Алтернативна историја

СУСРЕТ ПИСАЦА У РИЈЕЦИ / Љиљана Вукић

2011-11-11T13:10:00.000+01:00

Организујући међународне сусрете писаца четвртог и петог новембра, Хрватско књижевно друштво из Ријеке, већ неколико година, негује добросуседне односе са свим земљама бивше Југославије као и са писцима широм Европе. Ове године захваљујући организацији Љиљане Црнић и Мајо Даниловића из Београда, иначе чланова споменутог друштва, присуствовала је већа група српских писаца из Србије. Том приликом на прво место промовисала се издавачка кућа Арте, као и писци Удружења књижевника Србије, што је наишло на срдачан пријем домаћина.

Господин Валерио Орлић, председник књижевног друштва, као и заменик градоначелника Опатије, господин Ерние Гиганте Дешковић, поздарвили су све присутне госте на тргу испред скупштине града Ријеке, у којој су се након тога представили сви присутни гости, како из Србије тако и из Словеније, БиХ, Холандије, Албаниј и Македоније. Домаћини су том приликом доделили књижевне награде за књигу године и књигу поезије 2010/ 2011, као и захвалнице ХКД

осталим званицама.

Гордана Влајић испред изадвачке куће АРТЕ, представила је групу писаца из Београда, у саставу Љиљане Црнић, Мајо Даниловић, Владимира Благојевића, Јелисавете Даниловић, Мирјане Узелац, Владимира Драмичанина и Љиљане Вукић,који су својим личним и поетским представљањем, освојили симпатије ријечке публике. Вече се наставило у пријатном амбијенту кафеа „Сет“, где се окренуо још један песнички круг, што је довело до још бољег међусобног упознавања.

Следећи дан пре подне, у удружењу македонаца „Илиндену“, представљен је часопис „Књижевно перо“ у коме су поред резултата награђених писаца са конкурса, приказана и нова издања, међу којима се налази и књига наше поетесе Љиљане Црнић, „Ником нећу рећи тко си“. Након тога господин Ерније Гиганте Дешковић је отворио дискусију округлог стола, око кога су се нашли, Гордана Влајић испред издавачке куће АРТЕ, Љиљана Вукић испред писаца дијаспоре и УКС, Слободан Тодоровић књижевни критичар БиХ, и Цветка Бевц из Словеније.Тема је била развој књижевности на поменутим подручјима, као и њена дистрибуција, преводи и значај такве врсте комуникације међу народима.

Поподне су гости ишли у Опатију, где је господин Ерније Гиганте Дешковић у својству водића повео присутне у обилазак града. Том приликом гости су били упознати са настанком Опатије, са њеном богатом историском прошлошћу и туристичким вредностима, које датирају још из предходних векова.

У културном дому „Зора“, одржано је књижевно вече, где су наши представници из Србије, својим књижевним квалитетом и јединственим наступом, освојили симпатије одабране публике Опатије..Након тога следила је заједничка вечера у ресторану „Фуренц“ у Ријеци, где се уз песму и причу остало до дубоко у ноћ.

Захваљујући доброј сарадњи Љиљане Црнић и Валерија Орлића, наша група је имала прилику следећег јутра, да се опрости од домаћина, на заједничком доручку (маренди) приређеном у његовом дому. Расположени, носећи пријатне утиске, ова мала група наставила је пут ка Београду.

Rezultasti knjiž. konkursa ”Vršačko Pero 11”

2011-11-03T15:37:00.001+01:00

Ogledalo, fotografija jednog od prijatelja Zaavetina iz Smed. Palanke

U ZBORNIK “VRŠAČKO PERO 11” UŠLE SU PESME SLEDEĆIH PESNIKA :

