Hyperborea

Novojesenje pesme, Momčilo Bakrač

2025-12-30T15:31:00.008+01:00

GOROSTAS

Iza nas će ostati hrast. Od onog žira

što ga posadismo naglavačke

u dane dečijih lopatica mog potomstva

sad se penuša zeleni gorostas.

Nikog on ne čeka, ali ugostiće jedno za drugim

nova pokolenja, naša će se imena otrti

u rodoslovu, čisto će nepamtilo da blista.

Ali trajaće hrast što zna za nas.

Stasali klipan usekao je moje ime u koru

stabla koje je sretalo osam mojih čukundeda,

još tamo stoje slova-ožiljci, hrast ih polako

guta kako u vreme urastam, no pamti bol

koji sam mu zadao. Moji preci bezimeni

vazduhom u podne plove, neko je uzorao

njihov prah, u šumoru lišća pište zurle

koje su prebirali prstima. Nošen melodijom

uspinjem se sa grane na granu, osmatram

sa visine. U plitkom veku ronim na dah.

KROZ USKI TRENUTAK

Štruca baltičkog hleba i gola vedrina novembra

po kojoj mile aeroplani, srebrne bubašvabe

Dečiji glasovi u parku tonu na dno sluha

nestaju kao Troja

Na klupi nadomak crkve jedem taj suvi Baltik

ne smočim ni so ni vino

reklamni sam isposnik kog je angažovao slučaj

Nanos vremena zatrpao me do struka

no ja uporno veslam drevnom močvarom sveta

mic po mic, ali dovoljno je da zažmurim

da bih zaboravio pravilnik zbilje

pa da namesto u kockasti raspored okolnosti

uplovim u Gdanjsk

Tamo će me susresti nepoznata rečenica

žuđena odgonetka, izustiće je

neko ime ženskog roda, a ja ću da mu pevam

žalopojku o lepoti istorijskih bitaka

Biće to staromodni randevu

Umreti na Baltiku mora da je veselije, svečarski

pompezno, uz parodiju smisla

Čekanje večnosti je bledo mrtvorođenče

ne ume da diše, ne progovara, samo svetluca

kao prazan ekran, uteha je njegova udovica

Neki pojac na bregu nad grobljem peva

jedino dugačke puste samoglasnike

a ja živim u jeziku kao riba u plaveti

praćakam se i lovim značenje

SIVO TIŠTANJE

Ja i pokojni Leopold skupljamo

poslednje sunce novembra.

U podne Božijeg dana nerada nadziremo jesen

sa vidikovca gde mramorni mu stećak

strši u nebesa. Okrećem mlin slovarice,

na hartiji sklapam reči, a Leopold ćuti maestralno.

Sretoh skakavca, kroz usahlu travu baulja peške,

ne leti mu se, još zakratko traje mu život siv.

Mlada bubamara na mom palcu u neverici

pipcima češlja antene, pevam joj let-let,

draga bajo, ispuni mi najveću želju,

koju ne znam, ona isuka tanka krila pa se vinu.

Vidim da se ona nada vaskrsenju

iz mrzle smrti kojom će da spava do proleća.

Kod Leopolda Kiša u grobu prebiva miš,

prosedi kralj pokrajine, taj čuva gole kosti,

lašti ih rukavom svog kaputa, da se cakle,

pod svodom lobanje kruži slobodan kao misao

odsutnog velikana. Ne mare oni za moju

filosofiju vagabunda, moje pozno slavljenje,

veseli očaj, moj doručak od grčkih mandarina.

Samom se sebi radujem tu na gostujućem terenu,

a kad se rešim nestaću u trenu, kao lokalna

nepogoda, ja hiroviti letač na biciklu. Sutra već

pljuštaće kiša u nokturno, a časni Leopold

nastaviće da svoju betonsku kuću drobi u pesak

spreman za novo more na obali eona.

SKLOPLJENA KLOPKA

Tren je udubina u kojoj se živi, jednonogi vrtuljak,

čigra što u brzini gubi obrise.

Njegov nestanak brži je od njega samog,

brži nego pomisao na njegov trag.

Od trenovog postojanja prostraniji je atom

na čijoj periferiji zuji elektrika.

Izvan trena ništa ne postoji, sve je unutra sabijeno,

a njega gotovo da nema.

Minuli trenovi udaljuju se tiktakavom brzinom,

prošlost se širi kao posed, množe se hektari stepe,

nautičke milje avenija i predgrađa, kupole

zdanja što se ogledaju u bunaru, sobičci,

igrališta, diskoteke, skladišta buke, parcele ćutanja.

Nepodnošljiva raskoš potrošenog bivanja, to lažno

večito sada, eto kuda krstari svetlosni pipak

žive pameti koja nijedan nestajući trenutak ne ume

da stisne i obuzda, u njega se naseli kao u kristal.

Tim imanjem promiče pesnik korakom

setnog suverena, korotni svevremenik sa stihom

u reveru, drečavom ranom tek posečenog

karanfila, posrće estetično i gordo

kao da je baš on onaj koji jeste i biće uvek.

TUCANJE PAPRIKE

Vode putuju gromoglasno, lebde

kao pocepana zavesa u pustoj božijoj kući

tamo na dnu brojčanika

kad se smrklo u podne na Golgoti

Kisnem, na goletnoj poljani

jedini sam gromobran, dišem pod slapovima

koji krope iz crnog svoda što se lomi

Nisam verovao

Svih onih rizičnih godina kad je mlada

ludost plesala na oštrici

prkosio sam raspojasan, bludničio

arčio napon u ćelijama, robovao nuždi

Glad me odvela u pečalbu daleko na jug

Žene u šalvarama, sa maramom preko nosa

poput drumskih razbojnika

u krugu sred dvorišta udaraju tučkom

u muklo dno avana

to je razroki bubanj neme pesme

Vazduhom lebdi prašina ljute krvi

koja guši i oči žeže

Kroz njino kolo prođoh korakom uljeza

šmugnuh u sobu

Smlavljen radom, ošamućen prazninom

pušim na stolici uz prozor

Kvalitetni su to minuti, iskolačeni

kao riblja mlađ što lipsava na obali

još malim trzajima živeći

Knjiga na uzglavlju me neće, narasta tupi

bol u moždini

Odlažem san jer i u njemu se može umreti

a bila bi to jeftina prevara

Zatrovane strašću one žene dahću

Uskladile su svoje batove i započele pesmu

celu od vriskova

Ništa mi ne preostaje osim da naspem iz pljoske

nagnem čokanj, kliznem niz stepenik tišine

nemuštom savršenstvu u zagrljaj

Website: Kalisto poezija

36 mezostihova o Dišanu i ne o Dišanu, Džon Kejdž

2025-11-20T11:45:00.003+01:00

Kako napisati omaž prijatelju

O tekstu

Za Kejdža, u početku beše Dišan. On je bio njegova supernova. I Sati, uvek, neizostavno, ali Dišana je makar stigao da upozna i da se zbliži s njim. Tu su bili i obavezni Ji đing i zen, kao i još neki ključni podsticaji. Ali Dišan je bio taj koji je Kejdžu dao središnju ideju; ili neko ko je tu ideju, koja je već bila u njemu, kao sinu jednog strastvenog pronalazača (otac John Milton Cage Sr., 1886–1964), jasno izdvojio i zaoštrio: neprekidna inovacija, stalno kretanje u susret nepoznatom i neočekivanom i, dišanovski shodno tome, neponavljanje. To je pošast kojoj smo uvek previše skloni, na osnovu „ukusa“, kako je to upozoravao Dišan, odnosno „svojih sviđanja i nesviđanja“, kako je to govorio Kejdž. (Ali šta to znači, kako bez toga? To vredi pogledati kod obojice, u ostaloj literaturi.) Dišan, to je prvenstvo ideje, zamisli, odnosno zbivanja-iskustva, a ne pukog efekta, vizuelnog ili muzičkog, u granicama obogaljujućih i dosadnih konvencija jedne društvene specijalizacije (firma, „umetnik“). Da nije bilo njega, Kejdž bi možda opet bio čudo, možda neki novi Šenberg. Ali to smo već imali: formalne inovacije, makar i revolucionarne, ali na poznatom terenu, u nepromenljivim opštim granicama jednog prašnjavog i tako zamornog miljea. Bio bi „samo“ muzičar, koji možda i pomalo slika. U svakom slučaju, imali bismo Kejdža kao što smo imali i Buleza, Štokhauzena ili bolje, pošto je ipak reč o mnogo ozbiljnijim čudacima, Džordža Antajla, Lua Harisona ili Harija Parča. Ovako je to eksplodiralo u potpuno novo iskustvo.

Hervé Gloaguen, John Cage, Saint Paul De Vence, 1966.

Po Dišanovim merilima, ako ne i po njegovim rečima, jer za takav Dišanov sud ne znamo, Kejdž je radio previše. Najblaže rečeno! U stvari, iako ni Dišan nije bio tako veliki neradnik, kao što je voleo da se predstavlja, Kejdž je, u njegovim očima, morao biti skandalozno hiperaktivan. Ali tu je moralo biti i nekih razlika. To nikada i nije bio odnos velikog učitelja i poslušnog sledbenika.

(Kako je Kejdž ipak bio i muzičar posvećen izvođenju – onome što je kod likovnih umetnika „izlaganje“, što je Dišan kod sebe rano presekao – to ga je neminovno vezivalo, uvek previše, za stari svet. Organizacija, tehnički zahtevi, profesionalni izvođači, institucije… Muzika je, u tom pogledu, vrlo zahtevan medij, dakle, klopka. A opet, kakav iskorak iz kaveza! Gde je još neki Kejdž?)

Tekst koji sledi je Kejdžova poema posvećena Dišanu – i ne samo Dišanu već i drugim prijateljima i iskustvima – nastala u godini posle Dišanove smrti (po nekim izvorima 1969, ali verovatno tokom jula 1970). Bio je to i njegov prvi pokušaj u „mezostihu“. Ta forma je Kejdžov izum, varijacija akrostiha, ali u kojoj se ključna slova, koja formiraju neki pojam ili ime (ovde, MARCEL DUCHAMP), nižu vertikalno po sredini pasusa ili strofe. Kejdž će posle nastaviti s time, i to obilato, s mezostihovima posvećenim Mersu Kaningemu, Džasperu Džonsu, Džojsu, Satiju, Normanu O. Braunu, Suzukiju i drugima, ili nekim ključnim pojmovima iz svog poimanja kreativnog iskustva. O Dišanu je pisao i govorio u mnogo navrata, i pre i posle ovog teksta, ali ovde je to prvi put pokušao ovako.

Kejdž je znao da radi i drugačije intervencije na samoj tekstualnoj formi, ponekad neprobojne, potpuno razdvojene od imperativa uobičajene komunikacije. Ali, iako i sama forma mezostiha na prvi pogled sluti na nepotrebno maltretiranje čitaoca, ona nas zapravo poziva na čitanje. Naime, kao čitaoci, čak i kada nismo previše komotni, uvek čitamo prebrzo. S novim medijima i novim navikama, još brže, dakle lošije. Ovde nas ta čudno istaknuta slova odmah zaustave, a onda navedu da polako, smireno pogledamo svaki red. I to onda ide, počinje da se otvara, bez ikakvog otpora. Iskazi su potpuno jasni, neusiljeni, opravdani. Prenose nešto istinito, priču o jednom dragocenom iskustvu. Vidimo da u tom prikazu nema ničeg posebno ekstravagantnog, tačnije, izlišnog. Kejdž je imao pravo da bude i potpuno hermetičan: sledimo svoj zov, slobodno, bez odricanja od te slobode u ime bilo čega. Makar su na planu misli i izraza takva odricanja apsurdna. A opet, niko nije apsolutno poseban, s druge planete: neko drugi u tome uvek može naći nešto svoje. Ovde svakako, budući da je sve otvoreno.

Originalni tekst, odnosno prelom iz Kejdžove knjige M: Writings ’67–72 (1973), prikazan je da bi se videlo kako je Kejdž to zamislio i izveo, samo što ovde sledi tok prevoda, paralelno, iako se zbog napomena i posebnog formata to nije moglo postići idealno; tu je i nekoliko ilustracija, kojih u originalnom izdanju nema (osim jedne Kejdžove tipografske kompozicije). Podrazumeva se i da se u prevodu nije mogla ponoviti forma mezostiha, osim po cenu teškog nasilja nad sadržajem i duhom teksta. A taj duh je osećanje ljubavi, zahvalnosti i neizrecivog gubitka. Prevod to pokušava da dočara, jednostavnije, ali ne i grublje, ili ne previše, nadam se.

Nije bilo teško, osim pri kraju, ali opet ne zbog teškoća s tekstom. Pritisne vas nešto drugo. O Dišanu je napisana nepregledna sekundarna literatura. Ima tu i dobrih stvari, ne samo znalačkih, nego i zaista nadahnutih, lucidnih osvrta. Ali još nisam naišao na nešto napisano tako prisno i dirljivo, a opet bez trunke sentimentalizma. U tim drugim osvrtima, čak i u najintimnijim sećanjima, sve često ostaje nekako udaljeno, kao što je bilo i Dišanovo čuveno držanje. Kejdž nije ni pokušavao da tu distancu savlada, znao je da je to nemoguće. Ali ona ovde više lebdi u vazduhu, dovoljno visoko, nego što se postavlja kao zid između bića. Neki bolji omaž svom velikom, a opet nedokučivom drugaru nije mogao da napiše.

Krupne reči, za jedan tako mali tekst, ali da pogledamo!

AG, septembar 2025.

36 mezostihova o Dišanu i ne o Dišanu

Posvećeno Šigeko Kuboti[1]

korisna stvar među
lastama
je njihova
muzika.
proizvode je u vazduhu
kako bi izbegle sudar.

nema razlike između života i smrti.
(Suzuki.)
dosledno je
reći da je smrt najvažnija stvar,
jednog dana, a sutradan
da je život
najvažnija stvar.

stariš?
onda odustani. ili
nastavi.
idi kući.
promeni
razmišljanje.
još uvek komponuješ?

napredni
kurs:
koferi.
dom će
biti Afrika.
crème fraîche s
3 vrste krompira.[2]

malo pre ponoći
čeka
na ulici
(Kosta Brava):
po svemu
zgodan mladić.

zar
nikada ne želiš da pobediš?
(nestrpljenje.)
kako ti uspeva da živiš
sa samo jednim smislom za humor?
mora da ga je ona ubedila da se osmehne.[3]

zaklon od vetra
postao je
umetničko delo
(počelo je ležerno
kao i
kamin).[4]

izbegavajte žene
i zlato,
savetovao je Šri Ramakrišna.
„ali to nije način da se pređe
potok.
sledi me.“

ja?
lako spavam
u
svim akustičnim uslovima.
kao što je rekao:
uspavanka.

namera nestaje
sa upotrebom. (Džons.)
aspekti
drugačiji
od onih
koje smo imali na umu
proizvode pažnju.

bolest
nije
pod kontrolom.
to što sam poslušao savet lekara
i ošišao se
pokazalo se beskorisnim.

zašto me je pozvala na ručak?
zaista
neobična
prilika
sa sve princezom koja je sedela
za drugim stolom.

rekao je, ne verujem da jesam [umetnik?].[5]
bio je, kao što je takođe rekao,
neko ko diše.
mogao je
da diše
bez napora.[6]

sećamo se
da je
prestao da radi,
iako sada znamo
da se nikada nije opustio ni na trenutak.[7]

uklonite boga

iz sveta ideja.
uklonite vladu,
politiku
iz društva. zadržite seks, humor,
komunalna dobra. izbacite privatnu svojinu.

pričali su mi
kako je neko imao
neki problem
koji je hteo da razmotri s njim.
nije mu dao nikakav savet.
ali ovaj otišao
rasterećen.[8]

zvuk
trube
bio je van moje kontrole.
a opet
mogao je nastati
samo uz moj napor.

da li je to povezano
ili nepovezano
s mojim artritisom?
nagomilavanje razlika
ili
gomilanje nečeg
u osnovi istog?
(novi bolovi.)[9]

sve više
i više
pravila promiču
našoj pažnji. potajno se
odlažu u muzej.

ali ko bi obavio ceo posao
(dekor za walkaround time)?[10]
a pripremanje predavanja
koje je pristao da održi
pokazalo se manje zanimljivim od toga
da ga ne održi.
s druge strane, bilo mu je zabavno da nastupi kao profesionalni muzičar.

pozvan
u večernji izlazak
radije je
to skratio.
predložio je da
kod kuće
ostanemo budni do kasno.

staro
odelo,
crno,
koje sam bacio,
našao sam
popravljeno
i vraćeno u orman.

iznajmili smo
automobil,
i vozili se po Italiji,
od jednog brdskog gradića
do drugog,
320 kilometara
do Spoleta.[11]

j-c-john-cage-36-mezostihova-o-disanu-i-ne-samo-o-10.jpg
recimo da imamo jedan problem
i
stotinu rešenja. umesto da izaberemo samo jedno,
koristimo ih sva.

N. O. Braun: atom,
razbijen,
pravi grmljavinu.
radikalna promena je,
dakle, jednostavna.[12]

pošto drugi
prave umetnost
on ne može.
vreme je
dragoceno.

da bi promenio
životinjsko
ponašanje
broj do deset
pre nego što
prasneš u smeh.

moraš
okačiti svoje slike na zidove.
„ne mogu da podnesem da ih gledam.“
zato ih moraš okačiti na zidove.

j-c-john-cage-36-mezostihova-o-disanu-i-ne-samo-o-12.jpg
konačno je telefonirao.
bilo je teško razumeti
šta ga je navelo
da se
ne pojavi.
rekao je da ima mnogo stvari
o kojima bi bilo dobro da porazgovaramo.

crkva je imala impresivnu
fasadu
ali zapuštenu unutrašnjost.
samo sam bacio pogled
i otišao. sada moram da se vratim.
kažu da u bočnoj kapeli ima slika koje vredi pogledati.

preko mosta.
tamo je našao
pruće
na koje je
položio
osvetljenu
ženu.[13]

kada smo rešili da odemo do vodopada,
rekao je da neće ići s nama.
i u Kadakesu je
uvek ostajao
kod kuće
kada bismo išli da plivamo i igramo šah na plaži.[14]

nemogućnost
ponavljanja radnji:
gubitak pamćenja:
dva cilja
koja vredi
dostići.

više
nego ishrana
jelo je društvena prilika.
jeo je
vrlo malo.

pitanja koja sam možda
naučio
da postavim
više ne mogu
dobiti odgovor.[15]

stigao je
telegram.
pročitao sam ga.
smrt očekujemo,
ali sve što dobijamo je
život.

1970.

Bibliografska napomena

John Cage, „36 Mesostics Re and Not Re Duchamp“ (1970), M: Writings ’67–’72, Calder and Boyars, London, 1973, 26–34.

Pored naslova navedenih u fusnotama, pre svega Dišanovih razgovora s Kabanom i Tomkinsom (videti naša izdanja), kao najbliže tekstove vredi istaći ili ponoviti sledeće:

„26 iskaza o Duchampu“, John Cage: radovi/ tekstovi 1939–1979, SIC, Beograd, 1984, priredili Miša Savić i Filip Filipović, preveo Filip Filipović, 177–178. To je najpoznatiji Kejdžov tekst o Dišanu, najčešće reprodukovan, iz 1963, objavljen i u njegovoj knjizi A Year from Monday, iz 1967 („26 statements re Duchamp“, 70–72).

Moira and William Roth, „John Cage on Marcel Duchamp: An Interview“, Art in America, 61, no. 6, November–December 1973, 72–79. Ponovo objavljeno u Moira Roth, Difference/ indifference: Musings on postmodernism, Marcel Duchamp and John Cage, G+B Arts International, 1998, Routledge, 2015, 71–83 (PDF, epub). To je najiscrpniji Kejdžov intervju posvećen Dišanu. Možda zbog vremenske blizine – intervju je objavljen 1973, ali je urađen 1971. – u odgovorima na pitanja Kejdž kao da sledi ove mezostihove, na nekoliko mesta skoro doslovno, tako da je taj intervju ovde bio glavni izvor za napomene. (AG)

[1] Shigeko Kubota (1937–2015), japanska avangardna umetnica, od 1964. u Njujorku. Jedna od najvažnijih figura Fluxusa (Mačjunas ju je proglasio za „potpredsednicu“ pokreta). S Kejdžom se upoznala 1962, kao mlada članica eksperimentalnog muzičkog kolektiva Gurūpu Ongaku (trake, buka, šumovi, u kombinaciji s tradicionalnim instrumentima, itd.), na njegovoj turneji po Japanu, zajedno sa Joko Ono, koja je svojim performansima pratila izvođenja njegovih kompozicija. To je i presudno uticalo da sa svojim eksperimentima nastavi u SAD.

[2] Dok se u sekundarnoj literaturi ne iskopa neki drugi trag, pored aluzije na Dišanove „kofere“ (o kojima Kejdž u stvari nije imao visoko mišljenje), možda i aluzija na Remona Rusela i njegov komad Impresije iz Afrike, koji je Dišan gledao kao mladić, u društvu Apolinera i Fransisa i Gabrijele Pikabija (Raymond Roussel, roman Impressions d’Afrique, 1910, kao pozorišni komad 1912). Uz Žarija („Rable i Žari su očigledno moji bogovi…“), njegov najveći heroj iz mladalačkih dana. Videti naše izdanje Dišanovih razgovora s Kalvinom Tomkinsom, 2022, 87, odnosno s Kabanom, 2022, 50–53.

[3] Kejdž se priseća njihovih partija šaha, koje je redovno gubio. Dišan je inače pristao da mu daje časove na Tinin predlog (Alexina Teeny Duchamp), što je bio početak njihovog intenzivnog druženja, od zime 1965–1966, do Dišanove smrti 1968 (iako su se upoznali još 1942). Ovde se priseća scene iz Kadakesa, iz 1966, kada se Dišan vidno naljutio na njega zbog toga što je igrao tako loše (sa Tini). Scena je bila vrlo neprijatna. Kejdža je to uznemirilo, ali posle neprospavane noći, svanuo je novi dan, a s njim i osmeh na Dišanovom licu: opet je bio prijateljski raspoložen i to pokazivao, na svoj način. Kejdž je bio ubeđen da je to bilo zahvaljujući Tini. Videti, Moira and William Roth, „John Cage on Marcel Duchamp: An Interview“, Art in America, 61, no. 6, November–December 1973, 72–79.

[4] Aluzija na zaklon od vetra, od drveta, pruća i stakla, tako da ne zaklanja pogled, koji je Dišan napravio na terasi svoje kuće u Kadakesu. Kamin, u istoj kući, koji se spominje u nastavku: neobična, konusna konstrukcija, koja se stapa s uglom sobe. Prvo izgleda kao uspeli krpež, drugo kao jednostavno, ali originalno i elegantno arhitektonsko rešenje. U istom razgovoru o Dišanu (videti prethodnu fusnotu), Kejdž te dve konstrukcije, kao zamisli, smatra ravnim onima iz Étant donnés.

[5] U originalu: „he said, i do not believe that i aM.“ To ostaje malo nejasno, ali u celom tekstu aludira se na Dišanovo odbijanje poistovećivanja s ulogom „umetnik“. Uvek je sebe opisivao drugačije, kao i u toj čuvenoj izjavi o „disanju“.

[6] Dišan, u par poznijih intervjua, prvi put s Kalvinom Tomkinsom 1959: „’Provodim vreme vrlo ležerno, ali ne bih znao da vam kažem šta radim. Recimo da ne provodim vreme tako što slikam… Pretpostavljam da bi se moglo reći kako vreme provodim tako što dišem’, zaključio je Dišan, s veselošću koja je potvrđivala njegovo uživanje u samom činu življenja. ’Ja sam un respirateur – neko ko diše. Neizmerno uživam u tome.’“ — Calvin Tomkins, „’Art was a dream…’“, Newsweek, 9. XI 1959, 118–119. Tomkins prepričava tu epizodu i u Popodnevnim razgovorima s Marselom Dišanom (videti naše izdanje, 2022, 8).

