Радосна Вијест

Размишљања о тзв. вјештачкој интелигенцији (AI)

noreply@blogger.com (travianer) — Fri, 16 Jun 2023 13:57:00 +0000

Као и обично медији-затупљивачи маше поенту кад је у питању вјештачка интелигенција (AI).

Проблем са AI проналазе у томе да ће машине преузети управљање свијетом.

Наравно то су фантазије јер то није никаква "интелигенција" него само мало развијенији алгоритам иза кога стоје помјерене границе хардвера (меморије, дискова и микрочипова) која омогућује армији Индијаца да уносе те податке и на крају некакви алгоритми за "претпоставке" да их обрађују (https://stanjestvari.com/2023/05/23/ni-uz-gpt4-vi-ne-postoji )

Али у стварности треба да имамо на уму да је АИ само нова верзија Гугла и само једна од технологија којој ћемо бити слуге умјесто господари.

Оно што се занемарује или пропушта, а већ се одавно дешава, тј. од како је технологија постала свеприсутна код већине људи, јесте регресија човјека, тј. двије његове димензије, тјела и душе*. Студенти и ученици већ сада уз пар кликова и удараца по типкама тастатуре долазе до дијелова или комплетних рјешења. Тако се запоставља и скреће фокус са процеса којим се долази до рјешења, занемарује се труд који опет има (латентан?) утицај.

Не знам јел то плански урађено под утицајем милионера-бизнисмена као полуга капиталистичког друштва или је то заправо резултат управо те регресије, али треба додати и да се већ сад просвјетни/образовни систем претворио у "струковно" усавршавање немислећих робова избацивањем и смањењем фонда часова за друштвене или да кажем "нестручне" предмете. Говорим о предметима као философија, умјетност, музика, математика, социологија, књижевност, итд. - у ширем смислу.

Налажост није само проблем у школству, већ у цјелокупној држави. Тако имамо ситуацију да многи врхунски људи који заврше ове науке (лажно се надам - само тренутно) раде у фирмама за телефонску подршку, на касама у маркетима или, након преквалификације, у технолошким фирмама. Умјесто да буду активни у друштвеном животу, они животаре на маргинама, што наравно јесте честито и поштено, али је и погубно за државу.

У некој дистопијској верзији будућности, имаћемо неспособне, безосјећајне, неуротичне нараштаје, лишене креативности неспособне да сами осмисле рјешење или да функционишу без помоћи разних помагала (као што је AI)....

И ево и једна пјесмица у то име: https://www.youtube.com/watch?v=gvTbE2FpPiE

- - -

* Појам душа у ширем значењу. Могу се искористити и појмови ум, или ментални склоп, али то већ зависи како која филозофија одређује појам... Отприлике мислим на димензију која укључује разум и осјећајност.

Свети Јефрем Сирин - Молитве Богородици за сваки сат

noreply@blogger.com (travianer) — Sun, 04 Jun 2023 17:38:00 +0000

Прилог, у Ворд формату: https://docs.google.com/document/d/15eHj72DiY--39oAERbsp1lxb4Oo21z6Q/edit?usp=sharing&ouid=101738340373953474173&rtpof=true&sd=true

Зизјулас - пијетизам, морал, слобода и љубав

noreply@blogger.com (travianer) — Fri, 05 May 2023 13:45:00 +0000

"(...)

2. Нити "етичко" или "правно" решење не може да пружи превазилажење смрти, тј. једно решење које је породио западни прагматизам, а које је усвојио, у православном Предању стран, пијетизам нивих времена, који је тако претећи продро и на терен Православља. То решење претпоставља да створено може може да се поправи, да постане боље па чак и савршено, тј. да се "усаврши", како се каже на језику пијетиста, негујући врлине и држећи природни и божански закон. Не, смрт се не побеђује ничим од свега тога; оно што се тиме побеђује јесте занимање проблемом смрти, односно побеђује се свест о трагичности и неприхватљивости смрти. Пијетизам изграђује људе који не бивају ганути, који се не гнушају због постојања смрти, било због тога што прибегавају вери у бесмртност душе, да би се утешили и да би утешили друге, било што апсолутизују морал до таквог степена да верују да се бесмртност задобија врлином.

Смрт је урођена тварност и не превазилази се никаквим настојањем или могућношћу саме твари. Уз помоћ морала твар се поправља, али се не спасава од смрти. Док идеја о бесмртности душе, осим тога што постојање чини нужним, једноставно замљује трагичност смрти тела, тог преваснодног облика тварности , које је под претњом да потоне у непостојање кроз смрт. Колико год се човек гнуша смрти - и авај, ако престане да се гнуша - толико ће трагати за превазилажењем тварности далеко од Платона и сваке врсте пијетизма. Дијалектика створеног-нестовореног одржава ово противљење и гнушање у људској свести, зато што постојање сматра даром достојним благоданости и афирмације, даром који, управо зато јер је благодат и слобода, нема могућност сам по себи да постоји вечно. Свет је толико тваран да не може да живи сам по себи, али и толико вољен од Бог да мора да живи. Смрт тај "последњи" непријатељ постојања, мора да буде побеђена.

(...)

Без љубави, односно без изласка из самодовољности бића у једном покрету сједињења са "другим", и напослетку са истински "другим" (Нествореним) - нема бесмртности. Али и без слободе, односно без чувања другачијости, тј. посебног идентитета онога који љуби и љубљенога, опет није могућа бесмртност.

(...)

Слобода без љубави, као и љубав без слободе воде у смрт. А, на несрећу, то је суштинска одлика створености.

(...)