ARANĐELOVAC: Đuro Milekić - BEOGRAD: Nataša Pavićević, Velibor Mihić, Nevena Vitošević Ćeklić, Bojana Radovanović, Lazar Božović, Svetislav Golić Stiv, Slobodan M. Stefanović, Tatjana Salinger, Dragan Nedimović, Nenad Radoš, Ljiljana Crnić, Biljana Tasić, Dragoljub Stanković, Dušica Milanović Marika, Ljubomir O. Vujović, Aleksandar Stanojević, Tatjana Kovačević, Dušan Topić, Marijana Mladenović – BABUŠNICA: Vera Cvetanović – BORČA: Dalibor Drekić – NOVI BEOGRAD: Slobodan Branković, Majo Danilović – BELA ZEMLJA: Vida Nenadić – BANATSKI KARLOVAC: Jelisije Lile Marić, Koviljka Jevremović – BEČEJ: Marija Vujović – VELIKA GREDA: Adela Kurunci – VRŠAC: Radojka Ušurel, Božica Mihaj, Slobodan Milinković, Tamara Jovanović, Bojan Kiš, Olina Kovarčik, Danica Černih, Snežana Lukić, Boško Ćurguz, Olga Bitević, Petar Obrenović, Slobodan Đekić, Srđan Medić, Jadranka Živković, Nataša Ćirić, Nađa Brankov, Slađana Bošković, Jadranka Ćulum, Aleksandar Jovanović, Jelena Kanački, Miroslava Kućančanin – VRBAS: Valentina Vulić – VRNJAČKA BANJA: Dara Musolinović – VELIKI POPOVAC: Rade M. Obradović – GORNJI MILANOVAC: Vera Pavić – DEVOJAČKI BUNAR: Klotilda Milovanović – DUPLJAJA: Dragica Stojadinov – ŽITKOVAC: Ljiljana Gligorijević – IDVOR: Lazar Laušev – ZRENJANIN: Milorad Bibin, Biljana Dimitrijević Martinov, Milorad Martinov, Bratislav Veličković, Milena Anović, Mirjana Levakov, Stojanka Milin, Mica Nikolić – KRAGUJEVAC: Emilija Živković, Emilija Živojinović, Nataša Džarić, Rajko Džarić, Žiža Marković, Slavica Gavrilović-Paunović,
Slavimir J. Zelenkapić, Radmilo Ristić, Slobodanka Luković – KNJAŽEVAC: Obren Ristić – KLENJE: Dragutin Jokić – KURŠUMLIJA: Milica Đurović, Danica Bakić – KIKINDA: Nada Adamović – KOVAČICA: Eva Pavićević, Zuzana Čižik – KULA: Kristijan Gavranić, Jelena Zarubica, Živojin Kuljančić, Zorana Pacula, Strahinja Džuverović, Milorad Zrilić, Elvira Budalić, Boro Latinović – KUŠTILJ: Mariana Stratulat – LESKOVAC: Zoran M. Jovanović, Snežana Janjić – MIONICA: Milica Jovanović – RUMSKA KOD ŠAPCA: Živko Gavrilović – NIŠ: Dragiša Eraković, Jovica Đurić Major, Suzana Ranđelović, Jovica Stanimirović, Momo Dedić Vidojević, Dragoslav Gale Stevanović, Vesna Pešić, Aca Mitrović Lahor, Mirjana Nikolić, Slavica Jovanović, Dušica Bogdanović, Anastasija Kocić, Jefimija Kocić, Natalija Kocić – NOVA VAROŠ: Radojica Perišić – NOVA PAZOVA: Žiko Sretenović-Vrnčanac - NOVI SAD: Aleksandra Burmudžija, Ljiljana Fijat - NOVA CRVENKA: Uglješa Slijepčević – NADALJ: Suzana Poluga – PAVLIŠ: Anastas Nastevski – PLANDIŠTE: Željko Cesnak – PANČEVO: Grozdana Crepajac, Nada Malek, Milan Milošević, Maša Prihotko – PADINA: Ružena Kraćica – RADOJEVO: Emilija Đurđev – RUSKI KRSTUR: Vladimir Budinski – PARAĆIN: Gordana Lj. Miljković, Tomislav Đokić – POŽAREVAC: Ljubisav Grujić – SOKOBANJA: Predrag Videnović, Ljubinka Stojanović, Rada Krstić, Hranimir Hrane Milojković, Silvana Stanisavljević – SMEDEREVO: Miroslav Mišel Boltres – SMEDEREVSKA PALANKA: Živomir-Mića Stevanović (selo Glibovac), Ljiljana Milosavljević, Miloš Sakić, Radmila Kovandžić, Slaviša Krstić – SUBOTICA: Rale Ratko Belić – TITEL: Dragan Kolak – ĆUPRIJA: Borisav Bora Blagojević – UŽICE: Tatjana Debeljački, Milijana-Mika Golubović – ČAČAK: Milica Mima Dmitrović, Rada Paunović, Dragana Đurković-Tošić – ŠABAC: Jovan Rukavina, Mila Starčević, Tatjana Mirićić

PISCI IZ INOSTRANSTVA:

NEMAČKA: Mira Dragomirović-Barić, Minhen – Antun Rajčanji, Hamburg

BUGARSKA: Ani Stajkova-Ivanova, Plovdiv

ŠVAJCARSKA: Milena Vukoje Stamenković, Niederwangen

REPUBLIKA SRPSKA: Milorad Mišo Đurđević, Derventa – Petronije Pero Šimšić - Dragica Grbić

Draga, Višegrad – Živko Vujić, Banjluka – Jovanka Stojčinović Nikolić,

Julka Erceg, Doboj – Suzana Stupar, Prijedor

CRNA GORA: Igor Rems, Bar

HRVATSKA: Jovica Đurđić, Malinska – Vinko Kalinić, Komiža otok Vis – Srđan Katić, Dalj

– Emilija Vasiljević, Pula – Jovanka Babić Jelovac, Zagreb

Болесник / Десанка Максимовић

2011-01-20T11:43:00.000+01:00

Болесник спава.

Крај њега никога нема.

Две поштанске карте, које је Њ.К. В. Краљевић Ђорђе
Карађорђевић упутио свом учитељу професору
Михаилу Петровићу Аласу. Чувају се у Фондацији
Михаило Петровић Алас у Београду. Прештампавање је
дозвољено само уз дозволу Фондације

Кроз прозор струји јутро,

собом хода,

помера хартије, са стола, са пода,

књиге листа,

загрли болесника,

чашу ваздуха му дода.

Болесник сања, некаква жена

лако као ветар собом хода,

скупља хартије са стола, са пода,

провлачи му прсте кроз косу,

на чело ставља комадић леда,

на постељу му седа

прохладна и свежа

као да је провела ноћ између трава,

у загрљају његовом испари,

и одлебди као измаглица

плава.

