Z I V O T

AL DINO I SAD ME PO TEBI POZNAJU

noreply@blogger.com (tasana065) — Tue, 29 May 2012 21:26:00 +0000

Potrazi me u predgradju...Meri Cetinic.wmv

noreply@blogger.com (tasana065) — Tue, 22 May 2012 16:48:00 +0000

noreply@blogger.com (tasana065) — Mon, 14 May 2012 20:26:00 +0000

BAS BAS JA

To sam ja bas,bas,na zalost nekih...finih

Bas volim kafanu i narodnjake

I to je potpuna istina. Ali, krenimo redom.

Ne pada mi na pamet da se bilo kome iz bilo kojih razloga pravdam. Ovo je NAS licni forum, lični stavovi, a internet je slobodna zemlja. Ali želim da se razumemo u potpunosti i iz svih uglova. Tako će i neka objašnjenja biti data.

Prvo, da pojasnim pojam kafane u mom književnom jeziku: kafana, to je ono mesto koje ima karirane stolnjake, limene pepeljare (izlupane, dakako) i tamburaše s dušom, a nema ventilaciju, signal za mobilni i dve iste čaše.

Oduvek sam prezirala pitanje – koju muziku slušaš?! jer nikada nisam umela da odgovorim na njega. Slušam sve zvuči kao da ga je izgovorio zbunjeni tinejdžer, kojem je izuzetno stalo da se dopadne svima, pa čeka da druga strana kaže svoj odgovor, kako bi mu se prilagodio. Pa ipak, u mom slučaju, to je jedini ispravan odgovor. Ja zaista mogu da slušam sve. Čak i ono što kod kuće možda ne bih, u društvu ni ne primetim. Recimo, rap / hip-hop.

Imam periode (ničim izazvane) kada koji soj muzike slušam kod kuće, ali odrasla sam slusajući Tinu Tarner, Nirvanu, Toma, Janis i Hendrix-a istovremeno Halida Cuneta,Lepu,Silvanu,Hanku. Nema smisla? Ni meni da neko može da sluša samo i isključivo jednu vrstu muzike. Znate, jedna od odlika autizma je neprihvatanje bilo čega drugačijeg od onog za šta je stečena navika konzumacije.

Umem da budem izuzetno teška na parama. Ne bacam na gluposti, ne kupujem bespotrebne stvari, ne gomilam hranu. Ali. Ne vodite me u kafanu kad imam više od 500 din u novčaniku. A to ne zbog rakije.

Poslednji dinar petog u mesecu davala sam i dala bih (ka)da čujem Makedonsko devojče, Ako umram il’ zaginam, Kad ja pođoh na Benbašu. Ne umem da na pravi način objasnim kakav je to osećaj koji se stvori u meni. To su, pretpostavljam, oni fetiši koje svi imamo, samo ih neki kriju bolje od nas drugih.

Ne volim da idem na fensi klubove sa narodnjacima. Ama, nije to – to, lepi moji. Nije meni do okruženja, skockanih zgodnih frajera, skupih pića i napucanih riba. Ja, bre, volim da se izujem i popnem na sto! Da zagrlim svirca, pevam iz sveg glasa, ne brinem o frizuri i šminki. Idem tamo gde se osećam kao u svojoj dnevnoj sobi. Sa ljudima koji to razumeju, i koji su, ako ne isti kao ja, onda dobrano slični tome.

Ima među nama koji slušamo narodnjake i onih civilizovanih. Neću vam nabrajati šta čitam, koliko često idem u pozorište i koje televizijske kanale gledam. Ako vam stil pisanja ovog posta nije dovoljan pokazatelj nivoa mog uma, ne vredi da dodajem bilo šta na tu temu. Nećemo se razumeti ionako.