...Исто важи и за сваког човека (као за ипостас Христа; прим. Б.) ако је наша ипостас оно што смо примили биолошки рођењем (као што смо малочас показали) тада ће и слобода и љубав, те две конституанте постојања - остати раздвојени међу собом, водећи тако у смрт. Само уколико стекнемо једну нову ипостас, односно ако наш лични идентитет, који нас чини да будемо посебне личности, извире из односа љубави која је слобода и из односа слободе која је љубав, само тада ће наша створена природа, сједињена нераздељиво и несливено са Богом, бити избављена од судбине смрти. Црква нам кроз Крштење, а у наставку Евхаристију, пружа ову могућност, зашто што нам даје један нови идентитет који извире из сплета односа, не нужности (попут оних које ствара породица и заједница), него односа слободе.

Да би свет живео, а и сваки од нас као јединствена и непоновљива личност, потребно је да се љубав и слобода, дакле оно "нераздељиво" и оно "несливено" у христологији, потпуно поистовете. У нашем постојању то значе да треба да се "оцрквене", да постану укус новог и истинског живота у телу Цркве, у телу Евхаристије, где љубав извире из слободе, а слобода се изражава као љубав."

Ј. Зизјулас, Христологија и постојање

Митрополит Јован Зизјулас - О (бе)смртности душе

noreply@blogger.com (travianer) — Tue, 18 Apr 2023 13:25:00 +0000

Из Зизјуласовог текста "Христологија и постојање"...

"Бесмртност човјека се не заснива на бесмртности душе него на васкрсењу Христовом и будућем васкрсењу тијела..."

Наставак:

Отац Бобан Димитријевић професор догматике из Ниша о Цркви

noreply@blogger.com (travianer) — Mon, 30 Jan 2023 23:50:00 +0000

Размишљања будућности и технократији

noreply@blogger.com (travianer) — Sun, 27 Jun 2021 12:49:00 +0000

Управо прочитах чланак [1] који говори да ће за коју деценију бити могуће аутоматски преузети знање са интернета. Неколико реченица ниже кажу да "нећемо морати ништа да памтимо".

Када такве вијести провучем кроз филтере Хакслијевог Врлог новог свијета, Матрикса, сјећања на концентрационе логоре НДХ или Њемачке, те на милионске жртве НАТО бомбардовања диљем свијета, не могу а да поново не потврдим дистопијски поглед на свијет.

У овом чланку се помиње Е. Масков (оснивач Тесле) пројекат Неуралинк [2] који се изгледа бави како кажу "бежичним повезивањем мозга и компјутера". Нисам сигуран јел то само "Sales Pitch" овог тзв. иноватора или је стварно направљен помак у том смијеру, али треба критички промишљати на ту тему.

У другом везаном чланку [2] су објавили интервју са човјеком кога називају футуристом Ray Kurzweil-ом. Он тобоже сагледава лоше стране технолошког напретка и упоређује их са добрим. Неке добре стране су, по њему, продужени животни вијек и успјешна борба против болести, а лоше стране су ризик од злоупотребе од стране терориста. Често чујемо такав наратив из Пентагона и других центара.

Ја бих га питао шта је са милионским жртвама 1. и 2. св. рата чија је бројност условљења технолошким напретком? Шта је са милионским жртвама НАТО бомбардовања укључујући непосредне жртве зрачења од бомбардовања са осиромашеним уранијуом? Шта је са жртвама y рудницима и вјештачки одржаваним ратовима диљем свијета од профита из тих рудника [3] ? На крају крајева, шта је са еколошким катастрофама које су условљење "развојем" и потребама за ресурсима за технолошке иновације?

Како било да било, није проблем у технологији већ у злоупотреби исте, али не тзв. терориста него од стране влада. Да би ово сагледали на емпиријским основама потребно је да укључимо памћење, што њима није интерес као што смо видјели у првом пасусу овог текста. Ако га пак укључимо у минималној мјери, присјетићемо се да су најбројнија злодјела која су се дешавала у историји покретана управо од стране тоталитарних власти, а не неке групице терориста.

Узгред, оно што је занимљиво је да сви они који успостављају тоталитаризам, правдају то напретком човјечанства, лијечењу, борби против сиромаштва, тероризма, аутократије и сличним јефтиним маркетиншким фразама.

Шта можемо учинити?

Бјежање у села и борба против технологије нам неће пуно помоћи на дуге стазе. Ја видим примарно рјешење на два фронта:

културном: у смислу оплемењавања и духовног уздизања народа, а затим и
политичко-државном: у смислу ослобађања власти од лоших људи тј. криминалних група/тајкуна којима је профит ултимативно мјерило вриједности

Г.П.

[1] https://interestingengineering.com/google-brain-implants-could-make-learning-obsolete-in-20-years-says-ai-expert

[2] https://interestingengineering.com/neuralink-how-the-human-brain-will-download-directly-from-a-computer

[3] https://www.theguardian.com/sustainable-business/blog/congo-child-labour-mobile-minerals

Жарко Видовић о Парохији

noreply@blogger.com (travianer) — Sat, 17 Apr 2021 10:46:00 +0000

"Ми Срби смо имали не само могућност већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. Глобалисти сада воде велику борбу против православља, јер знају да православље гради нацију као моралну заједницу, а не као политичку. Они прате парохије и много им одговара што литургијско-парохијска заједница данас више није најважнија у Цркви, већ је то епископ. То њима личи на католицизам, и то им је прихватљиво, јер ту онда могу да спроводе своју политику. Они који стављају епископа изнад литургијске заједнице су папистички расположени.

Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од Јоаникија Мићовића Никшићког, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду.

За мене нема другог спаса осим парохије! Дигао сам руке и од друштва философа, има већ 50 година, и од универзитетске каријере. Интересује ме једино парохија и не идем одатле никуда. Никуда! То препоручујем свим православнима. Своју парохију, јер све друго је узалудно. Без тога све оде у ветар."