[7] U periodu svoje okasnele slave, Dišan je odisao ležernošću i nezainteresovanošću za bilo kakvu „umetničku produkciju“. Ali sve vreme, od oko 1946, do 1966, radio je na asamblažu, ili bolje, kompoziciji Étant donnés, za koju nije znao niko osim Tini Dišan, koja je i sama učestvovala u traženju i oblikovanju njenih elemenata. Kompozicija je prvi put prikazana tek posle Dišanove smrti, u Filadelfijskom muzeju umetnosti, 7. jula 1969. Jedna od najvećih i najuzbudljivijih enigmi koje je neka kreativna osoba ostavila za sobom.

[8] Kejdž ovde evocira i svoje rano iskustvo sa Dišanom: „Došao sam (s Ksenijom) iz Čikaga i odseo u stanu Pegi Gugenhajm i Maksa Ernsta. Pegi je pristala da plati transport mojih udaraljki iz Čikaga u Njujork, a ja sam trebalo da održim koncert na otvaranju njene galerije ’Umetnost ovog veka’ (The Art of This Century, 20. X 1942). U međuvremenu, kako sam bio mlad i ambiciozan, dogovorio sam se da priredim koncert i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA). Kada je Pegi to saznala, ne samo da je otkazala koncert nego je i odbila da plati transport mojih instrumenata. Kada mi je to saopštila, briznuo sam u plač. U sobi pored moje, u zadnjem delu kuće, sedeo je Marsel Dišan i pušio cigaru. Pitao me je zašto plačem i ja sam mu rekao. Nije rekao praktično ništa, ali samo njegovo prisustvo bilo je takvo da sam se malo smirio. Kasnije, kada sam pričao o Dišanu ljudima iz Evrope, čuo sam slične priče. Odisao je smirenošću pred licem katastrofe.“ —„John Cage Interviewed by Jeff Goldberg“, The Transatlantic Review, No. 55–56, May 1976, 103–110; Richard Kostelanetz, Conversing with Cage, 1987, 2003, 12.

[9] Od 1969, Kejdžov ozbiljni artritis sprečio ga je da i dalje nastupa kao pijanista. S promenom ishrane, odnosno s otkrićem makrobiotike, u koju ga ja uputila Joko Ono i uz hrpu makrobiotičkih kuvara koje mu je obezbedio Lenon, to stanje se narednih godina značajno popravilo, mada i dalje nije sam izvodio svoja dela za klavir.

[10] Walkaround Time, koreografija Mersa Kaningema, iz 1968, posvećena Marselu Dišanu. Muziku je uradio Dejvid Berman (David Behrman), a scenografiju i kostime Džasper Džons, prema Dišanovom „Velikom staklu“. Premijera tog komada, 10. III 1968, bila je poslednje Dišanovo pojavljivanje u javnosti: na kraju je i on izašao na scenu i zajedno s celom trupom se poklonio publici. Umro je oktobru iste godine, a kao poslednje pojavljivanje često se navodi i performans Reunion, Kejdžova scensko-muzička partija šaha s Marselom i Tini Dišan, održana 5. III 1968, u Torontu. „Walkaround“ je inače vrsta crnačkog plesa, koja se razvila sredinom 19. veka u SAD, svojevrsno nadmetanje u plesu; plesači stoje u polukrugu i onda izvode svako svoju bravuru. Naslov komada bi dakle mogao da znači „Vreme koje pleše walkaround“ ili „Vreme koje obigrava (oko nas)“. Naslov komada je predložio Džasper Džons, povodom nekih Kaningemovih zapažanja o kompjuterima:videti,https://www.mercecunningham.org/the-work/choreography/walkaround-time/

[11] Spoleto, grad u Italiji, u Umbriji, poznat po umetničkoj manifestaciji Festival dei Due Mondi, koja se održava redovno od 1958. Kejdž nikada nije učestovao na njemu kao izvođač, ali neki njegovi prijatelji jesu, kao Raušenberg 1958. ili kasnije Mers Kaningem, u društvu s Kejdžom, tako da se ovde verovatno ne spominje slučajno.

[12] Kejdžov zaključak iz nekih Braunovih spekulacija, iz njegove knjige Telo ljubavi (Norman O. Brown, Love’s Body, 1966). Još bliža referenca, skoro doslovna, nalazi se u Braunovim razmišljanjima o jeziku, iz knjige Closing Time (str. 88, povodom Džojsa iz Bdenja Fineganovih), ali koja je objavljena tek 1973; možda je u nekom obliku taj tekst cirkulisao i ranije, makar između Brauna i Kejdža. Njih dvojica su bili veliki prijatelji (i pored Braunovih ozbiljnih kritika), a Braun mu je, upravo povodom ovih „mezostihova“ o Dišanu, sugerisao da koristi taj izraz, a ne „akrostih“.

[13] Središnja figura iz Étant donnés.

[14] Leto kod Marsela i Tini Dišan, u Kadakesu 1966: „… kokteli, ručkovi, večere, prekidani sijestama i šahom… nezaboravno vreme.“ — Kenneth Silverman, Begin Again: A Biography of John Cage, 2012, 227–228.

[15] „… To je bila moja namera: da budem s njim koliko god okolnosti dozvoljavaju i da pustim da se stvari dešavaju, a ne da ih ja teram da se dešavaju… Marsela, dakle, nećemo upoznati tako što ćemo mu postavljati pitanja već tako što ćemo biti s njim.“ — Moira and William Roth (1973), op. cit.

Preveo i priredio Aleksa Golijanin

Preuzeto sa Anarhističke biblioteke

Grlo, Nila Štambuk Svrdlin

2025-11-14T13:45:00.008+01:00

u mome grlu inkvizicija

opruga metalna

neke davne knedle

i raspukli obarač vremena

moje su riječi pekmez

tek ratna odšteta rahata

neoprez okreta

kad smo zaboravili da kuha

štedeći nebo, štedeći mostove

granit u nama pisao je ljubav na sanskrtu

kojem se vraćamo tek ćutanjem

u tišini molitve

oltar liči na mrtvo meso

dok postaješ opeklina prvog stepena

Slika Veronika Korotko

Iza mećave, Vladan Kostić

2025-11-06T18:14:00.006+01:00

Glas Leonarda Koena

Jutro je bilo sivo od smoga

jesenje jutro bez normalnih figura na ulicama

izašao sam napolje bez dinara u džepu

sjurio se do pekare, samo stajao ispred satima

posmatrao ljude koji prolaze, njihove ukočene pokrete

stavio sam slušalice na glavu, tražeći neki džez

na kraju sam naišao na Koena i njegove pesme pune gneva,

melanholije, agonije, ljubavi, iščekivanja i sanjive lepote

Koen je poslužio daljoj letargiji, ptice su pohrlile u kaveze,

pred pekarom se nagomilala parada djaka iz obližnjih škola,

i nisu uopšte komunicirali, tako čekajući, osluškujući, lutajući bez glasa

negde oko devet sati lokalni moćnik je parkirao automobil

baš nasuprot jednog drveta sa kog se slivao teskobni pramen magle -

to me podsetilo na prazninu u mojim džepovima, na fakt trajne nemaštine

deca su kupila doručak, zvonilo je, negde u njihovim glavama,

u istreniranim aulama nerava, u automatskim reakcijama na podsvest -

tako su se i razmileli, bežeći ka svojim školama, ka tim hramovima iščekivanja

ušao sam u pekaru, najzad, i par minuta (ili par sati) samo stajao, razgledao

kad sam izašao nije bilo ni ljudi, ni automobila, ni magle

ostao je samo Koenov glas

Svedok tamnice

Svedok sam od ranog detinjstva

posmatrao sam dečake koji muče

uličnog psa kog su pre toga odveli

sa ulice u obližnju napuštenu kuću

doktrina samoće tad me je osvojila

i postala iskra i simbol moje pobune

posmatrao sam prolaznike, radnike

i njihovu decu u čijim se očima krio

isti nagon za odlaskom u Švajcarsku

i molio Boga da ne postanem takav

nad mostovima su devojke sanjarile

pre nego što bi ih progutao osmeh

ledene reke koja ne oprašta slabost

onima koji je shvate kao dušmanina

i u sebi sam plakao za njima, uplašen

kad je prva bomba pala na vrh krova

iz svojih sam ušiju proterao prisebnost

i mislio na smrt kao na lakoću letenja

drhtao sam dok je prozor tiho pucketao

drhtao sam dok je nebo padalo na okna

kad je siledžija udario boks mom drugu

znao sam da sam sledeći i nisam mogao

da razumem odakle potiče ta agresivnost

kasnije je moja soba podsećala na tamnicu

kasnije su čak i ptice postale odvratne i zle

sada imam trideset i nešto i još uvek pratim

kretanja ljudske rase kroz huk ličnog primera

dok jedan mali pas prati ritam mojih godina

i tiho spava kraj uzglavlja gde jesen kida noć

sada mi je jasno da su ta svedočanstva slike

postojanja koje će trajati dok god je čoveka

sada mi je jasno da sam osudjen na tamnicu

iz koje nema odlaska

Prespavati Novu godinu

Samoća je apsolut. Drveće pod snegom.

Ulazim u stan, kitim jelku, palim lampice.

Duhovi lelujaju kroz panoramu zidova i psuju.

Gde otići, pitam se, dok svežina udara o prozore,

gde se sakriti od nepostojanja perspektive i samoće?

Na televiziji neki voditelj sanjivo najavljuje pesmu.

Pesma je glupa, bez poente, ali je slušam, pažljivo.

Kad se okonča, odlazim u kupatilo i ulazim u kadu.

U novogodišnjoj noći, iza ljudskih glasova krije se cvet

velike nade u nove početke, u poredak spasenja i uspeha.

Jeftinoća ljudskih snova izlazi na površinu i kruži bulevarima

dok se ptice osmehuju toj naivnosti, zgužvane u hladnoći.

Samoća je apsolut. Deca se smeju, pale se petarde, svet gori.

U kadi, na počinku, iz sebe izvlačim poslednji atom snage i

uz osmeh odlazim tamo gde me Deda Mraz više neće tražiti;

glasovi nestaju, cika dece nestaje, pažnja uličnih pasa i mačaka

gubi se u krugu neprestanih fleševa, pre nego što sve proguta

veliki, nezajažljivi, apsolutni mrak.

Dečak

Odelo krojeno majčinom rukom. San.

Na vratima, otac govori o siromaštvu,

psuje političare, krati svoj jezik rakijom;

njegova figura je strašna i kruta, demonska.

Ovi zidovi su poput signala neke tamnice.

Ovi zidovi su sve što postoji u tami noći.

Uz takt The Clash, dečak uzima žilete,

tablete, flašu, peškir, i piše poemu o sebi.

Ta poema je oznaka destrukcije koja dolazi,

ta poema je plamen koji će sagoreti neurozu.

Kaput, od prolivene krvi, polako kvasi usnule

brodove i boji zidove u note neizrečenog jauka.

Iznad grada, nebo otvara vrata i prima zvezdu;

njen lik odjekuje kroz kosmos sve dok ne svane

i dok apetiti ništavila ne progutaju ostatke života.

Dečak nestaje u tami, puzeći niz sećanja i traume,

pružajući ruke ka klovnu koji u rukama drži epilog;

prozori stvarnosti ga psuju i opominju ali je daleko

od njih, nasmejan i srećan, vraćen u okean misterije

iz kog je veliki gospodar jednom izvukao život.

Njegovi okovi su drugačije prirode

Klošar u mojoj ulici

ima lik i telo isposnika

U prolazu se osmehne

Sa kaputa skida ugrize

uličnih svetiljki i stepenika

koji spavaju pod kišom buke

Džepovi mu dodiruju mećavu

Krovovi se klanjaju kad ratuje

sa pticama i penzionerima u hodu

Dok stojim pred supermarketom stih

destrukcije oblikuje cenovnik i proračun

kojim ću da platim nekoliko trenutaka sna

A on je slobodan i prkosan i ne poznaje muke

Gradjanina kom se život odavno smučio do kraja

Njegovi okovi su drugačije prirode

Iz dopunjenog izdanja zbirke Iza mećave koju Hiperboreja zdušno preporučuje

Нове песме, Жељка Аврић

2025-10-13T16:18:00.002+02:00

РОДОСЛОВ

мој отац

трговац

у грам је мерио

робу и осећања

а мати

колико стида стаје у руб сукње

отац је пунио чашу

мајци се пунио желудац

глава се пунила бубицама

језик отицао од ћутања

мој родослов је кратковека лоза

небитности и белих врана

ујак је поднапит

казивао Јесењина

баба бежала од месечине

(на тавану је висила кука као породични портрет)

притискао ме је кантарски тег

крпила шиваћа игла

породично стабло је кварљива роба

за коју се лепе муве

успут отпадају суварци

пупају мрачне тајне

духови прошлости чуче

на гранама као вране

муче их главобоље

слабовидост

панике

мучнина

све док прећутано

не натера на

повраћање

СЛИЧНОСТ

трогодишња девојчица

стоји пред уличним свирачем

у мелодији коју свира

ћути распето биће

његове очи су кишне

њени су дланови склопљени

он је далеко изван себе

она је дубоко у њему

док у шешир убацује новчић

лагано замахује белим крилима

обоје

у светлост преображени

ДОЛАЗАК

дечак извучен из рушевина

дрхти као просута утроба

он не спава

не говори

његове очи су огромне

дечак који је видео смрт

гледа престрављен животом

сваки му звук врисак

и свака светлост огањ

нада неутажена жеђ

зато му се привиђа вода

једнога дана

ходаће по њој

будећи уснуле савести

ДОЛАЗАК, ДРУГИ

човек који устаје из пепела

моли се за људску савест

уочи помрачења сунца

цветају гробови

дрхти земља

са рушевина падају крст

полумесец и звезда

како преживети

ново светско чудо

кад злочин постаје исплатив занат

човек који пева са птицама

познања старијег од вечности

слуша грмљавину са истока

са запада котрљајуће камење

на небу трубе анђеоске

слутећи огњену кишу

црне коњанике

њему који је опростио смрти

не опраштају човечност они

што бејаху људи

вичу му: кукавицо

ругају: спаситељу

зазивају: распни!

гледајући непомична тела на обали

са ужасом препознавања

он сузним очима посматра овај свет

знајући да је већ одавно мртав

ПРОЧИШЋЕЊЕ

није до ваздуха

до лоших је сећања

нежељених сусрета

од њих те стигне

узбуна у малом стомаку

груди се вежу у чвор

није до времена

краткодневице

ноћи без месечине

до твог је унутрашњег мрака

глади

са којом ишчекујеш светло

није до подигнутог зида

собе без прозора

круга који те опчинио

ни добровољне празнине у којој те

нико не тражи

није до других

није

изађи из себе

свуци тај мрак

диши слободно

Mojrina Kontroverza - napredovanje Anankino ka prostoru nepostojanja, Katarina Ristić Aglaja

2025-10-13T16:10:00.003+02:00

Krajnja stvarnost jeste učinak protumačenja fenomena zla, odnosno, kobi slučaja. “Pravda je rezultat, nadolazak”* (Derida). Nepravda dolazi uvek iz centra zakonodavne moći subjekta – ma kakav taj centar po svom ustrojstvu bio.

Na mestu samosvesnog nestanka božanskog entiteta nastao je zakon; zakon je, stoga, veo prepokrivanja neznanog prarazloga ovog povlačenja, ili ljuštura one ličnosti vasione koja je bila spremna na takvu jednu apsolutno samosvojnu žrtvu, učinjenu tek radi beskonačne potvrde vlastite Ideje... ; – radi paradoksalnog ozakonjenja čitave beskrajnosti, kroz koju se (još) prostire jedna njome praneuslovljena želja, velika fantazija...

Prvo-izronelo biće, kao svetlosni izvor, napreduje negativnim putem, kroz uviranje u mrak vremenske prečice; – jer ono stremi ka predalekom cilju – obuhvatanju tame svog rođenja, te ono samo na taj način izbegava apsolutno iscrpljivanje što, i uprkos učinjenoj samožrtvi, svoj dar (tren sebe-znanja /up. “obris kruga”* /Derida) udaljava od okruženja (uslova svog postanka).

Ono, stoga (kao Ananke/Dike; up. Kipris/Genezis), nadalje postoji još samo kao gipko-zaokretna strela snoviđenja, kao pogled u sopstvenu smrt – up. nemogućnost sopstvenog predstavljanja za drevnu savremenost; – te i kao tim pogledom istim predobuhvaćen apsolutni otklon od sebe same: – vid samoprojekcije na daleku budućnost. I to sve radi nedokučive ”šale” ustupanja pra-mesta sopstvenog joj označiteljstva svojoj još nesaznatoj suprotnosti, apsolutnom ništavilu. Stoga, ona još uvek postoji, ali samo u vidu niti pamćenja prastanja, ili kao svetlost rasvete prostora sopstvenog nepostojanja; odnosno, kao “samosvesna negativnost koja se oseća”, “predmet koji iščezava a da u isto vreme ostaje, i u tom ostajanju ima značenje samosvesti”.* (Hegel).

Princip “živeti upoznavanjem sopstvene smrti”, umesto “nad sobom neproživljenom i time hipergeneralizovanom smrću drugog”, jeste šifra jednog večno-produžnog života. I to ona koja je (– kao pretpripremljen filtar za sve one duhove što će se otelotvoriti na zemlji, te kao ekran na kome se i svačija smrt ispisuje –) stupajuća u dejstvo tek na samom rubu opšte katastrofe. Jer nepredviđeni behu, od strane preistorijske savremenosti, “užas i gnev sveznajuće majke bogova”* (H. Broh), koji se behu ispoljili pred nasiljem poništenja važnosti jedne individualne smrti** (Bodrijar), a koji su doveli do gašenja bleštave lepote sazvežđa te do obustave natpredstavljive muzike sfera.

Jer, time što je Ananke žrtvovala oblik svoje ”podzemno” razvojne samosvesti – svet prestabilisane harmonije, ona je prekršila i raskrinkala lukavstvo jednog drevno-eonskog zakona, poteklog upravo od Velikog Kanibala: – “Ne smeš sebe iključiti iz zajednice” /a time ni uskratiti sebe kao hranu primalnom obliku zla, to jest, uskogrudom samodršcu, bogu-zakonodavcu/. Jer samo na takav način korenitog sebe-poništenja ona raskrinkavaše suštinsku nesamodovoljnost onoga koji u tom trenutku – na kome se upravo rasvetlilo svetsko raskršće – stajaše na vrhu lestvice vrednosti: – mestu nekadaše-njenog održavanja postojano-svetske ravnoteže, i to uvek na samom rubu katastrofe onog /simboličkog/ poretka koji u datom trenutku podržavaše tek jednu određenu /smenjivu/ vlast. Dakle, presto Anankine /zemno-nebeske/ vladavine već se bio samim sobom poluurušio, iskazujući time ironijski višak poslušnosti svom novopridošlom zemaljskom gospodaru – dakle, vlastitu bezličnu autonomnost funkcionisanja, ili principijelnu neposvojivost.

Međutim, kada je proces tog urušavanja dostigao ”mikroskopsku” ravan, tj. njegovo približenje “kvantu energije Anankinog neispoljenog sopstva”, on nikako nije uspevao da dosegne “stanje te nule” – te se “sledio” na kružnoj putanji aproksimacije nigdine (postajući ”skamenjen kolaž”). I to stoga jer je Neispoljeno (namesto bitno neispunjivog fantazma vladara) jedino stanje savršene ravnoteže, jedina apsolutna zbilja, u odnosu na koju je ovo poluurušeno još-ne-ništa (čisto zlo vlastodršca) samo nepotreban višak: čist otklon od (nultog) stanja ravnoteže (koje je ništa), – tako da ovo polu-urušeno još-ne-ništa ostaje da ”visi” između stanja postojanja i nepostojanja; – tj između pamćenja izgubljenog prastanja sveobuhvatne ravnoteže i slutnje još nedosegnutog vida njene ponovljenosti. A kako je to stanje razapetog čekanja nepodnošljivo za taj poluurušen ostatak bivstvovanja (jer on neprestano gleda u ”čeljust” Ničega koje ”gadljivo” odbija da ga primi u sebe) on će, budući tako okovan, prikupiti sav višak sile vlastitog svedočenja o sledećem: – da stvarnost Ničega nije ona jedina (apsolutna) stvarnost, čim on sam kao svedok opstaje pred njom kao još uvek ne-ništa. I taj demonski višak o-sebi-svedočeće sa-vesti – koji je nevezan, svemu naspraman, poput sile poluge – on će da upotrebi kao sredstvo iznošenja iz ravnoteže ovog, za njega samo prividno nedodirljivog, apsoluta. I taj apsolut (upor. drevni kralj, bog-tiranin) tek time (prvi put) gubi oslonac u težištu vasione (upor. svetskom poretku); te biva, zajedno sa ovim nesituiranim viškom sile, izgnan (otisnut) u međuprostor lako-propadajućeg ledbenja nad ponorom.

A u tom klaustrofobičnom prostoru – međuvremenu dileme – prvi put dolazi do nemogućeg kontakta između dve smrti, aktualne i simboličke, to jest, do dodira između Velikog Neispoljenog kao “negativnog”/prestabilisanog dobra, i njime odbačenog viška sile kao ”pozitivnog”/slučajnog zla – u kome jedan od ta dva mora biti poništen i apsorbovan u ono drugo. Pri tom, ovaj višak sile, konzervisan u slici nadolazećeg zla, računa na to da će ga V. N. ipak apsorbovati – kao zanemarljivo malog uljeza (ulomka protiv-sile), čime bi on, navodno, ispunio svoju težnju ka ukočenom, u-sebi-dovršenom postojanju; – te bi otud prestao da lebdi u stanju polovičnosti sopstvene prividne, još ne-dosegnute smrti. I onda kada ga V. N., navodno, bude primilo u sebe, biće “zaraženo virusom” njegove inertnosti i preći će u “negativno” ili pra-idejno zlo, nepravu drugost još neospoljenog bitka, na-sebi-zastali oblik večno-uzaludne aproksimacije njegove suprotnosti. Međutim, Veliko Neisponjeno, sasvim nenadano njemu, ne ulazi u taj navedeni kompromis, nego reagije intenzivno ”gadljivim” doživljajem sebe-otuđenja u odnosu na ideju takvog mešanja. I stoga se (kao svetlo-izuvijana, odmaknuta sfera) radije urušava do kraja, pred tom sebi a-simetričnom drugošću (iskrivljenim likom u noćnom zrcalu – što i proizvodi tamnosvetlosni višak), – i to sve do poslednje dubine sopstvene u-sebi-premerne smrti (koja biva dosegnuta tek sa njegovim negativno razvojnim subjektom: – samoporeknutom Anankom kao novom Genezis); – da bi tek na takvom rubu virtuelne propasti V. N. preusmerilo ovu na-sebi-ne/ispunjivu težnju vlastite protiv-sile, što stremi konzervaciji njegovog nepojamnog totaliteta, ka hipergeneralizaciji smisla jedne sasvim konkretne smrti; tačnije, ka nedoslednoj apstrakciji od samog događaja smrti njegovog (davno izgnanog, u budućnost projektovanog) pra-subjekta, – čime ova ista prelazi u apsolutnu (sveprekidnu) smrt. Tako V. N. istrže za sebe krajnji ishod težnje sopstvene protiv-sile: ishod njene inertne (sebe-iscrpive) težnje za razumskim fiksiranjem (”fotografisanjem”) jednog neponovljivog polu-trena – na kome se (“nehotice”) očitava bit Ničega.

Ananke, dakle, voljno “umire” već na ravni njene samomislene mogućnosti, da bi – upravo u neopažljivoj fazi sopstvene ”smrti-rođenja” – dosegla ”kosu perspektivu” uvida u stvari; pogled u tajni život mrtvih stvari; munjonosni oblik rasvete svog pomerenog početka.

* * *

Na jezik ideja duh prevodi ono što je pozajmio iz demonskog jezika koji je upoznao u bliskom dodiru sa bolom.

(Martin Buber: Problem čoveka)

Ideja je, najpre, samo otpali vršak svetske piramide, ili onaj izraz prakolektivnog stremljenja (pred-svesni oblik njegove pravde) koji je ostao sam da pluta – bez dovoljnih koordinata u prostoru i vremenu.

