Никола Станковић

Добрица Ћосић: Хрвати су из 20-ог века изашли као победници јер су имали Тита

2012-07-25T06:12:00.000-07:00

За књигу "мој Београдски дневник" Дарко Худелист приредио је и свој никада објављен интервју са Добрицом Ћосићем из 2011. године, а хрватски "Јутарњи лист" је тај интервју представио у скраћеном облику.

Зашто у својим романима - почевши од првенца "Далеко је сунце" из 1951. све до "Времена смрти" из 1970-их, а и касније - толико инсистирате на постављању питања цене српских жртава у оба светска рата. Првом и другом? Шта се за Србе неповољно догодило у оба та рата?

- Срби су та оба рата изгубили у миру. Зато сам у својој приступној беседи у САНУ 1977. и изговорио ону компромитантну мисао: "Срби добијају ратова, а губе мир".

Срби више не славе. Зашто су баш Срби, по вашем мишљењу, испали губитници?

- Хрвати су створили своју националну државу. Словенци такође. Та два народа су остварила свој национални циљ. не у потпуности, али створили су неку своју државу коју они сматрају победом. Зашто ви славите 1991.? Зато што сте те године остварили свој вековни национални циљ.

А шта Срби славе?

- Срби више не славе. Срби славе Сретење због сретењског устава (из 15. фебруара 1835.), када је један у бити безначајан, али садржајно ипак значајан правни документ назначио српску државу, још у турско доба. Дакле, Срби су капитулирали са својом афирмацијом победа у рату.

Али у Хрватској се сматра да су Срби, као савезници сила Антанте, у првом светском рату победили. Хрвати су ту на неки начин чак и мало завидни Србима, јер су у том истом рату били на пораженој, аустроугарској страни.
Многи Хрвати мисле да се Срби праве и важним величањем своје улоге у Првом светском рату: пробијањем Солунског фронта, својом "албанском голготом"у зиму 1915./ 1916. итд... Моје питање гласи: Зашто Добрица Ћосић толико хваљену српску победу своди на њену супротност, тј. пораз?

- Не поричем ја српску победу на Кајмакчалану и у биткама на тзв. Источном фронту. Али поричем цену тог рата и те победе. Цена је била грандиозна.
Као што сам вам већ протумачио, Срби су направили историјску грешку што 1915. нису прихватили `Лондонски пакт` .
Историјски исход неуспеха Краљевине Југославије показују да су они тај рат изгубили.
Исход рата показује да је та победа узалудна, трагична и само једна велика жртва.

Али после тог рата настала је једна нова држава?

- Врло несрећна држава. Неуспешна у сваком погледу.

Говоримо о Краљевини Југославији?

- Ту државу, као што знате, Хрвати нису хтели. Хрвати, као што знате, нису гласали за Видовдански устав. Ви такоће знате да је вођен велики референдумски, плебисцитарни отпор уједињењу, где је ХСС скупио, ако се не варам, 160.000 потписа против уједињења.
А улазак Хрвата у Народну скупштину у Београду завршио се српским злочином, убијањем браће Радић. И, у суштини, моралним крахом те државе.
Тада је пропала Краљевина Југославија: она није пропала 1941., она је пропала 1929.

Како ту гледате на споразум Цветковић-Мачек из 1939.? фрањо Туђман је на њега гледао одушевљено јер је сматрао да је Бановина Хрватска, која је настала тим споразумом, идеал неке будуће самосталне хрватске државе.
Оживљавање Бановине Хрватске био је, на неки начин, његов идеолошки пројекат.

- Свакако. Не мислим да је погрешио у том мишљењу.

Да синтетизујемо. Први и Други светски рат - је ли та два рата Србија добила или изгубила?

- Историски их је изгубила.

А ко им је одузео победу?

- Одузео им је Мастрихту. Одлука у Мастрихту, у децембру 1991. Прихватање сецесије по уставу из 1974. године.

То долази после, али у раздобљу, нпр. Другог светског рата - шта су Срби погрешно урадили?

- Па није било то што смо се борили под Коминтернином идеологијом и што наша комунистичка браћа из других земаља нису била за Југославију већ су хтели искористити ту борбу за стварање својих независних држава - што су и искористила.

А ви то тада нисте знали?

- За време рата нисам знао. Ту сам идеју први пут чуо од Едварда Кардеља 1957. кад смо писали Програм СКЈ.

Није ми јасно: зашто по вашем мишљењу, Срби нон-стоп, у 20. веку , испадају као губитници, а Хрвати као победници? Испада да су Хрвати генетски супериорнији спрам Срба.

- Па, Хрвати као предност имају Тита. то је огромна предност. Одлучујућа предност.

Мислите да је то предност свему?

- Није узрок свему, али је велика предност јер је Тито заокренуо тај брод, под утицајем хрватске и словенске комунистичке елите, на 8. конгресу СКЈ 1964. И полако водио ка амандманима и уставу из 1974. године.

"Боже правде" - Историја Српске химне

2012-07-23T17:34:00.000-07:00

Српски народ је своје вековне снове о слободи готово одувек претакао у стихове и песме и на тај начин од заборава чувао своје победе и поразе.

Међу тим песмама, нека се увек издвајала, и управо та песма служила би као народна химна.
То је увек била она песма која је опијала осећањем припадности једној нацији и вери, и која би народу удахњавала снагу и наду.

У другој половини 19. века младој српској држави је било време да изабере своју службену химну.

Прво је тадашњи песник Љубомир Ненадовић (начелник у министарству просвете и црквених дела) по налогу кнеза Михаила Обреновића, упутио писмо Ђури Јакшићу, 17. марта 1864 године.
То писмо, било је својеврсна поруџбеница за стихове прве државне химне.
Ђура Јакшић се није одазвао овом позиву.

Из министарства су тада кренула писма и другим песницима, али успеха није било.
На поменутом конкурсу нису прошли ни стихови Јована Јовановића Змаја.
Конкурс за избор српске националне химне је завршен скандалом, јер је Љубомир Ненадовић оптужен за подмићивање. Он се пак бранио изјавом да конкурс није ни расписан.

Кнежевић Милан Обреновић, син убијеног кнеза Михаила, 1872. године, дочекавши пунолетство и ослободивши се намесништва ступа на престо.
За ове две важне прилике наручио је позоришни комад који би кроз кратак преглед српске историје величао његову династију.
Тим поводом обратио се управнику Народног позоришта у Београду Јовану ђорђрвићу, који је био велики поборник монархије.
Ђорђрвић је убрзо у Народном позоришту представио грандиозан комад "Маркова сабља" у ком је, у завршној сцени,на позорницу уз Марка Краљевића извео и вилу Равијојлу да најави хор народа гласним повицима: "Ближи се, ближи, то срећно време. Бачено семе брзо сазрева. Ево чуј!"
Иза позорнице се у том тренутку зачула весела музика, а за њом је и народ запевао: "Боже
правде, ти што спасе, од пропасти до сад нас. Чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди
спас..."

Тог тренутка, Србија је добила своју прву химну, али то још нико није знао.
Ђорђевићева песма је врло брзо стекла већу популарност међу публиком и од самог комада, па
је почела да се изводи и у самосталним хорским концертима.
У наредних десет година постала је права народна химна, а о томе сведочи и чланак у "Српским Новинама" од 23. Фебруара 1882. године. где се у извештају са крунисања Милана Обреновића за краља наводи да је након величанственог говора младог суверена, хор извео српску народну химну "Боже правде".
Од тог тренутка ова песма постала је и званична химна нове краљевине на балкану.

Када се династија Обреновић угасила мајским превратом 1903. очекивало се да ће и химна
поделити исту судбину.

Петар Карађорђевић, нови краљ Србије, намеравао је да промени много тога, па и химну као
државно обележје.
Министру просвете и црквених дела Љубомиру Стојановићу је већ 6 Јуна 1903. године из Беча
понуђена једна песма коју је саставио и посветио српском владару лично царски композитор
Августа Штол.

Краљу Петру се ова композиција није допала.

Поново су расписани конкурси у којима су учествовали бројни познати песници.
Међу њима се нашао и Алекса Шантић али је и његова песма одбијена.