Видети више:

https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969---2009/bolesnikdesankamaksimovic

ДОШЉАЦИ С КРИЛИМА АНЂЕЛА

2011-01-19T18:52:00.000+01:00

Пек у Горњем току

ТРООКИ ПЕСНИК, АПОСТОЛ РЕЧИ
РАДЕ ТОМИЋ

1.

У име поезије награда Раде Томић указује по/част поезију и песнику. Награда брани од заборава колико песника толико и нас враћа поезији која је у основи сваког стварања, јер свако стварање духа је у основи поетско. Отуда песма постоји од памтивека. Мада песник, Павловић, каже да српска песма постоји од пре памтивека. Дакако, то је она песма, усмена. Јер поезија је у свему што човек чини, она је, по Хазлиту, она честица која постоји у човеку која шири,разређује, прочишћава и уздиже читаво наше биће; без ње је људски живот бедан као живот дивље звери. Јер, Поезија је ткиво од којег јенаш живот створен. Остатак је заборав сушти мртво слово, јер све што вреди запамтити у животу је његова поезија. А поезија памти и чува. У усменој поезји је сачувана прошлост из које нас призивају преци и чији се одјеци находе у језику наше поезије. И наших живота.
Свако помињање песника је призивање његове
поезије, поезије која говори универзалним језиком људског трајања и земаљске судбине. Судбина је удесила да и ја и песник чијим ће се именом – одличјем, од сада моје песништво дичити имамо сличне животне путеве. Трновите. Физичко и метафизичко се судбински укрстило и трајно повезало. Песмом. И сам сам, као и песник Раде Томић, био човек селица. Живео у путној торби, радни век сам провео изван центара и цивилизацијских насеобина. Радио сам на градњи путева, по забитима, увек на другом месту, диљем земног шара. Од Ђердапа, Таре, Босне, Косова, кучајских планина,...до Африке одвијао се мој пустоловни животок. О томе су остале књиге о теренском животу и раду. У тим песничким збиркама, својeврсним романима у стиху, са преко стотину ликова у црнословним стиховима аутентично се очитује судбина теренаца. Кроз њихове судбине преламају се судбине печалбарске и сеобарске, гастарбајтерске и избегличке, од библијских до наших дана. Дискурс униве-рзалне наративности карактерише ове књиге које повезују библијска и данашња времена.Јер, посредно или непосредно сви смо ми, на неки начин, сеобари. И песник Раденко Раде Томић је искусио судбину теренца, од родне Папратне виа Зајечар, Косова (Гњилане, Призрен, Приштина...) до банатских имања, барака и штала, а цело насеље се, пише, звало Бесни Фок. Име је осликавало амбијент у којем се будући песник обрео зарад хлеба насушног. Водио је дневник, писао аутобиографију. „У то време ја сам желео да о свему помало оставим траг. Записује: Школу сам завршио 1951. Било ми је 17 година. Мада тада нисам ни слутио да ћу касније наставити да пишем песме, ево, указује ми се занимљив податак. За матурски рад из српског имали смо ову тему: Песма нас је одржала, њојзи хвала. Данас могу да кажем: то се са мном одиста збило, али ће ме неке песме дотући.
Томић пише како му се поткрај 1958. први пут у животу осмехнула срећа. (Имао је тада 24. године.) Тих дана, пише, лист „Зрењанин“ расписује конкурс за новинара сарадника. Конкуришем и приме ме. Срећа га је преселила у Нови Сад да уређује Билтен Покрајинског комитета. Из њега тада еруптира песник. ДоЧекао свој час. Пева. Записује: Ја себи нисам задавао никакве теме. Писао сам бих онда када за то осетим потребу. 1966. прима за прву збирку песама Бранкову награду. Дослије покреће часопис Поезија 1968 први те врсте у земљи. Довољно је само видети списак аутора прва и једина три броја.Основа. Тројство. Био је центар изван круга. Другачији. Био Испред. И платио цену непристајања.
Али , зашто су песници из та три броја ћутали над земном судбом Радета Томића? Зашто ћуте и сада? После толико година.
Tомић 1967. записује ове вапај стихове:

ВИЧЕМ И ПРОТИВИМ СЕ
МОРА ДА ЈЕ ГОЛЕМ ЈАД МОЈ

Је ли одговор у песми? У стиховима из песме
Пред лицем света

Ево ме пред лицем света
Држим своје главње ко у причи
Ово је време време глади
Моја љубав на уморне коње личи

1967. /За звуком, 45)

