СРПСКЕ БАРИКАДЕ

100, па испочетка

noreply@blogger.com (.) — Mon, 14 Oct 2013 06:55:00 -0700

На овом блогу до сада је објављено тачно 100 постова од којих је, осим 2 или 3, свака објава била наша оригинална. Не само то већ и јединствена за које смо добијали похвале углавном у смислу да служи за попуњавање оних рупа у медијима које остају празне. Многе од наших објава пренели су многи, пре свега, патриотски и истинољубиви медији.

Некако се уклопило да је за овај мали јубилеј дошло до извесних промена.

Уредник портала Новинар.Де, Срђан Марјановић, који је и до сада највише помогао и унапредио наш рад и са ким смо имали присну сарадњу, понудио је извесну подршку. Како је дошло до још чвршћег повезивања са поменутим порталом, одлучено је да сав материјал буде објављиван искључиво на адреси http://www.novinar.de како не би долазило до "расипања" вести и извора већ да се створи што концентрисанији и поузданији извор информација.

од сада све наше вести можете пратити на порталу Новинар.Де

Византија на капији града (видео)

noreply@blogger.com (.) — Mon, 14 Oct 2013 06:42:00 -0700

Извор: Новинар.Де

Византија, дух коме тежимо

Косовска Митровица је српски град на који су се многи намерачили. Надметање у снази обавезно се испољава заставама сваке од умешаних страна као да се ради о некаквој друштвеној игри. Многе од њих, нису омиљене у овом граду, барем међу Србима који не желе да оно што јесу замене за било шта друго.

Однедавно, овде је осванула још једна застава. Стефан Патрић и Славиша Јоцић су заслужни што се на бедему одбране нашло још једно знамење које потврђује правац којим овдашњи српски народ жели да иде. На врху највише зграде у Косовској Митровици, на самом улазу из правца Звечана, они су поставили заставу царске Русије из Византијског периода.

Нашли смо се у правом тренутку и у право време да забележимо један, наизглед не тако велики догађај поред свих који су се одиграли али и те како битан у симболици и трајању. Славиша и Стефан нису инсистирали на анонимности већ су били врло расположени за сарадњу са порталом НовинарДе.

Заставу димензије 6 са 4 метра добили су од „браће са далеког истока и Руса“ који су овим послали поруку да „светиње и почивалишта не заборављамо. Васкрснуће Србија као што је и увек до сада“ каже Славиша.

Стефан каже да у то пре свега урадили због симболике „добро је да се на улазу у град, поред српских, нађу и друге заставе. Не само оних земаља које нас подржавају већ и оних чија учења следимо“. Постављањем ове заставе „показујемо да тежимо светосављу“ наговештава Стефан.

Они подсећају да се овде води велика борба за опстанак и да живи велика љубав према Православљу. Уздају се у Бога да ће се српски народ вратити на прави пут, правој вери и да ће доћи до прекопотребног јединства.

Било је доста тешких тренутака, кажу ови млади људи, али има и лепих. Вестидавде одлазе само када пукне бомба или избије неки инцидент. Стиче се утисак као да живот стоји између таквих вести а и те како има лепих ствари овде.

Стефан и Слави су двојица од групе администратора који воде грпу на друштвеној межи Фејсбук и до сада та страница има преко 18.000 људи које је редовно прате. Та група се труди извештава о свему што се у граду догађа и због тога, у последње време, бива и често нападана.

Објекивност коју новинарство подразумева је оно чега се ови људи придржавају више него било који други медиј у Србији. Посебно данас када је свака вест постала пројектил којим се гађају неистомишљеници а тако је са свим медијима, и великим и малим. Баш та напуштена новинарска етика је оно што њима данас прави проблем. А они су до сада са свима сарађивали уступајући информације и фотографије без икакаве надокнаде.

Као и све што раде и ово су схватили крајње озбиљно. Доста труда и времена је уложено. А да ништа добро не може да буде и лако и да мора да наиђе на искушења показало се и овај пут. Младићи су се трудили да упркос свему пронађу решење које ће бити најбоље за остварење њихове намере. Време је пролазило а постављање заставе је трајало нешто дуже од планираног тако да их је на врху зграде затекао мрак.

Из опрезности да се по ноћи могло десити да нешто промакне и не буде урађено како треба, Стефан и Славиша су и сутрадан дошли да провере да ли је све постављено тако да буде довољно безбедно и видљиво. После ситних преправки посао је приведен крају а на улазу у Косовску Митровицу осванула је још једна застава и царске Русије из византијског периода.

Припремио: Иван Максимовић,
Косовска Митровица, СРБИЈА

Ив Батај – за српски народ, за ослобођење Косова (видео)

noreply@blogger.com (.) — Sat, 12 Oct 2013 08:44:00 -0700

Извор: Новинар.Де

Профеор Батај током обраћања народу

Антикампања којом се Срби упозоравају да не изађу на шиптарске изборе 3. Новембра, увелико траје. Последња већа акција била је протестна шетња кроз Косовску Митровицу. Да ситуација није ни мало наивна потврда је и долазак госта из иностранства који је у Косовску Митровицу, на овај дан, дошао само због протестне шетње како би пружио подршку српском народу у његовој борби.

Професор Ив Батај, француски публициста и велики пријатељ српског народа није на Косову и Метохији први пут. Посебно се трудио да што чешће буде са српским народом од постављања барикада на северу Косова у чијој одбрани је и физичким присуством више пута учествовао.

На дан протестне шетње извесно време је провео са овдашњим Србима. Људима из народа који нису политички нити економски утицајни. Они су Срби са Косова и Метохије који ту живе и преживљавају све што их снађе. Баш такве људе Батај је изабрао себи за друштво.

То је била прилика да поразговарамо са гостом и за портал Новинар.Де питамо за његове разлоге да дође у Косовску Митровицу.

„Ја волим српски народ и на Косову, и у Београду, у Неготину, Бањој Луци, на Палама“… почиње своју причу професор Батај са благим чуђењем како га уопште то питамо. Професор Батај каже да је српски народ добар који се креће по вертикали, не по хоризонтали. „Хоризонтала је трговина и материјализам, пролазне ствари. Вертикала представља стремљење ка духовном, непролазном“.

За разлику од носиоца српске власти који за саветнике узимају светске дерикоже и србомрсце ми смо за мишљење питали нашег госта, осведоченог пријатеља српског народа. Шта Србима ваља чинити у тешкој ситуацији у којој се наш народ нашао?

„Спас је у отпору, народном отпору. Такође у духовности и јединству али свакако ван страначких интереса“. Професор Батај упозорава и да је неопходно поставити менталне барикаде како би се одупрли покушајима манипулаце народа.

За Србију

На барикади код главног моста преко Ибра, окупило се нешто више од 1500 не само Срба. Косово је Србија, још једном је пононовљено великим транспарентом чак нешто ширим од главне улице у Косовској Митровици.

Српски народ, са својим легитимним представницима у које верује, прошетао је упозоравајући на опасност од најављених избора и изражавајући своје неслагање. Професор Ив Батај, ходао је на челу колоне где је био више него добродошао. Током обраћања говорника окупљеним Србима се обратио и професор Батај сажето представљајући природу најављених шиптарских избора.

Почевши на француском професор је на српском додао „Бојкот 3. Новембра“! Што је наишло на одобровање присутних. „То је отпор против издајника. Отпор онима у Београду који раде за Американце и за новац. То су плаћеници, лопови и преваранти. Ово данас је отпор народа али сутра заједно са Русима, Србима и неким Французима идемо у ослобођење Косова“! Не треба рећи да је свака реченица поздрављана салвом аплауза и масовним одобравањем.

Говор професора Батаја представља право освежење у физички и ментално окупираној Србији. Његов долазак уједно је и одлична илустрација природе отпоре кога народ пружа изборима лажне државе.

Професор Ив Батај је пут и све трошкове боравка на Косову и Метохији платио из свог џепа не тражећи никакву надокнаду нити признање за то што је учинио. Још неко време је провео у граду не остављајући никакав утисак госта. Изгледало је као да се налази у свом завичају, међу својим народом. Поздрављајући се са својим пријатељима, професор Батај није ни морао да каже да ће и даље остати на страни правде, уз српски народ.

Бојкот трећег новембра!

припремио:

Иван Максимовић,

Косовска Митровица, СРБИЈА

Протестна антиизборна шетња - ФОТО

noreply@blogger.com (.) — Fri, 11 Oct 2013 11:54:00 -0700

Косовска Митровица - протестна шетња за бојкот шиптарских избора!

Од Вулина у Звечану само обмане и претње (видео)

noreply@blogger.com (.) — Fri, 11 Oct 2013 05:22:00 -0700

Извор: Новинар.Де

Вулин у Звечану: "Има да ћутиш и да слушаш".

Више је него очигледно да са изборима на северу Косова и Метохије, заказаним за 3. новембар, много тога није у реду. Основни показатељ је баш народ.
Избори су политички чин којим народ бира своје представнике међу онима који су носиоци власти. Чак и да имају другу дефиницију смисао остаје исти. Таква предизборна кампања подразумева контакт са народом и обраћање том истом народу чија се подршка очекује. Током кампање пред шиптарске изборе, која се одвија на северу Косова, све делује тако да народ уопште није укључен односно – нема га у предизборним активностима. Ваљда зато што су избори шиптарски.

Што више окупљених камера, послушних и шиптарским парама поткупљених новинара једини је циљ предизборних активности. У то смо се уверили у Звечану током последње посете Александра Вулина директора Владине Канцеларије за КиМ. Тако је са свима који су на листама за шиптарске изборе па и са онима које подржава српска Влада.

Домаћин, привредник из Звечана Синиша Недељковић, који је пригодно угостио Вулина од срца се захвалио на посети и обећаној подршци. Реч је затим добио добио кандидат за градоначелника (како то назива шиптарска администрација а на српском се зове председник општине) млади Вучина Јанковић. Овај двадесетогодишњак тешко да је основао и сопствену породицу јер је исувише млад, представљен је као врло поуздани кандидат који би могао да води једнуод 4 српске општине на више него комплексном северу Косова и Метохије. Међутим, преданост обавезама може се наслутити самим његовим одушевљењем првим доласком „после дугог низа година“ како сам рече, Александра Вулина који је овде иначе, готово сваке недеље. А редовно је долазио и у време његове фантомске оставке поднете због склапања Бриселског споразума кога сада намеће претећим гласом и погледом.

Уз међусобно уважавање и захвалност на обећањима од непроцењиве вредности од Вулина и српске Владе који су најгрубље и најбестидније погазили све што су до сада обећали, Вулин је самоуверено почео свој део монолога за омиљени део аудиторијума – неупућене.

Од њега, као представника српске Владе који своје делање називају „државном политиком“ покушали смо да сазнамо – политику које државе воде?

Новинар.Де: Након ових избора на Косову и Метохији ће администарција фунционисати по закону „републике косово“ а ви се залажете за то, јел тако?

Вулин: Након избора прво ћемо формирати Заједницу српских Општина. Да ли ће она бити у саставу другог законског система? Хоће.

Новинар.Де: Ког другог законског система?

Вулин: Косовског.

Новинар.Де: „републике косово“?

Вулин: Не…

Како је постало конфузно и недоречено који су „косовски закони“ када се излази из оквира закона државе Србије а не спада у тзв. законе „републике косово“ следеће питање се само наметнуло.

Новинар.Де: Па, ког другог косовског закона?

Вулин: Хоћете ли Ви да слушате мене или?…

Новинар.Де: Па, објасните, не разумем Вас…

Вулин: Онда слушајте и ћутите.

Рече Вулин оузбиљено додајући „може“? На примедбу нашег новинара да неће да ћути, алудирајући на природу свог посла, Вулин је одмахнуо руком уз опаску „онда нећу ни да Вам одговорим“ да би се одмах затим насмешио што су као по команди, хорски, пригушеним смехом отпратили још неки његови људи.

Наређење да ућутимо не примамо баш сваки дан. А није ни Вулин било ко, иако би било ко могао да буде Вулин. То јест, пут не одређује човека већ човек свој пут.

Да бисмо прекинули и медијску тишину реч смо дали једном од највећих противника шиптарских избора, народном посланику – доктору Марку Јакшићу. На речи директора Вулина Јакшић каже:

„Власт неће да каже да је ове изборе расписала Јахјага, да Срби морају да се управљају по законима сепаратистичке творевине а то је већ једна велика превара и лаж. Из тог разлога, на овим такозваним предизборним скуповима које садашња власт држи на северу Косова, фактички, народа и нема. Народ је схватио превару, народ зна за издају“.

Да Вулин увија, народски речено, примећује се у свакој његовој реченици. Упорним покушајем да пажњу усмери на будућу ЗсО на коју ће уставним законом Влада пренети своја овлашћења на њу он каже „могуће да вам се не допада што заједницу конституише Скупштина Србије, можда би било згодније да то уради нека друга Скупштина али не, то ће урадити Скупштина Србије. То је наш Уставни механизам да наставимо да живимо овде. После 4. новембра на Косову и Метохији морати да постоји неко ко ће омогућити живот и економски опстанак Срба“ дословно каже Вулин.

Недалеко одатле пролазило је возило из кога Срби са севера разгласом позивају на бојкот шиптарских избора, савесно обављајући дужност поверену од Скупштине Аутономне Покрајине Косова и Метохије. „Све Делије од Србије, свако срце поносно,воли, љуби земљу своју, Газиместан, Косово“ чује се песма са разгласа док је окпуљени око Вулина игноришу.

Желећи да суштински схватимо зашто мора да дође до промене у платном систему Србије на територији Косова и Метохије који нормално функционише од времена ослобођења Старе Србије, просто смо питали: „зар до сада нисмо примали плате“?

„Времена су се променила“ смркнуто рече Вулин „сада је потписан Бриселски споразум. Можете да га волите а и неморате да га волите али ћете морати да га поштујете као што га поштује држава Србија“.

Као што је више пута до сада рекао доктор Марко Јакшић, за портал Новинар.Де још једном је потврдио. „Власт неће да призна издају. Бриселски споразум је класична национална издаја. Тај споразум је против Устава државе Србије. Садашња власт је наредила Уставном Суду да не ради свој посаои неће да прогласе Бриселски споразум за неуставан. Власт лаже народ, говоре да ће се примењивати некакви закони ЗсО“.

При крају свог обраћања на овом месту, а на сваком стајалишту је одржао по један говорчић, Вулин је са подозрењем поновио да „није ништа необично да постоје такви трикови којима се покушава променити став Србије који никада неће променити и никада неће признати независно Косово“. Да ли је то трик и подметачина најбоље се види по плакатима изборне листе за шиптарске новембарске изборе коју Вулин промовише. Плакати су грубо залепљени преко умрлица које су се на огласним местима нашле. Тамо где се позива на бојкот шиптарских избора налепљени су, такође, плакати њихове листе. Тамо где је народ исписао графите „Не дамо Косово и Метохију“, „нећемо КС таблице“, већ државе Србије, такође су преко тих натписа излепљени њихови плакати и то се углавном ради ноћу. Ни народ не остаје дужан. Безмало, сви ти плакати су уредно поцепани и видно оштећени. Неке од виновника чак је и КФОР снимао и фотографисао током тог чина.

Како се ми бавимо озбиљним новинарством било је природно да напустимо политичке рецитације Александра Вулина и у том тренутку пришао нам је један од људи из Вулиновог обезбеђења и покушао да удели братски савет. „Само мало културе, брате. Немој тако, па нећемо ми никада (Косово) да га дамо, али добро… Није лепо, уплићеш нам се у посао. Ни ти не би волео да се ја теби уплићем у твој посао, јел тако“? Одговор је уследио у пристојној форми а господина смо замолили да свакако учини то и умеша се у наш посао ако погрешимо. Како је камера грешком остала укључена овај кратки разговор је тонски прилично добро забележен.

По обављеном послу Вулин је са новинарима и својим радницима кренуо даље, у промотивну шетњу. Прошавши кроз центар Звечана наишли су на повике „издајници“ и „криминалци“. Озбиљних инцидената није било а како су нам мештани рекли, страх да више никада неће моћи да нађу посао, био је једини разлог због кога нису желели да их снимамо.

После овакве посете, када се све време говори о новцу после 4. новембра, када се великодушно обећавају пројекти и радна места а са забринутошћу се Вулин пита шта ће бити са платама ако Срби не изађу на изборе, намеће се чврста увереност. Зар ово није покушај да се претњама губитком посла и ускраћеним платама застрашују Срби са севера да изађу на шиптарске изборе? Да има ичега праведног у поступцима ове српске Владе зар би крили истину к’о змија ноге и плашили ионако намучен народ? Ово поткрепљује и чињеница да је ово била једина посета икада обављена једном српском привреднику и једном од највећи приватних послодаваца на северу КиМ.

Припремио:

Иван Максимовић,

Звечан, СРБИЈА

Неизбори: За све нас БОЈКОТ је спас (видео)

noreply@blogger.com (.) — Sat, 5 Oct 2013 15:20:00 -0700

Извор: Новинар.Де

У току је предизборна анти-кампања којом се позива на бојкот шиптарских избора како би се сачували Косово и Метохија у оквиру државе Србије, где и припадају.

Данас је Скупштина АП КиМ повукла још један потез. Целом дужином пута Косовска Митровица - Звечан постављене су бандероле на којима је исписано "За све нас БОЈКОТ је спас". Овим се српски народ још једном позива не само да не изађе на шиптарске изборе заказане за 3. новембар, већ да препозна опасност која из њих произилази. Дан после Задушница којом приликом ће Срби широм КиМ посетити разорена, ископана, оскрнављена гробља и храмове које су од 1999. године до данас уништили Шиптари, добићемо прилику да покажемо јесмо ли схватили да из савеза са људима који су то урадили ништа добро не можемо очекивати чак и ако тај савез склопимо на нашу штету и себе доведемо у подређен положај њима. Напротив, само страхотоно зло је оно што смо пустили на нас.

Током постављања бандерола једно возило италијанских Карабињера прошло је више пута крај људи који су их качили. То је врло необично јер иначе се увек крећу у пару и не баш често. У једном тренутку су нагло застали приморавши возаче иза њих да такође нагло прикоче на шта су возачи из колоне одговорили огласивши се сиренама. Карабињери нису стали, да ли због осталих возача или због новинара који се ту налазио незнамо али су извесно време возили веома споро. Иначе, бојкот је сасвим легалан и демократски вид отпора али за потпуно обесправљене Србе не важи ништа од онога чиме се тај "цивилизовани" свет поноси. Других инцидената није било. Више Срба, возача, заустављало је своје аутомобиле да би питали где могу да нађу налепнице на којима пише "БОЈКОТ". Ових дана многи возачи на северу Косова такве лепе преко својих регистарских таблица.

Српски народ не жели на ове изборе које подржававају садашњи представници српске власти користећи сва средства, понајвише медије, да народ на КиМ натерају, убеде и заплаше да изласком на њих Шиптарима, од своје оскрнављене земље, направе државу.

