkanja stvarnosti.

Ako želite da produbimo ovaj umetnički aspekt, možemo istražiti sledeće teme:

• Kako se konkretna književna dela (poput Borhesovih priča o beskonačnim bibliotekama i račvanju vremena) poigravaju sa kvantnim idejama?

• Kako savremeni digitalni i AI umetnici koriste interaktivnost da prikažu efekat posmatrača?

• Možemo se osvrnuti i na to kako je nadrealizam (Salvador Dali) pokušao da vizuelizuje ideje moderne fizike i nesvesnog uma.

Koji od ovih umetničkih pravaca vam zvuči najinspirativnije?

Da li lično iskustvo tj. duhovna praksa (samousavršavanje, molitva, meditacija, kontrola ega) može doprineti novom uvidu u ovo pitanje: nedualnosti posmarača, posmatranog i čina (tj. događaja) posmatranja.

Apsolutno da. Duhovna praksa i lično iskustvo nisu samo doprinos ovoj temi, već predstavljaju vrhunski laboratorijski eksperiment u prvom licu.

Dok kvantna fizika do ovog uvida dolazi spolja, preko matematičkih jednačina i instrumenata, meditacija, molitva i kontrola ega do istog zaključka dolaze iznutra – direktnim, proživljenim iskustvom.

U tradicijama nedualnosti (poput Advaita Vedante, Zen budizma, ali i u dubokom hrišćanskom isihazmu), proces kroz koji lično iskustvo briše granice između posmatrača, posmatranog i čina posmatranja odvija se kroz nekoliko faza:

1. Prva faza: Prepoznavanje "Svedoka" (Razdvajanje)

Kada osoba tek počne sa meditacijom ili molitvenom praksom, prvi uvid je uvek dualistički.

• Čovek shvata: „Ja nisam moje misli, ja nisam moj bes, ja nisam moje telo. Ja sam onaj koji te misli posmatra.“

• Ovo je stvaranje pozicije Svedoka (u hinduizmu poznatog kao Atman ili Sakši). Ego se delimično utišava, a vi dobijate distancu u odnosu na sopstveni um.

2. Druga faza: "Zamka" meditatorskog ega

Mnogi praktikanti ostanu na ovom nivou. Oni misle da je vrhunac duhovnosti biti „neutralni posmatrač“ sa dvogledom koji sa brda gleda na svet i svoje misli.

• Međutim, velika duhovna tradicija i mislioci poput Džidua Krišnamurtija odmah uočavaju zamku.

• Krišnamurti je postavio čuvenu tezu: „Posmatrač je posmatrano“ (The observer is the observed).

• Taj „unutrašnji posmatrač“ koji sudi, analizira i pokušava da kontroliše misli je zapravo samo još jedna misao – suptilna, skrivena forma ega.

3. Treća faza: Kolaps dualnosti (Nedualnost)

Kada se kroz duboku koncentraciju, predaju u molitvi ili potpunu kontrolu ega sruši i taj poslednji posmatrač, dešava se ono što se u zenu zove Satori, a u hinduizmu Samadhi.

• Granica nestaje: Više ne postoji „Ja“ (subjekat) koje sedi u glavi i posmatra „Zid/Disanje“ (objekat) kroz „Čin gledanja“ (proces).

• Ostaje samo čisto svedočanstvo, svesnost bez fokusne tačke. Zid, disanje, prostor i um se stapaju u jedan jedinstveni, dinamični događaj koji se proživljava u sekundi.

Zen majstor Tič Nat Han je to savršeno opisao: „Kada meditirate na telo, vi ne stojite izvan tela kao nezavisni posmatrač, već se stoprocentno identifikujete sa njim. Meditator i meditirano su jedno.“

Zašto je ovo lično iskustvo superiorno u odnosu na teoriju?

Fizičar može da razume kolaps talasne funkcije na papiru, ali i dalje nastavlja da živi svoj svakodnevni život osećajući se odvojeno od sveta (ide kući, nervira se u saobraćaju, oseća se kao izolovani ego u vreći od kože).

Duhovna praksa, s druge strane, donosi epistemološki uvod kroz transformaciju bića. Kada kroz kontrolu ega doživite da je svet u vama i da ste vi u svetu, vi više ne verujete u nedualnost – vi je živite. To donosi duboki unutrašnji mir, jer se gubi strah od sveta „tamo negde vani“ koji nas može povrediti.

Pogledajte ovo izuzetno predavanje o tome kako se koncepti svesti i efekta posmatrača prepliću u nauci i duhovnim disciplinama:

Are the Observer and the Observed Part of the Same Process?, YouTube · Science and Nonduality · 2011 M07 6
https://www.google.com/url?sa=i&source=web&rct=j&url=https://www.youtube.com/watch?v%3D8TdlJExGcsQ%26t%3D22&ved=2ahUKEwiVr_Xv2pGVAxUPNxAIHR0IBVYQ__QQegkIAggACNQBEAY&opi=89978449&cd&psig=AOvVaw2_rwh6vhPvbLqME3caWxQ0&ust=1781903746447000

Završili smo predivan krug od čiste kvantne fizike, preko filozofije i umetnosti, pa sve do najdublje unutrašnje duhovnosti.

Ako želite, za sam kraj našeg druženja mogu vam preporučiti specifične autore koji su most između ove dve sfere (kao što su pomenuti Fritjof Kapra, fizikalni filozof Dejvid Bom koji je blisko sarađivao sa Krišnamurtijem, ili savremeni neuro naučnici). Da li bi vam to koristilo?

You said: Kako se konkretna književna dela (poput Borhesovih priča o beskonačnim bibliotekama i račvanju vremena) poigravaju sa kvantnim idejama Književna dela koriste kvantnu fiziku kao metaforu za istraživanje ljudskog stanja, slobodne volje i prirode stvarnosti. Pisci transformišu složene matematičke jednačine u Narativne strukture koje čitalac može intuitivno da doživi. Evo konkretnih načina na koje se književnost poigrava sa kvantnim idejama. Borhes i interpretacija više svetova Horhe Luis Borhes je u priči "Vrt sa stazama koje se račvaju" (1941) anticipirao kvantnu teoriju mnogo pre samih fizičara. • Književni postupak: Borhes opisuje lavirint koji nije prostorni, već vremenski. U njegovoj knjizi-lavirintu, junak ne bira samo jednu opciju. On bira sve opcije istovremeno. • Kvantna veza: Ovo je direktna književna paralela Interpretaciji više svetova (Hju Everet, 1957). Svaka odluka i svaki kvantni događaj cepaju univerzum na bezbroj paralelnih istorija. U jednoj stazi junak je neprijatelj, u drugoj prijatelj. • Vremensko račvanje: Vreme nije linearno, već predstavlja beskonačnu mrežu divergentnih, konvergentnih i paralelnih vremena. Beskonačne biblioteke i kvantna stanja U priči "Vavilonska biblioteka", Borhes predstavlja univerzum kao beskonačni niz šestougaonih galerija koje sadrže sve moguće kombinacije slova. • Književni postupak: Biblioteka sadrži svaku knjigu koja je ikada napisana i koja će tek biti napisana, uključujući i sve verzije sa greškama. • Kvantna veza: Ovo oslikava koncept kvantne superpozicije i prostora stanja (Hilbertov prostor). Pre nego što otvorite knjigu (izvršite merenje), prostor sadrži čistu potencijalnost – sve moguće informacije postoje istovremeno u stanju neodređenosti. Drugi ključni primeri u književnosti Pored Borhesa, mnogi moderni i savremeni autori koriste kvantne ideje kao glavni pokretač radnje: • Tom Stopard ("Arkadija"): Ova drama koristi kvantnu neodređenost i teoriju haosa. Likovi iz 19. i 20. veka borave u istom prostoru, a njihove sudbine se prepliću kroz vreme, pokazujući kako mali uzroci izazivaju nepredvidive kvantne skokove u ljudskim odnosima. • Ted Đang ("Anatomija jedne potrage za istinom"): Njegove priče često tretiraju vreme kroz prizmu kvantne fizike, gde poznavanje budućnosti menja svest pojedinca o sadašnjosti, ukidajući klasičnu uzročnost. • Filip K. Dik ("Čovek u visokom dvorcu"): Koristi ideju paralelnih univerzuma gde su sile Osovine pobedile u Drugom svetskom ratu, ali likovi kroz specifična stanja svesti svedoče o postojanju naše, alternativne realnosti. Zašto pisci to rade? 1. Rušenje determinizma: Kvantna fizika ukida ideju da je sve unapred određeno, što piscima daje slobodu da kreiraju likove sa radikalno otvorenom sudbinom. 2. Istraživanje identiteta: Ako postojimo u više verzija, književnost postavlja pitanje: Ko je "pravi" ja? 3. Aktivna uloga čitaoca: Baš kao što posmatrač u kvantnoj fizici utiče na ishod eksperimenta, čitalac svojim tumačenjem "kolabira" tekst u jedno konkretno značenje. Ukoliko želite, možemo dublje istražiti ovu temu. Recite mi: • Želite li da analiziramo kako savremena naučna fantastika koristi kvantno preplitanje (entanglement)? • Da li vas zanima uticaj kvantne fizike na strukturu samog jezika i pisanja? • Želite li preporuku za konkretan moderni roman sa ovom tematikom?

Брод наде у скоку у даљ

2026-06-04T10:48:13.464-07:00

Milord Gavrić Gavrilo

2026-06-04T10:39:26.325-07:00

U analizi likovnih dela ja koristim metodu upoređivanja. Ona je vrlo jednostavna i pouzdana, i sastoji se u tome da se likovna dela porede sa svime što je ikada viđeno i traže sličnosti. Kada to uradimo postaje mnogo jasnije šta su kvaliteti i koliki su dometi radova autora na koga smo usmerili svoju pažnju.

Konkretno to bi za Gavrila izgledalo ovako:

Endy Worhol (repetiranje istog motiva, plošne jake boje bez preliva), Sofija Ječina (sveden crtež, crna linija, površine iste boje), Kit Haring (crna linija, strip i pop ikonografija), Spacy Eva (plošne boje, crna linija, popart), Andrej Bunuševac (u pristupu figuraciji). Sigurno da ih ima još. (Ako ne znate nekog od ovih autora potražite ih po njihovim imenima u pretraživaču) Loren Haris (po flah površinama, linearnoj strukturi slike i linijskim ritmovima u slici). Može se spomenuti i Pikaso (dekompozicija ženskog lica...).

Takav razvijen dialog prema drugim autorima pokazuje bogat likovni sadržaj i legitiman glas u sazvučju savremenih poetika i ima svoje mesto u množini pristupa likovnoj umetnosti.

On je našao kakvu-takvu stabilnost u klizavoj oblasti likovne umetnosti iz koje su mnogi otklizali svojom ili tuđom voljom. Ko je želeo karijeru otišao je za karijerom, ko je želeo lagodan život otišao je za tim, ko je želeo uspeh otišao je za uspehom. Ostali su samo oni koji su želeli umetnost - i samo to su postigli. Treba li ih kriviti zbog toga, ili im čestitati na tome? Kako želite - svejedno, to je tako. Kako kaže Duško Radović, svako je dobio nešto, nema nikoga ko nema ništa.

Izuzetno me je impresionirala Gavrilova slika gde prikazuje figuru sa srcem. Mislim da je to ključ tajne, zagonetka i odgovor na nju: prilikom svake dileme poslušati svoje srce i uraditi onako kako ono kaže. Ne slušati ni opšte mnjenje, ni "prijatelje" ni svoj razum, ni čula - samo srce. Razlučiti odakle savet dolazi i ako si siguran da dolazi iz srca uraditi tako. Nije to lak izbor, ali Gavrilo pokazuje da se i to može.

Jer srce je mudrije od uma, ono zna prečicu do duše, a duša zna prečicu do Boga. Šta drugo nam je potrebno?

