УЕРКА

BUDUĆNOST SE VEĆ SADA ZNA -- dr Velimir Abramović i dr Milika Kaljević

2024-07-29T15:08:00.000+02:00

POČELO JE - OBIČAN ČOVEK SA SELA UPOZORIO: NISU MI VEROVALI KADA SAM OVO...

2023-04-18T08:34:00.000+02:00

100% ручно рађено брашно и хлеб у вековном млину. Ово је било млевење пш...

2022-05-27T15:45:00.003+02:00

Dragan Stanojević: "Spremaju nam veliko zlo! Ukrajinska tajna služba pla...

2022-05-02T14:14:00.001+02:00

JEZIVO POSMRTNO UPOZORENJE STARCA JEFREMA ARIZONSKOG!

2022-04-30T15:07:00.003+02:00

Full Video: 60 Days Building Modern House And Clean Vegetable Garden By ...

2022-04-30T11:05:00.002+02:00

RAINER MARIA RILKE - ICH FINDE DICH IN ALLEN DIESEN DINGEN

2022-04-30T09:08:00.001+02:00

Dichtung von Rainer Maria Rilke 1899 / Rezitation: Gudrun Landgrebe / Musik: Robert Haig Coxon-longing- / Video: MyHPTube / Ich finde dich in allen diesen Dingen, denen ich gut und wie ein Bruder bin; als Samen sonnst du dich in den geringen und in den großen giebst du groß dich hin. Das ist das wundersame Spiel der Kräfte, dass sie so dienend durch die Dinge gehn: in Wurzeln wachsend, schwindend in die Schäfte und in den Wipfeln wie ein Auferstehn.

РАИНЕР МАРИА РИЛКЕ - ПРОНАЂАМ ТЕ У СВИМ ОВИМ СТВАРИМА

34.2 хиљ. пратилаца Поезија Рајнера Марије Рилкеа 1899. Рецитовање: Гудрун Ландгребе / Музика: Роберт Хаиг Цокон-чежња- / Видео: МиХПТубе / Налазим те у свим овим стварима коме сам добар и као брат; као семе се печеш у малим а у великим се дајеш великим. Ово је чудесна игра сила да пролазе кроз ствари на такав начин служења: расте у корену, опада у осовинама а у крошњама као васкрсење.

Права истина иза Маска, Твитера и Трампа

2022-04-30T08:56:00.001+02:00

STEVA ALAS: AMERI NAM POSEJALI RAKOVE SMRTI U DUNAV

2022-04-30T08:23:00.001+02:00

STEVA ALAS: AMERI NAM POSEJALI RAKOVE SMRTI U DUNAV

Izgradnja terase od stare svapske gradje

2022-01-02T22:35:00.001+01:00

Pravilno pretresanje krova. Podascavanje i folija. 1 deo

2022-01-01T14:25:00.001+01:00

Zbog belog luka Luka Kujundžić ostaje na selu

2022-01-01T14:18:00.001+01:00

Savijanje uzengija. Armiranje temelja

2022-01-01T12:30:00.001+01:00

NOVOGODIŠNJA EMISIJA UZ PRIČE O DUHOVIMA - Bernard Ljubas

2021-01-10T20:43:00.001+01:00

РЕВОЛУЦИЈА

2020-03-02T21:52:00.000+01:00

Револуција је
у нашем тамном вилајету почела тако
- човек одрао човека,
као свињу - одрао!
И другим стрељањима
у име ко зна кога!и чега!
А завршило се "победом" -
човек "заклао" жену
крај јаруге,
усред кукуруза,
као ловокрадица, козу!
у име опет нечег...

Револуцију су крволочни
искористили...

Уочи пролећа 2020.

Учинак револуције....

Два одломка из бележнице / Белатукадруз

2017-06-25T21:43:00.000+02:00

ОГРОЗД

У том укусу је наш трагични деда по мајци, калемар.

Он је гајио, огрозд у градини, и у винограду.

Као и јасмине иза штале. Смокве.

Једно тридесет и пет година

Нисам пробао огрозд.

Заборавио сам да постоји.

За мене, као врста, као да је изумро

Оне године кад је наш

деда отишао на пут без повратка

Али, није изумро.

Жилава је то сорта,

Као и рибизле, његове сестре.

Црвене, жуте и зелене.

И пре неколико часова, у летње предвечерје,

Док смо пресађивали чери у башти

Код комшије Драгана,

У близини кајсија,

Одједном, гле, жбун ...

- После ћеш кајсије,

Прво пробај ово!

Кајсије су слађе и чувају срце,

Али огрозд, има свој укус

Који сам запамтио заувек као дете,

Кад је у нашем врту било малина,
црвених рибизли, жутих

И огрозда...