„Стихови који су сада далеко од мене, али оно што су кретањем привлачили у жижу песме – још траје. Било је тренутака у мом животу које нисам умео да објасним. Биле су то моје патње. Данима и данима био сам ван свега, ношен и у сну и на јави истом водом. Тих дана исписивао сам и самом себи неразумљиве стихове (богзна откуда су долазили). „
Уњеговој аутобиографији два фрагмента казују о профетској снази виђења, о моћи песниковог сагледавања живота на овим просторима. То су речи из 1962. које су и данас, не актуелне, него нам указују оно што је видовитом, песничком, оку било већ знано: Он пише: „Вратимо се Папратни. Замишљен над пуно чим, питао сам се : зашто је наш човек немоћан, зашто је у њему утамањен човек. Од свега што је у њима остало људско то је непрестано запомагање. Ти сломљени људи (чиме? ваљда вечитим осећањем беспомоћности) једино мисле на хлеб и ништа друго...
...Папратна полако силази у град, у фабрике. Видео сам многе фабричке раднике и раднице, многе којима је то тешко. Видео једне страшне очи. Не за њих није фабрика, Сељак индустријски радник по психологији остаје сељак . Све њих нешто вуче горе у брда...“
У овој синтагми страшне очи је семенка велике теме о удесу српског сељака и села. Виделе су те страшне, уплашене, очи већ тада обећану „срећну будућност“. Пуста села, глухоту и безнађе, зарасле стазе и богазе, аветну тишину и судбинску метафизику. Да све јесте да не би било, или је људском уму дато до све/т види из свог кратковеког бивства. Да само у песми може да опстане, оно што је по, људском поимању, постојало. Раде, песник, Томић је у својој Аутобиографији и Дневнику оставио драгоцене речи у којима се очитује судбина овог поднебља. Стихом његовим казано оставио „тајну формулу бачену у таласе“.

2.

Свуда где је био Раде Томић је био дошљак. Као и потписник ових редова. Био писац са лошом адресом. Лоша адреса је жиг писца дошљака. Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује...избори. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу.
Писац који живи и ствара у провинцији је осуђен на кашњење. Све вазда касни, мало ко и дочека, да га за живота, па и властита средина, своје место, прихвати. А, и Награде... Премда је за песника највећа награда када му се догоди Песма. Напосе, српску књижевност су, махом, створили писци дошљаци. Феномен дошљаштва у српској књижевности још није литераторно обрађен. Као да се и писци дошљаци клоне те теме. Писао је о томе Милутун Ускоковић, о „ дра-матичним сударима личности са градском средином, кроз унутрашња стања, свог јунака, дошљака“.
Три дошље из југо-истока Србије Раде Томић, Гордана Тодоровић, Бранко Миљковић су у поезији оставили траг који се не затире. Та три имена су унела у песничке каноне свежину која и данас зрачи енергијом језика и поезије. Емоцијом поднебља, пулсацијама времена... Дошљаци су поремтили размере, угрозили овештале шаблоне, разљутили домороце, блеснули и принели себе на олтар Речи.
Инвентивност и иновативност је одликовала поезију Радета Томића. Томићева поезија руши и поново сади дрво сазнања - писао је З. Голоб. И биографије њихове имају значење симбола. Оне су на неки начин сличне, ако нису скоро исте. Исте су по трагичном усуду, коби којој су главом платили судбину Песника. Томић и Миљковић су врсници (1934). Први је метеорски засјао и мистериозно нестао, да би био песма коју је живео. По налогу небеском бавили су се божанским стварима. А, Томић „опкољен суморним малограђанским приземљем, буквално је утекао из обруча равнодушности и неразумевања који се, деценијама, стезао омо њега и његовог значајног књижевног дела“. 29. јануара ноћу, у 51. години живота, 1985.
Као што учинише Бранку поседнику страшне формуле : Исто је певати и умирати, и небесница Гордана се склони у своје заумље, у оностраност, са својим судбинским стихом „Песме су најлепше, кад се врате у крв“, тако и Томићу који записа да ће га неке песме дотући узеше само живот овоземни, њему коме по речима Равидовим „мистеријске суђаје одредише судбину, и који као најтежи искушеник и језиви уклетник остави свој белег песму, а којем нико не постави надгробник.
Да ли су светили што је био бољи?
Они из његове сенке.
„За мене је случај песника, у овом друштву које му не дозвољава да живи, случај човека који се осамљује да би исклесао властити гроб“ записао је – Стефан Маларме, у чије се речи сплиће коб многих песника, па и Томићева.

Мислим да није случајно то што ми је песник Жарко Ђуровић уз текст о мојој збирци Земаљско и небеско написао ове речи: Шаљем Ти овај текст с мишљу да сам разумио твоју добру збирку пјесама Земаљско и небеско. И други Тодоровић, поред Мирољуба, постао је, ево, плијен моје естетске пажње: Поред вас двојице памтим и Гордану Тодоровић као изузетну пјесникињу, којој живот није дао да се потврди највишим рангом у српском пјесништву. Болест јој је богатила и развијала дар, али је физички срушила. Памтим ту крхку пјесникињу немирних очију и дубоке притајене сјете.
Три песника, три дошљака које познајемо по песмама. Светлост њихове поезије нас и данас и на веке ће нас обасјавати. У том тројству Томићева поезија је светлост која не трне. Она нам се из године у годину све више открива. О открива нас док је примамо као завештајни дар песника нашег, овог, тла из којег се јављају нови гласови, да потврде истину поезије као непрекидне свежине света, и, свега. Срећом поезија Радета Томића није имала усуд свог творитеља. Њега је немаштина одвела из завичаја, поезија вратила завичају. И нама.