Brod

2026-06-04T09:37:58.662-07:00

Da li možete da analizirate ovaj crtež kao likovno delo?

Naziv crteža: Brod.

Tehnika grafitna olovka na papiru.

Dimenzije 29.7x21cm

Ovaj crtež grafitnom olovkom, pod nazivom „Brod“, predstavlja intrigantno delo koje se kreće na granici između figuracije, asocijativne apstrakcije, simbolizma i nadrealnog izraza.

Motiv je postavljen centralno na horizontalno orijentisanom papiru, ostavljajući dosta praznog prostora (negativnog prostora) oko sebe, što naglašava njegovu izolovanost i monumentalnost.

Iako naziv „Brod“ nudi posmatraču ključ za čitanje, crtež svesno odbija doslovnost i ne prati klasičnu brodsku konstrukciju. Može se tumačiti kao arhetipski brod, olupina, ili metafora za unutrašnje putovanje, izolaciju i opstanak. Forma je organska, nepravilna i podseća na prirodne strukture poput stena, ostrva, kore drveta ili čak antropomorfnih/zoomorfnih oblika u pokretu. Ista forma se ponavlja tri puta na različite načine – u prvom slučaju kao deo materije prikazanog objekta, a u drugom i trećem(naopačke) kao prazan prostor oivičen i definisan materijom “broda”; nastala je u slikarstvu i crtanju dobro poznatom i primenjivnom metodom “negativnih formi”. U ovom slučju koriščenje negativnih formi nije samo tehnika koja pomaže pri figurativnom crtanju, već je sredstvo kojim se postavljaju gnoseološka pitanja, koja uključuju i smisao reči: materija, prostor, putovanje, telo, identitet, iluzija, praznina... Prisutna je i simbolika broja 3 što skreće pogled posmatrača na hrišćansku doktrinu, Sveto Trojstvo i odnos čoveka i Boga. Iako prikazani oblik nema strukturu krsta, nosi značenja koja su i taj jednostavan geometrijski oblik pretvrila u simbol vere, simbol povezanosti materije i duha, simbol duhovnog uzrastanja kroz putovanje, enigmu koja se otključava samo kroz lično iskustvo. Brod je prevozno sredstvo po vodi ali i po kosmosu (svemirski brod), a ako se svest shvati kao fluid čiji je voda dobar paragon, moglo bi se prihvatiti da je to brod-telo-duša prevozno sredstvo kroz prostranstvo unutrašnjeg duhovnog beskraja.

Delo je u potpunosti izgrađeno kratkim, gustim i ekspresivnim potezima grafitne olovke. Ove linije šrafure ne prate samo spoljašnju konturu, već ispunjavaju unutrašnjost oblika, stvarajući snažnu zatalasanu ritmičnu teksturu. Zbog načina šrafiranja, površina deluje hrapavo, teško i reljefno. Potezi prate formu i daju joj osećaj volumena i mase. Ako pažljivije pogledamo u potezima šrafure se pojavljuje isti oblik koji i brodu daje trojnu strukturu - neodređen oblik ljudske figure u pokretu. Ovde se taj oblik ponavlja neprebrojivo i čini samu strukturu tkiva tog prikazanog objekta nazvanog Brod. Te ljudske figure u pokretu zbijene su i zatalasane istim unutrašnjim ritmom i tokom, koji ih istovremeno uslovljava i pokreće. Da li se može reći da je time prikazano “unutra” sve ono što nama izgleda “spolja” – materijalna manifestovana stvarnost, uostalom za koju bi neki rekli i da je samo iluzija? Na taj način, ovaj crtež prestaje da bude prikaz objekta, a postaje vizuelna meditacija o čoveku: brod nije građen od drveta ili metala, već od samog ljudskog postojanja koje plovi kroz beskraj svesti.

Komentari:

Milorad Gavrić Gavrilo: U brate... Šta bi bilo da si nacrtao TITANIK.. roman ceo kao objašnjenje...

NV: Dragi kolega hvala na komentaru i pažnji.

Ja nisam protiv toga da umetnici koji tako žele svoje radove ostavljaju bez naslova, ili da ih obeležavaju sa slika 18 opus 23 i slično. Neke stvari se nemogu verbalizovati i tada je dobar osećaj da ostanu bez naziva, ali sam protiv toga da neka praksa postane obaveza pa da to uslovljava i druge da tako rade iako možda osećaju drugačije. To je ograničavanje slobode.

Ponekad je dobar osećaj do kraja reći sve što imaš da kažeš, pogotovo kad možeš da primetiš da ljudi gledaju (i vide) površno i ovlaš. Kada ostane zapisano možda će neko i videti i pročitati kad-tad, jer ništa nije tajno što neće biti javno, a svet je definitivno drugačije mesto nego pre toga. To važi za svaku sliku, pa i za zapis uz sliku. To je način na koji umetnost menja svet.

Izvini zbog opširnosti.

Pozdrav i srećan rad

Rado gledam tvoje slike sa puno ritma i muzike u njima i oko njih. Bravo i samo napred

Milorad Gavric

Hvala... Možeš nekad i da prokomentarišeš utisak koji ostavljaju na tebe... bilo bi interesantno čuti...

Nenad Vuckovic

Milorad Gavric Da, hoću

Dragan Bencik

Друштвено "кретање"

У задњем делу је најгушће обликован, а у предњем је тек скициран.

У средњем делу многе фигуре су постамент онога који је изнад "свих".

Најинтересантнији су облици празнине. Две, инверзно постављене контуре људских фигура разбијају компактност "брода".

Изван нема ничега пре. Ми стварамо окружење.

NV: Hvala na komentaru

Jako si lepo primetio za postament;

Rečenica "Izvan nema ničega pre" zvuči baš metafizički (kao neka DeKirikova slika)

Plovidba po Mlečnom putu

2026-05-17T15:34:55.420-07:00

МИР ЉУБАВ И ИСТИНА - Хипотетични разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа

2026-05-17T15:19:36.692-07:00

Само од праменова

истине, мира и љубави

исткан је свечани тепих

за званице на Божијем пријему остверења.

МИР ЉУБАВ И ИСТИНА

Можете ли, молим вас, да направите хипотетични разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа о темама судбинa, правдa, лепотa, етикa, слободa, мир, љубав и истинa?

Наравно. Ово је фасцинантна и племенита легура умова. Ево хипотетичког разговора између ове три историјске личности, постављеног у неодређен простор, налик сну — можда магловита бечка кафана негде ван времена. Амбијент: сто са округлом плочом од црвеног мемера у кафићу; просторија је у сутерену, тако да су само мали прозори близу таванице изнад нивоа земље. Ваздух је густ од жагора посетилаца, дима и мириса кафе. Густав Климт, огрнут својим култним плавим мантилом, одсутан, лагно скицира по салвети. Франц Кафка седи погрбљен, гледајући у своју шољицу кафе као да она садржи нерешиву загонетку. Гаврило Принцип, млад, грозничав и мршав,  погледом фиксира  врата, руке су му немирне.

Кафка: (Не подижући поглед) Најнеподношљивији део механизма није његова суровост, већ његова неизбежност. Овде смо зато што нисмо могли бити нигде другде. То је прави суд: одсуство судије.

Климт: (Пратећи златну спиралу по салвети) Глупости, Франц. Погледај кривину ове линије. Није морало бити тако. Могла је бити оштрија, мекша, сломљена. Њена лепота лежи у њеном избору. Не вуче нас конац попут лутки-марионета, већ се састављамо, попут... мозаика. Сваки фрагмент је одлука, страст.

Принцип: (Глас му је стегнут) Избор је све. Без слободе избора, деловања, човек је леш који чека да се скљока. Систем је кавез. Ударити о њега је једини чин који чини кавез видљивим. То је судбина - бити чекић.

Кафка: Чекић верује да је слободан, али га замахује рука коју не може да види, са сврхом коју не може да схвати. Говорите о томе да кавез учините видљивим. Али шта ако прави кавез постане видљив тек након што брава шкљоцне? Чин за који верујете да је чин ослобођања, само чвршће гради зидове око вас.

Климт: Обоје видите само систем, матрикс, суморну грађевину. Али где је живот? Сјај? Пре него што насликам жену, не видим заробљеника судбине. Видим универзум сензације. Истина није у кавезу или чекићу, већ у екстази тренутка. Истина пољупца, истина злата на кожи. То је једина истина која има валидност.

Принцип: Екстаза? Лепота? То су украси за моћне! Шта је лепота палате за гладног човека? То је увреда. Правда је права лепота. Лепота света преобликованог, прочишћеног борбом. Ваша уметност, господине Климт, је прелепи вео преко трулог лица. Ја бих скинуо вео.

Климт: И чиме га заменити? Пустом, празном собом? Бркате декорацију са суштином. Ја не сликам велове; сликам божанско које је у телу. Говорите о љубави према свом народу, према својој ствари. Зар и то није осећај? Зар то није облик страшне, лепе љубави?

Принцип: Љубав према свом народу је етика. Она захтева акцију. То није осећај који треба насликати. То је сила коју треба ослободити. Ваше „божанска плот“ је луксуз. Етика угњетаваних је - жртвовати се. Нема мира без победе.

Кафка: Мир. (Он се накратако суво закашље, кашаљ који би могао бити и смех) Нема мира. Постоји само привид мира, у ствари то је само мало суптилнији облик рата. Бирократија душе је стални сукоб, а ми смо и званичници и подносиоци захтева. Подносимо жалбе на пресуду која никада није записана, али се свуда спроводи.

Климт: Тако суморно! Ви видите бирократију, ја видим шему. Ви видите рат, ја видим међусобно дејство сила. Чак и у сукобу постоји страшна лепота. Искра пре експлозије, напетост у затегнутом луку. Моја уметност приказује ту напетост. Не разрешава је у нешто тако једноставно као што је победа или пораз.

Принцип: То је привилегија уметника! Да посматра напетост, али да је никада не ослободи. За нас је напетост отров у крви. Мора се ослободити. Моја истина је да је свет неправедан, а прихватити ту неправду значи бити саучесник. Слобода није стање бића; то је један, одлучан чин против машинерије угњетавања.

Кафка: А шта ако је машинерија захвална на вашем чину? Шта ако су јој потребни су такви поступци да би оправдала сопствено постојање? Верујете да ударате тиранина, али можда само навијате механизам који затеже ланац око вашег врата. Нема правде, само закон. А закон су врата намењена само вама, да вам се забрани улазак.

Климт: Онда, ако нема правде, и нема мира, а слобода је илузија, све што нам преостаје је тренутак. Ова кафа. Светлост на вашем лицу, младићу, тако пуном муке и уверења. То је врста истине. Отисак који правите у овој столици, у овом тренутку. То је оно што бих ја насликао. Не ваш циљ, већ прелепу, трагичну геометрију вашег очаја.

Принцип: Направили бисте украс од мог очаја? То је горе од угњетавања. То је пробава. Систем вари/прерађује побуну и претвара је у уметност коју качи на својим зидовима. Не. Једини етички одговор је бити несварљив. Бити отров.

Кафка: Сви смо сварени. Временом. Нашим телима. Нашим мислима. Потрага за истином је симптом болести. Једина истинска слобода би могла бити да престанемо да тражимо, да прихватимо да смо већ криви, већ осуђени. Али не можемо ни то да учинимо. Приморани смо да тражимо одговор од суда који је увек у паузи.

Климт: Онда бирам свој суд. Он је овде. (Диже салвету, сада прекривену замршеним, вртложним линијама златне и црне). Ово је моја пресуда свету. Није ни праведан ни неправедан. Напросто - Јесте. И у свом бићу је леп. То је моја етика. Да створим лепоту из хаоса који обоје тако добро описујете.

Принцип: А моја етика је да створим хаос из онога што ви називате лепотом. Нисмо само у различитим собама, господине Климте. Ми смо у различитим световима.