припремио: Иван Максимовић
Косовска Митровица, Србија

Избори на Косову: ДА или ипак, НЕ ХВАЛА! (видео)

noreply@blogger.com (.) — Fri, 4 Oct 2013 20:23:00 -0700

"Стоп шиптарском насиљу"! Илустрација: Иван Максимовић

Избори на Косову и Метохији заказани за 3. новембар ове јесени имају сврху да заокруже „косовску независност“ и створе Републику Косово. Ово нећете чути од српских политичара који се тренутно налазе на врху власти иако се баш они највише труде да се то оствари. Говоре о некаквој помоћи Србима на КиМ која неће бити могућа ако шиптарски избори не буду успешни. А како је држава до сада функционисала на окупираном делу своје територије, господо Лажови? Говоре о стопирању Србије на њеном европском путу (који не само да звучи већ и јесте „пут којим се хода у месту“). А ако се то заустави онда Србија "неће моћи да преживи"... и много још језичких кривина за завлачење народа „за Голеш планину“.

Али, има људи који о изборима говоре сасвим отворено. Не, нису то поштени људи, то су "поштени непријатељи".Чак не говоре само о изборима већ и о намери западњака да расточе Србију. Један од тих људи, можда чак најотворенији (ваљда захваљујући урођеној британској ароганцији) јесте Јан Клиф који тренутно пребива у Приштини. Његова влада га сматра својим „амбасадором“ на „независном“ Косову. Таквим га сматра и прошиптарски КИМ радио, односно „ТВ Центар“ то јест „Глас југа“ илити Удружење грађана Српско слово, што све скупа представља једну фирму коју воде три човека!

У интервјуу за њихове медије Јан Клиф на питање „да ли ЕУ према Србији води политику штапа и шаргарепе“ Клиф једноставно одговара „искрено, да“.

Трчећи за све трулијом шаргарепом од вукова који су бранили свој брдовити Балкан, добили смо Бранковиће који предају и што им се никада не би тражило. Дотле се отишло да се чак гнев и мржња шаљу и просипају на свој народ који не жели да их следи на путу издаје јер би за њега то значило сасвим сигурну смрт. Али властодршци не презају ни од каквих средстава а углавном се служе лажима, претњама, уценама... „Било је нопходно поставити границу између Косова и остатка Србије. Да то нисмо урадили, говорили би смо о 2014. или 2015. (као години за приступање Србије ЕУ)“ рекао је Дачић децембра месеца прошле године приликом отварања граничног прелаза са Косовом. Упркос томе, саветник Марко Ђурић јуна ове 2013. године поручује да Србија има поуздане савезнике за преговоре који ће почети 2014. године, јануара месеца.

У поменутој мисији Клиф наглашава да МЗ подржава идеју о Заједници српских Општина, иначе институцији која би фукционисала по законима „републике косово“. Као таква она ће бити апсолутно без икакве моћи и помоћи. Наравно, Клифу представља и лично и пословно задовољство што се тако крши Устав Србије и гаси српска држава на својој територији. Он то не каже али то није ни био упитан мада не пропушта прилику да једном Србину из Крагујевца, Горану Аврамовићу главном и одговорном уреднику Гласа југа, који је овај разговор водио, у лице каже да је „Косово мултиетничка држава“ на шта овај потврдно одговара климањем главе а ни сам не сме слободно да прошета даље од 100 метара од куће у којој живи као подстанар у селу Чаглавица спаљеном у мартовском Погрому 2004-те после чега је село углавном продато мултиетничким Шиптарима. Клиф наставља како је он и „прије рекао да Косово без Срба није Косово“. Срби који сматрају да живе у Србији коче тај његов став... Али он зна, а и раније је указивао на то, да је „улога српске заједнице и Српске православне цркве кључ за живот Косова“!

Тај кључ посебно функционалним чине дечански монаси. На њима разумљивом језику „бај д веј“ и садашњи власник горе пописаних медија је баш дечански протосинђел Нектарије (Исак) Воргучић из Ниша, Босне, Словеније... или одакле је већ. Њему је у пословању најпоузданији партнер био Живојин Ракочевић из Мораче (ЦГ), у почетку песник и организатор студентских протеста у Приштини деведесетих година против шиптарских права, касније ватрени поборник идеологије жутих и Екумениста, тренутно члан РРА код Владике егарског Порфирија. Њихов „духовник“ док су за то осећали потребу, био је викарни епископ Теодосије. Узурпатор и прељубочинац који је уз помоћ светске власти дошао на трон ЕРП свргавши законитог епископа без икакве кривице. Овај, "духовник" пријатељ американаца, Хашима Тачија, масона, међуверника, иноверника, медијаша (недавно је наградио и Верана Матића са Б92 за нешто). Јуче се баш „канцеларија епархије“ огласила позивом за учешће на шиптарске изборе. У духу београдско Патријаршијског стила храбрим „групним потписом“. До сада се, такође "храбро", састајао са Сејдиуом,Тадићем, Тачијем, Дачићем, Клинтоном, Бајденом и разноразном булументом од представника западних амбасада од којих посебно амерички бивају награђени како промоле нос на Косово. Јер, како каже Клиф „то је врло, врло важно за државу Косово да је нормална држава западног Балкана“.

Британском службенику посебно смета Супштина АП Косова и Метохије. Јер она „нема подршку Београда а нема ни подршку МЗ“. Зашто му она толико смета? Зато што је основана по Уставу државе Србије са циљем да помогне очување државног суверенитета. Клиф се пита шта ће бити ако избори на северу не успеју „сви ћемо у ћорсокак“.

На све ово одговор има др Марко Јакшић. „Ако изађемо на изборе Шиптари ће заузети школе, болнице, пошту, водовод... Ми ћемо изгубити државу, лична документа, слободу и посао. Ако не изађемо на изборе онда Јово наново“ рекао је Јакшић пред окупљеним Србима у северном делу Косовске Митровице на протесту којима се Срби позивају на бојкот шиптарских избора. Он је понудио народу на увид нацрт закона којима се укидају радна места Србима на северу КиМ, за њих око 10 хиљада, уколико они изађу на изборе обманути лажима представника српских власти, велеиздајника по опредељењу. Тај закон усвојиће Влада Србије уколико Срби са севера КиМ дају легитмитет шиптарској држави учешћем у политичкој игри, пред међународним судовима недужних терориста за злочине почињене над Србима.

У једном од интервјуа Љубодраг Симоновић Дуци говорио је баш о овим политичким бескрупулозним насртајима. Суштина је у једном „ако прихватимо отцепљење Косова онда ће оно и постати држава, све док се ми Срби будемо борили за Косово и Метохију оно никада неће бити изгубљено“.

Јан Клиф за разлоге подршке изборима на КиМ наводи да је његов лични интерес „да постоји легални (шиптарски) представник власти за све четири општине на северу Косова“! Он ни једном једином речју не наводи како ће бити Србима на северу када би шиптарска држава заживела. Да ми је знати зашто?... Ноншалатно се осмехујући Клиф опуштено каже „...ха, за нас из МЗ ће то бити много лакше“. Све ово исто Јан Клиф је поновио и у изјави за агенцију Бета прошлог уторка.

"Власт над народом" фото: Иван Максимовић

Овакву причу нећемо чути од српских политичара на власти. Сетимо се само да је 2011. године Ивица Дачић једном приликом изјавио „дајте да више не причамо бајке. Од нас се тражи да признамо независно Косово и ми морамо да одлучимо хоћемо ли то да урадимо или нећемо“. Годину дана касније упослио је грађевинаре и жандармерију да изграде пунктове и оспособе гранични прелаз. Наравно, то је било „неопходно како би смо преживели“ како каже али то не значи да „ми признајемо независно косово“ већ само његов царински печат, полицију, администрацију, дипломе, премијера, амбасадоре... територијални интегритет.

Једина узданица држави Србији на Косову и Метохији данас су Срби на северу уз пуну подршку до краја стишњене браће (већине њих) из осталих делова Косова и Метохије. Пролазили су векови. Косово, од када је први пут одзвонило у српском народу, не престаје да у свом имену подразумева радост и страдање, понос и срамоту, таму и светлост, песму и плач.

На Косову, од када је оно као такво постало, не можете бити ништа друго до или Обилић или Бранковић.

Пише:

Иван Максимовић,

Звечан, СРБИЈА.

Србин који сасвим сигурно никада неће изаћи на шиптарске изборе.

После 15 година јавно о Кошарама (видео)

noreply@blogger.com (.) — Thu, 3 Oct 2013 03:41:00 -0700

Извор: фб тим Никад граница

Студенти су овом трибином прекинули срамну тишину о херојима Кошара. Наставиће причу о својим вршњацима који су попут солунских јунака бранили отаџбину.

Бивши члан НОМОКАНОНА сада адвокат једини се прихватио заступања мајке војника погинулог на КОШАРАМА!

Процес против терориста прекинула је држава која је својом одлуком укинула суд у КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ, па ће процес бити настављен у тзв. држави КОСОВО! Какво ће то бити суђење јасно је ако знамо да су у групи терориста који су из заседе напали војнике данас двојица у КПС-у.

СВАКО КО ИЗАЂЕ НА ИЗБОРЕ
- ПРИЗНАЈЕ ЗЛОЧИНАЧКУ ДРЖАВУ
- ИЗДАЈЕ ХЕРОЈЕ КОШАРА

ИЗБОРИ СУ НОВЕ КОШАРЕ - ИЗДАЈА ХЕРОЈА КОШАРА

Српска граница – линија по песку? (део 2)

noreply@blogger.com (.) — Wed, 2 Oct 2013 00:57:00 -0700

Извор: Новинар.Де

Из брошуре Туристичке организације Србије "Путеви вина".
Косово и Метохија у потпуности игнорисани.

Писали смо о финасирању „Шетње Србијом“ британског авантуристе где се појављује ТОС као државна институција која тако намерно издваја територију КиМ из државе Србије. За ранија игнорисања свега српског што долази са Косова и Метохије, за Новинар.Де, директорица ове организације правда се невешто административним „ограничењима“ износећи многе полуистине и неистине на које смо указали. Ваљда навикнута да људи који управљају државним апаратом у Србији све више „подмазују“ пут којим би да, по жељи Западних ментора, јужна српска Покрајина исклизне из државе Србије.

Неприхватљива је „компликованост“ регистрације заштићеног географског порекла производа и његово увођење у правне оквире јер држава има апарате за спровођење закона које сама доноси, онда се сигурно много лакше може регулисати нешто што већ испуњава све услове и има своје изграђено тржиште не само у Србији већ и у иносранству. Један од таквих производа јесу вина у потпуности произведена у Великој Хочи и Ораховцу.

Винарија “Хочанска вина ДОО” регистрована је 2007-ме године и као таква представља прво специјализовано предузеће за производњу вина и ракије на нивоу ових двеју енклава а једино је правно лице послодавац а да то није нека од државних институција. До 1999. године као свака породица у Хочи, традиционално су производили вино и ракију, за сопствене потребе, родбину, пријатеље, славе, свадбе и испраћаје. Остали ”вишак” грожђа продавали су једном од највећих подрума у Европи, ОРВИН-у. Временом се у њему будила све већа жеља и љубав за озбиљнијом производњом. Клијентима се упоредо са тим, јако свидело вино и производња је расла из године у годину, без обзира на више него нехумане услове живота у енклави и скоро прекинутих веза са светом. Од 2000. године када је произведено 1000 литара дошло се до тога да је производња 2010. године већ износила 22000 литара што је пораст производње каквим се ретко који произвођач у Србији може похвалити али самој држави Србији то нимало није битно. Ово нам је потврдио власник и директор ове винарије Љубиша Ђурић.

Новинар.Де: Да ли Вас је ико контактирао у вези нечега што би био пројекат представљања најбољих производа из Србије у оквиру чега би била заступљена и ваша вина?

Ђурић: Мене лично нико није контактирао иако сам правно лице, регистровано у АПР, специјализовано за производњу вина и већ имамо запажене успехе код наших сталних клијената.

Новинар.Де: Да ли сте чули за постојање Туристичке организације Србије и да ли сте са њима били у било каквом контакту?

Ђурић: Наравно да сам чуо. То је организација на нивоу државе и свака Општина, по закону, требало би да има своју локалну туристичку организацију. Са њима баш никакав контакт нисмо имали, нити је било ма какве иницијативе ни било шта друго.

Новинар.Де: Да ли Ваша вина имају заштићено географско порекло?

Ђурић: После рата је усвојен неки закон о заштити географског порекла квалитетних вина, мислим да је то урађеном са манастиром Дечани али ми се чини да то нема никакав значај. Мада је то можда нека друга тема винарија “Ђурић” и још неколико винарија из овог краја су свакако конкуретне на српском тржишту и могли би да их (институције државе Србије) уврсте у ту такозвану мапу те врсте туризма. Доста путујем па и помало живим у Француској па тако продајем своја вина Французима, Италијанима, Немцима, Швеђанима. Сви ти људи су јако, јако задовољни па сам и ја пресрећан због тога.

Новинар.Де: Ви сте са Косова и Метохије али када одете у иностранство кога тамо представљате.

Ђурић: Србију.

Новинар.Де: Да листе имали било какву врсту мотивације у Вашем раду од стране државе, макар у смислу промоције?

Ђурић: Затражио сам помоћ од тадашег Министарства за КиМ још 2009-те године. Одобрена ми је помоћ али то сада иде преко Фонда за развој. То су кредитна средства, јесу повољна али ми то враћамо и то је доказ да ми не добијамо никакве субвенције, чак ни минималне. Приликом једне посете аустријском винском подручју, Доњој Аустрији, уверили смо се да тамо и поред високе развијености и животног стандарда те земље они добијају изузетне субвенције. На тај начин граде се и модерне винарије, смештајни капацитети, ресторани тако да се клијентима пружа комплетна и квалитетна услуга. А средства која смо ми добијали уредно и враћамо, постоје најаве да ће се то претворити у субвенције али… не знам, све је то тек у некаквој причи.

Што се тиче подршке српских власти Ђурић је ту прилично безнадежан али упркос свему он се ослања на сопствене снаге и потенцијал и планира даљи развој посла. Дугорочни план ове винарије је подизање нових винограда, повећање производње, очување постојећег квалитета и проширење продаје на тржиштима Немачке, Француске, Аустрије, БиХ… “Да је извоз вина у ове па и друге земље блиска реалност, непрестано нас уверавају држављани ових земаља који са задовољством већ конзумирају наше производе” каже Ђурић. Да је његова љубав према послу којим се бави уједно и највећа његова покретачка снага лако је закључити али то, наравно, не значи да се они требају препусти себи “па шта им Бог да”. Наведени пример аустријског винског подручја би морао да буде модел и за нашу државу када развој земље заиста био циљ власти. По начину опхођења државних институција према српским произвођачима и благу са Косова и Метохије видимо да су циљеви нешто сасвим друго и да се на том они који представљају српску власт не презају од кршења и игнорисања закона које су сами донели а који јасно одређују ове области.

У Правилнику о условима за признавање, поступку признавања ознака (као и о начину производње и обележавању) за мирна вина и нека специјална вина са географским пореклом (Објављено у „Службеном гласнику РС”, број 121/12) прецизно је одређено која вина испуњавају прописане услове за тавке ознаке и како се оне могу добити. То је описано детаљно али уопштено за све произвођаче у Србији док члан II тог закона “Називи ознака за вина са географским пореклом” прецизно бави винским подручјима са којих произвођачи могу добити ознаку географског порекла за своја вина. Члан 5. из поменутог става каже да “Називи географских ознака за вина са географским пореклом јесу:

1) Виноградарски регион Централна Србија / Централна Србија;
2) Виноградарски регион Војводина / Војводина;
3) Виноградарски регион Косово и Метохија / Косово и Метохија”.

Затим следи део у коме се наводе услови које ти производи морају да испуњавају да би тај документ кога је, у Београду 19. фебруара 2012. године, потписао министар Горан Кнежевић има још и додатак, односно прилог одакле преносимо 3. члан:

Називи ознака контролисаног географског порекла

3. У оквиру виноградарског региона Косово и Метохија могу да се користе следећи називи ознака контролисаног географског порекла:

3.1. Севернометохијски рејон / Северна Метохија,
3.1.1. Пећко виногорје / Пећ,
3.1.2. Источко виногорје / Исток;
3.2. Јужнометохијски рејон / Јужна Метохија,
3.2.1. Ђаковачко виногорје / Ђаковица,
3.2.2. Ораховачко виногорје / Ораховац,
3.2.3. Призренско виногорје / Призрен,
3.2.4. Суворечко виногорје / Сува Река,
3.2.5. Малишевско виногорје / Малишево”.

Ово дакле недвосмислено говори не само о могућности већ и о области детаљно обухваћеној законом о правној заштити географског порекла производа. Иако просторно мала област Велике Хоче је винско место у коме многи произвођачи већ испуњавају услове за добијање таквог обележја које би и те како поспешило производњу одашњег надалеко цењеног вина. Колико је тааква ознака производа важна и колико поспешује производњу и труд, ваљда је свима јасно. У својим предавањима о селективним облицима туризма, Професор доктор Бранислав Работић каже: „Храна има важно место у промоцији туризма. Гастрономски туризам је још увек врста путовања мањине, а кулинарско знање и преференције учесника имају и одлику ексклузивности, тј. статусног симбола. Нарочиту осетљивост исказују многи западњаци када путују у неразвијене земље које перципирају као далеке, мистериозне и недовољно безбедне. *** и први српски владари о доносе законе који прописују квалитет вина. Цар Душан је чак изградио 25 км дуг виновод којим је виноиз његових винограда допремано до престоног Призрена.“4. Колико би то повољно и охрабрујуће утицало на произвођаче али и Србе у Метохији можемо врло лако да претпоставимо. Самим тим, доласком туриста из Западних земаља, КФОР би био принуђен да што боље осигура безбедност тог подручја јер се ради о њиховим држављанима. Још један доказ да се то није желело. Чак и „винска карта“ ТОС-а предвиђа пут вина који заобилази ово подручје и игнорише га у потпуности.

Производ винарије "Хочанска вина"

Дакле, толико критикован систем државног апарата у Србији чини се да је и те како добро обављао послове који су процењени од одређене или изузетне важности – за Европску унију! Истраживање и упоређивање закона донешених од стране Владе Србије, а од важности за ову тему, и деловања у областима које ти закони регулишу показало је да српско правосуђе извесно време корача стазом удаљавања од свог простора и да оставља трагове који немилосрдну намећу такав закључак.

Тврдња Гордане Пламенац, директорке ТОС-а, да је листа регистрованих производа са заштићеним географским пореклом добијена од институција надлежних за то је климава у истини али стамена у издаји. Просто, не постоје “институције” већ “институција”. То усмерава корак ка нечему што сумњу проширује а ево и зашто. За правну заштиту производа са географским пореклом и додељивање статуса истог у Србији је задужено Акредитационо тело Србије. Тиме се, међутим, може бавити неколико државних ресора попут Министарства пољопривреде али и још неких придружених агенција али коначан суд доноси – министар здравља / пољопривреде. То непобитно потврђује “Закон о безбедости хране” чланом 30. који каже: Министар, односно министар надлежан за послове здравља ближе прописује услове декларисање, означавање и рекламирање хране односно хране за животиње” на који се позива члан 65. истог закона а из дела о “ознакама географског порекла” када указује на обавезност поседовања општих прописа “из члана 30. овог закона” и додаје да (опет) “Министар прописује облик (чак) и садржину ознаке: традиционалног назива, имена порекла и географског порекла”.