На Петровдан 1909. године, краљ Петар је славио свој 65. рођендан и тада је одлучио да ће
"Боже Правде" остати званична химна Краљевине Србије.
Завршетак песме је преправљен у "Краља Петра Боже храни, моли ти се српски род".

За разлику од текста песме који је више пута мењан и прилагођаван времену, мелодија химне се
није мењала још од када ју је пре скоро једног и по века за Ђорђевићев комад компоновао
Даворин Јенко.

Химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде” Јована Ђорђевића, на музику
Даворина Јенка.

Текст химне гласи:

„Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
к' победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску брани
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род!”

Кнежевина Србија (Цео филм)

2012-07-23T16:02:00.001-07:00

Карађорђе (филм из 1911. године) 1/4 део

2012-07-23T15:58:00.003-07:00

Карађорђева Cмрт - Цео филм

2012-07-23T15:54:00.000-07:00

Где цвета лимун жут

2012-07-23T15:35:00.001-07:00

Краљевина Србија - документарна серија (The Kingdom of Serbia)

2012-07-23T15:27:00.001-07:00

Јован Јовановоћ Змај (1891)

2012-07-23T15:25:00.002-07:00

Алија

Алија, Алија, ти у зурлу свираш,
А свирком и песмом у срце ме дираш.
Спусти сада зурлу да јегленишемо - та то ваљда смемо!

Нећемо о Христу, о пророку, свецу,
Нећемо о крсту, ни о млад месецу;
Ни о светом писму, ни о АЛ`корану -Све што год нас дели, ставимо на страну.

Не питам те шта се у мошеји учи,
Ни како живујеш у својојзи кући.
Нећу да те питам - те ме брига није - ни шта ти се једе ни шта ти се пије.
Не питам те: Чија је стаза у рај краћа?
Већ те питам само: Знаш ли да смо браћа?

А ти ћутиш, ћутиш, па мислиш дубоко,
А уз то ти суза навире на око,
Та је суза чиста, са извора стара,
и та суза мени јасно одговара.

Гледаш и ти моју - једна им је мати,
Хај, наша ће суза опет да нас збрати,
Она ће да загрли синке једног рода,
Ми већ осећамо да "крв није вода".

Што су стари јади иштетили тешко,
Све ће то преболет срце нам витешко.
Па кад сине слога, звезда наша нова,
Смириће се кости наших прадедова.

Биће опет среће, поноса и славе,
И снаге, и сјаја, и врлине праве.
Песме наше неће нагињати плачу,
Благослов ће стигнут загрљену браћу.

Учи, дакле, брате, учи децу своју,
Ја ћу учит моју,
Да се братски грле, сложним духом крепе,
Прадедова својих аманете лепе.

Овако је говорио Патријарх Павлe : "Не од сиротиње"

2012-07-23T15:23:00.003-07:00

Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: „Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“
U to vreme, dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je: „Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“ Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan „varburg“, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština.
Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji... Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim „pežoom“, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reča vladika Pavle:
- E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj „varburg“!

JEDNA MANTIJA

Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost.
U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je: „Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?“ Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“
NECE U MERCEDES

Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu... Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa“, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:
- Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba...
Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
- A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?
- Moj, Vaša svetosti! - kao da se pohvali protojerej.
- Stanite! - zapovedi patrijarh Pavle.
Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:
- Neka vam je Bog na pomoći!

JEDAN PO JEDAN

A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi: „A sad jedan po jedan...“ I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.

SVAKO VIDI ONO STO HOCE DA VIDI

U zgradi Patrijaršije često se pominje jedan dijalog između patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.
- Kako ćemo da idemo? Kolima? - pita đakon, sugerišući odgovor.
- Autobusom! - odlučno će patrijarh.
A već toplo jutro nagoveštava vreo dan. Đakonu se ne ide gradskim prevozom.
- Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu... - nastoji da ubedi patrijarha.
- Idemo! - kratko i ponovo odlučno će Njegova svetost, sad već u hodu, dok je njegov štap odsečno odzvanjao od udara o asfaltnu podlogu.
- Ali... - idućio za njim, đakon poteže novi, kako smatra, još veći argument - Vaša svetosti, leto je, dosta sveta ide da se kupa na Adu ciganliju, autobusi su puni ragolićenog sveta. Nije zgodno...
Patrijarh nakratko zastade, okrete se i odgovori đakonu:
- Znate, oče, svako vidi ono što hoće!

NEMOJTE ODMAGATI

U vreme kada je vladika Pavle izabran za patrijarha srpskog, mnoge delegacije i mnogobrojni visoki inostrani predstavnici izrazili su želju da se sretnu sa Njegovom svetošću. Njegovim saradnicima to i nije baš bilo sasvim po volji, jer su strahovali kako će se patrijarh snaći u tim susretima, s obzirom na to da je najveći deo života, kao monah, proveo u manastirima i da nije imao nikakvog iskustva u svetovnoj diplomatiji.
Dolazak je najavio i tada dosta aktivni američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman. Patrijarh ga je primio u Patrijaršijskom dvoru. Ambasador je preneo pozdrave i čestitke u ime američkog naroda, u ime američkog predsednika i u svoje lično ime. Vodio se razgovor o opštim stvarima, a na kraju ambasador upita patrijarha:
- Čime vam možemo pomoći?
Patrijarh ga pogleda i jednostavno reče:
- Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!
Zimerman se našao zatečenim i nije znao šta na to da odgovori.
Vreme koje je nastupilo pokazalo je da je to bila najmudrija moguća poruka!

AL'KAD POPIJEMO...

Kod Njegove svetosti nema ispraznih reči. On često rečju „žrtvuje sebe“ da bi nekog podučio. Tako, jedan boem, koji je vreme provodio u kafani „Znak pitanja“, nadomak Patrijaršije, kad god bi video da patrijarh prolazi pored Patrijaršije ili Saborne crkve, pretrčao bi ulicu i od Njegove svetosti zatražio blagoslov. A jednom, zamuckujući, reče:
- Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u ovom Beogradu!
Patrijarh, videvši da nije baš dovoljno stabilan na nogama, na to mu odgovori:
- Jes’, Bog ga video, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo!
Naravno, patrijarh nikada nije pio. Ali, na taj način, on preuzima deo greha ovog čoveka i na jedan lep način, kroz šalu, da ga ne povredi, ukazuje mu na njegovu slabost, na porok koji ima.

OVO JE CRKVA

Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici.
Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali - Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto.
Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom:
- Sinko, obratite malo više pažnje..., čini mi se da to ne radite baš kako bi trebalo!
Ovaj odgovori, pomalo uvređeno:
- Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom.
Patrijarh će na to:
- Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!

KO JE KOGA “SPAŠAVAO“
Ostao je upamćen i jedan slučaj iz vremena kada je Pavle bio u Blagoveštenju. Krene nekoliko njih monaha čamcem da obrađuju manastirsku zemlju s druge strane Zapadne Morave. Čamac se pod teretom nakrivi, a otac Antonije (Đurđević) padne u reku. Pavle skoči u vodu i izvuče Antonija na obalu.
Kada je posle više od četri decenije Antoniju, kao blagočestivom arhimandritu manastira Tronoša, pripala čast da izvuče kovertu sa imenom novog srpskog patrijarha, i pošto je izvukao upravo kovertu sa Pavlovim imenom, to je onima koji su znali za slučaj sa Zapadne Morave bio povod za ovakav komentar: „Pavle je izvukao Antonija iz reke, a Antonije Pavla za patrijarha!“

ŠTA ĆE TI BLIC
Došao je da ga za svoje novine fotografiše jedan od najpoznatijih srpskih fotoreportera Vican Vicanović. Ali, kao ateista, nije znao kako tačno treba osloviti patrijarha. U toku snimanja, da bi napravio željenu fotografiju, obrati se patrijarhu:
- Vaša svetlosti...
Patrijarh mu na to reče:
- Kad sam već svetlost, šta će ti blic!?