Ђурђевдан, 2009. Мирослав ТОДОРОВИЋ*

_________

* Из Писма пријатељу

Драги пријатељу, жалим због твог малера у болници. Ни болнице нису што су биле, ако су то уопште и биле. Некада нисам могао да схватим ону латинску хомо хомини лупус ест, сада позно стичем и имам нека болна искуства. Србија је празна и пуста, мој крај такође. У пустом завичајном селу нешто покушавам на имању од кога сам у потрази за бољим отишао. Све је то сада моја тема прибежиште. Сети се моје Теренске свеске, Светих мученика...само Природа нас може, драги Пријатељу, од муке свакодневице из/видати. Ниш, у којем се мој брод насукао је осиротео, постао резерват великом броју људи који чекају оно што никада неће доћи. И остали градови су прави резервати. Све је Теби и те како, боље него мени то знано. Покушао сам нешто и у овом тексту да напишем. Али, коме? Много је питања, драги Пријатељу, а одговора ни откуд. Копним овде у Нишу, нисам мислио да ће ме у овим годинама снаћи оно што друге снашло. Волео бих да Ти се јављам са ведријим вестима, али само је небо ведро, суша страшна, а са ТВ пошаст од које треба бежати у шуму, слушати славује, удисати мирис шуме, и заборавити све...

ZBIRKA od 25 novčića antičkog plemena Deroni / Slađana VELJKOVIĆ

2010-06-02T10:52:00.001+02:00

МЕĐU NAJSTARIJIMA U SVETU

STRUČNjACI se slažu u jednom - novčići vrhunske izrade kovani su krajem 6. i početkom 5. veka pre nove ere. Kako se prvi novac pojavio u prvoj polovini 7. veka pre nove ere u Lidiji, u Maloj Aziji, to deronski novac sigurno spada u najstarije monete na svetu.

...- Svi novčići teški su između 30 i 40 grama. Na aversu uglavnom imaju ugravirana kola koja vuku dva vola, a kojima upravlja bradati čovek sa bičem u ruci. Na reversu se nalazi simboličan prikaz tri ljudske noge u krugu, između kojih je na pojedinim primercima izveden cvet - kaže Goran Mitrović, kustos Narodnog muzeja u Vranju, autor monografije “Novac Derona”.

Taj jedan novčić koji se razlikuje od drugih na prednjoj strani ima jahača na konju i manju životinju, najverovatnije lisicu (ili psa), koja skače konju za vrat. Na drugoj strani je kvadrat sa imenom Aleksandar.

Nikakvi dokazi o postojanju naselja Derona nisu pronađeni, a pretpostavlja se da su do novca, trgovinom ili pljačkom, došla plemena koja su naseljavala Balkan. O Deronima se, inače, veoma malo zna. Pojedini makedonski stručnjaci tvrde da je reč o Peoncima, Grci kažu da su u pitanju drevni Makedonci, a bugarski arheolozi smatraju da su Deroni tračko pleme. ....

Videti više: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=180775&title_add=Blago%20iskopano%20u%20kanalizaciji&kword_add=noc%20muzeja%2C%20zbirka%20novcica

Исправке / Мирослав Лукић

2009-02-11T11:03:00.000+01:00

Миодраг Мркић, професор књижевности у пензији, књижевни критичар. Снимак из 2008.

Мирослав Лукић

МИОДРАГ МРКИЋ У МРЕЖИ ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ

Почетком 2008. године појавила се најновија књига професора М. Мркића У мрежи потоње верзије - Оглед о књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА Мирослава Тодоровића. У српској књижевности је приметан мањак монографских дела о појединим писцима, и живим, и преминулим, и у том смислу ова књига је добродошла. Пишући оглед о Потоњој верзији, песника средње генерације - М. Тодоровића, Мркић поред осталог, анализира и критике српских критичара, који су оцењивали поезију М. Тодоровића (М. Лукића, С. Пенчића, Г, Максимовића, И. Косанић, Д. Урошевић), као и тзв. „подземну, тајну критику". По Мркићу, постоји „подземна критика". Она је често усмена, мада може бити написана „али необјављена". Мркић даје и примере тзв. подземне или тајне критике (одломке из писама два позната српска приповедача). У суштини, макар и узгред, Мркић отвара неке тугаљиве табу теме наше надалеко чувене, помало јадне, кочоперне, ограничене бирократске књижевности. Мркић анализира све песме, по свом обичају (песме из Потоње верзије) одгонетајући Тодоровићеву метафизику, срж сржи, све тајне поезије признајући и своју муку тумача, који се заплео као пиле у кучине. Мркић износи своје импресије и коментаре на скоро 60-ак страна (најобимнији део књиге).
Понекад, тумачења Тодоровићевих стихова нису најсрећнија.

Рецимо ФАБУЛА БЕЛИНЕ*.