Што се каже у народу “ето кога да ‘ватамо за гушу”. С тим што изгледа да је баш “тај” министар нас “уватио за гушу и не пушта”.

Дакле закон прописује високу централизацију управљања државним добрима, наравно потпуно у супротности од онога што говоре нама (народу) о децентрализацији. Да, сви то знамо али да ли знамо и да је тако уређено законом? Да ли уопште знамо шта је уређено законима које су донеле претходне демократске владе у Србији? Ако се присетимо информисања о томе схватићемо да смо из медија обавештавани углавном истом формулацијом “на данашњој седници Владе Србије усвојен је пакет закона којим (па осмишљено креирање мишљења) се унапређује образовање, врши реформа судства, спречава банкрот Србије… А каква садржина не једног већ пакета закона?… Објављују се у Службеном Гласнику. Ко то још чита осим ако није део његовог посла? Где се он може наћи? Ако се неко уопште и запита онда се обелодањују афере, хапсе супарнички криминалци, врше реформе власти и министри размењују фотеље. Народ кад се умори, оде на “Фарму” и тамо се ментално одмара.

Иако у АТС (Акредитационо тело Србије) тврде да су независни у одељку који је резервисан за део о настанку овог тела под називом “независност и непристраност” претрпани су обавезама које у раду морају испоштовати а које је “донела влада Србије” која је и оснивач и контролор овог „независног“ тела. Кад томе придодамо коначну одлуку и начин одређивања чак и изгледа маркица за обележавање видећемо да Министар (који мора да долази ако не из владајуће старнке оно из владајуће коалиције) донеси коначну реч. У ствари, огроман апарат српске Владе је само маска којом се народу представља тобож озбиљност рада људи који су се у потпуности предали жељи и владавини туђина.

Још један прилог томе јесте да АТС “утврђује и објављује правила акредитације која су заснована на одговарајућим српским, међународним и европским стандардима и документима међународних и европских организација за акредитацију као и то да учествује у раду међународних и европских организација за акредитацију” од чега највише радости има баш “мртворођена држава Косово” што ни сама АТС не крије. У више извештаја о регионалним састанцима Акредитационих тела “са простора западног Балкана” обавезно се појављује КОСОВО УН1244. А један од тих семинара одржан је и у Србији, односно Аранђеловцу 11. и 12. маја 2012. године у организацији Акредитационог тела Србије (АТС) у оквиру регионалног ИПА 2011 пројекта Европске уније6 на коме је обавезан “гост” Ибуш Лужа представник тзв., “Акредитационог тела Косова”. По његовом казивању, како преноси шиптарски лист Коха диторе од 9. децембра 2011. године, “међу највећим успесима Косовског акредитационог тела јесте чланство у Европској асоцијацији за акредитацију”. Овај део Србије, Косово и Метохија, заиста се налази на листи чланица ЕАА али као придружени члан и то под ознаком “Косово по Резолуцији УН 1244/1999″. То Шиптарима заиста може звучати као велики успех, а нама? Нама “онако” само када не би знали да током поменутог семинара у Аранђеловцу “у оквиру регионалног ИПА 2011 пројекта Европске уније „Инфраструктура квалитета у земљама западног Балкана и Турској(?)“, одлучено је да АТС састави јединствену листу акредитованих лабораторија за еталонирање које постоје у региону”! Та листа јесте објављена на сајту овог тела и понуђена у дигиталном облику за преузимање само што је апсолутно немогуће немогуће отворити и прочитати садржај. Случајно? То и такво “Косово УН” предложено је и одобрено је од стране српских ржавних институција иако “тек” неколико месеци пошто је оно постало придружени члан Европске организације, чија је чланица и Србија. На главној страни њиховог вебсајта од слика једино има мапу Европе на којој је Косово дебело одвојено од Србије. Иначе, Вишекориснички ИПА 2011 регионални програм, како се наводи из Владиних извора, под бројем уговора о Гранту: 60702.2011.003-2012.935 предвиђено је да траје од 01.09.2012. до 01.09.2014. а у чему је допринос ЕУ 90% укупног буџета. Дакле, већ на почетку “плаћеног термина” Србија је морала да призна Косово, какво – такво. Те исте године успостављено је тзв., “интегрисано управљање границом” између два дела Србије за чије потребе су изграђени објекти плаћени “српским новцем”. Ако је и прелило пара из тог пројекта – прелило је на име наше срамоте.

Да додамо и то је нови закон који одређује начин поступак, критеријуме и клаузуле закона о регистровању производа са заштићеним географским пореклом, које се до скорашње реформе звало Југословенско…, финансирала је Влада Швајцарске. Иначе, 20. Јула ове године одрћан је пријем у амбасади Швајцарске поводм завршетка пројекта “Упознај државу Србију”. Током лета српски студенти из дијаспоре имају могућност да похађају праксу у локалним самоуправама и предузећима широм Србије. Иако пројекат траје већ три године ни једном се није узело у обзир ни једно предузеће нити било какво важније пословање на или са Косова и Метохије. А специфичност би и те како могла иновативно да утиче на развој размишљања младих пословних људи.

“Наша сарадња са Србијом траје 20 година… Швајцарска је увек подржавала економски развој Србије, демократију и њене европске интеграције… а, нарочито, образовање… Образовање треба да буде блиско свету економије”, оценио је Амбасадор Швајцарске у Београду Жан-Данијел Рух на пријему у својој резиденцији чија Влада финансира упознавање Србије без Косова и Метохије5.Влада Швајцарске је самопроглашену „независност“ Косова, као двадесета земља по реду, то учинила свега десетак дана по самопроглашењу односно 27 фебру2008. Године.

На концу, јавио се круто и кратко и Британац који је изнудио да се истина истражи и изнесе на видело. Кевин Шенон се извинио што није благовремено одговорио и навео да се његова експедиција зове „Шетати Србијом“ и да она подразумева истраживање земље и народа који у њој живи. „Неки људи сматрају да је Косово Србија а многи други не. Ја сам авантуриста и писац, а не политичар, тако да не верујем да би требало да се укључим у политичку ситуацију на Косову тако што ћу посетити то подручје током експедиције под називом „Шетати Србијом“ „ каже Кевин. Зар се на овај начин није умешао у политику и то поприлично? Али не, он за то не мари. А и зашто би? Долази из земље која је својим ноцем платила отимање Косова и Метохије да би дошао у Србију где му нико не тражи да укључи сваки део територије Србије већ га плаћају да један важан део – искључи. И он тако завршава сваку дилему. Верујући да је слободан он не може да схвати да је, у ствари, и он само инструмент у другој руци политичке звери која комада Србију. Да није тако опет би могао да шета али само по свом крају.

Не желећи да погрешно интерпретирамо али ни да будемо схваћени дошли смо до закључка који смо изнели и директорки ТОС-а Гордани Пламенац:

Иако јавно предузеће, државна фирма народски речено, намерно и систематски годинама изостављате изузетно богат и туристички занимљив простор а део државе чијим се новцем финансирате и ВИ.

Сама промоција, организација и финансирање шетње кроз Србију су најбољи доказ за то који не можете али и не желите да побијете. Напротив, истрајавате и учвршћујете се у том ставу.

Овим закључком Вам још једном указујем на моје виђење Вашег начина пословања и тиме Вам пружам прилику да ме аргументовано убедите у супротно како приликом објављивања текста не би дошло до искривљених информација. Уколико грешим молим да ме исправите али другу истину осим ове које сам навео – не видим и не могу је другачије ни приказати. Баш зато су ми потребни аргументи јер не желим да ширим муку међ’народ ако муке нема али ни да прикривам неку па да нарасте поред свих других мука које имамо.

Није уследио никакав одговор. Заиста желимо да можемо да мислимо другачије и „ради бисмо добре казат гласе, не можемо, већ каконо јесте“.

Пише:

Иван Максимовић
Звечан, СРБИЈА

Извори:
4. http://www.visokaturisticka.edu.rs/skripte/selektivni_novo/predavanje10.pdf
5. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1363310/Podrška+Švajcarske+evropskom+putu+Srbije.html
6. http://www.ats.org.rs/sr/vest/regionalna-ipa-2011-konferencija-o-akreditaciji

Зашто смо заборавили злочин какав се, осим нама, никада и нигде у свету није десио? /ВИДЕО/

noreply@blogger.com (.) — Sun, 29 Sep 2013 07:59:00 -0700

Извор: Новинар.Де

Драгица и Радојко Петровић, у годинама пре злочина.

Септембра 1988. Године, породица Петровић претрпела је злочин почињен над њиховим упокојеним бебама. Двојица близанаца, умрлих убрзо по рођењу сахрањени су 5. И 6. јула у селу Граце, општина Вучитрн. На Крстовдан, деда Станко открива оскрнављене гробове својих унучића. На Крстовдан, 25 година касније, екипа Новинара.Де посетила је родитеље страдалих беба и о том злочину причала са њима.

На наше велико изненађење сазнали смо да смо једина новинарска екипа која их је икада посетила поводом тог догађаја за све ове године. Њихово сећање је, наравно, још увек врло живо. На сам помен разлога зашто смо дошли мајка Драгица прекрива рукама лице и почиње да плаче.

Отац ових близанаца, Радојко, говори нам о томе како је све изгледало. „Када сам сазнао да ми је жена родила близанце није било срећнијег човека на свету од мене. Међутим, једно дете је умрло 12 сати а друго 24 сата после рођења. Из болнице у Косовској Митровици њихова тела смо пренели кући а одатле је поворка кренула до вечне куће наших новорођенчади. Сахрањени су по свим српским обичајима“ присећа се Радојко.

Мајка Драгица кроз сузе прича о догађају „близанци су превремено рођени. Доктори су мислили да ће друго дете преживети али пошто су били близанци, ни оно није могло да преживи“.

С обзиром да деца нису била крштена, нису могла да буду сахрањена на православном гробљу. Њима је место за гробницу, на свом породичном имању, уступио мештанин коме је раније умрло дете па је из истог разлога као и ови близанци било сахрањено на том месту.

„Све је било по реду“ каже Радојко не знајући шта би био мотив скрнављења „нисмо били никоме дужни осим Богу за добробит и останак Срба на Косову и Метохији. Убрзо после сахране десило се зло које се не памти у свету. Децу су нам шиптарски зликовци извадили из гробница, ни криве ни дужне. Изгледа да смо били криви само што смо Срби и што смо на свом огњишту“. Радојко верује да су Шиптари – ириденте, имали јачу подршку „јер су готово све Србе протерали са Косова и Метохије а остало је још да гробнице „почисте“ и да у потпуности ослободе територију“. Његов отац, деда Станко, први је открио да су гробићи раскопани.

Драгица се присећа Крстовдана те године „око њиховог гроба је било неког грања и дрвећа. Свекар је дошао кући, мени ништа није хтео да каже да се не бих потресла, а мојој свекрви каже „жено, видео сам неке пелене на трњу“. Моја свекрва је одговорила да то не може да буде јер су деца закопана. Међутим свекар је био упоран и тако су њих двоје отишли на гробље. Кад су стигли тамо имали су шта и да виде. Пелене у којима је беба била замотана биле су бачене на трње. Његова глава је била метнута на неки штап а кости разбацане свуда наоколо“ прича Драгица кроз плач.

„То народ није могао да уради“ каже Радојко. „То је неко ко нема Бога, ко нема веру… а можда није ни човек. Испоставило се да су то урадили Албанци, по нечијем налогу. Нису могли то сами да смисле и ураде“.

Иако је случај пријављен најближој полицијској станици они се тек сутрадан појављују на месту до тада невиђеног вандализма. Злочин су починила петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину. У извештају полиције, тадашњег Комитета нити медија не помиње се у каквом стању и положају се налазила главица раскомадане бебе.

Чудно је што су шиптарчићи то радили током дана! Мајка Драгица описује тренутак дешавања, по својим сазнањима, и наводи чак и сведока који се ту нашао. „Неки старији Черкез је ту чувао краве и рекао им „децо, немојте то да радите, па то никада није било и никада неће бити да се мртви раскопавају“. Они су му рекли „ћути стари, шта ти знаш“ а он им је само рекао „кад дође полиција ја ћу да кажем да сте ви то урадили“. Они су наставили, неком кашиком су раскопали гроб и све што су нашли разбацали су наоколо. Дошла је полиција а са њима и главни вештаци који су су утврдили како се све одиграло. Онда су сви схватили да се десила велика трагедија. Читаво село је дошло на њихов гроб, деца из школе су дошла, из целе општине су долазили“.

Већ током вршења увиђаја на гробљу су се окупили мушкарци, жене, деца – Срби. Да одају пошту овим малим посмртним мученицима али и да поделе жалост уцвељене српске породице. Повређене и понижене како никада ниједна на свету није била. Народ се на гробљу окупио и сутрадан а онда су се протести наставили у центру села. Ношени су транспренти (у оно време „пароле“) и, између осталог, узвикивало се „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић и тада рекла: „Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за шта су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне„.

Изречено тада било је, у ствари, понављање вапаја Срба са Косова и Метохије. Вапаја који се и данас чује.

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

„Пронађени су захваљујући здруженом одреду полиције из Прокупља и народу. Албанцима и некима из нашег села који су радили у полицији тих година. Случај је расветљен, приведени су и одржано је суђење. Међутим, суђење је тек формално одржано“ присећа се Радојко. Позив за суђење је путовао 7 дана да би га Радојко из своје Општине добио у 19 сати увече за рочиште заказано за сутра у 9 пре подне. Он то тумачи намером општинске администрације да спрече било какве протесте, медије или дизање било какве „буке“ око тог случаја. Једва је успео да издејствује да суђењу присуствује и његов отац, деда Радојко. Њих двојица су били једини над којима је полиција тада извршила претрес. „Тадашњи судија, Драгиша Морганић, дозволио је да се суђење одвија на шиптарском језику. Колико ја знам суђење се увек одвија на језику већине а не мањине, Албанци су у то време били мањина. Био сам упоран и захтевао да се суђење одржи на српском језику јер то није само моје суђење, то нису само моја деца иако сам ја њихов родитељ. То је губитак селу два становника, школи два ученика, држави два војника“. Радосав се сећа да то није било пружање било какве надокнаде душевном болу његовој породици већ напротив. Страдање и понижење се ту настављају. „Председник Суда, Драгиша Морганић, нипошто није дозвољавао било какву измену предвиђеног начина суђења али ни одлагање или продужење суђења. Све је обављеном у једном дану. Тројица су осуђена на кућни притвор а двојица на казну од 6 месеци затвора у КП дому, као малолетници. То време је брзо прошло и они су се вратили кући као народни хероји“.

После неколико година Драгица је остала у другом стању. Редовно је ишла на лекарске прегледе у Косовску Митровицу да би јој пред порођај сваки пут Срби доктори препоручили да порођај обави ван територије Косова и Метохије. У то време у болницама су радили и Шиптари па је код свих постојала бојазан да би њој посебно могли да науде.

Овде се намеће недоумица. Постоји освета од када постоји и људски род али шта је то и како би се уопште могло звати да се жртви од крвника понавља злочин само зато што је једном већ била жртва? Чак не од злочинца лично већ уопште, од неког припадника његовог народа?

Следеће порођаје Драгица је имала у Болничком центру у Крагујевцу.

„То се могло десити у било ком селу. Ко се није родио није могао ни да умре“ каже Радојко. „Са нама су трагедију делили сви, сва деца из школе су дошла. То није била само наша трагедија“. Нису се са злочинцима сретали после тога и верују, а и како су сазнали од људи из своје околине, починиоци су се крили и избегавали сусрет са њима. Данас, после 15 година „начин облачења се променио, они су се променили, одрасли су. Не би могао да их препознам и када би их срео“ каже Радојко.

Петровићи на окупу. Фотографија из породичног албума.

Породица Петровић и данас проживљава одређено страдање. Током истраге и извесно време после окончања судског поступка Петровићи су могли да обилазе гробиће својих близанаца али, у страху од Шиптара, већ годинама не смеју то да чине. „Тамо идем само очима“ каже Радојко. „Иако је то у нашем селу, наше сеоско гробље, ја тамо не смем да идем. Само погледом и враћам се у мислима. Знам. Ту су ми деца закопана.То се ни једној нацији није десило осим Србину. Доказано. Чак су им и српска мртва деца непријатељи. Они су ту, из суседног села. Порасли су у људе и живе животом који нису заслужили, нити су осуђени за злочин који су починили“.

Догађај који је уследио Петровићи сматрају Божијим промислом. „Организатор, односно најстарији од шиптарске деце која су тај злочин починила, доживео је несрећу у непосредној близини. Играо се баш као што је то радио пре извршења злодела“. Мање пластичне флаше, напуњене водом и повезане канапом, представљале су импровизане нунчаке којима је опонашао сцене из борилачких филмова. У једном тренутку бацио их је високо изнад своје главе а како се налазио испод далековода флаше су се обмотале око жица, вода се просула и направила спој. Под високим напоном вода је шиптара полила и истог тренутка, како Радосав сведочи, спржила му обе ноге. „Иако су на суђењу говорили да не знају српски, тог момента је почео да кука на српском тражећи помоћ. Знао је да у оближњој њиви Срби беру кукуруз. Када је почео да запомаже пришао му је баш мој рођак, пружио му помоћ и одвезао га у болницу у Приштини. Нисмо хтели да злопамтимо. Ми смо народ који може да живи са свим осталим народима око себе“.

Припремио:

Иван Максимовић

Косовска Митровица, СРБИЈА

ЕКСКЛУЗИВНО: НАТО прави аеродром на КиМ где ће пребацити пола Авиана!

noreply@blogger.com (.) — Sat, 28 Sep 2013 11:41:00 -0700

Локација будућег НАТО аеродрома (кликни за увећање)

Ексклузивно сазнајемо, из поузданих извора при такозваној „влади“ Косова, да је НАТО у свим битним деловима већ комплетирао план по коме ће на централном Косову бити изграђен један од највећих војних аеродрома. На то место биће пребачена половина капацитета који поседује војна база Авиано одакле су полазизили авиони у бомбардовање Србије током 1999. године како би јужна српска Покрајина била преотета од државе Србије.

Аеродром ће се налазити у северозападном делу косовске котлине. Тачније између Вучитрна и Приштине а уз магистрални пут Приштина – Београд, на простору од Новог села, где је стационарана база фрунцуских окупаторских припадника КФОР-а па до локалног пута Р-128 који се одваја од магистралног и води северно ка Самодрежи која ће бити задња тачка простирања овог аеродрома. НАТО ће ту сместити велики војн капацитет који није по плану УН-а нити било кога другог до саме војне агресорске алијансе. Резолуција 1244 СБУН се већ одавно не поштује а тзв „влада“ Косова је сервилна да то више не може бити. То исто се може рећи и за српску Владу тако да никаквих проблема око изградње неће бити.

