РМ блог

СМРТ ПЕСНИКОВА - Љубомир Симовић

2025-04-17T18:33:00.000+02:00

О Љубомиру Симовићу српском књижевнику, преводиоцу и академику, Википедија каже: "...Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик.

....Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Подржао је протесте 2024—2025. Био је критичар политике СНС и Александра Вучића."

Преминуо је данас, 17. априла 2025. године.

Смрт песникова

Кад песник умре
смрт скине маглу с његових стихова,
градови освану заиста на небу,
једна јабука пуна птица заплови низ огањ.

Кад песник умре
зашуми изнад крошњи
звезда која обухвата цео небески свод,
и песник више не чује лавеж ни звуке рога;
поражени светлошћу коју не виде
гониоци се повлаче
у безимен мрак из кога су и дошли.

Кад песник умре
смрт му доноси правду
коју му живот ускраћује.

У глуво доба, ветар на гумну одваја
чист ваздух и светлост од остале плеве.

Песник, одевен у дроњке своје коже,
и мртав гоњен пламеном преко леда,
с остатком свога ужета, и мртав
из неког другог света кроз нас у трећи гледа.

Кад песник умре
његове птице почну да лете
над премлаћеним житом и морем које цвета.
Ружа заиста јаше на коњу,
човек у море уноси жену с којом је лежао,
и добоше, фруле и оружје пшеницом засипа ветар.

И храстом разваљен ваздух,
и сурови народ, и мрачна поља, и звери,

гледају његов гроб како се диже у свет
прогонећи оне пред којима је бежао.

Љубомир Симовић (1935-2025)

Са https://pin.it/4JNLpD111

ПРОЛЕЋЕ - Михаил Љермонтов

2025-03-20T19:03:00.001+01:00

Пролеће

Кад пролећем разбијени лед

Узбурканом реком плови,

Пољем се простре недоглед:

Црне земље голи сводови.

Магла полегне, облацима

Притисне поље неорано,

Злу тугу засеје сновима

У моје срце младо узбуркано.

Гледам, природа је све млађа,

Али млађа је једино она

И кô лани спокојна, пламена.

Сваког пролећа она се рађа,

Души дâ мир или неспокој,

А у свему нашу љубав к њој.

(1830)

Михаил Јурјевич Љермонтов (1814-1841)

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

У Гружи, 16. марта 2025.

ЖИВОТ И ВРЕМЕНА МАЈКЛА К - Џ. М. Куци

2025-02-07T20:32:00.002+01:00

Живот и времена Мајкла К

Мајкл К је чудно, добро биће, рођењем обележено. Не жели ништа, ни рат ни револуцију, ни моћ, ни новац. Мајкл К воли земљу, њиву...Обрађивати земљу и узгајати бундеве, остварење сна о срећи, слобода..

(одломак)

"Онда је стигло и вече када је прва бундева дозрела за брање. Израсла је раније и брже од осталих, у самом средишту њиве; К ју је унапред издвојио као први плод, прворођенче. кора је била мека, нож је клизнуо унутра без отпора. Месо је премда још обрубљено зеленим имало загаситонаранџасту боју. Поређавши их на решетку коју је направио од жице, ставио је кришке бундеве над угљевље које се све јасније и јасније жарило како је падао мрак. Мирис нагорелог меса дизао се у небо. Говорећи научене речи, не упућујући их више небесима него земљи на којој је клечао, К се молио: “ За све што нам се овде даје учини нас искрено благодарним.” Нагнуо се да двема жицама преврне кришке, и усред покрета осетио како му се срце прелива од захвалности. Било је тачно онако како су му описивали, као шикљање топле воде. Сада и то обављено, рекао је себи. Преостаје ми само да овде мирно проживим остатак својих дана, једући храну коју је земља изродила захваљујући мом властитом раду. Преостаје ми да негујем земљу. Принео је прву кришку устима. Испод хрскаве угљенисане коре, месо је било меко и сочно. Жвакао је и лио сузе радоснице. Најбоља, помислио је, без премца најбоља бундева коју сам у животу окусио. Први пут откад је стигао на село, храна му је пријала. Од заосталог укуса прве кришке у устима је осећао неку болну милину. Склонио је решетку са угљевља и узео још једну кришку. Зубима је, кроз покорицу, загризао меку и врелу пулпу. Овакву бундеву, помислио је, овакву бих бундеву могао да једем сваког дана док сам жив и да никад ништа друго не пожелим. А како би тек била савршена уз прстохват соли - прстохват соли, и комадић маслаца, и зрнце шећера, и мало цимета посутог одозго! Једући трећу кришку, па затим и четврту и пету, све док се смазавши пола бундеве није заситио, К се наслађивао сећањем на укус соли, маслаца, шећера, цимета, један по један."