Ideja – pre rasvete sopstvenog nepoznatog tvorca – mora da domisli mesto svoje apsolutne nemogućnosti, ili, da uskrsne tren pratvorčevog ogledanja na prvobitnoj prepreci – dakle, da “zaključi” krajnji oblik svoje stranputice. A zatim tek da ”upamti”/apstrahuje ključnu fazu u procesu (”automatski” ugrađenog joj) rasklapanja tog (lažnog*) staništa: to je trenutak preloma, kao Idejina ”smrt” u sopstvenom “zahladnelom” jezgru – koga “presađuje” u jedan preogroman prazan prostor: svemirsku zenicu, mesto okretanja sazvežđa. Ali, taj događaj preloma je samo jedna nesigurna pretpostavka, jer se njegovi mogući efekti (po kojima se on i saznaje) šire predaleko, sve do poslednje bistrine gradivnih detalja ove (– izvorom sveopšte želje, grotlom uvirućih sazvežđa, pokrenute ili preokrenute –) Ideje-kao-Tvrđave – mašinerije zvezdanog svesuočavanja.

Tako se jednom dogođen prelom Utočišta, i to na ravni njegovog simbola (– ravni hipostaziranja onog ne-preispitanog unutar Ideje; up. otelotvorenja one odaje što je jedina, unutar Tvrđave, ostala neispitana –) premešta na ravan neposredne iz-sebe-pojave Ideje, – tj. spušta u situaciju njenog pretpojavnog kolebanja – čime se tek oslobađa snaga njene kreativne ignorancije, odnosno eliminiše okivajuće je (u pratvorčev simbol utkano) pred-znanje o nužnoj sebe-ne-ozbiljivosti njenog protiv-hica /koji je tvar haosa, mulj postajanja. Jer prostor mogućnosti njenog prvog protivnika je istovremeno njen vlastiti, jedino moguć prostor; i to kao od nje same odaslat (“kliknut”) pa onda zaboravljen, ali ka njoj (iz daljine) unazad i vraćeni pra-zov: – nalog (izdat sebi samoj) za (uvek iznovnim) postavljanjem pitanja /o krajnjim konsekvencama nje same, kao vankontekstualne, disonantne/. Ali, taj traženi prostor njene mogućnosti to isto i u vremenu postaje tek kada ga ovaj neposredni sadržaj praispunjenja (prvobitno zlo jedne mirujuće neutralnosti) – potpunim razrešenjem od zablude ne-obečanog utočišta – svojevoljno napusti.

Stoga se, samo na sledeći način, Ideja ne iscrpljuje u predlošcima sopstvene pojave: – tako što bipolarni princip njene umireno-nabojne pojave, kao u pokretnoj slici njenog “mi”-jastva nadživljena smrt (uistinu: smrt prostora tek njene prve suprotnosti), ostaje skriven. I to na taj način što samo on (kao “automatizovan”) razotkriva poseban ugao ulaska u vrt zbunjujuće sličnosti puteva (to je onaj ugao što sprovodi sagledavaoca kroz bleštavu prozirnost idejinih pododeljaka); – odnosno: što tek on razotkriva ključni tren za nesmetan prolazak sagledavaočevog pogleda duž upravo one krivine idejnog okreta koja bi ga inače presrela/odbila, – umesto da ga (kao putanju odapete strele) u sebe uklopi. Prvo-pridolazni sagledavalac Ideje je stoga, spram njenog kobno-hipostaziranog lika (“svetlosnog androgena” – Kalistosa), tek jedan drugo-bitni subjekt, (“slučajni”) prakonstituent njenog predstvarajućeg “mi”; – i to onaj koji, kao mikrofiksacija posebnog ugla/ključa za put njenog uspostavljanja u vlastiti (unutarsvetski nemoguć) subjekt (uporedo, apsolutni objekt – “biljni” zloduh prvobitne vasione), stoji u prestabilisanoj harmoniji sa činom njenog samopotvrđivanja u tuđem oku, dakle, sa mogućnošću da ona “pasivizirano” bude opažena.

Stoga je Ideja samo na taj način – sa i unutar ravni svoje pretpojavne mogućnosti – kadra da izdrži proces sopstvenog preispitivanja: jer operiše s mesta svoje pra/slikovite fiksacije, što je lukavstvom preeksponiranosti skrivena od pogleda.

* * *

"Niko ne zna za ono što je upravo svojstveno jeziku: da se on brine samo o sebi samome. (...)

(...) ...sa jezikom je isto kao i sa matematičkim formulama: one čine svet za sebe – one se igraju jedino sa samima sobom, ne izražavaju ništa drugo do svoju čudesnu prirodu, i upravo stoga su tako izražajne – baš zato se u njima ogleda neobična igra koju čine odnosi među stvarima. One su samo zahvaljujući svojoj slobodi članovi prirode, i samo u njihovim slobodnim pokretima se ispoljava duša sveta, stvarajući od njih nežno merilo i skicu stvari. (...)

(...) jer pisac je, bez sumnje, samo onaj koji je nadahnut jezikom?"

(Novalis: "Monolozi")

"Naime, onaj koga ću provizorno nazvati potpisnikom Fuge/Dodatka ne odriče nikad ništa, pri čemu piše kao da je nesvestan i, navodno nesvesno, on pokazuje izvanrednu budnost i besprekornu kulturu koja je ravna želji onog koji je nesvestan: on ne odriče ništa, ali ispisuje, u neumornom i neumoljivom tumačenju, sve ono što je navodno napustio, precrtao, prevazišao, u prostoru mnogo moćnije i mnogo opširnije igre, – da, u prostoru igre.

(...) Rizik da se ništa neće na taj način dogoditi, da se ništa uopšte ne događa, da čak ništa ne može da se dogodi, ma šta se o tome reklo, taj rizik je izričito naveden u muzičkom mehanizmu Fuge. On je naveden, pored ostalog, na kraju Fuge, kao pobunjenički rizik.

(...) Reč je, kao što je rečeno u Fugi, o približavanju „indirektnom, kroz seriju metafora koje nisu predviđene da budu jednog dana zamenjene direktnim jezikom.” Prema tome, treba biti oprezan ne samo pred metaforama, ili pred pravim značenjima, već i pred igrom koja, izgledajući kao da pravi beskonačne odskoke, ne-metaforičke i ne-svojstvene, može sebe da postavi kao suštinu ili kao istinu. "

(Derida: "Ono što snaga muzike ostavlja za sobom")

***

Obrazac jezičkog stvaranja – ono jedino što lebdi nad vrelom nadolaska pravde – jeste vazdušasto rasprostiruće tkanje, lišeno čvrstih kontura – usled neprestanog razmimoilaženja periferije i centra. Anankino Vreteno (Točak Harmonije) samo je vrtlog zbiranja putujućih spirala bezbrojnih sićušnih točkova. I on je ne samo dvojan ili dvosložan, već i nevidljivo dvosmeran. Njegovo prestono središte je šuplje, a centralno-vertikalna osa, u vidu niotkoga još prisvojene moći završne smrt-prosudbe, lebdi u noćnom prostoru svesnevanja nefiksirana.

Ipak, time se ne gubi i ona hladno-plamena, podzemno-zbirana želja Titana – za prisećanjem na to ko/šta beše prvi pokretač, izboren iz gustine Sferinih podomotača: – zlopogledna strela (Lahesina), kao sredstvo proširivanja one vatre podzemne pozornosti koja je ne drugo do večno-olujna atmosfera njene preodluke (ujedno: izraz pra-dileme Anankine). Jer, hladno-razbuktan Presto-u-noći (neznano mesto smrt-roditeljstva) jeste tek učinak razbijanja/prolamanja (u mestu plutajuće) Lađe-kocke (Ideje), – tj. učinak vihorski razvejane prikaze nemoguće-apsolutnog staništa, mesta osvitnog samoposmatralaštva Fanesovog, upor. ostrva rođenja Deteta Erosa suzno onemoćalih krila, – ali ne i obratno. Presto Sunca je, dakle, tek učinak ponoćno-umirene želje – za vidilaštvom međuzvezdanog prostora, i to iz perspektive Lađom-probijenog, nebo-okeanskog procepa. Ali je zato sam potez usuđivanja na razbijanje te u Po/noć postignute dis/Harmonije, radi upliva ritmova čiste želje u jednom završen plan svetova, tu ipak određeno nečiji: – Lahesin (meračicin); – jer samo ona piše sazvežđa nemoguće (sveopšte) želje; – jer samo ona meri vreme (tonski-vihorskog) odrastanja Erosovog, te traži mesto Sferine od-govornosti za postanak-izvan-Nje Haosnih Elemenata, najzad uhvaćenih u poslednji omotač: mrežu hvatanja, s dna stvari, mastiljavog taloga – što jedini obznanjuje nemu majčinu suštinu. A to je mreža (najširi omotač Sfere) iz koje se preusmerava (“gušeći je”) višak Njene (“nemo-govorne”) sile.

* * *

Ananke, s udaljenog prestola sopstvene pretpostavke, opažaše bezdan, što je pred-utkan u jezgro njene zapetljano-jezičke, za daleku budućnost odložene, pojave-za-svet. Ali i to njeno opažanje beše moguće tek zahvaljujući jednom uporedniku; tj tek u odnosu na njome smišljenu prvo-ograničavajuću datost njenog podudaranja sa vlastitom joj odraznom slikom prikupljenom u zenici noći, – koja se, kao slika uzornog sveta, preslikala na čitav neodređen beskraj. Stoga, ona s najveće daljine gledaše u stecište sila, ili, u procep sopstvenog, tek putem nemo-jezičkog svladanja ničega omogućenog, postajanja – upravo kao u jedno još neotkriveno vrelo fenomena: onih fenomena čiji je ishod borbe sveuzajamnih previranja izvestan, od ništavila istrgnut, prostor prazninom brujeće sa-vesti. I upravo to beše ono što je u njoj probudilo želju za iskorakom iz mirovanja u pra-snu, u kome se – kao pra-subjekt skriveno jezičke samo-mogućnosti – savršeno podudarala sa sopstvenim, u pojačanu vidljivost skrivenim, pra-objektom – slikom uzornog sveta. Ali, prethodno tome, ili još neispoljenom voljom za takvim svojim svetlosno-prelomnim postajanjem, Ananke se (još pred-svesno) odlučuje za iskorak iz stanja skrivenosti u vlastitom ogledalu; odnosno, za izlazak iz lavirinta jedne nadneizrecive jer bitno preusmerive odluke (za-ne-biti). Jer, to je odluka na jedno napregnuto održavanje (trajno-istog, “uzvodnog”) odstojanja njene nulte (u-duhu-suzdržane) subjektivnosti – naspram sopstvenog lebdećeg uporednika (te iste uzorne joj pra/slike). Jer, upravo to kolebanje Anankino jeste uslov nesputavanja same drugosti tog, od prvo-bitnog objekta tek postalog, drugo-subjekta /koji je princip izrecivosti toga sveta: – duh sa-vesti sveg jezičja, dahom okrilaćen putnik-lutalica, Eros/. Jer taj njen iskorak-iz-sebe zbio se tek pod sledećim uslovom: da takva jedna njena odluka (za-još-ne-biti) podrazumeva izvesnu kadrost – kako nje same tako i svakog drugog, tek mogućeg Ja – da iz sebe samog ozbilji (docrta) sliku sobom željenog sveta, u koga bi bio uključen i prostor mogućnosti za nekog Drugog; – i to prostor koji bi odgovarao neuslovljenoj pojavi nekog ko bi bio apsolutno a ne relativno drugi – a čiji se nadolazak tek sluti od s one strane obzorja, i to u vidu volje za primalno nemogućim mu uprostorenjem! To bi značilo da dokle god jedno /samobitno postajuće/ jastvo ne uspe da /kao duh simulacije/ stvori predstavu jednog određenog sveta – mesta otpočinjanja svoje prekontekstualizacije, ono ostaje zaključano u stanju svoje mogućnosti /pod šifarskim oblikom sebe-pamćenja/. Zapravo, ono u tom slučaju ontički još ne postoji, ali ontološki već postoji – jer je uvek već pred-viđeno od strane nekog drugog, tu pridošlog jastva, – i to iz one njegove vizure koja je deo opšte konfiguracije jastava/svetova, kao deo obrisa neke tek nadolazeće celine. Tako je svako biće već u sopstvenom samoniklom procesu umreženo, na način svoje viđenosti jednim preudaljenim, i tek usled toga nemilosrdnim posmatračem (– kroz obrt perspektiva neprimetno prolazećim “niko”-subjektom –) koji uvek iznovna izriče jedan davno zaboravljeni princip totalizacije predmetnog sveta – njegovu palu budnost. A taj se subjekat samoposmatranja od datog sveta tu ujedno razlikuje (budući tek odblesak Anankin: duh slikovno-jezičkog “pripitomljavanja ništavila”* /Epštejn/: – kričući Fanes). I njime je tek predeterminisan lanac sveuzajamnog ogledanja u kosmosu, koji doseže sve do u poreklo mračnih tačaka (sunčevih pega) – što skupa čine (neotkrivenu) topografiju upravo onih jastava kojih na ravni manifestovanog još nema; odnosno: – koji doseže sve do mesta izviranja onih bića koja u svojoj prostornoj mogućnosti behu pred-viđena kao pojavno ipak moguća. I stoga upravo oni, kao polovično-bivstvujući elementi haosa – te kao ona jedina krajnosna drugost sferi celovito praispoljenog bitka – behu onaj traženi oblik priviđanja puta nečijeg smrt-rođenja, u vidu nepomičnog oka što zuri u paradoks nečijeg (ne)postojanja; te behu sredstvo osvešćivanja jednog beskonačno nadličnog entiteta: “mi-jastva” (u odnosu na Ananku – sustvaraoca; Erosa-Kalista). Jer, to sveuskladištavajuće “mi”, kao ključajuća preko-brojnost jastava/svetova, tek pod pritiskom suočenja sa vlastitom prostornom nemogućnošću, sebe sabira: – u otvor iščeznuća, zev tišine unutar prvo-ispoljenog zvuka, ili put strujanja-u-sebi njegove dvostruko-ukrštene granice (velike “vreteno-osmice”); – dok se, pri tom, sama Ananke, unutar lavirinta sopstvenih ogledala, konačno samopribira, ali to tek putem susreta sa “živim likom svoje suprotnosti”: – nezahvatljivim joj područjem haos-slučajnosti, čiji “nadir glasova” ona – ništeći pri tome samu sebe – suštastveno preokreće u okvir tuđinskih opstanaka.

Stoga se i Ananke – kao za pravreme nemogući jer beskonačno prekontekstualizujući subjekt – temelji isključivo na želji za postignućem čistote sopstvenog vrela, tj. na onoj gromnoj joj samo-volji koja je tek činom razbijanja Zrcala odlivena u Ništa; – to jest, na onoj odmotavajućoj promisli same sebe koja ništi svaku moguću pretnju fiksiranja njene večno-trajne distancije; – na onoj vrtoglavo ispisujućoj sili koja krči prolaz sopstvenom joj, iz daljina tek odazvanom, rojevnom "mi”-subjektu. Tako se ona sama temelji tek na slici što prikazuje poslednji čas sobom anticipirane, opšte propasti (– i to usled sopstvenog joj progledanja u “daljinu pred-stvaranja u ne-sećanju, koja ni pred-znanju božjem nije dostupna”* (H. Broh) –), a u kojoj beše upisana strašna cena njenog sebe-ozbiljivanja: – put preispitivanja vlastite tvorevine; – onaj put kakav bi je vodio preko ukidanja povlašćenog mesta nje kao prvobitnog subjekta, i to sve u odnosu na jedan iz-nje-objektivisani (proizvoljno skiciran) svet: – tj. u odnosu na njome sagledanu (sazidanu) krivulju: onaj jedini a pri tom maloverovatni put ozbiljenja sopstvene joj Ideje – o hipersinhroniji svetova (ili – o onome što bi tek bilo štastvo njene drugosti). Jer, ta cena je zahtev za privremenim iskušavalačkim dokidanjem njene pra-umne instancije: – zaborav tog jednom viđenog (a njome skiciranog) puta večno-procesualnog preobražavanja između nje i beskonačnih svetova; ili, drugačije, neminovnost privremenog ”gutanja”, od njene strane, izvesnih sumarnih tragova (up. mrtvih slova, zgusnutih zvezdanih rojeva) koji bi sve skupa otelotvoravali skriveno-prostornu mogućnost preko-brojnog izviranja svih (novije-svetlosnih) fenomena, u modusu njenog pra-snujućeg previranja preko sebe.

A to je jedna još nerasvetljena mogućnost za pojavu onih neizbrojnih duhova koji primarno nemahu moć da se (poput onih malo-brojnih, tu izbrojivih) odmah samo-stvore – dakle, koja ne mogahu da se stvore na način /Anankinom odlukom za biti upravo zahtevanog/ pogotka tačnog puta postajanja-sobom svog drugo-bića, dvojnika. Jer taj za svakog makar u nijansu različit put postajanja jeste uistinu pred-očitljiv samo kroz njegov vlastiti hologram – koji je strukturalno nezamenjiv deo ukupnog kolaža bivstvovanja. I upravo ta njome prasmišljena a zatim i u-sebi-preokrenutna slika, budući njome odaslata u prostor Haosa, i to u ime same zamene za njeno tu još uvek nemoguće prisustvo – te koja je istovremeno i unapred prisutna i tek konstituišuća tuđim pogledom – jeste onaj nevidljivi most koji slobodno lebdi između ravni subjektivnog i objektivnog; – te koja je /Haosom ispovrnut/ hologram duše /”slikovita stvarnost duše, njena nužnost” (H. Broh)/. Dakle, ono što beše prizvano u postojanje tek iz osnova svoje predviđenosti od strane nekog mogućeg – tek nadolazećeg entiteta, kakav bi jedini razotkrivao nemo-govornu širinu njene daleke budućnosti. Upravo stoga je taj finalno-ispovrnut hologram duše vrelo nove/ponovljene subjektivnosti, vrelo koje je pra-pojam /u-sebi-istrajavajuća ne-izvesnost/ prvog pokreta, virtuelno učinjenog od strane jednog još-neispoljenog entiteta – posmatrača već-ispoljenog sveta; pojam praznog a ujedno otvorenog skupa; – moć sebe-zadrške u manifestaciji znajućeg čuda postojanja: kao vid samodovoljnosti njegove virtuelne stvarnosti, koja samu sebe – samom odredbom čudesnosti – upravo slobodovoljno, a ne pod prisilom, iskušava na materijalnoj protiv-stvarnosti /naličju sopstvene ejdetski-čile stvarnosti/. To je gest duboko-planskog prikrivanja sveta supersimetrije u vlastiti joj apsolutni otklon; u od-nje-otpali svet, u kome se zbiva neophodnost okoštavanja viška sopstvene sile – jedini način da se ova ista sačuva! gest nadljudski-otmenog odricanja od sebe-imanja, ili krajnje nepodnošljiva istina velike mačke – koja se tek s jekom sopstvene nemote objavljuje s večno-nedohvatne distancije pra-sna.

“…Krenula je prema Crnoj Kraljici. Mećutim, na njeno veliko zaprepašćenje, od Kraljičine pojave ostade samo izmaglica. (...) Pošto je na sve strane tražila Crnu Kraljicu (koju je konačno ugledala i to na velikom odstojanju), pomislila je da ovoga puta primeni novu taktiku, tako što će poći u suprotnom smeru.” (Luis Kerol: "Alisa u svetu s one strane ogledala")

Otmenost je sinonim za apsolutnu divljinu, ili samosvesnu odsutnost božanskog entiteta; a prvobitni paukoliko-zatvarajući svet – kosmos, kao kasniji logos/hologram oca, tu ne beše štit ili kočnica pred hrabro-opitnim haosom majki, nego instrument “lirskog” obrta njihovog onemelo-apsolutnog zverstva – u klizeći sveprotežan zakon-bez-prisile.

Stoga je taj dugo-zbirani hologram duše ne drugo do muzika šupljine; govor tišine onog zaklonjenog mesta koje je međuoblast zbivanja talasne protiv-teže, – te ona nikad još objavljena istina o poreklu stvarnosti: muzika obrtne konstelacije u-dalj-otpuštenih dahova, kao dušin iskonski-slušni opažaj (tek kasnije preveden u sliku) zova-za-buđenjem (nadošlog iz dubina svetskog sna) jedne smrću-zasvođene želje-za-postajanjem. Dakle, njen beše opažaj izvora sveg života u jednoj procepno-zjapećoj želji za sopstvenom smrću-preobraženjem; – odnosno, za preobraženjem njenog a priori sputanog sebe-htenja – već po pretpostavci obuhvaćenog planom stvaranja – u izvesno uskrslo joj protiv-htenje. A to je htenje njenog postajanja “iznova”, modusom čistog gledanja “kroz” stvari: – njome novootkrivena dimenzija dubine, kao eho bezvremenog poezisa – u kojoj počiva ono beskrajno, a još neoživljeno sećanje; to je proboj prostora jedne – nadnaporno sebi dovoljne – istine vlastitog porekla, koja je ispisana na poleđini njegovog pečata: u nerasklopljenoj unutrašnjosti mrtvih stvari; takođe, potvrda beskonačne vrednosti individualiteta, te onaj do kraja nikad dokučiv smisao patnje: – jer samo bol, kao spona između međusobno neuporedivih kvaliteta onog bezvremenog pojedinačne duše, i onog istoričnog svetskog duha, ima moć da prevede beskrajno nesvesnu egzistenciju u svesnu.

Otud bi romantičarska strast za trenutačnim sagledavanjem svih aspekata svetske duše (dakle, za dosegnućem protiv-vizure romantičarevog zbivanja u opservaciji sopstvene polimorfnosti) bila onaj dugo traženi “oganj podzemlja” na kome izgoreva i najdublja dubina čvrste ukorenjenosti nekog Ja. Ali, samo i isključivo Ja romantičarskog subjekta, iz osnova svoje klaustrofobičnosti, proizvodi moć kreativne uobrazilje; – dakle, ono što prevazilazi i jastvo i svet, postajući taktom njihove simultanosti, letom ponad ponora njihove razdvojenosti; a to je, zapravo, let Zlopogleđine/Lahesine Sablje/Pisaljke, što oponaša jezik muzike upravo kao jezik sopstvenog drugo-bića (Androgina u liku Kalista; Deteta-Erosa; Fanesa). Jer je Erosovo šareno/sazrelo krilo jedino sredstvo preleta gornjeg ponora, ili “visećeg” neba Anankinog (– upor. donjeg ponora, ili “podzemnog” neba Lahesinog); – ono je jedino sredstvo zaceljenja napukline usred Anankinog samosagledavajućeg sopstva, tj njene umnožavajuće smrti-u-zrcalu, čime se tek doseže ravan (sveopšteg) uskrsnuća! Dakle, Anankina je ideja-o-sopstvenom krajnje-rezultantnom, ili svetlosno-umirenom postojanju – kao nečem apsolutno nam nepoznatom – ništa drugo do smelo izroneli duh uobrazilje; duh poslednje sablazni – što jedini ima moć da se potvrđuje kroz beskonačnu prekontekstualizaciju /stoga je on i duh još ne-nadošle epohe romantizma/.

“ Romantizam je duh koji struji pod svetom okamnjenom formom, koju na kraju lomi.”