Историјски гледано баш на том простору налазиле су се снаге српске војске која је одатле кренула у бој против Турака и осталих азијата, јуна 1389. године претходно се причестивши у цркви Самодрежи.

Географски, овај простор, после онога где се налази аеродром „Слатина“ подно Голеша, један је од најидеалнијих за изградњу аеродрома. Док је Голеш својевремено био непробојни штит у одбрани из ваздуха представљао је „место из снова“ за лоцирање војних база. Савремена технологија коју Западне силе поседују не захтеве такве природне заклоне. Удаљено око 35 километара место на коме је планирана изградња новог аеродрома поседује исте климатске услове, па чак и боље. Блага клима, највећи број сунчаних дана у години, благ ветар који ионако ретко дува карактеристике су овог поднебља. Нови аеродром неће, за разлику од Слатине, имати проблем са пролећним и јесењим маглама које су тамо не баш ретка појава због подземних вода. Овде тога готово да нема што уклања проблеме при слетању. Обе локације су на равничарском терену с тим што нови простор заузима знатно већу површину. Аеродром ће бити пространији од многих градова на Косову и Метохији а приближно исте величине као и Приштина са приградским насељима што чини простор од 857 квадратних километара.

На том простору су до шездесетих година готово сва села била насељена Србима осим неколико оних која су се иза Прилужја, од Обилића ка Косовској Митровици, подно Чичавице, наслањала на Дренички долину и била делимично насељена Шиптарима. Шездесетих је протеран највећи број Срба, да би најмонструознијим злочинима, какве свет не памти, осамдесетих година био протеран још један знатан број Срба из тих села што је заустављено доласком Слободана Милошевића на политичку сцену. Деведесетих година терористи из шиптарских редова почињу са оружаним нападима који су били пандам за бомбардовање Србије и окупацију Косова и Метохије. Преостали Срби, њих око 10 хиљада у неколико села централног КиМ углавном су на граници егзистенције, без најосновнијих људских права и било какве заштите или перспективе. Спска имања у том делу КиМ ретко су продавана или тек под великим притиском после узурпације укључујући и простор будућег аеродрома.

Иван Максимовић

Косовска Митровица, СРБИЈА

ФОТО ГАЛЕРИЈА: Протест Срба на северу КиМ против шиптарских избора у новембру

noreply@blogger.com (.) — Wed, 25 Sep 2013 13:09:00 -0700

Преко хиљаду Срба окупило се да изрази оштро и одлучно неслагање са стварањем шиптарске монструм државе на територији Старе Србије.

Извињавамо се због натписа на литиничном писму али смо приморани јер Фотобукет сајт не пружа могућност коришћења ћирилице.

Српска граница – линија по песку? (део 1.)

noreply@blogger.com (.) — Mon, 23 Sep 2013 15:10:00 -0700

Извор: Новинар.де

У првом делу шетње се није стигло до Прешева. Други је почео од
границе са Црном гором… Фотографисао Шенон.

Шетња Британца Кевина Шенона кроз Србију провлачи се кроз све српску штампу, ТВ чак и по личним блоговима. Представља се у најбољем могућем светлу а разлог је његова намера да “промовише Србију” западним туристима. Нико од његових спонзора не помиње нити обраћа пажњу на једну чак криминолошку и основну ноту ове шетње којом овај беспослени британски авантуриста приказује “Србију” свету за шта и ми, српски народ, плаћамо својим новцем? Одговор је сраман и дубоко увредљив.

Приказује Србију којој он сам одређује територијалност! Британац Шенон нашу земљу походи у два наврата а сваки пут се траса протеже од (до) Суботице па до (од) “јужних делова Србије” – и то најотвореније без Косова и Метохије! Све то уз ноншаланти осмех и махањем ручицом са страница најчитанијих листова. Ту његову ароганцију и рушење државности кроз “промоцију” дела српске државе као дефинисане целине финансира једна од највећих а у смислу промоције чак најважнија српска државна институција, Туристичка организација Србије а придружиле су се још неке српске као и компаније које раде у Србији. Због тога смо приступили истраживању које је трајало нешто преко два месеца како би дошли до коначних резултата и што потпунијег расветљења овог догађаја. Један од разлога што је истраживање тако дуго трајало је одбијање учесника да се јаве и одговоре на наша питања. На крају смо од већине њих ипак добили одговоре.

Прво да представимо, у најкраћем, “ликове” који чине ову причу.

Србија: Република Србија је демократска држава свих грађана који живе на њеној територији. Њена историја и достигнућа чине је саставним делом савремене цивилизације и међународне заједнице. У саставу Републике Србије су две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија ¹⁾

Туристичка организација Србије (ТОС): Законом о туризму из 1994. године основана је као званични институционални носилац промоције туризма Републике Србије. Делатност ТОС-а је усмерена ка позицирању туристичког производа Србије на домаћем и иностраним тржиштима и туристичкој валоризацији компаративних предности Србије, као што су њен геостратешки положај, историјски, културни и природни идентитет.

Чланове управног и надзорног одбора и директора именује и разрешава Влада на предлог министарства надлежног за послове туризма. У складу са чланом 31. Закона о туризму средства за рад ТОС-а обезбеђују се из: (од четири треће је за ово разматрање најважније) 3) средстава буџета Републике Србије; ²⁾

Кевин Шенон:је британски авантуриста кога занима животна средина а још је и писац и филмаџија.^³⁾

Писмо је прво послату британском шетачу са питањем зашто је КиМ изостављена из овог плана путовања и да ли га је неко из медија или људи које је срео већ питао ово? Одговора није било… Пошто је на званичном сајту ТОС-а ова шетња представљена је као студијско путовање, што дословно значи детаљно истраживање и представљање нечега, што је организовано управо од ове српске државне институције! Обратили смо се ТОС-у и кроз неколико дана добили одговор од директорке Гордане Пламенац (коју је на ово место именовало министарство при Влади Србије и која је у складу са овлашћењима која јој српско законодавство даје потписала одобрење о финансирању ове шетње). За портал Новинар.Де о овој намери она каже “у оквиру својих активности на иностраним тржиштима, а у складу са коришћењем савремених средстава комуникације, односно коришћења друштвених мрежа и других online комуникационих канала, Туристичка организација Србије у 2013. години отпочиње сарадњу са блогерима, чиме ће и на овај начин подићи видљивост дестинације и промовисати туристичке потенцијале Србије. С тим у вези, ступили смо крајем прошле године у контакт са британским блогером, Кевином Шоненом”.

Желели смо да знамо да ли су свесно ушли у финансирање овог пројекта који одељује Косово и Метохију од остатка Србије што је увредљиво за народ, супротно Уставу државе Србије и свим важећим законима по којима и та организација послује.

НДе: Ко је у име ТОС-е одобрио и потписао финансирање овог пројекта?

Пламенац: Финансирање ове посете је део Плана рада ТОС-а за 2013. годину, одобрено од руководства ТОС-а, Управног одбора ТОС-а и верификовано од стране Владе Републике Србије.

НДе: Колико је новца издвојено и уплаћено господину Шонену за овај његов пројекат? С обзиром на то да нисте приватна фирма, да се финансирате из буџета Републике Србије српски народ има право да зна колико је пара за то утрошено.

Пламенац: За боравак гдина Шенона у Србији, ТОС је уплатио следеће трошкове (наводи се прилично детаљан обрачун трошкова који обухвата авио карту Лондон – Београд – Лондон, затим аутобуску карту БГ – Суботица и једно ноћење у главном граду што је, по речима Гордане Пламенац укупно 27.475,50 динара. (Разговор је обављен у време прве шетње тако да ова сума представља половину, односно део трошкова).

НДе: Најважнија чињеница ове маршруте јесте то да се Косово и Метохија не помињу. Напротив, у потпуности се игноришу. Да ли сте то знали од почетка спровођења те идеје?

Пламенац: Гдин Шенон је већ раније кратко био у Србији и био одушевљен како туристичким потенцијалима, тако и гостопримљивошћу и срдачношћу нашег народа, те је дошао на идеју да у току 2013. године два пута борави по месец дана у Србији, тако што би је препешачио, и то у првој посети, реализованој зимус, од севера ка југу, тј. од Суботице до Прешева, а у другој посети, која се планира за лето, од југа ка северу, само другим путем. Након обављене летње посете, гдин Шанон планира и да напише путописну књигу о Србији. Сложићете се да се за месец дана не може препешачити цела земља”.

Сасвим сигурно се не може препешачити цела Србија за месец дана али када се од неке тачке полази неважно је колико још времена имате јер сте тек пошли! Ниједан фактор осим људског суда ту не може да утиче. На све ово Пламенац опуштено додаје “изјава да се један или други део земље игнорише не стоји јер се Национална туристичка организација максимално залаже за обезбеђење заступљености и покривености целе земље”(?!).

НДе: Ви сте и даље упорни у понављању идеје да се Србија простире од Суботице до Прешева. Поред књиге он ради и филм, који ће због главних финансијера који су из Србије, идеја о Прешеву као најјужнијој области Србије добити и те како на тежини. Да ли уопште имате намеру да представите Србију у свој њеној целини ма на какав год то начин било али да је у оквиру ове шетње о којој говоримо?

Пламенац: ТОС-у велико ограничење у промоцији представља чињеница да на Косову и Метохији нема локалних туристичких организација основаних у складу са Законом о туризму. Поред тога, Сектор за туризам у Министарству за привреду и финансије, које је наше ресорно министарство, за сада нема управне ингеренције над туризмом на КиМ, а такође ни управни надзор, односно надзор над категорисани смештајним и угоститељским објектима. Другим речима, систем туризма на КиМ не функционише на начин на који је то Законом успостављено у Србији, и с тим у вези, а због разлога пружања квалитета услуга као и безбедности, ТОС институционално није у ситуацији да стране новинаре и организаторе путовања у овом тренутку шаље на КиМ. Наглашавамо да у приликама када се обраћамо страним новинарима (а најбољи пример је конференција за новинаре на сајму ITB у Берлину у марту 2013.) истичемо богатство српског културно историјског и природног наслеђа на КиМ.

На тврдњу да на Косову и Метохији нема регистрованих туристичких организација обавили смо кратку претрагу по интернету а резултате, у виду списка једног дела регистрованих таквих организација и објеката са Косова и Метохије који функционишу по законима Републике Србије, а чија је делатност угоститељство и хотелијерство, послали Гордани Пламенац на увид. Неке од њих постоје и деценијама, међутим ТОС са њима никада није ступила у контакт и поред тога што послују искључиво по законима РС. Нисмо могки да се отмемо утиску, а да не би смо погрешно схватили ситуацију замолили смо за објашњење одакле им то незнање јер делује као да је оно намерно а не последица недостатака извора или информација. Поставили смо једноставно питање: Зашто то радите?

НДе: Зар за ТОС није релевантан ниједан од ових пореских обвезника чијим делом новца се и ви финансирате а онда плаћате некога да по свету говори како Косово и Метохија нису у саставу државе Србије? Шта би поред свих за вас било релевантно? Тешко је поверовати да је било лакше наћи једног британског блогера на интернету него све ове Србе који своје делатности обављају онако како сви остали у Србији раде а институционално су и повезани са вама?

Пламенац: Привредни субјекти које сте навели нису туристичке организације а у Србији ради 116 локалних ТО које се нажалост не протежу и на територију Косова. Наши напори да промовишемо Косово су континуирани и потврђени кроз публикације, промотивне кампање, сусрете са представницима туристичке индустрије. Током одржавања Сајма туризма у Београду у 2012. и 2013. години одржани су састанци и договорене активности са представницима ТО Звечан и ТО Зубин поток (врло чудно, с обзиром да је и у претходном одговору али и у овом допуњеном делу на почетку речено да ТО не постоје на Косову (и Метохији) и представником туристичке агенције из Косовске Митровице и препоручено им је да оснују регионалну ТО (представници нечега да тек организују то нешто). Састанци су одржавани и са представницима медија којима се константно представља културно историјско наслеђе на Косову и Метохији. Поново истичемо конференцију за новинаре у Берлину за време сајма ITB где сте могли и сами да се уверите у оно што говоримо, само да сте били присутни и где бисте и Ви могли нешто да кажете немачким новинарима у прилог Косову.

Овако разнолике одговоре здрав разум просто не може да прихвати као искрене па смо директорки Пламенац скренули пажњу и на њихове раније пројекте где је јужна српска покрајина такође изостављена у потпуности. Наиме кратки рекламни филм “СОУЛФУД СРБИЈА” је део пројекта ТОС-а под називом “Храна за душу” а приказује јединствене и најквалитетније прехрамбене производе из Србије баш какву промовише и овом шетњом – без Косова и Метохије. У брошури која уоквирује замисао и служи као основна информација Србија је подељена на следеће области : Источна и јужна, централна, западна Србија и Војводина. О Косову и метохији ни у једном делу овог пројекта апсолутно нема ни речи. Циљна група су страни туристи односно приказивање окрњене Србије онима који су нас бомбардовали да би она била таква. Изузетно добро урађен филм произведен је у продукцији “Сенсе филма” одакле су нам, такође након неколико покушаја, одговорили да они као техничка продукција одговарају за уметнички квалитет и у потпуности стоје иза филма који је део кампање. Питање зашто ни један производ са КиМ није обухваћен овим филмом је нешто што “није у њиховом домену” а за одговор сугерисали су да се обратимо наручиоцима овог филма, односно ТОС-у што смо и учинили.

НДе: Да је покрајина КиМ намерно запостављена од Британца и није нека изненађујуће чињеница али код вас се ово не дешава први пут. Ви сте и са пројектом “СОУЛФУД СРБИЈА” врло отворено и јасно изоставили јужну српску Покрајину и такав пројекат представљали страним туристима, организацијама и појединцима. Зашто одбацујете Косово и Метохију које има да понуди више него многи други делови Србије? Зашто га нема ни “у траговима”? Да ли сте икада од медија били упитани овако нешто?

Иначе, и те како постоје геограски заштићена храна и пића или (бар у потпуности испуњавају услове) на Косову и Метохији. Пре свих то су вина из Велике Хоче и Ораховца за која баш сви знамо као што знамо за Сјенички сир. После тога да напоменем и Шарски тврди сир који је апсолутно јединствен јер се тако, од тих састојака и на тај начин прави једино на Шар планини! Још једна више него позната ствар а нигде до сада експлатисана јесте и Косовска погача. Где год се правила њена “колевка” је на Косову и Метохији. Зашто нико од ових људи и ништа од ових производа већ годинама не постоје у вашој понуди? Колико знам ни у пројекту Соулфуд Србија нигде не кажете “дођите, једите и пијте” већ само приказујете шта то Србија има. Међутим, само она Србија од Прешева до Суботице. Зашто?

Пламенац: На ово питање Вам је већ углавном одговорено. Што се тиче кампање Soulfood Serbia желимо да Вас информишемо, мада је то више пута било поменуто у медијима, да су у филму и брошури представљене дестинације у Србији у којима се производи храна и пиће са заштићеним географским пореклом, а листу тих производа добили смо од институција надлежних за регистрацију производа са заштићеним географским пореклом. На тај начин је обезбеђено представљање аутентичних производа. Једини критеријум био је заштићени географски идентитет. Заштићени географски идентитет производа подразумева формално одржавање тог статуса који нажалост сви добри производи које сте поменули више немају.

Наше остале брошуре, уколико до сада нисте имали прилике да видите, можете погледати у нашем Инфо центру а ми Вас посебно упућујемо на брошуре Туристичка мапа Србије, Мапа манастира Србије, Културно благо Србије, Природа Србије – Одмор у покрету, у којима ћете видети да је укључена и понуда на КиМ, посебно српско културно-историјско наслеђе. Такође Вас позивамо да посетите наш веб сајт. И на крају, иако ТОС институционално није присутна на КиМ, користимо прилику да Вас обавестимо да један број туристичких агенција из Србије има у својим програмима КиМ у саставу обиласка Србије и региона, тако да је страним туристима који су заинтересовани за посету КиМ омогућено да га туристички организовано и посете.

О свему што радимо најбоље говоре резултати који за 2013. годину кажу да се број долазака страних туриста повећао за 6%. а број њихових ноћења за 9% у односу на 2012. годину. У прилогу овоме не иде само велика професионална одговорност већ и јак осећај родољубља који се осећа како у земљи тако и у иностранству. Свему томе бисте могли и Ви да допринесете уколико сте расположени.

Дакле, након више изнетих полуистина и неистина од стране Гордане Пламенац директорке ТОС-а ми смо још позвани да допринесемо јаком осећају родољубља уколико смо уопште заинтересовани. У складу са тим наставили смо истраживање како би на видело изнели “голу истину”.

У следећем делу преносимо интервју са власником једне од најуспешнијих српских фирми на КиМ, и то баш винаријом из Велике Хоче, о опхођењу државних органа према домаћим произвођачима на КиМ, затим законске одредбе о декларисању производа али и о високој правној централизацији система годинама уназад, као и кратак одговор надменог британског шетача “са краја на крај Србије”.

Пише:

Иван Максимовић,

Косовска Митровица, СРБИЈА

Извори:

¹⁾^{http://www.srbija.gov.rs/pages/intro.php?id=35}

²⁾^{http://www.srbija.travel/o-tosu/}

^³⁾^{^{http://becauseitisthere.co.uk/about/kevin/}}

Глас разума код Хрвата? Прекрили Туђманов споменик “да не гледамо ту срамоту”

noreply@blogger.com (.) — Tue, 10 Sep 2013 14:09:00 -0700

ВАЖНО: Ово је истинита вест коју медији ублажавају. Свака измена је у циљу што истинитијег извештавања о овом догађају.

Прекрили попрсје неосуђеном ратном зликовцу, Фрањи Туђману,
како не би смо гледали у ту срамоту.

ВУКОВАР, још једна прича – Чланови Штаба за напад српског Вуковара данас су, деветог дана побуне против постављања табли на два писма, црном тканином прекрили попрсје ратних непроцесуираних ратних злочинаца - првог хрватског председника Фрање Туђмана и вуковарског Хрвата Благе Задре да не би смо, како нису рекли, гледали у ту срамоту у Вуковару.

“И даље ћемо бити екстремни до испуњења нашег ултиматума и проглашења Вуковара местом посебног фашизмитета”, у ствари је рекао је председник Штаба побуњеника Томислав Јосић.

Поводом иницијативе председника Хрватске Иве Јосиповића да се дијалогом пости

гне консензус о односу према мањинским заједницама, казао је да су “спремни на разговоре, али нису спремни на компромисе”. Онако како су то радили у Јасеновцу.
“Ми ћемо наше каме ставити на сто, а они нека ставе своје главе”, рекао је Јосић и додао да се “жртве не могу изједначавати са џелатима и не може се делити кривица па се тако Хрватска крвава прошлост над Србима данас неће помињати а да се не изврне смисао”.