Народна Библиотека Србије: Заувек изгубљено памћење српског народа сабрано у књигама

2012-07-23T15:21:00.003-07:00

Непроцењиво културно благо, готово целокупно памћење српског народа сабрано у књиге, 06. априла 1941. године отишло је у прах и пепео, када је погођена немачким бомбама, до темеља изгорела Народна библиотека на Косанчићевом венцу.
Тога јутра небо над Београдом запарало је 230 бомбардера и 120 ловаца. "Штуке", "јункерси", "месершмити", тепихом бомби разарали су зграде, улице, тргове... Расејали страх и панику, у смрт отерали хиљаде наших суграђана. Око четири сата по подне, запаљиве бомбе пале су и на адресу Косанчићев венац 14, на дом српске писмености.
Пожар који се неумољиво ширио прогутао је 300.000 књига, 1.500 средњовековних рукописних књига (многе од њих нису биле проучене), оригиналне рукописе на пергаменту, повеље, краљевска, царска и црквена документа, бројне збирке турских рукописа, старе штампане књиге из 15, 16. и 17. века, старе мапе, гравире, оригинална музичка дела, новине...
Заувек су нестали споменици наше духовности попут "Типика светог Саве Јерусалимског" из 1319. (у преводу архиепископа Никодима), призренско "Четворојеванђеље" на пергаменту са српским рецензијама, "Октоих" из 12. и 13. века, који су међу нашим најстаријим рукописима, "Александриде" из 14. и 15. века са минијатурама на којима је био први приказ пирата... Нажалост, никада тачно није утврђено колико се и какво благо чувало у Народној библиотеци, јер су у згради изгорели и каталози. Једно је сигурно: са згаришта није извучена ниједна цела књига.
Пожар после бомбардовања трајао је неколико дана, а у општој паници и метежу, зграду библиотеке нико није гасио. Последње су у подруму изгореле вредне и рукописне књиге које су данима пре 6. априла ту биле спаковане у сандуцима и чекале евакуацију. Наиме, већ после потписивања Тројног пакта, очекујући ратно стање, био је спреман план измештања националног књижевног блага.
Током мартовског преврата, због бурних политичких догађања, на књиге се заборавило. Постојао је, додуше, један индивидуални вапај тадашњег библиотекара Ђорђа Радојчића, који је преко свог брата запосленог у генералштабу покушао да набави камионе за књиге које су запослени паковали у сандуке све до 3. априла. Нажалост, тог дана, ондашњи управник библиотеке Драгослав Илић, пренео је наређење министра просвете Мише Трифуновића, да се хитно одустане од припрема за евакуацију.
У зграду на Косанчићевом венцу 14, кућа српске књиге која је од свог оснивања стално мењала пребивалиште уселила се 1920. године. Народна библиотека тада добија од владе средства да купи зграду картонаже на Косанчићевом венцу од индустријалца Милана Вапе. Ова зграда није била грађена наменски, па је убрзо постала тесна и непогодна. Библиотекари су све до 1941. упорно покушавали да добију нову зграду, али до ње нису успели да дођу, углавном због недостатка новца.
СТРАДАЛА И У ПРВОМ РАТУ
Током бомбардовања Београда у Првом светском рату страдао је део фонда Народне библиотеке Србије. Књиге су потом пресељене на више места у Београду, Нишу и Косовској Митровици. Део фонда доспео је и до Софије, али је после рата враћен. Нестало је доста грађе, рукописа, књига и новина.

Ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић

2012-07-23T15:21:00.000-07:00

Дражин отац Михаило Михаиловић рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине, а крштен седам дана касније, у цркви Светих Архистратиха Михаила и Гаврила. Према протоколу крштених, који се данас чува у пожаревачкој општини, Дражин деда Милосав био је занатлија - папуџија. Истим занатом бавио се и кум Тома Костић, такође "житељ пожаревачки".
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце. То сазнајемо из Дражине крштенице, у којој пише: "По рођењу оцу треће, мајци прво дете". Али, у пожаревачкој општини нема књига рођених за период од 1870. до 1893. године, тако да нам имена Михаилове прве жене и двоје деце остају тајна. У породици Михаиловића о њима није остало сећање, сем да по тој линији имају рођаке у Грчкој, са којима нису у вези.
Драгољуб Дража Михаиловић рођен је у Ивањици 26. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године, "нешто пре поноћи". Крстио га је свештеник Арсеније Прокопијевић у ивањичкој цркви, 15. маја, а кум је био Јаков Јојић. У препису крштенице пише да је Јојић председник суда ивањичке општине, док у оригиналу стоји само његово име. Препис се разликује од оригинала и у једном важнијем податку: ту стоји да је Дражу крстио свештеник Јован Ајдачић, а Арсеније Прокопијевић се не помиње. Најзад, обема варијантама заједничка је грешка у презимену, јер пише "Михајловић", а треба Михаиловић.
Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, угледном домаћину рашког села Тисовица. Био је то знак захвалности Смиљане и Михаила према тада већ почившем Драгољубу Петровићу, што је благосиљао њихов брак.
После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Кућа је била лепа, на спрат, са баштом испред. Пред рат и за време рата Јелица је у тој кући живела сама. По манирима, говору и изгледу, била је идеалан представник српског грађанског друштва. Под окупацијом Немци нису хапсили Дражину сестру. Убили су је комунисти, чим су ушли у Београд. Не зна се где је њен гроб. Јеличина кућа је конфискована и, после неког времена, срушена.
Свега неколико месеци по Јеличином рођењу умро је отац Михаило, а после пет година умрла је и мајка Смиљана. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.
По завршетку основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у Трећу мушку гимназију (до 1906. налазила се код Васељенске цркве, а од тада на Цветном тргу). Прва три разреда гимназије завршио је у Трећој мушкој, а последња три, од 1907. до 1910. године, у Другој београдској гимназији. После завршених шест разреда гимназије, Дража је 1. септембра 1910. године ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије. Био је одличан студент: дипломирао је као четврти у класи.
Али, пре него што је добио диплому, Дража је као питомац доспео на бојно поље. У Првом балканском рату, 1912. године, његова класа је распоређена на положаје батаљонских ађутаната.
Најпоузданије верзије о Дражином учешћу у Првом балканском рату ослањају се на сећање његовог пријатеља, пуковника Ђорђа Дуњића, објављено 1975. године. Према Дуњићу, Дража се налазио у IV прекобројном пешадијском пуку првог позива. Ова јединица је била у саставу Дринске дивизије, али је на почетку рата пребачена у Дунавску дивизију другог позива, тако да се Дража борио на македонском фронту. У Кумановској бици Дража је доспео сред најжешћих окршаја, код Нагоричана и реке Пчиње. Добро се показао, па је поред Сребрне медаље за храброст добио и чин наредника. После овога, Дражина дивизија је у саставу Друге армије генерала Степе Степановића учествовала у опсади Једрена.
У Другом балканском рату Дражин IV прекобројни пешадијски пук најпре се борио на правцу од Страцина до Криве Паланке. Потом је из Дунавске дивизије другог позива пребачен у Моравску дивизију другог позива. На дужности водника једне пешадијске чете, Дража је учествовао у борбама на Злетовској реци и даље према Кочанима. Ту је срећно преболео своје прве ране. Заједно са својом класом, 18. јула 1913. године произведен је у чин потпоручника.
После Другог балканског рата уследила је прекоманда на дужност водника у IV пешадијском пуку првог позива "Стефан Немања", мобилисаном у Ваљеву. Пук је кренуо према Косову и Метохији, ради угушења арнаутске побуне. Дража остаје на Косову до краја 1913, као водник 2. чете 1. батаљона IV пешадијског пука првог позива.
Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради окончања наставе по скраћеном плану и програму. По завршетку курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужности водника пешадијских чета. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију. Током мобилизације постављен је за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пешадијског пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. На тој дужности учествује у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојловића. Добро се показао и у наредним борбама против Аустроугара, о чему сведочи похвала мајора Душана Бесарабића:
У борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пландишту где је остао на положају и ако му је батаљон мало одступио.
За које се одличје предлаже: Златну медаљу за храброст.
У службеним белешкама из Колубарске битке, мајор Љубомир Ђорђевић такође предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе српске војске и учињено. Ево Ђорђевићеве препоруке:
Активни пешадијски потпоручник г. Драгољуб Михаиловић иако млад официр ипак умешно је руковао четом при одбрани Мајданпекске Главице, као и личном храброшћу 14. новембра, као и при нападу на положаје око заузимања Ваљева 26. новембра, одликовао се личном храброшћу и умешним командовањем чете (иако је командовао) недовољно обученим обвезницима из нових крајева, зашта га треба одликовати зл. медаљом за храброст.
Ратну 1915. годину Дражин III прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула. Крајем септембра наставио је борбу против Немаца у околини Пожаревца, а потом се повлачио до Пећи. Дража је наизменично био водник или заступник командира појединих пешадијских чета у 3. и 2. батаљону, да би 20. новембра 1915, уочи поласка српске војске у Албанску голготу, био постављен за водника пуковског Митраљеског одељења, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.
Са својим Митраљеским одељењем, Дража се повлачио правцем Беране-Подгорица-Скадар. Потпуковник Коста Р. Ђорђевић дао је 1923. године "ратну оцену" потпоручника Михаиловића:
Од 20. новембра 1915. па до 21. фебруара 1916. год. као водник митраљ. оделења III прекобр. пука за време повлачења кроз Црну Гору био је најоданији помагач свога командира, велики пријатељ својих људи - војника. Неуморно је по цео дан и то из дана у дан трчао по околини тражећи за своје људе коју кору хлеба, те да им утоли глад и олакша очајан положај. Мислим, да је у тим тешким часовима искушења, које је доживела српска војска, ретко који официр схватио тако правилно и тако савесно своју улогу, као тадањи потпоручник Михаиловић. За овај и овакав рад по доласку на Крф, предложио сам га за одликовање и унапређење.
Студен и глад односили су хиљаде живота на лицу места, а нове хиљаде су од последица Голготе умирале на Крфу и Виду. Али, бледоликог и слабашног потпоручника Михаиловића челична воља избавила је из свих ових невоља: он после Албанске голготе не само што није био на списку упућених на лечење, него ни митраљези које је дужио нису били изгубљени, мада је готово сво тешко оружје уништено још у Метохији.
Дражин III прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Уочи поласка у овај логор на Крфу, командант 3. батаљона, мајор Љубомир Ђорђевић, дао је следећу службену оцену потпоручника Драгољуба Михаиловића:
Пеш. потпоручник г. Драгољуб Михаиловић као заступник командира чете командовао је четом доста успешно.
У борбама током овог рата показао је да је пун енергије, има иницијативу, доста одлучан, храбар, и ако је млад официр командовао је четом доста умешно и успешно, хладан и присебан за време рата показао је да има способности и воље за вођење трупе.Карактера одговорног и чврстог.
После Првог светског рата поручник Михаиловић бива распоређен према албанској граници, у Призрен, ради гушења још једне арнаутске побуне. На Косову и Метохији боравио је од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна "Краљ Петар I" у Скопљу. Од 11. априла до 1. септембра 1919. године, ту је био на дужности заступника командира Митраљеског одељења у 28. пешадијском пуку. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у Краљеву гарду у Београду. Ујесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона Пешадијског пука Краљеве гарде.
Али Дража се није дуго задржао у Краљевој гарди, због једног инцидента у кафани "Слобода" (Масарикова улица), уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бухоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: "Да видимо ко је бољи Србин од мене". Добио је 15 дана затвора, а онда је, већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопљу, на положај водника и ађутанта команданта пука, потпуковника Милутина Влајића. Бухоњицки је упућен на арнаутску границу.
Само неколико месеци после свог другог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован Златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника једног митраљеског одељења у III подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана II класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима V реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.
Та година за Дражу беше изузетна. У њој је отпочео наставничку каријеру, добио чин капетана друге класе и - оженио се. Његова изабраница била је Јелица Бранковић, ћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра његовог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја - Боре. Преко Боре, Дража и Јелица били су познаници већ десетак година. Изгледало је, испрва, да ће заувек остати само пријатељи. Јелица се уочи Првог светског рата удала за професора књижевности Радивоја Лазаревића. (Радивоје је био рођени брат Даре Ћосић, мајке познатог писца Бранимира Ћосића.) Младенци су живели у Призрену, где је Радивоје, изненада, 1915. године умро од срца. Јелица је била у петом месецу трудноће када је, иза српске војске у повлачењу, на Косово стигао сурови бугарски окупатор. Успела је да се некако пробије до Крушевца, где су јој живеле мајка и три сестре (Даница, Олга и Ана). Следеће, 1916. године, Јелица је у Крушевцу родила ћерку Радмилу. (Радмила је пре рата завршила Трговачку академију и била службеник у Осигуравајућем заводу. Умрла је у Београду 1972. године, оставивши иза себе једну ћерку и унучиће. Имала је и сина, који је умро као трогодишњи дечак.)
Још раније, прве године великог рата, Јелица је остала без брата а Дража без најбољег друга. Бора Бранковић је погинуо у Церској бици, на Црним барама. Сахрањен је на Глоговцу, где и данас, на споменику изнад заједничке гробнице, стоји уклесано његово име. Судбина је хтела да Јелица и Дража његов гроб убудуће посећују као супружници. Они су изродили четворо деце: синове Бранка (1921), Љубивоја (1922; преминуо је у првој години живота) и Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927).
Током Другог светског рата Јелица је стоички носила терет Дражине борбе. Први пут је ухапшена 1942. године и са двоје деце одведена на Бањицу (Воја је већ био у шуми). Онда је Гестапо проценио да ће јој слобода бити већа казна ако деца буду задржана у логору. Она се грчевито држала деце, али је ипак избачена. Остале затворенице тешиле су је да ће извана можда успети да учини нешто. Да ли је успела или не, тек, и деца су пуштена после неколико месеци. Али, у следећој години, испуњеној немачким офанзивама на Дражину војску, Јелица је поново ухапшена. Ипак је преживела и Бањицу и поратне комунистичке чистке. Умрла је 1970. године у Београду.
Јеличин и Дражин млађи син Војислав погинуо је маја 1945. у Босни, у борби против комуниста. Бранко је умро 6. новембра 1995. године у Београду, као дипломирани правник у пензији. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији, живи у Београду
Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко службовао у Сарајеву, од 7. јула до 30. септембра. Био је наставник у II подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе Војне академије, упоредиве са данашњим постдипломским студијама. Две године касније дипломирао је са одличним успехом, као шести од 50 полазника. У међувремену, 5. новембра 1921. године, Дража је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана I класе.
Дванаесторица најбољих из 23. класе Више школе Војне академије постали су приправници ђенералштабне струке. То звање је упоредиво са данашњом титулом магистра војних наука.
Као капетан I класе Дража је годину и по дана радио у Обавештајном одељењу, а шест месеци у Наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука.28 Ђенералштабни официри били су на високој цени и веома малобројни: уочи Другог светског рата свега око 160 у целој Краљевини Југославији.
Најбољи студент 23. класе Више школе Војне академије, мајор Драгослав В. Милосављевић, овако је касније, у емиграцији, описивао Дражу из тих дана:
Оптерећен породицом, а са малом платом, стоички је подносио све, никада се не љутећи. Никада ни према коме није испао, нити је мењао своје расположење. У току летњих путовања он је био центар око кога смо се окупљали после рада, да поседимо и поразговарамо. Он је стизао за све и свуда, тако да сам се питао када тај човек спава.
Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе, и стао у ред најелитнијих официра. У то доба Краљевина Југославија је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у Паризу.
Податке о Дражином француском школовању за сада није могуће пронаћи. Јер, Дража није похађао Високу ратну школу у Вансену, предграђу Париза, где су одлазили други наши официри. Вероватно је био у некој обавештајној школи, током 1929. или 1930. године, на шест месеци. Није доступна ни одговарајућа документација из Београда. Претпоставка је да комунисти скривају афирмативна документа о овом свом великом непријатељу. Дражино познанство са Де Голом, о коме постоји раширена прича, такође се не може проверити.
Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у Штабу Краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У Гарди је био помоћник начелника штаба, вршиоц дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном Пешадијског пука Краљеве гарде.
Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи Интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве IV реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне IV реда. Ч ин потпуковника добио је за Васкрс 1930. године
Службовање у Краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у Организацијско одељење Ђенералштаба Министарства војске и морнарице. Ту је остао само до 28. маја, када је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. За овакве дужности бирани су "најстручнији официри, обично ђенералштабни, који су претходно сарађивали са обавештајним одељењем Главног ђенералштаба".