Прочитати цијели чланак на: https://www.standard.rs/2015/04/14/zarko-vidovic-sloboda-je-direktni-put-u-pokajanje-2/

Бити човек - Митрополит Антоније Блум

noreply@blogger.com (travianer) — Wed, 20 Jan 2021 16:16:00 +0000

"За време немачке окупације предавао сам у Руској гимназији у Паризу. Међу васпитачима је био веома суров, строг човек, који је некада био мој васпитач у летњем кампу; он је био затворен, готово ни са ким се није дружио и нико заправо ништа није знао о њему; у ствари, нисмо знали у каквој беди он сам живи. Добијали смо бедну плату, и они од нас који су могли, радили су још негде како би имали могућности да предају у Гимназији. Он није могао много шта да ради и због година и због здравља и због тога што није знао француски језик.

(Once I was like you!)

И ево следеће слике: дечаци, девојчице трче у школу, истим путем иде и овај васпитач. Крај пута седи просјак, пред њим је качкет. Пролази много народа. Неки пролазе "не примећујући" га, зато што их је срамота да га погледају и да му ништа не дају. А неки просто у овај шешир убацују новчић, а да човека уопште не погледају. Они су своје одрадили; он за њих није био човек, оне је просјак, а просјак је просто качкет.

И ево, прилази овај васпитач. Он застаде, скиде шешир и нешто рече просјаку; ништа му није дао, а просјак скочи на ноге, загрли га и они се растадоше. Кад је дошао у гимназију, деца се окупише око њега и почеше да га засипају питањима. "ко је тај човек? Да није ваш рођак? Или познаник? Зашто сте скинули шешир? Ништа му нисте дали - зашто је скочио и почео да вас љуби?" И васпитач није имао куд, морао је да одговори. И одговорио им је отприлике следеће:

"Ишао сам пешке са другог краја Париза зато што нисам имао пара за метро; ишао сам путем и издалека видио овог просјака; видео сам како су људи пролазили поред њега, видео сам како су неки бацали новчиће у његов качкет, а да га чак ни не погледају. И помислио сам да ће , ако прођем поред њега и не укажем му пажњу, можда у њему умрети последња вера у човека: не само да га нико није погледао, већ се чак нико није потрудио ни да му од свог иметка да неки динар. А новца нисам имао. Нисам имао шта да му дам. Застао сам и скинуо шешир пред њим како би осетио да смо једнаки, да у њему видим човека једнаког себи, а не просјака и објаснио сам му: "Опростите ништа не могу да вам дам, немам ништа..." И овај човек је скочио и загрлио ме."

Ја сам са овим просјаком разговарао и пре и поразговарао сам с њим после овог догађаја. И он ми је рекао да га никада нико није даривао тако богато, тако штедро као овај човек који му ништа није дао, али га је признао за човека једнаког себи, који је скинуо пред њим шешир и објаснио зашто не може да му помогне и замолио га за опроштај због тога."

Извор: Митрополит Антоније Блум, књига Данашњи човек пред Богом

Владета Јеротић о нарцизму

noreply@blogger.com (travianer) — Sat, 21 Nov 2020 17:01:00 +0000

"Човек у току свога живота, више или мање стално мисли високо о себи. Назвали ми ову чињеницу психоаналитичким изразима нарцизам, омнипотенција, "грандиозни селф", или хришћанским, гордост, није битно, јер је реч о истоветном општељудском феномену приметном већ у најранијем детињству, као природном, компензаторном резултату дубоко у себи доживљеног осећања слабости и немоћи.

Нико не спори да код сваког човека, некад за кратко, некад за дуже, искрсне свест о својој немоћи. Одлучујуће је, међутим, како човек реагује на ово природно осећање. Мада је разноврсност реаговања, практично, бескрајна, јер су и сви људи бескрајно различити (али сви бескрајни, у смислу хришћанског учења о бескрајном усавршавању човека), навешћемо неколико најтипичнијих начина одговора човека на препознавање себе "голог". Да ли због неке урођене мањкавости (телесне или душевне, или и једне и друге), или неког раног трауматског догађаја, тек, највише има људи којима је "осећање инфериорности" до те мере неподношљиво, да сваки наговештај оваквог осећања бива одстрањен из свести (потиснут) и замењен неким пркосом, агресијом, гневом. Одавно је познато у психологији, а и у свакодневном искуству људи, да човек постаје агресиван најчешће онда када је уплашен. Са порастом јачине страха у човеку, расте и јачина агресије, која може показивати различите начине манифестовања (директна и индиректна, невербална и вербална, маскирана вербална агресија итд.), при чему човек не мора бити свестан тесне повезаности страха и агресије.

Да ли због урођеног интровертованог става или наслеђеног меланхоличног или флегматичног темперамента, неки људи, такође неспремни да у свести дуже времена поднесу немоћ, повлаче се у таквим стањима од људи (изазивајући код ових чуђење), тугују неко време, јалово, у самоћи, а онда као да забораве на доживљај немоћи, враћају се у друштво и наставе да живе, као што човек не жели више да мисли на неку ноћну мору која је била и прошла.

Има, срећом, доста људи који су на свет дошли са снажнијим потенцијалима Ја-принципа, који су имали више среће у детињству са релативно усклађеним карактерима родитеља и који зрелије реагују на повремене налете слабости. Прихватајући теоријски као тачан, а из личног искуства се уверавајући у практичну вредност древног захтева мудраца: "Упознај самог себе!" – ови људи су корисно заинтересовани да сазнају порекло споменутим налетима унутарње слабости. Помно испитујући корене човекове инфериорности и компензаторног осећања супериорности, општељудске и личне, испитивачи стижу до истог одговора: човек је најслабије биће у природи, али човеков ум чини човека господарем природе!