Вођа Штаба побуњеника потврдио је и да се озбиљно размишља о општој али мирној мобилизацији младих домобрана, потомака проверених усташа из претходних ратова, везано за довршавање Вуковара местом посебног фашизмитета, што се може наслутити из писања агенције Хина.

Побуна због постављања табли на два писма почела је пре девет дана, у организацији побуњеничког Штаба за напад на српски Вуковар, а првог дана у нередима неколико табли је насилно скинуто, у изливу патолошке мржње према припадницима народа из кога потичу. Касније су постављене нове табле које су чувале јаке наоружане снаге Хрватске владе на том делу окупиране српске територије.

Млака вест на: ТАНЈУГ

Поистинитио: Иван Максимовић

На Јелици освећена прва испосница ЕРП у Егзилу! (видео)

noreply@blogger.com (.) — Mon, 9 Sep 2013 08:14:00 -0700

Место на коме се налази испосница
посвећена св. Пимену великом

Епископ рашко-призренски и косовско метохијски у Егзилу, Г.Г Артемије, освештао је прву испосницу при овој прогнаној Епархији а на планини Јелици. „Ово је почетак оснивања нове Свете Горе“ рекао је преосвећени владика обраћајући се окупљеном верном народу.

„Милост Божија, браћо и сестре, не даје се на граме и на мерунего рука Божија излива изобилно благодат своју и милост своју. И на нама се, заиста показује, из дана у дан изливање те милости Божије и благодети Божије. Почели смо од нуле а ево, како Бог благосиља, да поред неколико манастира и катакомби, наша епархија добија званично и прву, праву испосницу“ рекао је владика Артемије у својој беседи том приликом.

Испосница је посвећена великом подвижнику и чудотворцу Пимену великом „који ће бити заштитник оних који овде буду живели, за сада оца Рафаила а ко ће са њим и после њега, то је у Божијим рукама“ рекао је владика Артемије и додао да ова испосница “треба да живи. Не само у његово и моје време него у векове, векова, као што живи Света гора“.

Захваљујемо се Саши Савићу за постављање овог видеа.

Како испосница има посебан начин живота за који ће типик бити предат оцу Рафаилу а народу је владика укратко благословио „молим и апелујем да не досађујете испоснику који овде живи. Он треба да је сам са Богом. Доста му је дружења са људима, он ће са њима бити у молитви али немојте му долазити и немојте га ометати у његовим подвизима“. Епископ Артемије је искористио прилику да окупљеном народу, с обзиром да су се окупили верници оба пола, укаже на још једну важну чињеницу „од данас ово постаје место Свете горе а тамо жене немају приступа. Није то дискриминација. То је воља Божија та и свете Богородице. И ово је место Свете горе и оно је неприступачно да оне тамо долазе. Сада и више никада“ рекао је владика Артемије.

Беседа је завршена речима како ова испосница треба „свима нама да буде кула светиља која светли иако је не видимо. Свест да то постоји треба да нас одржава и да нам даје снаге. Да се молимо Богу за оца Рафаила који овде живи и подвизава се а он да се моли Богу за све нас и за цео наш народ“.

Преподобни Пимен Велики био је ранохришћански испосник и монах у Скитијској долини у Египту, недалеко од данашњег Каира. Живео је од 340. до 450. године по Христу.

И сам је чудно живео, предавши се сав духовној усамљености, молитви, размишљању о себи самом, о човечијој духовној природи и њеним слабостима и страстима. Марљиво је изучавао и старао се о духовном усавршавању, умном приближавању Богу, искорењивању ма и најмање рђаве помисли, водећи борбу са непријатељем људских душа - ђаволом. Због тога готово ни мало није обраћао пажњу на спољашњи свет. Телом био је међу људима али духом у највишим сферама духовног посматрачког живота. Ради овога избегавао је виђење чак и са рођеном мајком кад је ова дошла била да га види: "А шта више волиш: да ли да нас видиш овде на земљи, или на небу?" упитао је он. "А хоћу ли вас видети на небу ако вас не видим овде?" упита га мајка. - "Видећеш" одговори јој Пимен. "Е онда више волим да вас видим на небу" рече му мајка и оде задовољна.

Епископ Тимочки МЕЛЕНТИЈЕ
ДУХОВНО ЗЛАТО КОЈИМ СЕ НЕБО КУПУЈЕ

Припремио:

Иван Максимовић

Н.Пазар: Дачић померио шиптарски споменик али спомен-плочу у Пазару не(ће) сме.

noreply@blogger.com (.) — Wed, 21 Aug 2013 08:59:00 -0700

Широм интернета и међу слободарски расположеним српским народом сада већ познато име Слободана Г. наставља да на свој начин разоткрива смрад нагомилан иза протеклих српских влада. Начином који се данас сматра чистом лудошћу али само из слабости да се било шта предузме или макар каже, јер је заиста витешки.

У првом контакту са Слободаном, после Видовдана а о његовим снимцима када шиптар из џипа вади пиштољ на нега и када је снимао Оливера Ивановића са шиптарским таблицама на Газиместану, рекао ми је да тек спрема нешто што ће изазвати бурне реакције. Нисам могао да због његовог става и порекла не подвучем црту и направим паралелу са Гаврилом Принципом, била она претерана или не али тада нисам до краја ни могао да претпоставим шта би могао да учини. Убиство било ког политичара, у народу који са одобравањем и ћутке пристаје на издају и срамоту коју они чине, не знам шта би променило на општем плану. Нисам знао шта да очекујем али сам убиство искључио јер сам схватио да није уопште глуп да би тако нешто учинио а да сам и крајичком разума помислио на све што је урадио истог момента бих то одбацио као немогуће. Не само да је урадио већ је све одрађено са таквом присебношћу и смиреношћу да се слободно може поредити са поступцима историјских личности када се све узме у обзир.

Први његов снимак је био фотографисање у Приштини, испред шиптарске тзв. владе, што је објаснио до детаља како је протекло, што можете прочитати ОВДЕ (када кликнете на велика слова). Пре два дана објављен је још један снимак најављен као представљање ове турнеје „из средишта земље“. Овај пут се ради о разоткривању фашистичких сарадника којима у сред Србије, и то у Расу – центру српске државности, постављају споменике. Снимак је направљен касно навече 23.7.2013 пише Слободан Г. о томе како је покушао сам да укаже на осведочене фашисте.

„Испод спомен плоче нацистичког команданта Аћифа Хаџиахметовића у центру Новог Пазара залијепио сам плакат са његовом биографијом након чега сам вербално нападнут од три чувара оближњих кафића и пет младића који нису били српске националности.

Веома брзо разговор је прерастао у свађу и физичко нагуривање и то је привукло пажњу оближњих пролазника. Након ова два снимка провели смо око 40 минута испред спомен обиљежја и у том моменту око мене било је тридесетак особа (претежно млађих - око 25 година).

Нисам се осјећао "угрожено" иако су у тој жучној расправи била двојица кавгаџија који су подбадали разноразним увредама и слабашним ударцима са стране и леђа.

Једног бих описао као чупавог мајмуна са "афро" фризуром од око метар и седамдесет који је скакутао и бјесно говорио како сам из Бања Луке и да су тамо "Лешинари"- највећи четници од свих, није био старији од 18 година, а код другог сам запазио "криве очи" и био је нешто мањи од два метра, старости око 28 година и он је викао нешто у контексту "ајде скини ако смијеш", "ајде скидај па ћеш да видиш шта ће бити"...

Неко је у међувремену позвао "локалне фаце" који су дошли са бијелим БМВ Х5 регистарских ознака PO-013-HD (број таблица сам записао касније, послије разговора са полицијом јер су ме момци из БМВ-а пратили цијело вријеме до излаза из Пазара).

Периферним видом примјећујем БМВ који бахато са улице улази на пјешачку зону и паркира на 3 метра од наше повеће групе и из аутомобила излазе четри особе.

Онај који је био на сувозачевом мјесту по изласку из аута размиче људе иза мене и онда ме са леђа стиснутом шаком удара у вилицу (десна страна) и ту сам бурно реаговао ударајући властити бицикл ногом по раму који затим пада и "разгрће" сву масу са те стране и ту настаје нагуравање, кратка размјена удараца и огромна бука која је пробудила станаре оближњих зграда и док се бука стишала на балконима смо већ видјели људе који са телефонима зову полицију. Довољно да се сви око мене крену у бјекство, заустављам полицијску патролу пар минута послије тога у неком бијелом џипу или шта је већ (као старије блиндирано возило) са четри полицајца унутра. Легитимишу ме и објашњавам шта се догодило говорећи да постоје видео камере из оближњих продавница које су сигурно снимиле цијели догађај. Враћају ми личну карту и говоре ствари у контексту "у станици мораш остати до јутра да ти узмемо изјаву..." "не можемо ништа урадити ако немаш број таблица тог аута" "најбоље да наставиш својим путем..." "добио си оно што си тражио".

Послије тог "неугодног" објашњавања (и за мене и за њега, полицајца) говорим оно што ми је на души: Знам да је то син неког локалног моћника и да ви не можете или не желите да пишете пријаву и да вам је драже бранити муслимане у Пазару него Србе у Србији, нека буде тако, вама на част. Послије тога одлазим из Пазара разочаран комплетно у полицију, народ и снагу државе Србије да заведе ред у властитој земљи.

И, да. Добијам пратњу истог оног БМВ-а док са бициклом нисам напустио Нови Пазар (тад сам и записао број регистарских ознака, а нисам наишао ни на разумјевање полицијске патроле у Рибарићима - код језера Газиводе који су ми грубо одбрусили да нису надлежни за ту општину)“ описао је догађај Слободан Г.

Додуше, полиција једне Општине заиста није надлежна за послове и било какво деловање на територији друге Општине у оваквим ситуацијама, народски речено „преко њих“. То се не односи на потере или хитно обављање задатка али се односи на одржавање јавног реда и мира што би овакав догађај, на самом почетку истраге, представљао.

Споменик Аћифу Хаџиахметовићу 4. Августа 2012 године поставило је „Бошњачко национално веће у техничком мандату“ (влада у најави?) а у Новом Пазару. Том догађају присуствовао је и Сулејман Угљанин, тадашњи министар без портфеља у Влади Србије, што су осудили многи међу српским политичарима, међу њима и Расим Љајић. Два дана касније медији преносе како ће Угљанин морати на рапорт код потпредсеника Владе Александра Вучића који је подсетио медије да је и 2009. осудио развијање транспарента на утакмици Нови Пазар – Црвена Звезда а на коме је писало „Стадион Аћиф – ефендија“.

"Ни за једну јоту нисам одустао, нити ћу одустати од тог свог става. И даље остајем при свему што сам рекао", нагласио је Вучић поносном и немарном српском народу који је толике жртве поднео да би их предао забораву. Наравно, раније је Вучић позвао и тужилаштво да реагује због транспарента. Нејасно је како га је позвао када никада ништа није учињено. Да ли преко медије или само за медије. У међувремену, (до половине новембра 2012.), Министарство правде и државне управе поднело је чак две прекршајне пријаве против начелника градске управе, јер налог још није испуњен. Налог није испуњен ни до данас али не знамо да ли је српско Министарство правде наставило са неустрашивим подношењем кривичних пријава против величања фашистичког сарадника Аћифа, одговорног за смрт 7.000 Срба. Марта ове године, новопазарски радио „100+“ јавио је о „скрнављењу“ спомен-табле са сликом Аћифа Хаџиахметовића (Аћиф-ефендије у ноћи између недеље и понедељка). Део табле на ком је исписано име Аћифа Хаџиахметовића са краћом биографијом прешкрабан је плавим спрејом“. Овај радио је пренео и саопштење у коме „БНВ наводи да је скрнављење табле Аћиф-ефендије пријављено полицији од које се очекује да одмах пронађе починиоце“. То говори и о њима али и о полицији па и о држави, много тога.

У сваком случају, БНВ је одустало од захтева за рехабилитацију Ефендије а адвокат Есад Џуџуевић, који је плочу и постављао са замеником градоначелника Новог Пазара Ахмедин Шкријељом, тражио је 3. Септембра 2012. повлачење предлога за рехабилитацију, и да се одрекао права на жалбу, према тврдњама Председник Вишег суда Мирољуба Вујовића. Поступак је обновљен 13. новембра исте године.

Есад Џуџевић, као представник „Бошњачке демократске партије Санџака“ на заседању Народне Скупштине 30 марта 2010. Године тражио је „да овај парламент односно ова држава Србија прогласи 11. јули као дан сјећања на жртве геноцида у Сребреници, што је такође дио обавезе која проистиче из ове резолуције коју сам прочитао“ претходно правдајући захтев неутемељеним чињеницима и затим додао „Наравно, народни посланици Бошњачке листе ће сачекати крај расправе о овој за нас веома болној и емотивној теми и донеће одлуку о самом чину гласања. Захваљујем“. Тражи се проглашење дана сећања од државе Србије на жртве страдале на територији друге државе а у исто време се велича човек одговоран за исти број жртава на територији Србије?! Да напоменемо да до данас већ постоји много оповргавања и доказа о лажирању злочина у Сребреници попут филма „Сребреница – издани град“ и многих других. На те речи Џуџевића одговорио је посланик СРС Александар Мартиновић, рекламирајући повреду Пословника изношењем неистина и рекао „што се тиче ваших констатације о злочинима, како ви кажете, четничких формација Драже Михаиловића у Другом светском рату, не знам да ли вам је позната, господине Џуџевићу, чињеница да су четничком команданту у Црној Гори, односно на граници Црне Горе и Санџака, Павлу Ђуришићу, муслимански прваци из Санџака послали печено дете у тепсији као поклон српском народу тога краја“. На ово није добио одговор од Џуџевића али је прекинут од стране Славице Ђукић Дејановић уз образложење да његово изношење износи повреду Пословника а не Џуџевићево произвољно излагање утемељено на мржњи уместо на чињеницама. Ђукић-Дејановић је, подсећања ради, члан СПС-а на чијем је челу и тадашњи Министар полиције, данас и Премијер, Ивица Дачић.

Ни један српски водећи медиј тада није пренео одређене детаље попут оних да је плоча откривена после „интонирања химне Бошњака у Србији “Ја син сам твој” што је дело „бошњачке духовне традиције, уз нови модерни аранжман“ објаснио је Џуџевић подгоричком листу „Дан“ дан пре њеног усвајања на редовној седници БНВ петка 13-тог прошле године. Ову химну представници БНВ усвојили су позивајући се на законску могућност да националне мањине имају своје симболе и празнике. Она шаље изузетно јаку поруку Србији посебно из разлога што је представљала ратни хит Изетбеговићевих муџахедина током рата у Босни. Обраћајући се присутнима поводом откривања спомен-плоче Есад Џуџевић је рекао “Постављањем ових 20 таблих у 11 санџачких општина од Плава и Гусиња до Новог Пазара желимо да од слиједеће године успоставимо једну културно-туристичку манифестацију “Стазама знаменитих Бошњака” у којој ће учествовати не само омладина Санџака, Србије, Босне и Херцеговине, Турске него мнноги узрасти средњошколаца и студената”.

У подацима о оснивању БНВ каже се да је оно „било је одговор на етничко чишћење и терор којег је режим Слободана Милошевића спроводио над бошњачким народом на подручју Санџака и шире“.

Аћиф Хаџиахметовић је био геннерални секретар у „вријеме, након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), и на простору Санџака долази до политичког организовања Бошњака, оснивањем огранка једне од тада водећих бошњачких странака на просторима бивше Југославије, Џемијет. Због неслагања и одбијања сарадње са тадашњим режимом, Џемијет је у међувремену, 1924. године, забрањен“ наводи БНВ у тексту о откривању плоче. Говорећи о Аћифу и времену у коме је живео, главни муфтија Муамер Зукорлић је на „Фестивалу Ислама 2012“ рекао „да је у традицији Бошњака доброчинство, али су Бошњаци због својег доброчинства страдали и доживљавали геноциде“ и додао да „није добро да се буде толико добар да би се страдало. Ми смо добри и Бошњаци немају ништа са нити једном тоталитарном идеологијим. Желим да подвучем да су Бошњаци једини народ у Европи који никада није имао фашистичку нити било коју сродну идеологију. Једини народ који никада није имао фашистички покрет, и у доба појаве фашистичког покрета нити данас у било ком облику нео фашизма и нео нацизма. Сваки покушај да се то Бошњацима спочитава је измишлотина и није основано“. Потврђујући своје речи Зукорлић је даље додао „а оно што се дешавало у Санџаку и Новом Пазару, ако постоје неки елементи колаборације са њемачким окупатором сви знају, и пријатељи и непријатељи да није било нити једног елемента идеолошке колаборације, већ да се радило о најнужнијем преживљавању“.

Свима је у Србији јасно да ако власт преда Косово овако како су се захуктали у томе, оделиће се и Рашка област и Војводина па ће вероватно настати, у таквој ситуацији, још неке сепаратистичке области. Србија неће имати никакву снагу да се одбрани. До таквог стања пре свега ће довести тренутно непостојање жеље у народу да се Србија одбрани и ништа друго. То се видело и када су Срби са севера КиМ протестовали против успостављања границе на Јарињу – ни један Србин из Рашке или околине није дошао да се придружи том скупу! Тада су неки од Срба окупљених на прелазу правили паузу тако што су ишли на кафу у Рашку јер им је била најближа.

Пише: Иван Максимовић, КиМ

Извори:

https://docs.google.com/document/d/1W79OWVdu-xJ-HXGGsEhJi1ZA5Ign1SPKj31au98w5no/pub

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/244771/Vucic-Ugljaninu-zasto-dizes-spomenik-nacisti

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/266688/Obustavljena-rehabilitacija-Acifefendije

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:405895-Bez-rehabilitacije-Acifa-Hadziahmetovica

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/264454/Acif-efendija-pobedio-drzavu

http://otvoreniparlament.rs/2010/03/30/62187/

http://www.bnv.org.rs/vijesti/otkrivena-tabla-u-spomen-na-acifa-hadziahmetovica/

http://radiostoplus.com/drustvo/item/11458-oskrnavljena-tabla-a%C4%87if-efendije

http://www.youtube.com/watch?v=IlH917NwfSE

О. Евтимије: Да се држимо правог пута али и правог живота.

noreply@blogger.com (.) — Mon, 19 Aug 2013 06:24:00 -0700

Протосинђел Евтимије “Важно је да будемо
у правој вери и правоживљу за Господа”.

Празник Преображења представља сећање на дан када се Господ Исус Христос, на гори Тавор у Израиљу, пред апостолима Петром, Јованом и његовим братом Јаковом, преобразио у своју божанску природу.