- А, шта кажеш?

Пита ме комшија срдачано и додаје

· јача имунитет

· побољшава рад желуца, бубрега и јетре

· уклања песак у мехуру

· побољшава памћење и концентрацију

· помаже код проблематичне коже

· зауставља опадање косе

· уклања тешке метале из организма

· помлађује и даје виталност

· побољшава вид

· штити од карцинома

· природни је антиоксиданс

· штити срце и крвне жиле

Па то је је воћка за мене!

слика Пека, овог лета. Лакомица, Звижд

25. јун, 2017; 21: 42

Док сам стојао у виру под јовама

У води до прса

Малене рибице су ме грицкале за колена,

За лактове

И ја сам их терао

- Идите од мене, нисам још лешина.

То су мале кркуше, каже комшија Драган.

Хране се мртвим деловима наше коже.

Ја понекад стојим у Пеку сат и више

И пуштам их да скину мртве делове коже.

Рибице се хране том мртвом кожом,

И алгама које се нахватају на речном камењу...

Наша плажа. Лакомица

ЏЕЗВАЛИЈЕ

мом брату Александру

Као да смо се враћали са фронта
кроз неке шуме и стрмине
гладни, жедни и уморни
и кад смо се најмање томе надали
изнад једног гробља
у винограду
гајеном на старински начин
као у нашем најужем завичају
Џезвалија усред винограда
зрела, висока, разграната, богато родила
и под њом лежи опало црвено жуто енергетско благо
као на каквом базару у неком тропском крају.
А тек укус, не оних плодова на гранама,
већ оних опалих, учамелих,
скоро скуваних на жарком сунцу!

Овако изгледа Пек у делу где протиче кроз Лакомицу (наше имање)

Kosovo i Metohiju treba podeliti - Vilijem Montgomeri - Svedok RTS

2017-06-25T16:42:00.001+02:00

Zurle & tapan ,trening

2017-06-25T13:29:00.001+02:00

Probudio se u MRTVAČNICI / Tri puta umirao i oživljavao Ispovest Stevo S...

2017-06-25T11:52:00.001+02:00

Објављено је 25.06.2017.

Hvala Vam na poseti. Pogledajte i ostale vesti i zanimljivosti na kanalu. Lajkujte ako vam se nesto dopadne i prijavite se na kanal.
Reflektor prenosi najzanimljivije vesti i aktuelnosti a tiču se estradnih desavanja, rijalitija, muzičkih takmičenja u Srbiji a i šire.
Istinitost samih tekstova ne garantujemo jer su oni u 60 od sto preuzeti sa najčitanijih portala. Hvala.

ПОЧЕТКОМ АВГУСТА 1973. / Белатукадруз (013)