Потпуковник Дража Михаиловић отпутовао је у Софију 7. јула 1935. године. Ступио је у везу са противницима профашистичког режима цара Бориса Кобурга, међу којима су се истицале две опозиционе странке: Земљорадничка странка и партија "Звено". Земљорадници су следили традицију свог славног претходника Александра Стамболиског, страдалог у атентату, који је радио на успостављању бољих односа између Србије и Бугарске. Партија "Звено" окупљала је интелектуалце и привреднике, такође наклоњене сарадњи два суседна народа. У посебну Дражину обавезу спадало је праћење ВМРО-а.
Милан Стојадиновић, тадашњи председник југословенске краљевске владе, у својим мемоарима пише да је Дражу повукао из Софије због "афере Велчев". Званична Софија је обавестила Стојадиновића како су југословенске власти учествовале у припремама пуча у Бугарској. Ово је учињено преко бугарског пуковника Дамјана Велчева, који се налазио у Београду, у прогонству. Када је план био готов, Велчев је пребачен преко границе, где је требало да се састане са другим завереницима. Међу овима је главну реч водио пуковник Заимов, који је, према овој званичној бугарској верзији, истовремено сарађивао са совјетским посланством и југословенским војним аташеом, потпуковником Дражом Михаиловићем. Али, од пуча није било ништа, јер је Велчев ухапшен чим је прешао границу. (Осуђен је на смрт, па је казна преиначена у дугогодишњу робију. Уочи рата је ипак пуштен и реактивиран у бугарској војсци. Током рата, Дража је успоставио контакт са Велчевом, у покушају да понови неуспели план из 1935. године. Међутим, ни нови покушај изазивања пуча у Софији ради уклањања профашистичких власти није успео. Велчев је на крају рата пришао комунистима; после рата је био посланик у Швајцарској.)
Стојадиновић каже да је испочетка сумњао у ову бугарску верзију, али да је, касније, у њу ипак поверовао. Зато је из Софије уклонио и војног атешеа, и југословенског посланика, Цинцар-Марковића. Међутим, није смео да их казни, јер би кажњавање било доказ о умешаности југословенске владе у организовање пуча у Бугарској. Тако су Дража и Цинцар-Марковић послати на боља места, у Праг, односно Берлин.33
Дража је у Софији стекао прва конкретна политичка искуства. Научио је бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског III степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.
Пуковник Дража Михаиловић стигао је у Праг 22. маја 1936. године, да ту остане до маја наредне године. Био је у добрим односима са Чехословацима, који су у Краљевини Југославији видели савезника против Хитлерове Немачке. У Прагу се није бавио политиком, већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање, уређаја за испитивање заштитних маски прављених у Војно-техничком заводу у Крушевцу, итд. Писао је извештаје против немачког посланства у Прагу, које је изазивало афере, али и против енглеског ваздухопловног изасланика, који је лоше радио свој посао због склоности ка пићу. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава III реда
Четврта деценија XX века доносила је многе новине у војној теорији и пракси. У Француској се развила полемика око тзв. Мажино линије, велике фортификације према Хитлеровој Немачкој. Генерал Де Гол је тврдио да непријатељ та огромна утврђења једноставно може да заобиђе. И Дража је заступао такво мишљење, нарочито откако су генерали Недић и Рупник отпочели са градњом сталних фортификација према Аустрији и Италији. Он је саветовао другачију тактику, са четничким начином ратовања у основи. Предлагао је специјалну обуку трупа и изградњу војних складишта у планинама.
Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника Штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово радно место налазило се у касарни "Војвода Мишић". Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне III реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. По тадашњим прописима, командовање пуком било је неизоставна степеница на путу ка генералском чину.
После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овога пута за начелника Штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.
Око повратка пуковника Драже Михаиловића из Љубљане у Београд дигла се велика прашина. Када се та прашина слегла, нашег јунака видимо у још једном, 30-дневном притвору, по наређењу министра војске и морнарице, генерала Милана Недића. Дражина кривица састојала се, по мишљењу генерала Недића, у навођењу војних власти на погрешна решења.
О овом случају у литератури има више верзија, које се углавном могу свести на следеће. У време Дражиног службовања у Словенији, Немачка је анектирала Аустрију (13. марта 1938). Тако је Дража из непосредне близине могао да види велику опасност која се надвила над југословенску Краљевину, тим пре јер је имао и једну посебну дужност: организовање илегалних канала за пребацивање обавештајаца преко границе Трећег рајха.
Дража је самоиницијативно почео да се супротставља акцијама немачке мањине у Словенији, која је јавно славила Хитлеров рођендан, као и деловању словеначких клерикалаца. С друге стране, од Главног ђенералштаба у Београду он је тражио предузимање енергичних мера. Како усмене интервенције нису помогле, на крају је написао један реферат генералу Недићу. Садржај тог реферата објављује једино Милош Аћин Коста. Др Милан Гавриловић, председник Српске земљорадничке странке, после рата је описао један разговор са Дражом из овог доба. Дражина размишљања, цитирана у Гавриловићевим мемоарима, једнака су онима из реферата генералу Недићу, који доноси Аћин Коста.
У уводу свог чувеног реферата Дража се бави општом војном ситуацијом у свету. Затим прелази на видан утицај Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке у Словенији и Хрватској, преко пете колоне, а посебно усташа. Јаки непријатељи на границама и бројна пета колона унутар граница захтевали су федералистичко, а не централистичко организовање одбране. Конкретно, пуковник Михаиловић је тражио увођење територијалне војне обавезе за Србе, Хрвате и Словенце, тако што ће свако најпре организовати одбрану сопствене територије.
После овог уследила је анализа савремених војних доктрина, Хитлеровог муњевитог рата и Де Голове мотомеханизоване војске. Овим доктринама, као Југославији најпримеренију, супротставио је сопствену доктрину четничког (герилског) ратовања. Изградња великих фортификација према Италији и Аустрији (тзв. Недићева и Рупникова линија) по Дражином мишљењу није ништа друго до бескорисно трошење новца. Уместо тога, после територијалног организовања војске треба хитно прећи на четничку обуку и изградњу планинских складишта лаког оружја, муниције, опреме, пољских болница и конзервиране хране.
Четничком начину ратовања Дража је сем тактичке улоге, која је постојала и у претходним ратовима, сада дао и стратегијску улогу. Њу је видео у следеће три фазе. У првој фази рата четничка герила само доставља обавештајне податке Врховној команди југословенске војске и надлежним савезничким штабовима. У другој фази почињу четничке оружане акције против непријатеља, а трећа фаза, свеопшти напад, наступа када савезничке трупе избију на границу Југославије.
У посебном поглављу реферата Дража се бавио неопходним техничким мерама, као што је образовање мреже радио станица и обезбеђење довољног броја акумулатора. Сматрао је да је најпогоднија формација за четничке јединице брзопокретни батаљон, па је чак навео и прописе за његову обуку. Посебну пажњу посветио је обуци у скијању (и сам је био љубитељ скијања).
Генерал Недић је оштро реаговао на Дражин реферат. Сматрао је да је написан "под импресијом субјективног излагања догађаја од стране извесних политичких личности или достављача", као и да се "по провери показао нетачним". Желео је оштрије да казни пуковника Михаиловића, али је наишао на противљење околине. Ипак, Дража још једном наредни чин није добио на време.
Као професор стратегије на Вишој школи Војне академије, и тактике у Ђенералштабној школи, Дража је ипак ширио идеје из свог реферата генералу Недићу. Млади официри, међу којима и многи будући команданти његових корпуса и бригада, одушевљено су слушали критику застарелог рововског начина ратовања. Можда је баш због тога већ 29. јануара 1940, после само једног семестра, Дража премештен на нову дужност, за начелника Општег одељења Врховне инспекције војне силе. И ту је, како је касније сам рекао, "напао страховиту застарелост наше војске".
Почетком 1940, према Угљеши П. Михајловићу, тада начелнику Штаба Дунавске дивизијске области, Дража је једно време био на служби и у Штабу утврђивања у Петроварадину. Тешко је поднео пад Француске, коју је много волео, па у тој последњој предратној години успоставља ближе контакте са енглеским и америчким војним аташеима и обавештајцима у Београду. Истовремено, био је у вези и са Бугарима, као и са пољским и чехословачким емигрантима.
Дража је сво време звонио на узбуну. Пошто је војском неприкосновено владао генерал Недић, покушао је да алармира политичке структуре. По савету пријатеља, обратио се др Милану Гавриловићу, председнику Српске земљорадничке странке. Касније, у емиграцији, Гавриловић је забележио да му је Дража том приликом изнео следећи план одбране од Немачке:
Хитлер је већ на нашој граници. Он је мора једном прећи. Ми му се војнички не можемо одупрети. Данашњи рат решавају тенк и авион. Нема ни поређења у овом између нас и Немаца. Међутим, ми не можемо ни капитулирати пред Хитлером.
Морамо препустити све наше друмове немачким тенковима и наше небо немачким авионима. Ово значи, морају се напустити сви наши градови, и скоро сва земља осим дела Западне Босне, Херцеговине и Црне Горе, с делом јадранске обале којом ова залеђина командује. Сад још, одмах, ту треба навлачити храну, муницију и само оно оружје које је ту употребљиво, у те наше скоро ненасељене планине и кршеве. Тај део посести, кад тренутак дође, ограниченим али најбољим трупама за ту ситуацију.
Ту нам немачки тенкови ништа не могу, а веома мало немачка авијација. Дотле ће, ваљда, и савезници моћи нешто учинити да нас помогну.
Дражине идеје ипак су делимично прихваћене. Априла 1940. године Врховна команда при свакој армији оснива по један четнички одред и спрема га за герилско ратовање. Али, на интервенцију Влатка Мачека, председника Хрватске сељачке странке, из назива одреда одмах је уклоњено четничко име, па су то званично били "јуришни батаљони". До априла следеће године основан је, или је био у оснивању, по један јуришни батаљон при свакој од шест армија југословенске војске, са седиштима у Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У наступајућим догађајима најзначајнију улогу одиграће Први јуришни батаљон мајора Миодрага Палошевића, кога ће рат затећи у Бијељини. Остаци овог батаљона придружиће се Дражи на путу ка Равној Гори.
У међувремену, у последњој мирној години пред велику олују, Дража је наставио по старом, због чега га је генерал Недић још једном казнио. Овога пута Дражин "грех" био је у пркошењу неумереној немачкој пропаганди у Београду, нарочито после брзе окупације Француске. Одговарајући на ту пропаганду, британски војни изасланик у Београду приредио је вечеру за чланове Удружења резервних подофицира, са великим бројем званица, међу којима је било и доста активних официра. У атмосфери страха и потиштености због неочекивано лаког пада Француске, сви позвани дошли су у цивилу, сем једног. "Један једини човек у униформи био је ђенералштабни пуковник Дража Михаиловић", гласио је извештај достављен главном Ђенералштабу.
Генерал Милан Недић одмах изриче нову казну: премештај на службу у Мостар. Тако је Дража постао помоћник начелника Генералштаба Приморске армијске области. Истовремено, Недић му мења и ратни распоред. По новом ратном распореду пуковник Дража Михаиловић постаје начелник Оперативног одељења Друге армије, за који је мобилисање предвиђено у Сарајеву, а поседање линије фронта у Славонији, према Барањи. На том положају он ће дочекати напад Немачке и њених савезника на Југославију.
Дража је био средње висине, смеђе, коврџаве косе и плавих очију, испод подебљих наочара. Имао је младолико лице, правилних црта. Говорио је разговетно и течно, гласом снажним и дубоким. Био је срдачан, дружељубив и увек спреман на шалу. У приватном животу лако је стицао пријатеље, а тешко непријатеље. Имао је благ израз лица, и уопште, одавао је једног добродушног човека. Та благост навела је многе писце на погрешан закључак у погледу његових професионалних особина. Томе је, између осталог, допринео систем вредности наметнут од стране комуниста, по коме покварени и зли побеђују а добри губе. Такав вредносни систем потиснуо је онај из српске традиције: побеђује витез, била та победа земаљска или небеска, а витез је увек добар и племенит. С друге стране, ови писци нису узели у обзир ратна наређења Драже Михаиловића. Тешко би се дало наслутити да та наређења припадају једном тако благом човеку.
Дража је волео планинарење, а од службовања у Чехословачкој и скијање. Бавио се фотографијом још од Солунског фронта. Снимке је пажљиво слагао у кожне албуме, од којих су неки сачувани до наших дана. Волео је добру књигу, али је највише читао стручну литературу. Пратио је војне часописе, домаће и стране.
Дражин порок било је пушење, толико да се једном отровао никотином. Иначе је био доброг здравља, изузев што је уочи Другог светског рата почео да побољева од ишијаса.
Када се ујесен 1921. године са породицом вратио из Сарајева у Београд, Дража је најпре становао, као подстанар, у једној кући поред цркве Светог Саве на Врачару, на месту на коме се данас налази Народна библиотека. Следило је пресељење у Граховску, па у Ситничку улицу на Сењаку. Пошто је Сењак близу Саве, купио је један чамац. Радо је проводио време на реци.
Почетком тридесетих година Дража је успео да купи кућу у Брегалничкој улици број 24. Рате за кућу отплаћивао је све до почетка рата. Дражино двориште било је пуно животиња. Поред осталог, ту су се налазиле две кобиле (Кока и Лака) и једно ждребе (Ждралин). Дража је волео да понекад одјаше до своје касарне.
Имао је и два аутомобила, најпре "форда" а затим "шевролета", црне боје.
Према платним списковима Дравске дивизијске области, Дражина нето зарада износила је близу 5.000 динара месечно. Ако се упореди куповна моћ, то је 5-6 пута већа плата него што је имао један пуковник деведесетих година прошлог века.
Ниједан високи официр југословенске Краљевине није истовремено толико награђиван и толико кажњаван као пуковник Дража Михаиловић. Такође, мало који од његових колега могао се похвалити таквим војничким искуством и образовањем. Дража је био један срећан спој теорије и праксе. Завршио је све војне школе које су се могле завршити, обављао је све дужности које се у току радног века једног официра могу обављати и ратовао је у свим ратовима које је Србија водила од почетка века. Извесно је да у Краљевини Југославији није имао чин и положај какав је заслуживао: његова бунтовничка природа није се уклапала у крута правила војне администрације. Али када се та администрација пред налетом моћног непријатеља срушила као кула од карата, било је природно што су управо једног таквог човека догађаји избацили на чеону позицију, односно - на место које му и припада.