Џ. М. Куци (Добитник Нобелове награде за књижевност 2003.)

https://www.kerefeke.org.rs/wp-content/uploads/2024/10/bundeva.jpg

АКО МЕ НИКАДА НЕ ПОЗОВЕШ - Рабиндранат Тагоре

2025-02-06T14:27:00.002+01:00

Ако ме никада не позовеш

Кад мојих стопала више не буде

у прашини пута овога,

и скела буде редовно пловила без мене,

кад будем купио и продао

последњи пут,

и мојим одласцима на пијацу у зору

и враћању кући у сутоне

буде дошао крај,

шта ако ме се не будеш сећала,

ако ме никада не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.

Када прах буде прекрио

струне мог инструмента,

и гуштери се

по мом довратку буду верали,

када врт мој аскетско рухо одене

спреман за пустињу,

а коров закрили воду у мом бунару,

шта ако ме се не будеш сећала,

ако ме никада не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.

Музика неће ћутати

у флаути живота,

а сати ће тећи

непрекидно брујећи.

Скеле ће бити пуне,

као данас што су,

људи који желе на другу страну да пређу.

Говеда ће пасти,

говедари ће се играти на ливадама.

А шта ако ме се не будеш сетила,

ако ме никад не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.

Али ко каже

да мене неће бити тога јутра?

Ја ћу се играти

у свим играма оних што живе.

Имаћу нова имена

И друге руке да љубављу ме вежу,

јер ја у свим временима постојим

и вечито ћу се на сунцу кретати.

Шта онда ако ме се не сетиш,

ако ме никад не позовеш

подижући поглед ка звездама?

Изостави моје име из поклона

ако ти је оно бреме,

али сачувај моју песму.

Рабиндранат Тагоре

Аутор фотографије: РМ

ЈЕДНОГ ДАНА - Вито Николић

2025-02-05T14:03:00.004+01:00

Једног дана

Једног дана, када нас не буде

на овоме бијелом свијету,

с људском чежњом поменуће људе

неки вјетар другом неком вјетру.

Читав свијет, безљудан и нијем,

сјетиће се људи некадашњих,

и онако узалудно лијеп

зажалиће за очима нашим.

Пожељеће људску ријеч гласну,

парче срца грлом отргнуто,

да разбије тишину опасну

и вријеме споро и беспутно.

А однекуд, из тишине траве,

ко богови молитвом дозвани,

поново ће људи да се јаве

и осмисле свијет успавани.

И опет ће испод тих небеса

наш бијели друм да се извије

и опет ће нека дивна пјесма

да нам дође главе као прије.

Па ће опет, када нас не буде

на овоме бијелом свијету,

једног дана поменути људе

неки вјетар другом неком вјетру.

Вито Николић

Демероња, 26.јануара 2025.

Аутор фотографије: РМ

ЗВОНА У НОЋИ - Карл Сандберг

2024-04-04T23:02:00.001+02:00

Није све човек што има људски лик. Још једно дете никад неће одрасти, плесати, волети. Нема пред ужасом.

Звона у ноћи

Два звона шест звона два звона шест звона

Из плавичастог кућерка

Из тихог плавичастог кућерка

Између сваког удара звона

Разабире се јецај жене

„Господе ноћ си створио сувише дугу сувише дугу.“

Карл Сандберг

https://srpskainfo.com/wp-content/uploads/2022/05/crkva-vjera-krst-01--scaled-872x610.jpg

УВЕК САМ СЕ ПЛАШИО ДА ТИ ТЕПАМ - Зоран Радмиловић

2024-02-09T21:12:00.000+01:00

Увек сам се плашио да ти тепам

Увек сам се плашио да ти тепам

Плашио се увек да ти косу држим у руци
Престрашен био да нагло можеш да се окренеш
И да ми ухватиш нежно око на свом врату.

Јер сам глупаво веровао
Да ћу ако ти руку на раме ставим
Да ћу ако ти прстима чело додирнем
Да ћу ако ти у топле очи груди слијем
Да ћу изгубити себе.