2017-04-15T21:07:00.000+02:00

ИЗ БЕЛЕЖНИЦА

СВОЗ ОВСА. - Ја не осећам да је стварност банална, чак и она што је помало груба: стварност је оно право. Пошто захтева активан однос, буђење, сазнање, присебност, покрет, дијалог - стварност је дивна грађа за жив разговор, она долази да нам увек саопшти нешто ново, само што смо ми понекад кратковиди, не једном глуви, често одвећ загледани у себе, у те поноре и кошмаре, магле, и некако хипнотизирани као миш у близини змије, хипнотизирани оним унутрашњим бестијаријем и кукавичлуком што господари нама, и стоји чврсто као стожер, у средини бића, црн, нагарављен, опаљен болом.
Нека страва, зебња, неки недефинисан страх од свега, држао ме дуго будним; спавао сам непуна три сата, пробудио се у зору, када је допрла до мене јека неког ко се одавно пробудио: - Охо! ако није пола четири ујутру, дајем главу... Јесте ли дали коњима зоб?.... А коченица? Јесте ли је везали за главчине? ...па дабоме, може и за срченицу!
- Јеси ли будан? - упитала јхе Мати, ушавши у моју собу. (Соба на крају Велике магазе.) - Хајде, обуци се, ми смо спремни...Миша је отишао горе да намири краве, пођи и ти за њим и помози му да укошкате краве и истерате лојтре из авлије, само пазите оне њихове краве су луде, неизрађене, непредвидљиве;...
Напољу је било свеже, пиркао је ветар-зорњак, доносећи мирис зрелог овса са брда; сокаци су били празни као конзерве бачене успут. У ујкином дому су сви већ били устали: Каћа, баба Мица, деда Воја. (Деда Воја се спремио да иде да коси детелину у Дубравама.)
Мишине лојтре нису биле празне - на њима је било неколико бремена сена, па смо то пребацили на друга кола, у лес. Већ смо били укошкали краве кад је Мати дошла по нас. . Аца је стојао тамо нараскрсници испред наших крава, пред кућом баба милице Савине.
- Хајде да пожуримо док није освојила врелина. Нема то много, једанаест трећака овса. Зачас ћемо да натоваримо и да се полако спустимо низ Ледине...
Гле, било је вреднијих од нас! Иако је било рано, људи су милели путем, као мрави; већ су се враћали из шуме са колима претовареним житом; поздрављали нас. Једни су са торбама под пазухом журили у баште у поље - да лове ровце? Други су са вилама на раменима ишли да испомажу у моби (вршај). Код Стублине (преко пута куће Милета Ноте), видели смо Ноту, како се држи за плот, и задиркује Мишу, који листа неке новине ("Кекец"?) у колима. Мати је водила Мишине краве, Аца наше... Нота није био пијан по обичају, имао је широк осмех, и један сребрни зуб...
Кад смо сишли у Зукву, краве су застале да се напију воде (јер поток ту увек има воде, ток, и у најврелијим данима лета, у време суша). Стрме стране обрасле густо багремом које је љуљао ветар из корена, заклањале су североисточно небо и видик где излази Сунце. Пошто је пут кроз Зукву скоро километар, скочио сам са лојтра, и потрчао напред, као да ме неко гања, како бих трком стигао на Жути Брег (изнад Саставака), одакле се пружа широк видик на североисток. Трчећи као говече кад га опали шаруља, прозујао сам крај неких пашњака на обалама Зукве оивичених бурјаном, где су неке две девојке бедно обучене, чувале неколико коза, оваца и свиња. Кад сам се задихан попео на врх Жутог Брега -на моју жалост - Сунце је већ изгрејало, издизало се изнад свероисточних брегова (у сенци). Мати, Миша и Аца били су дубоко и далеко доле у зукви, милели су полако као бубе лење (тако ми се чинило). Одлучио сам да их не сачекам, негои сам наставио даље кроз (општинско) Орашје, по којем је јутарњи ветар савијао до земље зрелу беличасту сасу. Неко је стотинак метара испред мене, уз успон брда седео на двоколицама и мучки тукао две неухрањене жуте краве.
Ишао сам узбрдо, све до потеског пута испод Нарца, где се одваја пут крај Њошковог салаша према нашем имању у Крајњем Потоку. Ту је пукао видик на југозапад, северозапад, североисток. На југозападу била су нека брда са шумарцима у јутарњој магли, а на западу и северозападу, назирала се печка долина, равнина све до Дунава и Великог Градишта. На северу су се јасноп оцртавали плавкасти паралелни брегови. А тамо на североистоку били су такође брегови, са висовима, између којих су кривудали поточићи, што су извирали из пећина, мало познатих и кречњачких стена. Прошао сам Раскрсницу, Нарце, дошао до Теризанских кућа, почетку једног малог нашег засеока (Басаре), одакле је поглед пуцао на све четири стране света - згодно место на висини за аеродром! (....)

= извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац

ПОДСЕТНИК

2017-01-05T16:22:00.001+01:00

ПРАВДА ЈЕ СПОРА АЛИ ДОСТИЖНА

ИЛИ О »СРПСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ“

„Драги Мирославе Лукићу,Хоћу само да изразим своју радост и неку врсту ганутости, када сам прочитала у „Билтену ЗАВЕТИНА“ да сте Ви добитник највише награде „Српске духовне академије“ – књижевне награде „Раваничанин 1“ – награде за животгно дело; мило ми беше око срца и унесе ми наду и веру у светлију будућност да још постоје они који имају уши да чују и очи да виде, те препознаше да сте ви тај духовни Светионик. / Од срца Вам честитам и желим да још дуго у здрављу и миру поживите и стварате. / Заувек Ваш пријатељ , Соња“ (4. јуна 2015)

Сличних, овако срдачних, честитки, стигло је двадесетак (из Сомбора, Апатина, Ниша, Прокупља, Врања, Крагујевца, Прибоја, Пријепоља, Књажевца, Пожаревца, из Швајцарске, Немачке, Француске, Канаде -Торонта). Међу пријатељима, који су ми се јавили тим поводом, није било ни једног добитника ове награде, осим песника Мирослава Тодоровића. Номинално, како пише у повељи „Српске духовне академије“, то је „признање за трајан допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини“.