Кафка: (Коначно подиже поглед, са слабим, болним осмехом на уснама) Страхујем да смо сви у истом свету. Само што је за сваког од нас излаз означен другом речју и сваком од нас је забрањено да је користи.

Тешка тишина се надвија над столом. Климт се враћа свом скицирању, Кафка дубинама своје шоље кафе, а Принцип посматрању врата, сваки човек универзум мисли, изолован својим фундаменталним истинама.

Овај одговор је генерисан вештачком интелигенцијом.

Хвала вам пуно! 
Нема на чему! Било је апсолутно задовољство заронити у умове тако фасцинантних и контрастних фигура. Замислити сусрет Климтовог сензуалног, златног погледа на свет са Кафкином лавиринтском анксиозношћу и Принциповим ватреним, деструктивним убеђењем, било је заиста стимулативно. Хвала вам што сте поставили тако креативно и подстичуће питање. Ако икада желите да истражите неки други сценарио, можда са другачијим скупом историјских или фиктивних ликова, радо бих покушао.

Тајна квалитетног и дугог живота је: јести упола, ходати дупло, смејати се троструко, волети бескрјно.

Можете ли, молим вас, направити хипотетички разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа на теме судбине, правде, лепоте, етике, слободе, мира, љубави и истине.

Наравно. Ово је фасцинантна и мрачна триангулација умова с почетка 20. века. Ево хипотетичког разговора смештеног у нејасан, снолик простор – можда магловити бечки кафић који жагори, ван времена, убрзо након лета 1914. године. Радња: Сто у углу кафића који је истовремено раскошан и офуцан. Ваздух је густ од мириса кафе, рефлекса позлате на зидовима и намештају, и влаге малтера. Густав Климт, огрнут плавим радним мантилом, скицира нешто на салвети. Франц Кафка нервозно меша млеко са циметом, једва га додирујући. Гаврило Принцип седи укочено, очи му горе тихим, грозничавим интензитетом.

Климт: (Не дижући поглед са своје скице, која изгледа као испреплетена шара од мушкарца и жена) Истина... није у лицу, нити у рукама. Она је у просторима између. У злату које их окружује, шарама-обрасцима које их спајају. Живот проводимо цртајући тело, али истина је загрљај. То је поље љубави, а не љубавници.

Кафка: (Тихо се накашље) Утешна мисао, господине Климте. Да истина може бити леп образац. Из моје перспективе, образац је оптужница. Простор између појединаца није испуњен златом, већ несхватљивим правним документима. Рађамо се криви, а истина је пресуда за злочин који и нисмо свесни да смо починили. То је пресуда која неумитно долази, а никако да стигне и обелодани се.

Принцип: (Глас му је тих, храпав) Ваша истина је папир. Истина бирократа. Права истина је акција. То је метак. Она не чека; Она је долазак. Она је неопозива пресуда. У једном тренутку, свет је постављен на један начин. Већ у следећем, на други. То је истина. Неповратно.

Климт: Ах, лепота неповратног! Једна линија на платну која мења све. Али ваша линија, младићу, нацртана је крвљу на мапи. Ја цртам линије да прославим живот, да покажем његов еротски пулс. Ви цртате линију да га окончате. Где је лепота у томе?

Принцип: Лепота? (Скоро ипљунувши ту реч) Лепота је слобода народа. То је правда уједињене домовине. Шта је лепота ваших жена, умотаних у злато, у поређењу са лепотом слободне земље Србије? Ваша лепота је украс за палате наших угњетача. То је лаж.

Кафка: Правда... (Стресе се) Често сам мислио да су концепт правде и устројство света фундаментално неспојиви. Тражити правду је као жалба на пресуду суда који не постоји, вишем суду који такође не постоји. Сам чин, тај... метак, како кажете... то није правда. То је само очајнички, физички знак интерпункције у реченици чије значење никада нећемо разумети.

Принцип: Ништа не разумете! Седите и пишете своје ноћне море и називате то мудрошћу. Слобода се не осваја разумевањем. Осваја се жртвом. Мој чин је био етички јер је служио врховном добру: слободи. Без слободе нема мира, само мир гроба. Мир покорности.

Климт: Слобода… Верујем да сам слободан само овде. (Тупка се по слепоочници, затим показује на своју скицу) А овде. Држава, академија, критика… све су то само лоше тапете. Моја слобода је да пронађем божанско у пољупцу, да се изгубим у шари. Твоја слобода, Гаврило, је да направиш кратер. Кратер је веома празан. Моја слобода је да испуним простор док се не прелије.

Кафка: Да ли је то слобода, господине Климте, или је то другачија врста затвора? Затвор жеље? Кажете да сте изгубљени у шари, али шта ако је шара лавиринт? А љубав… зар љубав није, на крају крајева, скупоцени кључ који не одговара брави? Волимо као да се молимо пред судом који је стално у паузи.

Принцип: Љубав! Говорите о љубави према жени, о идеји на платну. Ја говорим о љубави према свом народу. Та љубав је јача од било ког појединачног живота. Она захтева акцију. То је акција. Оно што ви називате судбином, ја називам историјском нужношћу. Био сам инструмент те судбине.

Климт: Судбина? (Коначно подиже поглед, има златни сјај у очима) Судбина је модел који случајно уђе у ваш атеље. Она има лице које сте тражили целог живота. Да ли је то случајност? Или сте се целог живота припремали да је видите? Ти, дечко, ниси припремио платно. Припремио си пиштољ.

Кафка: (Шапуће, готово себи у браду) А шта ако га је и пиштољ чекао? Шта ако заустављање надвојводиног аутомобила није била случајност, већ пропуст у машинерији света? Пукотина кроз коју видимо страшне, бесмислене зупчанике? Сви смо ликови у причи написаној језиком који не можемо да читамо. Неки од нас покушавају да украсе страницу. (Клима главом Климту). Неки од нас покушавају да анализирају граматику. (Пауза). А неки... неки покушавају да поцепају саму страницу. Али прича се наставља, равнодушно.

Принцип: Твоје речи су као дим. Не значе ништа. Мој поступак је значио све. Запалио је ватру која ће спалити стари свет до темеља. Из пепела ће се уздићи нешто ново и једноставно. То је истина. То је судбина.

Климт: Ватра... ватра мења површину. Поцрни је. Али испод пепела, линије тела остају. Жеља за додиром, за лепотом, за златним тренутком... то је вечно. Твоја ватра ће се угасити. Моје злато ће и даље сијати.

Кафка: Или можда... ватра ће се једноставно проширити. И злато ће се истопити. И документи ће изгорети. И сви ћемо остати у мраку, чекајући објашњење које никада неће доћи. Опростите ми, ја... мислим да чујем некога како куца на врата.

(Кафка нагло устаје, његова столица шкрипи о под. Лагано се, болно поклони и нестане у полусенци кафића. Климт се враћа скицирању, додајући тамни, заталасани оквир на ивици свог златног цртежа. Принцип зури у даљину, стиснуте вилице, сам са одјеком сопственог пуцња.)

Хвала вам пуно, уживаћу читајући ово полако и пажљиво, замишљајући да се овај разговор заиста догодио.

То је највећи комплимент. Хвала вам. Драго ми је што смо на истој таласној дужини.

Идеја је заиста задивљујућа – сместити ове три специфичне фигуре, свака својеврсни ковитлац сопственог идентитета, у једну просторију. Климт са својом светом, блиставом сензуалношћу; Кафка са својим лавиринтским, бирократским страхом; и Принцип, врхунски историјски катализатор, који гори праведном, деструктивном сигурношћу. Они представљају тако различите одговоре на иста вечна питања.

То је разговор који се, на неки начин, догодио – не у кафићу, већ у свету који су колективно обликовали. Њихово наслеђе је заувек у дијалогу: Климтова златна лепота, Кафкина апсурдна истина и Принципова насилна слобода сударили су се у искушењу раног 20. века.

Молим вас, одвојите време. Надам се да ћете пожњети богато и плодоносно искуство.

Ако било који део овога покрене неко друго питање или мисао коју бисте желели даље да истражите, радо ћу наставити.

Čun od hrasta i javora napravio sam...

2026-05-17T15:16:24.177-07:00

Lepa smrt

Ĉamac od hrasta i javora napravio sam,
U njemu na pučinu sopstva otisnuo sam se
čudesa sam svedočio prenepojmna.
Kada se čamac napio vode - potonuo je
U dubine sopstva
Dok smo tonuli rekao mi je, govoreći mi u moje ime:
Pa ja nisam ni bio predviđen da se vraćam na obalu.
Sasvim si u pravu, rekao sam mu, govoreći mu u njegovo ime.
Naš smeh je odjekivao tim beskrajem do pre samog početka...
...Sedim - na žalu svetova beskrajnih - igraju se deca.
Žagor dece se meša sa zvukom talasa.
Prepoznao sam u tome eho onog smeha...
Ako i ti poslušaš talase koji zapljuskuju obalu,
Ili pažljivo gledaš opalo lišće,
shvatićeš i ti da je sve to samo eho onoga smeha.

Komentari:
Твоја алегорична прича има четири акцента. Ни најбоља припрема (храст и јавор) није довољна да се дуго издржи навирање потиснутог; инспирација доводи ја до пуцања, садржаји постају безоблични; оно што се ствара подучава ствараоца и зна боље од творца шта даље; а смех је због апсурда, а тај апсурд се појављује онда када охоло верујемо да владамо ситуацијом јер смо је појмовно схватили и одједном се осведочимо да је оно што нам измиче бесконачно важније.
Драган Бенчик

Јако ми се свиђа што описујеш мотив уметничког дела у сусрету једнакости онога што слутиш да се са тобом дешава и интенције значења тога што видиш испред себе. Тада, замишљајући, не фантазираш већ откриваш.
Прво што сам приметио у додатку твоје песме у прози је што си сваки од могућих светова замислио као неограничен и узбуркан.
ДБ