Издвајамо Фабулу белине. Белина..Бела књига Миливоја Павловића. Као да ми је песник Мирослав Тодоровић узео речи - фабула белине, и то управо белине књиге 300 страна, белине Беле књиге.
У Фабули белине као да се налази нека жудња за белином.
Слова мркну у мраку
Без гласа
Фабула белине...(стр. 21)
Да ли критичара Мркића привлачи белина, тј. Бело, зато што је „недиференцирно трансцендентно савршенство"? Шта то значи и колико је то тачно? Бело и Белина су врло диференцирани; бела боја је најсложенија боја, боја која садржи све остале постојеће и познате боје...Друго, делује помало патетично и неукусно - поводом једног песника актуелизовати неког другог, који није ствар тумачења, и о коме евентуални читалац можда ништа и не зна.
Мркић, дакле, понекад уме да буде неспретан, да доводи у недоумицу, али у суштини, он је вођен добрим намерама и интуицијом, често у праву, а нарочито онда када Тодоровићеву поезију дефинише као поезију мистике, поезију великог посвећеништва...
Мркић је 2006. године објавио прву своју књигу о збирци М. Тодоровића После свега Љупка језа пролазности пред вратима визије. Он припремај ош три огледа о појединим Тодоровићевим збиркама песма, што је за сваку похвалу, с обзиром на његове високе године, а и имајући у виду околност дау српској књижевности мањкају монографске публикације о многим писцима...

____

* За похвалу је што је Мркић написао странице и странице о Белој књизи М. Павловића, о једном покушају, експерименту. Али, какве везе има Фабула белине са Белом књигом ? Тодоровића сам као песника представио у антологији српске поезије 20. века. М. П. - не. Зашто бих? Има ли смисла придавати посебну вредност неком песнику који ту претпостваљену вредност нема?

НАПОМЕНА:

Овај Лукићев текст, прелиминарно штампан у једном од Лукићевих часописа, прештампан је у Мркићевој књизи на стр. 123-125, без уобичајене назнаке одакле је преузет, што вероватно промакло. Уз друге текстове других аутора у овој Мркићевој књизи наводи се одакле су преузети. Такве грешке не треба правити убудуће, јер неупућеног читаоца могу довести у заблуду. На крају крајева, треба бити максимално коректан, тј. тачан када је реч о библиографским подацима... (М. Л.)

Српи купују џунглу?

2009-02-09T20:00:00.000+01:00

АМАЗОН на продају! За мало новца можете добити скровиште у случају пропасти света!
Џунгла Амазона се, заиста, продаје: оглашавања се обавља Интернетом, али је неиосредни контакт у овој трансакцији незаменљив за међусобно поверење. Зашто би неко купио џунглу? Разлога је много: јсдни верују да ће кад-тад доћи до катаклизме, други желе да побегну од цивилизацијс, трећи верују да тако штите кишну шуму, четврти то раде јер не знају шта ће са новцем, а има и таквих који траже ново место за живот, јер њихова домовина због глобалног загревања полако нестаје... Ко купује делове џунгле? Сви: руски тајкуни, фармацеутски гиганти, момци из Београда... Прецизније, сви који имају више од 50 евра!?
ЗА ту суму новца може да се купи хектар кишне џунгле у Еквадору. Ипак, нису сви такви алтруисти. За 150.000 долара може да се добије 1.200 хектара најквалитетније џунгле са већ изграђеном дрвеном лођом (са 10 соба). Шведски тајкун Јохан Елијаш недавно је објавио да комплетна џунгла Амазона може да се купи за 50 милијарди долара. - Недавно су тројица младића из Србије, одушевљена путовањем у срце џунгле, одлучила да купе комад земље у овој недођији, и сада су власници 15 хектара -каже Александар Билановић, власник "Латин офроу-да", агенције која организује индивидуалне туре по џунгли.
А како је све почело?
ЉУДИ који одлазе у џунглу очајнички покушавају да отпутују на места којих нема у брошурама туристичких агенција, где нема туриста са фотоапаратима - примећује наш саговорник. - Туристи су најразличитијих профила: од посматрача птица до пуких авантуриста које, осим џунгле, занима само пиће аусаке. Готово сви су веома богати, али крију да имају новац. Они су открили, после боравка у најлуксузнијим хотелима, да је са путовања важније вратити се са животним искуством него са сликама на којима једу јагоде и пију шампањац.
ИДЕЈА о куповини шума настала је из комерцијално-авантуристичких мотива. Џунгла је јефтина, и за 15. 000 евра може да се купи 10 квадратних километара. Грађани САД не могу да купују аргентинску џунглу, јер влада то не дозвољава. Влада Перуа јс донела закон по којем не може да се купи више од 40.000 хектара,- Тројица Срба купила су џунглу од десет квадратних километара, тако да добијају и два села, јер у Боливији важи стари закон да села са сељацима припадају власницима - каже Александар. - Сваки је уложио по 5.000 евра, па сада могу да чекају да им се новац удесеторостручи или да, када дође до кризе у Европи, тамо оснују заједницу попут Нојеве барке. У ту недођију би примили стручњаке свих профила, а децу одгајали без телевизора.

Александра Крсмановић

МАЛО ПОЗНАТИ АМАЗОН

1 ДЕЛИ га пет земаља: Бразил, Венецуела, Колумбија, Еквадор и Перу.
• НОЋУ је у Амазону неописива бука, јер се 90 одсто животиња у џунгли буди са мраком.
• ПРЕ пет векова у Амазону је живело милион Индијанаца, а сада их је мање од 200.000.
• АМАЗОН даје 20 одсто кисеоника нашој плаиеш, а ту је петина питке воде.
• ВИШЕ од 10 милиона врста биљака, животиња и инсоката живи у тропским шумама.
• НА једиом хектару је по 750 врста дрвећа и 1.500 врста биљака.
• У АМАЗОНУ расте 3.000 врста воћа, а Европљани знају само за 200.
• ДНЕВНО се уништи 200.000 хектара кишне шуме,
а 20 одсто Амазона је већ нестало.