Umem ja odlično da se provedem na koncertima, Exit-u, house žurkama, vikendicama, pivnicama, ispred Cepelina. I razumem svakog kome je bilo koji od tih vidova žurkanja najbolji na svetu. Ali mojoj duši raspevanoj ništa ne može biti merljivo sa osećajem bivstvovanja u kafani, uz tamburaše,trubace,harmoniku. Uz dobro vino i još bolje prijatelje.

...jedno veče u kafani...

Pokušavam da se setim kada sam prvi put bila u kafani, ne ide mi. Nešto bih rekla da je bila srednja škola, IV razred. Nije to ni bitno toliko. Ono što jeste bitno je da sam najlepše izlaske zapamtila upravo iz kafane: kada smo posli na Exit, a zavrsili sa tamburašima, pa tvrđavu nismo ni videli, a kamo li Exit; kada smo otišli u Ciganske zore; pa sam sa najdražim ljudima na svetu bila na Salašu 137; kada sam zaklete tviteraše i internet-zavisnike nagovorila da siđu u kafanu-podrum bez signala za mobilni, a kamo li wi-fi…

Ko ne ume čašu da razbije uz najskuplju pesmu, a samo iz osećaja da tako treba, rakiju da iskapi i kad je najlošija – jer pesma peče više nego fermentacija šećera – nije boem, već puki alkoholičar.

E, u tome se razlikujemo Vi i ja gospodjo sa druge strane sveta,gde su i medvedi zaboravili kad im je vreme da pajke

Mislite o tome.

U kafani. Može i za mojim stolom. Samo izvolite Vi sto se folirate,kada me vidite bosu i na stolu,sa rukama u vis,neka mene tamo a Vi hajte...odakle ste prijehali...

ČEKAM TE

noreply@blogger.com (tasana065) — Thu, 26 Apr 2012 17:08:00 +0000

Čekam te.

Tamo na mestu koje mnogi u žurbi nemaju vremena da vide, pa ni ne svrate.

Tamo, gde oni koji uspore i vide- zastanu… pristižući sa najrazličitijih putovanja, malih i velikih, tražeći predah…

Izmedju dve neispričane priče plavim sumrakom pisane …

Na onom polju, gde nastaju sonate zlatnih maslačaka pod dirigentskom palicom starog hrasta…. Gde duga pritajeno i strpljivo sanja nove melodije koje samo ona može da čuje pre nego što napravi novi skok galaktičkom gipkošću i premosti nepremostive distance, tek tako … I to sve izmedju dva otkucaja srca.

Čekam, dok putujem…

Sanjam, dok ludujem…

U ljubičastoj magli D-mola posustanem….

Mesec mi namigne i šapne zvezdom da odustanem…

Ali, ipak ne stajem .

Možda i prodjem tvojom ulicom čekajući.

Možda mi dodirneš obraz sanjajući…

A, možda te nikada ni ne sretnem lutajući.

Znaš da znam da osluškuješ moje korake u ritmu vetra …

Znam da znaš da moraš da kreneš od onog mesta gde duga sanja svoja nova putovanja …

Čekam te. Na početku ….

DAO SI MI

noreply@blogger.com (tasana065) — Thu, 26 Apr 2012 16:48:00 +0000

Ne više od jedne nacrtane ruže,
ne više od jednog poljupca za buđenje,
ništa naročito, zar ne
ni da mi mesec skineš,
ni da me zlatom kitiš,
ni rajske predele kupiš
pune krokodila
lavova, slonova
jaguara ili zmija
zebri i tarzana
za mene
ti si
moja Kenija,
moji Himalaji,
nisu potrebni ni dijamanti
zapravo treba zaustaviti vreme
da budeš moja piramida
ni kamenje koje laže
tragače za zlatom koje mami u visine
ništa naročito
vidiš ovako
samo mi daruj
malo plavetnila, malo rumenila
nekoliko listića nane
za čaj..

MOZDA NEKAD

noreply@blogger.com (tasana065) — Thu, 26 Apr 2012 16:32:00 +0000

Možda nekad..
il nikad...
shvatiš... dohvatiš, dotakneš,
NE-shvatljivo, NE-dohvatljivo, NE-dotaknuto..