“ (..) on je večna težnja koja proniče čitavu istoriju čovečanstva, jer je jedini spas za kulturu – biti u onom burnom pokretu u kome boravi stihija.” (Aleksandar Blok: "O romantizmu")

Anankina ideja-o-postojanju, odnosno modus njenog slepo-misaonog dosezanja krajnje-oprečne vizure <1> samosagledavanja, personifikovana je kao Duh Etera, Dajmon Vihora, Eros-Kalisto; – duh ekspresije demonski-nadljudske strasti za delanjem, ili za probojem granice saznanja – kroz pogled što “rastavlja” stvari; – duh strukturacije ”podzemne” snage, na način akumulatora jedne večno samopokrečuće vasione – silom ništenja, ili “kliženja” (Anankinog) Ja kroz bezbrojna ogledala; – duh neugasive (jer htonske) strasti-za-delanjem, koji se tek putem sopstvene zadrške (sebe-samog, kao-genija) preobražava u postojanu zbilju hladnog vrenja: – muziku istovremenosti jastva i vasione, odnosno pojedinstvene duše i njenog zrcalno otpuštenog duha savesti, eteričnog dvojnika, blizanca /kao što, u ovom slučaju, Ananke, kao zlokobno sveobuhvatna školjka – Kiprida, zaista i otpušta od sebe – u osamostaljenu vihorsku silu – sopstvenog dajmona, Erosa <2>/. Ali on je, pri tom, i svepotresno-prvi graditelj sveta, iznositelj “vodoplovne” površi jednog stepeništa koje – lakoćom paučinske niti – zavija uvis, ka zemlji mrtvih.

* * *

Namesto nadaleko otplovelog “ostrva blaženih”*, koje se rastopilo u samom srcu prasunca, ostade praznina – koja nastavljaše da bruji jednim beskrajnim podsticajem: – ona postade vrelo vihora, mesto gde žive senke/negativi u-budućnost-projektovanih (blaženih) duhova: – oni koji su (– kao “nadzemni”) bili osuđeni da u svom oskudnom (“podzemnom”) vremenu budu “kidnaperi zaslužnih smrtnika”**. Tako njih dvoje kao inicijelno-sunčani (Praiskonski Blizanci) postadoše (– u kuli svitanja crnozelenog sunca, što žrtveno visi nad iz-sebe-prosutim predelima –) snaga podzemnog preobražaja sveta. Poput sezonske vegetacije koja ciklično iskrsava na raznim “razbacanim” područjima (– spajajući pri tom, u neiskazivom Nigde, sasvim nespojive duhove mesta), i ova kula pronošenja svetlosti Njihovog ujedinjeno-orlovskog pogleda, tu neopažljivo klizi, izvire te previre kroz različite predele i njihova sasvim suprotna, čak neuporediva, kulturna zbivanja. I ona zaustavlja svoje kliženje tek kada do te mere usukobi ove kulture među sobom, da one ne primete odbegnuće niti njihove nulte motivacije, odnosno, njeno ubrzanje u mikroprostoru večite oscilacije: to je podzemno-otvorna šupljina umrlih, ili otvor čekanja na muziku neispoljenog; takođe: zov na povratak u vreme onog ostrva sveznanja koje opstojava još samo u zastakljenoj jedinici praznine, mestu krajnje potvrde onog pojedinstva koje beskonačno nastavlja da rezbari sebe te da “reciklira vlastitu konačnost”* (Delez): – nulto-kontaktnu spojnicu disparatnog.

A ta je spojnica Neptunov trozubac, zglob ogledanja onog pradavnog sećanja koje se ne miri sa gubitkom simetrije – prastanja koje je “zatureno”. Jer, Neptun (mračni aspekt Orfeja) jedini je koji može da zuri u noćni kladenac – u kome umiru zvezde, te i da trozupcem vetrokazja “diže noć na beskrajnu bunu”* (Rilke). On je jedini pravi vidilac međuvremena (Euridikinog) smrt-uskrsnuća, te i jedini potreban svedok (poput Harpokrata) mačjeg svod-zaštićenja ozvezdanog beskraja (Nuitinog skoka).

Tako i Eros, koji isprva “naivno” misli da je sa Kipridom sam, Njoj nesvesno donosi informaciju o okolnom mnoštvu (bezbrojnim svetovima) i tako prvi put saznaje to mnoštvo, i to isključivo po odraznom efektu koje ono ostavlja na Nju. Jer se aktualna beskonačnost (“izgubljeno vreme”) dogodila upravo posred njih dvoje /koji su par inicijacije sveg postajanja/; i to u kosoj svetlosti njenog mačjeg /prekognitivnog/ pogleda – koja je svetlost zaštite svakog aspekta što je izlučen dotekao s mora palitelja. Tako ona mora sebe ugasiti – istrošiti svoj fitilj – da bi ta ista beskonačnost samu sebe, iz mraka potpune izolacije, ponovila. I time se učinila još za stepen jasnijom – putem rasvete svoje opozicione strane, do koje nije dopro mačji pogled te koja je ostala u senci. Tek kada se to desi tada se obnavlja (utvrđuje) prostor mogućnosti (podstruktura) za delovanje Njene ponovljene subjektivnosti – koja bi bila istovremeno večno-odstojna i u vezi sa objektom viđenja (kao praizvor). Otud plima slučajnih/nepostojanih palitelja Nju (kao pra-plam) najpre guši, da bi tek na kraju (upravo s opozicione strane) obasjala Njen antiprostor. I tu se javlja prelomni momenat beskrajno ukazanog poverenja – čin preuzimanja apsolutnog rizika od strane Kipride (Velike Mačke). Jer Ananke/Nuit (Ptica-Mačka) jedini je entitet koji je “već u sebi posredovan”*(Lus Irigaraj); Ona je nadkrajnosni učinak vlastitog samoposredovanja (beskonačni efekat jednom napuklog Zrcala). A to je pred-uvid u naspramnu joj stranu sebe-vidstva, odnosno, metaprostorni preduslov Njenog trajno-svetlosnog sebe-imanja – u jednom rastući-otvorenom kontekstu, koga je poverila Erosu. Tako od Erosa i samo od Erosa zavisi produžetak (ponovljena kontekstualizacija) Njene pojave, kao i obratno, Njen ne-produžetak: – Njena poslednja smrt u tuđem/Erosovom zaboravu.

Međutim, Ona uvek već imaše anticipaciju stanja koje nastupa nakon kristalizacije Haosa; i to onog koji raste i preko spoljašnje mu granice – onde gde rast više nije moguć, te se stoga njegov zamah i preokreće ka unutrašnjoj strani sopstvenog kristala; rast ka unutra; usitnjavanje. Zbog toga je za Nju sve dovršeno, u stanju “pre” ponavljanja izvornog sveta, tj “pre” njegovog pada u vreme. Ali, taj (pri)vid dovršenosti je tu ograničen Njenom perspektivom – iz koje se “previše vidi”; tačnije, Ona je ograničena sopstevnim sveznanjem, Njena distancija je samo zato apsolutna jer je potpuno nesvesna, a sopstvo joj je već u začetku smrvljeno težinom primalnog utiska. Zato joj je bio neophodan simetrični drugi – suvidilac, koji bi /poput krila budućnosti – stuba noćnog neba/ podržavao Njeno /nikud smestivo/ sopstvo. A On je onaj jedini koji vidi i prozire jednu veliko-namernu nedovršenost na nivou Ideje, dakle, onu koja je izvorno podsticajna, te koja budi prvobitnu sumnju ili pitanje o ceni dolaska do tačke ozbiljenja iste; – i tek ta povratna informacije u Njoj stvara prvu distancu spram utiska, procenu “strašne cene” kao i užas zbog toga. Jer, cena su upravo oni nepitani drugi kao bezbrojno-mnogi /sasvim joj nepoznati/, a s kojima /kao neprisutnima/ Ona ni ne može stupiti u /za njih upozoravajuću/ komunikaciju; odnosno, Ona to može, ali samo po cenu sopstvene propasti. I usled te neizdržive pra-samoće /u činu svesagledavanja/, Ona – iz stanja usporavajuće je žalosti – preskače u hitnost gesta samoodricanja. Ona dopušta da joj dati utisak smrvi sopstvo, “zaledi srce”, jer drugačije ni ne može da ga se oslobodi. A to ujedno znači i kočenje, ili trajnu obustavu “pevanja” Njome bestežinski-ulančanih sfera.

Njemu, Erosu tad ostade na zadatak da iznova ukolažira rasute parčiće Zrcala – te da raširi Njenu (vanuporedivu) žalost kroz čitavu “palu” vasionu; tačnije, da ovu istu liši “težine” i pretvori je od intenziteta (zatvoreno-kružnog talasa tuge, što preti zarazom – putem nataložene superjačine vlastitog utiska) u ekstenzitet (mesto inicijacije putnika u zaobilaznu metodu Njenog pred-sveuviđanja). Ko ili Šta će mu tu pomoći? Da li pritisak jedne pobunjeničke volje-iz-dubine /ptica-devojka, kao duh volje-za-preletom/, što prouzrokuje trajnu burnu promenu na površini /imaginarnom ogledalu noći/ – a koja uvek usmrćuje samo jedan po jedan pod-ovoj dubine, ispisujući ga na sopstveni odbegli fluid, ili fluks međuzone /napukle površine/. Dakle, ona pamti tu smrt – samousmrćujući se (na virtuelnoj ravni jednog palimpsesta). Jer, ona – kao prigušen entitet – vraća prapodsticaj u dubinu koja opet stvara vlastiti pod-ovoj, i tako u beskonačnost.

Jer, žrtvuje se uvek nešto što više nije tu, nego “izmenjeno stoji u sazvežđu svoje stalne opasnosti”* (Rilke).

* * *

Od tuđim pogledom apstrahovane, fluidne suštine “fotografije”* /ejdetske, u eteru plutajuće sličice/ – ključne za ponovno pokretanje /u-njoj-sažetih/ sila haosa /tj. sila koje sve skupa ocrtavahu figuru-u-pokretu, skačuću mačku: obris jednog lika, koji beše tek čekan da se javi od “s onu stranu” ličja “fotografije”/ nastade zlokobni simulakrum: odnosno: daljinom uramljen detalj Anankinog – odmaknuto budućeg – zavičaja, koji ostade zakočen u mogućnostima svog daljeg razvoja. Ali, nenadanom preodlukom Anankinom – odnosno, njenom potvrđenom praodlukom za modus sopstvenog postojanja samo i isključivo u formi odloženosti svoje manifestacije – sledi entropija tog simulakruma (tačnije: preuveličanog detalja, isplovelog iz dubine te “fotografije”) sve do poslednje dubine te njene, neistraženo razložne, protiv-sebe-odluke.

Dakle, umesto u Zrcalnu sliku svoje kružne samofascinacije (– u kojoj bi, umesto putanje bezgranično-svetlonosnog postajanja, našla jedino “lik prividne smrti”;* H. Broh –) Ananke – Lomljenjem Zrcala – uranja u pukotinu otkrivanja svoje jedino-zbiljske smrti: – u prostor smrti svog simulakruma, koji je, ujedno, prostor apsolutno ispražnjenog joj Zrcala; i to onog Zrcala koje više ne odražava nju, nego jednu, za simulativnost njene osamostaljeno-slikovne površine upravo smrtonosnu, pozadinu. A to je u ličje njenog odraza pred-utkano naličje, koje odražava-na-sebi jedan prostorno još nerazvijen prizor: spiralu večnog dinamisa, ili lepezu noćnih duboreza nastalih od stalnog kruženja oko-svojih-osa nadaleko-odbeglih lanaca sfera – upravo onih koji tek skupa rastavljahu njenu kompaktnu jednotu. A to je jedan Anankom tek smišljen a još na-sebi-neiskušan, u-sebe-zaključan svet (od “pre vremena”); – dakle, upravo ono što bi bilo esencijalno zlo prvog vladara (Krona; Zlog Demijurga). Ali se upravo na tom teskobnom mestu nečijeg vlastodržnog opstanka (– Prostoru Anankine Dileme <3>) događa “spaljivanje” mrežastih slojeva njene, strateški prividno upovršnjene, slike-u-zrcalu (“eonske daljine pred-stvaranja”*/H. Broh), – odakle tek sledi neminovnost poremećaja “saturnske ravnoteže”**, kao sudbinska /Lahesom, kao Nadsudbinskom, bitno ne-izvršena/ predodbrojanost svih trenutaka do propasti tiranskog sveta. Tako je taj iz-sebe-urušiv simulakrum – efekat s slike lišene supstrata – bio ne drugo do neophodna strategija sfere bezvremenog zbivanja pred silom ništenja; – odnosno, način (u biti estetične, odstojne) pojmljivosti tog Ništa za jedan ”strašljivo” prevremeni podkontekst vaseljene (Zlatno Podzemlje). Ali taj simulakrum se ipak stvorio po cenu zagušenja izvora jednog života /Lahesinog? – jer ona je ta koja, na korist Gorgone, iščezava iz Delfa/: – dakle, po cenu jedne ipak zbiljske, a ne imaginarne smrti, a koja beše sasvim dobrovoljna, ničim iznuđena smrt: – nulti izraz volje za premašajem bitka! Otud je Ananke potajno utkala u prasvetlosno tkivo svog simulakruma (proročki mahnit pratekst) klicu njegovog alhemijskog rastvaranja – upravo kao klicu moći njenog sopstvenog preobražaja.

Utoliko tek zamkom jezičja beše izvedena na površinu stvari klica zla; – a to je nekim pritajenim entitetom, još u pretpočetku zemaljske povesti, dobro-iskorišćena moć opscenosti davno ipražnjene ljuske svetske lepote: dakle, to beše ona dobro iskorišćena moć simulakruma, polupostalog od nepotpuno apstrahovanog lika u-vakuumu-jedinog i stoga jezovitog sveta, onog sveta koji zapravo nikad nije ni iskoračio iz sopstvenog sinopsisa!

A upravo je to omogućilo uvid u dotad nedokučiv smisao jedne, za svet “pre vremena” prekidne smrti /Lahesine?/: – to što je finalno, tj. iz dna zdenca samosagledavanja skriveno-razložne protiv-sebe-odluke Anankine, oživljen i duh njene beskrajne savesti: – Eros, duh uzburkavanja podzemnih vetrova, koji zanavek odzvanja kroz Eter; – sev njene prelomljene svetlosti, svod sebe-održavajućeg plama fantazije, dakle, onaj koji je postao tek od pounutrenih dometa zagrobne komunikacije! Jer Eros je – tek iz osnova zvučnog preokreta-u-sebi njegove ejdetske slike (ujedno: postživotne slike njega samog, kakva se još i od svoje prvobitne verzije otuđuje!) – postao jedan potajno-putokazni dah; – varnica s zagubljene igle beskrajno maloverovatnog pronalaženja onog pravog (od mnogo) otvora za nečiju (posmrtnu, konačnu) samospozanaju! Jer, u najmanju ruku je dvojan izlaz iz lavirinta zagrobnih vremena. A stoga je i takva jedna poslednja (umireno svetlosna) spoznaja izvodiva samo iz vizure jednog čekanjem ispunjenog, a ne i sveznajućeg posmatrača; – dakle, tek putem nekoga koji bi stajao još i iza umrlog, kao samoposmatrača. Tako je svako planski secirano posmatranje nekog stalnošću nam suprotstavljenog objekta (ujedno: – subjekta u neslućenom širekontekstualnom postajanju) isto što i jedna nedovršiva fantazija*: “strahovito ogledalo – strahovit eho uma koji se probija ka apsolutnome.”** (H. Broh).

Samo zato jer je bitak svakog samosvojno-postajućeg bića u njegovoj otvorenosti – shodno vlastitoj mu polimorfnosti – za horizont nadolaska osamostaljenog “daha” svog drugo-bića, blizanca, – to jedno biće je kao fenomen ipak predvidljivo. Ali, pri tom, nije pred-očitljiv i njegov bitak (– njegova dugo-razvojna protiv-slika, negativ sačuvan u oku mačke), koji je vrelo želje za premašajem sveg prvostvorenog unutar njega istog. A to je moguće tek putem preokrenute vizure sagledavanja sebe, ili putem unošenja oblika “stare” samospoznaje u oko posmatrača (zenicu mačke). Samo je na taj način jedno bivstvujuće biće kao fenomen – po svom tačnom vremenu i mestu pojave – predvidljivo, a da je ujedno i bezgranično slobodno, apsolutno neuslovljeno u svojoj želji da postoji.

Ali, onaj koji bi video čak i poreklo te volje (sliku vremena “pre stvaranja”) taj bi se morao povuči nazad, u Neispoljeno, – sve do trena upotpunjenja slike svakog još-nepostalog entiteta u vasioni, – inače bi sloboda bivstvujućeg bića bila dokinuta, a ideja o čudu ozakonjene beskrajnosti trajno odreknuta. Jer, Ideja da se samoizranjajuća volja nekog Ja tek penje do tačke početka – koja je deo opšte konstelacije viđenog – jeste ideja o nadaleko odloženom sebe-početku, odnosno, o procepnom vremenu subjektovog usuđivanja na samo-ozbiljivanje posred žrtvenog mesta, raskršća; to je pak mesto koje raspinje štastvo same odluke /drugo ime za mojre – faze svetlosti, što bi značilo da se prava odluka donosi u polufazi/. Ali to je takođe i ideja o pomaku, ili, plemenski fantazam o kružnom putovanju: pomak od konačnog/sebe-nestvorenog ka beskonačnom/sebe-stvarajućem; – od u-sebe-sklopljene duše predmeta ka iz-njega-isklopljenom duhu iznovnog stvaranja; – od ukočenog oblika jednog primljenog znanja ka sopstveno-svetlosnom organu saznanja; od besvesne hiperosvetljenosti sebe-ne/pokrenutog objekta, koji je kompaktna sfera na-sebi-ukočene zloće svemogućnosti, ka senkovitoj svetlosti razgranavanja suzno-pahuljaste krošnje živosti: – upravo one koja je fluidni organ (oko?) noćnog mikrorazlučivanja: “...oko zemaljske noći ... od snoviđenja teško i od etarskih suza rašireno ... ”* (H. Broh).

Utoliko svo zlo sveta vodi poreklo od zrcalom-progutane a zatim i u-njemu-samom zamenjene teze – po pitanju nulte motivacije pra-stvoriteljskog bića za porađanje ideje nemogućeg početka (ideje dalje-razvojne unutar krilate školjke). A to je ideja o krajnje zadobivajućem prostoru za sebe-stvaranje, s onu stranu mogućeg, ili ideja o prostoru lepote kao “početka strašnog” (Rilke). Utoliko svo prekasno prepoznato zlo unutar davnog /blaženo-prausnulog/ sveta, vodi poreklo od preeksponiranosti /Uljezom otete/ slike Erosovog postajanja-sobom, putem čega se to postajanje kobno prekinulo na polufazi... ; – dakle, od nekim dobro-prikrivenim patvorcem (opsenarom plemenskih zajednica – Hermesom-Magusom) izvedene zamene prvo-izreknute teze – koja čini sam postav ideje romantizma: da Ja komunicira sa svetom kao sa živim bićem, i da je taj prvobitni vid komunikacije jedini instrument sebe-prevazilaženja sopstvene konačnosti nekog Ja – koje se u jednom trenutku samoponištava i uskrslo-prisjedinjuje uz suzno oko sveta.

“Antiteza individualno – svečovečansko, kojom se reprodukuje ovaj duh individualizma, raspet između konačnosti svoga Ja i beskonačnosti svečovečanstva (u stvari između svoje protiv-duhovnosti kao svoga, samim ovim individualizmom, datog netvoraštva koje teži ograđivanju, sebevidstvu i sebeimanju, i samoga duha kao tvoraštva koje je poricanje stvorenog i u sebe zatvorenog), ta antiteza javlja se samo u agoniji plemena kao zori individualizma. Pojava duha ovde je jedino moguća; ”

“(...) Dar za smrt je dar za pojedinačno.” (R. Konstantinović: Filozofija palanke)

A ta praushitna komunikacija, na vrhu svog samoumirenja, zadobija oblik raspršeno-lepezastog zraka snoviđenja, – s obzirom na to da mikročestice sebe-sagorelog korporaliteta jednog smelog vidioca, zanemelog svedoka svetske duše, jesu one koje višestruko prelamaju zvuk prasvetlosnog bića nigdine, iluminirajući sam njegov zrakovni koren; – te koje tako i posreduju konačnom obliku njegove prazno-prostorne samosvesti; – te koje tako ujedno i proširuju njegov beznadno samotni pra-zov na čitavo područje već ispoljene a još nežive vasione. Tek time se svakom mogućem entitetu u vasioni pomaže da uspostavi kontakt sa “nultom tačkom” sopstvene samoće – iz koje osvešćuje vlastiti prapotencijal; odnosno: dvosložno-ogledalsku sliku negentropijskog puta sebe-prevođenja /iz nežive u živu prirodu/.

A taj prvo-idejni postav o vremenima dugog procesualnog ozbiljivanja duha romantizma neko je, već po isteku Zlatnog Doba, potajno izvrnuo u suprotno:

Navodni početak je tu oskudno Ja vladara, lažnog sanjara, dakle, Ja koje sobom usisava i proždire čitavo (– nedohvatno, jer u svetlo-zametak Noći uvijeno –) prostranstvo još ne-samosvesne duše prirode. Tako je i policentrični ples mikročestica od-čežnje-za-prostranstvom umrlih subjekata, navodno, izraz pukog (istrošivog, izgorivog) sladostrašća, odnosno, samo jedan nezadovoljavajući surogat neostvarenom fantazmu sveopšteg spajanja. Dakle, ono ka čemu žudi i šta bi hteo da uradi sam Zli Demijurg (– kao polu-postao od, spram izvesne konkretne individue, Hermesa-Magusa, nedosledno osamostaljenog duha raz-uma –) on podmeće upravo romantičarskom subjektu!

Jer, upravo on jeste odgovaran za svoju (bitno nedovršivu) antitezu: da je svako samoniklo biće (navodno) tek samo emanacija, instrument razvoja “bića po sebi” – koje, odsustvom jasne predstave o putu dorasta sopstvenog polu-bića do punine (jer je preduslov te jasnoće ona njemu nedostajuća moć sebe-zadrške), uopšte ne preuzima na sebe rizik dopuštanja osamostaljene stvarnosti svog “instrumenta”, već se samo "kocka" sa sopstvenom sudbinom. Otud Zli Demijurg, kao čisto povampirenje sebi-nedovoljne suštine pratehnicističkog (“magičkog”), od-bića-osamostaljenog uma, jeste bitno mogao (ali nije uspeo) da “postane sobom” – po cenu prethodnog usmrćenja one samodovoljne, samo-aficirajuće, u biti bestrasne sile rasta koja počiva u zvezdano-biljno-mineralnoj prirodi, – a koja čini ono (po-sebi-skriveno) načelo ne-linearnog (skokovitog) rasta povesno-svetskog uma, što stoji vazda naspram i nasuprot kob-slučajnosno sebe-upojedinačenog načela razuma.

To beše zlo-ideja kakva se prenosila od anti-oca (Zlog Demijurga) na anti-sina (opsenara-Hermesa), u-vreme-spuštenog falsifikatora, patvorca izvorne ideje o lepoti /up. zvezdanoj hipersinhroniji/. Jer sebe-žrtvena lepota sveopšte duše bitno ne beše ta koja je kriva za zlo javljeno unutar drevne vasione.

Stoga bi se samo jedan vrhunski stepen obuzdavanja razumskog dela ljudskog bića mogao nazvati oblikom čiste (vakuumske, jer svetlo-sabite) svesti. Jer je ona dugo-razvojna samosvest božanskog subjekta, kao (svemu prethodno) zasnovana na podnevnom satu ili ponoćnom uporedniku /up. duhu samoizmenjivih vesti, ili, kružno-vraćenoj mu sa-vesti: – ehu jedne neporecive stvarnosti; – jeci nastaloj od preloma one prepreke koja stešnjava zamah primalnog snoviđenja, tj. silu njegove mahnitosti; – figuri skoka što je fiksirana na sutonjem obzorju/, zapravo, ideja o otpočinjanju-od-nemogućeg (kao dara/* Derida). Stoga je i ta nadaleko protegnuta (jer u začetku prigušena) sa-vest – pra-ni-jedinog – beskonačno pravdonosnog subjekta, ne drugo do krivudava linija nepredstavljivog shvatanja, odnosno, nadljudski napornog podnošenja jednog (za Zlatni Vek) potresnog događaja: – to je iznenadni nestanak (– u morskom neizmerju –) zlatno-presečnog mesta (nebeskim šestarom utvrđenog grad-točka); – izmeštenje jezgra prvostvorenog sveta, ili promenjena vizura bdenja nad istim.