Извор: Вечерње новости, 31. децембар 2008, 1. и 2. јануар 2009., стр. 29

* * *

Купују ли џунглу они Срби који имају пара и не знају шта ће са њима, или џунглу купују појединци

који су у Србији изгубили наду?

Са велике даљине џунгла изазива као некаква рајска башта...

Хоћемо ли и ми куповати амазонску џунглу?

Минули животи и усудна метафизика

2008-06-09T13:00:00.000+02:00

(Слово о основној песми збирке „Господар“ Стојана Богдановића)

Читајући песму Извештај из најновије песничке збирке Стојана Богдановића спознајемо истинску снагу лирске импресије која уобличује стварност и постаје суштинско сведочанство. Интезитет доживљаја виђеног и стихом извештајним исказаног, на самом прагу метафизичког, твори универзалну слику чиja суморна значења зраче снагом симбола. А симболи и метафорски изрази (а свака метафора је један кратак опис) находе се у овој песми, разуђеној и слојевитој лирској причи, дубоке метафизичности и универзалне спиритуалности. Стихом се сажимају читаве приче живота, предела и времена, тамо где лозанићев млин више не меље - извештава Песник - и питорескну слику живљења рустичног миљеа затамњује и прекрива опорим сликама које сумирају прошао живот. Пустош села где осим камења на гробљу / нико више ништа не памти дочарана је низом бременитих слика чији асоцијативни спрегови и постулати шире тематски кадар захватајући мноштво призора и судбина.
У извештају се смењују слике снажног есенцијалног набоја и животних истина кроз које се прелама и сеобна усудност народа, удес села српског из којег се само одлази, где више нико никога не дочекује.
Стиховима што наводе на дубока размишљања, песник Стојан Богдановић извештава:
истребили су нас ко цигани вашке
све су нас покупили ко чума децу
нико не пева у кафани код швабе
две главе три зуба све остало
пojeo је само један зуб
време садашње нема кикотања
нема трубача у нашем дворишту
осушила се лоза маховина и лишај
напали цреп где се још увек
али једва очитава
прва српска фабрика европског црепа
никола г.богдановић
и синови
сви су сада на службеном путу
ни господар није ту као господар
ја их замењујем ауторитативно
наредио сам берберину да ме ошиша
желим да личим на себе
када будем подносио овај извештај

Извештај пун затомљених осећања кроз Богдановићеву песничку оптику, и душу, се воздиже у моћну метафору - резултанту саздану од минулих живота, историје и усудне метафизике. Попут Хамваша Богдановић препушта читаоцу дочитавање песме, да садржаје извештаја тумачи кроз сопствена сазнања; истребили су нас ко цигани вашке / све су нас покупили ко чума децу. Суочава нас песннк са нечим што је као чума, иза које остаје чемерна празнина, безнадна тамнина и пустош, а свет метафизичка стварност. (У семантичко рашчитавање ове песме ваља укључити симболичка, митска значења и персонификацију чуме); извештај успоставља и затвара лук са поезијом збирке Црна рупа, сеже у столетну дубину времена. Он обједињује широк спектар питања о историјском трајању и националним судбинама. Наративно веристички исказ зрачи снагом аутентичног песништва које сумира хук историје, живота, речи, времена и кроз непосредност исказа изриче као универзална и вишесмислена посланица о трошности света и пролазности свега. Утихлу мелодију времена песник Богдановић склања у поезију и спасава поезијом.
Малармеов постулат по коме свет постоји само да би се нашао у књизи потврђује и извештај. Епска димензија ове лирике омогућује му драгоценост сведочанства. Чија се снага једначи са предањем. Песничким, дабоме.[1]

Mирослав Тодоровић

[1] БОРБА, Свет књиге, 22.јануар 2004. год.