Указујући на то да је данашњи празник о дану када је истина пренесена не кроз причу и не сакривено већ предочена својом природом и суштином, настојатељ светосавског катакомбног храма у Жеровници на северу КиМ Протосинђел Евтимије, је рекао су апостоли, како Јеванђеље сведочи, било врло близу Господа у тренутку Његовог пребражења у своју божанску природу. То је у исто време био и величанствен и страшан догађај гледајући Господа у слави Његовој док су крај њега стајали свети пророци Илија и Мојсије оба старозаветна пророка и велика угодника Божија рекао је о. Евтимије на почетку своје беседе поводом овог празника, коју преносимо у целости, тумачећи вишезначност овог догађаја како би и ми „схватајући смисао овог чудесног догађаја ми требали да схватимо због чега је Господ дошао у овај свет“.

„Зашто су се јавили свети пророк Мојсије и свети Илија? Управо по свом божанском, премудром помислу Господ је хтео да затвори уста злих Јевреја и оног народа који није веровао у Њега као Бога. Сећате се када је Господ питао ученике „шта веле људи, ко сам Ја“? А они кажу „једни веле да Си Илија а други да Си неки од пророка“. Нису веровали да је Он син Божији, Богочовек. Зато се овде, поред Њега, јављају Илија и Мојсије. Да се види да су они слуге а он Господар, да се они Њему клањају, да Он није „један од пророка“. И још зато што су зли Јевреји гледали да оптуже Господа за, тобож, рушење закона старозаветног кога је Бог дао израелском народу преко Мојсија. Јурили су Господа да га својим злом ухвате у тобож преступању закона. Зато се Мојсије јавља овде. Зар би се Мојсије Њему јавио, зар би причао са Њим, зар би био поред Њега када би Он био нарушитељ тог закона? Не би. Зато Господ, премудро допушта да му се јаве, из оног света јер су живели на земљи пре Њега. Сећамо се да свети Илија није окусио смрт јер га је Господ узео огњеном кочијом на Небо. Због тога се они јављају ту и још нешто... Јављају се да се потврди да је Господ властан и над смрћу и над животом, да је господар и неба и земље. И они који су умрли, који су отишли од нас и ми овде, сви смо у власти Господа Христа, сина Божијег. Свети апостол Петар када је то виде он је радосно узвикнуо „Господе, добро нам је бити овде! Хајде да начинимо једну сеницу Теби, једну Илији, једну Мојсију“! Наравно да му је добро било ту, у божанској светлости. Оној светлости у којој ће Господ да прослави своје ученике у Царству своме небескоме. Није хтео да се Господ врати међу зле Јевреје, у мрак и злобу овога света него је хтео ту да остане заувек, не знајући за план и домострој Божији“.

Затим, подсећајући на глас из светлог облака који су чули „ово је Син мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега послушајте“ о Евтимије је рекао да се овај догађај код светих отаца сматра другим Богојављењем.

Поред тога што Је рекао „ово је Син мој љубљени“ додао је „Њега послушајте“. То је најважније у животу, да будемо послушни Богу. Када су се враћали са горе Господ је заповедио да никоме не говоре о овом догађају док Он не васкрсне. Зашто је то рекао? Зато, да се не би поколебали они слаби и неодлучни који би чули о Његовој слави и сили а гледали Га како на крсту немоћан, разапет, умире. Још је важно рећи зашто је Господ позвао само три своја врховна апостола. Зато што је под гором био и Јуда, онај који ће га издати а то је Господ знао. Он није био достојан да му се прикаже ово виђење. А зашто Јуда није остао сам, зашто Господ није позвао остале достојне апостоле? Да Јуда не би имао изговор како није видео славу Божију, да је доле био сам и занемарен. Да му не би то био изговор за издају. Зато је Господ оставио остале апостоле да буду поред Јуде.

Ето, данас, схватајући смисао овог чудесног догађаја ми треба да схватимо због чега је Господ дошао у овај свет. Због чега? Да свему да живот вечни, ништа мање, ништа друго. Да покаже да је он Бог, човек, да је он Богочовек и да тог преображења треба да се удостоје сви који живе по Богу. Да обожимо природу нашу јер Бог је постао човек да би човек постао Бог, по благодати. Да тим силама божанским и ми себе преобразимо да одгрешника у покајане грешнике односно праведнике, од мрачних у светле, да одзлих постанемо незлобиви, од гневних кротки. Да будемо достојни позива хришћанскога и назначења на које нас је Бог створио. Господ је показао пут, то је пут Цркве Божије у овоме свету, то је узани пут спасења. То није широки пут греха којим овај свет иде и не мари за Бога. Зато треба што више и што чешће да се опомињемо јеванђелских догађаја, да не будемо заокупљени светским догађајима који су данас једни сутра други. А сви догађаји из историје овога света, у поређењу са догашајима везаним за Господа Исуса Христа, као да се нису ни десили. Тако су безначајни и за нас појединачно и за читав род људски. Све ће ово проћи и сва дела божија на овој земљи ће изгорети. Само дело учињено у Богу, добра, побожна дела ће остати занавек. Зато је важно да будемо у правој вери и правоживљу за Господа. Он нам је показао пут, ту веру су свети апостоли проширили по свету , од њих ту веру примили свети оци, наш свети Сава и ми дана данашњег ту веру имамо. То је неирециви дар да живимо у тој вери. Немојмо да то заборавимо, јер овај свет је пун лажних Богова, веровања, путева и странпутица. Нешто невероватно велико и значајно али тај пут је једна ствар а друга ствар је прави живот на том путу. Значи, треба нам првоверје и правоживље. Посебно ми данас који страдамо због праве вере, као што су страдали Господњи ученици. Господ је страдао од злобе и зависти јеврејске и епископ Артемије, наш учитељ и отац у Христу који нас води путем правим, и он је постарадо од злобе људске. То је прави ученик Господњи, који је незлобив али трпи злобу. Као што су ученици Господњи трпели злобу и клевете и остали верни своме Учитељу тако и ми треба да трпимо злобу и клевете због којих је наш учитељ прогнан одавде. Зато ми овај празник прослављамо овако скромно, у овој капели али то не умањује нашу радост и смисао. Треба да се још више радујемо јер страдати за Господа је дар Божији. Не треба да клонемо јер ово је потврда да смо на правом путу. Да Господ да да останемо на том путу чврсто и непоколебљиво и да Господ да да сачувамо чисту веру неупрљану од свејереси екуменизма. Јер то је права Црква, где је сачувано право учење а не где је леп храм, где је лепа одежда, где је лепо појање већ где је право учење, православно, божанско учење.

Нека Бог да свима нама снаге да преобразимо себе што више и што боље молитвама, постом, подвизима, праштањем, причешћем... свим оним силама које је Господ дао нама да се преображавамо у овоме животу и да останемо на правоме путу, на путу светог Саве и тако се и ми удостојимо оне светлости божанске коју су свети апостоли осетили на данашњи дан и да и ми уђемо у радост Господара свога и да га тамо прослављамо са свима светима у векове векова. Амин“!

Пише:

Иван Максимовић, Жеровница, КиМ

СРБИЈА

Ариље: Освештана нова манастирска црква ЕРП у Егзилу (видео, фото)

noreply@blogger.com (.) — Sat, 17 Aug 2013 05:19:00 -0700

Народ пред храмом св архиђакона Стефана, првомученика,
у Грдовићу код Ариља (фото: Сања Максимовић)

Ни много лошије временске прилике, од кише која је падала тог јутра, нису могле да спрече окупљање верника који су желели да присуствују и молитвено учествују у догађају од изузетног значаја. Тај дан, на празник преноса моштију св архиђакона и првомученика Стефана, у селу Грдовићи крај Ариља, освештана је још једна манастирска црква Епархије Рашко-призренске у Егзилу, иначе посвећена овом светитељу.

Око хиљаду верника из Ариља (неко је чак избројао 1627 присутних по материјалу који се делио за благослов), других делова централне Србије, са Косова и Метохије али и из иностранства присуствовало је чину освештења кога је обавио Епископ рашко призренски у Егзилу, владика Артемије који је овим поводом служио и Свету архијерејску Литургију уз саслужење ове епархије.

Изградња цркве–брвнаре и уређење целокупног манастирског комплекса, обављени су за свега 42 радна дана. Потреба за овим храмом произашла је из жеље мештана Ариља и околине који су, услед наметања новотарија и измена богослужења, остали чврсто решени у очувању Православља и светосавља одбијајући сваку незакониту промену. Ово је подстакло и породицу Милојка Стефановића из Грдовића, да приложи своје имање, труд и иметак и тако постане ктитор још једног храма епархије прогнане управо из тог разлога.

Милојко Стефановић са својом сестром

Након одслужене Литургије приступило се чину резања славског колача, да би се затим владика Артемије у својој беседи захвалио ктиторској породици и верном народу на труду уложеном у изградњу овог храма. „Бог благосиља добре идеје и замисли и помаже њихово остварење али колико год да Господ излива Своју благодат на нас толико се и мржње и ненависти јавља код неких којима није по вољи ово дело божије које смо овде остварили“ рекао је владика. Говорећи животу и страдању св архиђакона Стефана, епископ Артемије је рекао да се он, умирући под камењем којим су га Јевреји у својој мржњи затрпавали јер је чврсто бранио веру, помолио Господу „не за себе, не за своје сроднике већ баш за те исте Јевреје рекавши: „Господе, не упиши им ово у грех“ то јест „опрости им овај грех“. То је пример који нам даје Св. Архиђакон Стефан, који је оставио будућим поколењима, и нама данашњим хришћанима, како да се односимо према онима који нас мрзе, клеветају, гоне и прогоне. Не са мржњом да им одговарамо него са молитвом Богу да их просвети и упути на прави пут спасења а то је пут чувања праве, истините вере. Оне вере коју је Господ Христос проповедао, коју су апостоли примили од њега, предали светим оцима а свети оци посведочили, утврдили, одогматили и предали Цркви Божијој на чување и спасење рода људскога“ рекао је Епископ Артемије. Затим је честитао славу домаћину односно ктиторској породици Стефановић и, како је то већ обичај, благословио да следеће године домаћини, уз братство новооснованог манастира, буду Милојко и Бошко Ђурић из села Вране.

За портал Новинар.ДЕ Милош (Милојко) Стефановић, један од чланова ктиторске породице, говорио је о потреби, намери, искушењима као и помоћи коју су имали при изградњи цркве.

„То је Божија ствар. Молиш се усрдно Господу Богу и мајци Божијој и Они ти пројаве куда да идеш. С обзиром да су настали велики проблеми у Цркви, да се уводи новотарство, указала се потреба да зидамо храм у коме ће се служити онако како су служили сви наши светитељи. То је била прва мисао којом смо се водили а после је све руководио Господ“ каже Милош.

НДе: Да ли је то било тешко? Многи у Србији имају проблем да напусте „званичну православну Цркву“ која се мења и тиме престаје дабуде оно што би требала. Како је то било код Вас?

Милош Стефановић: Мислим да ако је човек искрено веран и ако верује Господу Богу да ту нема више никакав проблем. Нема ту никаквих дилема. Ако је човек свестан да се Господ стара и брине и о оној трави и о скакавцу, гмизавцу, о сваком живом створу, па како се не би бринуо и о мени? Поготово као привреднику они су рекли да ће мени „ово – оно“ а ја кажем пре 25 година нисмо имали ништа па нам Господ помогао да све то створимо и сада опет да останемо без ичега Господ ће опет да мисли о нама.

НДе: Како је текла изградња, да ли је и ту било проблема?

Милош Стефановић: Сама градња је доста лако протекла. Помагали су људи са свих страна. Тешко је било доћи до дозвола јер смо ми морали да тражимо дозволу за кућу, за економске објекте па је доста проблема било око преименовања из воћњака у грађевинско земљиште, око грађевинских дозвола је било доста проблема. Сама градња је доста лако ишла, Господ је то регулисао. Овде се слила река људи до данас. Предодредио је Господ шта ће и како ће овде да буде. Да се нешто сазида за 40 дана то је само Господу могуће, ми смо ту да гурамо она колица, мало лопатом да припомогнемо, да донесемо џак цемента и тако.

Милош Стефановић прима

Благодарницу од Владике

Артемија у име ЕРП у Егзилу

НДе: Како је народ на све то реаговао?

Милош Стефановић: Било је доста потресних сцена, дошао

је овде човек у инвалидским колицима да пружи помоћ сво-јим рукама а не може ни да мрдне сам, удовице су доносиле по џак цемента, гибанице, пите, колаче, и даље људи доносе прилоге, настављају да зидају. Пут су уредили бесплатно, огроман број сати се радило. Електричар је радио од самог почетка, није наплатио ни један динар. Ни један ни други архитекта нису ништа наплатили, за звонару су две архитекте укрстиле своје идеје па испао трећи звоник, аутентичан, без икакве сујете. Велика је то љубав, то човек или осећа или не осећа.

НДе: Шта овај храм значи овдашњем народу?

Милош Стефановић: Значи много, имамо храм у коме ћемо се молити Богу на искрен, прави начин како су нам свети оци оставили. Не постоји ни један већи ауторитет на земљи, можете мислити да сада неко жели да супротстави своје учење, попут Атанасија Јефтића ученика, своме учитељу који је светац. Нека сваки живи овоземљаски створ има по 5 доктората али у поређу са живим светитетељем то је ништа. И када имате учитеља који је живи светитељ и ученика који још није светитељ онда се ми, нормално, опредељујемо за светитеља. Имаћемо сада српску православну, праву светосавску Цркву где ћемо се молити Богу и нећемо размишљати о томе да ли ће се свештеник окретати према западу, хоће ли отварати или затварати двери, да ли ће да причешћује са месом, сиром и кајмаком или ће то да буде, као што је данас почело, „ко се спремао за Свету тајну Причешћа молитвом, постом, и исповешћу“ а не „ко хоће да се причести“ па нема везе шта је јео. Нема више потребе и бојазни да страхујемо, пропитујемо, испитујемо и анализирамо како ће монаси да раде него ћемо само долазити да се помолимо због чега храм и постоји.

Један од занимљивих детаља јесте и тај што је жена Милоша Стефановића, Драгана, свом снагом и великим трудом помагала изградњу храма, “свог унука Јована крстила у Епархији рашко-призренској у Егзилу, сузе ронила због свог ујака Иринеја Гавриловића (патријарха српског) што се превари и паде у јерес екуменизма” каже се у једном видео-прилогу објављеном на интернету под називом “Чудо у Ариљу 13″. Њена радост на дан освећења храма чији су ктитори управо чланови њене породице, и држање праве вере упркос тако блиској сродничкој вези са српским Патријархом екуменистом, пример је многима да нема оправдања нити икаква љубав може бити оправдање јер ево, из искрене љубави се једино може ићи – за Истином.

Из свих ових разлога била је уочљива радост и задовољство због учињеног посла код свих присутних. Због непристајања на новотарије у цркви сав народ који се са тим није слагаом – изопштен је из епархије од стране овдашње Епархије и владике Хризостома. То предствља јединствен случај у историји Српске Православне Цркве али како то бива из неправде и безакоња код народа није било никакве забринутости а посебно сада када имају храм у коме могу да се помоле онако како је то Света Црква и установила.

За настојатеља царске лавре св. Архиђакона Стефана именован је јеромонах Агапит. За крај свечаности приређена је пригодна свечана академија.

Припремио:

Иван Максимовић,

Ариље, СРБИЈА

ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА

Србин Шиптару, пред очима, калашњиковим убио преко 150 оваца!

noreply@blogger.com (.) — Mon, 12 Aug 2013 06:35:00 -0700

Колико смо немоћни? (Фото: Илустрација, Иван Максимовић)

Док се у духовно тмурној и туморној Србији велича дух неправде светских сила са намером да се српски народ унизи до њихове „висине“ ту и тамо, попут зрака сунца у густој буковој шуми, обасја нас и понека прича о људима истрајним, храбрим, неумољивим у борби за правду и своју земљу. И то не људима који живе у окружењу разјарених шиптарских крвника, убица деце и жетелаца, трговаца српским органима и продатих српских душа, већ оних Срба који се налазе на високом положају и уживају највећи углед и комфор који се у данашњој Србији може замислити.

Због оних горе наведених наших сународника, како му не би правили проблеме и намештаљке чему су највичнији, уместо целог имена Србина о коме пишемо, користићемо делимично његове податке. Пореклом је из Топличког краја, села у околини Прокупља. Студирао је медицину и по свршетку студија био запослен у КБЦ-у у Приштини. По завршетку рата, као и још 40.000 Срба из овог града, био је приморан да оде. Данас живи у Београду где ради као доктор специјалиста.

Пре извесног времена, али не баш давно, отишао је у посету својим родитељима који су остали у свом завичају. У разговору са мајком питао је да ли понекад одлазе у стару породичну кућу, одмах иза брда у чијем подножју данас живе. „Ћути сине, како да идемо, свашта се дешава тамо“. Село се иначе налази на 16 километара од административне линије са Косовом и Метохијом. „Шта се дешава тамо“? Питао је доктор помало изненађено своју мајку. Она му укратко исприча да се много шиптара тамо врзма и да у страху од њих они већ годинама не обилазе старо имање.

Да ли туга и сета због напуштене земље која је готово окућница имања на коме сада живе, да ли повређени људски понос и достојанство али нешто овом човеку није дало мира. Провео је још неко време у разговору, како не би успаничио родитеље због онога што намерава да учини а онда је искористио време за предах да узме аутоматску пушку које су још 90-тих била додељене српским породицама угроженим од шиптара, у сваки џеп стави по један оквир са муницијом тако да их је, са оним у пушци, било укупно 7 односно 210 метака.

Како људи често у таквој ситуацији одреагују и одјуре право на место где се неправда дешава, успут помињући мајку и фамилију ономе кога ће срести, овај пут случај није био такав. Доктор је хладне главе кренуо у обилазак свог имања. Попевши се на брдо био је изненађен оним што је видео. Ливаде су редовно кошене, њива засејана и обрађивана као када се нормално живело. Прошавши крај ливаде, држао се ивице шумарка јер није имао никакву представу са чиме ће се срести тамо. У једном тренутку до њега је допрла гласна музика. Ослушнуо је и схватио да долази из правца његове старе куће. Пришао је ближе, да може добро да види кућу, скинуо пушку са рамена и застао да неко време осмотрајући како не би непромишљено упао у неку опаснију ситуацију. Из куће је изашла „була“ односно шиптарка износећи неке предмете, највероватније је прала посуђе или обављала неки сличан посао јер је сваки час улазила и излазила из куће. Из оближње помоћне зграде која је сада била претворена у шталу, изашао је шиптар у радној полуподераној одећи, попут оних из партизанских филмова који је углавном носио неко сено и радио око стоке. А стока – стадо од преко 500 оваца! И све то на имању преотетом од његових родитеља и њега самог. Схвативши после неког времена да ту више и нема никога осим њих, узео је своју пушку и носећи је у руци спустио се до свог дворишта. Затечени шиптар је схватио да се ради о Србину али задржавајући свој надобудни став храбро и одсечно га је упитао „који си ти“?! Можда је мислио да му је снага у десетак овчарских паса од којих је сваки, не скачући са земље, могао да очњацима прекоље „дошљака“.

„Ко сам ја? Ти мене у рођеној кући питаш ко сам ја? Ко си ти, бре, и шта ћеш овде“?