Jer, Dete-Eros, kao uvrtloženo-svetlosni dajmon (uzlebdelo “ostrvo blaženih”), te kao paradoksalni krug proizvodnje apsolutne budućnosti*, zvučnim u-sebi-sudarom rastavlja sebe na dva nesvodiva pola svetlosti (“ponoć” i “podne”); – ona koja se iznova mogu sastaviti tek kroz posredovanje beskonačnog mnoštva sitnih čestica – postajuće savesnih duhova (– za prasvet prevratničkih pojedinstava). To je Niotkuda – dahom Sferine napukline – obnovljen Polis-na-Zemlji, zidan ubrzano prekodirajućim jezikom – postraskolne – komunikacije.

Ali podsticaj širenju takvog tajno-jezičkog veza, odnosno podizanju jedara svetskog centra (grada-kao-kruga) nastalog od (za omeđen prasvet prestupničke) komunikacije između smrtnika i besmrtnika – to jest, onog veza koji vrhuni u (razdeljujuće-kubičnoj, za-krug-prosecajućoj) ideji (predistorijske, zvezdano-animalne) demokratije – bio je, dakle, u tome što je Daleka (– Khora: kćer majke udaljeno-nebeskog izvagavalja pre-kratkotrajnosti Zlatnog Veka na Zemlji <4>) svima u podjednakoj meri bila nedostupna.

* * *

Zahvaljujući tome što su ona polu-postala, za uslov samonikle pojave beskrajno sebi-nedovoljna bića, bila (u drevno-samosvesnoj vasioni) shvaćena kao ipak postojeća, ili, potencijalno samosvesna bića – upravo na način svoje predviđenosti od strane jedne, spram njih celovitije, egzistencije koju oni sami (još) ne vide...; – te s obzirom da istrgnut prostor Anankine dugo-razvojne samosvesti jeste upravo ta skrivena perspektiva svevidljivosti...; - samo od nje zavisilo je to da li će ova polupostala bića – tačnije, nebića kao potencijalni izvori zla u pravasioni – biti puštena u ispoljenje. Samo od Ananke zavisili su ostanak ili pomeranje od jednom postignute ravnoteže u kosmosu, odnosno, ispoljenje ili neispoljenje praklice njegovog urušavanja.

Jer, Ananke je onakav duh pra-haosa koji teži da istraje u međuprostoru već-ispoljenog (kosmosa) i još-neispoljenog (haosmosa), dakle, u uskoj pruzi jedne beskrajno malo-verovatne mogućnosti – da bi upravo time od-sebe-dajući zakon pravednosti učinila “prirodno datim”, odnosno, sveprotežnim. Jer tek beskonačno razsredištenje jednog zakona, odnosno, njegova ”prirodna” protežnost kroz vasionu – na način jednom postignute dovoljne elastičnosti njegove granice – jeste merilo njegove pravednosti, ili pak neutralnosti. Stoga je i u-vis-propeta figura Anankina/Nuitina izraz želje za rasvetom bezgraničnosti noćnog vrela, – tj. za ozakonjenjem onog prostora bezgranične tame s kojim je poistovećen i prvo-bitni oblik nje same, kao odreklo-sveobuhvatnog “niko-subjekta”. Jer, to je jedini prostor u kojem je postignuta jasnoća u sebe-zrenju, ili pak protiv-rasveta skamenjenih vrenja unutar nje same, kao okeana beskrajne mogućnosti. Stoga je metafiktivna ličnost Anankina upravo ta koja pada kao nezaobilazni zalog sinopse: jer je ona sama izraz preko-mernog; i jer samo ona drži (u potaji dostignut) pred-uvid u formulu života-kao-prekomernog. I to sve u vidu svetlosti onog saznanja što razrešava ljudsku delatnost od slučaja – već u njenom idejnom začetku; – tako je ona ujedno i pogled snoviđenja, koji ne teži da strategira od propasti ono što je svojom prvobitnošću već ispoljeno, nego upravo ono što je kao fenomen tek moguće: – jer načelo pojave je u najmanju ruku dvojno, dok je načelo mogućnosti, ili onog što je tek u jednom dugotrajnom procesu postajanja-sobom, (ni)-jedno, tačnije, stanje latencije. Sve-jednota postoji, dakle, samo na ravni neispoljenog – koje je Anankom napušten prostor nulto-izolacionog pojavljivanja same joj pomisli na bespokretnu apsolutnost vlastitog samouskladištenja. A samo takav gest odricanja njenog pra-bića od mesta apsolutne izvesnosti pruža neophodan prazan prostor, odnosno, daje čistinu za proširenje željenog joj zakona; – daje “podzemni” trijumf onog krhkog, kao brikolaža ozarujuće ornamentalnosti; – iznosi plan “podzemnog” delovanja Ideje dobra – koja je platonovski shvaćena hiperzbilja, odnosno, svetlo-porođajni prostor samo-pomerene mogućnosti, i to na način njene kadrosti za zamisao nemogućeg! I to sve zarad dvostruko negativnog posredovanja te njome prvo-stvorene Ideje o sopstevenom (neposrednom, pre-vremenom) postojanju, u protiv-Ideju o (nečijem daleko-posredovanom, sebe-uslovljavajućem) postajanju! A to je sveujedno i njena kadrost za zamisao temeljenja svekolike zgrade postajanja na tiho-reaktivnoj snazi jedne infinitezimalne, “slabe”, a pri tom (u samoj sili svoje istrajnosti) potpuno nedokučive subjektivnosti. I to je još-sebe-nezadobivena – jer niotkoga otključana – sila rastuće svesnosti u zvezdano-biljno-mineralnoj prirodi, koja je zapravo sila objedinjavanja-u-samom-sebi načela beskrajne mogućnosti. I ona je – zadrškom neposrednog ispoljenja siline Anankine prazno-svetlosne beskrajnosti – samu sebe isposredovala u osnovno dvojstvo: – potporu zgrade svekolikog postajanja; – načelo unutrašnjeg preispitivanja prostora još-ne-izabranih mogućnosti; – načelo skladištenja majčinih lebdećih slika, ili, stvaranja pogona dovoljnog za oslobađanje njene tiho-reaktivne sile: – sile ništenja sveg fiksnog, nepreispitanog, prosto-faktičkog, dakle, onog što je u biti neživo.

Stoga, njoj nikad ne beše cilj da održi svoje, jednom slučajno dosegnuto, pred-svesno stanje ravnoteže – lebdeću samosvest (od) na-sopstvenoj-polufazi zastalog kosmosa; – nego upravo to da dođe do saznanja o načinu sazdavanja ravnoteže kao takve; dakle – njoj beše cilj da ponovi ravnotežu!*

A to sve skupa ukazuje na to da je uljez drevnog kosmosa (opsenar-Hermes), među svim ostalim bićima, bio ono jedino ne-samoniklo (ne-samosvojno) biće – koje je videlo sopstvenu viđenost pre nego što se i manifestovalo, – dakle, koje je videlo svetlost sopstvene viđenosti već u utrobi Anankinog sna (iako u njoj, kao uljez, nije ni bio); i to upravo po skrivenom nalogu samog pra-sna za svojim sopstvenim prekidom! Jer ta volja za buđenjem – unutar školjke sna – jednog od-nje-vihorski osamostaljenog daha, odnosno, vida k-sebi-ne/pribirajuće (tek na ravni sretanja svoje nepoznanice o-svedočujuće) samosvesti, beše podstrukturalni višak Anankine svesti (Svetlosni Dajmon, Eros) – u odnosu na ono što beše pod-legalo toj istoj svesti (skamenjen polubog Kron, ili, njegov zlopokušaj zaokruženja Zlatnog Veka). A ujedno je to ono što je moralo ostati skriveno, zarad opstanka niti lako sebe-urušive ravnoteže, ili zarad konzervacije lika njenog svetlosno dosegnutog sebe-zahvata. I upravo to beše demonski premašaj bitka, prestupni pogled na ono nemoguće; dok medijum tog pogleda beše ulomak jedne, kugli praneometenog bivstvovanja strane, materije; a taj ulomak beše pronađen pri “još sebe-ne-probodenom oku” – svetlosnom mikročvorištu neopažljivo zračnog protkivanja makrokosmosa.

I kada je uljez drevnog kosmosa već jednom video svoju viđenost, i kada se time samo-prizvao u sopstvenu manifestaciju...; te kada je otud izmamio želju za neuslovljenim postajanjem i u svim ostalim bićima (– koja su, sva skupa, kao samo potencijalna, smrtna rana pomenutog “kanibalističkog” polu-bića) da takođe i ona izrone na ravan fenomenalnog, i to kao sama dopuna ovom uljezu kao ne-samo-postalome..., : Ananke je bitno mogla – iako nije – da spreči da svi oni kao pretnja urušenja njenog sveta sveobuhvatne ravnoteže /up. zbilje njenog snoviđenja/, već u ideji isplove na prazno-ekransku površinu manifestujućeg; te da time donesu sve strahote unutarvremenski iskusivog stradanja; te da time odaju “kanibalističku” suštinu samog, u Kronu-vladaru otelotvorenog, nebića, – i to njega kao one nužno samoneozbiljive ideje o kompaktnosti ovozemaljskog bivstvovanja, koja bi u suprotnom (– tj. dokle god je nerasvetljen izvor toga nebića u jednom sasvim određenoj ideji, što prilazi jednom sasvim određenom biću, uljezu –) doživela svoju potpunu kulminaciju. Jer uljezu kosmosa je bio potajni cilj da ih sve u svoj “podzemni” svet proguta i tu svetlo-sabito “uskladišti”; – te da se otud ovaploti kao ram ne-izvagane rezultante bezbrojnih postajanja; – trokut svemirskih bura, ili onaj prelazni oblik koji se nikad ne izvodi iz svoje ukočene ravnoteže; – te i da se otud ovaploti putem usisavanja svega “nadzemnog” u crnu kutiju (mesto u biti simulirajuće apsolutizacije estetičkog) – dakle, upravo nerešenim paradoksom nje same!

Otud se svo javljeno zlo u svetu savlađuje tako što se u svojoj idejnoj praklici uvek iznova pušta u omogućenje: – kao sudbinski naređen prestup, što uskrsava značenje jedne čiste (tek s širekontekstualne platforme opažljive) nemogućnosti; – kao predzacrtan put nečijeg beskrajnog zaobilaženja, ili “smrtnog postajanja”* (Delez). A to je u ovom slučaju nemogućnost daljeg Anankinog opstanka na simboličkoj ravni, koja je zastali oblik (njenog) samo-sebe-prevazilaženja, oblik samo jednom zbilog ozbiljivanja-do-kraja zakona (– svepotresne –) ravnoteže. Jer, ta ravan je nevidljivo (sećanjem nezabeleživo) opstojala nad nečim naspram sebe apsolutno a ne relativno različitim – a što je (kao neopažljivo maleno) bilo u težište gibanja pravasione utkano: a to je sve, u jednom trenutku, moralo dovesti do poremećaja i rušenja te celokupne ravni.

Jer, upravo taj u-sve-utkan mikro-vid sebe-posmatranja celine pravasione (jer: on je tanano-zračni vid Lahese, Zlopogleđe; ujedno prvi aspekt trofazne ili Jake Suđaje) jeste ono što je proizvelo demonski višak sa-vesti, u odnosu na ono već-ispoljeno; – tj. ono što je proizvelo Zrcalni Prolom, kao preduslov subjektivacije vasione u /upravo tro-ugaoni, mikroparcelisani/ oblik /Anankine?/ samosvesti. I to beše onaj utihlo-nekadašnji, Zrcalom preusmeren zrak/znak – što jedini probuđivaše dah beskrajno sebe-sagledavajuće žalosti iz usnule duše. Zapravo: to beše Erosov zloduh prosudbe o štastvu odmaknuto-krajnje stvarnosti: – srp-mesečev zrak/znak (ono treće unutar trozubca) – kao sredstvo probuđivanja rezonantno-svetlonosnog duha nigdine iz njegovog beskrajno stešnjenog pra-bića: – iz davno zamrle duše prirode. Tek bi to bio vid prelomno-svetlosne utrotelovljenosti trofazne (jake) suđaje.

“...to saznanje nije bilo u njemu: ono je iskristalisano dolazilo iz nevidljivog kristala sklopa – kristala sna. Saznaju li tako geniji...”* (Herman Broh)

1) Tronožac kao ponoru-opkoračni stepenik: <5> – minimalno a konstantno odstojanje proročkog subjekta spram htonske, u biti nedohvatne oblasti njegovog tumačenja; to je zaključano-svestan prapredmet koji, kada susretne svog davno izgnanog tvorca (koji više ne zna da to jeste), iz sebe isklapa (belosvetlosnu) širinu svekolike budućnosti.

2) Trofazna potpora završno-odbeglom omotaču sfera jeste zaključna procesu unutrašnjih preklapanja, a njen je krajnji produkt trenja samoupaljena prajedina zvezda. Ali, otud, budući da se ona zbiva na jednom “gušećem” je raskršću, sledi neminovnost njene zamene sa vlastitim, od sadržaja poslednje joj refleksije ispražnjenim, kristalom: – dva simultana, suprotno orijentisana entiteta se /poput onog što je predobuhvaćeno svemirskim ogledalom/ u-letu-sudaraju, i time daju tačan vektor sile sopstvenih nevezanih paliteljstava: uvis putujući šiljak vasione. Ali ona se tu oba zamenjuju vlastitim samoprojektovanim slikama – što staju pod svod zvezde. Jer ta zvezda se, kao iz daljine dozvana, uvećava do tačke kolapsa /koji je odvodi u nutrinu njenog prizmatičnog vrška, trougla/. A zatim konačno na scenu stupa obrnut trougao (kao iz neodređenog “gornjeg” ponora ispovrnut, i to po osnovu iz-njega-izronele “štap-vertikale”, osovine zrcalnog udvajanja-u-sebi onog prenapetog, najužeg prstena Sfere); – dakle, pod-trougao koji ostaje da “visi” upisan unutar glavnog/uspravnog trougla, i to kao vid razrešenja njegove ponorne dileme, koja mu stoji u osnovici. A upravo je taj samoneprozirni vid jedna, samoniklom duhu svetlosti preusmeravajuća, prvo-ispoljena senka, javljena u vidu neophodne energetske doze za zamah njegovog poslednje-ovojitog štit-slepila – koji je izraz njene odbojnosti spram tuđinske joj preko-rasvete vlastitog nemoguće zaboravljenog pra-pra-izvora; – tačnije, ona tu biva javljena u vidu podslojevito joj izvaganog pogotka jedne ključne faze/ugla (od) bezbroj puta prelomljenog zraka – što dolazi iz donjeg ponora; odnosno, od beskrajno neželjenog joj pogleda uljeza. To je, dakle, jedan hipersinhronijski sklop, kao kočnica energeje.

3) Dijahronijski sklop sfera i elemanata (“velika osmica”) – kao mesto sofisticiranja/lirizovanja energeje. Neutralno-vakuumska još-uvek-statička energeja (budući da je u senci svog prekomernog znanja o budućem joj putu, i to znanja koje joj “curi” iz kutije sopstvenog svetlosnog skladištenja, te uvek iznova postaje-sobom tek preko svog onostrano ispovrnutog poverioca) jeste najpre tamna komora izleta kričuće ptice (Feniksa), prvog zov-palitelja, a tek zatim i kutak /dah-plamnog/ zbrajanja stečenih joj znanja o makroučinku svih mikrotrenja; – gde taj krajnje-saznati zbroj zamenjuje prisutnost tog makro, to jest, nadoknađuje odsustvo dovoljnog prostora za njega, kao inače već odmaknutog u senku. Sve je sažeto u tom daljinski uramljenom raskršću – neutrali poslednje smrt-prosudbe /“otvoreno je ono Nigde smeha gde zvezde plove na dnu voda,” (H. Broh)**/; Jer, Harmonija jeste preduspostavljeni poredak unutar čekaonice pokojnika: – prostor akumulacione napetosti svih grobnih senki/tmina, ili silazno-inverzne lestvice duša. Dakle, jedna neotkrivana lepota kao apsolutni sudac – što samotno-budna stoji iza opčinjavajuće praslike koja je tek jedan instrument suđenja, ne i njegov dugo-procesualni efekat, ne i demonski premašaj bitka! Sebe-dokidajući simulakrum – dakle, neisto-ista pra-pra-unuka starice, najistrajniji svetlo-izdanak Lavirinta Sestara (Stola Majki), a ne više Sijamska Sestra, nepravo osamostaljena senka prve samonikle svetlosti – koja prepokriva, do stupnja njegovog neprepoznavanja, Idejin samobitan ]orsokak; – dakle, ne više samo prazan simbol jednog samožrtvenog entiteta plus njegova tuga u doupisano-trougaonoj osnovi, nego takođe i njegova lebdeći-gradivna preko-metafora: sila njegovog lučnog sebe-premašaja; – dakle, pred-uvid tog entiteta u poslednje-sumarni ishod sopstvene akumulaciono “jezerske” sputanosti, kao strategija pred neminovnom zlokobi, tu nastupajućom usled zarubljenosti piramidalne Ideje u Kocku. Konačno zadobiven fluks polja, kao obratnik zova prvobitne ptice sluteći udomiteljskom joj ehu; odnosno: pred-odbegli jezičak srebro-zlateće kopče (od) u-mestu-putujućih sfera – onaj koji proizvodi Vihor Elemenata, slutnju krajnje odredbe. Jer: “...kome je dato da se vrati domu svome taj se vraća u stvoreni svet, gde iza nepostojanih granica početka i kraja naslućuje krajnju odredbu;”*** (H. Broh). Jer, tim produženim ehom konačno je razbijen krug (oslabljen grč) vremena – odakle tek sledi kosi (“mačji”) pogled, strela sopstveno dajućeg smisla za u-biti-pretvornu lepotu tragičkog. Ili, drugačije: – tek tim posuvraćenim ehom probuđeno je oko motrenja svih predznaka za strašni svršetak sveta saturnske lepote, nedotaknuto počivajućeg unutar zatvorenog kruga (“petlje”) stare (zlatne jer “nadzemno” uticajne) elite. A za njim tek sledi ono dvosmerno-sudarno vreme, kao sebe-izboravajući anti-prostor za novu (srebrnu jer “podzemnu”, duboko prestruktuiranu) elitu, odnosno – čistina za post-zrenje cele pra-eonske tragedije.

Ali, iz perspektive “palog” sveta biva sve iznova, na sledeći način, sagledano:

1) Pred-vremena hijerarhija duša, što je učinak post-vremene Ideje, – zbiva se po merilu zbrajanja nulto-idejnih (u Zrcalo Stvaranja sebe-odlivenih) kadrosti za napor jednog bezgraničnog postajanja, – koje, budući već takvo, ne mogaše ostati zatvoreno u (platonsko) prvo-načelo jednote, već prelaziše u (platonsko) drugo-načelo: – nedređenu dvojinu (između malog, još ne-pridošlog u svoje o-stvarenje, i velikog, svemu preduslovnog jer samoaficirajućeg). I tek je to drugo-načelo (up. tajnovito lice gornje-odstojnog neba) ono koje podržava osovinu, konstantno odstojanje, ili večno-trajnu silu napetosti – između vlastitom samodovoljnošću zaigranih ideja i za njih ne-slučajno prijemčive tvari. Međutim, cela ova hijerarhija pada u zaborav, usled samozaraze – preko ne-slučajnog ujeda vlastitog repa – svetlosne zmije njenog ispisivanja; upravo one što oličava kolektivnu volju-za-izmakom ”krugu vremena” (Idejinom ]orsokaku): – to je zaraza Sveobuhvatne Zmije (Zmaja) onim sopstvenim otrovom (vlastitom jarkom svetlošću), koji parališe volju-za-odbegom (u noćnu dubinu) u svakog nebeskog palitelja, – usled čega se kobno posuvraćuje, te i lomi njome jednom izborena smernica vremena! kolaps divovske zvezde (pronošen kroz plavu maglinu – kao vid samoizdaha vatreno-jezičkog prekomerja) u neutronsku, “ne-više-govornu” zvezdu, koja samu sebe dalje urušava do tačke infinitezimalnosti.

2) Prevremena, izvrnuta-po-sebi hijerarhija, izborena po kriterijumu čistote/samobitnosti bića, ili nezavedenosti onom slikom koja je dovela do pada jedne zvezde – s neba bezvremenosti, u zemnu jarugu duhovnog kanibalizma. Dakle mesto sažimanja (ili: u detalju slike obelodanjeno prostranstvo naličja) – gde se prvi put pojavljuje obrnut smer vremena; odnosno, sledeći paradoks /što je pred-upisan već u samoj Ideji-o-vremenu/: da se ono stameno-odstojno pojavljuje, pri fiksnoj lestvici vrednosti, “kasnije” u odnosu na ono lakomo-podvodivo – čime se relativizuje smisao, ili pomera predzacrtan pravac vremena, odnosno, zaustavlja pokret jednog munjevito-odmotavajućeg klupka /koje jedino sobom izborava poslednju pravdu/, i dobija se sinhrona slika: – ona što odaje crne mrlje u vlastitoj brikolažnoj, višestruko-smernoj procesualnosti, tj. pri svom dah-skokovitom izvagavanju jedne sveizlazne pre/odluke-za-novo/početkom! A upravo se ta teško izborena odluka (praslikovito) umiruje na sebi samoj, stoga da bi odmah bila i prinesena (muklo-besprostornom) ništa ništi. Otud tek ona (– kroz znajuću topologiju crnih rupa, i to pri njoj samoj kao uskrslo-beloj –) biva preobražena u iznos polja jedne drugačije-elitne komunikacije; tačnije, prvi put postaje ona traženo-dvo/izlazna nit vremena, ili pronađeno (post)-vreme samo.

3) Novi kriterijum elitnosti koji se ispoljava kao etika finalne ravnoteže, ili odloženo dopisan zahtev Neumitne – za /s palo-zemaljske ravni postignutim/ vidstvom preudaljene naseobine otmenih: mesta “gde nema vremena”. Jer Zlatni vek – budući da je dvaput na Zemlji moguć – beše u prastanju sebe-odreknut! Novo herojstvo: – ne više samo kao nečija rana smrt, radi skamenjeno-daljinske potvrde zemne lepote, nego kao preko-volje-pojedinca preodužen zemaljski život, ali u umetničkom delu! Ali je ova novoobrazovana /“ptičje-snovidna”/ elita ciljno dokidajuća, jer njome “podzemno” upravlja dobro-profiltriran pra-eon, svet odabrano-mrtvih, čiju strategiju isključivo oni sami, odabrano-živi, sprovode – kroz unošenje mreže savremeno-kulturnih preloma (uporedo: topologije sunčevih mrlja) u vrelo ništenja. I to ne-sasvim-ništa – kao vodo-odrazni ekran preprozirja – jeste onaj teško sagledljiv/očitljiv prapredmet, jer na njemu se uvek nešto briše upravo stoga da bi na istome mestu nešto drugo (– kao dugotrajnije) uskrslo. Jer ova nova elita, putem donošenja obrasca estetike (formule jednog širedimenzionalnog života, osvedočene svetom odabrano-mrtvih), biva upravo onom manjinom koja treba da koriguje većinu. I upravo zarad toga bi ova ista morala, na svom živom primeru, da prikaže sledeće: – kako se tek u razređenom vazduhu posmrtnog odbega-od-masa, prvi put sastaju Eros/Vihor i Kiprida/Utočište (– čak i drevna zemlja beše preuska za njih! –) te kako srebrnom trakom vlastitih preleta izgrađuju strehu međuzone (– prostor bezgranične igre – s materjalom jednog ipak savladanog slučaja, gde konačno procvetava za-zemlju-uznosni kristal tišine –), odnosno, onaj jedan jedini prekrhki svet, koji samo usled svoje kratkotrajno sevnute samosvesti prestaje da strepi od mogućih najezda. I to je ona apsolutno nova, ili krajnje-prevagnuta vizura: nov način čitanja istorije.