Сад кад си отишла имам себе, исувише.

Зоран Радмиловић (1933-1985)

https://i.pinimg.com/564x/35/1e/a9/351ea91651225ac70732fc014b769d42.jpg

НА КРАЈУ ОВЕ И НА ПОЧЕТКУ НОВЕ ГОДИНЕ - ДУШКО РАДОВИЋ

2024-01-03T18:12:00.002+01:00

Овако је говорио Душко Радовић:

На крају ове и на почетку нове године, могли бисмо се као деца заклети и рећи макар себи: Нећу више никад, или ћу мање него до сада, или ћу само онолико колико морам, јер сам такав какав сам.

***

* Немојте се данас борити за оно против чега сте се некад борили.

* Немојте никад више туђим грешкама објашњавати и правдати своје.
* Немојте радити оно чега би се ваши родитељи стидели и чега ће се ваша деца сутра стидети.

* Немојте себе проглашавати јединим и најбољим. Најбољи више нису живи, а ми смо ту само зато што њих више нема.

* Ослобађајте се слугу. Помозите им да не буду слуге чак и онда када би они то хтели да буду.

* Поштујте друге људе, немојте их проглашавати пријатељима само онда када су вам потребни.

* Немојте се доказивати пред горима од себе, пред равнодушнима, пред онима којима би требало платити пиће да би вас слушали и да би вам веровали.

* Немојте стално викати и тражити још. Понекад реците доста и нећу више, хвала ни ово нисам заслужио.

* Немојте тражити да вам се унапред плати оно што ћете тек урадити. Могли бисте пре тога вратити или урадити оно што сте већ узели.

* Будите скромни што ви тако хоћете, а не само зато што вам други не дају.

Душко Радовић

https://i.pinimg.com/564x/35/96/9d/35969defc0620d7be69f7ecbfaa1cef5.jpg

ШТА НАС ЧЕКА У НОВОЈ ГОДИНИ – ДУШКО РАДОВИЋ

2024-01-01T22:24:00.004+01:00

Почела је 2024. С вером, надом и љубављу у сваки нови дан! Нека буде како је говорио Душко Радовић! 💖💖💖

Шта нас чека у Новој години

Видећете, то ће бити лепа и важна година.

Биће велика – од јануара све до децембра.
У њу ће стати сви рођендани и много незаборавних тренутака.

Биће то година која се памти.
Негде ће саградити пут, негде мост, негде школу.
Многи ће се уселити у нове станове.

Сви ће се нечему обрадовати.
Слушаћемо добре вести.
То ће бити година у којој се расте.

Деца Србије порашће у новој години за преко двадесет милиона центиметара

и за више од двадесет милиона килограма.

Много ће се продавати огледала и чешљеви.

Лекари ће зевати у амбулантама јер ћемо бити здравији него икад.

Биће то година лепа као слика.
Процветаће багрем и липа.
Родиће поново трешње, шљиве и грожђе.

Небо ће бити плаво и велико.
Сунце ће нам бити лепо и топло.

Неко ће написати нову песму.
Неко ће се први пут заљубити.
Нове мајке носиће у рукама нову децу.

То ће бити добра година.
Радићемо, учити и певати.

Kад се заморимо, увек ће на време доћи субота и недеља.

Завршићемо неке важне послове и започети неке још важније.
Сви ћемо се сликати, за успомену на ту добру годину.

Kад се поново сретнемо, 31. децембра, нећемо се познати,

јер ћемо сви бити већи, лепши и паметнији.

Душко Радовић

Зузана Верески - Поклон мајци, 1996

КРАЈ И ПОЧЕТАК - ВИСЛАВА ШИМБОРСКА

2023-12-08T23:17:00.001+01:00

Крај и почетак

После сваког рата
неко мора да поспреми.
Какав такав ред
неће се успоставити сам.

Неко мора одгурнути рушевине
на ивице пута,
да би могла проћи
возила пуна лешева.

Неко мора утонути
у жабокречину и пепео,
федере канабеа,
крхотине стакла
и крваве крпе.

Неко мора довући греду
за подупирање зида,
неко застаклити прозор
и поставити врата на шарке.

То није фотогенично
и захтева године и године.
Све камере већ су отишле
на друга ратишта.