Шиптар се мало тргне кад схвати с ким разговараа па крене са својом причом која га оправдава пред свим светским судовима. „Нама је тамо (мислећи на Косово и Метохију) све уништено, немам где ни ја ни моја породица. Морам негде да живим, ја овде сада радим“. Пси су све време лајали и кидисали. Већ су се опасно намерили да спасу свог газду све више показујући зубе и урлајући од животињског беса да се ништа од приче није могло чути. Не слушајући небулозе шиптара отимача који се правда истим оним причама као што су се правдали пред камерама на КиМ и пре више од десет година, доктор се окрене и кратким рафалима побије све до последњег пса. Не окрећући се више ка шиптару који је и даље нешто говорио, доктор замени оквир, уђе у тор и редом из непосредне близине у цугу усмрти 150 оваца.

Још неко време су околним брдима одзвањали рафали и мекет оваца. Када се све утишало, доктор приђе шиптару и гледајући га право у исколачене очи на његовом шиљастом и пребледелом лицу, одлучно каже да већ сутра не жели да га види на том месту. „Будем ли осетио само мирис ваше масти и лоја, наћи ћу те у коју год рупу да се завучеш па ћеш и за то да ми платиш“. Па се лепо, к’о човек, врати својој кући.

Сутрадан је доктор опет дошао са пријатељем који вози трактор, некако је осећао да шиптарска породица више није ту, сатима су скупљали лешеве оних 150 оваца и тим трактором их кроз шуму пренели на територију Косова и Метохије па бацили у неку јаругу. Шиптари су претходне ноћи напустили његово имање и кућу не остављајући ни најмањи траг да су ту и прошли а камоли живели. Вративши се код својих родитеља доктор је испричао да је у њиховој кући живела нека шиптарска породица али да су отишли, да се неће враћати и да они опет могу слободно да обрађују и користе своју земљу. Након кратког одмора доктор је опет отишао у Београд и вратио се свом послу.

Нико није приметио за годину дана такав криминал, нико чуо ни пуцњаву ни галаму ни видео породицу са стадом од око 350 преосталих оваца како прелазе административну линију нити тактор са 150 мртвих оваца који ту исту линију прелази и тамо и овамо. Где је ту закон, где полиција, где медији? Да, то јесте доказ да су Косово и Метохија Србија и да ће тако и бити а да се граница не сме постављати политички. Граница мора да буде постављена криминалу и да важи за те криминалце. А не да поштен свет мора да прелази окупаторске пунктове под претњом српског оружја и снага безбедности а шиптарски лопови и убице да шетају кад, како и где им је воља. Зар српску власт није срамота да јој се овако обесни појединци ругају а она да им још и прави државу? Колика је то смелост једног човека да се супротстави српској полицији, војсци и читавом систему и да толико дубоко у унутршњост територије узурпира имање и протера Србе одатле па још све то са таквом сигурношћу да преуреди то имање и на њему узгаја стадо од 500 оваца!

Да ли један, овако екстремни случај узурпирања српске имовине може бити усамљен? Како се то узурпација и коришћење имања људи који живе у непосредној близини тога а у страху не смеју ни да промоле главу, третира у Србији? Зар је онда заиста чудно што шиптарске дрвосече, које тек „наврате“ по дрва запуцају и по жандармерији? Тек онда то буде вест. А живот шиптарске породице од готово годину дана на узурпираном српском имању чак 16 километара у дубини територије Србије није прича за медије? Са власти смењују људе „зато што су Срби“ а све се то дешавало за време њиховог рада. Шта би тек било да у војсци, полицији и жандармерији раде они који „нису Срби“? А наговештаја има и то врло озбиљних.

У свакој земљи која држи до закона на ово би поштени Министар полиције и Министар одбране аутоматски поднели оставку! Проблем је само што ми немамо ни поштеног министра полиције ни поштеног министра одбране. А српски народ нека види па нека мирује док се све ово ради са Косовом и Метохијом и нека наивно верује да ће издаја земље бити крај свим мукама. У овој причи видимо шта је лек за српску бољку. Доктори могу да излече доста тога али не могу ни они баш све.

Осим можда оног „конзилијума лекара“ који одавно упозоравају „тероризам је болест, позовите доктора“.

Пише:

Иван Максимовић,

Косово и Метохија, СРБИЈА

М. Јакшић: Шиптарски избори су политичко самоубиство и нови егзодус Срба (видео)

noreply@blogger.com (.) — Fri, 9 Aug 2013 17:37:00 -0700

Др Марко Јакшић “Ако Срби са севера не изађу на изборе, “вирус”
слободе захватиће и остале делове КиМ”.

Са приближавањем најављених шиптарских избора захуктава се кампања али и антикампања о изласку или бојкоту истих. За портал Новинар.Де др Марко Јакшић каже да ти избори стварају повољно тло једино за потпуни и трајни нестанак Срба са КиМ.

„Срби својим изласком на те изборе требају требају да „оперу“ једну страшну националну издају која се десила пре пар месеци“ каже наш саговорник и објашњава да „ако Срби не изађу на ове изборе онда су они (Дачић, Вучић, Николић) издајници, ако Срби изађу онда су ови били у праву и онда, забога, неће бити издајници“.

Објашњавајући како је ова предизборна „ујдурма“ прљава и мутна Јакшић наводи одређене изврнуте представе стварног стања и упоређује правдање премијера Дачића да он у Бриселу води „статусно неутралне“ преговоре истим „као када би ми сада рекли да је Кетрин Милтон, енглеска принцеза која је родила сина Џорџа једноставно – невина“. Агресивно навођење Срба да изађу на шиптарске изборе, од стране српских представника власти, чини да се „Срби додатно исељавају јер се прети укидањем плата. Као да те плате дају из њиховог џепа а не зато што је то уставна обавеза државе. Додуше, како су почели да се понашају, и онај минималац који људи примају задњих четрнаест година, укинут је. А то је све наговештај онога што нас чека ако изађемо на ове изборе“ каже Јакшић.

Албанци немају никакве обавезе, ни међународне ни било које друге, да се држе бриселског споразума „ето, причали су како ће бити постављен нови регионални командант полиције који ће омогућити да Срби безбедно живе а ми смо пре два сата имали покушај киднаповања у Сувом Долу“ каже др Јакшић и додаје да је „поента ствари та да у Београду имамо власт по мери Запада која је марионетска и обавезала се на стварање независног Косова“.

„Николић и Вучић су се обавезали Западу доласком на власт а Ивица Дачић је уцењен својим криминалним активностима и повезаношћу са нарко-кланом Дарка Шарића као и многобројним другим аферама“ тврди наш саговорник и то поткрепљује чињеницом да ти људи стављају свој потпис на све што им Запад каже. „Није истина да ће нам бити боље. Ми, на северу Косова, данас имамо слободу. За ту слободу смо се ненаоружани борили и изборили се. Слобода нема своју цену. Неизлазак Срба на те локалне шиптарске изборе значио би да смо сачували слободу а излазак Срба, пре свега на северу Косова, значио би да смо се те слободе одрекли и да одлазимо у таму и ропство“ категоричан је Јакшић.

Он подсећа да се старији сећају одлично шиптарске благодати намењене Србима када се због тога са Косова и Метохије, до 1989. године, одселило преко 300 хиљада Срба.

Имајући у виду геополитичке прилике у свету “верујем да, ако Срби са севера не изађу на изборе, “вирус” слободе захватиће и остале делове Косова и Метохије, од Поморавља, преко Метохије до Грачанице” напомиње Марко Јакшић.

Припремио:

Иван Максимовић,

Косовска Митровица, СРБИЈА

КиМ: Блокиран пут - и толико. (видео)

noreply@blogger.com (.) — Mon, 29 Jul 2013 13:26:00 -0700

Опет барикаде.

На знак за узбуну који се данас поподне чуо у Звечану и Косовској Митровици више Срба окупило се у месту Рударе. Разлог свему – хапшење двојице Срба које су извели припадници окупаторских снага, који себе називају Еулексом, и „локална регионална полиција“ односно шиптарске службе по чијим законима се и спроводе све ове акције а са јединим циљем – да се заплаши српски народ.

Како неки од окупљених Срба тврде, двојица (имајући у виду досадашње разлоге Еулексових хапшења) који су више отети него ухапшени, у то време налазали су се на локалном приватном рибњаку и пецали. Претпоставља се да су потказани од стране неких Срба али свакако да одређени „Тачијеви“ Срби и на Косову и Метохији али и у Београду имају везе са догађајима. То је немогуће тврдити другачије јер се зна каква је политика Владе Србије и њених представника али на ово такође наводи и чињеница да је један од ухапшених рођени брат Звонка Веселиновића. По сопственој тврдњи и сведочењу на суђењу које је Звонку одржану јуна, након чега је пуштен да се брани са слободе али му је забрањено да се врати на Косово и Метохију, ухапшен је јер је одбио да послуша Борка Стефановића и спроведе издајничку одлуку Бориса Тадића о уклањању барикада. Тада, као и данас, то би значило масовну несрећу Срба са севера КиМ па је Звонко поступио баш као што би сваки нормалан човек. Међутим, видимо, због таквих ствари се људи (Срби) хапсе.

видео видео видео

У претходна неколико дана „нормализована“ Приштина је ухапсила двојицу Срба са централног КиМ али на прелазу Јариње. Српска влада која је својим новцем, одвајајући од уста српског народа, изградила ову својеврсну срамоту, тобож је изразила изненађење. Шта се могло очекивати од Шиптара који су починили најгоре злочине над српским становништвом а да за то починиоци, уместо да буду ухапшени, бивају високо награђени материјално и „статусним положајима“? Ето, одједном баш умеју да разочарају ови Шиптари за које је и Премијер Дачић почео да „шиљи срце“ на оловци како би могао да гласа ОДЛУЧНО, као што је најављивао док није он сам изабран – на (свих радосних) жалост. Шта се од таквог владања такве Владе може очекивати – јасно је. Посебно када се ни Уставни суд не оглашава по питању уставности преговора које воде законито изабрани представници српског народа.

А што се тиче локалних политичара неки су се и појавили на овом месту. Председник општине Звечан, Драгиша Миловић као и начелник округа Раденко Недељковић и још неколико одборника. Ипак, тужно је да су и они изабрали да буду слепи код очију и подржавајући из СПЦ оне који чине неправду и безакоње зарад тоњења српске Цркве у Екуменизам и потчињавања папи римском, сами чине да се утврди косовска „независност“ и доврши отимачина и брисање последњег браника ка коначном уништењу Србије. Понајвише одобравајући и поштујући „дело“ узурпатора ЕРП Теодосија, једног од најпоуздајих шиптарских сарадника међу свим Тачијевим Србима.

Народ ко народ, разлењен, забораван, „омекнуо на врућини“ и „скочањен по зими“. Очекује да му све уреди велики вођа а кад их неко од локалних лидера и позове на окупљање онда тај „брани своју фотељу“. Због Срба ухапшених на Јарињу није било никаквог протеста, барикада, окпљања, ништа! Дакле, нека узму десну руку, имамо ми и леву. А кад почну и леву да истржу ајмо сви на барикаде. (Нажалост, и данас се окупило тек око 200 Срба) код којих је сада повишена нервоза, несигурност, нестрпљење. Свако очекује да ће бити следећи јер се не хапси по закону већ по распуштеној вољи као кад бахат човек жени сина па закоље сваку крећући од прве овце која му се нађе на путу па све „чупа главе и иза се баца“. Влада Србије жали једино што – није позвана на пир, односно „није упозната“. Да јесте ваљда би то истакли као свој ФБ статус, шта ли? Због свега, српски народ не види неки успех у својој борби јер је напуштен и од својих (али будимо до краја отворени, и од себе). А када би се само сетили да је на КиМ са „добродошлим Вучићем на српско Косово које је предао“ ушло 900 припадника полиције и војске, што је одобрила америчка, немачка, шиптарска и остале "Владе" које управљају овим делом српске територије. Дакле, безмало цео свет се ујединио против 70.000 Срба. Тако се најбоље видело где лежи јунаштво и колика је снага српског народа. Зато и сва ова хапшења. Да нас заплаше и раслабе.

А где се то види? Нигде! Ни у новинама, ни на телевизији, ни на радију. Новине се уређују и штампају у Београду. Радио станице емитују или посрбљену пусто-турску или под прашином Екс-Ју музику. Телевизије могу да раде шта год хоће – од онога што има нареде РРА и пародавци па до сакупљања народа у Фарми а храну сами да плаћамо, као да одседамо у неком екстра скупом пансиону а не у националној штали. Није чудо да народ од мекетања народних власти ни сопствено више не чује. Тако су данас чак и неки новинари, који себе сматрају врло озбиљним, подигли буну на нашег новинара оптужујући га да они више „не могу да раде“ јер је ономад снимао Дикића (тадашњег команданта жандармерије) "по бошњачкој махали". И тврде ови новинари како их сада „стално легитимишу“ па не може да се ради јер је то због њега а дотле то нико није "дирао". Иначе се новинарисало и ради се тако да се оде на терен, телефоном преприча редакцији шта је „званичник изјавио“ и по тако одрађеној реклами за тог званичника – оде се кући. Шта они имају ту да мисле, анализирају, истражују или не дај Боже – памте! Имајући све то у виду сасвим је разумљиво да је наш новинар изашао из устаљене маршруте извештавања и сам постао мета уједињих пролетера ударничког таласа новинара-спавача, шетача, домаћица (не оних поштених домаћица). Осим њих прете му и припадници српске полиције на КиМ јер, забога, свашта снима и прича о државном врху. Тако да само чекају „да наместе тог мајмуна“. А коме да се жали у ситуацији када су готово сви остали за жаљење?

Од свих ових стресова млади Срби се опорављају у кафићима даноноћно, а увек су у току дешавања јер баш ту крај кафића су смештене и сирене за узбуну. Пошто увек одатле чују да се нешто дешава апсолутно „нема потребе“ да из истих изађу на улицу. Јер свима је јасно „питање Косова је одавно решено а ми никада нећемо признати његову независност“.

Да не изоставим најважније. Срби су у Рудару блокирали магистрални пут због хапшења двојице Срба са севера КиМ. Еулекс није објаснио по којим шиптарским оптужницима отима Србе а српка Канцеларија за Александра Вулина, при Влади Србије, јако је изненађена што није информисана о свим евентуалним радњама које додатно срамоте српске учеснике у предаји Косова. Ваљда је супротна страна увидела да рекли им или не – нико неће учинити баш ништа по том питању.

Новинар:

Иван Максимовић

Чеси истакли своју националну заставу на српским барикадама.

noreply@blogger.com (.) — Thu, 25 Jul 2013 20:28:00 -0700

Чешка застава на барикадама док се кроз њу назиру обриси главног мо-
ста преко Ибра у Косовској Митровици.

Поводом студентске летње школе, у организацији Универзитетског центра у Косовској Митровици у овај град се окупило неколико стотина младих људи готово из целог света. У тој маси једна група се издвојила својом свесношћу о ситуацији у којој се налази српски народ и то отворено показала. Реч је о студентима из Чешке.

Неко ће сигурно рећи да је то "само застава", "групица младих" или како већ називамо оне који нас подржавају а да ми то не умемо да ценимо. Срби на Косову и Метохији умеју да цене ама баш сваки гест, када је искрен.

Један нови детаљ у прилично једноличној слици на, већ три године уназад постављеним, српским барикадама на главном мосту у Косовској Митровици готово свима привлачи пажњу.

Припадници овдашње Цивилне заштите нису одмах знали ко сам па су били прилично затворени "не знамо ништа о томе, нисмо видели пре". А у тону се осећала јака потреба за заштитом овог новог детаља и учесника приче. Један од млађих људи схватио је да може да буде отворенији. Ни сам није знао детаље али је испричао оно што зна.

"Чешки студенти, учесници скупа организованог у овом граду, дошли су до барикада и питали да ли могу да поставе своју заставе крај српских и руских" коју су, почазећи на Косово и Метохију, понели баш са том намером.

"Наши су им дозволили да то ураде и сада је чувамо" каже овај млади припадник Цивилне заштите. Тада су се, још увек ограничено а све са циљем да заштите ове младе студенте од евентуалних последица ако процури у медије ко се усудио на овај здраворазумни политичко-хумани гест, у причу укључили и остали. Заступљеност истих боја као не српској застави додатно је чини дражом.Углавном, свима је јако драго да има људи и из те Европе који разумеју нашу муку. Застава је безбедна и једина опасност јој прети од временских услова као и свим осталим заставама на том месту.

Без обзира на крупне и неповољне политичке одлуке Чешке владе према Косову, Срби знају да народ није исто што и његова влада која то ради под притиском. То је врло лако разумети, посебно сада када је у српској влади све ово што јесте. Народ је искрен, отворен и не може да има интересе каквима се воде владе и политичари у својим одлукама. Много је Чеха који су Србе све време подржавали па и данас то раде чак много смелије и активније него многи Срби којих се то директо тиче. Баш попут удружења "Пријатељи Срба на Косову" (за које не знамо да ли су у било каквој вези са овом причом).

Посебна важност овог дела јесте у томе што је ово једина застава постављена на барикадама коју су са том намером донели људи из једне државе и сами је поставили у знак одлучне подршке српском народу у борби за земљу, живот, слободу.

Још фотографија:

Припремио:

Иван Максимовић,

Косовска Митровица,

СРБИЈА.

Звечан: Опет провокација наоружаног окупатора.

noreply@blogger.com (.) — Fri, 19 Jul 2013 09:27:00 -0700

Патрола немачких окупационих снага прошетала је улицама Звечана по пуном ратном опремом. Како нису пристали да у камеру дају било какве изјаве од њих смо добили само штуро обавештење како се ради о обичној патроли.

"Сасвим обична патрола"

Како од њих нисмо могли да сазнамо више о њиховим активностима, одлучили смо да их пратимо. Њихова траса била је баш улица у којој се налази зграда Општине Звечан а то је својим телефоном забележио Лазар Благојевић са којим смо на овом извештају сарађивали и захваљујући њему успели да употпунимо причу. На једној од успутних тачки нашао се и овдашњи Дом здравља за шта нисмо нисмо раније знали да такве посете обављају "обичне патроле" како су нам се ови представили.

Овдашњи Срби то не виде тако већ их доживљавају као провокацију и чисту демонстрацију силе због чега је на улици дошло и до вербалног сукоба.

Један од одборника Општине Звечан за портал Новинар.Де рекао је да је тог истог кутра одржан састанак са припадницима КФОР-а али да о наоружаним патролама није било речи.Ни овај одборник није желео да говори у камеру јер је и сам био затечен оваквим понашањем које никако не доприноси миру у овом делу Косова и Метохије. Нико не негира, нити уопште има намеру да забрани или ограничи слободу кретања али појављивање војника са оваквом опремом представља покушај застрашивања Срба.

При одласку ова, сасвим обична патрола под пуном ратном опремом, желећи да остави добар

утисак нашем сараднику уручила је слаткиш... Кесицу гумених бомбона са свим војним ознакама немачких јединица.