Postoji, međutim, kao uglavljena u tro-fazu /Anankinu/, jedna rana u srcu pre-odluke /Mojrine/, kojoj je bit da ne zaraste: – ona, naprotiv, raste neprestanim urušavanjima nadzemnih joj slojeva u nju samu. Jer, ona je oblik neminovne zbrke koja vlada u kolažnom procesu izlučivanja nadaleke smernice vremena – oblik njegove poslednje stranputice. Jer, ona je vid poslednjeg izvitoperenja slagalice onih znakova koji upućuju na redosled vlastito-zaceljujućeg samosklapanja, a što sve dovodi do napukline u biću tragaoca (onog koji traga za njenom nekadašnjom celinom) te do u izvesnom smislu za njega prekasnog rasvetljenja. A rasvetljen tu biva tek samo put otplovelosti u eterski zaborav prve (samožrtvene) zvezde: – put koji se zbio tek radi toga da bi auru slobodne samosmišljenosti ova ista preduklopila u /pra-ničiji/ plan svetova, od kojih se samo jedan uistinu tiče nje same /i to kao podsticaj za promisao nesvodive razlike/; – to je onaj koji joj je dovoljan za izgradnju rama zaključne opreke, jedino-srazmerne sili njenog snoviđenja, ili pak za “podizanje vlastite suprotnosti u visinu”* (R. Muzil). Ta rana je, dakle, mesto prinude na jedan odista uski izbor. Jer smrtno tu strada svaki onaj koji – budući ređi – krene za njenim tragom, a ostaje napuklo-živ svaki onaj koji – iako brojniji – to ne učini. Šuplje-odzvanjajuće su stoga njene hladnim vrenjem mineralizovane vratnice, nalik na čeljusti zmaja – umirućeg usled viška ščepane raskoši. Međutim, ta raskoš se usled svoje neprobranosti osipa. I tu isključivo Dajmon Anankine Zamke, posmrtno nadkriljujući Eros, što zbraja u jedinstveno akcentnu nisku (“strujnu osmicu”) likove i trenutke svih raznih (od strane Lahese “promerenih”) smrti, dovodi do poslednje sedimentacije “lebdeću” (zemno-nebesku) tvorevinu; dovodi do razavijanja pokretnog stepeništa (onog čiji iznenada odvaljen vrh – rogom izliveno srebrno ostrvce – odaje amblem Titana, večno usavršavajući ljudski lik). I tek tu on stvara posmrtnu čistinu, zasvođenu koronom ove žrtvene zvezde, tek sada uzdignute u najviši princip: – u onaj zakon po kome je sve dozvoljeno tek ukoliko samobitno, odnosno, smelo-usamljenički postaje.

* * *

Uvek-već-demonska (preko-vrednosna) Ideja dobra, beše krajnje-izlučen zrak iz srca primalnog sve-usukobljenja: – zrak koji je tek tim prelomom zastao-na-sebi, i to u vidu trougla što izvrnućem odgovara Anankinom liku-u-zrcalu: – duhu još neispoljene /nesusretljivo paralelne/ vaseljene. Pošto je jednom opazila jedinost /vanuporedivost/ svoje nestvorene, ali pri tom i u-sebi-beskrajne mogućnosti (koja imaše pomenutu strašnu cenu samoaktualizacije), Ananke više nije mogla da ostane u stanju svoje latencije, vanuporedivosti, estetičnosti. Jer, zbilja same sinopse je na-sebi-zastala s-vest o (još-ne)-mogućnosti za njeno, dovoljnom joj širinom situirano, postojanje; – a čiji se sam pra-zakon (imperativ estetičnosti) ni ne beše odnosio na ovostrani, usnulo-predmetni pra-svet, već na jednu tek nadolazeću oblast, zahvaćenu pogledom iz prestupne perspektive jednog (– za sve ono još neuslikovljeno upravo ubistvenog –) panoptikuma. Jer ta je zbilja “jedinstvo nepamćenog sećanja na jedno zastajanje gde se dovršava ono što se ne može dovršiti, spojeno u stvaralačku čežnju krajnje pra-usamljenosti...”* (H. Broh).

Otud Ananke zaista i ne beše mogla da se odluči na to da zauvek ostane u okivajućoj je simetriji sa svojim sebi-prauslovnim protiv-hicem – za koga se pokazalo da joj nije jednako srazmeran. Ali, isto tako nije mogla da se odluči ni za to da odmah objavi sopstveno merilo sebe-razlikovanja od pukog nebića, te da time – po cenu u-sebe-progutane mogućnosti za svo još neospoljeno zlo unutar drevne vasione, odnosno, putem “gutanja” puta jednog nadnemogućeg ostvarenja tog zla – tu ipak doraste do prostora svoje (još-ne-samosvesne) mogućnosti. Jer takva bi prerano saznata mogućnost – usled hipergeneralizacije značenja “prirodnog sveteženja” ka Ideji dobra /koja onda prelazi u nametnuto nužnu svrhu svih bića/ – prešla u apsolutno, sebe-ostvareno zlo: – večno-statični bol polubića – usled nemogućnosti njegovog povratka u Ništa. Zato se Ananke odlučila za put “negativnog dobra”, put napredovanja ka prostoru njenog nepostojanja; a to je put duševno-alhemijskog rastvaranja sopstvenog subjekta izvorno-izrekle “presude” od-sebe-otuđivanja – sve do u palu stvarnost eshatološki zloshvaćene Ideje dobra. To je, dakle, put njeno-ironijskog pri-vođenja te pra-zlo-ideje (– ideje o tiranski kompaktnoj, kvaziestetičkoj jer lišenoj “gotičkih” detalja državi; takozvanom raju na zemlji) do krajnje čistine njenog sebe-poništavanja; – to jest, do čistine dosegnute tek na momentu stečenosti uvida, od strane drevno-prisutnog javnog mnenja, u korenitu nemogućnost vraćanja Anankine, već jednom usložnjene koncepcije života (tj. ideje o onakvom vidu postojanja koje, budući prazno/”čisto”, napušta sebe i prelazi u hipersinhronicitet postajanja), u Ništa – koje ju je tek vlastitom protiv-težom omogućilo u njenom bitno nesputanom razvoju-do-sebe. Tako tu najzad biva otkrito oko zemaljske noći: – nemo-zračna čistina (od) na-sebi-umirene svetlosti saznanja, kao takva dostignuta tek putem Anankom bačene rasvete: – na nemogućnost povratka cilja prazrakovne refleksije u njen (pomeren) početak; tačnije: – na nemogućnost zatvaranja kruga između ideje i zbilje, ponora želje i njenog uzletnog efekta. A tako je i ništeće ništa, kao filtrirajuće krilo noći, zapravo, ono traženo mesto rođenja Ideje o dobru – up. onom samodovoljnom postojanju koje se vazda preliva preko sopstvene granice! Jer samo ona ideja koja – kao krst nigdine – napreduje ka svom početku, jeste beskonačno pravdonosna ili sebe-ozbiljiva ideja (o-postojanju).

Izvor zla, odnosno zlotumačenja Anankinog gesta odricanja od prinesene joj mogućnosti samovlašća bio bi njen, na vrhuncu sopstvenog joj rasta kolapsiran, lik uvrtložene sa-vesti (odnosno, lik na sebi gibajuće ne-odlučenosti) – usled čije se loše beskonačnosti i njen visoko-apstraktan, sred nigdine samo-promišljanja situiran subjekt, izmestio u sopstveni antiprostor: – zrcalo; tj. onde gde se njegova jednom pala svesnost večno-trajnim modusom obnavlja: – kao postestetički izvagana odluka za-(još-ne)-biti, ili, kao ona preodluka koja ovo zrcalo nemoguće mu istosti-sa-sobom višestruko prolama. Ali to samo zato da bi se iznova /“nemo-moćnim jedinstvom”;*Broh/ samoporekla; – obrušila se s svog (“munjevitog”) vrha u sledeće/susedno mikrozrcalo, i time (“postolujno”) osvetlila vlastiti put: – postupak dostignuća stanja samosvesno umirenog postojanja. Jer, ideja o na-sebi-kolapsirajućoj supersimetriji, od giganta svedenoj na stanje latencije, stoga se (na makro-planu) maskira u asimetriju, radi slobodnog (od primalne jeze već u startu razrešenog) doziva svoje onostrane drugosti – iz sasvim neodređenih prostranstava.

Poreklo zla, otud, ne bi bilo u počinjenoj grešci božanskog subjekta, nego u njegovoj primalnoj nesvesnosti sebe kao prevremenog, dalekovidog subjekta, – gde on to vlastito zlo/nedostatak prevazilazi tek kroz rastuću mu želju-za-potvrdom nesvodive razlike, kakvu uočava između sebe samog (kao nigdinskog) i krajnjeg (negde ipak lociranog) produkta sopstvenog snevanja. Otud bi poreklo zla bilo u samoj njegovoj (pra-smrtonosnosnoj) identifikaciji sa vlastitom lebdeći dugo-razvojnom Idejom – o organizmično-“dišućoj” celini sveta – kojoj umirući predaje duh večnog preispitivanja! A u tom “novoprodisalom” duhu – koji je duh osamostaljenog bića tvorevine – konačno bi, u sasvim drugom akcentu svetlosti, bio obnovljen i sam njegov tvorac – i stoga povraćen u značenju uskrsnuća; ili, u uskrsnuću svoga, za prvo-bitni kontekst svoje pojave, nemogućeg značenja.

APENDIKS:

<1>

Ananke/Dike kao vrhovni, ili ironijski sebe-promašujući označitelj (Nebeska Pisaljka), željaše uistinu samo onakvog suigrača, protiv-sebe-označitelja, kakav nikad ne bi bio zainteresovan za sam ishod proliferalne igre/borbe među prisutnim označiteljima, već isključivo za proces kristalizacije pravila sveg beskrajnog saoznačiteljstva. Zapravo: za mehanizam uspostave ravnoteže koja je “sistem progresivnih kompenzacija” (Pijaže), na makro-planu; te ujedno, za zakonitost onog praneuslovljenog, krajnje zasebnog, te nepredvidljivo varijabilnog iz-sebe-postajanja, na mikro-planu, – koje vazda preti da podrije ravnotežu makro-ravni.

Jer, transubjektivni duh ovaplotnje krilatosti haosmosa /odnosno: mojra kao duh mikrostabilisanog haosa u pukotinama kosmosa/ sastoji se od “iluminativnog otpada”, tj. krhotina prisutnog kosmosa – koji ne ugrožava ravnotežu makro-ravni, ali zato prodire /svojim neizbrojnim zračnim prelomima/ u “molekulske kristale”; te koji, proizvodeći u njima onu nemerljivo slabu silu negentropije, podstiče i onaj u-biti-neopažljiv prelazak – od organskog ka živom. Jer tek i isključivo na ovom “zvezdano-ćelijskom” otpadu gradi se poredba ogromnosti iščezlom pra-kosmosu /estetičkoj zbilji pra-simbola/. Zapravo, tek iz “tečne magline” obavijanja prostora njegovog iščeznuća probija se subjektov pogled napredovanja ka percepciji sićušnog, odnosno, ka takvom mikroosvetljenju stvari koje ih opet vraća u noć/dubinu njihovog postanka. To je pogled osvetljenja “sna u snu” kao opet dela nekog još užeg “sna u snu”, itd. To je, stoga, onaj odista brzi, ali ne i nepripremljen prodor virtualne (“teleskopske”) u aktualnu (“mikroskopsku”) zbilju, dogodiv tek “unutar svetlosnog zgloba” nečijeg /prekognitivnog/ pogleda. Dakle, Ananke kao prajedini duh usuđivanja na ideju /plodotvorne/ večnosti samog ponavljanja, odnosno, na novu – “zgromljujuću” – estetiku perceptivne moći koja /skokovito/ raste u diferenciji detalja.

Taj proces diferencijacije, međutim, nikada ne ide u pravcu materjalne beskonačnosti, jer /ritmovano/ zastaje na trenucima izračenja boje /iz najskrivenije nutrine/ nekog predmeta, i to na način jednog /za taj trenutak/ fiksiranog ugla što odgovara njegovom apstraktnom izrazu /““geometrijskom mestu “vanestetičke” kulture””; Epštejn o Kabakovu*/

„Za mene je predmet od sekundarnog značaja; ja želim da otkrijem šta leži između mene i predmeta.”** (Klod Mone)

A belina s Pisateljke neba noći – jeste ona koja unosi poluprovidni fluid u jedinstveni bojevni sev predmeta, i čini ga “podvodno” konzervisanim – upravo posred njegove najviše usplahirenosti! Ali i spremnim za obnovu unutrašnjeg pokreta, čak i na najmanji spoljašnji dah (ili, na sipkost suza Neme Posmatračice).

<2>

U Zamku-koji-se-okreće (“Ker Sidiju”* /Robert Grejvz/; Lađi-Olupini) zarobljen je Vetar Severa (duh Lutalice), i on umno-prašinastim dodirom svojih (izlomljenih) krila, preobražava njegove duhove (one koji su takoće zarobljeni unutar Olupine, tj. njenih “staklenih grobnica”, “prebivališta najboljih”**, ali koji se pri tom redovno “provetravaju” izletom na, od strane Kipride napušten, Kipar) u graditelje zdanja dodatog (– poput belo-noćne kupole –) na najvišu (polarnu) visoravan. A to je zdanje prirodnog sebe-podizanja, iz dubine vraćajućeg vremena – zarad prvi put mimo-sna-mogućeg, svečanog kruženja povorke, sazdane od životinjoliko otmenih.

Tek je Eros-Vihor (Vetar Polarne Krune) taj koji vraća duhovnoj aristokratiji (rasemenjenom jezgru pra-samonikle svetlosti, rasutoj cvetnoj srži) njeno, vrhom-Majčinog-snoviđenja (odvaljenim pramcem Lađe Sredozemlja; uznetim polarnim trouglom, vrhom poslednje osame) zaplenjeno/spašeno, Vreme.

“Pošto je stvarnost previše trnovita za moj snažni karakter – nađoh se ipak kod svoje Gospođe, ja, velika sivoplava ptica što se zaleće na vence na tavanici i vuče krila u večernjoj tmini.” (Rembo: “Bottom”)

Odvaljen pramac Lađe (kljun Ptice) kopira u sebe njen veliko-brodolomni usek (njenom putu pre-odlučujući prevoj), – upravo poput one uvis putujuće strele izdaha koja zna/sadrži tren svoga zastajanja, ili, ugao praštajućeg naginjanja.

Jer, ova vlastitim slomom preobražena, u-nebo-uzneta Lađa-Olupina jeste upravo ona “mašina koja pokreće goleme sile zahvaljujući malim, ponovljenim podsticajima”***/Delez/. Ona je mašina razmenjivanja rukopisa celog sveta, dakle, jedna dubinski dekonstruisana mašina, koju pokreću periferni, “ohlađeni” podsticaji (ejdetske sličice, kao fluksevi njenog gašenja). Ali i ti podsticaji postaju sve jasniji – sve više ističući na pokretnom ekranu njenog preseka – ocrtavajući, najzad, figuru skoka, i to, svakako, onog skoka koji je učinjen radi dohvata bačene kocke (povraćaja prvobitne mogućnosti).

Jer, samo Ukleti Lađar (up. vrhovni označitelj, izmešten identitet Kipridin) može da (– kao bezgranično sam –) prebrodi usek koji je upisan u praobliku majčine samosvesti (– u slici zalelujanog predela, kaleidoskopskoj knjizi života, monadi kao-žigu-posvećenih). A svi ostali (iz-njega-razvijeni) subjekti pisanja mogu (putem koncentracije na istu sliku) tek da prate taj (pra-ničiji, ili razuđeno-svačiji) put, – put povratka do doline njegove smrti (uslova rođenja njih samih). To je, dakle, upravo onaj usek u biću stvoriteljke koji razdvaja živu od nežive prirode, i omogućava refleksiju prve putem druge.

Tek su u figuri skoka ujedinjeni apstraktni i povesni princip svetskog duha.

<3>

Ananke je prizor (noćnog neba) koga treba (pre)urediti da bi se poklopio sa Idejom, i time otrgnuo Hronosu – geometrizovao se, postao Horom.

<4>

Anankom (strahotnom Dikom) beše unapred određen tren kidanja svih prvouspostavljenih veza, unutar blaženog snevanja prakosmosa, što je dovelo do “podzemnog” urušenja čitave “na vodi” postavljene zgrade mnogovrtložnih ili zvezdano-maglenih postajanja. A tek zatim je ona napravila opit svog udvostručenja u sopstvenu kćer (ali, onu nepravonaslednu – Galateju), oblik otelotvorenja pale joj prve hipoteze, dušu osuđenu da luta, – čega je cena potpuni zaborav tog prastanja, od koga se sama (na ravni svoje prve hipoteze) nije razlikovala; čega je, takođe, cena ugušenje kap-plamnog joj duha sopstvene, nadnaporno jednom zadobivene, samosvesti: – to jest, svesti o tačnoj meri Njenog odstojanja naspram opštoj težnji povratka u NJu samu; – tj. o iz-sebe-ozbiljujućom zakonu skokovitog postajanja, koji jedini oslobađa beskrajno slabu silu života iz stihije pretpočetka. (To beše doba zlatne vladavine istinski smenjujuće je, pravonasledne kćeri, Astreje, koja u nevezanom stanju kruži između neba i zemlje, te koja je jedina primila na sebe višak Majčine, tek posmrtno sebe-saznavajuće sile. Jer, Energeja Meduze jeste ne drugo do svest o jednoj mnogo široj vizuri, ili ona dugo razvojna samosvest Boginje Majke – kao svest o Njenom izmeštenom, pomereno-svetlosnom, prazno-prostornom postojanju). Jer, tek preko Galateje, Astreja izvlači sopstvenu istinu od Hermesa – tj. ona u ime potrage za istinom-o-imenima svoje majke podmeće (– za određen rok –) Galateju Hermesu (upor. Kiklopu, takođe oslonjenom na treće oko – oko podzemaljsko), koji tu istinu taji i patvori: – upravo na taj način što prikazuje svemajku kao od-sveta-okrenutu, ali za njega i njegovu “elitu mraka” korisnu; kao (navodno) ne-napetu i ne-uvis-propinjuću, nemoguće umirenu u izvesnosti vlastite još-ne-samosvesne, ničim potresene unutrašnjosti; – upravo na taj način što (svojom omčom – petljom stešnjenja podzemnih izvora) zatvara odvod kapljanja Majčine hladno-svetlosne Energeje, koja stremi da bude preneta kćeri, maloj drhtavoj (na meteor sunčeve, planski skrite pobune svedenoj) zvezdi (kapi Majčine individuacije, ili suzi koja stvara biljno-svetlosni mozaik, lavirint pokojnika). Ali Hermes pri tom – da Majčin rezervoar Energeje ne bi pukao – otvara drugi (sijamski) odvod – za napajanje one neprave kćeri. A pri tom jedino Sijamska Sestra (Metida) zna pravilno da raspoluti (sraslo) Stablo Svetlosti (osnovu budućeg kalemljenja). Jer upravo to stablo jeste ono što podržava ciljno-neiscrpnu dinamiku nesvesnog: – dakle, jedna do-krajnosti-napeta sprega između dva suprotna smera vremena: – raskršće između puta unazad, do u plemensku zajednicu, i onog koje se penje do društva zasnovanog na slobodi individuacije; – rampa kosmosa, na kojoj se čeka na iskorak iz jednog mučnog (u sopstvenoj razdirućoj protivrečnosti konačno dokidajućeg) sna. A Hermes to čini stoga jer želi Astreju da zaustavi u daljem njenom preko-sebe-stvaralaštvu, to jest, da je trajno veže za jedan ograničen svet (Atlantidu/Tiranidu). Jer, jedini zapis o Pećinskoj Starici (– Kipridi, Carici Zverinja) jeste to dugo-kalemljeno drvo sapatništva – koje je odvodi, bez mogućnosti povratka, iz školjke blaženih (sa Kipra/Krita/Tere). Tako se Majka i po “treći put” rađa kao od-sebe-otuđen subjekt u svetu, i to u svetu koji je inficiran idejom jedno-osnovne vlasti, sastojane od bespreispitujuće hijerarhije nemoćno-moćnih, odnosno polu-zlih bogova. I upravo u tom novom svetu staro-vlastodržni ključar, Tot-Hermes, nju samu zagovaraše da se vrati nazad u svoju do-kraja-neosvešćenu i time krajnjim zaboravom neprofiltriranu prošlost, kako bi time, navodno, sprečila svo potencijalno zlo da se u nadolazećem vremenu ispolji. Ali, “stanje čistog zla” pri tome u ideji poticaše upravo od “pale” prvo-mogućnosti Majčinog izabiranja ponuđenog joj samovlašća – koju Ona, kao samo jednom joj ponuđenu od strane iskušavalačkog duha nigdine, beše jednom zbiljski nepovratno odrekla. A tu je odbačenu prvomogućnost (povampirenje savršene simetrije – pakla apsolutnog nedogađanja, koji je bio viđen pri jednom moreuzu) sam Hermes (usled kočenja-na-sebi Himerine, do-kraja-neizgovorene Reči – u vidu zabrane prvog pitanja) želeo zanavek sa Majkom da podeli; te i da prisvoji njen Ureus (plameni jezičak), kao onaj stvaralački suvišak sile koji smenjuje (u pravo vreme) ovozemaljskog vladara, a koji je sadržan u trenu proloma Njene odluke (koja tad prelazi u preodluku), – odustajući sasvim od tražene drugo-mogućnosti iskoraka na prag obnove eona, radi moguće sopstvene procene upravo onog rizika što je utkan u podsticaj svakom stvaralaštvu – a čiji je čist potencijal, kao gigantski praoblik Njene prazninom brujeće samosvesti, on sam sažeo u ne/zatvoriv krug simbola (pri sopstvenom predkolektivnom sećanju): to je Hermesov pad iz nadsvesne /nadograđujući-prazne/ u podsvesnu /urušavajuće-prepunu/ komoru – odaju prikrivanja-u-sebi zmaja, gutača vremena.

<5>

Šiljak vasione (crveni krug u belom trouglu; istaknuta Jedinica) je postao od tronošca (belog kruga u crvenom trouglu; utaknute Nule); i to onog što je postavljen ponad bezdna, tj. nad pukotinom izmeću gornje i donje hemisfere, zlatnog oblutka. Na taj način je dati tronožac umetnut u kuglu sveobuhvatnog, radi spajajućeg razdvajanja neba i zemlje, – uvis šiljeći je!

Jer, tek Ideja o premašaju (prvo)-stvorene Celine uvodi u nju (kao piramidalnu) belinu (hučnu šupljinu) – Nulu upisanu u sam tronožac; čistinu preuspostave božanskog subjektiviteta, odnosno, putanje noćno-paliteljskog sveviđenja.

Volja za ospoljenjem mitske šupljine jeste ta koja je indikovala unutarsvetsko zlo.

Kugla sveobuhvatnog je – budući ispunjena pritiskom, ili, nedokučivom stranosti – već sama po sebi demonski premašaj; san o sebi samoj, s onu stranu vlastite prvostvorene granice; polarno-svetlosna prikaza prve, same i samoizdvojene zvezde, što se kruni u drugu beskrajnost... ; ona što jedina zrači “strašnim dostojanstvom udaljeno-prvobitne nevinosti”.* (H. Broh).

Time što je – skritošću kljuna – omogućila pojavu/vladavinu svog Odlivka/Senke, kugla je zaprečena u mogućnostima daljeg tkalački prodisavajućeg širenja /susretanja drugih kugli/. Ali se zato preokrenula u unutrašnje prostranstvo, da bi – akcentovanjem svoje unutrašnje-potporne razlike, prve polarizovane krajnosti – učvrstila merilo/svetilo same ove sobom prvo-hitnute protivnosti – kao nadkrajnosne; dakle, projektovala je svoju kresavu nesvodivo-unutrašnju razliku na spoljašnje joj crnilo, u kome se jedan njen kraj utopio a drugi nije. Ovaj drugi je postao polarna zvezda: ona što svetli onkraj ponora.

Tren svetlo-prelomnog “ili-ili”: razrešenje Sopstva od Zlog Dvojnika, kroz dugo odlagan susret sa njime.