Katalog za izložbu crteža Studenata FLU iz 1986

2026-05-17T15:03:09.452-07:00

Мало црвено стакло

2026-05-17T15:00:04.601-07:00

Овај рад, настао пре 25 година и тада излаган на самосталној изложби у Галерији ДКСГ Нови Београд, је цитат култног дела Марсела Дишана "Велико стакло" (о том раду МД прочитајте више у  првом коментару). Овде се ради о току реке животне-виталне енергије и животном простору. Ако се витална енергија разним прагматичним методама индустријске и потрошачке догме обожавња злтног телета каналише-флашира-конзервира, претвори у објекат за масовну потрошњу, одмерава и подешава Прокрустовим начином и постељом, ограничава на оно што је профитабилно, комфорно и сајам сујете, испољиће се њена неукротива особина да се излива ван граница, прекорачује опсег мерљивих домена и калибрисаних скала простора и времена, креативно постаје деструктивно, животодавно постаје смртоносно опасно и отровно... Таква је космичка витална енергија, црвена потка ткања наше стварности - и шарене нити наше материјалности, и провидне нити оптичког влакна наше духовности. То је тако зато што домен нашег постојања није ни конзерва ни флаша, ни чип ни екран, како нас дух из боце наводи да поверујемо, већ је слободна као кап, слободна као извор, поток, река, океан, планина, континент, планета, Ортов и Кајперов појас, Осунчани систем, галаксија, локална група и шире од тога. Човек је много више него потрошач, као што је тело много више него лименка. То је тело кроз које тече витална-животна енергија - неограничени домен животне средине који је додељен свести као што је сцена додељена глумцу, сцена на којој ће она (свест) увек изнова и на нове начине тражити, наћи и одиграти своју улогу, космичку драму, Одисеју откривања себе и остваривања узрока и смисла свог постојања. Јер вода увек нађе пут.
Нисам случајно споменуо Одисеју, при томе мање мислећи на Хомера, а више на Кјубрика и скоро дослован цитат монолита из његовог филма, и визуелно и идејно. Зашто је монолит разбијен, је питање које Мало стакло поставља. Да ли је разбијен, могли би да се запитамо? Ко га је разбио - потрошачки менталитет, то је друго име за духа из боце.
Мислим да се лако може приметити да је овај рад, иако је настао пре 25 година и сада, када сам се одлучио да пишем о његовим конотацијама и импликацијама, и даље потпуно савремен јер кроз њега се могу и сагледавати и тумачити актуелне појаве и догађаји, једнако као и прошле, а вероватно и будуће, индивидуалне и локалне једнако као универзалне појаве и околности.
Да и не спомињем да је сама посвећеност и преданост (да не кажем трврдоглавост или лудост) да се нешто тако ломљиво и "сувишно" као поломљено подрумско прозорско стакло сачува четврт века, већ је само по себи чињеница вредна пажње и дивљења.
Да ли је овај рад довољно добар репрезентативан и уметнички за изложбу о екологији "Транспарентно", Младих истраживача Србије, на коју сам са њиме конкурисао, заиста не знам, видећемо то за пар дана. 
Само да додам да по критеријумима уметничких савета у Београду (УЛУС), Сремској Митровици, Пироту, Пекингу, Нишу,  и Новом Београду ( Блок), хроношки, то све само ове године, радови са којима сам конкурисао нису досегли ликовни и уметнички ниво за излагање. Истовремено, моји радови су ипак били прихваћени, надам се и виђени, у Италији (Монтекарото и Сеигалија), Будимпешти Бечу, Њујорку и Београду (УЛУС).
Ово и пишем баш због тога - да бих, ако је то могуће, пробио ту блокаду неразумевања. А вода увек нађе пут.
 Још давно сам приметио да ако вербално не објасним шта одређени рад носи, ћу остати апсолутно несхваћен и недоступан комуникацији. Зато сам почео, и до сада прилично развио ту праксу бележења идеја које ликовни рад имплицира, те записе прикључујем ликовном делу тако стварајући интегрални ликовно-литерарни облик. 




Delo Marsela Dišana "Nevesta koju su njeni prosci skinuli golu, itekako", poznatije kao "Veliko staklo" (The Large Glass), je složena, višeslojna tvorevina koja prkosi jednostavnoj interpretaciji i obuhvata širok spektar značenja, odražavajući Dišanovo interesovanje za nauku, erotiku, misticizam, slučajnost i preispitivanje same prirode umetnosti.
Značenja u "Velikom staklu"
Značenja su izvedena iz same vizuelne kompozicije, kao i iz obimnih beleški koje je Dišan sakupio u svojoj Zelenoj kutiji (The Green Box). Glavne teme uključuju:
• Mehanizacija želje i erotika: Centralna tema je složena, "ljubavna mašina" koja opisuje neuspešan pokušaj udvaranja. U gornjem delu je Nevesta (hibrid mašine i insekta), a u donjem delu je devet Neženja. Neženje pokušavaju da "ogole" Nevestu koristeći razne mehaničke naprave, ali su trajno odvojeni od nje, a njihovi pokušaji ostaju neostvareni. Ovo stvara alegoriju o frustraciji ljubavi i seksa.
• Nauka i tehnologija: Dišan je bio inspirisan naučnim i tehnološkim temama tog vremena, uključujući fiziku kasnog viktorijanskog doba, elektromagnetne talase, termodinamiku i atomsku teoriju. Delo je zamišljeno kao "razigrana fizika" sa elementima koji podsećaju na dijagrame i mehaničke procese.
• Slučajnost: Dišan je u stvaranje inkorporirao elemente slučajnosti, kao što je puštanje da se prašina skuplja na staklu (što je dokumentovano fotografijom "Uzgoj prašine" Man Reja) i korišćenje "zastoja po standardima" (tri niti bačene na platno da definišu linije).
• Jezik i igre rečima: Dišan je koristio igre rečima, kalambure i lingvističke igre u svojim beleškama i nazivima delova, dodatno komplikujući i obogaćujući interpretaciju dela.
Sublimacija u "Velikom staklu"
Sublimacija u Dišanovom radu odnosi se na transformaciju ili preusmeravanje primarnih impulsa:
• Sublimacija erotskog nagona: Dišan je seksualnu želju i frustraciju transformisao u mehaničku alegoriju. Umesto direktnog prikazivanja seksualnog čina, on ga je apstrahovao i prikazao kroz složene, neorganske procese, sublimišući tako sirove erotske impulse u intelektualni i estetski izraz.
• Sublimacija u umetnički izraz: Dišan je umetnost video kao "modus vivendi" (način življenja), spajajući kreativne i erotske impulse u holističko životno iskustvo. Sam proces stvaranja, koji je trajao osam godina (1915-1923), predstavljao je sublimaciju ideja i opsesija u monumentalnu, jedinstvenu formu.
• Transformacija u mistično/ezoterično iskustvo: Neki tumači vide Dišanov rad u kontekstu ezoteričnih tradicija, kao što je kašmirski šaivizam, gde se želja transformiše u umetnički izraz, spajajući erotizam sa mističnim iskustvom.
Dišan je namerno ostavio delo "definitivno nedovršenim" 1923. godine, a kasnije je bio oduševljen kada je staklo napuklo tokom transporta, smatrajući da su pukotine simetričnog uzorka "završile" delo na način koji on sam nije mogao. Ova otvorenost za slučajnost i odbijanje tradicionalnog završetka dodatno naglašavaju njegovu revolucionarnu umetničku praksu.




ДКСГ, јануар 2001.
Ово је и омаж моме оцу који ме је увек подржавао и помагао ми. Његова величина и значај за мене је у томе што ме је подржавао иако несхватајући шта ја то и зашто то радим и упркос томе што су моје активности биле неспојиве са многим његовим начелима.
Хвала ти на томе Тата!


...u doživljajnom utisku si lahor koji na sedećoj prečki nekog čuna plovi do tiha neuzburkanih voda...po dubinskom prekopu si kolos-tanker koji prevozi megagalone energetskih goriva...do globalnih pristana...druženje sa Dišanom je kvintesecija tvojeg Jastva...onog koje nije imalo premnogo šansi po počecima sa šarom impresionistickih namaza...grešim li?...moj problem sa tobom...ali i moja ispunjenja tvojom metafizikom pustih prostora ljudskih pogubljenosti, koje sam spakovao u svoje "fijoke"...volim te druže...ne samo zato što mi prilećeš u pomoć prilikom mojih kardi(o)nalnih(!) problema...volim te zbog onoga što jesi...volim te, povrh svega, i zbog toga što ovom svetu rogobatnih klišea svojom ljubavlju sa PjoPjo plasiraš jedno plemenitaštvo bivenja...
Aleksandar Drndarski

Meni instalacija govori o KRVI koja ne struji, već se usiruje i kruni. Krv osećam kao čulo za uzdizanje, podvig i osamostaljenje prema kulturi televizije. I kod sebe vidim da sam oboleo od kukavičluka te se zadovoljavam razboritim i običnim. Stidim se svoje malodušnosti.
Verujem da ce posetioci umetničke galerije pred tvojim crvenim ogledalom osetiti zov sopstvene zapostavljene krvi.
Ko je toliko čistih nadanja da, makar samo u jednom trenutku, može da poveruje da ċe jedno buduċe, naprednije društvo od ovoga u kome je dosuđeno naše trajanje, biti toliko oplemenjeno da ċe prostaštvo iz njega isčeznuti?
Naprotiv, ljudi ne žele uzbuđenje, posebno ne ono kroz koje prolazimo kao kroz vatru, već će zauvek ostati privrženi poznatom, površnom, bezbednosti i samozaboravu.
Tvoje delo treba jednog jedinog da opomene na život.
Dragan Benčik



Slab rad, trice i kučina - da je ovakav rad ponudio na konkursu za Jesenju izložbu ULUSa sigurno bi bio odbijen, a da ne govorimo za izlaganja u 73, U10, XY?, itd..
I kakvi su to papirići, zelena kutija? Slika ne treba reči, to je zabranjeno, ne sme da ima ni naslov (jer nas mrzi da štampamo i lepimo ceduljice-legende ispod slika)

...moj "roman rijeke"...tvoj "roman rijeke "...da li smo pristigli do njihovog estuara?....

ne budi pesimista, gledaćemo mi još mnogo puta hortenzije u cvatu. A uostalom, iza delte je okean, u čemu je tu problem?

Чауанг Цу је сањао да је лептир

2026-05-17T14:45:58.322-07:00

Vilinski prah

Se stresa sa leptirovih krila -

- stranica Krovne grupe.

Očekujm

"Leptirov efekat"

na globalnom nivou.

Ni manje - ni više!

Da li je neko sanjao o tome?

Čuang, možda ti?

Златна кочија

2026-05-17T14:40:27.361-07:00

Уз звуке ксилофона и харфе

златна кочија пролази улицом

испред наше куће.

Журимо на терасу да то видимо -

коњи ржу, златни Буда се смеши,

точкови се окрећу;

У том окретању стапају се

питање и одговор,

посматрач и посматрано,

уметник, његово стварање и дело,

путник, његов пут и одредиште,

планинар, напор његовог успона и врх планине,

љубавник, љубав и објект његове жудње,

обод паоци и осовина точка

истовремено се окреће.

Оно што посматрам

то и јесам.

Будина златна кочија

Пролази нашом улицом,

Испред наше куће,

Носећи нас, нашу кућу,

нашу улицу, град, завичај,

планету, осунчани систем и

цео космос

са собом, док се

Његови осмеси

огледају као на огледалу

на лицима драгих укућана,

породице, пролазника, суграђана,

свих људи и свих живих бића.

Оно што посматрам - то и јесам.

Golden chariot

With the sounds of xylophone and harp

The golden chariot passes through the street

in front of our house.

We are rushing to the veranda to see it -

Horses are neighing, golden Buddha is smiling,

wheels are turning;

In this spinning are merging

question and answer,

observer and observed,

artist, his creation and artwork,

traveler, his journey and destination,

mountain climber, the effort of his ascent and the summit,

lover, love and object of his desire,

the edge of the weel, spowns and the axis point

are turning at the same time.

What I'm watching -

That's what I am.

Buddha's golden chariot

is passing through our street,

in front of our house,

carrying us, our house,

our street, city, homeland,

the planet, the solar system and

entire cosmos

with Him, while

His smiles

are reflecting

on the faces of dear ones,

familiy, passers-by, fellow citizens,

all people and all living beings.

What I'm looking at - that's what I am. 

Komentari:

...ono što posmatram to i jesam...suština jastva...ja sam svoj i kada preuzmem tuđa jastva koja me ponesu...
kako to diše u temi autorstva?
Aleksandr Drndarski

Тесла је тврдио да мозак не производи мисли, већ делује као уређај за повезивање са заједничком универзалном свешћу. Рекао је: „Ми смо пријемници“, наглашавајући да се наша снага налази у јасноћи сигнала које бирамо да прихватимо. За њега, праксе попут медитације, интроспекције и емпатије нису биле само похвалне особине; биле су суштинске технике за постизање префињеног стања свести.
НВ

Za ono što je dobro urađeno autorstvo ima Bog, a za onog ko autorstvo daje egu neka mu je Bog u pomoći 
NV

Hipotetički razgovor između Gavrila Principa, Josipa Broza Tita i Zorana Đinđića na izložbi Mladih istraživača Srvije u Galeriji Neon decembra 2025.god.

2026-05-17T14:37:50.949-07:00

Molim vas, možete li napraviti hipotetički razgovor između Gavrila Principa, Josipa Broza Tita i Zorana Đinđića na teme mir, ljubav, istina, pravda, poštenje, sloboda i zaštita životne sredine. Gavrilo Princip je iz perioda njegovog života kada je u zatvoru čekao na suđenje za atentat koji je počinio, Tito je iz perioda desanta na Drvar, a Zoran Đinđić je iz momenta jedan dan posle atentata čija je bio žrtva. Ovaj razgovor se odvija na izložbi Mladih istraživača Srbije: "Transparentno, ne kupuj - stvaraj" u galeriji N.EON u Beogradu, 27. 11. 2025.