Možda nekad..
ili nikad...
osetiš... okusiš, pomirišeš,
NE-osetljivo, BEZ-ukusno, BEZ-mirisno..

Možda nekad..
ili nikad..
zamotaš se u tugu... bol, sreću, snagu,
NE-tužnog, NE-bolnog, NE-sretnog, slabog...

Možda nekad..
ili nikad..
vineš se u nebo,
uviješ se oblacima,
plešeš s suncem,
igraš "voli, ne voli" kidajuć zvezdu po zvezdu,
gledajući mesec videvši NE-vidljivo..

Možda nekad...
ili nikad..
suzama okupaš dušu,
osmehom pročešljaš sve oko sebe,
rukama braniš i kidaš neuhvatljivo,
nogama gaziš i udaraš sveto...

Možda nekad..
ili nikad..
shvatiš razliku između žene koja voli i žene koja je zaljubljena...
shvatiš njenu sreću u njenoj tuzi,
shvatiš bitku koju vodi sama sa sobom između smeti i NE-smeti,
između hoću i hoću,
biti ili NE-biti, a svaka će biti..

Shvatiš koje je stvari, reči i neprimetni pokreti, pogledi (muškom rodu beznačajni) vređaju, guše... kidaju, raskidaju, bol u nju trpaju...

Možda shvatiš koliko je njena ljubav sveta, čvrsta, popustljiva, nežna, iskrena, koliko joj život čini sretnim, a koliko joj ta sreća tuge stvara, koliko je jaka, a koliko slaba...

Možda shvatiš šta znači "Kad žena zavoli", koliko se osećaja isprepliće i kako joj se život okreće, možda shvatiš Dučićevu istinu nad istinama "Žena dobro zna da je slaba samo kad voli".

Ivana Jordan - Lazarica

noreply@blogger.com (tasana065) — Sun, 22 Apr 2012 19:30:00 +0000

Uskrsnje Jutro

noreply@blogger.com (tasana065) — Sun, 15 Apr 2012 00:33:00 +0000

SRECAN USKRS

Djogani - Znam Ja

noreply@blogger.com (tasana065) — Mon, 02 Apr 2012 22:05:00 +0000

Prljavi Ples

noreply@blogger.com (tasana065) — Sat, 31 Mar 2012 16:15:00 +0000

ReefrooM central tank

noreply@blogger.com (tasana065) — Sun, 19 Feb 2012 22:46:00 +0000

ZA MOG SINA

noreply@blogger.com (tasana065) — Sun, 29 Jan 2012 20:10:00 +0000

Dragi moj sine,
- Sada još nisam ostarila, ali kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom
i pokušaj me razumeti.....
- Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv....
- Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila....
- I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me....
- Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san.....
- Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu.....
- Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me
gledati s' podsmehom na licu......
- Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.....
- Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati.....
- Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati.....
- Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne......
- Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake......
- I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života......
- Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu.....
- Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću.
Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.
Voli te
........tvoja mama .........

NAPOKON VOZIM AUTO

noreply@blogger.com (tasana065) — Fri, 27 Jan 2012 18:55:00 +0000

NAPOKON VOZIM AUTO

20. FEBRUAR - BRAVO ZA MENE, DOBILA SAM VOZAČKU DOZVOLU! Napokon mogu da vozim svoj auto, a da mi instruktor stalno ne ponavlja: 'Pazi! Pogrešan smer. Pazi, pesak!'... ili nešto slično. Uopšte ne razumem kako sam ga podnosila dve godine, kakvo zanovetalo!

23. FEBRUAR - Autoškola je priredila zabavu, jer sam položila vozački. Instruktori su bili stvarno ganuti. Jedan je čak rekao da će dati prilog crkvi, za mene. Čini mi se da je jedan od njih imao suze u očima, a jedan je rekao da će se radi mene od sreće napiti. Jako ljubazni ljudi, ali nekako mi se čini da moja vozačka nije toliko bitna za tolika preterivanja.