Мостове и станице
треба обновити.
Рукави ће бити у дроњцима
од засукивања.

Неко с метлом у руци
још се сећа како је било.
Неко слуша
климајући неоткинутом главом.
Али у њиховој близини већ ће
почети да се врзмају неки
којима ће то бити досадно.
Неко ће још временом
испод жбуна ископати
аргументе нагрижене рђом
и пренети на гомилу отпадака.

Они што су знали
о чему се овде радило,
морају уступити место онима
што знају мало.
И мање од мало.
Односно, исто што и ништа.

У трави, која је надрасла
узроке и последице,
неко мора лежати
с класом у зубима
и зевати у облаке.

Вислава Шимборска
(Пољска песникиња, добитник Нобелове награде за књижевност 1996.)

Аутор фотографије РМ

МАРИЈА - Бранко В. Радичевић

2023-11-06T20:31:00.001+01:00

Шести новембарски дан 2023. је почео овом песмом.

МАРИЈА

Све сам знао што је било око Марије

Најтањи хлад у подне,

Њен врт и шум вратница

Знао сам у који сат ће доћи

И која је и када на

Грани запевала птица.

И кад је тужна по кораку сам познао

И кад је тужна и кад је највеселија

И срца све заљубљена

Да неког воли Марија.

Све сам знао шта је било око Марије

И плакао сам једном кад је она плакала

И дуго бих после

Кад би она отишла.

Стајао сам на месту на коме је она стајала.

Ко зна где је сада моја Марија?

Има једна ливада зелена и поток,

У потоку се можда огледа.

Ко зна где је Марија?

Раскршће сеоско, ноћ шуми леска,

Стоји бела од месеца и звезда

Марија кад би знала ноћ моју без звезда

Да ли би бар једну сузу пустила

Бар једну сузу Марија?

Бранко В. Радичевић (1925-2001)

https://www.ets-sa.edu.ba/wp-content/uploads/2021/01/samoca-620x382.jpg

ГОВОРИ ТИХО - Десанка Максимовић

2023-05-04T11:47:00.003+02:00

Саосећам у болу свих оних који су јуче изгубили своју децу, брата, сестру, родитеља...

Нема пред ужасом. Ко је крив?

Говори тихо

Говори тихо. Дрвеће је ноћас будно, и мени је жао да чује:

како је живот кратак и није весео.

Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају, и мени је жао

да чују: како у гласу нечијем има суза.

Говори тихо. У ливади оближњој зрикавци се ноћас воле

радосно, и мени је жао да чују: да је љубав у срцу нечијем тужна.

Говори тихо. Небо је ноћас бескрајно танко, мени је жао

да нас чује Бог, па да му због нас тешко буде.

Десанка Максимовић

https://media.domencms01.com/images/10e89a382-910d-408e-9b2d-f02087007c78/0,108,1920,1188/676

ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН - Јован Дучић

2023-02-26T10:24:00.000+01:00

Једне вечери у сутон

Небеса беху мутна и раздрта,

Студен у немој собној полутами;

И допираше из самотног врта

Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле

Песму о тузи. И ја гледах тако

На њеном челу и лицу од свиле,

Где мутно вече умире, полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини

То вече да смо у ћутању дугом,

Сами и тужни у хладној тишини,

Сву повест срца рекли једно другом.

И тајне мисли болне и злослутне,

И страх од патња којих нема више...

Слушајућ тако те вечери мутне

Ветрова песму и музику кише.

Јован Дучић

https://i.pinimg.com/564x/b9/fd/4e/b9fd4eddc6f985fb5222ac9b67865a3c.jpg

О МАЛОМ ГРАДУ - Ненад Обрадовић

2023-02-15T00:53:00.000+01:00

Данас (сада већ јуче) прочитах занимљиво размишљање на тему Мала средина/Мали град/Провинција. Има нечег андрићевског и селимовићевског у начину на који аутор говори о животу у малом граду.