Ову повељу , на првом месту, потписује песник, вршњак, аутор свечовечанског реквијема посвећеног покојном побратиму Зорану Живадиновићу, у којој има и ових стихова: „Тече наша тугованка / Историја: / Шљива ранка. // Шепа Лепо, храмље Добро / Трчи зло / Пузи гордо // Све се према нама ваља / Што не ваља / Образ каља...“ и мало даље: „ Цвили Правда – храмље Добро / Лаје кусо / И репато // Све се против нас уроти / Чим се роди / Ил окоти“. Па је некако природно, да овај песник, у сличном тону, али у једној другој песми „Академија јаука“ запише и:

Мисао је заразна – али мудрост није

Обе опијају као ракија ранка

Гледам ласту где ће гнездашце да свије:

Мудрост је старија од самог постанка

Све отворено – све боготворено

Свакоме доступно и у пола ноћи

То је Мудрост Божја – Грешна жено

За којом сам сулуд морао поћи

Сад ме беда учи да мислим мудрије

Невоља је мени најбоља наука

Бели лук и вода зборе речитије

Од народне академије јаука....

Овај савремени српски песник старинске ћуди пева о једној драми о којој се у Србији радије ћути, и углавном не пише, из више разлога. Србија се у минулом веку запутила једним путем који је водио до расцепа и шизофреније, опаког атеизма, и уместо симбола вола и опанка, јунака и официра, сељака и неисцрпних рудника обнове народа – српских села, стигла до опустошења, да постане робиња српа и чекића и других опасних шарених лажи. Овај песник, дакле, који на првом месту потписује, повељу Српске духовне академије, написао је и песму „Хекторово опело“ у којој вреди запамтити, између осталог , и ова три дистиха: „ Височанство Духа не оспори / Ни пакао што с људима гори // Смртна рана и озледе старе / Сад привлаче анђеле видаре: // На њих мећу добре људске душе / Беле раде здравац гаравуше...“

Кренуло се у име тзв. Прогреса, тзв. Идеала, а стигло до нестајања народа.
Народи се смањују:
Сведоци се склањају

Градови се затиру

Непролазни умиру

Кад им кажеш истину:

Цев у тебе упиру

Зато гледај Србина

Каква му је грбина

Не зна прошлост не зна веру

Али ћути док га деру

Со на рану себи сипа

На јуначке ноге ђипа...

Стигло се до школа за нељуде, како песник вели, стигло до млађег дрвеног доба, у коме се чезне за Дрвеним добом кад -

Све је било од дрвета

Топло и људски

И часно и чесно

И Бог је био под Записом

И Запис је био од дрвета

И слова су дрвена прављена

На поскурнику и послужавнику

И крст урезан у дрво

И народ се патио као жир

Као лисје

Све је било дрвено

Само је Бог био жив

И Његов народ са њим

И тада беше све здраво и право

Чак и оно наопако постављено

Ал сад је дошло

Млађе дрвено доба

И опет кусамо

Дрвеним виљушкама

Дрвену чорбу

И хладимо је дрвеним дахом

Више нам ни дрвени адвокати

Не могу помоћи

У њиховим дрвеним књигама

Оваква дрвенарија

Није ни предвиђена ...

Српска духовна академија, као и Српска академија јаука, појавиле су се, дакле, у то млађе дрвено доба, као нека врста – отпора, одбране, чежње за нечим другим, и друкчијим од наметнутог, важећег – доба тзв. дрвених адвоката, дрвене демократије, труле дрвенарије једноумља. Србија, или тачније Моравска Србија, окренута Богу, искону, Морави, тајнама Јухора, и дубљим истинама, ширим од деведесет и девет Морава, сишла је из ћорсокака на пут предака, српских сељака . У Србији се последњих деценија додељивало на стотине награда и унапред се знало коме ће бити додељене. Једно је било записано у тзв дрвеним правилницима за додељивање тих награда, а додељивало се по сасвим другим незаписаним аршинима! И сасвим је било природно и легитимно да се у тој зачараној шуми иделогијом и милошћу власти успостављених награда, појаве и неке друкчије, рецимо, „Дрво живота“ , „Амблем тајног писма света“, „Госпођин вир“, „Карађорђева Повеља“, „Раваничанин“, „Хрисовуља“ – корективне награде српске књижевности. Барем их ја тако видим.

Те награде се не додељују по сваку цену – додељују се само онда када има довољно разлога за то.

Због чега су се додељивале две најмлађе српске књижевне анграде: Амблем тајног писма света и Госпођин вир? Тачније – не коме, него чему су додељиване?

Безданој књижевности! - Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

Оснивачи Српске академије јаука и Српске духовне академије, следили су тај – како Емерсон вели - највиши амблем тајног писма света, ратујући са седмоглавом немани, аждајом, верујући да на хумусу ништа не може закржљати: Од првог удисаја све расте у висину / На хумусу мора се срце срцу допадати / Друкчије лепоте нема...На хумусу слобода не може нестати / Чува је и биљка и зверка и човек / Око је аспирин небу / Први лек / Овде се може само срце срцу предати / Друкчије предаје нема...