Nova knjiga Tatjane Debeljački

2008-06-02T09:39:00.000+02:00

ISKRENI UZDAH I OBUZDAN KRIK

Nesumnjivo da je za Tanju Debeljački pesma najbolji način za razumevanje i opisivanje sveta ali ne bilo kakvog sveta, odnosno ne samo onog što je “darovano pogledu”. Pomalo neobičan naslov zbirke nema nameru da stvori neku novu vrstu eksplicitnosti i tumačenja, on upravo ima cilj da se ograniči na tih nekoliko slova uzdaha, posledičnih manifestacijama uznemirenih i ustreptalih osećanja. Na taj način ova pesnikinja stvara jednu novu vrstu redukcionizma i svedenosti (ne stiha već poetskog osećanja) na primordijalni znak, amblem koji skoro čitav kontekst zbirke svodi na unutrašnje pejzaže čovekove, mnogolike i osobene međuzavisnosti, neobična kretanja i čudna snoviđenja, zagonetne iskre i preplitanje živog i neživog, prošlog i sadašnjeg...
Svet njenih meditativnoispovednih stihova obasjan je posebnom vrstom opore neoromantičarske rezignacije protkane setom, emocijama i melanholijom; dominantnim osećanjem, u kome se stiču i neobičnim vezama povezuju i grade alegorijski sklopovi. Tanja Debeljački ne želi da svet učini razumljvijim i boljim, vera u istinsku poetsku emociji i čovekovu nemogućnost da da konačne odgovore, ne dozvoljava joj da iskorači iz meditativno-elegičnih raspoloženja, s mnoštvom nijansi rezignacije i gustom metaforikom, ona iscrtava veoma široku i mnogoliku mapu melanholije i hipokrizije savremenog sveta, u kome je najveća žrtva upravo čovek sam; njegova čulnost i tananost osećanja ali u onoj meri koliko i sam na tu vrstu hipokrizijskih zakonitosti i sam pristaje.
Značajanu ulogu u pesmama Tanje Debeljački ima diskretno provučen ton filozofije životnog relativizma i jedne naročite vrste nihilizma. Ona ne pristaje na ustaljen red stvari i pojmova, svesna da iza toga postoji jedna posebna nadstvarnost, unutar koje su odnosi i hijerarhija vrednosti istinitiji i unutar koje skeptični današnji čovek može naći pravu meru i oblik svoga postojanja, jer u aktuelnoj stvarnosnoj datosti ne pristaje na zakone atrofirane moralne i nacionalne apatije uzdignute na nivo božanskog promisla. Pritisnut “tragičnim osećanjem života” pesnikinja priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bi, bar na tren, mogla da savlada i prevaziđe kosmičku studen i pustoš. U ovim pesmama na veoma originalan način se izmiruju krajnje suprotnosti i pomeraju granice; sve ima uslovno i bukvalno značenje. Neisforsiranoj intelektualnosti poseban značaj daju skepsa i sumnje kojima Tanja Debeljački odstranjuje patetiku, poništava spoljašnju meru tragičnosti i pod drugačiji pogled podvodi okamenjene folklorne, nacionalne i životne mitove. Pevati uprkos svemu – to je suština filozofije i poetike Tanje Debeljački koja se jasno očitava u ovoj zbirci.
Poseban kutriozitet ove zbirke čini poglavlje u kome su pesme drugih pesnika posvećene Tanji Debeljački što ne odudara previše od osnovne poetske linije ove zbirke i što svedoči jednu veoma jaku liniju, poetsko bratstvo, u novijoj poeziji mlađih pesnika.

Petar V. Arbutina

u prodaji, tvrd povez, 117 strana, 20 cm, latinica

Izdavač: Poeta Beograd 2008. 1. izdanjeISBN 978-86-86863-01-0

Слободна, незаинтересована и лична уметност

2008-03-17T12:43:00.001+01:00

Да ли су уметност и књижевност у служби других а не својих нација?
Одговор на горње питање понудио је Бранко Лазаревић на ударном месту предратног часописа ХХ ВЕК, октобар 1938, бр 8, Београд, стр. 321-323.Према Лазаревићу, "кад је уметност велика, и кад је у цвету, њој све служи:природа, човек, материјал, својинство. Кад је мала, кад је у паду, она свему служи. У првом случају, она је слободна и незаинтересована. У другом, обратно. У првом, она води, у другом, њу воде.Кад се прегледа уметничка географска карта с караја на крај света, јасан је утисак да су уметност и књижевност у служби других а не својих нација. Она је, као и политика, у извесним идеолошким блоковима. У демократијама чисто капиталистичким, она је трговачка ноција; код "тоталитараца", она је у служби државне идеологије. Не зна се где је горе за њен основни услов и императив: за слободу, неслужење и незаинтересованост. ...""...Публика је пала на најниже гране. Аутомобил, спорт, кинематографија и кафана потисли су уметничку активност сасвим у позадину. Свет је нашао своју уметност у томе. Он је ту нашао свој "goodtime", а то је њему уметност и највише духовно задовољство. И пре је свет читао због "мађије" и хашиша које је налазио у делима и занаосили су ганајвише "роман" и "легенда" уметничке појаве. Данас су пак те "мафије" и "коктејли" много више, и много лакше за сваривање, у кинематографији. Зато по неки уметници јуре у ову да активно учествују, или тако пишу и тако раде да то личи на филм. То је пак довело до комерцијализације уметности..."
То је написано пре 70 година, а изгледа да нарочито важи данас!
Лазаревићу је било јасно да је слободна, незаинтересована и лична уметност - нека врста алтернативне уметности, које "никада и није било много". "У овоме времену између два времена, прелазном и неуобличеном, има, ипак, правих гласова, али су то махом, гласови страха и ужаса што се ствари дешавају како се дешавају..."
"Ако ови ( Валери, Жид, Ортега и Гасет, Лорка, Унамуно, Буњин, ... и др. - напомена М. Л.) представљају дворац нашег данашњег духа, онда се из тог дворца чују гласови панике и страховања, неизвесности и буре. Уз то, из њих не извире нити свеже ни одређено нити уобличено. Кад се упореде са носиоцима идеја појединих великих векова, ово су само фрагменти, парчад, одломци. Ту, стварно, нигде нема великих уточишта ни замкова мира. Обесхрабљено је све то, у тражењу је и лутању..."