28. FEBRUAR - Kupila sam svoj crveni automobil! Nažalost, morala sam da ga ostavim u servisu da mi zamene zadnji blatobran, jer sam ubacila u 'rikverc' umesto u prvu. Nemam prakse... tek nedelju dana vozim.

02. MART - I konačno, moj auto je tu! Bila sam tako zadovoljna da sam odlučila da se još malo provozam. Verovatno su i drugi imali istu ideju, jer je iza mene odjednom bilo puno automobila. Trubili su kao ludi.... verovatno je to bila svadbena kolona, pa sam im se i ja pridružila i smanjila brzinu sa 15 na 10 km na sat. Verovatno im se to svidelo, jer su počeli jos jače da trube...

05. MART - Moje komšije su baš super. Napisali su veliki natpis 'PAZI, KOMŠINICA VOZI!!' i dali su mi najveće parking mesto, a deci su zabranili da se igraju dok ja ne parkiram. Pretpostavljam, samo zato kako mi ne bi smetali. Kako su to dobri ljudi...!!

10. MART - Drugi vozači oko mene stalno trube, mašu mi i pokazuju nekakve znakove. Mislim da je to vrlo ljubazno, ali je opasno. Neki tip mi je nešto govorio, ali ga nisam razumela, jer nisam našla dugme za otvaranje prozora i umalo sam pogodila pešaka. Dobro je da sam vozila svojom standardnom brzinom... 15 na sat.

12. MART - Malo su čudni ti vozači. Ne samo da stalno mašu, nego stalno i viču. Nikako da saznam šta hoće, jer još uvek nisam našla dugme za otvaranje prozora... Možda žele da mi daju nekakve korisne informacije? Mislim da je tako, jer sam čula jednog kada je rekao: 'Idi kući, idi!'. Neverovatno! Kako je znao da upravo vozim kući!? Kad nađem dugme za otvaranje prozora, biće mi malo jasnije šta to pokušavaju da mi kažu....

19. MART - Noću je grad vrlo slabo osvetljen. Danas sam prvi put izašla napolje noću, pa sam morala stalno da držim upaljena duga svetla, kako bih uopšte nešto videla. Izgleda da su se i ostali vozači, koji su vozili u susret, slagali sa mnom, jer su i oni odmah palili duga svetla. Jedino sto ne razumem, zasto su i trubili!? Možda da prestraše i poteraju pse ili mačke s puta? Kakvi čudaci!!!

26. MART - Danas sam imala manju saobraćajnu nesreću. Ušla sam na kružni tok, a kako je bilo puno automobila (nisam sklona preterivanju, ali bilo ih je najmanje četiri), nikako nisam mogla da izađem. Kružila sam i kružila, tražila mogućnost za izlazak. Od kruženja mi se tako zavrtelo u glavi da sam udarila u spomenik na sredini kružnog toka. Stvarno bi trebalo da ograniče vožnju u kružnom toku na samo jedan automobil!

noreply@blogger.com (tasana065) — Wed, 25 Jan 2012 23:54:00 +0000

Branislav Lečić - Mislim da ne znaš ( Duo Moderato)

noreply@blogger.com (tasana065) — Wed, 25 Jan 2012 22:24:00 +0000

noreply@blogger.com (tasana065) — Tue, 24 Jan 2012 21:28:00 +0000

Izgubila sam mnoge borbe.... Nije mi zao...I porazi su deo zivota....Svaku pobedu znala sam da proslavim, svaki poraz suzama da ispratim.... Tako to obicno ide... Kada sve stavim na papir nisam ja nista sretnija i nista pametnija nego sto sam juce bila... Samo sam otupela... Na udarce, na uvrede... Sve lakse podnosim, sve brze prebrodim... Zivot me mucio, zivot me naucio... A ja i dalje kroz zivot idem sa osmehom.... Da nerviram neprijatelje i usrecim prijatelje