"Мала средина је затвор у коме се свака индивидуалност прекрива маском обичности. Мали градови немају стрпљења за другачије очи, други поглед, отворен живот, ширину духа. Скученост је друго име малог града. У његовим границама одиграва се провинцијализација духа, затварају се врата сваке отворености; поглед је замрачен, видик замагљен. Свет малог града опседа романтична митологија, никада романтична имагинација. Мала средина не познаје етику одговорности према другом, будући да све друго стапа у истост предвидивих навика. Нигде се као у малој средини не препознаје човекова потреба да влада и моћује над другим и другачијим, нигде се насиље над човеком не спроводи толико отворено и прихватљиво као у затвореној средини малог града. Одласци су зато чести, останци тешки. Једини спас је духовна имагинација која одбаченику омогућује да живи у слободи свога света. Можда никада не бих увидео трагедију малог места да једном нисам отишао, и да се једном нисам вратио. А трагедија малог места налази се у томе што постоји нада иако знаш да је све безнадежно. Никада се ништа неће променити, све је тако далеко и узалудно, сви већ све знају, ништа не праштају, процењују и омаловажавају. Идила малог места сваком човеку широког духа постаје отворена гробница, смрт пре смрти, ожиљак и непролазна туга за животом који пролази и нестаје у просечности и огорчености. Срећни су људи који никада нису доживели хладноћу малог места, силину њене мржње и мрак провинцијске ноћи."

Ненад Обрадовић

https://i.pinimg.com/564x/93/ec/b5/93ecb5d15d02bac3a3d099f76d73538c.jpg

ОБЈАВИТЕ ЈЕДНОМ НА ВЕЛИКА ЗВОНА - Десанка Максимовић

2023-02-08T22:25:00.002+01:00

Објавите једном на велика звона

Закрчене су земље и васиона
од жалосних о људском бићу вести.
Објавите једном на велика звона
измирења, покајања, благовести.

Не јављајте само за земљотресе,
покрадене мисли, покрадене своте.
Јавите и када се радости где десе,
када се отвори у коме вулкан доброте.

Не вадите само блато из гата,
има, ваљда, негде и песка понеко зрнце,
понека љуспа злата.
Јавите нам каткад да су помиловали
другомишљенике, упорнике и Црнце.

Разгласите и по неколико пута
и добра као што се зла разгласе,
и моћи ће, можда, мржња да се спута
и љубави бар трун да се спасе.

Јавите нам да се нашао, негде, неко,
ко је прославио суседову славу,
уоквирио и његова барда.
Јавите да је добрих звезда пала
на нашу планету цела милијарда.

Десанка Максимовић

https://i.pinimg.com/564x/00/75/89/0075897d7c08249c3893162ca72da039.jpg

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ - Бранко Миљковић

2023-02-04T23:58:00.006+01:00

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ…

Уби ме прејака реч. Не стигох да се склоним.
Рече је она јутрос, уз славујеву песму.
Сад неку тугу тешку из себе залуд гоним,
То њено збогом беше премного и за чесму.

МОЈИХ МУЦАВИХ РЕЧИ И БОЛНОГ ПОНИЖЕЊА…
И пуче реч као бич, фијуком за сва времена,
Док се још нечем надах, док бејах сав са собом.
Сад сам нико и ништа – сам себи своја сена,
Осушен бор на хриди пред ветровитим добом.

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СНОВИЂЕЊА…
Не рече ко је кривац за тај метак од речи,
Некуда одскакута, сва гипка као срна…
У мени прошло време као парастос јечи,
А негде испред ока мота се коса црна.

И ОКО, БАДЕМ ЗРЕЛИ, НАДОШЛО ЗА ВОЉЕЊА…

Можда ћу доћи себи када побегну ласте,
Кад лето заборавим и сав у јесен одем.
Кад лепо што је, заспи, а ноћ почне да расте
У мени и за мене, кад мрак оком убодем…

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СНОВИЂЕЊА…
У тој ћу ноћи и ја са својим сном умрети,
Кунући оно збогом што га изрече она.
А није добро ником свом болу да се свети,
Нека све иде Небу, нек’ суди Васиона…

УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, УМРЕШЕ СВА ВОЉЕЊА…

Бранко Миљковић

https://i.pinimg.com/564x/3c/66/5e/3c665ea664365193f0a3ddc22121223a.jpg

ИЗГРЕЈАЛА СЈАЈНА МЕСЕЧИНА - народна песма

2023-01-27T23:00:00.001+01:00

Песма је настала у Косовској Каменици, кроз коју протиче Крива Река.

Кажу да нема свадбе на којој се не чује ова песма. Песма се чује у току тзв. „заигрувања“, које је стари српски обичај Косовског Поморавља. Све је спремно за свадбу и свадбено весеље почиње када удари гоч (бубањ). Трубачи првом песмом позивају мештане на свадбу.