Овај трагично доживљени расцеп између чињенице човекове слабости и смртности и потребе његове за бесмртношћу, тражи одговор од човека, (када човек стекне храброст да овако пита), какав је смисао оваквог расцепа и да ли га уопште има. И не знајући, људи су се одувек делили на три групе када су себи постављали слична питања и на њих хтели да одговоре. Док су једни негирали сваки могући смисао људском постојању, усклађујући, некад, с великом муком, лични живот са оваквим уверењем, други су признавали своју душевну и духовну неспособност да на оваква суштинска питања одговоре (агностици), док су људи из треће групе, верујући у Творца света, у хришћанству у Свету Тројицу, преко вере добијали и одговор који их је испуњавао миром, неке и великом радошћу. Тако смо стигли до одлучујућег питања, како искрени хришћански верник одговара или треба да одговори на доживљај своје немоћи?"

+ Владета Јеротић ( https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/vjerotic-isak_sirin_c.html )

Рио - Португалска краљевска читаоница

noreply@blogger.com (travianer) — Wed, 04 Nov 2020 16:13:00 +0000

Португалска краљевска читаоница из 19. века, налази се у Рију, Бразил.

Сваке године се допуни са 6.000 нових наслова и сада је укупан број књига око 400.000. Пројекат је имао циљ да омогући португалским досељеницима да одрже традицију своје земље.

(Извор: https://www.facebook.com/radioaktivni.komarac/posts/3536998909742348 )

Научне методе и људска душа

noreply@blogger.com (travianer) — Mon, 19 Oct 2020 20:14:00 +0000

"Данас наука игра огромну улогу и то је добро, ја се томе радујем, али нам изгледа да сва питања треба да се рјешавају онако како се рјешавају научна питања, и желимо да примјенимо чисто научне методе на теме на које су оне непримјењиве.

А не примјењујемо методе физике на биологију, методе хемије на историју. Зашто онда методе природних наука треба да примјенимо на област људске душе?

Некада сам се бавио науком, и то посебно физиком. Сваки физичар може да разложи музичко дјело на саставне дијелове, да их математички разврста, да их претвори у криве. То се назива "акустика", али се не зове "музика". Након што физичким интрументима анализирате музичко дјело немате никакву представу о томе да ли је оно предивно или ништавно, зато што се доживљај љепоте у музици одвија у другој равни."

( Митрополит Антоније Блум, из књиге "Данашњи човек пред Богом", библиотека Очев Дом)

Зашто Библија јесте погрешива? Или о "коперниканском обрту" у теологији.

noreply@blogger.com (travianer) — Sat, 10 Oct 2020 17:40:00 +0000

Како се утврђују грешке у Светоме писму? Која врста грешака најчешће представља највећи изазов за савременог читаоца? Зашто су грешке у Библији неминовне и шта нам то говори о нама самима?

На послетку: како "коперникански обрт" у теологији чини ЧИТАОЧЕВ ДУХ извором богонадахнутости?

Другосрбијанци воде Србију ка национал-социјализму - историјски примјер

noreply@blogger.com (travianer) — Sat, 03 Oct 2020 10:28:00 +0000

Срби се данас налазе у сличној позицији као Њемци уочи појаве национал-социјализма[1] али код нас постоје 2 елемента имуног систем који нас чувају од овог вируса.

Сличност је у постојању појединих елемената унутар Њемачке који су *континуирано* угрожавали државу и идентитет и била је потребна одбрана. Нажалост идеологија настала из те потребе је лоше артикулисана - вјероватно због слабих духовних темеља - и постала је супротност изворним потребама.

Слабост темеља код њих се оваплотила у неколико личности као на примјер: Ниче, Фројд и Хајдегер. Не поричући њихову генијалност, очигледно им је филозофско гориво заједничко: атеизам и неки вид негирања светости Цркве што је наравно европски тренд тога времена и тековина Француске Револуције.

Без етике Другог које хришћанство његује, очигледно су се изгубиле духовне вриједности богољубља и човјекољубља.
1. Богољубље нас обавезује за виши смисао нашег живота који је служење Добру.
2. Човјекољубље као вриједност која штити друге од нас самих.

Да је био јачи утицај ове етике, вјерујем да би и идеологија била другачија.

У Европи тога времена настао и је други вид тоталитарне идологије на истим атеистичким темељима - назовимо га комунизам. Али ипак стиче се дојам да је то ипак блажа и барем мало хуманија верзија истог зла. То зло је захватило Русију, Румунију и Србију, али пошто је хришанство више уткано у идентитет поменутих, тоталитаризам је добио блажи облик.

Два елемента имуног система код Срба

Кажу да је чојство изнад јунаштва, те стога ми требамо да учинимо све да се таква зла не појаве на територији утицаја српске културе. Неки мисле да је одбрана у оптуживању религије за појаву ратова, у аутошовинизму и негирају важности историје. Видјелимо смо горе на примјерима куда то води.

Заштита се заправо крије у два елемента српског идентитета :

1. Косовски Завјет, Видовдан
2. Јасеновац, Култура Сјећања

- Глупо је писати нешто што сваки Србин зна, али укратко рецимо да је Завјет садржан у ријечима Св. Кнеза Лазара “Земаљско је замалена царство, а Небеско увјек и довијека”. Дакле Косовски Завјет је ништа друго него носилац хришћанске етике Другог, богољубља и човјекољубља. Како у таквој етици може да се пројави мржња према другом?

- Народ који његује Културу Сјећања на национал-социјалистичке концентрационе логоре попут Јасеновца и Аушвица тешко да може изњедрити идеологију која је носилац тога управо тог проживљеног страдања.