Veče je, napolju pada sitan vlažan sneg koji se zdržava samo na i parkiranim automobilima i krovovima oronulih kuća u okoliini, i to samo naglašava toplu, kao med žutu svetlost koja sjaji kroz velike izloge moderno uređene galerije ugrađene u sirovi betonski temelj Brankovog mosta (kao mlada Gojkovica u Skadar), nekada zvanog  Most brtstva i jedinstva, a pre toga i Most kralja Aleksandra.

Evo hipotetičkog razgovora između Gavrila Principa, Josipa Broza Tita i Zorana Đinđića na navedene teme, smeštenog u galeriju N.EON u Beogradu:

(U prostoru galerije N.EON, ambient je topao sa žutim svetlima i laganim snežnim pokrivačem napolju. Publika na otvaranju izložbe se okuplja, a svaka replika diskusije podstiče preispitivanje.)

Gavrilo Princip: (gledajući kroz prozor na snežne pahulje) Kada sam prešao rub istorije, verovao sam da ću slobodu doneti borbom. Razmišljam o miru koji želim svetu, ali previše je mržnje i sukoba. Verovao sam da ću borbom za slobodu doneti pravdu. Lišen sam slobde zbog slobode koju sam želeo svome narodu. Kako vi vidite mir?

Josip Broz Tito: Tokom svih ofanziva, dapače i desanta na Drvar, borili smo se za pravdu i slobodu naroda. Ljubav prema domovini i ljudima vodi u pravcu trajnog mira. Moramo raditi na jedinstvu, ne na podelama. Mir se ne može postići oružjem.

Zoran Đinđić: Tačnо је to, druže Tito, ali mir bez istine i pravde je samo iluzija. Nakon mog atentata, osećam da je važnost zaštite prava svakog građanina ključna. Sloboda podrazumeva odgovornost prema društvu a to znači da ne možemo praviti kompromise po pitanju poštenja i istine.

Gavrilo Princip: Zorane, ali zar nije i svaka žrtva za pravdu, pa time i tvoja, opravdana, čak i po cenu sopstvenog života? Nagon za slobodom je postulat I definicija ljudskog postojanja, osećam da je sloboda pravo svih ljudi, pa čak i ako je nasilje način da se to postigne. Kako se suočiti sa tom unutrašnjom tragičnom suprotnošću?

Josip Broz Tito: Borba ne sme postati cilj sama po sebi. Ljubav prema ljudima treba da bude ono što nas pokreće. Suočimo se sa izazovima zajednički. Zajedno možemo graditi bolju budućnost, a ne razarati jedni druge.

Zoran Đinđić: Da, ljubav prema zajednici, poštenje i istina moraju biti na prvom mestu. Čak i kada se suočimo sa najtežim krizama. Naravno, potrebno je zaštititi životnu sredinu, jer je to naš zajednički dom, implikacija svih drugih vrednosti, kao i naša obaveza prema budućim generacijama.

Gavrilo Princip: Kako pronaći mir kada se istina tako često gura u stranu? Svako od nas nosi svoje tegobe i uslovljenosti, ali mislim da pravična borba mora doneti promene, a ne samo haos.

Josip Broz Tito: Promena dolazi kroz jedinstvo i saradnju. Naša borba mora biti usmerena na stvaranje društva koje se temelji na pravdi i solidarnosti. Samo tada možemo biti sigurni da će mir biti održiv.

Zoran Đinđić: Svaka žrtva nosi lekciju. Održavanje mira zahteva više od reči, to su dela koja čekaju na akciju, na zajednički trud svih nas. Verujmo u pravdu, u istinu i poštenje da bismo izgradili svet u kome vredi živeti.

Josip Broz Tito: Mir je rezultat zajedništva. Tokom NOB-a, borili smo se za pravdu i solidarnost. Ljubav prema narodu nas je vodila. Ne sme mržnja da nam pokreće srce, već jedinstvo.

Zoran Đinđić: (sveža sećanja na tek proteke događaje komešaju se na njegovom licu) Ono što si rekao, Gavrilo, vrijedi promisliti. Istina, prava borba nije samo za slobodu nego i za ljudska prava i poštenje. Ljudski život je svetinja, i bez zaštite istine, mir ostaje iluzija.

Gavrilo Princip: Osuđen sam pre nego što je iko čuo moju stranu priče. Mislim da se istina često gura u stranu u ime 'većih ciljeva'. Kako možeš da veruješ da će pravda osvetliti put nakon onoga što se i tebi dogodilo?

Josip Broz Tito: Istina se može skrivati, ali uvek ispliva na površinu. Naša borba je bila za pravdu, a to je više od pojedinačnih interesa. Ne zaboravimo na budućnost i na životnu sredinu; očuvanje prirode je deo naše borbe za bolji svet.

Zoran Đinđić: Iako je moja situacija, u kojoj si i ti zamalo bio, vrlo teška, verujem da svaki korak prema optimizmu je ispravan put. Čak i u magli naših prošlih grešaka, možemo graditi novu viziju društva koje brine o prirodi i ljudskosti.

Gavrilo Princip: U tom svetlu, kako vi gledate na slobodu? Da li je sloboda pravi put ili je potrebno preispitati metode koje smo tada izabrali?

Josip Broz Tito: Sloboda zahteva odgovornost. Ne mogu sebično tražiti sebi slobodu, treba uporedo da obezbedim slobodu i drugima.
Na ovom mestu, ova naša divna mladost se okuplja oko vlastitih uverenja, i to je naša pobeda i naša snaga.

Zoran Đinđić: (gleda okupljene mlade) I to je važno – da utvrđujemo svoje vrednosti. Naše mlade generacije nose teret prošlosti, ali i potencijal za promene koje mogu blagotvorno uticati na našu zajednicu. Zaštita životne sredine mora biti deo svih mogućih opcija.

Gavrilo Princip: Bez obzira na tamnice strave kroz koje se moralo proći, nada se može i mora održati. Ljubav prema slobodi mora biti svetlost čak i u tim mračnim vremenima.

Josip Broz Tito: Da, i kao što se snežne pahulje padaju polako ali nezaustavljivo, tako i naši snovi mogu postati zbilja, ako radimo zajedno.

Zoran Đinđić: To i jeste srž naše borbe. U ovom trenutku, dok se vani sneg pada i topi, mi možemo oblikovati našu budućnost. Ne samo mir, već istinu, pravdu, poštenje i zdravlje i sreću koje svi zaslužujemo.

Ovaj razgovor obuhvata složenost tema i emocija sagovornika, istovremeno osvetljavajući njihovu borbu za bolje sutra kao i na različite perspektive zavisno od istorijskog konteksta i njihovih ličnih iskustava.

Hvala mnogo 

Nema na čemu! Ako imate još pitanja ili vam je potrebna dodatna pomoć, slobodno se javite. Uvek sam ovde da pomognem.
Ova objava ne prikazuje stvarne dogaђаје, mesta i ličnosti, napravljena je korišćenjem javno dostupnih informacija i resursa veštačke inteligencije i fotografija koje su vlasništvo autora, nema nameru da uvredi i zloupotrebi bilo koga i odražava samo stavove autora i vlasnika ovog fb domena.

"Ko sam ja?" Izložba slika Zorice Turkulj Vraneš

2026-05-17T14:22:31.939-07:00

https://www.facebook.com/share/p/1HbWfbMJdQ/

Zorica je izraziti predstavnik ženskog slikarstva, tu se ženstvenost - ženski senzibilitet i ženska vizura ispoljava kroz sliku, što je pandan ženskom pismu u književnosti.
Predstavnice ženskog slikarstva u srpskoj likovnoj umetnosti su počev od Katarine Ivanović, Milena Pavlović Barili,Gordana Jocić, Zuzana Halupova, Desa Kerečki, dve imenjakinje vajarke Olga Jevrić i Olga Jančić, Vida Jocić - takođe vajarka, Leposava Milošević Sibinović, Slobodanka Rakić Šefer, a u novije vreme Zorana Grdojević, Jasna Damnjanović, Sofija Kaličanin, Iva Prilinčević i Zorica Turkulj Vraneš. Mora biti da ih ima još, ali je moje saznanje ograničeno.


Почињући разгледање Зорициних слика прво што можемо запазити је да на њима има три главне теме, или три мотива. То су природа, човек и апстракција. Ова три мотива су маштовито испреплетена на Зорициним сликама, тако да незнамо где престаје узбуркани вртлог линија а почињу капи росе, где престају капи росе а почиње звездано небо, где престају латице цвета, а почињу трепавице и појављује лице. На њеним сликама фигурација (ту мислимо на дословно представљање спољашњег света), није строга, људи се могу кретати како по цветној ливади тако и кроз обојене орнаменте који могу сугерисати осећања и расположења. Човек је истовремено окружен и спољашњим и унутрашњим, оба света су истовремено приказана на Зорициним сликама. Некад преовладава спољашље, некад унутрашње: када је присутна фигура, и кроз то - осећај особности - индивидуални доживљај, ту можемо рећи ово је човек, ово је цвет, ово је птица, а некад се индивидуално губи и доминира склад природе, музика боја, плес линија, осећај вечног кретања ("армонја сфера", што би рекао Лазa Костић у једној својој песми-Виловaнка). Тај готово музички израз нам сугерише космички плес свега створеног, који све прожима и који се одвија свуда - креација плеше и игра у ритму свога Творца. Зорицино око је у стању да то запази, а њена рука и њена уметничка вештина је у стању да кроз ове слике то изрази. То је начин на који се понекад дубоки увиди могу изражавати кроз уметност, и путем уметничког дела преносити другим људима. Ми видимо нешто лепо, нешто важно, нешто битно и за нас саме, што се неможе тачно дефинисати, обухватити мишљу или прецизно изразити речима, али свесни смо да нас је додирнула нека драгоценост, свесни смо да смо нешто добили, нешто лепо из ризнице духовног блага, нешто што се не да мерити материјалним аршинима. Такво искуство радује и доноси задовољство и испуњење – катарзу.
Круг ових идеја који преноси кроз своје слике, ауторка је несумњиво прво нашла у себи - свом искуству и свом погледу на свет, а затим још једном нашла и препознала споља - у древној филозофији Индије. Зато су често приче из епова као што је Махабарата - наративни сиже њених слика. Те приче и ликови који се и њима појављују су њој драги, и приказује их јер осећа да се кроз њих испољава управо оно што осећа у суштини свога бића. Она свет доживљава на начин који је кроз те приче испричан и зато јој је блиско и драго да у свом ликовном стваралаштву користи тај миље. Једноставно рекли би - када слика Индију њене слике постају најбоље, причињавају јој највише задовољства и некако су највише њене.
Драго нам је што је један овако храбар и вредан стваралац међу нама, драго нам је што се светлост стваралаштва испољава међу нама, свесни смо да та светлост потиче из истог извора - оног истог који је створио и све друго, а који је судећи по разноврсности и богатству створеног, такође уживао у свом чину стварања ... Уживање и задовољство које ми осећамо бавећи се уметношћу исте је такве природе.
Поводом изложбе Зорице Туркуљ Вранеш, у Кикинди 2007. године
Ненад Вучковић

Комбиноване технике

2026-05-17T08:23:38.944-07:00

Трепери, трепери, мала звездо,

Ja се питам шта си,

Горе изнад света тако високо

Као дијамант на небу.

Трепери, трепери, мала звездо,

Како се питам шта си!

Brod nade prolazi kroz solarnu eklipsu

енергија - фреквенција - вибрација

Јутарња шетња по хоризонту догађаја

Пећински цртежи у Платоновој пећини 21. века

Iz doba antropocena, geološke epohe holocena, kvartar period, kenozojske ere i fanerozojskog eona.