Свекрва игра Свекрвино коло, а све остале жене играју уз традиционалне српске косовске песме, као што су Изгрејала сјајна месечина, Шано душо, А куде си била Кара Коцо, Ајде Јано, Ајде Стамена, Јечам жела Косовка девојка.

Изгрејала сјајна месечина

Море, изгрејала, нане,
море, изгрејала
сјајна месечина, мила нане,
сјајна месечина.

Море, тој не беше, нане,
море, тој не беше
сјајна месечина, мила нане,
сјајна месечина.

Море, већ тој беше, нане,
море, већ тој беше
Смиљана девојка, мила нане,
Смиљана девојка.

Море, пуче пушка, нане,
море, пуче пушка
покрај Крива Река, мила нане,
покрај Крива Река.

Море, побеже ми, нане,
море, побеже ми
Смиљана девојка, мила нане,
Смиљана девојка.

Море, одведе гу, нане,
море, одведе гу
Стојан Криворечан, мила нане,
Стојан Криворечан.

Море, одведе гу, нане,
море, одведе гу
горе у планине, мила нане,
горе у планине.

Море, у планине, нане,
море, у планине
тамо да гу љуби, мила нане,
тамо да гу љуби.

(Српска народна песма из околине Косовске Каменице и Новог Брда.)

Месец кроз влати траве, аутор фотографије МР

(Озрен крај Краљева, 15. јула 2022.)

ПРЕ ИГРЕ - Васко Попа

2022-10-16T09:44:00.001+02:00

Пре игре

Зорану Мишићу

Зажмури се на једно око

Завири се у себе у сваки угао

Погледа се да нема ексера да нема лопова

Да нема кукавичјих јаја

Зажмури се и на друго око

Чучне се па се скочи

Скочи се високо високо високо

До наврх самог себе

Одатле се падне свом тежином

Данима се пада дубоко дубоко дубоко

На дно свога понора

Ко се не разбије у парампарчад

Ко остане читав и читав устане

Тај игра

Васко Попа

Слика преузета са:

https://i.pinimg.com/564x/de/14/f9/de14f90584042a5c768082aaa883ac7b.jpg

НЕКОГА МОРАШ ВОЛЕТИ - Иван Минати

2022-08-25T23:46:00.002+02:00

Некога мораш волети

Некога мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен,
некоме мораш на раме руку ставити,
да се, гладна, насити близине,
некоме мораш, мораш,
то је као хлеб, као гутљај воде,
мораш дати своје беле облаке,
своје смеле птице снова,
своје плашљиве птице немоћи
-негде ипак и за њих мора бити
гнездо мира и нежности-
некога мораш волети,
па макар траве, реку, дрво или камен-
јер дрвеће и траве знају за самоћу
-пошто кораци увек наставе даље,
иако се за трен зауставе-
јер река зна за тугу
-ако се само нагне над своју дубину-
јер камен зна за бол
-колико је тешких ногу
већ прешло преко његовог немог срца-
некога мораш волети,
некога мораш волети,
са неким мораш укорак,
истим трагом-
о траве, реко, камену, дрво,
ћутљиви пратиоци усамљеника и чудака,
добра, велика бића,
што проговарају само
када људи заћуте.

Иван Минати, 1963.

На неком зиду, у Љубљани,

песма словеначког песника Ивана Минатија

Некога мораш имети рад / Некога мораш волети

/ Фотографија преузета са: https://steemitimages.com /

КРУГ НЕЖНОСТИ - Стеван Раичковић

2022-06-03T20:09:00.000+02:00

Круг нежности

Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет

и да је ваздух топао и као један поглед плав

и онда зажелим: да прођем отворен кроз свет

и да свему принесем поздрав.

Из ове љубави што носим, непрекидно,

и обнављам у телу од рођења –

за један људски осмех, за једно цвеће жуто,

за један дубоки мир камења.

Тад ми се тек учини да је зло пролазно

па помислим: да има доброг у свему,

да је без њега промашено све, и празно –

по један пуки облик, само, у простору голему.

Очи су тад лепе – јер воле и продиру

видовито до свега чега се такну, окрзну;

у њих, из света, као у два мора увиру

све доброте, до краја, до звезда што мрзну.

И ја који сам дотад бивао тих и скроман

(к'о што су многи у овом простору гости)

у својој тишини израстам огроман

у један круг добра, један круг нежности.