Тријумф Елејаца, Његош Вуковић

2025-09-26T11:10:00.007+02:00

ЗАСПАТИ У ЛЕТУ

ИЛИ ТРИЈУМФ ЕЛЕЈАЦА

море зазире од воде, вода је жедна;

сипа презире хартију, издајство

мастила; спавачи се стиде будних,

гробља маште; смрт цепти пред

бићем, плеоназмом вечности.

који трчи у месту бежи, јемчи

покретна-трака; мирује: џунглу

крчи. пут дугачак хиљаде подвала

до признања: кљаста ногавица

минера пориче празнину; зрно се

руга силосу, жеравица сунцу,

зубобоља осмеху манекена.

као атлантида потонуле претке,

као гатара судбу сред талога, као

срце шум – белоданим тајну коју

љубоморно чуваш, луцидни зеноне:

стрела је птица заспала у лету!

ПРАСАК, НЕСАНИЦА

док издишеш флаутом ноздрва,

гавран испилео у твом сну

ноктурну акорд ништи.

скривен бусијом младежа

из кутка слепоочнице вребам:

праском сачме грактај да затомим!

ЈЕСЕН И ФУГА ДИМА

сипи безнађа јесен, гњи грозд

на лози слот-машине, о, коцкари!

кошава узмахује барјак фијуцима

стар, гарда дрвореда очекује десант

и збија редове пред похаром. где

наћи заветрину пустим булеваром

кад рикошет муњâ одасвуд сева?

ко разлучи ратника од песника

славиће тупе сабље и јалове риме!

војниче, миљама далеко, самоћи

карауле стражу што чуваш – држи

барут сув: трампи зараћених официра

претходи ћар пигмеја. кад преплатиш

идеале, хушкачи бациће ти ситниш!

семафор далтонизмом оболева,

друмски знаци дремају: пендрек

једносмерном улицом мисли трасира.

перач асфалта подмићује савест:

спира пешачки – саркофаг

прегаженој зебри. оргуљама оџакâ

рафинерија распирује фугу дима.

Zapadni anđeo, Goran Lončarević

2025-09-13T04:15:00.007+02:00

28 set

proleti saudade

ushićen praznih šaka

pogleda

7 out

sve je ostalo da gori

uz noćni jin

univerzuma

13 out

lelujavi

brodski pod sobička

na unutrašnjem moru

svemir je mali

al‘ beskraj čeka

iza ugla slastike

uzbuđenje deteta

nosi ovaj

nesavršeni stih

šta bi

ogledalni sto u sobičku

sem muzike bio

misli kao deca

potrebuju

i svu našu nepažnju

košmarni san

značajniji

nego ne sanjati uopšte

15 out

zauvek u danu

prelomnog trenutka

bas jan adera

opale latice

zbrane

po liticama trotoara

tako blizu okean

prohladan

a tako toplo dalek

17 out

mizanscen neokipova

sunčanog trga

pada podne

bio sam morem plavljen

suncem pojen

vihor vetrom blažen

pronoseć‘ kišu

maestral dopuni

kafenu šoljicu

18 out

mekani haos

infante raskrsnice

spušten sa neba

odškrinuti prozori

čekaju

blagovesti pučine

nikad zatvorenim balkonima

struje

zastala doba

radost

već možda sama iskrsne

dok nepomično lutaš

lepršaju

balkonski zastori

pomorskog sentimenta

na pitanje

uvek ustanu

i dalje letom pospani

Izbor iz istoimene knjige koju je objavio Presing i koju Hiperboreja zdušno preporučuje.

Goran Lončarević (1983), tokom 2018. živeo i radio u Sanji (ostrvo Hajnan), gde je nastala prva njegova zbirka Istočno od pakla cigareta, na tragu automatskog pisanja, objavljena za Presing izdavaštvo 2019. Po povratku, nastupa na pesničkim večerima, Poezin, Na sav glas, Pet minuta pažnje i Argh!, koje su ga spasile. Nakon godinu i po dana, na zemunskom keju, završava svoju drugu zbirku Plutanja. Odlomak, pod nazivom Šum(a) talasa, objavljen je u digitalnoj formi na portalu Čovjek-Časopis. Neke od pesama zastupljene su u Antologiji hrvatske i srpske slem poezije, zborniku Na sav glas i portalima Libartes, Strane, Astronaut. Bavi se ambijentalnom muzikom.

Четири песме, Анђелко Заблаћански

2025-09-13T04:05:00.005+02:00

ПИСМО СЕБИ У ПОЗНУ ЈЕСЕН

Слушај како ти снови

лагано скидају сву тежину с рамена

као топао ветар што милује јесен

нежно, али истовремено са жаром

који буди сваку сенку

која дрема дубоко у теби.

Прелазиш корак по корак

остављајући траг самоће што се раствара

а дах ти постаје тежак од жеље

као магла што се спушта преко поља

од речи које

не смеш да изговориш.

Очи те откривају

сваки уздах постаје песма, сваки додир стих

до тренутка кад време стане

и ти се препустиш –

слободно као да си поново рођен.

Не као почетак нечег новог

већ као тачка у којој се све спаја

као шапат ноћи који те грли

немиром младости

отишле с осмех који не бледи.

МАЛО О ДУШИ

Раствори ми душу,

као што се јутро топи у зраке,

као што се сенка губи у светлу,

као што је све што боли –

само ветар који пролази.

Не жури,

нека свака туга испари као роса,

нека свака реч –

што је заглављена у грлу

постане песма што плеше на уснама.

Раствори ми душу,

да не буде тешка нити кивна,

да буде као вода –

чиста и слободна,

да плови кроз време без страха и без гласа.

Раствори ме у тишини,

где нема нијанси туге, ни црта боли,

где смо само ми –

без маски и сенки,

у загрљају који лечи све што је прошло.

И кад се растворим,

нека остане само белина –

она што не тамни, не тежи

и што не зна за трајање,

већ једино уме да воли – без краја.

У СУМРАК ЖИВОТА

У ноћима без утехе,

мисли су ми као изгубљени кораци,

који не воде више никуда.

Тело, слабо као отисци стопала у песку

на граници између света и заборава,

долазе ми све чешће:

погледи који нису од људи,

љубави што су биле и прошле,

и сада, на крају свега,

стоји само њихова танка сенка.

Питао сам се, давно,

шта се дешава кад неко утихне,

када срце престане да тражи

некога ко не може доћи?

Тек сада, у зраку месечине,

с рукама што чекају познати додир,

када више нема ни руку, ни додира,

знам –

остаје само осећање

међу сенкама које више немају лице.

Молим те, Боже,

склони ме из ове ноћи

која никада неће сванути.

Затвори ми очи, као што затвориш врата

на старој кући која не може бити дом.

Остало је само пусто место

где су некада биле моје и друге љубави.

Не тражим ништа више

осим мира у ономе што сам изгубио,

у ономе што нисам ни имао.

Нека ноћ однесе све, или донесе неки сан,

неки заборав.

БОЛ КОЈИ НЕ ВРИШТИ

Бол је тиха снага што притиска груди,

као тежина која те не ломи,

већ подсећа:

живи и кад ниси цео.

То није плач

то је дрхтај што се не види,

неми разговор са собом у свом сивилу,

где речи постају сувишне,

хладне и опоре.

Он је ћутање које пркоси сваком и свему,

носи у себи и мрак и светлост

као рану

што бескрили живот

учини тежим.

Има људи

који тај бол носе као ордење,

као знак преживљавања,

као дубоку реку

што се никад не враћа на почетак,

изворишту.

О ПЕСНИКУ

Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског.

Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019.

Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023).

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Глушцима.

Svetlosti koje nemam, Miloš Komadina

2025-08-22T12:46:00.003+02:00

Viđam te oreole posvuda,

ne samo oko tvoje glave i ruku, draga.

Nose ih sva mala deca, tela im svetle,

i onaj golišavi cigančić do pasa u gipsu,

što sedi na uglu moje ulice i prosi,

i on primetno sija tako ispruženom rukom.

Vidim srećne svetlosti posvuda,

nalazim ih na najneočekivanijim mestima,

i gotov sam da pomislim da sobom nose tugu,

a nisu ni pečat ni darovani znak

po kojem bih nešto mogao da prepoznam.

Vidim ženu koja ide s pijace,

bije iz nje svetlost oko prosede kose,

kao neka pravilna paučina rasprela se zrakasto.

Oreoli na ljudima, na ženama, na svakom detetu.

Često se u svoj lik zagledam,

u ogledalu, izlogu, prozorskom oknu, ne namerno.

Ne tražim tu vašu svetlost, ne znam šta tražim.

A ti, kad smerno izađeš iz tamne sobe,

na vratima ostaje svetao obris tvog lika i tela,

i ja koji ne posedujem svetlost približavam taj obris,

umanjujem ga ili ga povećavam po želji.

Kad bih mogao više od toga što mogu...

Obično jutro, 1978.

Fotografija starog Beograda

Bajka o Crmnici, Milica Špadijer

2025-08-21T11:38:00.001+02:00

Svaki put kada dođem na Skadarsko jezero, osetim potpuno jasno i nedvosmisleno da sam odatle.
Selo Boljevići, u Crmnici, pored Virpazara i naša kuća bez vode.

Mnogo mnogo zelenila i odnos prema prirodi koji su ljudi koji žive na selu uvek imali – poštovanje na granici sa neprijateljstvom. Izvlačiš iz zemlje šta možeš i zato je voliš, ali isto tako znaš da te jedan stršljen ili mala zmija mogu ubiti, gledaš krave prekrivene obadima i vidiš da im teku suze. Diviš se obliku osinjeg gnezda, ali sipaš vrelu vodu u njega jer ih samo tako možeš pobiti. Hraniš i maziš, i kolješ.

*

Kao dete sam pala u ružičnjak. I dalje imam jedan mali ožiljak na gornjoj usni.
Imala sam svraku koju sam čuvala u kutiji ispred kuće, ali joj je neko polomio vrat. Sahranjena je ispred svinjca.

Imala sam i zadatak da sakupljam zlatice sa krompira – uzmem veliku teglu i napunim je vodom, pa skupljam bube i stavljam ih unutra. Voda ih spreči da pobegnu, ali ne udave se. Zato kad ih sakupim dovoljno prospem sve ispred male kuće i onda ih spljeskam kamenom. Mislila sam da će ta žuta fleka zauvek ostati tu, i pitam se da li je. A miris zlatica još uvek osetim ponekad kada jedem krompir koji nije dobro skuvan.

Naša stara kamena kuća porušena u zemljotresu, ispred koje sam jednom bila. Sećam se velikog drveta sa ružičastim cvetovima i kovanog kreveta. Sve ostavljeno da propadne i istruli, da polako kopni na tom jednom suncu u Boljevićima, na tom kamenu, sa tim, strašnim zrikavcima.

*

Imali smo dve tetke, u stvari, tetke mog dede, koje smo svi zvali tetke. Milena i Danica. Milena je nosila belu maramu na glavi i umrla kad sam ja bila mala. Sahranili su je u brdu, blizu naše stare kuće. Meni nisu dali da idem na sahranu.

Danica je uvek nosila crninu, za braćom koja su nestala u Drugom svetskom ratu. Potajno su obe verovale da braća nisu mrtva, već negde u Americi, ali ne mogu da se jave jer…

Obe su bile popovske ćerke i nikada se nisu udavale. Danicu je čuvala moja baba, na kraju je samo ležala u krevetu i širila čudan miris stare žene po sobi.

Međutim, kad je bila mlada, kako je uvek nosila crninu, jednom ih je deda poveo u crkvu, a Danica videla da monahinje i u crnom stoje i ljudi im ljube ruku, pa i i ona stala pored njih i ispružila svoju. „A đavo ti je ona vazda bila“, pričaće deda o njoj.

Dedin brat se zvao Božo i nije imao prvo jednu, pa drugu nogu. Imao je velike uši i jedno od onih lica koje se skupilo od rakije. Božo se oženio Slavkom, koja je imala sina iz prvog braka, što je bilo prilično neuobičajeno. Kada je Slavka umrla, Božo nije mogao da preboli što on nije prvi uklesan na nadgrobni spomenik. Tanja, njegova ćerka mu je rekla: „Ada ne možeš tata, nijesi prvi umro!”

Božo je živeo sam u selu, sa šporetom na drva. Jednom se posvađao sa komšijom, pa je pucao na njega. Kad je policija došla, rekao im je: „A ne bi puca po metra izviše njega da sam tio da ga ubijem!”

*

U tom periodu jako sam volela da skupljam kornjačina jaja. Uvek sam se nadala da će mi se iz njih izleći male kornjače, pa sam ih jednom stavila ispod jastuka da bi ih grejala. Kad sam se probudila ujutru ispod jastuka sam našla malu žutu fleku.

Moja baba je često vikala na nas i nije bila mnogo nežna. Ali jedno jutro mi je u sobu donela dva ogromna leptira. Nikad ni pre ni posle nisam videla veće ni lepše.

Bili su tu i vinograd i kukuruzi, komšija Mijo, miris podruma gde se čuvaju krompir, luk i vino. Tavan gde se sušila pršuta i nezavršeni sprat gde bi nekad kroz krov uletele laste.

Bor u dvorištu, koji se osušio jer su jednom vezali dobermana Metu za njega. Ona ga je celog izgrizla i drvo se više nikada nije oporavilo.

Roletne koje se teško i uz veliku buku dižu i spuštaju, skoro uvek krijući osinjake, ali vode na drugu terasu, koju sam najviše volela.

Moje magarence Kaća, koju su prodali,a ja sam vrištala: „Lopovi, lopovi!“ sa terase.

*

A jednom su naše komšije, Šainovići, odlučili da kolju svinju. Sve žene su, kad je došlo do toga, samo ušle u kuću, ali mene su zaboravili. Svinja je počela da skiči, nekoliko muškaraca je držalo, a jedan joj je zabio nož u vrat. Bilo je jako mnogo krvi i roptanja, a onda sam pobegla u kuću.

Malo kasnije sam opet normalno išla tuda i gledala kako se svinjska creva peru, a onda se od njih prave kobasice.

*

To su mitloške osnove mog detinjstva po kojima danas svesno i nesvesno vodim svoj život.

Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.

Vоćnjak, Jovana Marojević

2025-08-21T09:37:00.006+02:00

Pоsadiо bih suvu šljivu u tebe.
Na mjestu vlažnоm i tоplоm da nabubri.
Legaо bih na tvоj jastuk-pubis,
S uma sišaо dоk bih čas čekaо,
Slušaо je kakо kоru kvasi.
Cijelоg dana bоl bi ti zadavala
Granice ti оpširnо šireći.
Padali bi utvrđeni bedemi u tebi,
Коtrljanje kamenja bih čuо.
Sa dva glatka prsta, lud i mоkar,
Аkušer pri pоrоdu bih biо.
Bijelu i natоpljenu s večeri je pоjeо.
Da mi je da znam kakо u tebi šljive rastu.

Mamihlapinatapai, Sehada Baždarević

2025-08-20T13:03:00.012+02:00

Izbor iz zbirke pesama Mamihlapinatapai

NOSTALGIJA ZA SOPSTVOM

Četiri nivoa stvaranja

i sastav humora.

Aristotelova Ars poetika.

Estetika.

Groteska.

Riblja glava na tanjiru.

Džigerična krv.

Biftek.

Grostetika.

Trup.

Tkivo.

Sočan komad.

Estegra.

Na pogled.

Na poimanje.

Između srca i razuma.

Duh i duša.

Arabeska jastva.

UGLOVI

Sinus je kosinusu rođak.

Trougao Davidovoj zvezdi osnova.

Tačka u ravni, ko je?

Šta čini paralelu?

Duž, dužina ili prostor?

A šta, ako ne postoji ograničenje?

Čovek je ono što mu čini sloboda!

KO TO TAMO PEVA

Bez smelosti da ode tamo,

gde ga želja vuče.

Tetreba je prepoznavao samo u Abdagićevoj pesmi.

On nije bio pesnik, nije ni sada, niti od pesnika vodi porijeklo.

On je bio tišina.

On je vertikala.

Pogled i smer.

Opstojanost mira.

Nepoznanik poznanstva.

Ratkovićev roman.

I samom sebi presuda!

MRAK

Jednu sam noć čitala Znakove pored puta.

Nisam videla nijedan znak.

Nisam videla nijedan put.

Prigušena svetlost iz ugla sobe u kom se nalazila stona lampa,

osvetljavala je more i putanje njegovih slivova koji su se

sjedinjavali ispod moje desne obrve.

Tada sam shvatila da salinitet diktira količina bola

i da na svetu ne postoje samo dva mora koja se dodiruju,

a ne mešaju se,

jer mi nikad nismo bili bliži,

nego što su nam misli,

kao što nas razmišljanja nikad nisu sjedinila,

iako su se doticala.

SENKA

Ja znam da kad nisi tu

- dolaziš!

Ti ne znaš da dok si tu

- odlazim!

PRAVO-PIS

U teoriji:

Hipokrat.

U praksi:

hipokrit.

U suštini:

štamparska se greška etičkoj smeška.

EVO NEZNAM I JA

Što bi neko zalivao Trnovu Ružicu,

koja već raste u paklu,

pitala sam Eva Neznam.

Evo Neznam reče,

da zna da ni ja ne znam,

zašto je baš Trnova Ružica posejana u paklu.

Evo Neznam zna,

da ja ne znam,

ja znam,

da Evo Neznam ne zna da znam.

NERAZUMIOCIMA ODUZIMAJUĆIM

Neuk i Uk su razgovarali.

Neuk nije razumeo Uka.

Uk je imao unuka.

Ukov unuk Neuku ukaza na puk.

Pukov muk Uku reče:

Unuk će ti poginuti treće veče.

Neuk, Uk i unuk:

prvo veče ćutahu,

drugo veče gutahu,

treće veče lutahu.

Sledećeg jutra neko reče:

Hu!

To bi:

Ukovog unuka neuk muk

ili

Neukovog unuka, Uka, huk!

BALADA XXI VEKA

Čovek bez prošlosti je prazan grob.

Čovek bez budućnosti je rob.

Ti i ja smo na međi.

Cattiveria, Sandra Lim

2025-08-17T19:52:00.003+02:00

Iz stare italijanske urne

izrastao je crveno-oranžasti cvijet poput zastave

samotan i bezvoljan da napreduje.

Vazduh bješe odviše vlažan i sladnjikav

od tuberoze i limuna.

Meso i bilje vrili su u ulju i uskislosti.

Mnoge noći od krte tuče i ukočenih bičeva munja ustresali su

drvene kapke.

Dani ispunjeni nesnošljivom žegom koja se vrtjela kružno

poput užeta sa omčom. Eto ljeta.

Svijet je onda postario još nekoliko hiljada godina

toga popodneva.

Moj um je potonuo u dubine

bijednih fantazija koje ga uzdržavahu poput betona.

Cigareta koja se sama dimila u piksli.

Velika vlaga koja je planine bojadisala u plavo.

Zemlja govori kako su jezik i vid

ništavni.

Dosplavio sa engleskog do Hiperboreje Radomir D. Mitrić

Šta o nama misle anđeli, Tomislav Marinković

2025-08-09T21:46:00.012+02:00

Tomislav Marinković (1949-2025) In Memoriam, zasigurno najveći lirik savremene srpske poezije, zaklopio je zemne a otvorio rajske oči, ovoga avgusta. Mirno putuj, sve si nas uvijek činio boljima i radovao nas, tihim svojim poslanicama iz mira tvoga Lipolista.

Radiološki snimak mora

Za prijatelja, Zorana Stefanovića, radiologa.

Na radiološkom snimku mora,
vide se podvodna pluća
koja se ritmički nadimaju
plašeći staklasta jata riba,

i beli skeleti mornara
koji sede u savršenom miru
na času anatomije,
u hladnoj sali na dnu mora,

vide se i potonuli brodovi
s težom kliničkom slikom,
trunu pretovareni amforama
gustog antičkog vina.

Na snimku će se ukazati i glave
i preplanula ramena turista
iznad vode, suncobrani
i ležaljke na pesku,

i Posejdon lično na jednoj od njih,
pošto je ostao bez božanskih
zaduženja i slave, oboleo
od usamljenosti, kao i mi.

Svakog dana

Svakog dana pomalo se umire.
Korak ka smrti je lak,
oblaci čisti nad
iluzijom življenja.

Pitanje smisla
ne rešava samo čovek,
već kobac u letu
iznad zasejanog polja,
pčela u košnici s medom,

patka što gnjura za ribom
kroz modrinu jezera,
a posle se puši
raskomadana u tanjiru.

Završilo se ili počelo

Goranu Petroviću

Da li se nešto tek
završilo, ili počelo?
Pesnici i filozofi
dugo bi se prepirali
postoji li od toga veća tajna.
Ali razmena između januarskog dana
i božanske svetlosti je obavljena.
Život je u žurbi
presvukao kostim
i odjurio dalje.

Sada treba pronaći kutak
u prepunoj sali biblioteke,
pod svodovima od
izbrušenih oblaka,
i sve knjige napisati ispočetka.
Novim jezikom ispričati
šta je, zapravo, bio život.
Možda, neodređenog
trajanja jedan dan.
Ili karta za putovanje
u sva vremena.

Ne mogu da sudim jer ne znam,
samo nagađam u rastrojstvu
zimske večeri.
Onaj ko je otputovao beskrajno daleko
sa sobom je poneo i to znanje.

Dobri Bog pravi raspored

Dobri Bog pravi
za mene raspored
jutarnjih poslova.

Uočljivo je
pridavanje važnosti
spasavanju života.

Najpre odlazim
u radnju po namirnice
i hleb.

Potom sa ushićenjem
šijem odeću
za moje gole stihove.

Večernja

Večernja

Nekome je dosta što sumrak

kao šapat anđela pada na krov,

i život između borova

teče, teče, teče…

Meni trebaju šine

što presecaju noć,

mesto u kupeu

(slučajno prazno),

prozor i ravnice

da zajedno klize s njim,

stanice, cigarete dim,

i neki mio glas na peronu:

Zbogom, zbogom, zbogom…

(Iz knjige „Šta o nama misle anđeli”, Arhipelag , 2024)

Boje geta, očima bezobličnim Debore Fogel, Marko Bačanović

2025-08-07T12:55:00.010+02:00

Boje geta, očima bezobličnim Debore Fogel

Danas je kiša sapirala sa zida boju rđe,

Pogdjegdje se i otkao bezoblik kestenjastomrk;

Pepeljasta natapa se jarmom mokre uniforme,

i sad je špargl-siva, il’ to bl’jedi opet unakrst?

U zagasito braon paralelogramu od drva,

viseće su vreće, koštane i od mesišta divljih;

I lica iz njih strše – rombosi suhi čija krvna

se ukazala u prusko-plavoj mrlji, dole na šiji.

U krombijima bezbojnim kao da lebde, a vise

iz cilindrova triangli brada hazanskih – i r’ječi

njihove izgubile su formu – šušte, sipaju se

kao tuče po olucima – i raskidanost ječi

iza prve zgrade, druge zgrade..., a iza zgrade treće

od štavljene kože je kugla – sunce što izviriti ne sm’je.

No sjaje zv’ježđa bezbrojna – njišu se rukavi

u zamasima krampova – zebrine štrafte se mute;

Noćas bješe eksplozija – u mesnatoj oranžadi

vodoskočio je malter – visoko do preljeva žute.

A koja je forma gladi kad kalejdoskop je st’ješnja

za otežale vjeđe? – Roje se stakla, đinđuve, vlati...

I očas i u mlazovima se sedefasta b’jela

cimetastom, malinovom...preljeva patlidžan plavim.

Taljige se tetragramske na četiri kola vuku,

Ortorombi žičani isprepleteni u sisteme;

Možda procjepom će jednim – u crno-b’jelom suncu

upaliti i boja se – da slova i neonske ambleme

sa table prve, sa table druge, i sa one table treće,

oživi do obličja titraj – sitan konus posmrtne sv’jeće.