Roland W. - Monja

noreply@blogger.com (tasana065) — Thu, 19 Jan 2012 22:04:00 +0000

HLADNI SNEGOVI

noreply@blogger.com (tasana065) — Tue, 17 Jan 2012 11:37:00 +0000

PADA PRVI SNEG

RICHARD CLAYDERMAN - Love Song in Winter

noreply@blogger.com (tasana065) — Sun, 15 Jan 2012 21:44:00 +0000

noreply@blogger.com (tasana065) — Mon, 12 Dec 2011 21:02:00 +0000

...Ja znam koliko vredim... A moje vreme nema cenu... Na greškama se uči...
Ovaj put ću kao gumicom obrisati podle i nezahvalne ljude... Neke reči ne možeš progutati, ma koliko meda po njima stavio... Na neke stvari ne možeš zažmuriti, jer slep se nisi rodio... Umorili se i ovi moji prsti od gledanja kroz njih...

noreply@blogger.com (tasana065) — Mon, 12 Dec 2011 20:49:00 +0000

PROSTRANSTVO ZIVOTA

Trčeći prostranstvima života nekad ispustimo klupko snova. I njihove zlaćane niti pokidaju se pod nogama. Tada zabodemo nos u realnost i davimo se u svakodnevnici. Koračajući u sivilu, čini nam se da je iz života isceđen sav sjaj. Zapadamo u apatiju, dok mehanički odrađujemo dosadne poslove. Maskom ravnodušnosti skrivamo se od tuđih kritičkih pogleda. Reči se lome o naše štitove i ne dopiru do srca. U sebi uspavljujemo vetrove izazova, a strune melanholije vezuju nam krila…

I ko zna koliko ćemo proći staza, na kojima će svenuti nerođeni snovi. Sve dok se jednom, možda slučajno, ne vidimo u nekom ogledalu. I zbuni nas snaga tog pogleda. Koja nas usisa u sebe i oduva nam prašinu s duše. U nama kao domine sruše se stare iluzije. Sunovrate strahova pokriju magle novih nada. I vatra života u blatnjavom srcu ponovo probudi snove.

noreply@blogger.com (tasana065) — Sun, 11 Dec 2011 00:16:00 +0000

DAL CES

Kad uspes da uhvatis svetlost svemira i nezno je sakrijes u dzepove a pri tome ti ni juce ni danas, jos manje sutra
ne budu pretile vatrom greha,
onda ces znati da si ziveo zivot drugaciji od drugih.
Kad na rubu ludila spoznas svoje zelje
a ne uplasis se poraza,
jer porazi su najvredniji lavirinti znanja
koji ce te voditi tvojoj strasti,
ne trazeci razloge i mudrost.
Mudrosti koje sam spoznas na sopstvenog kozi
mnogo su vrednije od svih onih ikad napisanih,
jer svaki zivot je laz za sebe
a svaka ljubav vodilja u nepoznato.
Ako me tek tada naslutis u magli svog nemira,
tek tada ces znati sve ono sto od mene trazis
a sto ti ja mozda mogu dati.
Jer, davati bas ono sto drugi trazi i nije neka mudrost.
Treba naci i uzeti po sopstvenom nahodjenju,
tacno onoliko koliko je potrebno,
da ne uplasis jutro i ne zamutis pogled
koji te prati na tvojim putevima u prazno.
Cak i onda kad pomislim
da si odavno sisao sa tvojih staza proslosti,
ne gubi nadu.
Mozda si pregazio vremenske granice
i tik uz tebe koracam u sutra.
Ne trazi ocima jer ce te navesti na pogresan trag.
Trazi srcem i nikad me neces izgubiti,
jer gubitnici nikad nisu ni bili deo mog sna.
U tvom svetu tisine
jos uvek dopiru reci koje ti kradu spokoj
i navode na greh.
Na mojim dlanovima
jos spavaju sve te neizgovorene tajne
koje sapuces sebi u jutra daleka i snena.
Opet ustajem i trazim sva svoja lica,
ono koje bi prepoznao,
jos krijem ispod jastuka,
jer, kisa je tvoje vreme za lov a moje za bezanje.
Ako se ikad sretnemo nemoj mi reci da si bas mene trazio,
jer nikad ti necu priznati da sam se igrala vatrom.
Nadji me u svojoj jednostavnosti,
tamo gde drugi ne zalaze.
Samo ces tada znati da uzivas u svojim nemirima
kao sto jutro uziva u suncu koje tek ovlaz dodirne
a opet zna da ce ga sresti iznova sve dok postoji vremena ...