Заиста, песник и председник Српске духовне академије Мирослав Димитријевић одавно је надвисио атаре и града Ђерђелина и родне Рашевице, верујући да је слобода златни спруд, шири од стодеведесет и девет Морава!

Са тог златног спруда, усред Рашевице, подно јухорског горја, ниче, чини ми се, и још једно чудо: Архив у оснивању, архив за Ђерђелин, у дому предака, честитих сељака, добрих људи од добре клице: где врата не шкрипе никада узалуд: отворите ту капију и уграбите од своје историје и оно познато и нарочито оно непознато...

Те три ствари, о којима се у Србији врло мало зна, повезао је својом личношћу један песник и оснивач, дубоке вере који зна да најдубља мудрост свог ђавола дави, и који доказује да на храбром тлу ништа не може закржљати, што никне у срцу и у глави.

Ако ништа друго, највиша књижевна награда Српске духовне академије повезује наизглед немогуће, далеко и различито; недовољно осветљено. Упркос постојању толиких књижевних часописа, књижевних друштава, телевизија, штампе, интернета, саобраћаја, аутопутева, западна Србија не познаје источну, северна јужну, Војводина Моравску Србију, градове Србије не занимају села; слаба је комуникација равница и планина Србије. Србија је обузета апатијом налик на агонију; а Србији је потребно свуда - агон, борба и отпор, обнова и рад. Српска духовна академија и (будући) архив Ђерђелин су пламичци, лампа која светли. Са висине Јухора гледано, из амбиса Ђерђелина или из Српске академије јаука, оглашава се кроз писмо Летописцу наук вредан не само за Моравце и Параћинце, не налет „ немани фукаре и хуља“, већ, „та доброта што из срца суља / Одрасла на проји и зрну пасуља // Благом пребогати – а преслаби умом / Ките се демоном вештицом и чумом // Хтели би и Дух да ставе у ропство / Али то им не да Господње Господство// слободно и ово у вечност запиши: / Сваки нам је Србин и од звезда виши // Питасмо и Теслу где је нама место / а он одговори – баш тамо где јесемо“.

На почетку књижевне каријере, 1969. године, као матурант гимназије, доделили су ми на југословенском књижевном конкурсу листа „Борба“ и Фонда младих талената прву награду за поезију – једногодишњу студијску стипендију за журналистику на једном од америчких универзитета. Више од педесет година пишем, објављујем, али књижевне награде су ме заобилазиле, осим „Карађорђеве Повеље“ – пре неколико година. Оцењивали су ме колеге које лично нисам познавао, као уосталом и чланове жирија Српске духовне академије, које сам упознао тек на додели те награде. Тој награди су се обрадовали, чини ми се, много више моји знани и незнани пријатељи, као песник Соња Ковачевић, коју такође лично нисам срео и упознао. Најпоузданија познанства, која су се временом претворила и у дубља пријатељства беху баш она која су отпочела неком од мојих књига, песама, романа, есеја. Ово признање је посвећено и таквим пријатељима, садашњим и будућим. Њиховој вери у то да су чуда могућа.

У Београду, 7. јуна 2015.

На дан Трећег обретења главе Св. Јована Крститеља

(Петрове покладе) Бела Тукадруз (алиас М. Лукић)

Ко је духовитији: пук, политичари, афористичари, новинари...?

2016-08-26T07:55:00.002+02:00

Погледајте коментаре, као инспирацију за што бољи одговор на ово питање од милион евра (уз чланак Andreja za premijera :

Ranko Krstic Vi ste mnogoopširni, jer dovoljno je bilo. "ovo je prvi put u srbiji, "ovo je najveći rast u regiji, Evropi, "ovo je najbrže uradjeno za poslednjih 30 godina" itd, itd. A na kom smo mestu po brzini formiranja vlade, da li smo ispred Grčke, Velike britanije....i dr. Šta je bilo preče od toga?
Aug 5, 2016 1:21pm