Јако битна ствар код “Јасеновца” је формулисати културу сјећања на *здрав* начин утемељен на Косовском Завјету. Та култура не може да носи мржњу према другом народу, него прије свега као наду крсто-васкрсног догађаја. И друго: ношењем осјећања проживљених патњи у својој души, штитимо себе, али и друге од себе.

Дакле атеизам и култура заборава, негирања сјећања, идентитета су идеје које духовно сужавају човјека водећи га ниским краткорочним, дневно-политичким страстима и никако не могу да донесу добро.

Насупрот томе, имамо Косовски Завјет и Јасеновац као носиоце виших идеја које ће да донесу мир и виши степен културе.

Г.П.

[1] Поглавље "Историјска позадина" https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC#%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Прича о надахућу - Вечност из Сиднеја

noreply@blogger.com (travianer) — Thu, 17 Sep 2020 07:46:00 +0000

Тајанствени творац најпознатијег графита у историји Сиднеја годинама је успешно крио ко је, а када га је полиција открила, позвао се на заповест „одозго”

Иако су данас преживела само два оригинална графита која садрже једну реч: "Вечност" - за становнике Сиднеја име њиховог аутора Артура Стејса одавно је постало неодвојиви део историје града. Његову причу најновијим генерацијама преносили су старији чланови породице како не би пала у заборав. А она гласи отприлике овако:

Између 1930 и 1956. скоро свакодневно грађани су наилазили на натпис "Вечност" (Eternity) исписан жутом кредом на степеницама, железничким станицама, зидовима и тротоарима, не знајући чијих је руку дело нити која му је сврха.

Никоме није било јасно ко се ноћу шуњао и остављао увјек исту поруку која би осванула следећег јутра, али што се мање знало о тајанственом уметнику, радозналост је више расла. Власти су извесно време покушавали да му уђу у траг, но како су пролазили дани, а потом и месеци безуспешног "лова" , коначно су одустали. До тада је "Вечност" постала уобичајена појава на улицама Сиднеја. Пролазници су вешто обилазили графит како га не би оштетили, као и градска чистоћа која из поштовања није желела да обрише китњасти рукопис.

Крив сам...

Тајна је наставила да живи све то 1956. када је уметник ухваћен на делу. Једног јунског јутра, после проповеди у Баптистичкој цркви у Улици Бартон, велечасни Лајл М. Томпсон приметио је како чистач који је радио у цркви вади из џепа креду и исписује познату реч на стази. Пришао му је и упитао га: "Да ли сте ви господин Вечност?" Збуњени човек није ни покушао да се брани и само је одговорио: "Ваша светости, крив сам...".

Када је мистерија стара 2 и по деценије разрешена, сви су желели да сазнају нешто више о човеку о коме су до тада само кружиле бројне маштовите претпоставке. Убзро се испоставило да је Артур Малколм Стејс обичан човек намучен сиромаштвом и порочним животом.

Одрастао је са родитељима који су одувек били склони чашици, па углавном нису водили рачуна о њему. Често је био приморан да краде хлеб и млеко да би преживео. Кратко је радио у руднику, али како је у младићким данима открио да дели исту страст према пићу као мајка и отац, почео је више времена да проводи иза решетака због недоличног понашања у јавности. Током Првог светског рата био је у војсци, али је отпуштен због честих болести плућа.

Право "позив", онај захваљујући којем је ушао у историју, открио је тридесетих година прошлог века. Речи које је баптистички проповедник, ивесни Џон Ридли, упутио верницима оставиле су на њега неизбрисив траг: "Вечност, вечност, волео бих да ову реч могу да викнем свакоме на улицама Сиднеја. Морате да је упознате! Где ћете провести своју вечност?"

Према једној верзији приче, Стејс је тог тренутка, у цркви, извадио касније чувену жуту креду и на поду написао свој први графит.

Сиромашни радник био је по свој прилици готово неписмен. Једва је на документима умео да се потпише. Али када је Вечност почела да му одзвања у глави, заплакао је и рука је сама почела да клизи како би, без напора, исписала реч. Градске власти није нарочито задивила испосвест о томе како је постао искрени верник са новим "задатком", па су скренуле пажњу полицији да поведе рачуна о њему. Нарушавање изгледа улица није било дозвољено ни највећим хришћанима.

Парче картона у музеју

Ипак, никакве забране нису успеле да зауставе препорођеног човека. И следећих 35 година Артур је свако јутро, око 5 часова, остављао уснулу госпођу Перл Стејс у дому у предграђу и одлазио на улице Сиднеја да би наставио да шири божанску поруку. Верује се да је за три и по деценије готово 500.000 пута написао "Вечност" у свим деловима града. Бар 25 пута га је полиција заустављала у пола посла и сваки пут се правдао како има "дозволу више силе" за оно што му земаљски закони нису одобравали.

Када му је умрла супруга 1961. године, преселио се у дом за старе где је остао до смрти. До тада је већ ушао у легенду. Фотограф Тревор Дале добио је 1963. јединствену прилику да слика Стејса баш у тренутку када је писао славну реч. Успео је да га фотографише 4 пута, након чега га је замолио да га сачека да купи нови филм. Док се вратио, стидљиви уметник је нестао...

Његов графит временом је прерастао у један од симбола Сиднеја. Многим уличним уметницима "Вечност" је постала обавезан мотив на делима која су стварали у наредним деценијама. Иста реч засветлела је на Сиднејском лучком мосту на прослави нове 2000. године. Неколико месеци касније појавила се на свечаности отварања летњих Олимпијских игара.