Напомена: Овај чланак преузет је са страница "Српске Историје".

Seljak u Beogradu

2012-07-23T15:19:00.002-07:00

Beograd. Volim ovaj grad. Ne znam zašto, ali ga volim. Nisam Beogradanin, ja sam seljak. Ne ovaj iz Beograda, vec onaj pravi seljak sa sela. Iz svog lepog sela, došao sam u ovaj lepi grad. Beograd je Srbija iako nije cela Srbija Beograd.
U poslednje vreme sve cešce cujem komentare kako je Beograd “sabirni centar”. Ima nas ovde raznih, ali Beogradana je u Beogradu najmanje. Neki se i bune. Nedavno sam u gradskom prevozu imao priliku da cujem monolog jedne velike beogradske gospode koja je tom prilikom izjavila kako od studenata iz unutrašnjosti ne može da se živi .
“Smrdite i prljate ovaj grad”, vikala je beogradska lejdi po autobusu koji je bio prepun studenata i to neposredno po kretanju autobusa sa stajališta ispred Studenskog Grada .
“Od vas seljaka ne može da se diše, kultvizujte se malo!”, nastavila je gospoda u svom stilu. Vikala je, vikala i vikala, ali smo se svi pravili da je ne cujemo. Imao sam ogromnu želju da joj pridem i pitam je da li je sa njenim mentalnim stanjem sve uredu. Ali nisam. Mi seljaci imamo bar neku osnovnu kulturu.