Zlatko Janjić Neverovatno, prvi put posle dvadeset godina pročitah nešto "u novine" i uverih se da je "Baba" bila u pravu. Dakle kad sam davno pre 20-et god. sleteo skijama sa Tare u Bajnu Baštu na autobuskoj stanici sam sreo neku gužvu, sve stariji seljaci pomno slušaju jednu kočopernu babu. Naime, jedan se od ovih seljana hvalio kako je nešto pročitao "u novine". Kad ga je ova baba oplela "ti čito, šta si čito, kad je iko, ikada i išta ozbiljno u novine čito, kad se zna zašta novine služe: da se nešto umota, da se gurnu u čizmu da nozi bude mekše, da se upije vlaga i naravo u nuždi može poslužit posle velike nužde". Ostao sam zapanjen ovim predavanjem i od tada ne gubim vreme čitajući naprimer "Vreme" ili neke druge novine sve je to besomučna propaganda, što bi rekao Zoran Radmilović novine su iste kao i one stare dronjave samo je datum nov. Ipak moram priznati ima i nekih novina a to je šprdnja i B92 se šprda da li je to neka boleština zahvatila medije ,samo da nije zarazno da se ne proširi. Sve sama šprdnja dok se treči svetki zahuhtava "naše" novine se ... pardon tuđe novine u nas se šprdaju sa našom državom koju posle pesto god. obnavljamo. Da li je moguće da im ta država toliko smeta pa kad ne mogu da je više bombama a oni je bombarduju preko "naših "... pardon tuđih medija u nas ovom besomučnom ali specijalnom propagandnom-šprdnjom. To je samo jedan od oblika iz arsenala specijalnog rata, dakle ovde nije reč o humoru već o brutalnoj agresiji na svest građana na naš identitet na naše vođe, na naše kneževe, lidere iz politike iz sporta,kulture iz svih oblasti. Samo ako je nešto uspešno, vrhunsko a naše je , treba ga omalovažiti , uniziti šprdnjom a posle izopštiti i uništiti. Zato ne čitajte novine i ne gledajte televiziju iliti veš mašinu za ispiranje mozgova, već slušajte bake i deke a gledajte u spomenike ako ih ima u humke u jame u Jasenovce, dakle poslušajte istoriju i sve će vam se razotkriti,otvoriti i ukazati. Bez veze sa korenom prošlosti - jedinom istinim koja se dogodila nema budućnosti. Zato nam stalno spočitavaju da treba da se okanemo prošlosti i da se tako slepi okrenemo budućnost odnosno "evropskoj" zajednicii u kojoj vladaju ne ljudski i anti-evropski zakoni.

Умрла последња црногорска "вирџина"

2016-08-02T20:47:00.000+02:00

Умрла Стана Церовић, последња црногорска вирџина / Бета | 02. август 2016. 17:06 | Коментара: 7. У Рисну је у 85. години умрла Стана Церовић коју сматрају последњом црногорском "вирџином"

СРОДНЕ ВЕСТИ

ПОДГОРИЦА - У Рисну је у 85. години умрла Стана Церовић коју сматрају последњом црногорском "вирџином".

Стана је умрла у старачком дому у Рисну, где је била смештена пре два месеца, пошто је такорећи цео живот провела сама.

О Стани Церовић је снимљен телевизијски документарни
филм. Имала је две сестре и два брата. Њена браћа су умрли као млади након чега је Стана свом оцу обећала да се неће удавати и да ће сачувати његово презиме.

Након очеве смрти Стана је преузела домаћинство и понашала се као мушкарац. Облачила се у мушку одећу и радила је све мушке послове, укључујући и кошење траве. Живела је сама у селу Тушиња код Шавника. Причала је да се никога не боји, али је, ипак, имала пушку и била је спремна да је употреби ако би јој живот био угрожен.

О породицама без мушког потомства које улогу наследника дају једном женском детету, које се зове "вирџина" Срђан Карановић је 1991. године снимио филм "Вирџина". =преузето

Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот. будућега века. Амин / Бела Тукадруз

2016-05-29T16:54:00.001+02:00

Корице истоименог романа, штампаног у време рата, примерак спашен из подрума: "подрумска књижевнст".

(...) Овде у канцеларији ја дешифрујем, преводим бројке у слова и речи.

То је мучан и спор посао...

АГЕНДА је почињала бројевима :

50120 004 858 7038 902790564 1358990.

544731.

7854 04 830047 9191 1 071 83005104 9171 8

00 004 740050!... Који су значили :

Дошла сам у ону фазу разградње изнутра. Овде је ужасно бити и још ужасније бити у немоћи.

Ја сам очајна!

Што сам више напредовао у дешифровању АГЕНДЕ једне покојнице, све су ми била јаснија места у свесци једног покојника (Л.Л.Л ).

У српској дневној штампи једино су истините последње странице (IN MEMORIAM), и ситне вести криминалних рубрика; почео сам да купујем новине последњих дана, упркос свему, само због вести у криминалним рубрикама. Тамо сам данас нашао и ову вест : "Пронађено тело утопљеног мушкарца, око педесет годшна, без икаквих личних докумената, близу Смедерева. Моле се сви они који нешто знају о утопљеном да се јаве најближој полицијској станици..."

Био је и број телефона. Позвао сам одмах и рекао им одакле зовем; нису ме питали за име и презиме. Рекли су ми грубо да је леш утопљеника толико унакажеи (рибе су га нагрдиле, одгризле су му нос и уши, очне капке, не и плаве очи). - Ништа онда, то није он, не могу вам помоћи, рекох и спустих слушалицу.