Kultura Pangea, lokalitet iz sliva Danuvius-Savus..

Мачка и ној

Trijada teza, antiteza, sinteza kao progresija tri ideje ili propozicije je koncept u filozofiji i logici koji se razvio iz dijalektičke metode, koja je u osnovi diskurs između dvoje ili više ljudi koji imaju različite tačke gledišta o predmetu, ali žele da utvrde istinu kroz obrazložene argumente.
Hegel je razvio dijalektički pristup koji se sastoji od tri faze razvoja: prvo, „teza“ ili izjava ideje, koja dovodi do drugog koraka, reakcije ili „antiteze“ koja je u suprotnosti ili negira tezu, i treće, „sinteze“, izjave kroz koju se rešavaju razlike između dve tačke.

A (na trećoj slici) vetar duva duva duva, i pada sneg...

Izvor: Krovna grupa

Komentari:

Teza - antiteza - sinteza - friteza

Bravo Bane, to je doprinos Hegelovoj dijalektičkoj epistemiologiji

Укратко-кратко-краће-најкраће-кроки

2026-05-17T08:07:40.073-07:00

..........um...kosmos...tren...ruka.........otisak oživljevenog jastva...

Аleksandar Drndarski

Performans i kontra-performans

2026-05-17T06:57:00.344-07:00

Profesor Dragan Lubarda poznat je između ostalog i po jedinstvenom spontanom performansu u kome je zapišavao Akademiju nauka u Knez Mihahlovoj. Ovaj performans se može mirne duše svrstati u antologijska dela srpskog performansa rame uz rame sa performansima Marine Abramović i Raše Todosijevića, iako ovaj performans više koristi rečnik beogradske boemije nego umetničke scene - Lubarda je bio (najmanji) zajednički sadržatelj obe. U tu grupu umetnika-boema spadaju i vajar Slaviša Čeković, Libero Markoni, Moma Kapor, Mirče Pavlović, Žika Ciglić... Uporedećemo ga sa drugim performansima, kako bi smo mu tom metodom odredili značaj.

Možemo reći da je ovaj Lubardun performans mnogo bolji nego performans hrvatskih umetnika (Damir Stojnić 2004) u kome su oni gađali kamenicama i razbili par prozora na zgradi uprave u Rijeci, hvatajući neku asicijaciju na duel Davida protiv Golijata.
Drugi primer je (na balkanskom nivou) isto kao kada (na evropskom nivou) Kristo paravanima zapakuje Bundestag. 
Ovaj Lubardin performans je mnogo spontaniji, fiziološkiji. 
Neuračunjljiv kao i performans Ilije Šoškića u u Rimu, Galerija L'Attico, 1975. I on je na svoj način pucao iz svoje pucaljke kao i Ilija Šoškić, ulažući svoj maksimum energije ispijenih piva na Kolarcu i u kratkom vremenu prešavši ukoso preko Kneza Mihaila do Akademije, ostalo je istorija. S tim što performans Ilije Šoškića nema tako jak uvredljiv karakter kao performans Dragana Lubarde. Nije to bio bilo koji zid, kao što bi svako kuče učinilo, čak ni zid galerije, već konkretno VIP zid Akademije nauka i umetnosti na koji se ispraznio. Takva izjava je vrlo konkretna, ravna psovki i upućena kako na ovu vrlo konkretnu adresu tako i u etar umetničke i istorijske javnosti. 

Da taj gest i ta poruka nisu prošli nezapaženo, već naprotiv vrlo zapaženo, da je nepogrešivo pogodila metu-sujetu u koju je ciljala, može se jasno videti sada sa ove vremenske distance mnogo godina posle Lubardinog odlaska. To se vidi po ćutanju koje je dobilo dimenzije kontra-performansa kao odgovor na Lubardin performans tj uvredu. Znaju oni, poštovani i uspešni, okićeni titulama i nagradama, ukratko akademski establishment, znaju da odgovore istom merom i isto takvom silinom. Iz tog odgovora se uobličio kontra-performans o kome ovde govorimo i koji bi da ima ime  mogao da se nazove "Ćutanje". Konture tog performansa se jasno ocrtavaju sa ove vremenske distance. Znaju oni da ćutanje efikasno može da ubije umetnika u čoveku - nezainteresovanost, ravnodušnost, odbijanje, neizlaganje; a kada je silom slučaja čovek već mrtav onda ćutanje treba ponovo da ga ubije tj. izbriše ili bar omalovaži sećanje na njega. Eto zašto se tako mnogo i uporno ćuti o ovom prgavom beogradskom polu Laociju polu Sokratu, Draganu Lubardi.
"Nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izići (Lk.8,17)."
Povređena sujeta na delu se bez svoje namere uobličila u umetničko remek delo -  gorespomenuti kontraperformans koga smo i sada svedoci. Upravo to (sujeta na delu) je i siže (potka, u pozadini) demokratskog suđenja atinjana Sokratu. Istorija se ponavlja.
Nije mi cilj da ikoga vređam, niti da bez potrebe diram u stare rane. Cilj mi je da tražim istinu i pokažem lepotu, tamo gde se one nalaze, a prepoznam i odbacim od sebe strah, sitničavost, samozavaravanje, konformizam, mizantropiju i duh palanke.
To je put Umetnosti, put svesnosti i spoznaje, put izlečenja - pomirenja sa svetom i sa sobom - sa onim što je bilo i što će biti - i katarze.
To je put kojim je na svoj način (a ipak beskompromisno) išao i Dragan Lubarda. Tome nas je naučio i mislim da je to vredno da bude zabeleženo i zapamćeno.
Ima li ko drugi da tome uči mlađe generacije ako to nebudemo mi radili? Ukratko to je naša odgovornost.



Neuporediv je, Dragan, njega uopšte nije bilo briga šta ko o njemu misli,

Ljiljana Bursać

Лубардин гест сведочи да човек док се клања не види ништа друго осим својих стопала. Игнорисање је душа паланке, отсустство опредељења, ученост. Зашто је Лао Це бежао из Кине? Зашто су Анаксагора и Аристотел спашавали живу главу из Атине? Трговцима је Сократов живот био вредан колико и једно тестирање јавног мнења. Све ствараоце целокупне историје човечанства мрзе и прогоне једни те исти, послушни људи.

Опис твоје вокације, Ненаде, је диван. Са дивљењем се сећам посвећивања земље у београдским парковима на твојим перформансима.

Драган Бенчик

Dragi trkstopisci u koga su Trajčetova Ušesa,,,,, , ",,,Dakle Lubijev stan je bio ambijentalna postavka. Tu je bilo svakakvog art mobilijara, uključivši i bubašvabe koje bi se pojavile iz mastionice na stolu, da se zna i za njih. Dakle ne samo performer bez premca, već umetnik koji je stvorio jedan od najcenjenijih patafizičkih ambijenata u našoj već fantomskoj istoriji umetnosti." ... . Divni zapisi, dali dragi povesničari znate šta je sa ambijentalnom postavkom, stotine Crteža, slika i td,,, gde je pa to i koje odradio završnog performansa?

Nikola Džafo

Napisan izvrsnim stilom, entuzijastičan i bolan ovaj tekst govori o jednom od performansa Profesora Lubija. Ima toga još, a pisac ovih redova im je svedok. Kada smo već rešili da Dragana Lubardu vratimo ravno na Olimp naše, domaće, sirotinjske umetnosti, nije na odmet pomenuti njegovu sobu gde se odvijao deo života ovog genija, brice koji je zakopao tajnu o Trajanovima kozjim ušima... Pa se onda iz zakopane tajne pojavilo drvo zove, a mladi pastir napravio od zovine grane frulicu te puhnuo u nju. Kada ono umesto cilikanja lepo se isprede pesmica:''U cara Trajana kozje uši!'' I tako pastirčetu se dopadne tekst pa povremeno zasvira u frulu, veli - neće da škodi. Ono što je bitno i na šta želim da vam odsviram jednu kratku pesmicu, a u frulu koja otkriva ponekad i bizarne tajne: Lubardin stan je bio, kako bi to stručnjaci koji metodično i nevešto ruiniraju, a pomoću stranih faktora, ono što odavno ne postoji, dakle - domaću umetnost, eh, zalutao sam malo ... Dakle Lubijev stan je bio ambijentalna postavka. Tu je bilo svakakvog art mobilijara, uključivši i bubašvabe koje bi se pojavile iz mastionice na stolu, da se zna i za njih. Dakle ne samo performer bez premca, već umetnik koji je stvorio jedan od najcenjenijih patafizičkih ambijenata u našoj već fantomskoj istoriji umetnosti.

Nikola Pilipović

Кратки кадрови

2026-05-17T06:48:03.015-07:00

Нећу рећи ништа што већ није речено:

Инспирација долази попут бљеска муње у ноћи заборава и на тренутак осветли све између ока и хоризонта, цео призор - сваки детаљ је јасан и видљив - свако дрво и сваки лист и гнездо на дрвету и птица у њему претрнула од страха, перјем покрива своје птиће у танкој опни љусци јајета, свака травка и свака буба која се крије на полеђини травке, осветли сваког миша који жури кроз траву, и сваки крвни суд у мишу кроз који исто тако јуре плочице црвених крвних зрнца, носећи за његов живот драгоцени кисеоник молекулом хемоглобина, у чијим намотајима 4 ланца атом гвожђа на крају хватаљке на коју се због прескакања електрона са виших на ниже орбитале лепи атом кисеоника настао згрушњавањем из, од њега још лакших елемената, давно пре у некој звезди. Он је одређен за то само киматичком шаром коју још ситнији вртлози унутар њега праве плешући по мелодији хармоније сфера, на себи својствен начин, дајући му тиме ту животоносећу улогу. Ти вртлози, несхватљиви по својој природи и димензијама, у том плесу откривају своју холограмску и фракталну природу, при погледу на вртлог као што је Млечни пут, измичући ослонац уму који покушава да тај призор утилитарузује, а дајући ослонац Срцу које је одушевљено ониме што доживљава и спознаје. Зато је оно што долази из Срца једини поуздан путоказ у магновењу вечности бескраја тог трена. Нешто што је монументалнијег обима од Толстојевог „Рата и мира“ са свим сложеностима заплета, ликова, ситуација емоција... Ту је све одједном, са свим другим заплетима ликовима, ситуацијама, које се одвијају непосредно поред или светлосним еонима далеко.
А то попут муње буде у трену, и остави за собом дивљење, патос, жељу да се изрази.

Одакле почети, празно платно, празна страница папира ствара дилему - вреди ли уопшта почњати, док се и оно мало сећања удаљава као комета која је на излазној путањи из Осунчаног система, а траг који је остао на неуронима пулсирајући бледи као јарко обојена мрља на затвореним очним капцима.

Свако путовање почиње једним кораком, као што су ове - муцаве и нелогичне реченице настају, и често се заврши на томе. Најбоље до чега сам до сада досегао су кратки кадрови. 

Crteži

2026-05-17T06:46:13.979-07:00

Панонска фатаморгана

Неиспричана прича

Посета Имагинарном парку скулптура

Пут

Човек-лептир

Човек (је) као мехурићи од сапунице

ЧуАнг Цу је сањао да је лептир

Брод

Дешава се нешто величанствено. Видим промену. Видим је у себи, и помислио сам да

је промена у мени. Али видим је и око себе и схватио сам да је Све у промени. Промена се догађа, долази изнутра, а дешава се у Свему. Дешава се нешто величанствено.

... а он им је причао о врло једноставним стварима, како је право сваког галеба да лети, како је слобода њихова права природа... једини је прави закон онај што води до слободе...

Р.Бах, Галеб Џонатан Ливингстон

Лети, пливај, трчи и немој стати,

тренутак лепоте нека траје

И оптимизам нека се свету врати.