Beogradski univerzitet je svakako najveci univerzitetski centar na Balkanu, na njemu trenutno studira cetiri puta više studenata iz unutrašnjosti nego Beogradana. Ko je kriv zbog toga? Krivi smo mi, deca iz provincije. Krivi smo zbog toga što smo vredniji, uporniji, odlucniji, istrajniji. Nikako pametniji. Kao srednjoškolac imao sam ogromnu želju da upišem studije u Beogradu. Cinilo mi se gotovo nemogucim, ali bio sam odlucan u tome. Kada odrastete u maloj sredini u kojoj živi jedva hiljadu stanovnika, Beograd gledate kao centar sveta, kao tvrdavu koju cete teško osvojiti.

U Beograd sam došao sam, 2009. godine, kada sam polagao prijemni ispit za upis na fakultet. Beograd sam do tada video samo na ekskurziji u jednom od nižih razreda osnovne škole, i svakodnevno na Beogradskoj hronici.
Snašao sam se zahvaljujuci jednoj recenici koju cu, siguran sam, pamtiti celog života: “Izvinite samo da vas pitam…”
Ta recenica bila mi je jedina karta za put kroz Beograd, i ujedno recenica koju sam najviše puta u životu izgovorio.
Prijemni sam položio, studije upisao, a Beograd u narednih godinu dana prepešacio uzduž i popreko. Trebalo je dosta vremena zapamtiti sve silne ulice i brojeve raznih autobuskih, tramvajskih i trolejbuskih linija.
Živeo sam u Studentskom Domu. U Studenjaku. To je jedno od najlepših iskustava koje neko može da stekne u životu.
Studenjak. Centar grada Beograda za sve studente iz provincije, sa koferima punih snova i ambicije – kako rece Balaševic.
Prihvatio sam Beograd takav kakav je. I on je prihvatio mene takvog kakav jesam.

I dalje studiram u Beogradu, radim kao TV Voditelj i povremeno pišem tekstove u nadi da i to neko cita. U Beogradu sam stvorio svoj mali svet. Medu Beogradanima sam stekao i mnogo prijatelja, jer i Beogradani su ljudi. Dobri ljudi ciji se otac, deda ili pradeda doselio u Beograd iz nekog sela kao što sam i ja.
Beograd je tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka brojao 239.000 stanovnika, nepunih sto godina kasnije taj broj se povecao na preko 2.000.000 ljudi.
Beograd jeste jedno veliko selo, zato se mi seljaci sa sela u njemu i osecamo kao “svoji na svome”.
Zbog toga ga toliko i volimo.

NAPOMENA : fotografija kao ilustracija preuzeta sa portala novinar.de

Uticaj žena kroz istoriju i danas

2012-07-23T15:17:00.002-07:00

Vitke i one punije. Pametne i one za koje se to baš i ne može reci. One sa stilom i one sa nedostatkom istog. Lepe i one kojima se ovaj pridev rede upucuje kao kompliment – žene su uvek bile veciti izvor inspiracije. One su bile te zbog kojih su se mnogi ratovi vodili, i mnoge pobede izvojevale. Zbog njih su napisane najlepše ljubavne pesme. One su stubovi porodica, društva, civilizacije. Cesto diskriminisane, podcenjene, omalovažene. Zašto je to tako kada i u prošlosti, kao i u sadašnjosti imamo besprekorne primere uticaja žene na razvoj istorije društva, u kojima se kristalno jasno uocavaju njihove sposobnosti, inteligencija i umece?

Iako nekada i istorija smatra da su odluke donosili mocni muškarci, iza njih su stajale još mocnije žene, kao majke, supruge, kcerke ili ljubavnice. Takav njihov uticaj uglavnom uocavamo kao potomci ali retko i kao savremenici. Najbolji primer uticaja žene na državne poslove imamo u domacoj istoriji, na primeru braka izmedu Kralja Aleksandra Obrenovica i Drage Lunjevica Mašin. Ona ne samo da je uticala na državne odluke svog supruga, koristeci svoju seksualnost i inteligenciju zarad statusne moci, vec je uticala i na potpunu promenu kursa istorije srpskog naroda. Aleksandar VI, poznatiji kao Papa Bordžija, upamcen je kao veliki razvratnik. Njegova kcerka Lukrecija Bordžija bila je njegova marioneta i moneta za kupovinu uticaja i položaja, jer ju je iz tog razloga tri puta udavao.

Žene su, osvrcuci se nazad kroz istoriju oduvek bile sredstvo “trgovine” zarad vlasti, ali su i one same i potpuno svesno skoristile svoju seksualnost baveci se obaveštajnim i kontra obaveštajnim radom. Mata Hari je bilo umetnicko ime holandske egzoticne igracice i kurtizane koja je za vreme Prvog Svetskog rata putovala izmedu Engleske, Francuske, Holandije i Španije. Bila je kurtizana mnogih visokih funkcionera. Francuska obaveštajna služba je špijuna N-21 koji se pominjao u nemackim tajnim porukama identifikovao kao Matu Hari, uhapsili su je i streljali. Madam Pompadur bila je dobro poznata kurtizana i cuvena ljubavnica Luja XV. Imala je ogroman uticaj na kralja, toliko da se mešala u veliki broj tema, od vojnih pitanja do spoljnih poslova. Smatrali su je odgovornom i zbog Sedmogodišnjeg rata.

Svi ovi primeri potvrduju indirektan uticaj žena na važna državna i ratna pitanja ali i na razvoj istorije. Indirektan jer su svojom inteligencijom upotpunjenu svojom ženstvennšcu i seksualnocu vršile uticaj na svoje na svoje muškarce, koji su u dobrom delu slucajeva bili samo figura i marioneta u rukama žene. Ipak, koliko god žene bili jake, stabilne i savršene u ulogama koje im život daje, na tu savršenost sujeta baca senke. Sujeta vezana za moc, lepotu, sposobnost zavodenja…Možda nam u dobrom delu sve to sjajno docarava davno napisana misao našeg nobelovca, Iva Andrica: “Teško je gledati život ocima bivše lepotice”. Iskorištavanje ženske lepote i seksualnosti u savremenom društvu dobilo je drugaciju dimenziju. Pa tako sada lepa ženska lica i tela reklamiraju i prodaju razne proizvode, od kupacih kostima, kozmetickih preparata, i alkoholnih pica, pa do prodavanja politickih ideja.

Dvadeset i prvi vek je bar sa pravnog aspekta vek muško-ženske ravnopravnosti. Ipak, delovi populacije su skloni preterivanju. Jedni teže ukidanju ženske seksualnosti i ženstvenosti (radikalne feministkinje) a drugi su zaostali u shvatanjima iz predhodnih vekova pa ženu posmatraju samo kao seksualni objekat i kao jedinu njenu ulogu smatraju reprodukciju (žena sedi kuci, kuva rucak, cuva decu). Da li je žena nužno zlo, davo bez kojeg nemožemo ili bice koje nepravedno kroz istoriju nije stajalo rame uz rame sa muškarcima, ostaje da razmislimo, i otkrijemo šta je opravdanje superiornosti nas muškaraca u odnosu na žene?!

Kod drugih ljudi sirce je sladje i trava je zelenija

2012-07-23T15:14:00.004-07:00

O zavisti medu ljudima raspravlja se od kako je sveta i veka. Jedna je od retkih tema covekove svakodnevnice kojom se bavio i sam Bog, i to kroz svojih deset zapovesti. Da li se secate hit trilera „Sedam“ (Seven) koji na vrlo specifican i interesantan nacin kroz pricu o serijskom ubici obraduje temu sedam smrtnih grehova?
Ako sam vam malo osvežio pamcenje, seticete se i da se zavist nalazi na ovoj „prestižnoj listi“. Oni koji su pazili na casovima književnosti, znaju da je i Dante tvrdio da se u paklu zavidnim ljudima svakoga dana iznova iglom zašivaju oci da ne bi mogli da gledaju i zavide.