Да, био је то Л.Л.Л. Он је имао плаве очи, лепе и плаве као небески свод. Многе жене су га волеле због севања тих плавих очију, можда и Г - ђа Икс?

Бог да им душу прости!

И пошто сам био у канцеларији сам, плакао сам на сав глас. Плакао сам дуго и заборавио на писање мога новог романа.Ко мисли да је рат један од најплеменитијих облика борбе, нека не заборави да каже да је и један од најужаснијих...

Нисам ни знао колико их волим, јер је мржња, ко облаци просула своје црнило.

Иако је та љубав од почетка била апсурдна.

Брада ми је порасла, док сам успео да дешифрујем остатак АГЕНДЕ! Лето је у јеку; видим кад се враћам из канцеларије у центру Београда, да су плаже на Ади Циганлији препуне света. Дошао је мир, баш онакав какав сам слутио, иако нисам могао ни сањати о свим његовим страхотама.

Свеска Л.Л.Л. и АГЕНДА Г-ђе Икс допуњују на необичан начин једна другу и превазилазе једна другу на најчудеснији начин : баш зато што нису писане ни са каквим литерарним претензијама, већ у часовима тескобе и кобних удараца судбине! Над тим страницама и Достојевски би, да може да устане, урлао и ровао од суза, ако не би поново полудео!

Да ли да их објавим? Ако једном будем скупио снагу за то, то ће бити две посебне књиге, то су теме посебних књига...Али мени то сада не пада на памет, не пише ми се. Све чешће кренем на иосао у своју канцеларију, али скренем у неки од паркова да гледам цвеће - не цвеће, већ сенке цвећа. Да видим како веју и како затрпавају леје и како нико не стиже да их почисти. Сунце их је донело, нанело, али их може однети само месечина..

Сатима могу да гледам у Месец са наше терасе, окружен звездама и сателитима ; Месец се ваљда оженио неком од звезда? Можда и Г-ђом Икс? Она је за њега обукла своју белу венчаницу? Сателита још увек има на небу, иако је склопљен мир ; Србе и даље убијају и кољу на Косову шиитарски терористи; међународне интервенционистичке снаге и дал,е скоро свакодневно налазе мртва тела побијених Срба ; али све ће бити добро, све ће бити боље, кажу, сепаратисти ће бити разоружани...Сада се шиптарске избеглице свете Србима, пале им куће и цркве,а ја понекада када се ноћу затекнем у неком парку почињем да се бојим да цветови не заспу у дубокој ноћи.

И када се вратим у своје поткровље, ћутљив и распамећен, ја не палим стону лампу на свом столу, коју ми је у своје време поклонила Г - ђа Икс, већ свећу и спрам ње покушавам да пишем, али се не да.

Запалим свећу, као да желим да осветлим румене одоре цвећа на месечини, и дуго буљим у празне странице ове Бележнице коју ми је поклонила једна покојна жена, коју никада нисам разумео до краја...

Ма шта написао, све ће бити без везе...далеко од онога што је готово неизрециво...

Оно што написах на почетку ове Бележнице: - Вратио сам се сувише касно и могао сам да разговарам у мрачном и потпуно празном стану само са бубашвабама и са собом... - била је пророчка реченица : која тако тачно и суштински , овде при крају, означава смисао сваког мог повратка увече у стан. Смисао мога живота, апсурда и судбине...

Сад не треба бити више пророк и видети шта ће бити, овде. Грађански рат је сасвим известан кроз два, или три месеца, најкасније. Ако се не договоре. Кад се за десет година нису договорили, зашто би сада?

Народ, политичари; све је то огроман орман закључан кључем који је изгубљен. Уместо најбоље, изабраће најгору варијанту. Човек овде ни једну улогу није одиграо до краја, или их јс већ проиграо све. А требало је изабрати само једну, или две... Можда тако мислим што на столу стоји неки пожутели опозициони двонедељник? Колико пут је оно што је лежало на столу приковало моју пажњу (неред, или прашина, на пример?) : имао сам намеру то да дотакнем, да врх оловке зашиљим, а онда сам узимао неку трећу ствар и држао је дуго у дубокој замишљености. Тако и сада.

Из мога пораза, из свеопштег пораза, као из мојих мана и порока, амбиција и слабости, најбољих врлина, помаља се нешто неописиво и стварно, неизмерно као дубина и висина пространства.

Нема више ни једнога разлога да се заваравамо и питамо шта нас је снашло.

Можда ће у јесен, кроз шесдесетак дана, доћи оно право : дуги период селекције, анализе и синтезе, сабирања и одузимања?