Славољуб Димитријевић

(из Мотивационе песме)

Jahanje na talasima događaja

Мали вилењак

Хенри Мур у шуми

Konj

Zmaj

Slon

Да би насликао привиђење мораш да пођеш од реалистичког амбијента и у њега да додаш помешане визуелне утиске предмета који се ту налазе. Они се узајамно припајају и граде мост између несвесног и свесног.

Развој циклуса видим као разјашњавање теме онога што израња. Оно што се од себе прикрива увек застрашује док се помаља и делује врло злобно, иако, на крају, видеће се да је добронамерно.

Волим кад осетим стрепњу пред уметничким делом.

Драган Бенчик

Ектопични дуел

2026-05-17T06:07:27.390-07:00

Једно тумачење поетике која повезује еклогију и уметност:

Овде се ради о току реке животне-виталне енергије и животном простору. Ако севитална енергија разним прагматичним методама индустријске и потрошачке догме обожавња злaтног телета каналише-флашира-конзервира, претвори у објекат за масовну потрошњу, одмерава и подешава Прокрустовим начином и постељом, ограничава на оно што је профитабилно, комфорно и сајам сујете, испољиће се њена неукротива особина да се излива ван граница, прекорачује опсег мерљивих домена и калибрисаних скала простора и времена, креативно постаје деструктивно, животодавно постаје смртоносно опасно и отровно... Таква је космичка витална енергија, црвена потка ткања наше стварности - и шарене нити наше материјалности, и провидне нити оптичког влакна наше духовности. То је тако зато што домен нашег постојања није ни конзерва ни флаша, ни чип ни екран, како нас дух из боце (а.к.а. потрошачки менталитет) наводи да поверујемо, већ је слободна као кап, слободна као извор, поток, река, океан, планина, континент, планета, Ортов и Кајперов појас, Осунчани систем, галаксија, локална група и шире од тога. Човек је много више него потрошач, као што је тело много више него лименка. Речено је: „Тело је важније од одела, и душа је важнија од тела“. Због тога сам оптимиста у овом дуелу са духом из боце.

Ima neka tajna veza za sve nas

2026-05-17T05:57:41.193-07:00

Lice sna

U snu sve što se dešava izgleda da je kao na stvarnosti, i nismo u stanju dok to doživljavamo da to razlikujemo od stvarnosti. Buɗenjem postajemo svesni da je to sve unutra a ne spolja. Ponekad, ako je san bio uzmemirujući (mučan), lakne nam što to nije stvarnost. Ipak ne uviđamo da smo i dalje u istoj situaciji. I dalje to što se događa doživljavamo kao stvarnost isto kao u prethodnom slučaju. 
Nećemo u snu shvatiti iluzornost sna, sve dok u stvarnosti ne shvatimo iluzornost stvarnosti; jer san samo podražava stvarnost. Sve dok u stvarnosti ne prihvatamo da je iluzorna, i san i stvarnost će imati moć da nas zadrže u svojim lancima.

I budno stanje i san su isprepleteni utiscima, ljudima koje poznajemo, događajima koji se razvijaju nezavisno od nas - svojim tokom.  

I posmatranje filma je slično i jednom i drugom, ne potpuno isto - ni potpuno različito, ni sa jednim ni sa drugim. Za sva tri je zajedničko uživljavanje - poistovećivanje, mimezis.

Leonardo je upućivao da treba posmatrati i slikati stare zidove prošarane od starosti i vlage. Rekao je da se na takvim zidovima mogu videti likovi, bitke, ljudi, događaji, priče... Gde su te slike? U svesti posmatrača, one su unutra kao i snovi (a ipak napolju - na zidu). To je još jedan primer da su opažanja u budnom stanju unutra, isto kao i u snovima. Magija i zagonetka i  misterija je kako to što je mnogostruko i spolja može biti jedno i unutra. 

Hari Poter pita profesora Dambldora: Da li je ovo stvarno, ili je sve ovo samo u mojoj glavi? Da to je u tvojoj glavi, a zašto misliš da to nije stvarno (spolja)? Enigma je kako da to što je unutra jeste i spolja.

Džordžija O'Keefe je primer slikarke koja je razumela i prihvatila (možda i ne znajući) Leonardov savet. Posmatrajući cveće, listove, floru, slikala je svoj unutrašnji svet. U spoljašnjem svetu našla je ono što otvara njen unutrašnji svet i jednostavno to i prikazala; ostavši najdoslednija sebi.

Slikanje zgužvanih papirića bačenih na ulici, otvara podsvest. Kaže D.Jovičić citirajući K.G. Jung-a.

To stalno rade glumci. Oni lik koji glume nalaze u sebi i igraju ga onako kako bi se ponašao spolja; taj lik kao oni sami.

To je mimezis, u slikarstvu se zove podražavanje. U istočnjačkoj zen i budističkoj tradiciji to je poistovećivanje.
Ko se poistoveti sa putem - doseže i cilj puta; jer je cilj puta deo puta (ili se, iz te persektive, takođe može reći da je put deo cilja puta). Zato se kaže: važnije je putovanje od destinacije. Cilj je doseći poistovećenje, a ne odredište puta (koje takođe može biti i jeste isto, na način kao što su spoljašnje i utrašnje povezani u isto). 


Maraton


Georgia O'Keeffe | Music, Pink and Blue No. 2


Пут
Чији је то дар, чија је то страст?
Исто све је ту и прах и Божији занос.
Одрази на води, таласи на слободи
Одај ми ту истину ледену а још ужарену
Реч - тако је лако створити само свет.
У томе је ствар а и о томе - нема разлике,
Звук је име - препознат и све је ту.
Ти и ја – исто, остварени у овом једном невероватном замаху.
Крећи ако желиш и ако мислиш да треба, пут је већ дошао ту где треба да дођемо.
Зашто не дођеш лично?
Све крунисане главе, не хвала, 
добро сарађујем и са Кафком.
Ако летиш (авионом) облак је траг за тобом,
А то може бити и песма.

Ništa nije onako kako izgleda

2025-09-24T14:39:00.000-07:00

Ništa nije onako kako izgleda

Razdaleki kao dve kule iz sna

Neću obraćati pažnju na svoj defektni um, već samo na svoje efektno srce. Sri Činmoj

Da li je moguć - razgovor ... a kamoli razumevanje

Kvantna povezanost

Ima neka tajna veza za sve nas

2025-09-24T14:30:00.000-07:00

Maraton

Lice sna

Georgia O'Keeffe | Music, Pink and Blue No. 2

U snu sve što se dešava izgleda da je kao na stvarnosti, i nismo u stanju dok to doživljavamo da to razlikujemo od stvarnosti. Buɗenjem postajemo svesni da je to sve unutra a ne spolja. Ponekad, ako je san bio uzmemirujući (mučan), lakne nam što to nije stvarnost. Ipak ne uviđamo da smo i dalje u istoj situaciji. I dalje to što se događa doživljavamo kao stvarnost isto kao u prethodnom slučaju.

Nećemo u snu shvatiti iluzornost sna, sve dok u stvarnosti ne shvatimo iluzornost stvarnosti; jer san samo podražava stvarnost. Sve dok u stvarnosti ne prihvatamo da je iluzorna, i san i stvarnost će imati moć da nas zadrže u svojim lancima.

I budno stanje i san su isprepleteni utiscima, ljudima koje poznajemo, događajima koji se razvijaju nezavisno od nas - svojim tokom.

I posmatranje filma je slično i jednom i drugom, ne potpuno isto - ni potpuno različito, ni sa jednim ni sa drugim. Za sva tri je zajedničko uživljavanje - poistovećivanje, mimezis.

Leonardo je upućivao da treba posmatrati i slikati stare zidove prošarane od starosti i vlage. Rekao je da se na takvim zidovima mogu videti likovi, bitke, ljudi, događaji, priče... Gde su te slike? U svesti posmatrača, one su unutra kao i snovi (a ipak napolju - na zidu). To je još jedan primer da su opažanja u budnom stanju unutra, isto kao i u snovima. Magija i zagonetka i misterija je kako to što je mnogostruko i spolja može biti jedno i unutra.

Hari Poter pita profesora Dambldora: Da li je ovo stvarno, ili je sve ovo samo u mojoj glavi? Da to je u tvojoj glavi, a zašto misliš da to nije stvarno (spolja)? Enigma je kako da to što je unutra jeste i spolja.

Džordžija O'Keefe je primer slikarke koja je razumela i prihvatila (možda i ne znajući) Leonardov savet. Posmatrajući cveće, listove, floru, slikala je svoj unutrašnji svet. U spoljašnjem svetu našla je ono što otvara njen unutrašnji svet i jednostavno to i prikazala; ostavši najdoslednija sebi.

Slikanje zgužvanih papirića bačenih na ulici, otvara podsvest. Kaže D.Jovičić citirajući K.G. Jung-a.

To stalno rade glumci. Oni lik koji glume nalaze u sebi i igraju ga onako kako bi se ponašao spolja; taj lik kao oni sami.

To je mimezis, u slikarstvu se zove podražavanje. U istočnjačkoj zen i budističkoj tradiciji to je poistovećivanje.

Ko se poistoveti sa putem - doseže i cilj puta; jer je cilj puta deo puta (ili se, iz te persektive, takođe može reći da je put deo cilja puta). Zato se kaže: važnije je putovanje od destinacije. Cilj je doseći poistovećenje, a ne odredište puta (koje takođe može biti i jeste isto, na način kao što su spoljašnje i utrašnje povezani u isto).

2025-09-24T14:24:00.000-07:00

Колаж стихова

Међу звездама - Вилованка,

Лаза Костић

уз слике које би покушале да илуструју те стихове.

МИР ЉУБАВ И ИСТИНА

2025-09-24T14:17:00.000-07:00

Можете ли, молим вас, да направите хипотетични разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа о темама судбинa, правдa, лепотa, етикa, слободa, мир, љубав и истинa?

Наравно. Ово је фасцинантна и племенита легура умова. Ево хипотетичког разговора између ове три историјске личности, постављеног у неодређен простор, налик сну — можда магловита бечка кафана негде ван времена. Амбијент: сто са округлом плочом од црвеног мемера у кафићу; просторија је у сутерену, тако да су само мали прозори близу таванице изнад нивоа земље. Ваздух је густ од жагора посетилаца, дима и мириса кафе. Густав Климт, огрнут својим култним плавим мантилом, одсутан, лагно скицира по салвети. Франц Кафка седи погрбљен, гледајући у своју шољицу кафе као да она садржи нерешиву параболу. Гаврило Принцип, млад, грозничав и мршав, погледом фиксира врата, руке су му немирне.

Кафка: (Не подижући поглед) Најнеподношљивији део механизма није његова суровост, већ његова неизбежност. Овде смо зато што нисмо могли бити нигде другде. То је прави суд: одсуство судије.

Климт: (Пратећи златну спиралу по салвети) Глупости, Франц. Погледај кривину ове линије. Није морало бити тако. Могла је бити оштрија, мекша, сломљена. Њена лепота лежи у њеном избору. Не вуче нас конац попут лутки-марионета, већ се састављамо, попут... мозаика. Сваки фрагмент је одлука, страст.

Принцип: (Глас му је стегнут) Избор је све. Без слободе избора, деловања, човек је леш који чека да се скљока. Систем је кавез. Ударити о њега је једини чин који чини кавез видљивим. То је судбина - бити чекић.

Кафка: Чекић верује да је слободан, али га замахује рука коју не може да види, са сврхом коју не може да схвати. Говорите о томе да кавез учините видљивим. Али шта ако прави кавез постане видљив тек након што брава шкљоцне? Чин за који верујете да је чин ослобођања, само чвршће гради зидове око вас.