И тако стојим. У свему. И овде и – около.

И дубоко осећам да сам рођен за добро.

Па иако ме трње кроз живот често боло

све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.

Стеван Раичковић

Цвет јаблан, аутор фотографије РМ

МОЛИТВА - Андрић Иво

2022-03-29T22:27:00.003+02:00

Молитва

Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај - пошто од Твоје воље све зависи - да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прав пут, са пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић

https://i.pinimg.com/564x/ba/26/a0/ba26a023eb97271f1844cc6c3e4ca7c4.jpg

МАРТ - Мирослав Мика Антић

2022-03-23T17:24:00.001+01:00

“Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи.” Мирослав Мика Антић

Март

Кад ми дође да идем,
много морам да идем.
Није важно куда ћу.
Није важно докле ћу.
Дошло ми је да идем
и ја идем као луд
– унутра у мене.

Ветар ми је гудало.
Ја сам виолина.
Ветар свира на мени
у „Е“ жицу кад плачем,
у „Е“ жицу кад певам,
у „Е“ жицу кад сањам,
јер ја немам другу жицу
осим „Е“
– унутра у мене.

За траву се табанима хватам
да ме ветар никуд не одува.
Ал’ кад дође да идем,
страшно морам да идем.
Није важно куда ћу.
Није важно зашто ћу.

Крв се сва у жеравицу претвори.
Небо дланом поравнава путеве.
Широко ме кише заобилазе.
Обува ми сунце жуте ципеле.
Кад ми тако страшно много дође
само идем, идем као луд
– унутра у мене.

Мирослав Мика Антић

https://i.pinimg.com/564x/f6/6f/e1/f66fe136a3de147f58ce71371fa24a85.jpg

ИСТИНУ ЗНАМ - Марина Цветајева

2022-02-26T11:03:00.001+01:00

Истину знам

Истину знам! Бивше истине - на страну!

Нека човек човека на земљи не глође!

Гледајте - вече! Гле - скоро и ноћ бану!

О чему - песници, љубавници и вође?

Већ ветар леже и земља у роси бди.

Скоро ће мећава звезда у небу стати.

Под земљом ћемо скоро уснити и ми

Што на њој не дадосмо једно другом спати.

1915.

Марина Цветајева

Превод: Стеван Раичковић

https://scontent.fbeg5-1.fna.fbcdn.net...

ВРТ - ЖАК ПРЕВЕР

2022-02-19T23:31:00.000+01:00

Врт

Хиљаде и хиљаде година

Не би било довољно

Да се опише

Кратки секунд вечности

У коме си ме ти пољубила

У коме сам те ја пољубио

Једнога зимског праскозорја

У парку Монсури у Паризу

У Паризу

На земљи

На земљи која је звезда

Жак Превер

https://i.pinimg.com/originals/ca/9b/87/ca9b87f15079de1dee29acb34dbeaf0b.jpg

Да живот буде љубав - Мира Алечковић

2021-12-31T22:44:00.001+01:00

Ове ноћи у којој ће се срести 2021. која одлази и 2022. која долази желим да живот буде љубав само! Нека су срећа и добри људи увек уз вас! Живели!

Да живот буде љубав

Живот, да живот буде љубав само,

да људи буду здрави као шуме,

као папрат бујна да се раскрупњамо,

да човек љубав као хлеб разуме

и да нас буде у семењу буни

све више таквих са човечном речи

и срца спремног кап по кап да круни

на рану друга, да рана залечи.

Да сутра не буде кљастих ни богаља,

ни новог кркљанца, ни новога рата,

да више не буде гладних мајки шваља

и убогих праља, и дечице јата

која по друму хлеба просе,

ратнике-слепце која воде,

и да све ноге грубе и босе

буду ко ноге у господе.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи

исколачене до бесвести,

кад живот кажеш, да видиш жене

све здраве жене, благовести

бремене жене, без бојазни

да у утроби носе гују,

да ће им остати дланови празни

кад неко опет стресе олују,

кад кажеш мајке, мараме вране

да не лепршају пред твојим видом,

кад кажеш човек, да те не гане

крив без кривице за тврдим зидом

кад човек кажеш, о кад кажеш,

да тече једна широка река,

љубави топле, најбоље страже

и најљудскије за човека.

Мира Алечковић /1972./

Густав Климт - Породица