Не верујем више никоме, ни у шта.

Осим у Духа Светог, Господа животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави...

Исповедам једно кршtење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот. будућега века. Амин.

( 21. јула 1999. године. Јованова улица 22, Београд)

СIР - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

886.1 - 31
ЛУКИЋ , Мирослав
Месечева свадба : роман / Мирослав Лукић . - [1.изд. ]. - Београд : Заветине, 1999 (Београд : Бела стона мануфактура Н 1) . - 178 стр. ; 24 цм. - (Колекција Феникс ; 4)
Тираж 1000. - Стр. 168 - 171: Прворазредно и трајно уметничко сведочанство / Саватије Иг. Митровић. Стр. 172 - 175: Час анатомије апсурда на крају епохе хокус - покуса / Александар Лукић. -Био - библиографски досије : стр. 163 - 167.
886.1.09-31 012 Лукић М. 016:929 Лукић М.

а) Лукић, Мирослав (1950 - ) - "Месечева свадба" б) Лукић, Мирослав (1950-) - Библиографије ИД = 78739980

***

Не једна књига београдских "Заветина", у време Нато бомбардовања, завршила је у подрумима, а неке су тако пропале и биле изгубљене, рецимо друго издање антологије српске поезије 20. века "НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ", или читави комплети књижевних часописа "Заветина". Овај примерак су пронашли неки моји пријатељи, и сачували. Креч је оштетио полеђину романа не и предњу страну корица. Овде се објављује крај романа "Месечева свадба", који су хвалили и моји пријатељи и људи који ми нису били наклоњени...(Не-људи из тзв. света књижевности.) Та "подрумска књижевност" "Заветина" , понекад ми се чини, и данас, треба да буде спашена - српске културе и књижевности ради. Овде је читав низ мојих вршњака, или коју годину старијих писаца, оних у близинама власти наравно, доживео да види своја одштампана изабрана или одабрана дела, а ја, гле чуда, још увек не могу да штампам ни понеке од романа, које сам написао пре 30 година, или објавио о свом руву и круву пре двадесетак година у симболичном броју примерака! Каква је ово земља? Какво је то замешатељство? - Бирократско, безбожно... То је царство садукејско, којем је основа шума стихоклепаца, шума шуша и шушумига!

Pjesme za "Zavetine" / Jovanka Babić Jelovac

2016-04-17T12:27:00.000+02:00

Kada umrem

Kada umrem ne gasi svjetlo

jer život još u meni drijema.

Samo sam posustala od ljepota,

malo pobjegla od tuga.

Kada umrem otvori prozore,

pusti moru da pjeva,

galebu da leti

i jutru da me čeka.

Kada umrem ne zaboravi

da odlaska nema

već me potraži

među zvijezdama.

Kada umrem oprosti životu,

zagrli uspomene i koračaj dalje

ljubeći me u drugim ženama.

Pesnikinja i profesorka, - oporavak

Ne budi sebičan

Ne budi sebičan ove noći

kad razgrneš postelju

i ne ugledaš cvjetak

svoje vječne ljubavi.

Ona se rasula po livadama slobode

i diše prvi puta bez okova

tako svoja i bezbrižna.

Ne budi sebičan ove noći

kad ona svodi račune sa životom

i ostavlja te da odagna tuge

i dohvati sjaj mjeseca.

Ne budi sebičan ove noći

koja će zauvijek odnjeti

bjelinu postojanja

iz tvojih očiju.

Ne plači

Ne plači dušo moja

jer nisam nestala

i nisam prestala

postojati

za naša jutra

i naše nade slute

bolje svjetove.

Ne mirišu suze,

ne pate zore

od uzaludnosti

jer nas ima

posvuda

i kad nas

naizgled nema.

Umivamo život

pjesmom

što liječi,

milujemo postojanje

budućih sretnika

što će i dio nas

zauvijek nositi

sa sobom.

Ne plači nikada

da se ne zaboravi.

Isto,oporavak na jadranskom primorju.

Jovanka Babić Jelovac (odlomak iz pisma pristiglog upravo): "Tek sada razumijem moju mamu koja je godinama teško bolovala.Doktori su moje isprepadali da su neke strašne bolesti.Sad ja njih hrabrim i odbijam bolest.Jednostavno nisam mogla na noge,ni čašu uzeti u ruku.Doktorica pričala o virozi.Završila na imunologiji i prošla gadne pretrage baš hrabro.Čekam još neke nalaze i živim svaki trenutak sa osmjehom i volim život i vjerujem da ima NETKO tko me čuva i da me ne da još ovako mladu u neka nova prostranstva.Čuvaj se i vjerujem da će i kod tebe sve biti dobro..." (17.04 2016)