MOJ MESEC

noreply@blogger.com (tasana065) — Fri, 28 Oct 2011 02:35:00 +0000

Kada Mesec...

... izađe, sve se Venere na skali lepote pomere za jedno mesto naniže.

Nema osobe koja ne podleže uticaju njegovih promena. Uplivi mladog i punog meseca vode nas kroz život bilo da smo ih svesni ili ne. Ja sam odabrala fazu svesnosti, pratim njegov ritam i dozvoljavam da mi posmatra misli. I da na njih utiče. Ne optužujem ga nizašta ali se opravdavam tim ritmom koji i vodu zemaljsku pomera u ritmu svog treptaja.

Kažu da u vreme mladog meseca treba sve otpočeti, a da je doba punog meseca plodno tle za začeće, rađanje, rastanke, sastanke, završetke... Njegove faze prihvatam kao svoje i poštujem te damare koje odozdo, na Zemlju, i kad nam je vidljiv i kada to nije, šalje jednako jako.

Možda baš zbog toga danas osećam da ne koračam, već putujem kroz život. I čekam energiju koju će mi podariti kada se na nebu pojavi pun pravilan krug njegovog lika.

noreply@blogger.com (tasana065) — Fri, 28 Oct 2011 02:15:00 +0000

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj sebe... ispoštuj ono što si ugledala kada si otvorila oči...

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj reči... vodi se tom mudrošću da će SUTRA doći i bez tebe...

Iskoristi dan, trenutak... budi spremna... poštuj mogućnost da tako dočekaš željeno...

Iskoristi dan, trenutak... budi svoja... prigrli san u kome gradiš ono što ćeš biti...

Iskoristi dan, trenutak... budi hrabra... sruši sve ono što nije dobar temelj za sreću...

Iskoristi dan, trenutak... budi srećna... ne uljuljkavaj se u očekivanja, već ostvaruj...

Iskoristi dan, trenutak... budi smela... izbegni banalne šeme i kroči samo tamo gde želiš...

MOJI SNOVI

noreply@blogger.com (tasana065) — Fri, 28 Oct 2011 02:06:00 +0000

... neke snove koji me dok proces traje pomalo plaše. Ti krokodili u krevetu, koji me upozoravajuće grickaju za one delove tela koje nisu pokrile pidžame, ne daju mi da se okrećem - zahtevaju da se ne pomeram u snu o snu. Ispričam ga nekome ko uopšte ne obraća pažnju na moj strah, no tek konstatuje da sanjam nekakvu "epsku fantastiku" samo zato što su se te zlokobne krokodilske oči (suzama nije bilo ni traga) pretapale kao jezerska voda: iz zelene u plavičastu, a onda, kao kada se podigne mulj sa dna, postajale su smeđe, na onaj mutan način koji ti ne dozvoljava da znaš šta da očekuješ od takvog pogleda. A plašiš se.

Onda ti bude draža i ona stvarnost koja ti deluje kao bilo koji od odraza u sobi "iščašenih" ogledala. Ako je zarad balansa, ne smeš da se buniš. Ali, i dalje ti ostaje pravo da ih se plašiš, makar u samom procesu, makar dok se šakama ne dočepaš bilo kakvog konopca koji će te izvući na svetlost stvarnosti. Od straha ili ne - najlakše je umreti. Treba znati živeti!