"Вечност" написана Стејсовом руком на парчету картона данас се чува у Националном музеју Аустралије у Канбери. У музеју је и галерија "Вечност" надахнута његовом животном причом. Други примерак, сачуван на месту где је и настао, налази се с унутрашње стране звона скинутог током Другог светског рата с куле са сатом која је део зграде Поштанске службе у Сиднеју. Радници су открили натпис 1964. године када је почела обнова и када је звоно враћено у кулу. И даље остаје загонетка како је Артур Стејс успео да уђе у складиште које је држано под кључем.

(Политикин Забавник, број 3565, 5.6.2020. )

(Извор: Политикин Забавник , бр. 3565, јун 2020)

Бог без Цркве и догми?

noreply@blogger.com (travianer) — Tue, 11 Aug 2020 20:15:00 +0000

"Вјера је лична ствар, не треба ми ауторитет/црква да ми говори како да вјерујем",

"Вјерујем у Бога, али не вјерујем у (наметнуте?) догме",
"Вјерујем да има нешто, али не идем у цркву"...

Подјелићу моје личне и лаичке погледе на ову тему. Наравно само површне јер је тема вишеслојна. За озбиљније проучавање препоручујем удубљивање у тему и истраживање, читање литературе и слушање озбиљних теолога.

Зашто догме?

Догме су ако се не варам настале постепено из потребе да се заштите суштински битне поруке које нам је Христос упућивао, а које су дјелом записане од стране четворице апостола-јеванђелиста, а дјелом преношене Предањем и утврђене као догме на саборима (саборно дакле - никако од стране сујете 1 или 2 човјека). Ако су икоме потребне догме то смо ми Срби који живимо у потпуно другачијем културном окружењу него што су били тадашњи Јевреји. Да не помињемо колико се менталитет и схватање свијета и окружења промјенио у последњих 2000 година. ..

Ево један детаљ:

из историјске науке је познато да је за тумачење историјске грађе потребно познавање историјског контекста, духа времена и културе у коме је грађа настала. Па можемо замислити колико је опипљива, иначе врло динамича и никад довршена тема односа Бога и човјека.

Други детаљ:

за разлику од људских наука, божја порука се не може појмити (само) разумом нити се може преносити искључиво писаним трагом без предања, без заједнице (заједница = грч. еклисија = црква), а нарочито без мање или више духовне будности која се постиже одређеним начином живота. Не може се просто написати Устав на 50-100-1000 страна и само тога се држати (има таквих секти иначе). Ту Православље има по мени сјајан баланс између Писма, предања и живота.

Може се поставити питање - шта би било кад би то мање "ригидније" било, без догми и са мање форме?

Ето имамо примјер и таквих заједница - Протестанти. Код њих је то наводно доста флексибилније, имају мање форме и све је као слободније. Наводно.

Али ја бих рекао да то прави озбиљне проблеме у разумијевању поруке Христове. На примјер пуританизам (нисам сигуран јел присутан још код протестаната) је врло опасно учење које умјесто смиреноумља може да доведе до гордости. Наравно није вријеме за тумачење па ћу само поједностављено рећи да је гордост коријен свих гријехова. Чак и многи Срби гледају на СПЦ као неку пуританску заједницу тј. намећу да таква мора бити. Топла препорука да се испита шта је пуританско учење и како Православље гледа на њега.

Нећу ићи даље у крајности, али ћу још поменути секте које захтјевају од чланова да се одрекну имања и препишу га неком гуруу и захтјевају да (буквално!) читав живот посвете проповједању њиховог (секташког) учења. Разни лоши људи праве бизнис од тога и неки други поремећени задовољавају своје болесне потребе. Занимљиво је то што они заиста имају цитате из Библије који оправдавају њихова учења! Цитати су углавном заиста тако некако написани, али ту се враћамо на горе поменуте захтјеве за тумачење.

Има ту доста ствари битних за дискусију, али и превише је за сад.

Кад се све горе написано узме у обзир, ја заиста не видим други начин да се заштити и пренесе изворна порука него што то Православна Црква чини. Један од метода су управо догме.

Зашто Црква?

Мали увод...

Поред горе поменутих (флексибилних) Протестаната, њихов антипод(супротност) би могли бити Римокатолици. Код њих је доста тога централизовано и формализовано.

Централизовано је кроз функцију Папе (што није ни слично православном Патријарху !).

А формализовано је кроз неке "уредбе" за свакакве ситнице... To је проблематично јер по мом схватању Бог није послао све поруке које је хтио. Нико нормалан неће рећи да познаје Бога и да може тачно и сигурно рећи у свакој (!) ситуацији шта неко треба да ради. То је опет нека врста јереси, неки гуруизам или шта већ и то није истинско Хришћанство.

Мислим да је једино могуће да нам се Бог врло постепено открива, а они који желе (Црква?) се непрестано преиспитују, истражују писма (по ријечима ап. Павла) , моле се за отварање духовног вида не би ли се бар милиметар проближили Богу. Живот је динамика, вјечито кретање... што би рекли философи "perpetuum mobile". Ја то сликовито замишљам као огромне Puzzle - читав живот, читав вјек склапамо и расклапамо (sic!) коцкице и тек постепено можемо да препознамо - само дјелове - једне огромне необухватне цјелине - Бога!

Дакле... зашто Црква?

Наравно да је централизација и ригидно управљање људским животима врло опасно. Али опасно је такође и пуштање на вољу појединцима да тумаче поруке Христове. Сви ми се често водимо сујетом, страстима, похотама (и православни су свјесни тога, мање или више...). Такође наше познавање обимног (!) Писма је ограничено, нарочито некоме ко је у браку, има посао и бриге око породице или било чега другог. Просто немогуће је да сви истражују и тумаче...