Debora Fogel (Debora Vogel, Dvoyre Fogel, 1900–1942), pjesnikinja je, filozofkinja i kritičarka umjetnosti koja je živjela i djelovala za vrijeme Druge Poljske Republike, između dva svjetska rata. Rodila se u gradiću Burštinu (polj. Bursztyn; jid. Burshtin; ukr. Буршти́н) u Istočnoj Galiciji (danas u zapadnoj Ukrajini) 4. januara 1900. u jevrejskoj porodici prosvjetnih radnika. Iz Burština se porodica seli u Lavov, tada grad na raskršću imperija, država, identiteta i religija, samim tim i istinski multikulturni centar istočne Evrope, što je umnogome utjecalo na senzibilitet Deborinih svjetonazora. Od 1919. do 1924. studira filozofiju, psihologiju i poljski jezik i književnost na Univerzitetu Jana Kazimježa u Lavovu, dok doktorske studije provodi na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu, gdje piše disertaciju o kognitivnim vrijednostima umjetnosti u Hegelovoj misli i modifikacijama istih u djelima poljskog mislioca Jozefa Kremera. Nakon toga, Fogel u više navrata putuje u Pariz, Berlin i Štokholm gdje se upoznaje sa svim tada modernim umjetničkim tendencijama, a sve će se to u velikoj mjeri odraziti na njezina kasnija umjetnička shvatanja, kao i samu književnost koju će stvarati.

Nakon povratka u Lavov, dobija namještenje pri Jakob Rotmanovom institutu za hebrejske učitelje, gdje će u svojstvu profesora književnosti i psihologije ostati sve do početka Drugog svjetskog rata. Istovremeno je aktivna na književnoj i umjetničkoj sceni Lavova, gdje pokušava jevrejske umjetnike na sve moguće načine povezati sa modernim umjetničkim tendencijama. Aktivno mentoriše i promoviše Artes – grupu poljskih, jevrejskih i ukrajinskih slikara, fotografa i arhitekata, gdje pod utjecajem Ležea, Braka, Pikasa i drugih, zajedno eksperimentišu sa idejama nadrealizma, konstruktivizma, sa naglaskom na čisto dokumentovanje realija modernog vremena. Inspirisani avangardom, primitivizmom, kao i svakodnevničnim reklamnim plakatima, neonskim svjetlima kino teatara i drugih komercijalnih gradskih elemenata, nastojali su poetizirati ono što se smatralo manje reprezentativnim, odnosno ružnim, poput lavovskih prigradskih naselja, trgova i ulica, a za koje su isticali kako su uz sav svoj šund, smeće i prljavštinu, jednako intrigantni kao npr. i pariske galerije.

Iz ovog vremena datiraju i susreti sa Rahelom Auerbah (Rokhl Oyerbakh) i Rahelom Korn (Rokhl Korn) pod čijim utjecajem će vlastitu poeziju početi stvarati na jidišu, a ne na poljskom ili njemačkom koji su joj bili maternji jezici, a sve kao odgovor na rastući antisemitizam i pogrome nad Jevrejima u Poljskoj dvadesetih i tridesetih godina prethodnog vijeka, a neke od najdrastičnijih mjera, poput segregacije studenata univerziteta, zbile su se upravo u Lavovu. Fogel će tako na jidišu objaviti i svoje dvije zbirke poezije Tog Figurn (Dnevne figure, 1930.) i Manekinen (Manekeni, 1934.). Njena poezija oslanja se na geometrijske tendencije modernističke umjetnosti. To je izuzetno rijedak primjer kubističko-konstruktivističkog stiha na jidišu i ekvivalent mu je gotovo nemoguće pronaći na evropskom tlu. Pjesme se doimaju kao književni ekvivalenti slikovnog kubizma ili geometrijske apstrakcije. Nazivi figura i tijela korišteni su na osebujan način u svrhu stvaranja melanholičnog ugođaja, dok njihova neprestana ponavljanja sugerišu, na neki način i poetiziraju dosadu i apatiju. Svjetlost, oblik i boja često su i jedini elementi od kojih su satkane pjesme, što predstavlja veoma interesantno rješenje koje naizgled pojednostavljuje njihov svijet, a u suštini naslućuje čitavo njegovo bogatstvo skriveno između redova. Kubističkim manirom kolaža čak se tačno citiraju reklame, oglasi, plakati i ostali elementi uličnih realija. Po riječima same Fogel, koja vlastitu poeziju nekada naziva i „montažom“: Moderna plastična umjetnost shvatila je činjenicu da su površina, linija i boja jednostavno elementi izrazite stvarnosti konstruisane u kompoziciji. U poeziji riječ dobija ulogu linije i boje... Uloga riječi u poeziji jednostavna je uloga elementa u izgradnji specifične stvarnosti...

Tridesetih godina prošlog vijeka, Debora Fogel sreće Bruna Šulca, a upoznaje ih zajednički prijatelj Stanislav Vitkjevič. Fogel i Šulc započinju učestalu razmjenu pisama, a koja prerasta u čuveno romantično i intelektualno partnerstvo. Upravo iz pisama Debori Fogel proisteći će i najveći dio Prodavnica cimetove boje, zbirke pripovijedaka iz Šulcovog Drogobiča, u čijem će stvaranju Fogel odigrati i ulogu mentora, te će svojim ohrabrivanjem vjerovatno postati i najzaslužnija što je djelo koje će Šulca kao autora ubrzo i proslaviti, a u čiji je kvalitet bio krajnje skeptičan, uopšte i ugledati svjetlo dana. Bruno Šulc kasnije će napisati prikaz za proznu zbirku Debore Fogel Cvat bagrema (1936.).

Debora Fogel smatrala je svoje poznanstvo sa Šulcom najposebnijim, najosebujnijim i najveselijim životnim uspomenama, iako do formalizacije njihovih odnosa brakom, zbog izrazitog protivljenja porodice njezinih roditelja, nije došlo nikada. Od čitave korespondencije između Fogelove i Šulca, preživjelo je tek nekoliko pisama adresiranih na potonjeg.

Debora Fogel ubijena je u augustu 1942. tokom nacističke akcije likvidacije Lavovskog geta. Među stotinama nagomilanih ustrijeljenih bezimenih tijela, njezino će, kao i tijelo majke Lee, supruga Šaloma i šestogodišnjeg sina Ashera, identifikovati Henrik Streng, prijatelj, umjetnik i ilustrator, kasnije poznat kao Marek Vlodarski, a koji je tog dana bio zadužen za uklanjanje tijela ubijenih.

Pjesma Boje geta, očima bezobličnim Debore Fogel, autorova je eksperimentalna težnja, pod pretpostavkom da je takvo šta uopšte moguće i dozvoljeno, preseliti se u oči i talenat Debore Fogel, posljednjih dana njezinog života u Lavovskom getu, te tako doživjeti onu pretpostavljenu dezintegraciju svih oblika, boja i formi koji su nekada predstavljali elemente njene poetske vizije, a kada od njih više ne preostane ništa konstruktivno i uopšte bilo šta što se ne bi moglo posmatrati van filtera satrvenosti i raspadnutosti svakog oblika vizije, skapavanjem glađu, krvarenjem i nasilnim umiranjem.

Iz zbirke Kadiš za Sarajevo (UNPS, 2025, Beograd) koju Hiperboreja zdušno preporučuje.

Grafika: Marko Bačanović – Boje geta, očima bezobličnim Debore Fogel.

Ljubavna pisma Silviji Plat, Damir Damir

2025-08-05T12:11:00.008+02:00

S ukusom soli

Kada je Federiko

od Svetog srca Isusovog

Garsija Lorka

streljan u polju nara

gospođa Miler

osetivši neizrecivu žeđ

zaronila je glavu u Atlantik.

Nije više bilo nikog

ko bi zagrlio njenu samoću.

Ne razumem

(po grafitu Ž.M. Baskijata)

Zašto biti živ

znači nositi ožiljke?

Kao da ubica

nikad nije bio dete.

Kao da opijum nikad nije bio cvet.

Kao da tišina

nikad nije bila iskreni smeh.

Život posle poezije

Pristao sam biti holandski plaćenik na ostrvu Java.

Trinaestog dana u džungli sve se završilo dezerterstvom.

U bekstvu od smrtne kazne, pod lažnim imenom,

oplovio sam tri okeana. Kiparski kamenolom, posao u cirkusu,

jutarnji miris ljubavnika: ništa nije slomilo moj nomadski duh.

Deveti život odveo me u Etiopsko carstvo.

Postao sam trgovac oružjem.

Siguran sam, Arture, odustao bi od uzaludnog bežanja,

da si u dvadeset i prvoj video Šagalovu Kravu sa suncobranom.

Ljubavno pismo Silviji Plat

Tandžer je u februaru skoro pust.

Duhovi bitnika dremaju u dovratnicima.

Na ulici samo dileri hašiša i poneki zalutali ljubavni par.

Navikavam se da te nema. Loš sam u tome.

Ako se smrt noćas dokopa moga imena

neka obuče haljinu boje korala.

Zamoliću je da me odvede u sliku Marka Rotka

„Broj 13 (Bela, crvena na žutoj)“.

Čekaj me na crvenoj.

Umesto saosećanja

U krivinama leta

svemir je bio tek

nagoveštaj ljubavi

ružnoće sveta

potopljene plimom

gole slobode.

Hrabro smo gazili

jesenjim blatom, list po list

do konačne zime.

Umesto saosećanja

ispod sedam rebara

doselio se muk.

Oporavak je spor.

Rana nosi boju

Paradžanovog nara.

Nagasaki + Hirošima

U zadimljenom baru

skupljene zenice

odaju nesigurnost.

U grlu nosimo

atomsku bombu

i par cvetova trešnje.

Tokom hladnih ratova

najvažnije je

ne biti kukavica.

Požuda je

sama po sebi

dovoljno sebična stvar.

Santa Fe

Deca domorodaca

brojalicom rasteruju

smrt s jalove zemlje.

Nedostatak okeana

ne podrazumeva ljubomoru.

Za nama je

prva godina romanse

ili možda trinaesta.

Osećam se sigurno

u koži ljubavnika.

Iz grudi mi viri

Kafkin nož.

Iza zatvorenih škura

Lavež lutalica

plaši zoru.

Na hladnoj strani zida

raspeće Simona Petra.

Sa tvojih bedara

ližem so pet okeana.

Grehom najlepšeg gubitnika

sagorevam u tebi.

Iz istoimene zbirke pjesama koju je objavila PPM Enklava i koju Hiperboreja usrdno preporučuje.

Fotografisala Nevena Ilić

Zemlja, Derek Volkot

2025-08-05T11:35:00.010+02:00

Neka dan uzrasta uz tebe nagore

kroz tvoja stopala,

zglobove bilja,

do koljena od kamena

dok do večeri ne postaneš drvo crno;

osjeti, kako ti u njoj

čiope zgušnjavaju kosu,

i mlad mjesec izlazi iz tvoga čela,

i kako vene srebrne osrmljene mjesečinom,

ističu iz tvojih pazuha

poput potočića u bijelom lišću.

Usnij, dok mravi

prelaze preko tvojih očnih kapaka.

Nikada nisi posjedovao ništa

duboko poput ovoga.

Ovo je sve nad čime si bio vlastan

od prvog vapaja

do vječnosti,

i što ti nikad ne može biti oduzeto.

Dosplavio sa engleskog do Hiperboreje Radomir D. Mitrić

Slike Pixabey

Posle buđenja, Milan Dedinac

2025-08-05T10:27:00.006+02:00

Milan Dedinac i Radmila Bunuševac na dan venčanja, 1934.

Posle buđenja ja čuvam ruke

da ih niko ne dirne:

neka mi ostanu tople od tvoga

dodira iz snivanja.

Ne umivam ih zorom,

nego ih pustim da se ohlade mirne.

Tiho se ruke hlade.

A tebe nema pod nebom moga dozivanja.

Ruke se sve više hlade,

i glas ti iz ugašenog sna

sve slabije sada čujem,

Ali i drug ako mi priđe –

još neću da se rukujem.

Poezija, Maram Al-Masri

2025-08-03T16:10:00.009+02:00

Obećaj mi

Obećaj mi
ako zatvorim oči
potrčaćeš mi u zagrljaj
i obasjati
moj tamni svijet
Obećaj mi
da ukoliko ih otvorim
da ćeš ostati

Sumrak više nema tvoje oči

Sumrak više nema tvoje oči
koje odmaraju među tvojim očnim kapcima
Sumrak više nema dom
on luta
u svojoj crnoj halji pravo do mog srca
usniva na mom ramenu, sumrak taj
što nalikuje tvojoj kosi
Voljela bih da te ugnijezdim ovdje
udahnem tvoj miris
nakon što se probudim ujutru
vlažna od tvojih poljubaca
Moj sumrak više nema drveća
da se ogleda u njegovim sjenama
otkako si nestao

Blaženi oni koji duboke sne imaju

Blaženi su oni što duboko sniju
ja, spavam poput zaštitnika svijeta,
poluzatvorenih očiju,
poput majke dok leži s novorođenčetom,
koje joj leži u naručju i siše njezino mlijeko
a pažnja joj se ritmuje s njegovim disanjem.

Preveslao do Hiperboreje sa engleskog Radomir D. Mitrić
Foto: Wikipedia

Poezija, Mina Aleksander

2025-08-03T15:02:00.015+02:00

Polje ljeti

Imadoh jednostavno djetinjstvo
majku i oca koji su brinuli o meni
nikakvog rata na kućnom pragu

Kamenje je pjevalo
hvalospjeve u mojim ustima
kako se tama uzdizala

Ljubavi, ljubavi, gdje oni nestadoše?
otac i majka, mastilo tamnih zvijezda,
pjevajuće kamenje

Kadenca

Posmatram tvoje ruke nad klavijaturom
kako tvore muziku, na jednoj majušni biljeg,
od rođenja mrlja, gdje se kost prsta
spaja sa dlanom, u znaku ribe,
živog stvora u potrazi za vodom,
rupom što leži u ograđenom vrtu
ili u polju sa svim ruševnim plotovima:
gdje čujem kako tvoj otac plače uz vjetar
što bije o kamenje u malom gradu
tvog rođenja; tamo su kukuruzna polja
uprta u nebo, nikad zasijana, nikad
da budu požnjevena, očigledna, besmrtna.

Pasji dani ljeta

U dane pasje ljetne žege dok muslini* se uvijaju o sopstvenu vrelinu
i cvrčci zaplakuju u drvetu crnog oraha

vjetar odiže moj život
i odnosi ga podalje od mjesta prebivanja

još uvijek me aerodrom Marko Polo umarao
dok zaspivah u plastičnoj stolici, vozeći se vodenim taksijem

rano, prerano, dječiji bi glasovi
počeli imitirati lupu internetskih kafea

na Trgu Svetog Stefana, mjestu za crnu kafu
i bordele stihova, koščatih tih pohvala radosti

Svetac nagnut nad krstom,
dok pas mu liže petu, krv kaplje sa znaka

uz crkveni zid napisano je - Anarchia e Ordine**
Izbjeglica iz Istre skuplja čavle

Presložiće gondolu, od iverja naplavina
odbačenih uz obale glađu-izgriženog Jadrana

U vjetru s lagune
dječkić skače u kockicama školice, naprijed- nazad i obratno

kapa je na njegovoj glavi, rime hladne kao kost u njegovim ustima
čije je to dijete?

Niko mi neće odgovoriti
glasovi se iz muzičke akademije razlivlju u sunčevu svjetlost

koja udara o malarijsko blago carstva
sne starčića u strašnoj vrućini

ruke su mu vezane grubom tkaninom, uz skelu
što još uvijek oslikava valovlje o Duždevu palaču

* vrsta tkanine
** Grafit italijanskih anarhista

Preslovio sa engleskog za Hiperboreju Radomir D. Mitrić

Fotografija: Wikipedia, Mina u Indiji, Hajdelabad, književni festival 2016.

Neizbežna smrt jednog avokada, Darko Mitrović

2025-07-12T13:32:00.008+02:00

svetlost u avgustu

lik iz mašte je sedeo na ivici najviše zgrade,

na samom vrhu.

iznad njega je samo nebo.

mračno,

zagonetno,

lepljivo,

kao loš san iz kojeg ne možeš da se probudiš.

izgledao je kao da čeka nešto da se desi,

ali nije…

samo je sedeo,

postojao u mojim pokvarenim mislima.

želeo sam da skoči sa te zgrade,

da ubije zauvek tuđa očekivanja,

ostavi ih razbacane po betonu, kao prazne reči.

pretopla, letnja, vlažna noć se spustila na ceo

grad.

mesec se približavao

kao da želi da sjebe svet,

onako kolosijalan, izranjavan.

u daljini su treperela svetla betonske košnice.

svaki prozor je krio drugačiju priču.

neko se smejao,

neko plakao,

neko gasio,

a neko rađao.

nečije oči sklapale su se,

maštajući o slobodi.

neko je nemo sedeo sam,

preturajući po vremenskim porama,

gde grafiti ispisuju prošlost na koži.

bezimeni lik se divio prizoru ispred sebe.

grad je izgledao prelepo u crnilu noći.

svetlost je izbijala kroz njegove pukotine;

živeo je u tom trenutku.

uživao je u sadašnjosti svog nepostojanja!

povremeno bi se nasmejao,

kao da se setio nečeg,

ili sam ja

želeo,

baš takvog da ga vidim.

ponekad tako izmišljam stvari,

živote,

ljude.

oni nemaju izbora - takve sam ih stvorio.

zvuk pucanja

svaka tišina ima svoj zvuk,

poput pucanja kosti ispod kože.

reči koje ne izgovorimo

ne prestaju da postoje,

ostaju da dišu u zidovima,

kao modrice što ne prolaze

i u toj tišini,

nekad nađem mir.

ništa očekujem

kada ništa ne čekaš,

ništa te ne može srušiti.

jutro stiže tiho,

bez pompe, bez fanfara,

samo svetlost što se provlači kroz prozor.

sediš na ivici kreveta,

ne praviš planove,

trljaš oči,

sunce te ne pita,

šamara ti lice,

zna da si sam.

koraci,

jedan po jedan,

u ritmu dima

koji uvlačiš u sebe,

kao da si ih oduvek znao,

ali ih tek sada razumeš.

nema zidova, nema prepreka.

prošao si kroz njih toliko puta

da znaš svaku pukotinu.

sad si sam, ali slobodan.

i kao da konačno ideš tamo gde treba,

bez lažnih osmeha

i noževa što su ti

zabijali u kičmu.

samo ti.

a ti si, po prvi put, dovoljan.

ništa ne poseduješ,

osim tog puta pred sobom.

i to je, nekako, sve.

tok misli

komšije se bude

pre nego što sam legao

čujem ih kroz prozor

ubijaju živu ogradu

glasno stenju

prepričavaju vesti u 7

nazdravljaju jedni drugima

srču rakiju čim svane

smeju se u rikverc

prevrćem se po krevetu

isprazne reči se sudaraju u glavi

glumim pisca

koji leže u zoru jer ga je život sjebao

oni zadovoljni svojim malim životima

ne razmišljaju o metafizici svesti i uma

jebenom postanju i zašto smo ovde

žive svoje živote uvek nasmejani

a ja nadrkan jer kao

spoznao sam svet

jutarnje svetlo ulazi kroz prozor

sve je prigušeno

smešak na njihovim licima

dok svet ide dalje i dalje

ne žele da vide

ne žele da čuju

ja ležim

kako da im objasnim

da je ovaj trenutak

sve što imamo

dok oni plešu kroz život

u svom malom svetu

ja sam ovde

spuštene roletne

tišina

vrištim iznutra

jer svet je pun pitanja

a odgovori se skrivaju

u rakiji i smehu.

karmin boje uglja

sedim ispred ogledala,

stavljam jeftinu šminku na lice,

razmazujem je prstima.

nosim ratničke boje,

očekujem pucanj svakog trenutka,

svoju smrt!

spuštam pogled bez reči

kao kurva na pijanoli

u dimu saluna.

glumim da uživam.

muzika je nepodnošljiva,

prašina sa drvene pozornice

mi ulazi u oči,

uvlači mi se pod kožu.

na podu pljuvačka od duvana,

oštri zarđali ekseri i

moja groteskna senka.

muk.

svi gledaju u mene.

čujem šaptača,

izgovara nešto što

ne znam da ponovim.

štrokava besna rulja

upire prstom u mene.

smeju se mojoj,

raskošnoj haljini,

mojim dlakavim grudima,

karminu boje uglja

razlivenim od suza.

nameštam periku od

sintetike,

počinjem da igram,

jer to očekuju od mene.

plešem…

glumim da uživam.

smrt fašizmu.

sloboda narodu.

3.00

negde oko 3 ujutru krećem da lutam ulicama

u patikama bez čarapa s rukama u džepovima

nema ljudi nema ničeg

mirno je kao u dušama zlikovaca

neki pas izgubljen kao i ja

počinje da me prati

maše repom

kao da pita da li sme

da li je u redu da mi pravi društvo

dao mi je do znanja da nema zle namere

mahnuo sam mu s istom namerom

išao je pored mene jedno vreme

pa ispred

zatim bi zastao i čekao me

video je da sam beznadežan slučaj

pomilovao sam ga

češao se u isto vreme

buve su ga izjedale

izgleda da svakog

nešto jede.

Iz istoimene zbirke, Rende, 2024, Beograd, koju Hiperboreja preporučuje

Jučer sam bio ptica, Jure Kaštelan

2025-07-12T11:47:00.002+02:00

Jučer sam bio ptica, i nebo za ruže,

u propanj, u puna jedra, snio sam u zelju,

bio sam u piću, propio sam magle,

niz Kornate vučem tešku noć lupešku

i sve radi žene samo jutro za te

pečalbari ljuta sirotinja,

i nad Svetim Vidom i nad Svantevidom,

a naše je ljubav kod Gospe Stomorice

do bijele crkvice pod kamenim zidom

o, bijedo, ti si zemlja, ti si krv i dijete u utrobi,

svlačim te svake noći, perem mlijekom i vodama,

ti si buna i pijučeš ko šareno pile

majka si, ljubav, ti golotinja.

Pijetao na krovu, 1950.

Po ceo dan sedim u biblioteci, Jovan Hristić

2025-07-12T11:25:00.001+02:00

Po ceo dan sedim u biblioteci, zajedno sa naučnicima
zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču
I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru
Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

FS Library, Vašington, 1985.

Slika Wiki

Пешачење, Велимир Кнежевић

2025-07-11T09:57:00.001+02:00

Пешачење је мајка.

Пешачење је увек ново-исто

Питање за питањем, које траје.

Стални одговор ваздухом

Који немамо.

Ишчашење слике,

Удах, издах и покретни

Питоми контролисани пожар.

Жребање шарених куглица

За куп дивне обичности.

Равнотежа стабала,

Противтежа смрти,

Маказице вечности,

Ножић за јабуку,

Крцкалица за орах.

Ја пешачим пешачким светом

И обухватам све друге светове.

Пешачење је развијање филма.

Мешање боја.

Реч као предмет

И реч као звук.

Музика – не постоји без пешачења.

Оно је покретна изложба.

Детињство, дечаштво, младост.

О, колико је пешачење старост.

Мора бити и вечност

Јер у пешачење се смрт

Не увлачи.

Пешачење су бројеви,

То сигурно.

Математика и физика.

Пешачење је разговор

Дуг као дужина

А разговарати је

Исто што и мислити.

Пешачење је победа усменог.

Поезија и проза и легенда,

Кратка фолклорна форма.

Пешачење измишља мостове.

Пешачење је бич за сваку лаж,

Бич-судија за сваку сувишну реч.

Вуна, памук и лан!

Пешачење је огледало,

Оно је гледало

Када је настао точак

И само се смешкало.

Пешачење воли точак

Као своје маче.

Пешачење пати када вежу

Два обруча голим ланцем

Као да муче животиње.

О другим превозним средствима

Не жели да зна.

Летење је шаљива мисао пешачења,

Не узима је за озбиљно.

Пешачење је родило пингвина

И још неке птице ходалице.

Пешачење је одговор на питање:

Кокошка или јаје?

Пешачење је родно.

Оно једино храни.

Вода је исто пешачење.

Пешачење је икона у ваздуху,

Крст и васкрсење.

Пешачење рађа све путеве

Из своје малене зделе.

Кораци су перца са крила

Анђела – који су велики пешаци,

Они прате пешачење.

Самоћа није у стању

Да буде близу пешачења

И сурвава се поред њега у прах

А пешачење га позлаћује.