Климт: Обоје видите само систем, матрикс, суморну грађевину. Али где је живот? Сјај? Пре него што насликам жену, не видим заробљеника судбине. Видим универзум сензације. Истина није у кавезу или чекићу, већ у екстази тренутка. Истина пољупца, истина злата на кожи. То је једина истина која има валидност.

Принцип: Екстаза? Лепота? То су украси за моћне! Шта је лепота палате за гладног човека? То је увреда. Правда је права лепота. Лепота света преобликованог, прочишћеног борбом. Ваша уметност, господине Климт, је прелепи вео преко трулог лица. Ја бих скинуо вео.

Климт: И чиме га заменити? Пустом, празном собом? Бркате декорацију са суштином. Ја не сликам велове; сликам божанско које је у телу. Говорите о љубави према свом народу, према својој ствари. Зар и то није осећај? Зар то није облик страшне, лепе љубави?

Принцип: Љубав према свом народу је етика. Она захтева акцију. То није осећај који треба насликати. То је сила коју треба ослободити. Ваше „божанска плот“ је луксуз. Етика угњетаваних је - жртвовати се. Нема мира без победе.

Кафка: Мир. (Он се накратако суво закашље, кашаљ који би могао бити и смех) Нема мира. Постоји само привид мира, у ствари то је само мало суптилнији облик рата. Бирократија душе је стални сукоб, а ми смо и званичници и подносиоци захтева. Подносимо жалбе на пресуду која никада није записана, али се свуда спроводи.

Климт: Тако суморно! Ви видите бирократију, ја видим шему. Ви видите рат, ја видим међусобно дејство сила. Чак и у сукобу постоји страшна лепота. Искра пре експлозије, напетост у затегнутом луку. Моја уметност приказује ту напетост. Не разрешава је у нешто тако једноставно као што је победа или пораз.

Принцип: То је привилегија уметника! Да посматра напетост, али да је никада не ослободи. За нас је напетост отров у крви. Мора се ослободити. Моја истина је да је свет неправедан, а прихватити ту неправду значи бити саучесник. Слобода није стање бића; то је један, одлучан чин против машинерије угњетавања.

Кафка: А шта ако је машинерија захвална на вашем чину? Шта ако су јој потребни су такви поступци да би оправдала сопствено постојање? Верујете да ударате тиранина, али можда само навијате механизам који затеже ланац око вашег врата. Нема правде, само закон. А закон су врата намењена само вама, да вам се забрани улазак.

Климт: Онда, ако нема правде, и нема мира, а слобода је илузија, све што нам преостаје је тренутак. Ова кафа. Светлост на вашем лицу, младићу, тако пуном муке и уверења. То је врста истине. Отисак који правите у овој столици, у овом тренутку. То је оно што бих ја насликао. Не ваш циљ, већ прелепу, трагичну геометрију вашег очаја.

Принцип: Направили бисте украс од мог очаја? То је горе од угњетавања. То је пробава. Систем вари/прерађује побуну и претвара је у уметност коју качи на својим зидовима. Не. Једини етички одговор је бити несварљив. Бити отров.

Кафка: Сви смо сварени. Временом. Нашим телима. Нашим мислима. Потрага за истином је симптом болести. Једина истинска слобода би могла бити да престанемо да тражимо, да прихватимо да смо већ криви, већ осуђени. Али не можемо ни то да учинимо. Приморани смо да тражимо одговор од суда који је увек у паузи.

Климт: Онда бирам свој суд. Он је овде. (Диже салвету, сада прекривену замршеним, вртложним линијама златне и црне). Ово је моја пресуда свету. Није ни праведан ни неправедан. Напросто - Јесте. И у свом бићу је леп. То је моја етика. Да створим лепоту из хаоса који обоје тако добро описујете.

Принцип: А моја етика је да створим хаос из онога што ви називате лепотом. Нисмо само у различитим собама, господине Климте. Ми смо у различитим световима.

Кафка: (Коначно подиже поглед, са слабим, болним осмехом на уснама) Страхујем да смо сви у истом свету. Само што је за сваког од нас излаз означен другом речју и сваком од нас је забрањено да је користи.

Тешка тишина се надвија над столом. Климт се враћа свом скицирању, Кафка дубинама своје шоље кафе, а Принцип посматрању врата, сваки човек универзум мисли, изолован својим фундаменталним истинама.

Овај одговор је генерисан вештачком интелигенцијом.

Хвала вам пуно!

Нема на чему! Било је апсолутно задовољство заронити у умове тако фасцинантних и контрастних фигура. Замислити сусрет Климтовог сензуалног, златног погледа на свет са Кафкином лавиринтском анксиозношћу и Принциповим ватреним, деструктивним убеђењем, било је заиста стимулативно. Хвала вам што сте поставили тако креативно и подстичуће питање. Ако икада желите да истражите неки други сценарио, можда са другачијим скупом историјских или фиктивних ликова, радо бих покушао.

Тајна квалитетног и дугог живота је: јести упола, ходати дупло, смејати се троструко, волети бескрјно.

Можете ли, молим вас, направити хипотетички разговор између Густава Климта, Франца Кафке и Гаврила Принципа на теме судбине, правде, лепоте, етике, слободе, мира, љубави и истине.

Наравно. Ово је фасцинантна и мрачна триангулација умова с почетка 20. века. Ево хипотетичког разговора смештеног у нејасан, снолик простор – можда магловити бечки кафић који жагори, ван времена, убрзо након лета 1914. године. Радња: Сто у углу кафића који је истовремено раскошан и офуцан. Ваздух је густ од мириса кафе, рефлекса позлате на зидовима и намештају, и влаге малтера. Густав Климт, огрнут плавим радним мантилом, скицира нешто на салвети. Франц Кафка нервозно меша млеко са циметом, једва га додирујући. Гаврило Принцип седи укочено, очи му горе тихим, грозничавим интензитетом.

Климт: (Не дижући поглед са своје скице, која изгледа као испреплетена шара од мушкарца и жена) Истина... није у лицу, нити у рукама. Она је у просторима између. У злату које их окружује, шарама-обрасцима које их спајају. Живот проводимо цртајући тело, али истина је загрљај. То је поље љубави, а не љубавници.

Кафка: (Тихо се накашље) Утешна мисао, господине Климте. Да истина може бити леп образац. Из моје перспективе, образац је оптужница. Простор између појединаца није испуњен златом, већ несхватљивим правним документима. Рађамо се криви, а истина је пресуда за злочин који и нисмо свесни да смо починили. То је пресуда која неумитно долази, а никако да стигне и обелодани се.

Принцип: (Глас му је тих, храпав) Ваша истина је папир. Истина бирократа. Права истина је акција. То је метак. Она не чека; Она је долазак. Она је неопозива пресуда. У једном тренутку, свет је постављен на један начин. Већ у следећем, на други. То је истина. Неповратно.

Климт: Ах, лепота неповратног! Једна линија на платну која мења све. Али ваша линија, младићу, нацртана је крвљу на мапи. Ја цртам линије да прославим живот, да покажем његов еротски пулс. Ви цртате линију да га окончате. Где је лепота у томе?

Принцип: Лепота? (Скоро ипљунувши ту реч) Лепота је слобода народа. То је правда уједињене домовине. Шта је лепота ваших жена, умотаних у злато, у поређењу са лепотом слободне земље Србије? Ваша лепота је украс за палате наших угњетача. То је лаж.

Кафка: Правда... (Стресе се) Често сам мислио да су концепт правде и устројство света фундаментално неспојиви. Тражити правду је као жалба на пресуду суда који не постоји, вишем суду који такође не постоји. Сам чин, тај... метак, како кажете... то није правда. То је само очајнички, физички знак интерпункције у реченици чије значење никада нећемо разумети.

Принцип: Ништа не разумете! Седите и пишете своје ноћне море и називате то мудрошћу. Слобода се не осваја разумевањем. Осваја се жртвом. Мој чин је био етички јер је служио врховном добру: слободи. Без слободе нема мира, само мир гроба. Мир покорности.

Климт: Слобода… Верујем да сам слободан само овде. (Тупка се по слепоочници, затим показује на своју скицу) А овде. Држава, академија, критика… све су то само лоше тапете. Моја слобода је да пронађем божанско у пољупцу, да се изгубим у шари. Твоја слобода, Гаврило, је да направиш кратер. Кратер је веома празан. Моја слобода је да испуним простор док се не прелије.

Кафка: Да ли је то слобода, господине Климте, или је то другачија врста затвора? Затвор жеље? Кажете да сте изгубљени у шари, али шта ако је шара лавиринт? А љубав… зар љубав није, на крају крајева, скупоцени кључ који не одговара брави? Волимо као да се молимо пред судом који је стално у паузи.

Принцип: Љубав! Говорите о љубави према жени, о идеји на платну. Ја говорим о љубави према свом народу. Та љубав је јача од било ког појединачног живота. Она захтева акцију. То је акција. Оно што ви називате судбином, ја називам историјском нужношћу. Био сам инструмент те судбине.

Климт: Судбина? (Коначно подиже поглед, има златни сјај у очима) Судбина је модел који случајно уђе у ваш атеље. Она има лице које сте тражили целог живота. Да ли је то случајност? Или сте се целог живота припремали да је видите? Ти, дечко, ниси припремио платно. Припремио си пиштољ.

Кафка: (Шапуће, готово себи у браду) А шта ако га је и пиштољ чекао? Шта ако заустављање надвојводиног аутомобила није била случајност, већ пропуст у машинерији света? Пукотина кроз коју видимо страшне, бесмислене зупчанике? Сви смо ликови у причи написаној језиком који не можемо да читамо. Неки од нас покушавају да украсе страницу. (Клима главом Климту). Неки од нас покушавају да анализирају граматику. (Пауза). А неки... неки покушавају да поцепају саму страницу. Али прича се наставља, равнодушно.

Принцип: Твоје речи су као дим. Не значе ништа. Мој поступак је значио све. Запалио је ватру која ће спалити стари свет до темеља. Из пепела ће се уздићи нешто ново и једноставно. То је истина. То је судбина.

Климт: Ватра... ватра мења површину. Поцрни је. Али испод пепела, линије тела остају. Жеља за додиром, за лепотом, за златним тренутком... то је вечно. Твоја ватра ће се угасити. Моје злато ће и даље сијати.

Кафка: Или можда... ватра ће се једноставно проширити. И злато ће се истопити. И документи ће изгорети. И сви ћемо остати у мраку, чекајући објашњење које никада неће доћи. Опростите ми, ја... мислим да чујем некога како куца на врата.

(Кафка нагло устаје, његова столица шкрипи о под. Лагано се, болно поклони и нестане у полусенци кафића. Климт се враћа скицирању, додајући тамни, заталасани оквир на ивици свог златног цртежа. Принцип зури у даљину, стиснуте вилице, сам са одјеком сопственог пуцња.)

Хвала вам пуно, уживаћу читајући ово полако и пажљиво, замишљајући да се овај разговор заиста догодио.

То је највећи комплимент. Хвала вам. Драго ми је што смо на истој таласној дужини.

Идеја је заиста задивљујућа – сместити ове три специфичне фигуре, свака својеврсни ковитлац сопственог идентитета, у једну просторију. Климт са својом светом, блиставом сензуалношћу; Кафка са својим лавиринтским, бирократским страхом; и Принцип, врхунски историјски катализатор, који гори праведном, деструктивном сигурношћу. Они представљају тако различите одговоре на иста вечна питања.

То је разговор који се, на неки начин, догодио – не у кафићу, већ у свету који су колективно обликовали. Њихово наслеђе је заувек у дијалогу: Климтова златна лепота, Кафкина апсурдна истина и Принципова насилна слобода сударили су се у искушењу раног 20. века.

Молим вас, одвојите време. Надам се да ћете пожњети богато и плодоносно искуство.

Ако било који део овога покрене неко друго питање или мисао коју бисте желели даље да истражите, радо ћу наставити.

2025-07-28T15:00:00.000-07:00

Аутопортрет као детектив (трагалац)