Још једна занимљив изазов у вези тога:

неки наши теолози који познају Грчки - са којег је иначе Библија преведена на српски и многе друге језике - кажу да су неки дјелови превода лоше урађени. Да потребно је дубље познавање значења ријечи, а ко је упућен зна колико су ријечи у старим језицима имали дубље и шире значење. Просто није довољно знати српски да се тумачи Библија! Ко од нас зна старосрпски, а камоли старо-грчки?! Ко зна историјски контекст у ком је писана Библија, а писана је током пар хиљада година?

Дакле, како другачије осигурати неки вид ауторитативног тумачења и преношења порука ако не заједницом каква је Православна Црква у цјелини?

Како заштити те поруке ако не управо догмама (постепено!) уведеним од стране овакве заједнице?

СПЦ, Владике и скупи аутомобили

noreply@blogger.com (travianer) — Mon, 27 Jul 2020 11:27:00 +0000

(Мој коментар на писанија злонамјерних медија и коментара народа... Наслов гласи овако отприлике: "Vladika Jefrem pred Vučića došao u audiju od 150.000 KM")

Ауто поред којег је владика Јефрем фотографисан није његов већ власника једног бањалучког предузећа коме многи од нас својевољно дају (брдо) лове.

Објективно говорећи ово је клевета и јако честа, а ружна медијска појава код нас.

Поставља се питање коме је интерес да ово константно чини? Није први пут да се фотографише клир СПЦ поред туђих возила...

Уопште, која је потреба невјерујућих људи да се баве унутрашњим стварима СПЦ? То је проблем који се рјешава између вјерника и клира. Или можда неки мисле да су вјерници "идиоти" па да их треба просвијетлити?!

Проблема је увјек било током ових ***неколико миленијума*** постојања Цркве... и биће их. Велико искушење и борба Цркве (црква = еклисија = заједница) је одувјек било да се заштити од духа овога свијета, а данас је то луксуз као дио егоизма. А одакле то у Цркви? Па управо из нецрквених философија; Имајмо то на уму.

Сви у овом контексту памте Патријарха Павла и његовог живота управо по учењу Свете Цркве. Његова личност је остварена управо у СПЦ. Битно је да се то има на уму. А много је таквих у СПЦ и сви они се боре за бољу Цркву, али не методама клевете и монтирања фотографија. Јер они су добронамјерни, одмјерени и стрпљиви за разлику од "других".

Ти други су управо пост-брозовски медији који фурају мулти-култи приче, демократију и слободу. Наравно за све осим Србе који су ратни злочинци и СПЦ у којој су (сви?) лопови и затуцани. Но то је већ стара тема...

Занимљиво за запажање је и то што се - истовремено са нападима на СПЦ - кроз разне "психотерапеутске" чланке представљају будистичка медитација и јога као нешто здраво и добро, као нешто "душе"корисно.

А и на западу се води иста свеопшта кампања анти-црквене хистерије против Римокатоличке Цркве. Истовремено тамо је популарно доводити у емисије неке будистичке монахе са сумњивим идејама које иду уз длаку управо духу овога свијета и који подражавају управо егоизам као највећу рак рану људске цивилизације.

Дакле у данашњем свијету хиперинформација, битно је информацијама приступати критички и не вјеровати свему што прочитамо. Чак је и Доналд Трамп популаризовао термин "фејк њуз", а то није случајно. Не занима ме он нити тај дио Америке, али је занимљиво да се размисли о чему он то прича. Није то само напад на медијске противнике, већ ту као и увјек код политичара има популизма. Америчи народ је изгледа схватио функционисање медија, њихове манипулације, петљања и преваре.

И ми можда треба да размислимо о улози медија у креирању друштва.

Дакле:

- Егоизам као главна храна духа овога свијета је највећи непријатељ и Цркве и друштва, не (малобројни) клир заражен управо тим духом.

- Борити се против тога здравим алтруистичким методама.

- Критички приступати информацијама и смањити читање "фејк њуз" портала.

Александар Шмеман - о демократији у/и Цркви

noreply@blogger.com (travianer) — Sun, 28 Jun 2020 19:21:00 +0000

Цитат из књиге "Дневник о. Шмемана":

О демократији у/и Цркви

У Цркви, права, изједначавања и борбе су непримјењиве јер Црква не познаје други закон осим закона љубави; или тачније само љубав. Ако се љубав негира или ако слаби, ако се човјек удаљи од љубави, то је гордост (похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења - 1 Јован 2,16). Љубав, као живот у Богу - у таквом животу нема гордости. Отац је увјек Отац, али Он даје све Сину. Син не тражи право да буде Отац и вјечно остаје Син, а Свети Дух је сам Живот, сама Слобода (Дух дише гдје хоће - Јован 3,8), сама Љубав Оца према Сину и Сина према Оцу, божански дар себе и послушности. Бог даје ту љубав, Бог чини човјека дијелом те љубави, а та заједница је Црква. Зато у Цркви нема права, нити било чега везаног за та права; нема приче о "једнакости". Нема изједначавања, па према томе нема ни поређења - што је основни извор гордости. Позив на савршенство упућен свима је позив да човјек пронађе себе, али не упоређивањем и самоанализом (у чему је мој потенцијал?), већ у Богу. Отуда и парадокс: човјек себе може пронаћи само губећи себе, а то значи поистовјећивање себе у потпуности са Божијим позивом, створеним за препознавање себе - не у себи, већ у Богу.

Не познајем те...

noreply@blogger.com (travianer) — Mon, 15 Jun 2020 20:53:00 +0000

Прозирем крај
Суморног и дугог пута;

Пред вратима сам...
Вапијем за одмором;

Куцам...
Невиђена жеђ;

Да ми је само кап,
кап Воде Живе;

Стрепим...
од најболнијих ријечи...

О Господе...
види ране моје,
бол и уздисање...

Препознај ме непрепознатљивог...
Не изговори ми...