Po mom razmišljanju, retki su ljudi koji bar nekoliko puta u svom životu nisu pomislili kako neko ima bolji posao, bolji auto, lepšu kucu ili lepšu devojku od njih (što bi, eh da je pravde pripadalo baš njima).
I gde ih je to dovelo?! Ni na taj posao, ni u tu kucu i taj auto…

Kada živite u uverenju da je sve bolje i lepše kod drugoga, ulazite u životni haos sa bezbroj frustracija u kome drugi odlucuju kada cete biti srecni i gubite svaku moc i kontrolu nad sobom.
Zavist je nezdrava. Ona izjeda iznutra, kako kakav podmukao zlocudni smrtonosni tumor.

Ipak, ni zavist kao ni svaka druga nesreca ne dolazi sama, jer ako vas uspesi drugih cine nesrecnim na korak ste od strašne sudbine da živite životom u kome vas tuda nesreca cini srecnim.
Zavist je svojstvena ljudima sa malo životnog iskustva koji ne shvataju da je život i suviše kratak da bi smo svoje dragoceno vreme gubili na kukanju i jadikovanju nad svojim životom, umesto da to vreme iskoriste za sticanje novih iskustava i rad i trud za postizanjem sopstvenih ciljeva. Život i to steceno iskustvo nam svakog dana dele lekcije da je put do uspeha, kako god on bio definisan, u glavnom pun odricanja, žrtve, rada, truda i dobrog planiranja. Zavidljivci nisu sposobni da taj put sagledaju kao celinu, vec vide samo krajnji rezultat živeci u ubedenju da je sve to samo palo s’neba.

Ako zavist vec mora da postoji, zar nije bolje i lepše da sebe dovedete u poziciju da vama drugi zavide umesto da vi analizirate i osporavate njihove uspehe?! Zavidljivci se celog života nerviraju zbog toga što je neko napredovao na poslu, kupio bolji auto, kucu sa vecom baštom, novi regal, zbog toga što je neko položio ispit koji oni nisu i sl. Na kraju od zbira tih nervoza, patnje i mržnje koju im zavidnost stvara, dobiju rak i umru.
Mnogo ranije nego što je trebalo. Razmislite o tome.

Тетоважа Краља Александра Карађорђевића

2012-07-23T15:03:00.002-07:00

Краљ Александар Карађорђевић (Ујединитељ) имао је на грудима тетоважу великог крунисаног орла који је по изгледу био најсличнији германским хералдичким мотивима који су красили пруске племићке грбове.
У књизи "Грбови, застеве и химне у историји Србије" ђакона Ненада Јовановића први пут је објављена фотографија краљеве тетоваже.
Ђакон Јовановић истиче да је мало познато да је витешки краљ ујединитељ имао прилично велику тетоважу преко читавих груди, која је приказивала једноглавог орла крунисаног хералдичком круном (налик круни Светог римског царства немачке нације), широко раширених крила, с`мачем у једној и шаром у другој канџи.
Ненад Јовановић је такође истакао и да је употреба оваквог хералдичког знака без преседана код једног српског владара, посебно ако имамо у виду да су управо карађорђевићи водили славан и победоносни рат који је значио крај немачког царства и силазак дома Хоенцолерна са немачког престола.
Објашњење ове тетоваже можда лежи у родбинским везама, јер је супруга краља Александра, краљица Марија, била румунска принцеза из дома Хоенцолерн-Зигмарингена.
У хришћанској теологији орао је симбол светог Јована Богослова и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Јеванђеља и Апокалипсе.
Краљ Александар убијен је у Марсеју 1934. године.
Имао је три сина: Петра, томислава и Андреја.

Slavne Srpkinje – pogled u nezaborav

2012-07-23T14:24:00.000-07:00

Kažu da je pamcenje najcešce kratkotrajno, a istoriju su doskora uglavnom pisali muškarci. Tek odnedavno poneki istraživac pokušava da ukaže na ulogu žena u društvu, njihov položaj kroz istoriju, na rad i život izuzetnih a zaboravljenih žena koje su ostavile trag kako na domacoj, tako i na svetskoj sceni, a poreklom su iz Srbije. Podsetimo se nekih, koje su bile stubovi porodice, države i naroda.

Carica Milica (1335 – 1405.)

Bila je prva žena diplomata. Kneginja ili, kako je opevana u narodnim pesmama, Carica Milica. Potomak je Nemanjica, Jug Bogdanova kcer i supruga kneza Lazara. Nakon Kosovske bitke, istakla odlucnim i mudrim vodenjem državnih poslova umesto maloletnih sinova. U domacoj istoriji, Kneginja Milica prva je žena koja je zajedno sa udovicom despota Uglješe, Jefimijom, bila srpski diplomatski posrednik. Godine 1398. je kod sultana Bajazita odbranila svog sina Stefana Lazarevica i izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidana u Beograd. Nakon smrti Kneza zamonašila se i dobila ime Jevgenija. SPC proglasila ju je sveticom. Ostavila je trag i u srpskoj književnosti delima “Molitva Matere” i “Udovstvu mojemu ženik”. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji.

Milica Stojadinovic Srpkinja (1838-1878.)

Prva žena ratni izveštac i prevodilac. Bila je obrazovana i talentovana pesnikinja. Kao veliki rodoljub, vodena jakim nacionalnim osecanjem, svom imenu dodala je i rec “Srbkinja”. Prevodila je dela Balzaka, Getea, Frankla… Bila je poštovalac i saradnica na sakupljanju narodnih pesama Vuka Karadžica, a on njen zaštitnik. Saradivala je sa mnogo listova i bila prva žena ratni izveštac. Umrla je potpuno zaboravljena, u velikoj bedi i siromaštvu.

Draga Ljocic (1855-1937.)

Prva žena lekar. U Cirihu je zapocela studije medicine. Studije napušta pocetkom Prvog Srpsko-Turskog rata i dolazi u Srbiju da bi radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog Srpsko-Turskog rata, u Ženevi završava studije medicine. Postala je prva žena lekar u Srbiji i ucestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila u periodu od 1876. do 1915, kao i u povlacenju srpske vojske na Krf. Odlikovana je visokim vojnim odlikovanjima. Bila je jedna od osnivaca Materinskog udruženja i Kola srpskih sestara. Vatreni borac za žensku ravnopravnost, sa zahtevima da žene dobiju pravo glasa.

Mileva Maric Ajnštajn (1875-1948.)

Matematicarka. Prva Srpkinja koja je studirala na Visokoj politehnickoj školi u Cirihu. Bila je darovita matematicarka, sa izrazitim talentom za muziku. Na studijima je upoznala i svog buduceg supruga Alberta Ajnštajna. Ostala je simbol mudre i pametne žene koja je ponosno koracala ispred svog vremena.

Maga Magazinovic (1882-1927.)

Prva žena sa diplomom Filozofskog Fakulteta i prva srpska novinarka. Svakako jedna od najznacajnijih žena svoga vremena, napredna, slobodoumna i obrazovana. Ženama u Srbiji prokrcila je put u mnogim oblastima. Bila je prva žena novinar u tek osnovanom dnevnom listu Politika. Baletsku umetnost usavršavala je u Becu, a glumu je pohadala kod cuvenog Maksa Rajnharta. Pripadala je umetnickim i intelektualnim krugovima koji su u Beograd utirali evropski duhovni put.

Ksenija Atanasijevic (1894-1981.)

Najumnija žena Srbije i prva žena doktor nauka. Uz Isidoru Sekulic i Anicu Savic smatrana je najucenijom ženom u Srbiji. Bila je prvi doktor nauka na Beogradskom Univerzitetu. Studirala je filozofiju. Citav krug profesora, koji su u glavnom anonimno delovali, organizovali su glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijevic sa Univerziteta. Cak 8 godina se bezuspešno borila i tražila pravdu i zaštitu, da bi konacno 1931. umorna od borbe napisala molbu univerzitetu da je prevremeno penzionišu. Za vreme Drugog svetskog rata odbila je da potpiše apel Beogradskim intelektualcima, iako je pre rata pisala protiv nacizma i branila Jevreje, pa je uhapšena od strane Gestapoa. Po završetku rata, hapse je i nove vlasti takode. Iz zatvopa je izašla lišena gradanskih prava i slomljena, a njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treci tom svog životnog dela Filozofski Fragmenti, ali taj rukopis nikada nije pronaden. Na osnovu onoga što je pronadeno, smatra se da je Ksenija Atanasijevic tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema u Srbiji.