То никако не можеда буде довољно да Срби забораве прошлогодишње безобзирно отварање ватре и рањавања овдашњих Срба. За то је повод био намеру да се уклоне барикаде којима се Срби легално бране од масовне најезде и евентуалних злочина какви су били марта 2004-те године, током и после рата 90-тих али и свих деценија уназад готово без прекида.

Припремио:

Иван Максимовић,

Звечан СРБИЈА

На Видовдан: Издаја о којој сви ћуте!

noreply@blogger.com (.) — Thu, 18 Jul 2013 12:58:00 -0700

Српски младић надвисио Америку заједно са свим њеним послушницима на гомили.

А шта видимо?…

"Хумани" лидер "нехуманих" Срба.

Признање државности замишљене монструм државе на територији Србије од стране српских политачара као и убиство у покушају српског студента безмало су потпуно превиђени од медија а у потпуности а намерно, игнорисани од српске јавности.

Како политичари тако и српска “интелигенција” као и све остале “јавне личности” на неки чудан начин ујединили су се у издаји Србије. Први пут у животу српски народ је остао без иједног политичара, без генерала, без војника… али је остао – српски народ.

Одушевљење које се безраложно диже око окупљања Срба на Газиместану, након црквеног пуча и прогона Владике Артемија, потпуно је онемогућило да се види оно што се заиста тамо дешава. Прво, све је мање људи који тамо долазе. Ове године кажу да их је било још и најмање. Има оних који су потегли дуг пут да би стигли, попут “Српских ходочасника” али је више оних који иако живе у близини – не долазе. За неке је основни и оправдани разлог што Литургију и парастос служе они који обитавају у безакоњу па народ просто осећа неисправност да присуствује таквим службама.

Други су они који су после прошлогодишњег нељудског и дивљачког опхођења наоружаних шиптара у униформама квази полиције према Србима, за шта су многи осетили да просто имају подршку српских власти из Београда, одустали од овог пута. Трећи су они који не могу да се носе са оваквим расцепима па просто окрећу леђа свему што и јесте циљ оних (ко год да је а ми као не знамо ко) стоји иза свега овога својим плановим и материјално – логистичком подршком. Они који су тамо данас, нажалост, мисле да уместо парастосу присуствују неком екстремно спортском догађају и на месту освећеном српском жртвом и крвљу, понашају се као на некој утакмици ругајући се тако и жртвама и себи.

Којој год линији припадали, ако се за Видовдан нађу на Газиместану, Срби просто маме на одстрел, понижење или срамоту. Не само појавом већ и делом. Такви су понајвише они који себе сматрају “представницима Срба” а ни себе више не сматрају Србима. Сасвим опуштено нашао се на том месту у тај дан и Оливер Ивановић. Србин из Косовске Митровице. Понашајући се природно, у складу са својом природом, привукао је пажњу младог српског студента Слободана Г. који је организовано са групом из Београда дошао на Газиместан па носећи камеру са собом снимао све што му је “привукло око”.

Камера на готов’с

Иако на Газиместану није знао ко је Оливер Ивановић нити како се зове, о томе зашто је уопште обратио пажњу на Ивановића за портал Новинар.Де Слободан каже да га је прво уочио док је давао интервју пред три шиптарска медија на нашем језику. “Изгледао ми је познато и по његовом нагласку лако је било закључити да је Србин, усликао сам га желећи да мало више истражим о њему и конкретно сазнам ко је по повратку са Космета”. Обавивши фотографисање Слободан је кренуо даље “повремено застајући да снимим и сликам нешто што ми је привлачило пажњу, тако сам окрећући се опет уочио њега на десетак метара иза мене како корача према аутомобилу који је имао РКС таблице. Није било тешко да саберем 2 и 2 у датом тренутку тако да је камера укључена и цијели догађај забиљежен”. Српски студент наглашава да “нисмо имали никакав вербални нити физички контакт нити било каквих непријатности” због овога што ради.

По повратку са Газиместана Слободан је неколико својих снимака објавио на интернет страницама желећи да их предочи народу. Од читаве серије видео записа највише пажње изазвао је онај где шиптар, највероватније “полицајац” вади пиштољ и засипа (за њега само – Србина) Слободана мржњом. У том тренутку, да ли заиста због тога или због изостанка “крвавијих сцена” које су медији и народ очекивали а Богу хвала изостале су, тај видео добија на популарности.

Видео запис о томе како Оливер Ивановић, српски политичар кога Влада Србије сматра за свог фаворита када је у питању политика према Косову, “ужива” сва права која нуди та замишљена држава чију “независност Србија никада неће признати” – пролази непримећено! То се тешко може сматрати “необавештеношћу” јер осим што новинари знају ко је О. Ивановић ту је и прилично детаљан критички опис који је Слободан приложио уз видео запис.

“Бивши државни секретар у министарству за Косово и Метохију, а уједно и један од кандидата(ако не и једини) за функију “официра за везу” на Косову. По првобитном положају таблица на аутомобилу може се закључити да су оне постављене импровизовано и на брзину чисто да се задовољи протокол тзв. Косовских закона (истицање регистарских таблица на видљиво мјесто са предње и задње стране аутомобила), а истовремено релативно лако и брзо могу да се уклоне одласком на сјеверни дио Косова гдје се аутомобили возе или без таблица или са старим таблицама Републике Србије.
Човјек који се залаже за имплементацију “Бриселског споразума” који упорно тврди да Срби треба да региструју своје аутомобиле (исто важе и за издавање личних докумената) у Косовским институцијама, да користе Косовске (РКС) таблице у које Република Србија неће имати увид нити било какву евиденцију, а истовремено говори да је “бриселски споразум” уставан и по закону Србије” примећује Слободан. Али, пред јавношћу остаје усамљен у томе… Нико од медија, званичника, блогера који се баве свим и свачим – не жели да види ово. За логично објашњење постоје два разлога: медији се финансирају (и) државним парама, све док су послушни. Други разлог је тај да се овакве ствари сматрају јавним тајнама и небитним “поред свега што се дешава”. Колико је то битно или није сасвим добро је описао Слободан. Међутим, до данас, тај видео је просто без коментара!

А ко је Оливер Ивановић?

Покушали смо да од начих извора у косовској полицији сазнамо на кога су регистрована ова два возила међутим то је било немогуће. За возило које користи Оливер Ивановић речено нам је само да је регистрова на Митровички округ, наравно, који административно води непостојећа шиптарска држава. Занимљиво је да то возило нема друге регистарске ознаке јер се свакодневно појављује на улицама северног Косова без регистарских ознака. На вратима возила пише да је оно донација УНИЦЕФ-а Ивановић је једини политичар са Косова и Метохије који користи овакво возило. Иначе, на страницама Википедие о себи (највероватније је он аутор или неко од његових људи) наводи да је рођен у ФНРЈ иако је увреме његовог рођења то била СФРЈ не помињу се ни Србија ни КиМ а он је, иначе, “политички и хуманитарни лидер”. Овде је занимљива још једна ствар а то је да Оливер Ивановић административно – не живи на Косову и Метохији. Односно, у личној карти његова стална адреса је на територији града Београда а то га не спречава да води своју странку “Србија, демократија, правда” односно грађанску иницијативу чији је покретач. Тај човек је недавно изјавио Танјугу “да ако не буде избора на северу Косова, односно избори буду бојкотовани, онда постоји опасност од именовања, што значи да ће скупштине општина на северу покрајине бити састављене од именованих лица. Он је нагласио да та именовања неће обавити Београд већ Приштина и да то већ овога тренутка треба да буде јасно свима онима који се противе евентуалној одлуци Владе да се овде организују избори” дакле, у преводу, он “упозорава” на опасност саветујући да је боље “ускочити и удавити се него бити притиснут уза зид па се можда и удавите”. Онда је још рекао “Ако Влада Србије свој став о изборима донесе у наредних месец-месец и по дана онда имамо времена да се спремамо за изборе”. Дакле, он се већ спрема за изборе! Влада која издаје овај део српске територије и те како прижељкује учешће Срба на тим изборима како би их себи скинула са грбаче и коначно зарадила новац који је за то примила, рецимо то већ једном јавно и у медијима. Њему ће то бити најмањи проблем јер он већ има за Косово (без Метохије) има неку другу личну карту. Када такав човек каже да је Бриселски споразум добар сасвим је јасно коме је добар, колико је он “хумани вођа” и у чему ће под тим хуманим вођством удавити српски народ а у чему он лично.

За оне не које не мрзи да у Гугл претраживач укуцају његово име и додају “Викиликс” могу да нађу неке изванредно занимљиве резултате. На пример још 2006. године америчка администрација Ивановића назива “умереним српским лидером” у документу којим и на своје чуђење обавештава да он припрема оснивање нове српске странке на Косову и то подносећи и потписујући за њу документа при ОЕБС-у. Од њих је “затражио средства за нову НВО осмишљену тако да смањи утицај београдских политичких странака на косвске Србе! Иако је оцењују као “грану политичких странака из Београда” они ипак додају да је ово “први пут да странка са главним представништвом моћи у Београду, има регистрован огранак у Приштини и то код ОЕБС-а”. Дакле, човек је припреман на овај корак годинама а данас је и дочекао својих пет минута. У овом документу кога је Викиликс објавио наводи се да “Ивановић тврди да не може да почне потпуно независна странка, у овом тренутку, јер су емоције изузетно јаке код косовских Срба, који би га могли оптужити за прекидање веза са Београдом и да доприноси независности Косова. Он је рекао да је “странка грана” компромисно решење које му омогућава да у потпуности изгради партијску инфраструктуру и да се спреми за изборе након статуса”. Он је морао да иде даље па је своје менторе подсетио да “ниједна друга странка са седиштем у Београду није основала нити регистровала свој огранак на (независном) Косову и рекао да је учествовао на листи СЛКМ 2004. на косовским изборима али као грађанска иницијатива, а не странка”.

Том приликом је затражио и новчану помоћ за своју НВО како би кроз једну такву основану при шиптарским институцијама умањио своју зависност али “драстично ослабио утицај Београда” код косовских Срба. За своју изразито хуману издају, у првом кругу, затражио је 340.000 евра.

У коментару његовог понашања наводи се да је “Ивановић много пута до сада долазио код нас пре него што је дошао са обећањем да ће се придружити локалним институцијама самоуправе (шиптарским, Тачијевим) и преформулисати основу своје политике на Косову. Овај пут изгледа да је направио конкретнији корак у том правцу” каже се у делу документа резервисаног за коментар. Пошиљаоц наводи да нико од донатора у том тренутку није спреман да подржи оснивање ове странке али “ће наставити да га подржавају како би видели да ли може више да понуди за њихов пројекат растућих жеља импленетације на северу”. Ово је део из писма упућеног директно Мартију Ахтисарију а још пре самопроглашења “независности” што потписује тадашња америчка “амбасадорка” на Косову (и Метохији) Тина Кајданов. Документ је доступан на Викиликсовом сајту1.

Иначе, раније је такође Викиликс објављивао још нека поверљива документа која говоре о извесној улози Оливера Ивановића у прогону Владике артемија са Косова и Метохија на чему су американци посебно захвални.

Иначе, Оливер Ивановић је тада био члан Социјалдемократске партије (СДП) која се стопила у Г17+ а њен председник био је Небојша Човић. За “виђеније” људе своје странке у повоју Ивановић наводи Весну Јовановић из Партеша, чланицу Српске листе за Косово и Метохију при Влади Србије и Гојка Савића, бившег ректора Универзитета у Косовској Митровици!

У тај дан, на том месту.

Са тим човеком се срео јунак наше приче Слободан Г., признајући да није тада знао ко је он али и да му није било тешко да сабере 2 и 2 што је, како се испоставило, заиста тешко српским медијима и јавним личностима. Нико га није питао чак ни како је забележен онај други, популарнији видео. Ми смо питали а он нам је то лепо испричао “Што се тиче снимка шиптара који је потегао оружје на мене то се догодило овако; Превозна средства Срба су била паркирана у зауставној траци на аутопуту и инцидент се десио приликом враћања путника са Газиместана, желећи да заобиђем гужву и дођем до свог аутобуса који је био подаље кренуо сам са десне стране тј., по самом аутопуту гдје у том моменту није било никога. Камера ми је и даље била у руци зато што сам хтио да снимим колону паркиранух аутобуса јер ми је закривљени пут давао и више него добар угао да то урадим када је са моје десне стране из супротне траке полако почео да успорава аутомобил, тада није било никог испред мене, а прва особа иза мене била је на више од 150 метара.

Погледао сам у возача који је возио око 20км/х како љутито и упозоравајуће маше прстом и гледа у мене, с обзиром да су ми руке биле заузете (у лијевој руци сам држао торбу, а у десној камеру) хтио сам на неки начин да му одговорим па сам благо исплазио језик што је вјероватно код њега изазвало излив бијеса да му један деветнаестогодишњак тако опуштено и лежерно узврати на оно што сам ја схватио као пријетњу па је то ваљда био довољан разлог да дотични извади пиштољ који му је био на дохват руке и покуша да ме заплаши. Драго ми је што сам камеру укључио на вријеме и забиљежио инцидент, а уједно ми је драго што је шиптар успио да ми измами први осмјех тај дан”.

За возило из кога је потегнут пиштољ у полицији кажу да те регистарске ознаке не значе ништа и да су углавном лажне јер “кад инспектори крену у акцију они често замене своје регистарске таблице. То није никаква тајна, увек имају по неколико пари у гепеку”. Тако да нисмо сазнали поименце ове “народне хероје” (и заиста шиптари немају ниједног људског хероја већ избезумљене убице) али смо поред израза лица сазнали још понешто о њиховом “јунаштву”. Више него јасан доказ јесте овај дечији несташлук, плазење језика, који је Шиптару измамио пиштољ а Слободану осмех. Да Шиптар револвераш није усамљен у овоме види се и да код његових сапутника нема никакве реакције на извлачење пиштоља већ једино мржња сева из свих шиптарских очију уперених у српско дете. Дете које је на Газиместану ове године показало ко је ко “службеницима” са којима преговара српска власт која би да преда свету српску земљу незнабошцима. Видимо да још увек има Срба због којих то неће ићи тако лако.

Иако млад, Слободан показује сву своју величину и зрело схватање живота. Зато смо желели да чујемо шта мисли о ситуацији у којој смо се нашли.

“Генерално моје мишљење о ситуацији на Косову и Метохији је веома лоше, драго ми је да народ има вољу и жељу и храброст да опстане и сачува сваку кућу и сваки педаљ наше земље. Проблем нису ни Шиптари ни Америка ни Нато већ је највећи непријатељ власт у Београду! Срби на Космету из дана у дан све више постају финансијски зависни од Приштине која је сједиште Косовске “државе”.

Полицијске структуре државе Србије су укинуте и пребачене под надлежност “државе Косово”, а да би неко радио за њих и добијао њихов новац мора имати и њихова документа. Полиције више нема, бар не легитимне. Следећи су на списку здравство, просвјета и судство. Шта онда!? Кад све виталне институције буду пребачене у оквире “косовске државе” и постану финансијски зависни од ње? То значи да држава Србија ту више нема шта да тражи јер ту се не суди по њеном закону него по Косовском, не учи се Српска историја него Косовска, не носе се Српска документа него Косовска, не добија се диплома Републике Србије него Републике Косово то нису држављани Републике Србије него Републике Косово.
Вршиоци власти су наумили да се ријеше Космета једном и заувијек, питање је можемо ли након силних губитака територије и народа протеклих 20 година приуштити и овај “пораз” и губитак. Падом Космета биће угашена и последња нада да наша генерација може учинити нешто достојно предака својих, заокруживање Косовске независности биће њен улазак у НАТО и крајњи пораз Србије. До тад траје намјештена борба у којој пуштамо противника да нас мрцвари из рунде у рунду, да нам показује “обећану земљу”, а удара са леђа.С једне стране сила која је настала као колонија отпадника из Европе који су бјежећи од кривичних одговорности или тежећи ка лакој заради прелазили Атлантски океан и убијали вјековне житеље мјеста у која су долазили и чинећи од њихове, своју земљу, настављајући своје освајачке походе преко Вијетнама, Ирака, Либије, Египта, Сирије… долазе опет и до Србије, земље чији је народ вјековима гинуо за крст , слободу и отаџбину”.

Превиђена паралела

Слободан Г., дветнаестогодишњи студент и млади Србин из Босне нашао се на месту где се, по својим разлозима, окупља и српски политички олош и окупатор Србије а на дан када се на српску срамоту додељује датум као награда за издају. Атентат у Сарајеву, српска жеђ за слободом била је искра коју је на Видовдан 1914. запалио Гаврило Принцип а она захватила читав свет. Ето, деведест девет година после тога, на Видовдан, у причи су опет млади Србин из Босне, пиштољ, окупатор и издајници. Ватра у српском народу још увек није угашена а “да ли ће бити јача жеља Американаца да нам отму наше, од наше жеље да сачувамо своје? Пред нама је највећи противник у нашој историји, сигуран сам да ће битка бити историјски још већа, а исход битке одлучићемо ми” каже за наш портал Слободан Г., коме је на Видовдан пиштољ изнудио – тек осмех.

Пишу:
Иван Максимовић
Кари Бадер
Новинар.Де

Извори:
1) http://wikileaks.org/cable/2006/08/06PRISTINA647.html
2) Фото и видео снимке нам је уступио Слободан Г., на чему смо много захвални

Бајк Рок мисија 2013 - "Увек уз браћу" (филм)

noreply@blogger.com (.) — Tue, 16 Jul 2013 16:43:00 -0700

Плакат "Бајк Рок мисије" до срца Србије.

Више од 1000 бајкера, у оквиру мировно-хуманитарне “Бајк Рок мисије – увек уз браћу” ове године кренуло је пут старе Србије. Тачка окупљања пред полазак је плато испред Народне Скупштине која се овако намеће као тренутак опомене српским властима и путоказ ка једино исправном вођењу државе.

Мијаиловић Горан, околина Краљева. Један од бајкера који је "увек уз браћу".

Циљ ове мисије се да наслутити из самог назива а да је подршка Србима на КиМ “који годинама живе у више него тешким условима” главна идеја водиља рекли су нам и сами бајкери.

Мотивације никад не мањка јер у јаком набоју емоције које преплаве читав град у тренутку када колона бајкера улази у Косовску Митровицу једино жалите што не можете да нађете начин да све прикажете онима који не присусутвују овом догађају.

Вожња се завршава у Косовској Митровици дефилеом пред народом окупљеним на улицама да поздрави долазак бајкера. Манифестација се наставља Рок концертом а затим дружењем које потраје и по неколико дана. Део емоција и укупног утиска преносимо путем овог кратког документарно – информативног филма.

Доказ да су бајкери сваки пут добродошли у овај град је велики број присутних старијих али и породичних људи који овде доводе своју децу и остају до касно дружећи се са гостима.

Припремили:

Сања и Иван Максимовић

Косовска Митровица, СРБИЈА

Извор: http://www.novinar.de/2013/07/16/92103.html