"Заиста вам кажем, не познајем вас".

Божанствена хармонија

noreply@blogger.com (travianer) — Sat, 13 Jun 2020 19:41:00 +0000

Гитара; скуп жица
тачно одређене дебљине;

Умјетник подешава сваку
тражећи одређену напетост;

Креће свирка Умјетника;
благи додир хармоније;

Струне додирује и отпушта
у зависности какав звук жели.

Свака бива додирнута
редослиједом тачним;

Свака у тачно вријеме
тачан звук пусти;

Жица кад се раштима,
подешена бива поново;

О Велики Умјетниче
додируј нас благо;

Помози нам да дајемо
звук тачан у часу правом

Дај нам да свирамо
хармонију божанствену;

Кад се опустимо,
затегни нас, струне танане;

Али не затежи превише;
само то те молимо.

АЛЕКСАНДАР АНДРЕJЕВИЧ ИВАНОВ - сликар једне слике

noreply@blogger.com (travianer) — Fri, 12 Jun 2020 06:07:00 +0000

АЛЕКСАНДАР АНДРЕJЕВИЧ ИВАНОВ - сликар једне слике!

Двадесет година!

Двадесет година - од 1837 до 1857 - велики руски сликар деветнаестог века Александар Иванов, сликао је ЈЕДНУ слику. И мада му ово није прво и једино дело, по њему га историја уметности највише памти...

ЈАВЉАЊЕ ХРИСТА НАРОДУ је и по димензијама грандиозно платно - 7,5 са 5,4 метра! Уз њега, Иванов је направио, за тих 20 година, и велики број скица, детаља, анализа, довољних за целу једну изложбу!

Кажу да ниједан сликар, ни пре ни после њега, није уложио толики труд да изучи Јеванђеље, али и друге књиге, иконе и фреске да би што верније представио пејзаж, детаље и атмосферу те једне сцене у којој се "ОН, У НЕБЕСКОМ МИРУ И БОЖАНСКОЈ УСАМЉЕНОСТИ, НЕЧУЈНИМ А СИГУРНИМ КОРАКОМ ПРИБЛИЖАВА ЉУДИМА", како је сиже ове слике описао Николај Гогољ...

Свако лице на овој чудо-слици је рађено са дубоком психолошком анализом. Иванов је користио лица живих људи, изучавао их и бирао према визији која га је водила. Тако је и сам Гогољ, велики пријатељ сликара, позајмио свој физички изглед једном од ликова са слике...

Иванов је своју слику, своје животно дело, први пут показао 1858. године у Санкт Петербургу. Била је изложена најпре у Зимском дворцу а затим у Академији уметности. Одмах је откупио император Александар II, кажу за (у то време) баснословну суму. Код публике је слика изазвала велико одушевљење док је већина тадашњих академика и сликара дочекала "на нож", вероватно због зависти, подупрте чињеницом да је одушевила самог Цара...

То је био огроман удар на Иванова... Критика његове слике није била једна "уметничка критика", јер то за њега није била само "још једна слика"... Не, за њега је она била смисао живота...

Умро је исте године.

"Јављање Христа народу" се данас може видети у Третјаковској галерији, у Москви... Када пред њом једног дана будете стајали, помислите и на живот овог великог уметника... Јер његов живот је уткан у ово платно на начин какав скоро да не постоји у историји сликарства...

Преузето са Фејсбук профила:

Vladan Jevtic

Александар Шмеман - Хришћанство, слобода, култура и креативност

noreply@blogger.com (travianer) — Thu, 11 Jun 2020 20:13:00 +0000

Јединственост Хришћанства је "иманентни карактер трансцедента" и "трансцедентни карактер иманентног". Христос није неко ко је за политичку слбоду, за културу, за креативност. Он је трансцеденталан свему томе, и то изнутра, чиме отвара пут слободи, култури и креативности - ка трансцедентном.

Револуција

noreply@blogger.com (travianer) — Sun, 17 May 2020 19:15:00 +0000

Не револуције;
Нити конзерватизам;

Треба нам преображај;
Доброта, великодушност, несебичност...

Последњи испосник - кратки филм

noreply@blogger.com (travianer) — Thu, 14 May 2020 18:47:00 +0000

Ово је православни филм о Оцу Лазарусу из скита Св.Антонија Великог у Египту. Припада Коптској Православној Цркви из Египта. Пореклом је Аустралијанац који је прихватио Православље и постао Монах Пустињак у пећини Египатске пустиње.

Бог се не упознаје правилима

noreply@blogger.com (travianer) — Wed, 22 May 2019 15:07:00 +0000

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве.

Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакaв напредак у односу са Богом.

Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у Рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у Рај. Отићи ћу у Рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу?

Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао:

- Старче, бојиш се да ћеш умрети?
- Не, не бојим се.
- А шта ако одеш у пакао?
- Нисам глуп да одем у пакао!

Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се остварује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања.

Митрополит Атанасије Лемески

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=2524387124246824&set=a.101967403155487&type=3

Василије Термос - Самоусавршавање и духовни развој перспективе богословља и психотерапије

noreply@blogger.com (travianer) — Wed, 10 Apr 2019 14:01:00 +0000

Потребу за духовним развојем и осмишљавањем живота многи налазе у оквирима психолошког рада на себи, док други нагињу различитим религијским идејама.

Да ли су ова два приступа међусобно искључива или се, напротив, допуњују? Какве су сличности између психотерапије и религијског пута ка духовном остварењу? На који начин савремени свет, почев од најранијег доба, формирапсиху човека? Каква је улога религије у том формирању?

На ова и многа друга питања покушаћемо да дамо одговоре кроз разговор са уваженим гостом, теологом и дечијим психијатром г. Василијем Теpмосом.